Економија

Током 2024. били смо сведоци значајних преокрета када је у питању међународна и унутрашње политике. Тако су колапс режима Башара ел Асада у Сирији, проглашење ванредног стања од потом опозваног јужнокорејског председника, пад влада у водећим чланицама ЕУ, интензивирање конфликта у Украјини, рат у Појасу Газе и Либану, победа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци, креирали утисак да живимо у времену изузетне геополитичке и политичке нестабилности.

Извесно је да је успоравање раста глобалне економије, добрим делом услед релативно лоших резултата Европе и Кине, појачавало такву врсту импресије. Наиме, у 2024. већина економија Старог континента суочавала са веома ниским стопама раста БДП-а и великим буџетским дефицитима. Кина није успела да адекватно одреагује на опасност од „јапанизације“, односно на погоршање економских перформанси услед неповољне демографије, превеликих унутрашњих дугова и продуженог пада на тржишту некретнина који подрива привредни раст, економску ефикасност и поверење потрошача.

С друге стране, САД су наставиле да привлаче огромне износе страног капитала, односно инвестиција, посебно у будуће генераторе продуктивности, конкурентности и раста, те је скоро извесно да ће и у 2025. наставити да остварују боље привредне перформансе од већине других високо развијених економија. Ипак, највероватнији сценарио за Америку је нешто нижа стопа раста и стабилизација инфлације на повишеном нивоу. То ће ставити ФЕД пред тежак избор: да прихвати инфлацију изнад циљане, или да покуша да је обори ризикујући привредно успоравање. Будући да ће нова америчка администрација имати много неискусних чланова, прва непандемијска рецесија у Трамповој ери се не може искључити. 

Економска фрагментација

Делимично повезано с Трампом у Белој кући, економска фрагментација на глобалном нивоу ће се наставити, гурајући неке земље да диверзификују своје резерве преко смањивања удела долара и(ли) да трагају за алтернативама западним платним системима. Што се тиче финансијских тржишта, посебно америчких, њима ће извесно бити теже да одрже свој статус „сигурног уточишта“ у изазовном геоекономском окружењу. Повезано с тим, сам раст приноса на (десетогодишње) доларске обвезнице, које би са тренутних 4,6% могле да се приближе износу од 5%, указује на перцепцију повећаних ризика скопчаних са дугорочним изгледима за привреду САД.

Структурни проблеми као што су старење становништва и успорен раст продуктивности нису само бољка америчке или западних привреда, већ и многих мање развијених економија. Све реалнији исход у виду интензивирања протекционистичких политика би смањио ефикасност тржишта и додатно пореметило ланце снабдевања. Повезано с претходним, растуће социјалне тензије могле би да изазову друштвене немире, нарушавајући поверење потрошача и инвеститора, тиме потенцијално одлажући усвајање и спровођење неопходних структурних реформи. Како то препоручује  ММФ, управо је ублажавање ризика геоекономске фрагментације и јачање мултилатералних оквира од суштинске важности за јачање привредним перформанси већине светских привреда.

Истовремено, повећавају се и потенцијали за позитивна изненађења. Наиме, бројне иновације, посебно у домену здравствене заштите или вештачке интелигенције (АI), би могле трансформисати многе економске делатности и убрзати повећање продуктивности. Ипак, чини се да су огромне инвестиције у АI, посебно када су у питању базе података за АI, највећа коцка у историји пословања. Наиме, компаније још увек нису сигурне како да користе АI, те је степен усвајања ове нове технологије релативно низак (иако многи радници можда користе АI у тајности).

Генерално, чини се да је данас теже него обично прогнозирати како ће изгледати глобална политика и економија. Наиме, ризици за негативне исходе, посебно за високо развијене економије, су несумњиво порасли, посебно имајући у виду јачање глобалне улоге клуба незападних држава, од којих многе желе да детронизују међународни поредак којим доминира Запад.

Раст америчких царина

Када најстарији икад изабрани председник САД преузме дужност 20. јануара 2025, скоро је извесно да ће се додатно интензивирати компетиција са другом највећом глобалном економијом, кинеском. С друге стране, изолационистички инстинкти новог лидера у Вашингтону би могли умањити шансе за нове (вруће) конфликте.

Најважнији геополитички избор нове америчке администрације биће однос према Пекингу, где се сценарио са ескалацијом кризе у Јужнокинеском мору не може искључити. Кина ће такође открити колико је Трамп екстреман у погледу царина. Да ли ће оне заиста бити обећаних 60%, или вишеструко мање, постаће јасно током 2025. Овде треба навести и да би троструко мање царине на кинеску робу подстакле инфлацију и наштетиле Американцима са ниским и средњим приходима.

Оно што се тренутно чини је да ће се ривалство Америке са Кином манифестовати као трговински рат, који ће се можда проширити и на неке од и америчких савезника. Када су у питању кризна жаришта, Трамп би могао да подстакне Украјину да направи договор са Русијом, док би истовремено могао да да Израелу сигнализира „одрешене руке“ на Блиском Истоку.

Компаније широм света не чекају дан Трампове инаугурације да би виделе које производи из које земље подлежу новим вишим царинама Најједноставнији начин да се обезбеде је поручивање робе унапред, док други траже нове добављаче. Све то доводи до већих трошкова у виду виших залиха, скупље убрзане испоруке или већег ризика услед сарадње са непровереним новим партнерима.

Инстинкти за преживљавање лидера иманентног бизниса већ почињу да се појављују у високофреквентним подацима. Кинеске луке су забележиле двоцифрени раст у пропусности контејнера у недељи пре и после америчких избора, а додатни пораст од скоро 30% уследио је у другој седмици децембра. Међународни авио-карго летови су се повећали за најмање трећину од средине октобра 2024. Две најважније америчке пацифичке луке, у Лос Анђелесу и Лонг Бичу, имају снажан пораст улазних пошиљки, бележећи у трећем кварталу рекорде из ере пандемије, са очекивањем да ће обим испорука остати повећан у 2025.

Анализа транскрипта разговора руководилаца компанија које улазе у водећи индекс америчких акција S&P 500 указује да је помињање речи „царина“ снажно повећано у новембру, те да је на највишем нивоу од краја 2019. (ово се посебно односи на шефове корпорација које производе и набављају индустријске машине).

Према Oxford Economics анкети која је обухватила 156 предузећа у две недеље до 10. децембра 2024, њих 65% сматра да глобални трговински рат представља велики ризик за глобалну економију у наредне две године, у поређењу са 38% који сматра да је то сукоб Русије и НАТО-а, те 14% које као највећи ризик виде конфликт Кине и Тајвана.

Изазови пред Пекингом

Након практичног колапса сектора некретнина, јасно је да кинеска економија више неће генерисати чак трећину повећања глобалног БДП-а (Индија, чији ће раст у 2025. години са 6,5% бити за два процентна поена виши од кинеског, због релативно малог удела у глобалном БДП-у неће још дуго моћи да преузме улогу светске привредне локомотиве). Наиме, почевши од 2022. привреда те земље се суочава са за кинеске стандарде спорим растом, што је делимично повезано и са пооштравањем технолошких санкција од стране САД-а. С тим повезано, није изненађење да Пекинг покушава да оствари самодовољност у базичним технологијама, што је практично једини начин да се повећа тржишно учешће у софистицираним индустријама у којима се доминација Запада узима као датост.

Кина је успела да смањи технолошки јаз у односу на САД, али током последње две године углавном нема видљивог побољшања економских перформанси те земље. Наиме, вишак капацитета заједно са слабом потрошњом разлог је успоравања привредног раста. Тако је у прва три квартала 2024. промет у малопродаји, апроксимација повећања дододака, порастао скромних 3,3%. Очигледно, недовољна домаћа тражња, односно слаба потрошња, повезано и са повећаним доходовном неједнакошћу, спутава економски раст Кине, потенцијално указујући на лимите технолошких унапређења.

Извесно је да ће се током 2025. геополитичка нестабилност и повећане америчке царине de facto приморати Пекинг на престројавање глобалних трговинских коридора. С тим повезано, очекивано је да ће се оснажити размена и инвестиције са земљама југоисточне Азије (АСЕАН), Блиског истока и Латинске Америке. АСЕАН је већ највећи трговински партнер Кине, чинећи 15% укупне кинеске трговинске размене, док је Глобални југ већ сада „одговоран“ за преко половине спољнотрговинске размене те земље.

Кина се такође помера ка производима са вишом додатом вредношћу, као што су електроника, машине и аутомобили, који су већ 2023. чинили око 50% њеног укупног извоза. Очекивано је да ће цене електричних возила, соларних панела и батерија, који су практично глобално најконкурентнији кинески производи, додатно опадати са свим негативним импликацијама на те секторе у ЕУ и САД. Истовремено, Кина ће појачати и комерцијализацију нових технологија повезаних са вештачком интелигенцијом (на пример, индикативно је да велики број робо-таксија већ функционише у градовима као што су Шенжен и Пекинг).

Европски егзистенцијални шок

Након Ковида-19 и рата у Украјини, Европа би ускоро могла искусити свој следећи егзистенцијални шок у облику Доналда Трампа. Наиме, нова администрација у Вашингтону би могла негативно утицати на интересе Брисела по питањима трговине, приступа високим технологијама, одбране. Новоизабрани председник САД је већ запретио општом царинском стопом од 10%, што би могло да умањи БДП ЕУ за 0,3% до 2026, према Citigroup Inc (генерално, очекивања експерата су да ће америчке царине бути уведене крајем 2025, у распону од 5% до 10%, те да ће се њихов пун ефекат осетити у 2026).

Трговина, практично једина област у којој величина тржишта ЕУ и његових 440 милиона потрошача дају бриселској администрацији истински утицај, ће вероватно бити полуга преко које ће бити покушано да се утиче на Вашингтон. Наиме, ЕУ ће понудом да купује више енергије, оружја и друге робе из САД дати шансу Трампу да испуни део својих обећања о смањивању америчког дефицита са ЕУ, који би у 2025. могао износити 197 милијарди евра (контра-царине су такође у плану, али као краjња мера). Наиме, амерички дефицит са ЕУ и увоз САД из ЕУ константно расту (у 2024. преко петине робног увоза САД дошло је из земаља ЕУ). То је потпуно супротно тренду који бележи увоз Америке из Кине и посебно дефицит с том земљом, који је у снажном паду у односу на 2018. када је Трамп одпочео трговински рат са азијским трговинским џином.  

Позицију Брисела донекле би могло олакшати и то што се економија ЕУ већ фактички креће у правцу пожељном за Вашингтон. Наиме, Европа се по цену слабљења сопствене конкурентности ослободила зависности од руског гаса, док се ослањење на извозу у Кину лагано редукује. Тако пласмани европских компанија на тржиште Кине практично стагнирају од пандемије, док се и увоз из те земље после драстичног раста до 2022. стабилизовао на нижим вредностима. И поред тога, дефицит ЕУ је још увек довољно висок (из Кине долази чак 21% укупног увоза ЕУ) и подстицајан за онај (проатлантистички) део бриселске администрације који је за меркантилистички приступ у односима са Пекингом – нешто што би Бела кућа извесно волела да види.

Извозно оријентисане економије ЕУ скоро извесно чека веома изазовна година. Посебан проблем су геополитички ризици, који би могли да поткопају спољну тражњу и поверење потрошача, што би могло да погура европску економију у рецесију, која је већ у зони de facto стагнације (БДП се повећао тек 0,7% у 2024, док се у 2025. очекује такође скромних 1,1%). Упозорења Марија Драгија о губитку европске конкурентности, те „спором агонијом“ ЕУ повезаном и са старењем становништва, су аларм за акцију, пре свега у домену политика за подстицање раста продуктивности. Подаци да по инвестицијама у високе технологије ЕУ значајно заостаје за Кином и САД, те да по висини БДП-а по глави становника Америка далеко надмашује ЕУ су обеспокојавајућа.

Ипак, европско тржиште, са штедњом домаћинстава која износи 33 хиљаде милијарди евра и са глобално препознатљивим компанијама попут ASML Холдинга или Ербаса, још увек је респектабилно. Додатно, очекивани наставак тренд смањења каматних стопа Европске централне банке током 2025. требало би да подстакне тражњу и поправи нарушено поверење компанија и потрошача.

На крају, једно од ретких „охрабрења“ за Стари континент јесте да очекивања за 2025. годину тешко да би могла бити мања.

Ако би се тражила тачка у којој се у Србији ломе интереси Истока и Запада, да ли би се нашла на адреси у Улици Милентија Поповића 1, где се налази пословна зграда НИС-а у Београду? Јер, након европских санкција, које је ова компанија пре две и по године избегла, ускоро би, тачније од 1. јануара следеће године, могла да се нађе под америчким санкцијама.

То је пре пар дана најавио председник Александар Вучић. „Када видимо документ разговараћемо најпре са Американцима, затим са Русима. Морамо да решавамо проблем, не можемо да оставимо Србију без енергената усред зиме“, рекао је Вучић за РТС.

