Бермудски Троугао

„Ускоро неће бити потребе да се новинар снима, јер ће вештачка интелигенција од предефинисаних аватара већ да уради продукцију човека који говори и да комплетно претражујући интернет, измонтира и избаци цео прилог. Када причамо о кратком садржају, то се неће десити за неколико година, дешава се већ данас. Најважније је да схватимо да је вештачка интелигенција ту да остане. Ово није још једна прича као што су биле ВР или 3Д, пролазна. По свим информацијама које имамо АИ ће не само да остане, него да иде у дубину и комплетно да мења новинарство, али и све друге послове. Само људи који разумеју промену, да је промена једино што је стално, ће и даље моћи да буду конкурентни. Једна од најважнијих вештина коју људи који желе да се баве било каквим послом треба да развијају је да разумеју начин на који треба да комуницирају са вештачком интелигенцијом. За почетак, са што више детаља.

Верујем да сви људи који желе да нешто раде у будућности, ако науче да користе вештачку интелигенцију, могу да унапреде свој посао, да постану конкурентни глобално. На телевизији, међутим, појавићу се ја или мој аватар, али биће неки човек који ће нешто да прича. Докле год, ипак, постоји критична маса људи који имају гласачко право, који су битни, постојаће и потреба да се на њих утиче путем медија. Како буду долазиле ове нове генерације, корпорације ће да иду ка њима, као и политика. Нису полудели ови политичари што су данас на Тик Току,” каже у Бермудском троуглу Радомир Лале Марковић, вишедеценијски ИТ новинар и продуцент. 

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о томе како се уче медијски наступи, како се политичари „уземљују“ током говора, зашто ће у наредној развојној ери емоционална интелигенција бити најважнија људска вештина, о томе шта ће се сматрати медијима за пет година, који ће послови у данашњим редакцијама бити вишак, а који медијски садржаји у потпуности нестати.

„У медијима су угрожена сва занимања. Ако ћемо тако да гледамо на ствари – сви смо слободни да тражимо други посао. Али ја на то не бих тако гледао. Посматрао бих ову промену као шансу. Ево, ја сам сад нешто причао са неком банком за кредит. Они ми кажу да на моју шифру делатности, видео кинематографска производња, више не дају кредит. Питам: 'Зашто?' Па, каже, ви сте угрожени... Онда сам питао Фонд за развој Републике Србије. Они ми кажу исто. Они, дакле, нешто знају. Из личног искуства говорећи о томе како да се остане конкурентан, а укључен у актуелне трендове, треба да се прати новчани ток, новац треба посматрати. Новац је флуидан, а новчани ток је као један цевовод. Тај цевовод има своје вентиле, он капље. Ако не знате где су ти вентили, остаћете на сувом, да тако кажем. Ако размишљате где су ти вентили, најбоље је да погледате где инвестирају велике корпорације.“

„Никада се скупштинска правила не односе на посланике. Била сам против кодекса о облачењу. Не зато што сам мислила да треба да дођем непристојно обучена и никад се нисам у Скупштини појавила полугола, као што долазе људи из служби. Као и неки посланици. Чудили су се шта ја то имам против тога да се не долази у патикама, сандалама, да људи буду пристојно обучени. Немам ништа против, ја сам увек пристојно обучена. Али сам знала да ће и то да се односи искључиво на новинаре. И сад ће да примењују правила на новинара који је у патикама, а пола посланика долази у патикама. У том кодексу за облачење, између осталог, пише, не без разлога, да људи треба да се окупају и имају чисту косу. На то се неки не обазиру. Дан након што су једногласно усвојили тај кодекс, Наташа Јовановић, сад је посланик Српске напредне странке, а била је посланик Српске радикалне странке, долази у Скупштину, наравно, у сандалама. Лето је, отворени прсти, налакирани нокти... Питам је: 'Наташа, како си ти могла да уђеш са отвореним прстима, а ја не могу, него ми се ноге кувају у ципелама?' Каже: 'Е па, то не важи за нас.' И лепо ми је рекла,“ каже у Бермудском троуглу Мирјана Чекеревац, новинарка „Политике“ у чијој је бележници записана цела историја вишестраначког парламентаризма Србије.

Најбољи познавалац скупштинског живота међу новинарима говори у подкасту о медијима и о времену кад је на пријавници остајао арсенал пиштоља које су са собом носили посланици. Она објашњава зашто у процедури нема добрих амандмана откад у сазиву нема радикала, о граници између личног и професионалног односа који има са посланицима, који посланици не читају законе за које гласају, а шта све мора да зна и чита добар скупштински извештач.

„Нико не може да вас натера да напишете шта не желите. Проказани Драган Милановић ми је био уредник и одговорно тврдим, да ни он никога није натерао да напише шта не жели. Награђивао је оне који су пристајали. Ти пристанеш да напишеш тако како ти он каже, да ти он допише шта се њему свиђа и за то добијеш, бога ми, дуплу плату. Ако не пристајеш, он те измаршира, изгрди и одбије ти од плате. Његов задатак сам одбила и добила плату 62 динара. Видите, преживела сам. Уредници су покушавали да ми наметну тезе по којима би требало да напишем текст. Кажем: 'Добро', и напишем текст како мислим да треба. Он, наравно, није такав како се очекивало. И нема га у новинама. Нико ми не каже зашто га нема, нити питам, јер сви лепо знамо зашто га нема у новинама. Милановић је могао и да ме отпусти, али није. Да се не правимо да живимо на Марсу, могао је. Тако је и у другим земљама било. Скоро сам прочитала књигу 'Купљени новинар'. У Немачкој је човек узео да напише нешто што се нас тиче, извештаје о Косову, да каже неку истину о томе и само што га нису стрељали. Ми сад у Србији можемо да чујемо све стране. Можемо да изаберемо шта год ко хоће, али у сваком случају имамо прилику да чујемо информације са свих страна. Најежим се кад чујем – малигни утицај руских медија. Какав малигни утицај? Ми имамо и руске и америчке медије. Да ли ти мени хоћеш да наметнеш да је, заправо, то што ти кажеш жива истина? Па, ми смо смо били жртва тога. И знамо како то изгледа. Код нас то не пролази.“

Због осетљивих полемика у којима једна реч може да мења цео контекст и склоности медија да извештаје уподобљавају политици, саговорница Бермудског троугла сматра да су стенографске белешке и телевизијски пренос важна сведочанства скупштинског живота. Мирјана Чекеревац говори и о најбољим и најгорим председавањима, антологијским говорима, митовима о скупштинском ресторану и како су најбурнији догађаји изгледали иза кулиса.

„И кад су демонстранти упали у Скупштину, било је страшно и тешко извештавати о томе. Атмосфера је била наелектрисана превише, као и 9. марта када се и пуцало на улици. Али не мислим на безбедност кад кажем да је било тешко, него да су ми такве ствари тужне. Зашто да се бијемо? Зар не можемо да се саслушамо? Па зашто ја не могу да чујем то што ви имате да кажете, иако се не слажем? Најстрашнија сцена ми је, ипак, била једна из 1994. Радикале су затворили у скупштинску салу, у коју су ушли момци у патикама, набилдовани, нека специјална јединица полиције и тукли их. Једној посланици су поломили руку. У ходнику су стајали сви, опозиција и власт, врата су била затворена, а иза њих је полиција, у Скупштини, тукла њихове колеге.“

„Савет за штампу постоји због свих који имају потребу да се жале, али највише за оне који немају друге механизме, дакле немају новца да плаћају адвоката, не иде им се на суд и тако даље“, каже у разговору за подкаст „Бермудски троугао“ Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу. „Политичари углавном имају много других механизама да се супротставе медијима када мисле да су их оштетили. Повећан број жалби политичара Комисији за жалбе је можда добар за видљивост Савета, што је увек случај када нам се обраћају у јавности високопрофилисане особе, не нужно политичари. Ако пресуђујемо на исти начин по жалбама неког из власти и неког из опозиције, онда то доприноси и у убеђењу да одлучујемо како треба. А свакако је много боље да се политичари жале нама него да туже медије суду. Неспорно је боље да се задовоље тиме и да не иду даље од тога. Али, наравно, свесни смо да то може да буде злоупотреба и да то може да буде притисак на медије.“

С Горданом Новаковић разговарамо о изменама Кодекса новинара Србије, које ће ускоро постати правила, шта ће оне променити у штампи, а шта у раду Савета, да ли су због обавезе поштовања кодекса локалне самоуправе одустале од пројектног суфинансирања, како професионална етика нормира употребу вештачке интелигенције, како ће новинарско извештавање мењати захтеви из домена родне равноправности, те шта је право на заборав, а шта злонамерно нарушавање репутације.