Политика санкција

Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса“, за Око магазин каже да би евентуалне санкције компанији НИС, која је велики пунилац буџета Републике Србије, запошљава више хиљада радника и омогућава енергетску безбедност, биле напад на националне интересе Републике Србије.

Дејан Шошкић, професор Економског факултета, сматра да је политика санкција суштински погрешно успостављена. „Она се сада јасно види као неуспешна, а притисци на мање земље да се укључе у неуспешну политику су ирационални“, оцењује Шошкић.

НИС, с обзиром на руско власништво, није обична компанија, сматра брокер Ненад Гујаничић из брокерске куће „Моментум“. „Може да се каже да се у њој преламају интереси Истока и Запада, али би било преувеличано да кажемо да ће та фирма платити цену неувођења санкција Русији, и руских и америчких односа након рата у Украјини“, каже Гујаничић.

Давор Штерн, бивши министар енергетике у Влади Републике Хрватске, у овоме не види „никакву велику шпијунску причу о утицају Русије на Балкан, јер је реч о земљи која је извор енергетике, не само за Србију него и за целу Европу, и то ће наставити да буде и у будућности“.

Америчка страна

Званично, одлуку о санкцијама треба да донесе „Office of Foreign Asset Control“, односно Канцеларија за контролу имовине у иностранству која послује при Министарству финансија Сједињених Америчких Држава (САД). Одлука још није објављена.

Из Америчке амбасаде су нагласили да је НИС национални ресурс за Србију, али да руски власници користе део профита за финансирање агресије на Украјину. „НИС је драгоцен национални ресурс за Србију који је вредео више од две милијарде долара у 2008. години, када је Газпром купио више од половине својих акција за мали део њихове тржишне вредности. Сада је најпрофитабилнија компанија у Србији. Руски власници НИС-а користе свој део профита да финансирају бруталну агресију против Украјине и угрозе стабилност на Балкану и широм Европе, а не да инвестирају у будућност Србије“, рекли су у Амбасади САД-a у Београду за „Јуроњуз“.

Амерички амбасадор Кристофер Хил рекао је да није у позицији да потврди да ће санкције НИС-у бити уведене, али да је код њих постојала забринутост од када је Русија купила ову компанију, пошто је веома добро профитирала. „Али ништа није инвестирала у Србији, већ је цео профит отишао у иностранство, односно у Русију“, изјавио је Хил. „То је почело да брине посебно од почетка рата у Украјини, јер је увек постојала забринутост како ће новац зарађен на НИС-у бити употребљен. То је постало веома хитно питање.“

Ипак, професор Дејан Шошкић каже да те дивиденде не могу тек тако да се извуку из правних лица нигде, па ни у Русији. „Оне припадају том правном лицу које може да их прикаже као профит и добит исплати акционарима или да уради реинвестирање. Неке пословне процедуре су присутне свуда у тржишним привредама. Ми заборављамо да је и Русија тржишна привреда. Неко би могао да постави питање зашто не само ми, већ највећи део земаља на свету, финансирамо обвезнице САД-а, а онда бисмо могли да питамо и шта Америка ради cа тим приходима? Да ли финансира своје ратове који у континуитету трају?“, напомиње Шошкић.

Уз то, није баш тачно и да НИС ништа није инвестирао. Од 2009. до данас уложио је око четири милијарде евра, а само на ремонт панчевачке рафинерије ове године је уложено 95 милиона евра.

Геополитичка шаховска табла

Србија ће се у једном тренутку свакако наћи на геополитичкој шаховској табли, каже Душан Бајатовић, али шта ће се тада тражити од нас? „Ово је притисак да се уведу санкције Русији, да признамо Косово и Метохију, да се одрекнемо Дејтонског споразума. А зашто је нападнут баш НИС? Зато што има руски капитал“, сматра Бајатовић.

Руска компанија Гаспромњефт има тачно 50% акција НИС-а. Мајка фирма Гаспром има још 6,15%, Република Србија има 29,87% акција. Порука америчке администрације је да ако Србија жели да НИС настави да ради, онда мора да се реши већинског руског власништва у компанији.

Давор Штерн каже да је тешко коментарисати нешто што није јавно објављено. „Питање је само које делове НИС-а ће те санкције обухватати“, сматра он. „Хоће ли се односити само на руско власништво? Често је било случајева, када је о америчким санкцијама реч, да су руски акционари морали да напусте већинске положаје у некој фирми и да смање управљачки удео на испод 25%“, каже Штерн.

Руска страна

Питање је да ли су пријатељски разговори са Руском Федерацијом о овој теми могући, додаје Душан Бајатовић. „Не верујем да би они продали свој удео. Да ли је могуће задовољити Запад одлуком да до неког времена, док се не успостави мир рецимо, компанијом не управљају Руси, него Република Србија? Биће то веома тешко“, скептичан је Бајатовић.

Да тај однос власништва није лако променити мисли и професор Дејан Шошкић. „Претпостављам да доминантни власник не жели да пређе у мањинско власништво“, каже oн.

Када је 2008. године у Москви потписан уговор за НИС, био је то део међудржавног договора. На потписивању су били и тадашњи председник Борис Тадић и премијер Војислав Коштуница, а формални потписник уговора био је Велимир Илић, који је у то време био министар за капиталне инвестиције.

Од 2008. године до данас и грађани Србије су акционари НИС-а. А ако би држава Србија преузимала руско власништво у НИС-у, колико би нас то могло коштати? Тренутно, према актуелној цени акција, НИС-ова тржишна вредност на берзи је око милијарду евра.

„То значи да би хипотетички један одсто власништва коштао око 10 милиона евра“, каже Ненад Гујаничић из брокерске куће „Моментум“. „Али, да би купили чак и један одсто морате имати продавца који је спреман да то прода“, додаје.

Из компаније НИС огласили су се саопштењем. Како кажу, пословање се у овом тренутку обавља неометано и снабдевеност ланца бензинских станица је редовна. Рафинерија нафте Панчево ради у нормалном режиму и на тржиште испоручује све неопходне нафтне деривате.

„НИС наставља да прати актуелну ситуацију и анализира све могуће сценарије и потенцијалне последице по пословање компаније и тренутно нема никаквих правних ограничења по активност фирме и наших партнера“, кажу у овој компанији.

Јанафова страна

У Србији се произведе само једна четвртина нафте којa је неопходна нашем тржишту. Чак три четвртине се увезе. Ако санкције НИС-у ступе на снагу, последице ове одлуке стићи ће преко Хрватске. Нафта у нашу земљу стиже преко Јанафа, јадранског нафтовода.

„НИС је наш најважнији пословни партнер, са овом компанијом имамо трогодишњи уговор о испоруци 10 милиона тона нафте, који важи до краја 2026“, кажу у компанији Јанаф за Око магазин.

Давор Штерн објашњава да би америчке санкције НИС-у значиле губитак прихода за Јанаф. „Оно што се не вози то се не плаћа. Јанаф има са НИС-ом уговор 'пуно за празно', и с те стране је Јанаф заштићен“, каже Штерн. „Jер чак и уколико НИС не би преузимао уговорене количине нафте, морао би да плати превоз нафте по уговореним ценама. Али ако то произилази из одлуке треће стране, то јест ако то није воља НИС-а него САД, онда би Јанаф обуставио испоруку и не само да би изгубио приход од непревезене нафте, него би НИС вероватно и покренуо тужбу због непоштовања уговорних обавеза“,сматра он.

Највећа опасност ће бити ако и сви они који сарађују са НИС-ом потпадну под америчке санкције, што значи да нико неће смети да ради са њима, додаје Душан Бајатовић.

Дејан Шошкић подсећа да смо већ више од две године сведоци да се из једног центра моћи диктирају потези за које се очекује да их друге земље спроводе на своју штету. „Верујем да ће Хрватска у складу са чланству у ЕУ и НАТО пратити политику Вашингтона“, каже Шошкић.

Чија је руска нафта

Када је пре две и по године Европска унија четвртим пакетом санкција конкретно уводила санкције које су могле да се одразе и на НИС, хрватски „Јутарњи лист“ је писао како ће 2022. година за Јанаф бити лоша пословна година јер јој је НИС најважнији трговински партнер. А за Србију биће то катастрофа, писао је тада „Јутарњи“.

Катастрофа је тада избегнута, каже Душан Бајатовић, и то тако што ми нисмо директно куповали руску нафту, већ нафту из других извора. „Ми смо уосталом куповали руску нафту по истим правилима као и већина ЕУ, мада Европа много више шверцује од нас“, тврди Бајатовић.

„Имамо примере да се, упркос забранама, руска нафта и даље сивим каналима превози широм света“, констатује и Давор Штерн. „Постоји пуно начина кршења санкција које пролазе без велике помпе. На пример, ако помешате једну нафту са другом, онда више и не знате ког је порекла, и то је тешко контролисати“, каже Штерн.

Руси су тада санкције Брисела избегли тако што су прекњижили власништво. Санкције ЕУ односиле су се на ћерку фирму Гаспромњефт, али не и на Гаспром, мајку фирму. Разлог за то из угла Европске уније био је једноставан. Европска привреда је тада куповала енергенте преко мајке, али не и преко ћерке фирме. Власништво је тада само препаковано, па је у случају НИС-а 6,15% власништва са Гаспромњефта само пренето на Гаспром.

Црна листа

Стављање компанија и појединаца на црне листе је упитна ствар, сматра Дејан Шошкић. „Реч је о политичкој одлуци, ту не постоји претходно судска одлука на било ком нивоу, на основу које се санкције примењују“, додаје.

Европске санкције Русији нису погодиле пословање НИС-а у Србији. Напротив, за НИС су 2022. и 2023. године биле најбоље пословне године у Србији икад: године 2022. профитирали су скоро 800 милиона, прошле године упола мање од тога.

„Ове године ће профит бити доста нижи, што је последица ремонта Рафинерије нафте Панчево у марту и априлу. Али резултати су били изузетно добри. И Русима се тај посао изузетно исплатио. Само 2022. године профит НИС-а био је двоструко већи од 400 милиона евра, колико су Руси 2008. године платили за 51% власништва НИС-а“, каже Шошкић.

Те рекордне 2022. године постављало се и питање зашто НИС-у који је екстрапрофитирао није наплаћен и екстра профит? Уместо тога, НИС је донирао 60 милиона евра за образовање.

„Увек је тај однос био на нивоу 'дођем ти'“, каже брокер Ненад Гујаничић. „Што значи: ми Русима нећемо да уведемо екстрапрофит, а они ће нам дати донацију од 60 милиона евра. Са руске стране порука је била да ми њима не подижемо рудну ренту како би они учествовали у приватизацији Петрохемије. Увек је тај однос био оптерећен интересима представника Гаспрома и наших политичара, и никада није дошло до тога да Република Србија, као мањински акционар, развија тржиште капитала. Да јесте, НИС би вредео три до четири милијарде евра. Сада вреди милијарду евра“,објашњава он.

Душан Бајатовић каже да ми ни НИС-у ни страним банкама нисмо наплатили порез на екстрапрофит, иако су и једни и други енормно профитирали – пошто у нашем закону за то и не постоји законска могућност.

Стуб српског енергетског система

За српско тржиште НИС је фирма од капиларног значаја. Њихови пословни приходи прошле године били су већи од 3,3 милијарде евра, што је износило око 4,5% бруто домаћег производа, односно свега што сви грађани и привреда створе за годину дана.

„Али треба рећи и то да је без обзира на велики утицај политике и на чињеницу да компанијом управља руска државна фирма, НИС једна од најбољих домаћих фирми. Уз то, сведоци смо да је транспарентност НИС-а много већа него у неким јавним предузећима у којима држава има свој интерес“, примећује Гујаничић.

На питање шта је за њега НИС, Давор Штерн одговара да он, као олдтајмер, са овом компанијом сарађује 50 година – био је представник хрватске ИНЕ у Москви у време док је НИС кроз компанију Генекс имао своје представнике.

„Наши су односи били комплексни, али у бившој Југославији у суштини је то добро функционисало. Руси су у НИС-у повећали производњу и довели стручњаке који су унапредили пословање“, каже Штерн.

Дејан Шошкић не спори да ми у овом предузећу имамо концентрацију моћи, али и да НИС јесте стуб енергетског система.

„НИС је важан јер држи енергетску стабилност, захваљујући њему тржиште деривата је снабдевено, ова компанија уплаћује новац у републички буџет и запошљава хиљаде радника“, наводи Душан Бајатовић. „Санкције НИС-у би зато водиле ка економском паду српске економије, а то не смемо да дозволимо“, каже oн.

Након што је у фебруару 2022. године почео рат у Украјини, НИС је неколико пута био повод да се на релацији Београд-Москва-Брисел усијају телефонске линије. Овога пута звони из Вашингтона. Хоће ли, након што у Овални кабинет уместо Џозефа Бајдена у јануару седне Доналд Трамп, епилог позива из Америке бити исти? Хоће ли Трамп у енергетској шатл дипломатији разумети оно што је још у пролеће 2022. писао „Јутарњи лист“ – зашто је „НИС наш насушни“?

А на Београдској берзи већ звони. Након што је током викенда објављена вест о могућим америчким санкцијама, акције ове компаније у понедељак, 16. децембра пале су чак 13 одсто.

Не постоји ни број ни графикон који боље описује технолошки однос снага Европе, Америке и Кине од слике три телефона: Нокије, Ајфона и Хуавеја.

„Ух, Нокија“, са уздахом каже Душан Марковић, професор Економског факултета, објашњавајући за Око магазин зашто је пример овог некада успешног финског технолошког гиганта обавезна лекција на његовим предавањима студентима на предмету Стратегијски менаџмент... „Она заправо говори о томе да и када си на врхунцу, не смеш да престанеш да иновираш”, примећује Марковић.

Са друге стране, амерички Ајфон је типичан пример размишљања „out of the box“, односно постојећих правила. „Дакле, нудим нешто за шта још увек нисам сигуран да ће постојати тражња, али ја ћу то креирати“, каже професор Марковић. Реч је, наравно, о андроид паметним телефонима, решењу које је Нокија оклевала да примени.

С друге стране, кинески телефон Хуавеј је, како каже, показатељ колективизма и дугорочног стратешког планирања у бизнису, које је карактеристично за Кинезе. „Нудим производ данас, али размишљам шта ће бити за 10 до 15 година“, објашњава Марковић.

Брдо и испод брда

Како технолошко заостајање Европе изгледа у бројевима и графиконима?

Ако би се визуелно приказало брдо америчких технолошких фирми, у парама оно би вредело чак 30.000 милијарди долара. И то под претпоставком да сваки каменчић који гради то брдо, односно свака појединачна фирма на тржишту вреди више од 10 милијарди долара, као и да је основана током последњих 50 година. Ту су, наравно, и Гугл и Епл, и Мета и Тесла, и Мајкрософт, који је купио финску Нокију.

Међутим, ако би се по истом критеријуму, приказала вредност свих великих европских технолошких компанија, то брдо било би чак 70 пута мање од америчког и вредело би 430 милијарди долара. На том европском брду највећи технолошки градивни камен била би компанија Спотифај, која на тржишту вреди око 95 милијарди долара. Све друге европске технолошке фирме попут Амадеуса, ДСВ-а или Хексагона мање вреде на тржишту.

У Кини је технологија игра великих бројева, и то се види на примеру само једне фирме: Алибаба вреди као половина свих европских технолошких компанија – 200 милијарди долара. Само топ 10 кинеских технолошких компанија достиже 2.000 милијарди долара. Што је чак четири пута више од свих европских технолошких фирми заједно.

Катарина Станчић, сарадница билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ) подсећа да у последњих 50 година на тлу Европе није основана ниједна компанија која вреди 100 милијарди долара. Док је у истом периоду у Америци основано чак 6 компанија са вредношћу од 1.000 милијарди долара, где спадају Мета, Епл и Амазон.

То само говори о повољнијим и лакшим условима пословања у Америци, него у Европи, каже Станчић.

Око 70% модела вештачке интелигенције који су развијени у последњих 7 година развијени су у Америци, Европа ту има безначајан удео. Ситуација са дигитализацијом је још гора. Око 65% тржишта покривају компаније које послују на тлу Америке, док свега 2% тржишта клауда покривају компаније из Европе. Клауд заправо значи модел складиштења велике количине података, који је кориснику брзо доступан, без видљивих физичких граница и на клик.

Илон Маск није из Шипова

Једно истраживање Мекинси глобал института, у коме је учествовао и Иван Остојић, стручњак за технологије и иновације, показало је да не постоји ниједна европска компанија која је основана у последњих 30 година а да је ушла у највреднијих 100 светских компанија. Најмлађа европска компанија је САП, који је основан 1972. године у Немачкој.

Ако данас одете у Немачку и питате некога ко је извршни дирекор Аидена, која је највећа платформа у Европи или ко је на челу Кларне, то вам, сем уског круга људи, нико неће знати да каже. А у Америци сви знају ко је Илон Маск, каже Остојић.

У пословном свету „једнорозима“ се називају оне компаније које на тржишту вреде више од милијарду долара. И у Европи се такве фирме рађају. Проблем је, међутим, што сваки трећи европски једнорог „одлети“ за Америку. Подаци показују да је од 2008. до данас 30 одсто европских компанија које вреде више од милијарду долара, пребацило своје пословање из у Сједињене Државе. 

Технолошко заостајање Европе види се и кад се погледа удео у глобалним приходима од технологије. Од 2013. до 2023. године, европско учешће пало је са 22% на 18%. Истовремено, амерички удео порастао је са 30% на 38%.

Милан Недељковић, декан Фефа факултета, подсећа да је пре 20 година Европа била испред Кине када је реч о новим технологијама и само благо је заостајала за Америком. Међутим, током последње две деценије структура кинеске економије се значајно променила у правцу јачања технолошки напредних сектора. И то је довело до успоравања активности у Европи, каже Недељковић.

Иако мање од кинеског и америчког, европско тржиште није мало – има око 440 милиона потрошача, 23 милиона компанија и ствара 17% светског бруто домаћег производа.

И Америка прави 17% светског БДП-а, односно свега онога што сви грађани и привреда створе за годину дана, али структура тих америчких 17 % није иста. У Европи доминира традиционална индустрија 20. века, док су у Америци развијеније иновативне компаније 21. века.

Европа као компанија

Ако би Европа била компанија, каква би то фирма била?

То би била компанија која је у свађи са својим највећим добављачем, а то је Русија, и са својим највећим купцем, а то је Кина. 

То је зато што је Европа толико фрагментисана и етноцентрична да се једноставно не размишља о континенту као о једном уједињеном тржишту, већ као о скупу малих тржишта од којих свако има своју регулативу, односно свака покрајина има своју регулативу. Зато је малим компанијама тешко да скалирају, односно да се пробију на читаво тржиште и у том контексту напредују, објашњава Иван Остојић.

Шта то конкретно значи? Ако неко оснује компанију у Њујорку, он de facto има приступ тржишту од 300 милиона људи, односно целом америчком тржишту. Ако неко оснује компанију у Стокхолму, он нема приступ целом европском тржишту од 440 милиона становника, већ за почетак има шведско тржиште од 10 милиона становника.

Европске регулативе

Забрињавајуће наводе о стању европске привреде је у сeптембру објавио и бивши италијански премијер Марио Драги и некадашњи председник Европске централне банке у свом Извештају о конкурентности. У њему закључује да Европа технолошку и економску битку са Кином и Америком губи.

Има један шаљиви графикон који приказује који су то сектори у којима Америка, Кина и Европа воде. Америка доминира када је реч о вештачкој интелигенцији, клауду. Кина води када је реч о електричним аутомобилима и тако даље. Постоји само један сектор у којем Европа води, а то је регулација, каже Остојић.

Европа има око стотинак закона везаних за дигиталне технологије и око 270 регулативних процедура које диктирају специфичне пословне процесе, додаје Катарина Станчић. То све дестимулише иновативне компаније и стартапе који желе да започну свој бизнис.

Отуђене европске бирократе на регулативи убрзано раде како би спречиле злоупотребу технологије, што јесте битно, док Кина и Америка иду обрнутим путем, напомиње Душан Марковић.

Марио Драги у свом Извешају о конкурентности пише да су проблем Европе скупи енергенти. Европска привреда плаћа два до три пута скупљу струју од америчке, а гас је за европску индустрију 4 до 5 пута скупљи него за америчку.

Други проблем је демографија. Процењује се да ће до 2040. године Европа због старења становништва сваке године губити по 2 милиона радника. А то је важно за продуктивност. Марио Драги пише да ако продуктивност Европе буде расла по просечној стопи од 0,7% годишње, то ће бити довољно само за одржавање садашњег БДП-а, без икаквог напретка. У извештају наводи и да је Европа у послератном периоду достигла око 95% продуктивности Америке, док је данас је на 80% америчке продуктивности.

Предност Европе је добар образовни систем и то што има добру кадровску базу, проблем међутим настаје код трансфера знања у привреду.

Европа и Србија

Треба ли извештај Марија Драгог и нас да забрине? У Европској унији су наши главни спољнотрговински партнери, више од две трећине нашег извоза иде на то тржиште, уз то из Европе долази највише страних инвестиција. Али европска привреда сада скоро да стагнира. За ову годину очекује се раст од скромних 0,8%.

Ако бисмо графички покушали да прикажемо српско технолошко брдо уз европско (које вреди 430 милијарди долара), колико би велико било наше камење?

Србија не да нема ниједну компанију чија је вредност већа од 10.000 милијарди, него нема ниједну „једнорогашку“ технолошку компанију која вреди милијарду. Нордеус је, на пример, 2021. године продат за 378 милиона евра.

„Наш круг технолошких компанија видели бисмо под микроскопом, али он је успешна прича, и све је већи и већи“, каже професор Душан Марковић. Додаје да се вредност нашег стартап еко система тренутно процењује на 1,2 милијарди евра и да га чини 800 фирми.

ИТ сектор у Србији је један од оних који најбрже расте. Само за девет месеци ове године извоз је био већи од три милијарде евра, док је овогодишња стопа раста била чак 20%.

Ипак, Иван Остојић каже да добар део тог извоза чине услуге. Нема дигиталног производа који можемо да се продамо стотинама хиљада људи уз минималне маргиналне трошкове, примећује он.

Ако би се Србија поредила са регионом, тржиште стартапа у Пољској је пет пута веће, док је у Мађарској веће два пута. Високотехнолошки извоз код нас чини 2,6% укупног извоза, у Хрватској је 4,2%, у суседној Бугарској 4,6%.

Међутим, када је реч о дипломама, Србија има више научника и инжењера од Хрватске и Бугарске. Чак 29,82 % међу онима који имају дипломе код нас су научници или инжењери, у Хрватској их је 27,7% у Бугарској 20,37%.

Ако долази време квантних рачунара, супер паметних компјутера бржих од свих које данас знамо, хоћемо ли ми имати неке шансе у тој трци?

Душан Марковић каже да је претпоставка за развој вештачке интелигенције могућност да путем великих база података дођете до неких закључака како би се обезбедила предвидљивост неких кретања, али с друге стране и да то буде креативно, да изнедри нека нова паметна решења, спречи ризике и олакша ефикасност процеса. 

Иван Остојић мисли да због традиције коју имамо у инжењерингу, физици и природним наукама, ми можемо да уђемо у област квантних рачунара. „Не можемо да правимо хардвер, али софтвер и различите примене сасвим сигурно. Међу 20 највећих светских научника у квантном рачунарству је четири или пет Срба, на Станфорду, Оксфорду, Бостону, Харварду“, каже Остојић.

Драгијево решење

У документарном филму „Раст и пропаст Нокије“ говори се о томе како чувени европски бренд губи тржиште оног тренутка када не прихвата иновације. А иновације сада улазе и у традиционалне индустрије, попут аутомобилске или фармацеутске, у којима Европа не заостаје много.

Међутим, и аутомобилска индустрија, срце европске индустрије,  суочава се са стагнацијом. А разлог за то опет је Кина. Јер у Кини су и аутомобили висока технологија, јер су електрични.

Компанија „Bild your Drems“ (BYD), на пример, која прави електричне аутомобиле вреди преко 100 милијарди долара. То је више од укупног српског БДП-а. Дакле све што сви ми, и грађани и привреда у Србији створимо за годину дана вреди мање од једне кинеске компаније.

У извештају Марија Драгог наводи се и да је Европа до пре десетак година имала 80% учешћа у продаји електричних аутомобила, које су произвеле европске компаније и који су продати у ЕУ. Међутим, удео кинеских електричних аутомобила у ЕУ се у међувремену повећао са 5 на 15%.

Милан Недељковић, декан Фефа факултета каже да то не може бити добра вест за нас зато што се у Србији праве делови за европску аутоиндустрију, па ће се то одразити и на наше произвођаче аутокомпоненти.

Ако је Марио Драги, бивши председник Европске централне банке, поставио добру дијагнозу европске привреде, каква је терапија коју предлаже? Одговор је да Европа сваке године уложи по 800 милијарди евра и повећа инвестиције чак 5% (као удео у БДП-у). То је двоструко више од Маршаловог плана.

Лист „Економист“, када је реч о Драгијевом решењу за раст европске привреде, пише да оно подсећа на онај чувени виц када су се физичар, хемичар и економиста нашли на пустом острву и тамо затекли конзерву с храном коју треба да отворе. Хемичар је предложио да је ставе у слану воду како би је нагризла корозија, физичар да је отворе уз помоћ полуге, а економиста је рекао: „Претпоставимо да имамо отварач за конзерве.“

Тако изгледа и решење које предлаже Драги: претпоставимо да имамо 800 милијарди евра, пише „Економист“. А Европа нема те паре.

А можда Европа само треба да развије суперпаметни компјутер и као први изазов вештачкој интелигенцији да постави питање: како да европска економија не доживи сценарио „раст и пропаст“? Односно, како да избегне судбину „Нокије“?