Гошћа подкаста о медијима одговара на питања и о раду Савета за штампу и његовом финансирању, критикама на пристрасност у одлучивању по жалбама, зашто је број жалби несразмерно мали у односу на број прекршаја, да ли је Савет спреман да у рад укључи и новооснована удружења новинара и да ли је по репутацију Савета штетнија одлука неких националних медија попут Информера, Нове, Српског телеграфа и Танјуга да не признају његову надлежност или одлука других, попут Блица и Крика, да је признају, али да не поштују одлуке Комисије за жалбе.

„То што неко одбије да објави одлуку Комисије за жалбе нема везе са репутацијом Савета. То говори о њему. Ако смо се договорили да радимо по некаквим правилима, и ти одлучиш да она за тебе не важе, то не може да наруши репутацију Савета, него само медија који је тако одлучио. С друге стране, ови који Савет не признају, имају на то право, имају право да сматрају да их Кодекс не обавезује. Не можемо никога да натерамо да поштује Кодекс, али мислим да, као струка, морамо да кажемо шта је то – да то није у складу с правилима професије. Ко хоће, нека чита те садржаје, али публика треба да зна шта чита.“

„Не могу да одговорим да ли су дневна информатива или документаристика потребније новинарству. Из неког макроугла, више ми се свиђа документаристика, јер у једном тренутку сам схватила да је дневно новинарство такво да буде данас, а сутра више нико не зна шта је било јуче. Шта је рекао Вучић, шта је рекао Тадић, кога то занима сутра? То нема никакав траг, то је бесмислено. Не сводим дневно новинарство само нa вести и на шта је ко рекао, али то те самеље брзо и не видим великог значаја. Документаристика ми је открила неке нове ствари и сећам се само тог осећаја радости када кренеш да истражујеш неку тему, па до чега све дођеш. Посебно у РТС-овој архиви шта све можеш да пронађеш. Није фраза кад људи кажу да је то благо. Тамо трагајући за једним нађеш штошта друго што ти отвори нове видике”, каже у Бермудском троуглу Светлана Јанићијевић, уредница видео садржаја НИН-а.

Са дугогодишњом новинарком и уредницом РТС и Јуроњуза, разговарам о неуобичајеном преласку са телевизије у штампани и онлајн медиј, о уређивању најгледаније емисије у земљи – Дневника 2, о атмосфери у НИН-у и „репутационој кризи“ по одласку већег дела редакције у Јунајтед медија групу, о томе како страначка подела власти утиче на медијске слободе, цензури и аутоцензури и како је у документаристици открила нови смисао новинарства. Шта би искусан новинар и уредник требало да зна о подкастима пре него што се у њихово креирање упусти, да ли је „смисленије“ новинарство на телевизији или на интернету и у штампи, где је данас већа моћ, како је млађе колеге уче новим методама медијског комуницирања, а од чега би она млађе хтела да одучи.

„Не можеш бити добар у свему. Ја не претендујем да све знам најбоље. Послове треба мењати. Наравно, у оквиру професије којом се бавиш и да је то добро ако имаш довољно самопоуздања да знаш да се ту можеш снаћи. Имам ја, наравно, хиљаду несигурности и питања и страхова за које се трудим да се не виде, али још гледам да ли сам на правом месту. Гледам подкасте, али није ми то основни извор информисања. И даље их гледам као место на коме могу чути занимљиве људе. У ово време убрзаних медија и тих кратких, брзих информација и видеа, ја волим да чујем да неко има простора да заврши реченицу, да заврши мисао. Има толико људи које тек у подкасту кад чујем, заправо чујем какве све ширине можеш са њима да достигнеш. И то ми скроз буде занимљиво. И видим да је неким мојим саговорницима то исто пријало. Да они могу да отворено причају без убрзавања, скраћивања њихових реченица. Мени је увек сметало што су неки наши интервјуери сматрали да се динамика разговора постиже тако што саговорника нешто сечеш, као, да се ритам убрза. Некад ми се чини да таман човек треба да каже поенту, а интервјуер га прекине зато што мисли да је дуго причао. А у подкасту немаш ограничење ни програмску шему која ти каже да можеш да трајеш 45 минута. Има своје чари.“

„Феномен тог ораторства иде отуд што они преозбиљно доживе себе, потом воле да су духовити, и треће, постоји проблем нових странака. Кад год се појави нова странка, скупи људе и брендира се, на првим изборима обично добро прође. Али то су позајмљени гласови. И то треба одржати. Онда крену свађе око функција, удара им слава у главу врло често, уђу у парламент, а нису спремни, па им и одијела брзо постану мала. А зашто су им мала? Почели су да их користе прије него што су људи почели да их чашћавају. Тако да није само да они хоће да буду оратори и духовити, него константно морају да дају садржај и буду занимљиви, као да су на Инстаграму. Мислим да им је тешко. Морају да се уозбиље кад уђу у парламент, да причају другачије приче од оних током кампање, или да спусте или да подигну љествицу, зависи ко је шта обећавао, и да причају о озбиљним темама, због чега им пада рејтинг…..

Са многим политичарима је проблем да их спустиш, јер полете. Почну да размишљају о себи онако како их види родбина или љубавница на телевизији, а црногорским политичарима је својствена и мегаломанија. Због мање средине, лакше је постати популаран. За то су довољна само два одијела“, каже писац Ђуро Радосавовић.

Гост Бермудског троугла одговара на питања о свом статусу у Подгорици и у Београду, како би у неком новом роману описао Будву данас, а како тунел испод подгоричког суда, о црногорском ангажману поводом резолуције о Сребреници, кампањама у Црној Гори и зашто их никада не би радио за ДПС, о „јересу“ да се не говори онако како НВО сектор диктира и како се ствара парадокс у коме се, као у обрнутом огледалу, националисти и браниоци националиста представљају као „европејци“ и грађанска струја.

„'Рента љевичарима' сам називао људе из Београда, Сарајева и Загреба који су више жалили за Милом Ђукановићем, кад је пао, него што су жалили људи у Црној Гори. Он је био широке руке и све је то било како треба доста дуго и било је безбиједно да тамо неког преко ограде подржаваш, а због тога будеш кул. По потреби су долазили да потписују апеле, гостују по телевизијама, а то су били људи који су у својим матичним срединама изгубили тежину. Сад се огласе ту и тамо, чини ми се више да себи потврде исправност…А можда вагају да виде какве ће бити нове струје, што ће бити нове теме и ко држи кесу од нових играча…

Што се тиче љевице, деснице, националиста, грађаниста и друге Србије, вријеме је за успостављање нових термина. И у Србији и у Црној Гори. Кад бисмо се сви играли, као ја, са термином 'рента љевчари', запатило би се. Али новинарство нема тежину, као раније, јер га преузимају друштвене мреже. Могуће је да ће са Твитера да изађу нова имена. Свакако та потреба неће нестати, јер је дефинисање нужност. Тврдио сам да сам украо националистима наслов књиге 'Црногорски роман', јер ми је било стало да их испровоцирам. Они теже да ти заузму оно што мислиш да припада свима. И не само што га узме, него хоће да га униште, па ти буде криво. То се зове тровање бунара.“