Контроверзна водитељка Телевизије Пинк Јована Јеремић и БДП не иду у исту реченицу, али изгледа да могу да иду у исту рачуницу. И то у рачуницу о привредном расту. Какве везе Јована Јеремић на националној фреквенцији има са националним рачунима земље, а посебно са бруто домаћим производом, односно свим оним што српска привреда и грађани створе за годину дана? И како и зашто је завршила у једној презентацији на научном скупу „Економија – привредни развој Србије и његове детерминанте“, одржаном 5. децембра у Српској академији наука и уметности (САНУ), и то презентацији Ивана Остојића, некадашњег партнера у Мекинсију који је данас извршни директор велике регионалне компаније Infobip? И како Јована Јеремић детерминише наш привредни раст?

Али, кренимо редом.

Зашто је привредни раст важан и шта га одређује

На научном скупу у САНУ дебатовало се о томе шта се у нашој економији променило током протеклих век и по, колико смо се приближили развијеним европским земљама, зашто је привредни раст важан и шта га одређује. Било је речи и о томе колико на економски раст земље утичу фактори попут географског положаја, историје, климе или културе.

Судећи по ономе што је одмах на почетку ове конференције рекао Милојко Арсић, професор Економског факултета и од недавно придружени члан САНУ, ови фактори у значајној мери одређују зашто су неке земље у групи развијених, а неке у групи неразвијених. „Привредни раст је централна тема економске науке, пре свега јер је ниво развијености једне земље најважнија компонента друштвеног благостања“, објашњава Арсић зашто се економисти темом БДП-а баве још од настанка економске науке.

„Ако посматрамо економски раст Србије у дугом року, у периоду од 150 година, видећемо да је Србија 1870. године била на нивоу 30% немачког дохотка. Од те године до Првог светског раста наша економија брзо напредује, али напредују и развијене економије, које такође имају брзи раст. Након Другог светског рата, Србија је имала највећи напредак међу социјалистичким земљама, што значи да је наш модел раста тада имао и неке елементе тржишне привреде. Тако почетак деведесетих година прошлог века Србија дочекује са нивоом дохотка који је и даље на 30% Немачке, али смо у односу на регион значајно поправили своју позицију. Током периода деведесетих догодио се економски слом, где смо ми значајно погоршали своју позицију“, рекао је професор Арсић, али и додао да смо са сустизањем развијених економија после 2000. године и даље далеко од Немачке.

Тренутно смо на 40% немачког дохотка, и зато је Арсић поставио питање шта је то у нашем привредном расту што нас и даље држи на сличној позицији када је реч о ономе што економисти стручно зову конвергенција, а заправо значи сустизање – по стандарду и по расту.

Географски фактори значајно утичу на привредни раст и ту су од пресудног значаја саобраћајна изолованост, клима, рудна богатства, расположивост пољопривредног земљишта, ризик од заразних болести, а професор Арсић наш географски положај описује као „углавном повољан, иако немамо излаз на море“.

И клима је повољна, ризик од заразних болести није нарочито висок, слично је и са рудним богатством, додаје он. „Да је тако сведочи и чињеница да су управо на нашим просторима настале прве културе“, примећује Арсић.

У будућности клима може бити ограничавајући фактор нашег раста, јер ће доћи до пораста температуре. „Раст температура ће бити изнадпросечан, што захтева мере ублажавања ефекта климатских промена на привреду, енергетику, туризам“, рекао је Арсић. Јасно је да те мере подразумевају инвестиције и додатна улагања како би се ублажио негативан ефекат климатских промена. „Ипак, промена температуре утицаће на промену структуре привреде, не и на стопу раста“, закључује он.

Нема раста без мира и културе

И ту долазимо до историјског наслеђа које јесте било ограничавајући фактор нашег раста. Оно подразумева утицај ратова и катастрофа на развој привреде.

Када се погледа период који је током 20. века Србија провела под ратом и санкцијама, онда смо ту на првом месту у Европи. „Чак трећину 20. века били смо у ратовима или под санкцијама. По том показатељу смо испред Грчке. Дуготрајни период без рата и санкција је веома важан за раст“, рекао је Милојко Арсић.

Такође, наша историја државности је релативно кратка, каже он. Шта то значи? Што је нека земља дуже имала државу, то боље по привредни раст. „А током последњих 500 година ми смо државу имали 150 година“, објашњава професор Арсић.

И култура је, посматрано у дугом временском периоду, важна за привредни раст, а економисти под културом подразумевају и поштовање прописа, обичаја, образовање, развијеност институција. У поређењу са развијеним земљама, Србија има највиши степен колективизма, што значи да су везе са породицом и завичајем јаке, али и да се више поштују обичаји него закони, додаје Арсић. Истовремено, код нас се у односу на развијене економије има мање поверења у демократију. Професор Арсић додаје да је у нашој култури да више верујемо у државу, него у тржиште.

Још један важан фактор привредног раста су институције, и само Кина и далекоисточне земље ту показују нека одступања, наводи професор Арсић, додајући да се наши прописи и институције од 2001. године усклађују са Европском унијом, али да су закони врло често пресликавани без уважавања специфичности Србије, као и да често нису доследно примењивани.

„Развојем институција и доследном применом прописа моћи ћемо да утичемо и на културу, на формирање нових обичаја. Али је за сустизање развијених економија потребан дужи период без ратова, али и инвестиције у образовање“, сматра он.

И ту долазимо до презентације Ивана Остојића, који је на упоредним графиконима показао како су наша улагања у истраживање и развој ниска и износе свега 0,98% БДП-а, док су, на пример, у суседној Хрватској 1,43%. Мање улажемо и у образовање (3,3% БДП-а у Србији наспрам 4,3% у Бугарској и 5,2% у Хрватској). „Имамо и мањи број истраживача на милион становника. У Србији их је 2.034, у Бугарској 2.552, а у Хрватској 2.704“, наводи Остојић.

Међутим, када је реч о дипломама, Србија је у повољнијем положају. Има више инжењера и научника од Хрватске (27,7%) и Бугарске (20,37%) – код нас проценат оних са дипломама достиже 29,82%. Али, наша земља заостаје када је реч о економским слободама, интегритету владе, ефикасности правног система и заштите права приватне својине.

Замка средње развијености

Академик Павле Петровић поставио је питање може ли нашој земљи да се догоди да упадне у замку средње развијености. Неколико је разлога за то.

„Земље централне и источе Европе (ЦИЕ) ушле су у групе земаља са високим дохотком, Србија није успела да у последњих 20 година смањи растојање. На нивоу смо 60% дохотка земаља ЦИЕ, док су Румунија и Бугарска на 90%. Код нас у привреди доминирају традиционални сектори као што су грађевинарство, пољопривреда, рударство или производња гума. Насупрот томе, у земљама ЦИЕ доминирају напредни и високо продуктивни сектори. Истина је да је Србија у последњих 5 година подигла стопу привредног раста. У просеку расте 4% годишње, док земље ЦИЕ расту 3%. Међутим, кад нас су извори раста повећање капитала, односно раст инвестиција, који прати раст запослености, а у мањој мери технички прогрес. У земљама ЦИЕ раст је заснован на техничком прогресу који је мотор развоја, а запосленост је престала да расте. Што значи да привредни раст у Србији покреће квантитет, а не квалитет“, оцењује Павле Петровић.

Павле Петровић, међутим, упозорава да се наш актуелни модел раста заснован на расту инвестиција и запослености исцрпљује, да су демографска кретања неповољна, што доводи до смањења резервоара радне снаге.

„Дошло је до снажног смањења стопе незапослености. У Србији је она 8%, у земљама ЦИЕ око 5%. То значи да ће све мање бити расположиве јефтине радне снаге да би могла да подупире раст и да се он више не може ослањати на увећање запослености. За 3 до 4 године Србија више неће моћи да буде земља јефтине радне снаге. Нагли раст плата у Србији је последица тога. Јединични трошкови рада у Србији расту. Од 2013. до 2022. смо имали конкурентску предност и то је привлачило стране директне инвестиције, које су биле мотор тог раста. Међутим, током 2023. и 2024. смањена понуда радне снаге утицала је на раст плата, па се трошкови рада у Србији изједначавају са земљама ЦИЕ“, објашњава Павле Петровић.

Он додаје да су управо велике стране инвестиције донеле трећину тог раста инвестиција Србији током протеклих пет година, а да су преостале две трећине раста донеле велике државне инвестиције. 

„Домаћа привреда није учествовала у расту инвестиција. То већ представља структурну деформацију. Да ли је овакав привредни раст одржив, ако су јавне инвестиције достигле плафон и већ су на 7,5% дохотка земље? Други канал преко кога државне инвестиције делују је понуда, јер кад имате нове инфраструктурне пројекте ствара се амбијент за раст и приватне инвестиције убрзано расту. Тешко да може да се понови ефекат од 2015. до 2019. када су грађени основни путни и железнички правци који су имали велики ефекат на раст. Сада са улагањем у аутопутеве, Експо и национални стадион тешко да може да се понови исти ефекат на раст. Можда би ефекат био већи да се раде локални путеви, канализација, улаже у заштиту животне средине, у просвету. Нисам сигуран колико је добро и то што се због ових пројеката одлаже изградња метроа“, пита се Павле Петровић.

Он примећује да ИТ сектор у Србији расте брже, али да је више усмерен на услуге него на стварање нових производа. То потврђује и Иван Остојић, менаџер компаније која остварује две милијарде долара прохода, запошљава 3.000 људи и има раст од 20%. Инфраструктура је, оцењује Остојић, довољно добра, али је за развој вештачке интелигенције важан показатељ и производња електричне енергије, а ту је Србија у средини – између Бугарске и Хрватске. 

„Србија има свега 2,6% високотехнолошког извоза у укупном извозу, Хрватска 4,2%, а Бугарска 4,6%“, рекао је Иван Остојић и додао да су за већи привредни раст важне инвестиције у науку, образовање, истраживање и развој.

А када је реч о утицају културе на привредни раст, ту се враћамо на Јовану Јеремић. Иван Остојић је у својој презентацији приказао резултате једног истраживања које показује ко су идоли младима у Србији. Трећина испитаника одговорила је да су то људи из света шоу бизниса. Само 0,8% њих одговорило је да су њихови идоли научници. На списку идола није било ниједног привредника из Србије. „У Америци, на пример, сви знају за Илона Маска“, рекао је Остојић.

Током презентације поставио је питање колико је култура подстицајна за развој предузетништва и на презентацији имао слику Јоване Јеремић из студија Телевизије Пинк, која је идол младима из света шоу бизниса, и насловну страну најутицајнијих дневних новина у Србији, „Информера“.

О својим идолима, Иван Остојић није говорио. Када је последњи пут из Цириха, одакле управља великом регионалном компанијом, дошао у Београд и био гост у емисији ОКО на РТС-у (која је, узгред, била гледанија од Јутарњег програма Јоване Јеремић) дошао је у црном сакоу и мајици са ликом Николе Тесле.

На Конференцији ОУН о климатским променама 2023. скоро све државе и више од половине највећих светских корпорација обећало је да ће се посветити достизању „нето нуле“ – тачке у којој више неће бити емитовања гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ до 2050. На поменутом скупу светски лидери су први пут у писаној форми признали да је за жељени циљ – планета Земља као место и даље погодно за живот, неопходно одустати од фосилних горива. Иако није лако пристати на обавезе које су повезане с постизањем тог несумњиво узвишеног циља, далеко теже је спровести мере које ће неминовно пратити огромни трошкови повезани с таквом врстом транзиције, и то у релативном кратком року, тек нешто дужем од четврт века.

Глобални климатски утицаји који се већ одвијају под тренутним загревањем – од топљења леда на половима до разорних топлотних таласа и интензивнијих олуја – показују хитност акције. Забрињавајућа је недавна процена Светске метеоролошке организације да ће 2024. готово извесно бити најтоплија година не само откако се врше мерења, већ вероватно и од постанка људске цивилизације, и прва година у којом смо прешли „магичних“ 1,5°Ц годишњег пораста температуре изнад прединдустријског просека. 

Иначе, према Париском (климатском) споразуму из 2015, земље су се сложиле да ограниче загревање на испод 2°Ц, идеално на 1,5°Ц. Препознајући хитност деловања, растући број влада и корпорација преузима обавезу да постигну нето нулту емисију. Тренутно је преко 90 земаља обзнанило такве „нето нулте циљеве“, укључујући највеће светске емитере (Кина, САД и Индија).

Пандемија коронавируса генерисала је више милиона смртних случајева уз најгори економски суноврат од Велике депресије 1930-их. Парадоксално, она је изазвала највећи пад емисије угљен-диоксида (СО₂) у историји. Нажалост, чини се да је то била само само пауза у ономе што следи. Наиме, да би имао 50% шанси да задржи глобално загревање испод 1,5°Ц (у односу на просек пре индустријске револуције), свет би морао да понови годишњи пад емисије СО₂ од 7% детектован у 2020. сваке године до 2050. Све ово уз ризик да следеће деценије могу бити и горе ако брзо не прекинемо вишевековну везу између економског раста и загађења угљен-диоксидом.