Са колумнистом неколико српских и црногорских медија разговарамо и о карактеристикама две публике, зашто је у Црној Гори лакше притискати неуралгичне тачке и изазивати острашћеност и по чему је тренутна медијска атмосфера у Црној Гори слична Србији после 5. октобра. „Неке партије се толико љуте на медије као да свака жели да има свој. У Црној Гори, у емисији, министра дочекају новинарка и неко из невладиног сектора и заједно га буше питањима и то је разлика у односу на Србију. Јер се Србија поларизовала и нема дијалога. Највећа грешка ДПС била је што су игнорисали 'Вијести', тиме су више изгубили него што су добили и сад мијењају стратегију.“

„Имам утисак да се речи страшно злоупотребљавају. Шта је то фашизам? Нешто фуј? Па, то није довољно. Фашизам је Мусолинијев поглед на свет који је он веома детаљно објаснио. За разлику од Хитлера, он је имао идеје и био је писмен. Фашизам је сталешка држава. И никакве везе са нацизмом нема. Тек око аншлуса, они су се нашли. Не употребљавајмо криве речи. Ни геноцид кад то није. Наравно да Сребреница није геноцид. Сад ће многи рећи да сам на погрешној страни. Али за мене је рећи за Сребреницу да је геноцид, скоро увреда за прави геноцид. То је ужасан ратни злочин, али није геноцид, за име божије. И реч холокауст је постала неупотребљива. Срео сам свештеника који је био вегетаријанац, па је за пилиће говорио холокауст. То се не дешава само код нас,“ каже Ивањи, који је као дечак био заточеник у Аушвицу и Бухенвалду.

Саговорник Бермудског троугла сведочи како се захваљујући медијима мењало право на абортус и освајало право да се слуша џез, како је извештавао о мађарској револуцији, зашто је „Младост“ добила могућност да буде „безобразнија“ од осталих, својим првим данима у листу „Омладина“, како је тек много година касније схватио колико је блесаво називати један медиј „органом“ и користити тадашњи речник у текстовима.

„Југ Гризељ и Станко Врзић, који је радио фотографију, дошли су са мермера, с тим да им је било забрањено да се потписују. Југ је преузео да ради архиву коју до тада нисмо ни имали. Сви смо се јако трудили да према њима будемо посебно фини и никада га ништа нисмо питали о томе. Под А, знамо да је забрањено, а под Б, откуд смо могли да знамо на шта је пристао кад су га пустили. Тако да је он тихо радио, мало по мало, а ми смо сви учили од њега, барем ја засигурно.“

Ивањи одговара на питања о сарадњи с Титом, зашто га забавља да и у 95-ој години живота наставља да пише сваки дан, па и на актуелне теме, зашто верује да су главе некад радиле брже и да је, супротно увреженом ставу, модерност успорила информације, како бира о чему ће се данас јавно изјашњавати и да ли се сада каје што о Голом отоку није говорио више. Чест саговорник немачких медија објашњава како је у време бомбардовања СРЈ и сам био цензурисан на тим каналима и  шта мисли о савременим цензурама руских уметника.

„То је тотални идиотизам. Озбиљни људи то не раде. Сад, кад пати, не би требало да кажем шта мислим о украјинском друштву које је било највише антисемитско. Било је неких гужви, али не мислим да су озбиљне идеје да се забрањују руски писци и уметници… Не треба пратити само наше медије. Важно је пратити и друге. Понекад ми уопште нисмо тема, кад нам се одавде чини да смо главна вест.“

„Кад сам прошла ту рампу да испред себе имам гомилу папира и рекла, е сад ће из ове Душке да изађе Душка, онда сам наишла на озбиљну осуду у јавности – како сад она то прича, како сад она то коментарише, која је то слобода, не може то тако. То је ишло не до границе непристојности, више него непристојних било је увредљивих коментара на мој рачун, претњи, као да је питање живота и смрти тај пренос Евровизије. Носила сам то као бреме и веровала да ће све лећи на своје. И легло је...

Мислим да спонтаност карактерише личност. Пре свега сам искрена, али нећу никога увредити.  Имам дозу сарказма, ироније, или специфичног хумора. У интеракцији са људима током преноса, да ли на Инстаграму, преко порука, Твитера. Мој тим ми је, додуше, укинуо Твитер. Рекли су да ја апсолутно не смем да га користим, јер сам брза у реакцијама. Хвала им на томе… Али до мене стижу поруке, духовите, и мимови, па ми док радим пренос буде веома забавно“, каже о свом коментарисању Евровизије Душка Вучинић, шефица одсека за односе са јавношћу и корпоративни имиџ РТС-а

Гошћа Бермудског троугла прогнозира пласмане на најпознатијем музичком такмичењу Европе и објашњава кад и зашто кладионице греше у предикцијама, а како редослед наступа утиче на пласман, одговара на питања о честим променама система гласања, о критикама с тезом да је Евровизија само проста забава за сиромашна друштва, буџету и необичним одлукама борда директора, шта се на Евровизији дешава иза кулиса и како такмичари реагују кад је победа Украјине унапред позната.

С Душком Вучинић разговарамо и о наслеђу Трећег канала на коме је радила ауторске емисије, критикама на рачун РТС-а и начину на који јавни сервис комуницира с јавношћу и критичарима. Коментаторка чије се досетке, по завршетку такмичења, прикупљају у збирке на друштвеним мрежама објашњава зашто је оштра према презентерима који саопштавају бодове:

„Изузев пар оних који се понављају из године у годину, као, на пример, наша Драгана Косјерина, која то што има спакује у 20 секунди, са оним осмехом, појавом и то је то, већина то не може. Ваљда им не дозвољавају да причају у медијима претходно или се некако делегирају да следеће године и сами буду учесници, пошто и певају и причају, евоцирају успомене својих телевизијских дана и шта све живо не раде кад се укључе. И онда су организатори рекли, океј, немаш више 40 секунди да саопштиш бодове, сад су сведени на 20. Ма какви! Ма, нема шанси то. Не гасе се. Па, навежбај то и спакуј се. Зашто сви морају да се понављају? Знамо да вам се свиђа тај шоу. И да буде скарадан и све оде по злу, сви причају како је „амејзинг“ и како је све чаробно. Хајде, реци нешто аутентично, нешто што ће тебе и твоју државу издвојити од других. Али нема ту спаса. Веруј ми, то ће тако бити увек. Чувена је прича са оном дамом што је ставила дијадему, неку претешку инсталацију на главу. Била је прелепа, довољан је био њен осмех и та лепота у кадру. А она се љуљала да не падне под оном тежином. Ево, сад ти мени реци, како да ја останем мирна и да ништа на то не кажем.“

„Новинар је дужан, посебно уредник, да води рачуна о балансу између онога што се сматра потребом јавности да буде информисана о неком догађају и непотребних детаља. Ако је догађај бруталан, да се наведе због чега је бруталан, али постоје детаљи који нису за јавност. По цену читаности и кликова тако мора да се ради.

Ми стварамо културу очекивања јавности од медија. Сада је правило – што монструозније, што горе, што бруталније, то се више чита. Црна хроника је читана и одувек је била. Али новинар професионалац не треба томе да подилази. Ми одређујемо границу, колико је довољно да задовољи потребу јавности да зна. Нарочито када је реч о судским поступцима, којима често директно шкодимо. И сад мислим да је велико присуство, прекомарно присуство медија у овој фази истраге случаја Данке Илић, доста штете нанело...

Али и од представника највиших државних органа долазе информације које не би смеле да буде објављене. Сетимо се само свих фотографија из оне куће у Ритопеку или имена деце са списка за одстрел у 'Рибникару'. Не знам зашто се то ради, али сам сигурна да се не ради из незнања и не ради се случајно“, каже у Бермудском троуглу Доротеа Чарнић, уредница хронике дневног листа „Политика“.

Са саговорницом нове епизоде подкаста о медијима разговарамо о професионалним грешкама и критици која је упућена на рачун извештавања о потрази и убиству двогодишње девојчице у околини Бора, а годину дана након два велика масакра, и о томе да ли су и како догађаји у школи „Владислав Рибникар“, Дубони и Малом Орашју утицали на новинарску пажњу и осетљивост за жртве – њихово достојанство, емоције најближих...

Чарнић питамо и у којим случајевима блуровање лица и сакривање информација о жртвама и починиоцима, попут имена, има смисла, а када не, о расту, пику и паду интересовања јавности за одређене случајеве, чиме се спекулише када се судски процеси затворе за јавност, о безбедности новинара који истражују криминалне кланове и о процесу за убиство премијера о коме је писала.

„Политика“ се, каже Чарнић, није осетила прозваном у упозорењу медијима које су, због извештавања о случају Данке Илић, издали Савез за штампу и Министарство информисања и телекомуникација. „Таблоиди ће можда бити читанији, можда ће бити атрактивнији, можда ће привући већу пажњу, имати већи тираж због тога, али неће им се веровати, а нама хоће. Мислим да је то кључна разлика... Новинар хронике је свестан да за сваки текст у нашој рубрици постоји неко ко не жели да тај текст изађе. Било због тога што је ухапшен или осуђен, или му се суди, или је нешто о њему откривено. Део тих прича су и особе које су жртве неких тешких кривичних дела и које ће, такође, то читати можда с болом што се јавно тиме уопште бави. И новинар хронике мора то да има у виду без обзира да ли пише о вести у којој је неко ухапшен због 15 грама дроге или о тежем злочину. Али новинари су бол који наносе почели да губе из вида. Видимо потпуну неосетљивост, било да се ради о родитељима несталог детета или о жртвама криминалних кланова, објављују се детаљи комадања људских тела, објављују се детаљи силовања, објављују се интервјуи и са силоватељима...“

„Није било дипломатских контаката, нас је у то време у нужним пословима заступала норвешка амбасада. Вили Брант покушава да уђе у контакте са Југославијом, и тачно је да је та веза направљена преко дописника 'Политикe' Леона Давича, који не само да је имао добре контакте тамо, него и овде. Још Аденауер је желео да се Немачка, тада у катастрофалној ситуацији, прво отвори за новинаре, да направи што је могуће више погодности па, на пример, ми дуго нисмо морали да плаћамо порезе, а направљене су и две зграде, у Бону, у самом срцу владине четврти, где су била наша дописништва и касније...

Ђука Јулијус, такође дописник из Бона, рецимо, имао је добре контакте са социјалдемократама и ушао је једног дана самоиницијативно у њихову централу у тој четврти и питао: 'Имате ли нешто да поручите, зову ме из Београда?' Они брзо склопе нешто, схвативши да се очекује да нешто пошаљу. Онда је још са аеродрома нашем кабинету рекао да носи важну поруку. А отпоздрав Београда је већ послат на вишем нивоу, преко амбасаде,“ прича у Бермудском троуглу новинар Мирослав Стојановић.

С дугогодишњим дописником „Политике“ из Бона и Берлина, извештачем из САД, Кине и других земаља, разговарамо о спрези дипломатије и новинарства, како је на пад Берлинског зида утицала једна реч изговорена на конференцији за новинаре, зашто је каснио састанак у Мастрихту на коме се рађала Европска унија, о променама у немачким медијима и тамошњим границама „слободе“.

„Нисам могао да разумем када се уважавање Југославије све до 1991, а до тада сам могао да улазим где хоћу, променило. Пре тога није било никада да ми немамо контакта ни са ким од личности високог формата. Занимало ме је и тад откуда то да постоји, као нека врста политбироa, појава да неке теме потону чим се појаве. Ево на шта мислим, на малим примеримa. Када су те несрећне резолуције пролазиле кроз Савет безбедности УН, где смо и ми и Хрвати оптуживани за нешто, једно исто, у првом пасусу би се упозоравала влада СРЈ, а у следећем би се иста формулација односила на Хрвате. Али у медијима би се појављивао само први пасус. Чињеница да је неко био са њима у њиховим трагичним временима остала им је важна.“

Стојановић одговара на питања о томе какву је улогу немачка политичка елита имала у дезинформисању западне јавности пред бомбардовање СРЈ, како се она ломила унутар странака и по чему те околности, па и програмски заокрети партија, личе на данашњи однос према украјинском рату, зашто пада интересовање немачке јавности за овај рат, а како је он сам остао пожељан саговорник на обе стране у српским медијима.

„Није проблем што је овде подела међу странкама дубока, него што се она преноси на медије. Сви трпимо због тога. Трпи и РТС, јер се никоме не дозвољава да има простор за себе, простор у коме не жели ни једну, ни другу, ни трећу страну. Не знам зашто сам прихватљив саговорник свима у тој подели. О унутрашњој политици не говорим, не зато што се плашим нечега, него зато што говорим само о ономе што добро познајем. Када се разуђивао политички простор, нисам био овде. А када се не познају позадине ствари, о њима се не може говорити озбиљније. Није ми важно где ћу говорити, али су ми тема и саговорник увек важни.“

„Сваки тренд траје неко време, док се људи не засите. У медијима, као и у физици, постоје неки закони. Један је да се нови формати појаве када дође до засићења старим и кад они постану опште место. У овом тренутку, иако тренд кратких видеа који су кренули као иновација Тик Тока већ неко време траје, нових формата нема.

Узмимо за пример кликбејт наслове у новинарству. То је почело 2010. године. Човек који је започео тај тренд узимао је наслове разних медија који су били релативно досадни и од њих правио кликбејт наслове, а копи-пејстовао исти текст. За годину дана је зарадио силне милионе од реклама, које су долазиле на број прегледа. Потом су сви други почели да га копирају, а на крају и 'Њујорк Тајмс', који данас има кликбејт наслове. Али сада већ људи знају да је наслов који – да кажемо – оверпромисује, обећава превише, врло вероватно неистинит и нека глупост“, каже у Бермудском троуглу Исток Павловић, стручњак за дигитални маркетинг.

На питања о темама по којима је препознатљив широј јавности, интригантним објавама, за ког политичара је радио, којим се триковима служе странке да привуку бираче на интернету, којим медији и агенције да продају производе, а којим он поларизује пратиоце и повећава број прегледа својих објава, Павловић одговара у новој епизоди подкаста о медијима. Павловић предвиђа и како ће изгледати наредна предизборна кампања на интернету у Србији, а како у Америци и зашто је Џозеф Бајден на Тик Току бољи од Бориса Тадића.

„Због Тик Ток алгоритма ми више не зависимо од наших пратилаца. Док се није појавио Тик Ток зависили смо искључиво од наших пратилаца. Ако те прати 20.000 људи, објаву ће видети тих 20.000 људи, евентуално мало преко, али мање-више то је то. Тик Ток је увео новину, а то је да ти можеш да имаш десет пратилаца, али ако поставиш јако занимљив видео који има неку причу и ако имаш десет пратилаца, преко ноћи може да има милионе прегледа. То је револуционарна промена. Занимљива и добро изрежирана објава која држи пажњу, за један дан може да дође до сваког човека у Србији. Пре тога странке су пуштале такозване спонзорисане објаве. Раније, то се већ зна, кад су избори у Србији, сви ми у маркетингу лудимо од избора, јер не можемо уопште да досегнемо публику, зато што политичке странке одвајају велике буџете за Фејзбук и Инстаграм. А осим тог новца, постоји и онај скривени. Праве се странице, које се назову, рецимо, Грађани за бољу Србију. Она делује као да је НВО, а преко ње странка пласира неке видее, које су каобајаги неке неутралне и објективне анализе. Њихова поента је да спинују неку идеју на суптилан начин, а бог зна колики буџети на то одлазе.“

„Гадафи ми понуди чај са млеком једном приликом док смо Драган Хавзијевић и ја снимали филм о његовом приватном животу. И да вам кажем, већина гласина, а нарочито оне о некаквим силним женама, то је све било нетачно. Претпоставио сам да је млеко које ми нуди уз чај камиље и одбио сам. Питао ме је зашто не желим камиље млеко. Кажем: ја сам из Лесковца. Мене су отац и мајка једном месечно доводили у Београд и право у зоолошки врт. Ту сам једино видео камиле. То су биле две дртине. Кад сам добио децу, па ја њих водио у зоолошки врт, они су гледали те исте две дртине од камила. Кад је дошао на Самит несврстаних, 1989, ишао сам да се видим с њим. И он ми покаже шест младих камила, које је довео да поклони зоолошком врту. Ено их и сад тамо“, препричава део свог искуства са Муамером ел Гадафијем Миодраг Мики Стојичић, ратни извештач и сниматељ.