Јасно је да би трошкови радикалних реформи, попут пута ка економији „нулте емисије угљен-диоксида“, могли бити превисоки, те да би могли довести до бројних развојних проблема. Стога је кључно питање може ли свет смањити емисију углен-диоксида без значајног угрожавања животног стандарда популације? При покушају давања одговора на ово питање, треба се подсетити да су, од индустријске револуције, фосилна горива, упрегнута са капиталистичким поретком као покретачем економског раста, довела свет до тренутне климатске кризе. Повезано с тим, поставља се питање да ли је став тзв. техно-оптимиста да би управо искоришћавање те моћи ради покретање енергетске транзиције утемељен и да ли је најбоља опција на располагању.  

Како до „нулте емисије“

Глобална нето нулта емисија је (пожељно) стање у коме ће емисија „гасова стаклене баште“ (као последица људских активности) бити неутралисана услед уклањања угљеника из атмосфере. Приоритет је редукција емисије штетних гасова изазваних људским активностима (због рада возила и фабрика на фосилна горива). Све преостале емисије штетних гасова би онда требало да буду избалансиране са еквивалентном количином редукованог угљеника, што се може десити кроз природне приступе као што је обнављање шума или кроз технологије попут директног складиштења ваздуха.

Тако је за датум за постизање нето-нула емисије за гасове који нису СО₂ (други гасови који такође проузрокују ефекат „стаклене баште“ као што су метан, азот-оксид и флуоровани гасови) каснији, делом зато што се у моделима претпоставља да је неке од ових емисија, посебно метан (повезан са аграром), теже уклонити.

Поједностављано, нулта емисија значи огроман пад употребе угља, нафте и гаса. То захтева заустављање продаје нових путничких аутомобила са моторима са унутрашњим сагоревањем до 2035. године и постепено гашење свих електрана на угаљ и нафту до 2040, што је de facto потпуна трансформација глобалног енергетског система.

Проблем је да се напредак дешава сувише споро да би пораст температуре могао да се задржи на 1,5°Ц. Агенције ОУН указују да са климатским политикама тренутно на снази следи скоро двоструко већи пораст температуре (2,8 степени) до краја века.

Међународна агенција за енергију је направила детаљне сценарије транзиције, пратећи више од 550 технологија које подразумевају „чисту енергију“ и 400 прекретница које ћемо морати да постигнемо на том путу. Листа области које захтевају револуционарни напредак укључује: енергетску ефикасност, енергију ветра, соларну инфраструктуру, складиштење енергије и многе друге. Само у малом броју ових области тренутно се крећемо у правом смеру потребном брзином.

Трошкови енергетске транзиције

Процене утицаја еколошке транзиције ка нултој емисији угљен-диоксида на БДП за глобалну економију значајно варирају: од -4% до -1% у 2030. Ова одступања указују на недостатак консензуса о макроекономском ефекту акција за ублажавање негативних климатских промена.

У сваком случају, постоји много потенцијалних путева до нето нуле, али ниједан није лак, будући да осим технолошких изазова, транзиија укључује запањујуће количине новца.

Глобална консултантска фирма MCKinsei & Co. је у свом извештају из 2022. израчунала да компаније, владе и домаћинства широм света морају да уштеде и инвестирају 275 хиљада милијарди долара до 2050, што је износ еквивалентан 8,8% глобалног БДП-а, или у просеку 9,2 хиљаде милијарди долара годишње. То је годишњи пораст од чак 3,5 хиљада милијарди долара у односу на потрошњу с почетка периода, што је једнако половини глобалног корпоративног профита, или пак 7% укупне потрошње домаћинстава. Иста студија указује да би потребне инвестиције требало да се увећају са 6,8% на чак 8,8% глобалног БДП-а између 2026. и 2030. пре него што би почеле да падају.

Иако су ови захтеви за потрошњом велики, многе потребне инвестиције имаће високу стопу приноса, те их не треба посматрати само као трошкове. Технолошке иновације могле би да смање капиталне трошкове за net-zero технологије брже него што се очекивало. У овом сценарију, глобална просечна испоручена цена електричне енергије би се повећала у блиској будућности, али би потом почела да опада. Наравно, ови издаци су и изванредна инвестиција у нови енергетски систем, којим ће се креирати профитабилне индустрије, нова радна места и створити услови за ниже трошкове енергије за потрошаче, посебно када су у питању производи попут електричних возила. За земље које су нето увозници енергената, попут Србије, користи су још веће. 

Иначе, поменути сценарио имплицира да би производња угља за коришћење енергије била фактички окончана до 2050, док би обим производње нафте и гаса био 55%, односно 70% мањи него данас. Повећали би се и трошкови производње у другим секторима (нпр. у производњи челика и цемента за 30% до 45% до 2050), док би се потражња за електричном енергијом у 2050. више него удвостручила у односу на данас.

С друге стране, новији извештај истраживачке групе Блумберг НЕФ указује да је цена постизања нето нуле нешто нижа, али и даље врло висока – 215 хиљада милијарди долара до средине овог века.

За „релаксиранији сценарио“ који подразумева раст глобалне тремпературе од 2°Ц, трошкови на глобалном нивоу су око 5000 милијарди долара или 0,4% светског БДП-а у 2030.

У прилично оптимистичној студији ММФ-а с краја 2022, трошкови се процењује на око 1% светског БДП-а у 2030, што је еквивалентно смањењу за око 0,1 процентног поена у годишњем расту глобалног БДП-а. Међутим, трошкови БДП-а су већи за земље извознике фосилних горива, где се крећу између 2% и 2,5% њиховог БДП-а.

У анализи Међународне агенције за енергију се процењује да би се достизање нето нулте емисије до 2050. захтевало да се годишње инвестиције у чисту енергију широм света више него утроструче до 2030, односно достигну 4 хиљаде милијарди долара. Позитивна страна предстојеће еколошке револуције је да ће она креирати милионе нових радних места, те довести до универзалног приступа електричној енергији широм света до краја деценије.

Док ће већи део редукције емисије СО₂ до 2030. бити последица коришћења технологија које су већ комерцијализоване, у периоду између 2030. и 2050. половина потребног смањења емисије СО₂ требало би да буде последица коришћења технологија које су тренутно у развојној фази. То имплицира велике напоре на подстицању иновација, како би ове нове технологије на време стигле на тржиште.

У још једној студији ММФ-а се оцењује да би годишње додатне инвестиције требало да износе 2% глобалног БДП-а између 2030. и 2040. Проблем је да би повећање удела инвестиција у БДП-у за 2 процентна поена створило снажне негативне макроекономске последице, поред осталог подижући реалну каматну стопу. Значајан напор да се замени постојећи капитал такође ће негативно утицати на животни стандард становништва.

Оно што је веома важно је да трошкови и користи од преласка на економију са нето нултом емисијом буду равноправно распоређени, што је од посебног значај за раднике везане за индустрије чији рад резултује високим садржајем угљеника. Добра вест је да је добар део неопходних технологија већ доступан и све конкурентнији по цени у односу на алтернативе са високим садржајем угљеника. Уклањање СО₂ из атмосфере ће надокнадити емисије из сектора у којима је теже достићи нето нулту емисију, као што је ваздухопловство.

Шта реално може да се уради

Генерално, не потоји научни конзензус шта треба радити у социо-економском контексту. Климатске промене су резултат нашег тренутног економског и индустријског система и оно што тренутно можемо, и то уз огромна улагања, је да спречимо да раст температуре пређе фамозних 1,5°Ц до 2050. Пореске промене, попут увођења пореза на емисије угљен-диоксида ће мало помоћи и потребно је фундаментално преиспитавање нашег односа према власништву, бизнису и капиталу.

Поред тога, фискална политика мора бити рефединисана у правцу огромних програма јавних радова повезаних са екологијом, те с потребом да се осигура да надолазећи системски шокови не оставе огроман део светске популације гладном и сиромашном. Свака смислена политика мора уздрмати успостављену базу моћи и са њом увезане интересе. Очекивати да је могуће остварити еколошку транзицију, а да нас то ништа не кошта, је нереално.

Релеватне пројекције указују да ће се глобално загревање наставити најмање до 2050, чак и ако се емисије гасова који креирају тзв. ефекат стаклене баште драстично смање у наредним деценијама. Катастрофални исходи, као што су нагле, неповратне промене у циркулацији воде у океанима, не могу се искључити.

Техно-оптимисти су уверени да нове, зелене иновације могу увелико допринети решавању проблема. Скептици у погледу будућег економског раста описују прелазак на „нулту емисију угљен-диоксида“ као темељну промену која ће окончати деценије економске експанзије вођене конзумеризмом, те да ће свет ући у епоху „после раста“.

Јасно је да су убрзани напори на декарбонизацији неопходни. Поређење са прошлим искуствима и количином потребних улагања вероватно три деценије унапред сугеришу да ће ови трошкови, иако подношљиви, бити значајни. Због убрзаног темпа климатских промена и величине напора потребних за декарбонизацију економије, прелазак на нулту емисију угљен-диоксида вероватно ће укључивати велике промене у обрасцима раста. Ефекти ће укључивати значајан негативан шок на страни понуде, као и раст инвестиција довољно велик да утиче на раст глобалне равнотежне каматне стопе.

Поред тога, можемо очекивати велике негативне ефекте на доходак потрошача, редистрибутивне промене и значајан притисак на јавне финансије, што ће суочити креаторе економске политике широм планете са озбиљним тешкоћама. Сходно томе, аналитичари и политички експерти ће морати да нађу начине да убеде и политичаре и јавност да интензивирају напоре ка декарбонизацији.

Чак и ако се покаже да су зелене технологије јефтиније од традиционалних, трошкови преласка на њих ће бити високи. Наиме, значајан део постојећег капитала (зграда, машина и возила) мораће да се одбаци и замени пре него што истекне његов век употребе (нпр. услед строжих еколошких прописа). То значи да ће бити потребна већа улагања за одржавање истог нивоа производње.

Економисти називају изненадну застарелост капитала негативним шоком понуде, јер је његов главни економски ефекат смањење потенцијалне производње. Седамдесетих година прошлог века овим изразом је описан нагли раст цена нафте, а шок који нас очекује у наредној деценији биће отприлике истог реда величине (референтне процене указују да су нафтни и климатски транзициони шокови отприлике слични по величини: 3-4 процентна поена глобалног БДП-а).

Комбинација смањене потенцијалне производње и већих улагања, која према неким проценама износе 2% светског БДП-а, указује да ће доходак, односно благостање потрошача бити на удару. Такође, радна места ће бити изгубљена у традиционалним секторима са интензивним емисијама угљеника. Иако ће се отворити друга радна места у индустријама које се не ослањају на фосилна горива, радници у ливницама и многим другим местима неће се одмах претворити у стручњаке за изолацију зграда, те ће они постати „губитници транзиције“.

Радикална промена навика и понашања људи?

Да би се постигле нето нулте емисије, биће потребна брза трансформација у свим глобалним системима – од начина на који покрећемо наше економије, до начина на који превозимо људе и робу и хранимо растућу популацију. На пример, ако хоћемо да ограничимо раст температуре на 1,5°Ц, из еколошки чисте енергије ће морати да се креира најмање 98% електричне енергије до 2050.

Енергетска ефикасност и мере за замену горива су критичне за смањење емисија из транспорта. Побољшање ефикасности производње хране, промена избора у исхрани, обнављање деградираних земљишта и смањење губитка и отпада хране такође имају значајан потенцијал за смањење емисија.

Дакле, борба против климатских промена подразумева ревизију наших потрошачких навика, и то пре свега на богатом Западу, коме на известан начин (барем у контексту потрошачких навика) припада и наша земља. Паметнија употреба електронских и електричних уређаја, односно њихов дужи животних век, већа модуларност (замењивост делова) и боље сервисирање ће извесно смањити укупну потрошњу енергије која се троши на ову врсту уређаја, и самим тим редуковати емисију штетних гасова.

Технолошки напредак је драматично базиран на „фосилним технологијама“, тако да је потребно интензивирати владине субвенције, прописе и управљање ценама фосилних горива како би се усмеравале иновације ка чистијим технологијама, чинећи зелени раст све ефикаснијим.

Истина, ово се већ делимично дешава будући да падају цене обновљиве енергије. Наиме, за многе земље у развоју „зелена енергија“ брзо постаје јефтинија од енергије фосилних горива (исто се односи и на електричне батерије). Разлог је све већи број компанија, попут „Тесле“, које улажу у то да буду део чистије будућности.

На неки начин, улагање у прелазак на нулту емисију угљен-диоксида није другачије од војне потрошње: његов примарни ефекат је преусмеравање ресурса са непосредних издатака на потрошњу која доприноси дугорочном одржавању благостања грађана. Такав програм може имати позитиван утицај на БДП само дугорочно, а преливања из сродних истраживања и иновација могу, такође само у дугом року, побољшати потенцијалну производњу.