У Бермудском троуглу вишедеценијски ратни извештач и сниматељ бројних телевизија, али пре свега италијанског РАИ, говори о италијанској култури медија, о свакодневној борби за живот међу телима страдалих и рушевинама, граници између жеље да се добије добар снимак и недозвољеног ризика, зашто најстрашнијих ратних сцена нема нити ће их бити на екранима и у архивама, преживљавању у екстремно лошим условима, односу са новинарима и другим екипама на ратишту и шта све сниматељ мора да зна пре него што оде у зону рата и природних катастрофа, било у Босни или у Ираку.

„Сваки дан се плашиш за живот, ко се не би плашио. Али плашиш се непознатог. Ако си већ негде био и освојио терен, онда си свој на своме. То значи да имаш искуство с тим тереном. Искуство те научи да имаш и другарство, да имаш своје јатаке у Сирији, Ираку, Либији, Либану, Авганистану. И они ти јављају кад се нешто спрема да дођеш и тамо те добро чувају. Уз то имаш и фиксера, локалца који има добре везе. Али ја сам увек мислио да је мој отац, који је био гинеколог, имао опаснији посао од мене. Јер он, ако данас има два порођаја, одговара за четири живота. Он је сваког дана одговоран за то и да не крене по злу... Ја не знам шта бих радио у Шведској, на пример. Са Арапима је мој амбијент, тамо функционишем одлично. Са њима нађем заједнички језик одмах, барем очима или рукама. Нико од нас није једном ногом овде, а другом у Лондону. Сви моји пријатељи и породица, сви смо ми другом ногом на Истоку.“

Један од ратних репортера са најдужим стажом у историји овог посла тврди да у Украјину данас озбиљни новинари не желе да иду, да је истина и иначе филтрирана кроз објектив камере, да сиромаштво у народима чува најбоље, а богатство буди најгоре, описује атмосферу најекстремнијих несрећа којима је присуствовао и шта је осим талента и рада потребно да се иде с једног на друго ратиште преко 40 година.

„Велико одрицање породице. Седим у биоскопу с породицом, звони ми телефон и ја их само оставим у биоскопу и одем. Жена не зна кад ћу да се вратим и никада не зна, кад звони телефон, да ли је ја зовем или неко да јој саопшти да је ја више нећу звати. Најбоље то илуструје једна ситуација. Породица ме чека на аеродрому и син трчи ка мени, ја паднем на колена и раширим руке за његов загрљај. И он протрчи поред мене. Није ме препознао. Заборавио ме је. Свима је то тада било смешно осим мени.“

„Политичари вапе за медијским простором, они увек хоће да говоре, њима је потребан сваки секунд. Спортистима није и врло често избегавају да говоре, ако не морају. А председници клубова не седе заједно у студију. На Копаоник бизнис форуму, на истој трибини били су Остоја Мијaиловић и Небојша Човић, председници Партизана и Црвене Звезде и то је било чудо. Притом, они нису међусобно разговарали... Напетост је код нас карактеристична за дерби, али нисмо ми усамљени у томе. Исто је у  Атини, кад играју Олимпијакос и Панатeнаикос. Ту су и језиве сцене у Турској. Енглески навијачи, кад их пустиш било где, а да то није острво, праве хаос. Где год се појаве, полиције је више него њих. Спорт у људима изазива неку врсту сирове емоције. Фудбалери и кошаркаши на терену се понашају спортски и са уважавањем.  Али на трибинама, што је већи улог, већа је нетрпељивост. Када је у Евролигу одлазио само један клуб, односно шампион регионалног такмичења, финална серија је била борба на живот и смрт. Играли су тада Звезда и Будућност, а сцене су биле исте“, каже у Бермудском троуглу Нина Колунџија, уредница спортске редакције телевизије Прва.

Колунџија одговара на питања o продору жена у спортско новинарство, притисцима спортских функционера на медије, зашто би у комуникацији спортиста с медијима требало увести правила НБА лиге, зашто је спортским новинарима данас мање важно да ли раде на телевизији са националним покривањем или кабловским каналима, како утакмице постају спектакли, а како се из спектакла претварају у ратна поља на терену и на трибинама.

Саговорница подкаста о медијима објашњава и како је придржавање микрофона утицало на сарадњу спортских редакција иначе завађених медијa, зашто су спортови попут бејзбола „досадни“, а зашто нема жељу да коментарише пренос кошаркашке утакмице иако је реч о њеном омиљеном спорту:

„Зато што ми је и даље тешко да емоције доведем у ред док гледам и можда бих то могла да изведем ако не игра Србија или не игра Партизан. Вероватно бих, иначе, преплакала пола утакмице, нарочито битне. То не бих волела. Размишљала јесам неколико пута, али се не осећам пријатно за том врстом микрофона. А верујем да би било предрасуда и коментара, јер их и овако има и превише чак и за мушке колеге.  Људи некад сметну сa ума да коментатори нису увек на лицу места и да врло често гледаоци имају лагоднију позицију док гледају неке утакмице него сами коментатори. Они буду у коментаторским кабинама, где су они екранчићи, телевизорчићи и наравно да може да се деси грешка. Он је у том тренутку можда погледао статистику, вратио се на екран и није добро видео неку ситуацију. Све је то нормално. Али људи сад воле да коментаришу и критикују.“

„И даље имамо исту формулу из 1939. године – мало поуке, мало забаве, али никад једног више од другог. И стално идемо по црвеној линији између те две приче, а 'Забавник' наставља да се добро продаје и може сам да живи на тржишту без икаквих проблема. Забавник покушава да прати стил, а не моду. То је као што, рецимо, Патек Fилип, врхунски произвођач сатова, који коштају стотине хиљада нечега, никада није уградио батерију, што сви раде. То појефтињује, повећава продају, има многе предности чак и за оне који купе тај сат. Али не, они и даље праве те механизме ручно и све то раде и опстају и јако добро живе. Тако и ми. Нећемо да пратимо моду, него се држимо неких доказаних ствари које су добре и покушавамо то да промовишемо. Па ко се прими, прими“, каже за Бермудски троугао Зефирино Граси, главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника“.

На 85. рођендан овог магазина, Граси каже да „Забавник“ уређује 35 година пре свега зато што није било других заинтересованих за тај посао.

„Не умем баш то да објасним најбоље. Мислим да сам превасходно остао ту толико дуго зато што je било мало интересената за то место... То је нека посебна врста уређивачког посла за који није било много заинтересованих. Можда их је било неколико за све ово моје време... Кад није хтео ми повећа плату, Дарко Рибникар ми је баш то рекао – да имам најлепши посао на свету. Стално сам био најслабије плаћени главни уредник у 'Политици'. Уређивао сам два недељника и 'мали', онај 'Микијев забавник' и 'Политикин Забавник', била је и релативно мала редакција, било је ужасно много посла. А неки су уређивали месечнике и имали већу плату од мене. Пошто је Дарко био главни уредник три године, оно кад се вратио са дописничког стажа из Каира, онда сам му ја био заменик. Значи, радили смо заједно и он зна какав је то посао и кад је постао директор, одем код њега и кажем: 'Дарко, ево, чему се ради'. А он ми каже: 'То ти је најлепши посао на свету'.“

Са Грасијем разговарамо о академицима који пишу за „Забавник“, и шестомесечним курсевима о традицији „Политике“ које је морао да пролази да би постао новинар „Политике“, о тиражу, самоодрживости, утицају „Забавника“ на формирање генерација, животним навикама младих и старијих читалаца, прототипу „Забавниковог“ читаоца, о будућности стрипа и страху уредника „Забавника“ да ће да га избаце, о претећим писмима читалаца због промене формата и публици осетљивој на сваку грешку, па чак и двосмисленост.

„Нама је, чини ми се, највећа конкуренција самопослуга. Кад дођу мало тежа времена и кад је беспарица, онда људи размишљају шта ће прво да избаце из буџета. Кад морају да бирају између слаткиша који ће купити детету и 'Забавника' изабраће слаткиш, јасно ми је. То се тиче и неких других производа. Самопослугу доживљавам као највећу конкуренцију. Ми немамо другу конкуренцију на киоску.“

„Били смо блиски пријатељи све до његове смрти и ето, на крају је на мене пала и одговорност и част, и обавеза и привилегија да наставим то животно дело Жељка Цвијановића. 'Нови cтандард' окупља неке људе већ дословно 15 година. То је врло специфична коментаторска заједница, то су људи који на форумима 'Новог стандaрда' пишу о разним темама. Како је играо Ђоковић, шта су данас јели, шаљу песме једни другима, неки текстови имају и по 300-400 коментара. Они се међусобно друже. Њихова окупљања у кафани са Жељком су почела и пре него што сам ја дошао у 'Нови cтандард'. Људима који воле политику а немају с ким да је, народски речено, бистре, треба такво друштво. То су људи који воле да макар једном недељно седну са неким да попричају о политици, и то им прија… Моми Капору су стално говорили да лагано пише, а он се због тога љутио: 'Aко је лагано, хајде ви пишите лагано'. Жељко, заправо, такође није писао лагано. Он ми је рекао једном да је писање копањe. И иако је писао врло дисциплиновано, готово до самог краја живота, никада му то није било лако“, каже гост Бермудског троугла Александар Вујовић, главни и одговорни уредник сајта „Нови  cтандард“.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо о покушајима „карактерног убиства“ Цвијановића, његовој каријери и њиховом приватном односу, али и о информатичкој револуцији, борби између утицаја и читаности, финансирању медија без европских фондова и помоћи државе, публици и саговорницима са десног идеолошког спектра и садржајима једног „суверенистичког“ медија.

С Вујовићем разговарамо и o суревњивости међу интелектуалцима и утицају Јутјуба на резултат избора, да ли је овај канал заслужан за политички продор Бранимира Несторовића, праву на преношење текстова са других сајтова, алгоритмима који гуше непожељне садржаје, контроли информација на интернету и фактчекерима – занимању које које настаје након Трампове победе на председничким изборима.

„Оно што ми пренесемо и објављујемо на нашем сајту, као фактчекер проверава неко из Босне и Херцеговине, конкрентно из Сарајева. Иако ми имамо потпуно супротстављене националне наративе. Ми не гледамо исто на тај рат, на пример, али они кажу да то што ми пишемо чињенично није тачно. Онда, не ради се само ни о чињеницама. Ево, на пример, скинули су нам текст у коме је професор Ненад Кецмановић, човек који је предавао политичке науке и у Сарајеву и у Бања Луци и у Београду, написао да Кристијан Шмит није легални високи представник. То тврде и Русија и Кина и добар део света. Пазите, човек пише колумну, то је мишљење, opinion piece. Они су то означили као fake (лаже), чак wrong (нетачно) и тражили нам да уклонимо са друштвених мрежа и напишемо извињење. Али, још једна бизарнија ситуација нам се догодила кад је Бајден заспао на састанку са тадашњим израелским премијером. Он је минут држао очи затворене и није их померао. Тада смо још увек имали категорију 'дневне вести', у којој смо прeносили вести са других медија, и у њој смо то објавили. Сви медији су пренели да је Бајден заспао, и амерички. А нама је стигло обавештење из Сарајева да је то нетачно и да није заспао, него је држао очи затворене 60 секунди. Кад се жалимо, Фејcбук одговори да тако процењује raskrinkavanje.ba.“

„Када си на РТС-у, лако је бити утицајан и лако је да те препознају, зато што једну емисију Око гледа милион људи. А овде је поента да се обраћаш људима до којих је тешко доћи. То је пословни свет, бизнис заједница, то су људи који имају мало времена, много новца или довољно новца и јако су пробирљиви у информацијама. Њима треба дати ту вредност и информацију више. То ми је био изазов. То нису рејтинзи, нису шерови, то је утицај и то је вредност. То је доћи до оних људи који обликују економију, а сложићемо се да је економија друга страна медаље када је реч о политици, и да је драж када вам клип има десет хиљада прегледа, а некад је то било милион, али ових десет хиљада је посебна и циљана публика. Наш задатак је да вестима дамо контекст, да одговоримо зашто и да дамо предвидљивост, јер наша публика нема времена да на сто страна тражи образложења и предикције”, каже за Бермудски троугао Весна Дамјанић, главна и одговорна уредница Блумберг Адриа. 

Саговорница ове епизоде подкаста одговара на питања о специјализованом каналу који уређује, његовим интерним правилима и положају на тржишту медија, зашто се Блумберг у региону зове Адриа, а не, на пример, Балкан, телевизијском и економском новинарству и да ли је за уверљивост пред камерама важније шта се прича или како се изгледа, на којим се друштвеним мрежама информише пословни свет Србије и шта кажу светски тржишни трендови о будућности телевизије.

„Сви ми са телевизије смо навикли да урадимо емисију и то је то. Више се тиме не бавимо. Тренд је такав, глобални тренд је такав, да је телевизија место на коме производите садржај, који свој прави живот добија на диџиталу. И то је будућност, а негде већ и садашњост телевизије.”

С Дамјанић разговарамо и о избеглиштву из родног села Велике Главе код Шибеника, па други пут из Кистања код Книна, о томе зашто је одлучила да свој дневник из колоне током Олује објави после 25 година и какав однос данас има према Хрватској, а какво сећање на то страдање.

„То је постојала као чињеница у мом животу, о којој нисам много причала, поготово не јавно и када је дошао момент те велике годишњице, имала сам потребу због свих нас који смо избегли у тој колони, и још више због оних који никад нису преживели, да покажем шта се мени конкретно десило. Моја судбина у поређењу са другим је таква да сам ја ту лако прошла, јер на крају дана ми смо сви живи остали, моја ближа породица...

Цео тај рат који се нама догодио у најлепшим годинама успела сам да преживим захваљујући мојим пријатељима. Покушали смо да имамо привид неког нормалног одрастања, да идемо у гимназију. Немамо струје, немамо воде, немамо превоза, али нема везе, ми идемо у гимназију и учимо, и много учимо, јер морамо уписати факултет у Београду…

Ако имаш снагу воље, опредељен си да постигнеш циљ. Живела сам, кад смо избегли поново, у Херцег Новом и тамо завршила гимназију. Тад сам решила да дефинитивно упишем новинарство. Мој тата је рекао: 'Али, Весна, њих примају само 30 на буџету. Ако ниси на буџету, не можемо да те школујемо'. Ја сам рекла, океј, ја ћу то да пробам, знам да то морам, а и да могу. Ако не успем, вратићу се у Херцег Нови, продаваћу сладолед годину дана на шеталишту, па ћу пробати поново. Јако сам била посвећена томе и била сам прва на листи од тих 30. То ми је био најбољи показатељ за све што се дешавало после тога. Где год да сам данас, та стартна позиција није могла бити гора.”