Ипак, чак и ако нове чистије технологије спасу потрошачко друштво, људи ће морати да промене начин живота, односно понашање. На пример, многе куће у предграђима великих градова имају висок интензитет потрошње енергије (посебно домаћинства која се греју на дрво), те неће „проћи тест“ нулте-емисије угљен-диоксида. Последично, то ће бити проблем за домаћинства којима је то тренутно главна имовина (већини људи на планети кућа или стан је већински део капитала којим располаже). Слично, дубока трансформација исхране са интензивним употребом меса пореметиће миленијумске традиције пољопривреде, односно исхране.

На крају, јасно је да ће све извеснија еколошка транзиција повећати јавну потрошњу, и последично фискалне дефиците, те јавне дугове. Пошто се алтернативе са снажним подизањем пореза чине тешко изводивим, будући да би драматично подигле реалне каматне стопе (тиме обарајући инвестиције), реално је да ће експанзивна монетарно-фискална политика бити настављена са свим пратећим последицама на редистрибуцију дохотка између богатих и сиромашних.

Оно што гледамо од почетка 2020, повезано са пандемијом која је погодила човечанство, са снажном експанзијом фискалне потрошње праћене ултралабавом монетарном политиком (штампање, односно упумпавање новца од стране водећих светских централних банака), ће можда постати нова нормалност.

Из угла министра финансија Синише Малог, у 2025. години камата би могла да буде најскупља српска реч. Како може да се види из буџета који је Народна скупштина усвојила у среду, 27. новембра, издаци за камате у државној каси достижу 220 милијарди динара, што је око 1,88 милијарди евра. Слику посланичког обрачуна у Скупштини сви смо видели, али нисмо видели анализу документа који је остао у сенци вербалних и физичких окршаја.

Буџет је најважнији закон који усваја Народна скупштина, он је азбука економске политике једне земље, а у овом, који је усвојен без расправе, види се да издаци за камате скоро да достижу укупне расходе државе за све субвенције (224 милијарде динара), укључујући и оне за пољопривреду, привреду, железницу, културу, туризам, ваздушни и друмски саобраћај.

То је више од укупних издатака за социјално осигурање и социјалну заштиту (197 милијарди динара), иако су на тој ставци и борачка и дечија заштита, и ученички и студентски стандард, издаци за расељена лица и избеглице, па чак и спортске стипендије и стипендије за младе таленте.

Позајмљивање за камате и дугове

У буџету се увек знало, највећи расход су плате и пензије. На срећу, и сада је тако. Издaци за зараде догодине су планирани на нивоу од 588 милијарди динара. Дотације Републичком фонду за пензионо и инвалидско осигурање (ПИО) из државне касе следеће године су пројектоване на 267 милијарди динара.

Међутим, већ на трећем месту, гледано по апсолутном износу, скоро да су изједначени издаци за куповину роба и услуга и расходи за камате. Ипак, уз те камате плаћа се и главница дуга, а процена Фискалног савета је да на наплату током 2025. године долази 3,3 милијарде евра дуга. То значи да ће током следеће године држава, за финансирање камата, плаћање главнице старог дуга, али и покривање новог минуса у буџету (који је на нивоу од 3 одсто), морати да позајми додатних шест милијарди евра.

Осим што у апсолутном износу издаци за камате престижу неке виталне расходе буџета, ти трошкови на годишњем нивоу значајно расту. 

Ове, 2024. године издаци за камате у буџету износили су 185 милијарди динара, што је око 1,58 милијарди евра. То значи да су ови расходи у каси на годишњем нивоу порасли скоро за петину (18,9%), и тај издатак има скоро највећи раст у буџету на  годишњем нивоу. Више су порасли (за 19,7%) само издаци за запослене – са 491 на 588 милијарди динара.

Подсећања ради, први буџет који је потписао Синиша Мали као министар финансија, онај за 2019. годину, имао је двоструко мање издатке за камате – 110 милијарди динара. Истина, и бруто домаћи производ (БДП), све оно што сви грађани и привреда створе за годину дана, те 2019. године био је 48 милијарди евра.

За следећу, 2025. годину БДП је процењен на 88 милијарди евра. То је једним делом и последица промене методологије обрачуна БДП-а, коју је недавно урадио Републички завод за статистику.

У међувремену је српска економија прошла кроз неколико криза, почевши од оне изазване ковидом 2020. године, па до енергетске кризе која је била изазвана ратом у Украјини 2022. године, што је подразумевало и интервенцију државе кроз пакете помоћи грађанима и привреди. Али су ти пакети били доста издашни и у оно време, већи од 17% БДП-а, што је било више од упоредивих земаља региона.

Ипак, одлика тих пакета помоћи била је да се Србија тада задуживала по доста повољнијим каматама, јер је тренутак на међународном финансијском тржишту био такав да је новац био јефтин. Међутим, од 2022. године на међународном финансијском тржишту се све променило, па су због раста камата порасле и цене дуга. Уз то, још раније, суштински од 2017. године, дошло је до значајног повећања државних инвестиција, што је за економски раст добро, али има своју цену – а то је управо раст трошкова задуживања.

Инвестициони приоритети

За следећу годину Србија планира још већи раст јавних инвестиција. Капитални издаци државе планирани су на нивоу од 613 милијарди динара (5,23 милијарде евра). Кад се на то додају и јавна улагања локалних каса, ниво капиталних расхода достиже чак 7,4%. По том нивоу, наводи Фискални савет, Србија је, уз Естонију, рекордер у Европи.

Неколико је важних инвестиционих приоритета државе у 2025. години, а међу њима се, баш као и у ребалансу буџета за ову годину, уочава значајно улагање у војску. На наплату доспева друга рата за авионе „Рафал“ – 55 милијарди динара, што је око 470 милиона евра. Прошле године ребалансом је било планирано 48 милијарди динара за прву рату, а у планском делу ребаланса, где мора да се наведе и очекивани издатак за трогодишњи период, за 2025. годину био је уписан мањи износ (48 уместо 55 милијарди динара).

За 2026. план је да се на „Рафале“ потроши 88 милијарди динара (752 милиона евра). За 2027. годину за „Рафале“ се наводи још већи износ – 96 милијарди динара (820 милиона евра). Укупно, од 2024. до 2027. године за „Рафале“ ће бити потрошено 2,5 милијарди евра.

Ипак, највећи инвестициони приоритет владе је инфраструктура и следеће године ће та улагања бити око две милијарде евра. Уз то, велики издатак биће и специјализована изложба ЕКСПО 2027. План је да се за те намене потроши 46 милијарди динара (393 милиона евра). Додатно, за 2026. годину за ЕКСПО се планира 47,5 милијарди динара.

Уз ову изложбу, као посебан расход се наводи Национални стадион. И то у 2025. години – 18,6 милијарди динара (158 милиона евра) и још у 2026. години додатних 21,2 милијарде динара (181 милион евра).

Задуживање код страних и домаћих банака

Иако Србија сада има инвестициони рејтинг, камате по којима тренутно можемо да се задужимо нису мале. Према извештајима са секундарног финансијског тржишта види се да су камате по којима можемо да се задужимо сада мање него пре неколико месеци, али се и даље на наше дугорочне дужничке папире у еврима, на пример, крећу од 3,6 до 4,7 одсто. На наше доларске дужничке папире камате су веће и крећу се у распону од 5,3 до 5,9 %.

Међутим, услови на домаћем финансијском тржишту, на коме се држава такође задужује за финансирање ових развојних пројеката су знатно неповољнији, а пример за то је управо Национални стадион. Из буџета може да се види и по којим каматама се земља задужује за овај пројекат.

Тако је, на пример, код Уникредит банке камата за национални стадион шестомесечни белибор плус 3,3 одсто. Шестомесечни белибор тренутно износи 4,83 одсто. То значи да је камата за Национални стадион већа од 8 одсто. Уз то, ништа повољније услове за задуживање Србија није добила ни код државне банке Поштанске штедионице. Камата за овај пројекат је иста, једина разлика је што је Поштанска штедионица држави позајмила знатно већи износ од комерцијалне Уникредит банке: 72 спрам 15 милиона евра.

Овај раст издатака за камате са 185 на 220 милијарди динара је највећим делом последица раста цена дуга, јер и у апсолутном и у номиналном износу, улагања у инфраструктуру готово да су иста у односу на раније године. Само се у буџету за 2025. годину најјасније у односу на све претходне године види колико је новац на међународном финансијском тржишту поскупео.

Све ово не значи да ће скок у будућност значити и скок јавног дуга (мерено уделом у БДП-у, нарочито након последње ревизије националних рачуна), али је из угла виталних функција буџета оправдано поставити питање трошкова камата, који су значајно порасли. У графикону расхода део који се односи на камате достиже више од 8% укупних буџетских издатака.

Министар финансија Синиша Мали буџет је скројио на претпоставци да ће раст бруто домаћег производа бити амбициозан. Рачуна се на привредни раст од 4,2 одсто, након овогодишњих 3,8 одсто. И у ситуацији када Европска унија, наш главни спољнотрговински партнер стагнира, инвестиције у инфраструктуру јесу наш унутрашњи извор раста.

Али, при оволиким издацима за камате, могу ли да буду и ограничавајући фактор? Хоће ли са скоком у будућност Србија прескочити инфраструктурну дужничку клопку? У игри камата и БДП-а, ко ће победити?

Да ли би Лењин одобравао постојање Међународног монетарног фонда? На прву лопту, одговор би био: не. ММФ је у потпуности посвећен очувању светског капиталистичког система и ниједан социјалиста га не може сматрати добрим. Ипак, сматрам да је овај одговор погрешан. Али пре него што то објасним, рекао бих неколико речи о Фонду.

У последње време имао сам више искуства у вези са ММФ-ом и сведок сам колико су људи у њему заинтересовани да Фонд остане утицајан играч и у 21. веку. Штавише, да он буде заиста међународна организација у условима изузетно високих светских тензија, претњи ратовима и меркантилистичке трговинске политике.

Почеци мојих односа са Фондом сежу у моје ране године када сам радио у Светској банци. У то време мисија Фонда би тражила од Светске банке да јој обезбеди једног од својих (млађих) економиста који ће се придружити Фонду да би тобоже одржавао комуникацију између две институције и Светској банци дао привид неке улоге у доношењу одлука у вези са друштвеним секторима и јавним расходима. Тако сам, врло млад, учествовао у пет или шест мисија Фонда у Турској.

Мисије Фонда су биле импресивне. Имале су директан приступ владиним званичницима и државним подацима, али су имале и одличне људе за анализу ових података. Њихова велика предност била је (и остала) увид у све информације којима располаже влада; њихов велики недостатак је био (и остао) недостатак контакта са остатком земље. Ипак, као што ћу покатати, то никада није ни био задатак мисија Фонда – нити је требало да буде.

Мандат Фонда је био, и надам се да ће остати, ограничен. Ту сам у потпуности сагласан са Адамом Позеном са Петерсон института у Вашингтону, који је на недавној конференцији у ММФ-у позвао Фонд да остане фокусиран на своју основну мисију и да избегава политизацију и „увлачење мисије“ у области за које Фонд није ни најбоље средство нити за то има стручности. Адам је елоквентно писао о потешкоћама да се то уради у садашњим екстремно политизованим условима:

„Све већа политизација међународних финансија и трговине од стране Кине, Европске уније и Сједињених Држава, међутим, довела је у опасност капацитет ММФ-а да помогне земљама чланицама и ограничи експлоататорско понашање влада три највеће економије. Зарад глобалне економске стабилности, ММФ мора да се суочи са овим опасностима.“ 

Основна мисија Међународног монетарног фонда је тако једноставна да може да је разуме сваки средњошколац:

• постарајте се да вратите позајмљени новац;
• не трошите више него што сте прикупили порезима;
• одржавајте макроекономску стабилност.

Већина критика Фонда потиче од неразумевања његове основне мисије: дисциплиновање људи и држава. Та посебна мисија је, с обзиром на светски капиталистички систем, замишљена да тај систем ојача и дисциплинује раднике. Политика штедње, коју Фонд често заговара, није политички неутрална, на што нас с правом подсећа Клара Матеи у књизи Капиталистички поредак: Како су економисти измислили мере штедње и утабали пут фашизму и Марк Блајт у делу Штедња: Историја опасних идеја.

Али оваква мисија Фонда би, и да је систем другачији, била подједнако потребна. Социјализам не подразумева општу неодговорност. Оно што је Лењин јасно нагласио 1922. у свом говору на Једанаестом конгресу Руске комунистичке партије (бољшевика), у време „Нове економске политике“ (НЕП), била је потреба за фискалном одговорношћу, дисциплином и уређеном међународном трговином:

„Идемо у Ђенову [на економско-финансијску конференцију о послератној обнови Европе, која није успела да донесе оно што бретонвудски споразум из 1944. јесте] као трговци да бисмо обезбедили најповољније услове за унапређење трговине која је започета, која се води и која би, чак и ако би неко успео да је насилно на неко време прекине, неизбежно наставила да се и након тога развија.

Морамо испочетка да учимо [економски менаџмент]. Ако то схватимо, положићемо тест; а реч је о озбиљном тесту који ће пред нас поставити предстојећа финансијска криза – тест који се односи на руско и међународно тржиште којем смо подређени, са којим смо повезани и од којег не можемо да се изолујемо.“

Организација која би спроводила овакву дисциплину потребна је сваком систему. Да је свет постао лењинистички и да је Лењин основао ММФ, он би га у потпуности успоставио оваквог какав јесте и Фонд би играо потпуно исту улогу какву је играо у протеклих осамдесет година.