„Директор сам постао принудно. Ништа о пословању нисам знао, а за ових 30 година сам се научио као да сам завршио два економска факултета. Улогу директора сам, пре свега, видео као заштитни механизам, као заштиту споља од евентуалних непријатељских утицаја или преузимања, а изнутра је двострука личност штитила аутономију главног уредника. И та ствар је функционисала. Седам стотина људи је прошло кроз редакцију Фонета, било кога од њих да питате, рећи ће вам да су са Зораном имали овакво и онакво искуство, али да им је туторисао, седео над главом или давао неке инструкције које излазе из оквира професије и кодекса, верујем да нећете наћи ниједног да вам то каже. За мене слобода медија не значи да радиш, пишеш и говориш шта ти неко напаметује. За мене је слобода једнако одговорност. Учен сам, у златним годинама Танjуга, принципу: чињенице су свете, а коментари су слободни“, каже у Бермудском троуглу Зоран Секулић, власник, директор и главни уредник агенције Фонет.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о златним и о мрачним годинама Танjуга, како је на новинаре те агенције утицала кафана „Пролеће“ у којој је, пре 30 година, настала и идеја о стварању Фонета,  како се као појачање спортској редакцији обрео на Бјелашници када је Јуре Франко освојио сребрену медаљу у велеслалому на Олимпијади у Сарајеву, а како у остави СИВ-а из које је јављао о избору председника Председништва СФРЈ, о Осмој седници, чувеном посредовању лорда Карингтонa, како су распадом земље на темељима Танjуга настајале агенције нових држава, а како је основан и преживео Фонет.

„Једном згодом сам кад сам седео у том истом 'Пролећу' са још једним Танjуговим отпадником, који се звао Небојша Магдески, рекао: 'Види, Небојша, ти имаш говорну ману, фрфљаш кад говориш, пола људи не разуме шта ти причаш, а слао си најбоље фоно извештаје из Лондона. И кад би се ти јавио и кренуо с тим извештајем, ми смо сви у кући ћутали, док не чујемо шта имаш да кажеш. Хајде ми да направимо фоноагенцију'. И кажем му, знаш како, много наших колега је са распадом државе отишло из Танjуга, не само унутар Југославије него и они који су се затекли у иностранству. И онда сам помислио да би можда неки од њих пристали да почну да нам се јављају са извештајима из ових центара у свету, у којима се креира политика према нама. И да пробамо да направимо неку алтернативну дописничку мрежу. Али само са фоно извештајима јер ни за то нисмо имали ресурсе, а камоли за нешто више... Сећам се сцене с почетка деведесетих кадa  сам седео у дневној соби, гледао један од ратних дневника, мој млађи син дрља по тепиху неки камион, и у једном тренутку из чиста мира – он врисне. Скочим и питам шта се догађа, а он ми каже: 'Уплашио сам се својих мисли'... Када ме питате, из ове перспективе, одакле ти уопште идеја да се упустиш у ту операцију, ја се уплашим сопствених мисли. Неће ми замерити људи који су ово већ чули: да сам знао шта ме чека правећи Фонет, ја то вероватно ни луд не бих урадио. А да то нисам урадио, себи никад не бих опростио. То је један затворени животни круг.“

Секулић одговара на питања о пројектима, донаторима, кредитима и претплатницима, шта агенција може да понуди у времену у коме истина губи на вредности и у коме њену брзину достижу други, о утицају вештачке интелигенције на рад агенције, о „силовању ексклузивности“ и ПР текстовима, за које тврди да им је потребан „плуг“.

„Две ствари разликују новинара од записничара. И оне се не уче ни на факултету, ни у књигама, ни у литератури. Оне се стичу комбинацијом образовања, личног искуства и туђег искуства, и доброг и лошег. Прва ствар је oсећај за селекцију, за разликовање битног од небитног. А друга, осећај за композицију. Дакле, прва тема се тиче тога шта ћу са неког догађаја да ставим у текст, а шта нећу. И како ћу ту одлуку да браним професионалним разлозима, а не својим личним афинитетима и анимозитетима. Друга ствар је шта ће да ми буде у првој реченици, шта у другој, а шта у последњој. А да и ту одлуку браним професионалним разлозима... У публици су и навијачи Звезде и навијачи Партизана, а ти си у обавези да и једнима и другима даш информацију.“

„Док читам вести морам да имам поверење у своје сараднике, да стојим иза оног што изговарам и да верујем у оно што сам прочитала. То нису аксиоми, наравно. Ништа није сто одсто истина. Ни у новинарству. Али нисам била у ситуацији да говорим гледаоцима ствари за које мислим да су погрешне, да су нетачне, да су дезинформација, да су фејк њуз, да раде у нечију корист. Можда некад нисам препознала такву ситуацију, али да сам се у њој нашла, не знам како би се то завршило, да ли бих ушла у тај студио или не. Можда сам имала среће“, каже водитељка Еуроњуза Живана Шапоња Илић.

Саговорница Бермудског троугла, једно од најпознатијих ТВ лица информативних редакција у Србији, говори о прилагођавању телевизије модерној технологији и рејтингу, како се стиче, а како губи поверење публике, о дикцији  и лапсусима, неприродном акцентовању и природном таленту да се буде спикер.

„Људе ни у шта не убеђујем, то је број један. Начин на који ћеш изговорити те вести треба да буде твој начин, дакле да не имитираш никога. Јер када покушаш да подражаваш нечије понашање, то ће људи препознати, то ће изгледати преглумљено... То су ипак вести. Не волим кад видим да неко претерано гестикулира ни када је нешто тужно ни занимљиво. Мислим да треба чувати дозу достојанства, јер било је ситуација да си стварно у ванредном програму и ствари су изузетно драматичне. Ти мораш да смириш људе. Ти мораш да им даш информацију, која можда није баш тако умирујућа, али начин на који ћеш ти то рећи, сложити, изнети, не треба да диже панику. Увек сам морала да будем она која води приредбу, а никад она која глуми у школским драмским комадима, па сам можда остала љубоморна на оне који глуме.“

Шапоња Илић одговара и на питања о слободи водитеља да изгледа како жели, теелевизијском терору младости и ејџизму, дозвољеним и недозвољеним додатним пословима, када је престала да позајмљује глас за рекламе и зашто је немогуће водити вести, а рекламирати Ариел.

„Кад је закон промењен и запослени у информативној и образовној редакцији изгубили могућност да позајмљују глас за рекламе, то су почели да раде глумци, а људи који раде у маркетиншким агенцијама кукали су за нама, јер су говорили да смо ми неупоредиво већи професионалци од глумаца. Та могућност је остала онима који раде у забавним редакцијама. Међутим, ја сам више пута чула људе који раде у информативној редакцији, како позајмљују глас у рекламама. Одлучила сам да не могу да рекламирам Ариел или Нивеу, неки бренд, а да онда имам ауторитет да људима нешто кажем и да ми они верују, јер се све своди на крају на то… Више пута су ме звали да водим страначке скупове. Никада то нисам урадила. Јер нема тих новаца којима може да ти се врати оно што си градио годинама. Друго, ако негде седиш са неким и он ће ти дати некакав хонорар, а после ће тај човек да ти дође у вести, како ћеш с њим да комуницираш? И ти си њему дужан. Ако никоме ниси ништа дужан, онда је све другачије.”

„На Блиски исток сам први пут крочио 1961. године, и од тада сам се, углавном, највише бавио тим делом света, са великим, великим задовољством и великим опредељењем. Седећи уз шарене столњаке, често у неизбежном „Бермудском троуглу“, пријатељи и колеге су ме питали зашто нисам био дописник у Лондону или Паризу. Мој одговор је био једноставан. За то је довољно отићи, у оно време, у Југотурс и купити пакет путовање, седам до десет дана уживати. Али, моје животно задовољство је било ово.

После шест и по деценија, а мислим да сам најстарији у овој сорти новинара, могу да кажем – имао сам задовољство, које је незаменљиво, да сам био у центрима настанка људских цивилизација. У Каиру, Јерусалиму, Атини као стални дописник и као извештач из читавог региона, из подручја где су настајале цивилизације“, каже у Бермудском троуглу Боривој Ердељан, вишедеценијски спољни дописник, извештач и коментатор.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо о историјским тренуцима којима је присуствовао. Између осталих, о сусрету египатског председника Анвара ел Садата и израелског премијера Менахема Бегина, Садатовом одласку у Израел, који се пратио „као искрцавање на Месец“ и какве везе са тим има словеначки авио превозник, те о совјетско-америчком самиту 1989, првом сусрету Михаила Горбачова и Џорџа Буша Старијег и како је на крај Хладног рата утицао изузетно јак ветар на Малти тих дана.

Чувени новинар Политике и других штампаних медија и аутор емисије „Свет око нас“ одговара на питања о писању између редова и којим је фразама Миро Радојичић описивао цензуру, а како догађаје о којима је писао, о Предрагу Милојевићу, Драгославу Ранчићу и новинарском сазревању у редакцији великана, о „интервјуима рецитацијама“ и да ли је, као дописник из политички трусних подручја, позиван на разговоре у амбасаде, као и о викендима које је пар Милошевић – Марковић проводио у Атини. 

С Ердељаном разговарамо и о добрим и лошим дипломатама и спољнополитичким потезима, о подељености израелског друштва, како се кроз деценије мењао Египат, а како збивања на Блиском истоку утичу на Србију. 

„Ми не можемо себе да одвојимо од тога. Нисмо средиште, али нисмо ни далека периферија и ту је више ствари које су долазиле одатле, у таласима и утицале на нас, наше обликовање, стварање, нашу историју од када је ми познајемо. Не само на историју, него и културу, уметност, визуелну културу. Ти утицаји су се ширили у више или мање једном или другом правцу, али никад нису престајали и дубоко су овде укорењени.

Осим тога, оно што се у том делу света догађа не само да дотиче нас, него дотиче заправо цео свет, у шта врло често можемо да се уверимо... Морају се, пре свега, дубље, боље и темељније познавати сви ти народи који тамо живе и којима је судбина одредила да ту покушају да нађу своју срећу и своју будућност, и да некако преживе своју прошлост. Без темељног проучавања не може се о томе писати, а кад једном човек уђе у то, не може да се више одбрани. Морате да изучите менталитет, психологију тих народа, па ће све почети да вам бива много јасније, па ћете онда то моћи јасније и да пренесете свом читаоцу, гледаоцу или коме се већ обраћате.“

„Кад доживите то што је читава новинарска генерација доживела 1989, 1990. и 1991. онда схватите да постоји само једна слобода, једна велика слобода. Мале слободе заправо нису релевантне. Добро је да постоје, али оне се затворе у моменту. Југославија је била комунистичка диктатура, ауторитарна држава. Била је пуно блажа него што су биле комунистичке диктатуре у Русији, наравно, у ДДР-у или у другим источноевропским земљама, али је ипак била ауторитарна држава. Данас, њене земље наследнице нису диктатуре, шта год ко каже. И ту доста зависи од тога да ли ти, као новинар, узмеш себи слободу да нешто кажеш. То више није оно време где преко ноћи можеш нестати… Постоји контрола, али ово данас се не може уопште поредити ни са оним што је било под Милошевићем“, каже у Бермудском троуглу Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча.

„Ево, може се говорити и о Зорану Станојевићу, који води те политичке емисије где се практично потуку код њега, не знам како он уопште физички и психички излази на крај са тим, али oпет, њему се ништа не догађа. Он се и супротстави, покушава да буде конструктиван, али то тако не би пролазило осамдесетих година. Ти си имао стриктно написано шта ћеш радити у таквим политичким емисијама, онолико колико их је било, а почеле су тек крајем осамдесетих. Мислим да су данас новинари више уплашени сами него што одозго имају некакав притисак. Сигурно тај притисак постоји, али ако се супротставиш, не верујем да ти се може догодити оно што се догађало онда, о томе се ради. Мало храбрости, знате како се оно каже, 'бој се овна…', да не идем даље. Не можеш читавог живота да се само бојиш.“

Дугогодишња новинарка Радио Београда, Радио Загреба, „Ферал Трибјуна“ и других медија, ауторка је и бројних анализа стања у медијима у Европи, нарочито из немачког говорног подручја. С њом разговарамо о њиховој и нашој слободи медија, како је омаловажавање новинарства утицало на њену мотивацију да заврши три факултета, како је новинарство у тим земљама постало „страховито моћна професија“, каква се квалитативна и структурна промена у медијима догађа и зашто тврди да се аустријска и немачка политика настављају тамо где су стале 1945. године. 

Саговорница подкаста о медијима, иако би волела да је у тој улози, не мисли да је она сама део феномена о коме пише – „алфа“ новинар – ни онда  када јој председник Србије јавно похвали текстове. С њом разговарамо и томе да ли текстове пише са спознајом да они утичу на доносиоце одлука, како се рађају политичке агенде, ко је својата, а ко критикује и мрзи, о примерима који дају морално право да се из њих извлаче закључци и износи став, базама података и о посебном новинарском кругу који назива „викторијанцима“.  

„'Ферал' су, барем у оно време кад сам ја радила у њима, биле добре новине. Биле су дрскије него сви други медији, али пре свега професионални. Виктор (Иванчић) није био ово што је данас. Он је изврстан писац и био је добар уредник. Трансформација коју је доживео када су му затворили лист, када је изгубио и егзистенцију, мислим да га је та горчина променила. Сада је у ствари само неко ко покушава да вида властите ране. Али су постали политички фактор, деструктивни политички фактор. Зато што уносе тон, којим не бих могла да пишем ни да говори са људима. Ту врсту језика, фекалног, ја не могу да употребљавам. Мислим да треба да постоји достојанство. Наравно, треба рећи ствари, али увек има начин да се каже нешто директно, без псовки, без таквог речника. Употребила сам тај термин зато што то више нису фераловци, него је, заправо, један феномен који се развио из тог ужасног искуства које су имали неки новинари у „Фералу“. И који су то своје лично уверење превели после у један став, став према стварности, према друштву, према животу, према политици.“

С Весном Кнежевић разговарамо и о утицају културе на политику, како европске институције преливају заборав преко највећих достигнућа, зашто је кад дође смак света најбоље живети у Аустрији, религији, загребачким „Новостима“ и Косову и Метохији.

„Холандски медији су директни, новинари питају врло директно, али остављају гледаоцима могућност да закључују. Вилдерсу су се увек давале велике шансе уочи холандских избора, али се холандско друштво увек мобилисало да до тога не дође. Овај пут се победа остварила и чини ми се да је то огледало тренутног стања у друштву. Али, опет, да се разумемо, брод не тоне и ништа се значајно неће променити“, каже у "Бермудском троуглу" Иван Илић, дописник Радио-телевизије Војводине из институција Европске уније и становник Хага. 

С Илићем разговарамо о томе како информације круже центрима европске бирократије, како цуре са затворених састанака, какву улогу у томе имају друштвене мреже, а какву гурање микрофона саговорнику у лице, где је мађарски председник Виктор Орбан пио најскупљу кафу у историји и зашто се догодио преседан у коме европски званичници нису давали изјаве новинарима нити одговарали на њихова питања.

Дугогодишњи дописник покрајинског јавног сервиса из Брисела говори о томе како је учио о слојевима рогобатног бриселског система, а како такозвани „еуроговор“, језик европских званичника, преводи гледаоцима, зашто је извештавање из Брисела утицало на његов став о Европској унији, а зашто је и сам био туристичка атракција пред камером.

Саговорник подкаста о медијима тврди да су избори за Европски парламент узбудљивији од избора за Народну скупштину, прогнозира њихов исход, прљаву кампању и који комесари неће бити поново изабрани. Илић каже да је рад мањинских редакција РТВ-а утицао на третман мањинског питања у Србији код европских парламентараца које интервјуише на њиховим матерњим језицима.

„Владимира Билчика, на пример, питам да ли може некако да сажме и то што ми је рекао на енглеском понови на словачком. Моје колеге из словачке редакције то онда користе у свом програму. Тако, рецимо, урадимо пет интервјуа са румунским европарламентарцима. И користимо их данима. То је мултиупотребљив програм и притом може да се емитује и за радио. Идеја ми је била да све то радим интегрисано, јер сам дописник Радио-телевизије Војводине. Радим за радио, за телевизију, за специјалне емисије, уживо укључења, телевизијске пакете, радијске пакете и мањинске редакције“, објашњава саговорник подкаста.