Улога ММФ-а истовремено и јесте и није идеолошки неутрална. Идеолошки је неутрална јер се три кључна горе поменута правила односе на дисциплину која мора постојати у сваком кохерентно организованом систему управљања; та улога није идеолошки неутрална јер се врши у оквиру општег задатог контекста, а то је контекст светског капиталистичког система. Међутим, проблем није у организацији која спроводи правила, већ у систему. Дакле, критика ММФ-а би требало да буде усмерена на систем, а не на извршиоце.

Сун Јатсен је тврдио да треба да постоје четири гране власти. Поред добро познате три, сматрао је да би требало да постоји и контролни огранак власти (контролни Јуан) који би проверавао легалност и транспарентност остале три гране. Корени „четвртог Јуана“ сежу дубоко у кинеску историју. Његов евентуални еквивалент се може наћи у америчком Владином надзорном телу (GAO, Government Accounting Office), с тим да би кинески Јуан имао већу политичку, па чак и извесну судску моћ. У оквиру Комунистичке партије Кине ту функцију обавља Дисциплинска комисија Централног комитета.

Пројектујте сад „четврти Јуан“ на глобални ниво. То је Међународни монетарни фонд. Његов задатак је да проверава да ли се поштују три једноставна правила и на тај начин омогућава несметано функционисање система.

Лењин, старовременски присталица реда и дисциплине (син школског инспектора), то би волео јер би постојање једног таквог тела служило његовим циљевима. Али приступ, озбиљност са којом се питања испитују, ускогрудна посвећеност на три главна задатка били би исти као код ММФ-а. Лењин би дакле задржао исте људе и исти приступ. Тешко је рећи да ли би седиште ММФ-а било у Вашингтону, јер Лењин није размишљао много даље од Евроазије. Али ако би се Фонд преселио у Пекинг, остао би исти као сада. Зато што испуњава функцију која је свету потребна.

Извор: Global Inequality and More 3.0

Након што је постало извесно да је Доналд Трамп победио на изборима, америчке берзе достигле су историјске рекорде, долар је снажно ојачао, док су приноси на америчке обвезнице порасли. Биткоин, водећа крипто валута у свету, достигла је историјски највиши ниво.

Водећи индекси америчких берзи драматично су скочили, будући да су инвеститори већ укалкулисали потенцијалне добитке за широк спектар индустрија, као и краткорочни подстицај економском расту. Тако је Дау Џонс повећан чак 3,6%, што представља највећи процентуални раст након 1896. године.

Скокови и падови

На основу очекивања да ће Трамп донети велике промене у политици, укључујући финансијску дерегулацију и већу производњу сирове нафте у САД, дошло је до импресивног пораста вредности акција у банкарском и енергетском сектору. Такође, акције компанија у сектору одбране, као и затворских оператера су нагло порасле. Исто се десило и са фирмом у већинском власништву новоизабраног председника, Trump Media & Technology Group, која води његову платформу друштвених медија.

Акције са малом тржишном капитализацијом такође су биле велики добитници, те је њихов индекс (Russell 2000) повећан за 5,8%, услед очекивања да ће компаније оријентисане на домаће тржиште имати користи од снажнијег раста САД у односу на остатак богатијег дела света.

Сектори осетљиви на кретање камата, укључујући некретнине и комуналне услуге, нису били део растућег таласа 6. новембра, будући да је пораст камата на трезорске записе последица забринутости због потенцијално инфлаторних фискалних политика и с тим повезаних изгледа да ће смањења каматних стопа од стране ФЕД-а (Америчкe централнe банкe) бити мања него што се очекивало.

Акције Тесле, у власништву Илона Маска, великог подржаваоца Трампа, порасле су за више од 25% у раном јутарњем трговању првог постизборног дана, док су друге акције везане за обновљиву енергију потонуле услед Трамповог добро познатог напада на политику климатских промена.

Фјучерси на соју у Чикагу су пали за скоро 2%, док су смањене и цене пшенице и кукуруза, углавном због страха од новог трговинског рата са Кином (током последње Трампове администрације, узгајивачи соје у САД који се ослањају на кинеско тржиште били су снажно погођени узвратним царинама). Ова кретања пластично указују шта би Трампова трговинска политика могла да значи за делове пољопривреде и прехрамбене индустрије САД.

Раст приноса на трезорске записе је последица њихове практичне распродаје, која траје већ скоро два месеца. Тако је принос на десетогодишње трезорске обвезнице САД, који се креће супротно њиховој цени, скочио са око 3,6% средином септембра на 4,3% почетком новембра, да би дан након избора стигао до 4,4%. Наиме, тржишта виде Трампове планове кроз призму додатне експанзије буџетских издавања и последичног убрзавања раста америчког јавног дуга.

Трампово обећање да ће Америку учинити „крипто престоницом планете“, те да ће створити стратешку резерву Биткоина, учинило је да цена те крипто валуте порасте чак 9,5% и достигне нови рекорд са првим изборним резултатима.

Растући приноси на обвезнице америчког трезора, заједно са све извеснијим увођењем виших царина према трговинским партнерима, условили су јачање долара. Наиме, с обзиром на величину и разноврсност своје економије, Америка је у релативном смислу добро позиционирана да поднесе трошкове потенцијалног глобалног трговинског рата. Тако је индекс америчког долара (мера валуте у односу на корпу 16 главних светских монета) порастао 1,6% од затварања бирачких места до јутра наредног дана, да би од тада, закључно са 7. новембром, опао за око 1%.

Док је долар растао, мексички пезос је пао на најнижи ниво у последње две године због страха тржишних учесника у тој земљи од најављених Трампових царина. Током уторка, 6. новембра, опала је и вредност кинеске монете, евра, јена, као и већине других светских валута према долару, услед повећаног ризика трговинских ратова. Трамп је, међутим, раније јасно ставио до знања да није љубитељ јаког долара, који може да поткопа америчке извознике, већ да би желео слабију домаћу монету, што је већ 7. новембра и био случај, будући да се већина поменутих валута опоравила према долару.

Док су америчке берзе расле у среду, 6. новембра, берзе у Европи и већини држава источне Азије биле су у паду. Међутим, већ следећег дана европске и источно-азијске берзе су се благо опоравиле, како се фокус окренуо ка очекиваном смањењу базне камате Америчке централне банке (ФЕД) истог дана.

Реакције тржишта садрже две поруке о правцу и утицају Трампове економске политике. Наиме, тржишта су укалкулисала велика смањења пореза, те ревност новоизабраног председника САД за дерегулацијом, што би требало да подстакне привредни раст, посебно краткорочно. С друге стране, најављено свеобухватно повећање царина и радикално сузбијање имиграције би деловало инфлаторно и негативно на раст како америчке, тако и светске економије.

Смањење пореских стопа и подизање царина

Са солидном већином за Републиканце у Сенату и све извеснијом већином и у Представничком дому Конгреса, Трампу се практично отвора пут за обећано смањење пореза. Његов приоритет биће продужење важења редукције пореза на доходак физичких лица које је увео 2017, а које истиче крајем 2025. Обећано смањење пореске стопе за компаније, можда на 15% са 21% (са захтевом да компаније задрже производне операције у САД), повећава изгледе за веће зараде компанија, што добрим делом објашњава раст акција одмах по отварању берзи 6. новембра.

Ипак, нижи порези би, иако краткорочно подстицајни за раст БДП-а, могли снажно повећавати фискални дефицит САД, који би са тренутних изузетно високих 6% БДП-а таквом динамиком могао бити удвостручен до 2035. Додатно, редукција пореских стопа посредни је притисак на раст каматних стопа. С тим повезано, поменути пораст приноса на трезорске обвезнице де факто је упозорење тржишта на фискалну рањивост америчке економије, односно неодрживост трајекторије јавног дуга.

САД су великим делом своје историје опорезивале увоз пре него што су углавном напустиле ту политику, почевши од 1930-их, када је прихваћена идеја слободне трговине. Царине су се „вратиле у игру“ 2017-2021. током председничког мандата Доналда Трампа, који их је усвојио у настојању да ревитализује америчку производњу и да се супротстави ономе што САД сматра непоштеном трговинском праксом Кине (али и неких савезника). Бајден је задржао тренд.

Будући да Трамп верује да је протекционизам од суштинског значаја за амерички просперитет, све што Америка увози могло би већ од наредне године бити оцарињено по стопи од 10-20%, са изузетком Кине, на чију би се робу плаћала царина од чак 60% (аутомобили из Мексика били би оцарињени са 100% или 200%).

У односу на тренутни ниво ефективних царина који примењује САД, наметање таквих царина била би радикална промена. Тренутно, за увозну индустријску робу, која по вредности чини 94% увоза робе у САД, земља има просечну царинску стопу (пондерисану трговином) од 2%. Према анализи „Bloomberg Economics“, Трампови предлози тарифа „довели би просечне америчке намете изнад 20%, ниво који није виђен од почетка 20. века“.

Скоро сви амерички економисти сматрају да ће повећане царине довести до виших потрошачких цена, те да ће негативно утицати на инвестиције и БДП. Додатно, извесно ће доћи до одмазде, будући да су у ЕУ већ састављени спискови са предложеним увећаним царинским наметима на робу из САД, док ће Кина прво повисити царине за пољопривредне производе.

Током Трамповог првог председниковања, његова администрација је увела нове царине на кинески увоз. Бајденова администрација је задржала те намете и незнатно повећала њихов обухват. У референтној студији, коју је објавио Национални биро за економска истраживања, закључује се да царине уведене 2018-2019. нису успеле да повећају број радних места у заштићеним индустријама, док су штетиле радним местима у циљаним секторима, који су били погођени узвратним царинама, посебно у пољопривреди.

Друго истраживање, из 2019, указује да су царине условиле, истина не тако велики, раст инфлације (0,1%). Додатно, процењује се да су Трамп-Бајденове царине биле еквивалентне просечном годишњем трошку од 625 долара за просечно америчко домаћинство. Повезано с тим, критичари Трамповог предлога брину да ће то имати исте ефекте, али у много већем обиму.

Опасност поновног разбуктавања инфлације

Американци су економији дали ниске оцене током Бајденовог мандата, вођени фрустрацијом због цена. Индекс цена се повећао по годишњој стопи од 4,5% у првих 15 квартала тог периода, најбржим темпом од Регановог првог мандата. Посматрајући тренутни ниво међугодишње инфлације (септембар 2024), она је већ обуздана, док треба додати и да су просечне плате већине радника у протеклим годинама порасле више од цена.

Међутим, гласачима се у памћење урезао период брзог раста цена, који је у јуну 2022. на међугодишњем нивоу достигао 9%. С тим у вези, треба разумети страх политичара од инфлације, и будући да је то тако, тешко је веровати да ће предизборна обећања Доналда Трампа о присилној депортацији милиона нерегуларних имиграната, који би изазвао снажне инфлаторне притиске, бити испуњена. Додатно, протеривање 8 милиона миграната смањило би амерички БДП за око 7% до 2028. (у односу на базни сценарио).

Стога је реално очекивати да би сваки покушај масовних депортација наишао на јак отпор, а локални званичници од Калифорније до Њујорка вероватно ће одбијати да сарађују. Много је извеснији сценарио у коме би била уведена много строжа примена граничних контрола, што ће такође имати негативне последице (али у знатно мањем обиму), пре свега услед недостатка радне снаге за грађевинске компаније, ресторане, аграр.

Ваља подсетити да би политике са инфлаторним дејством (посебно повећање царина, раст јавне потрошње, смањење пореза), од стране ФЕД-а биле дочекане на стандардан начин – с повећањем базне камате. Будући да је то мера која успорава раст привреде, она би вероватно довела до негодовања Доналда Трампа, односно до сукоба на релацији Бела кућа-ФЕД, који би додатно погоршао финансијску ситуацију, ако би био јаван.

С тим повезано, у анализи JPMorganChase процењено је да би повећање царина упола мање од оног за које се Трамп залаже, смањило раст БДП-а до пола процента у првој години спровођења, док би се инфлација увећала за 1,5-2 процентна поена.

Шта значи повратак Трампа за Европу

Имајући у виду повећану зависност од безбедносног кишобрана Вашингтона, те веће ослањање на амерички течни природни гас (ЛНГ) ради задовољења енергетских потреба, европски креатори политике провели су месеце припремајући се за потенцијални повратак Трампа у Белу кућу. Иако су у Бриселу превентивно предвидели неке мере одмазде, непредвидивост и импулсивност америчког новоизабраног председника отежава било какво планирање у том домену. Основни циљ Брисела је да брзим и снажним контра-царинама доведе Трампа за преговарачки сто и постигне договор.

Трампова победа ће неизбежно утицати на све области политике ЕУ, од цена лекова, преко зелених технологија, до стандарда вештачке интелигенције. Међутим, неће све бити тако лоше по европске интересе. На пример, Трамп је обећао да ће повећати експлоатацију нафте и гаса и пласирати више фосилних горива у иностранство, те да ће спречити да Бајденова администрација замрзне дозволе за нове ЛНГ пројекте. Све то би могло би да смањи неизвесност у Европи око снабдевања ЛНГ-ом.

Такође, евентуално укидање Закона о смањењу инфлације (ИРА), којим се издваја више од 500 милијарди долара за пројекте попут чисте технологије, водоника и обновљиве енергије, закона који је несумњиво дао предност Америци, у односу на ЕУ, у индустријама као што су енергија ветра, соларна енергија, алтернативна горива и електрична возила, могло би значити мању конкуренцију за европске компаније.

Аналитичари Голдман Сакса сматрају да би евро могао да падне чак 10% у односу на долар ако нова администрација усвоји свеобухватни план о повишењу царина, док би зараде међу групом највећих европских компанија могле пасти за више од 5% у 2025. години. Овде је додатни проблем то што Брисел није успео да искористи релативно добре односе са Бајденовом администрацијом да би решио дуготрајне трговинске спорове око царина за челик и алуминијум, зелене субвенције за електричне аутомобиле и оживљавање највишег суда Светске трговинске организације.

Трампов обећани протекционизам угрожава извозно вођене економије ЕУ, која се суочава са анемичним растом. Новоизабрани амерички председник сматра да је велики трговински суфицит ЕУ са САД неправедан, а његово предложено решење је да се уведу свеобухватне царине (од 10% или чак 20%) на извоз из ЕУ. Пошто су САД највеће извозно тржиште ЕУ – извоз робе у Америку достигао је 500 милијарди евра 2023, што је петина укупног извоза Уније – јасно је да анемична европска економија веома рањива на амерички протекционизам.

Штавише, пошто извоз америчке робе у ЕУ износи 350 милијарди евра (трговински дефицит САД са ЕУ је на путу да достигне рекорд у 2024), и будући да Трамп не мора да брине о поновном избору, мало је вероватно да ће одмазда ЕУ бити ефикасна. Најбоља опција је, стога, покушати да се предупреде Трампове тарифе једностраним отварањем тржишта ЕУ за амерички извоз.

Ако би Трамп увео најављене царине, према немачком Институту за светску економију Кил, резултат би били дубоки економски губици – односно пад БДП-а ЕУ до 0,5%, док би трошкови за Немачку износили 180 милијарди евра током наредне четири године.

Аутомобилска, авио, хемијска и фармацеутска индустрија су најизложеније, јер представљају лавовски део европског извоза у САД. С тим у вези, вредност акција европских произвођача аутомобила, укључујући БМВ и Мерцедес-Бенц, нагло су пале у среду, 6. новембра. Дугорочно, више међународних произвођача би могло покушати да уђе у „протекционистички зид“, изградњом америчких фабрика (Фолксвагенове подружнице Ауди и Порше могле би бити посебно рањиве јер им недостају америчке фабрике).

И Ербас би се могао наћи на удару услед могућег таласа протекционизма који има за циљ спасавање Боинга. Произвођачи вакцина широм света, као што су Фајзер, Бионтек и ГСК, помно ће пратити Трампова именовања, након што је новоизабрани председник наговестио да ће разговарати о политици са антивакс савезником Робертом Кенедијем Јуниором.

Трампова победа би могла да значи мању координацију Брисела и Вашингтона у домену високих технологија као што су полупроводници. Додатно, ако ЕУ казни компанију X (Твитер) због кршења правилника уније о модерирању садржаја, однос између Вашингтона и Брисела могао би се погоршати, будући да би се поново оживела прича да ЕУ покушава да „сруши америчке велике технолошке компаније“.

На крају, Трампова победа може да убрза европске напоре да се мање ослања на САД као партнера. То би могло довести до већег притиска у ЕУ за ревизију правила о мерџерима (спајању корпорација) како би се омогућило стварање „европских шампиона“ – истински глобалних компанија.

„Ограничена“ трговина и „домаћи“ ланци снабдевања

Вероватно је да ће и овога пута, али у мањој мери, намере Трампа бити ометане од стране Конгреса, судова, бирократије, сопственог особља, или ће га надолазећи догађаји одвраћати да предузме многе акције. Међутим, реално је да ће многа обећања спровести, од којих ће нека бити са веома лошим ефектима по америчку економију и њене институције, али и свет. Наиме, после осам година институционализације, Трампизам је много организованији, док ће већина чланова друге Трампове администрације бити из круга лојалних ветерана.

Ипак, иако је Трамп консолидовао контролу над Републиканском странком, у Конгресу још увек има пуно републиканаца који ће се одупирати његовим инцијативама, те многи политиколози сматрају да ће америчке институције апсорбовати шок другог Трамповог председниковања. Повезано с тим, индикативна је студија Куртa Вејланда, која указује да је од 40 популистичких влада широм света између 1985. и 2020. само 7 прешло у ауторитаризам, и то оне које су имале слабе институције и које су претрпеле акутне кризе (где Америка свакако не може бити сврстана).

Прва итерација „Трампономикса“ имала је срећу да се имплементира током периода високог раста и ниске инфлације. Данас се америчка и светска привреда суочавају са много изазовнијим економским окружењем, иако ће Трамп преузети економију која има добре резултате. Наиме, економски раст од 2,6% у овој години је релативно снажан, незапосленост од 4,2% је ниска, док се инфлација смирила.

Истина, чак би и победа демократског кандидата значила наставак преузимања Трамповог популистичког програма, који подразумева мешавину неопротекционизма (активна индустријска политика и царине) и квазиизолационизма. И политика према највећем конкуренту, Кини, не би била битно другачија. Наиме, Трамп, чија ће економска политика према Пекингу бити радикалнија верзија оне из првог мандата, ће вероватно, поред подизања царина, пооштрити ограничења америчког извоза технологије која је донела Бајденова администрација.

Међутим, разлике ипак постоје, и ако буде у потпуности имплементирана, Трампова визија би могла означити крај многих политика које су биле централне за Вашингтон од 1945. године. Велика је шанса да ће Трампов други мандат задати последњи ударац консензусу о тзв. слободној трговини, који је владао након Хладног рата.

Нови међународни економски поредак све више ће бити заснован на још увек отвореној, али ограниченој трговини и све више „домаћим“ ланцима снабдевања. Сценарио са снажнијом трговинском фрагментацијом, те у негативном сценарију поделом света на два трговинска блока, који би значио значајно слабији економски раст на глобалном нивоу, више цене и кидање критичних ланаца снабдевања, данас је ипак ближи него дан пред изборе.

Жеља преко 30 земаља „Глобалног југа“ да се придруже БРИКС+, видећи га као заступника својих интереса, паралела је са експанзивним ширењем Покрета несврстаних током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. С друге стране, постепено клизање тог Покрета (који и данас постоји) у ирелевантност, може постати и судбина БРИКС+, посебно узимајући у обзир фактичку неделотворност групације у првих деценију и по постојања.

Међутим, та мрачна перспектива за БРИКС+ далеко је од тога да буде извесна, а има много индикација да би се могло десити супротно. Наиме, на самиту групације у граду Казању у Русији крајем октобра ове године појавио се први човек Уједињених нација Антонио Гутереш, што је разумљиво имајући у виду да БРИКС+ преставља 44% популације планете. Чињеница да блок чини 37% глобалног БДП-а по куповној моћи и 26% светског БДП-а по тржишним курсевима указује на његов потенцијал да постане много важнији играч него што је то икада био Варшавски пакт.

Најважније од свега, највећа светска привреда мерено БДП-ом по куповној моћи Кина је чланица БРИКС+ (Совјетски Савез је само у једној години достигао 44% БДП-а САД). Она је истовремено убедљиво највећа индустријска сила, а кроз неколико деценија Индија ће, по тренутној динамици, престићи САД по БДП-у по истом параметру.

Највише земаља које желе да постану чланови овог клуба је из Африке, континента чија ће се популација удвостручити до средине века. С друге стране, осим Русије и Белорусије ниједна европска држава нема аспирације ка БРИКС+. Дакле, за Србију, као и за већину европских држава, процес јачања БРИКС-а је умногоме дешавање без непосредног значаја. 

Супротно увреженом наративу, већина чланова групације, укључујући и оне потенцијалне, не посматра БРИКС као антизападни клуб, већ платформу која омогућава снажнији глас за промоцију њихових политичких и економских интереса. И домаћин скупа, руски председник Владимир Путин нагласио је на самиту у Казању да је БРИКС+ незападни, али не и антизападни блок. Иронија је да је самит БРИКС-а у Казању (22-24. октобра) одржан готово истовремено са (полу)годишњим састанком ММФ-а и Светске Банке, те да је захтев за реформом те две организације, укључујући јаче представљање земаља Трећег света у њима, једна од најважнијих тачака у завршном комуникеу БРИКС+.

„Пукотине“ унутар БРИКС-а

И после самита у Казању, БРИКС није ближи премошћивању разлика између својих чланица. Истина, у том лабавом блоку постоји слагање око координације економских и дипломатских напора око заједничког циља — креирања противтеже утицају Запада у глобалним институцијама као што су Светска банка, ММФ, Г7 или Савет безбедности ОУН. Међутим, Москва и Техеран, који су у практично директном сукобу са Западом, желе ништа мање од одузимања хегемонског статуса Вашингтону, док Пекинг, иако неспреман да уђе у пуну економску конфронтацију са САД и ЕУ, све више посматра БРИКС+ као геополитички инструмент у својој борби за детронизацију западне доминације.

Ипак, остале чланице, од којих су најважније Индија и Бразил, желе да реформишу, а не да сруше постојећи поредак. Индикативно је да су Бразилија и Њу Делхи годинама радили иза кулиса како би ублажили тон Русије у завршним декларацијама самита (на пример, „уоквиривање“ БРИКС-а као контрапункта Г-7 је избегнуто).

Разилажења у БРИКС нису мала ни по питању проширења групације. Пекинг се залагао за максималистички приступ, желећи да буде лидер јаког и бројног блока. Мултилатерална институција са бројним чланством би извесно повећала кинеску моћ унутар садашњег глобалног поретка.

Саудијска Арабија и Иран су пример различитих интереса у оквиру БРИКС+, али су њихове позиције приближене посредовањем Пекинга 2023. године, док су односи Индије и Кине поправљени договором Сија и Модија о патролирању дуж заједничке границе на Хималајима, посредовањем Москве на недавно завршеном самиту у Казању.

Већина аспираната за чланство у блоку, изузевши Венецуелу, Кубу или Северну Кореју, ће вероватно гледати на приступање БРИКС+ као стратегију да се ојачају везе са Кином и другим земљама на Глобалном југу без умањивања повезаности са Западом. Ријад, на пример, остаје кључни савезник Вашингтона на Блиском истоку, иако настоји да продуби везе са Пекингом, што је слично позицији већина држава Латинске Америке које су кандидати за чланство.

Све ове земље преко БРИКС+ желе да прошире своје дипломатске и економске могућности, односно да успоставе снажније везе са незападним иницијативама и организацијама. Важан фактор примамљивости чланства у групацији је и њена необавезујућа форма. Наиме, не постоји могућност наметања одлука, што је повезано са одсуством лидера – иако је Кина несумњиво најважнија чланица групације – и у том погледу БРИКС делимично подсећа на ЕУ.

Ствар које не доприноси кохерентности групације, и која извесно одражава померање ка централизованој управи (која подрива приврженост западном поимању владавине права), је све већи фокус на цивилизацијском идентитету, тј. фаворизовање суверенитета и културног континуитета у односу на међународна правила и политичке норме (Кина, РФ, Египат, Етиопија и Иран – наглашавајући културно и историјско наслеђе у односу на модерне политичке моделе – оличавају концепт цивилизацијских држава).

„Пукотине“ унутар БРИКС-а ће вероватно расти, али је мало вероватно да ће довести до његовог распада. Ипак, као кључни ризик остаје могућност да технолошка компетиција између Кине и САД доведе до подизања дигиталне „гвоздене завесе“ и појаве две одвојене и некомпатибилне технолошке сфере, што би сарадњу са „обе стране“ учинило теже изводљивом, те би многе чланице или аспиранти за чланство у БРИКС+ могли бити пред тешким избором.

Повезано с тим песимистичним сценаријом, неким посматрачима на Западу појава БРИКС+ сугерише нешто злослутно – свет који се распада на два конкурентска блока (предвођена Америком и Кином), захваљујући интензивирању геополитичког ривалства између Истока и Запада и растућем међусобном отуђењу између Севера и Југа. Студије ММФ-а показују да би трошкови снажне трговинске фрагментације, која би поред рестрикција у међународној размени подразумевала и технолошки декуплинг, у дугом року достигли чак 7% светског БДП.

(Најгори) сценарио у коме Кина улази у отворени сукоб са САД, највероватније око Тајвана, би иницирао западни ембарго практично идентичан ономе који трпи Русија, са драстичним трошковима за стране у конфликту, али и целокупну светску привреду. То би истовремено значило и распад БРИКС+, са Москвом и Техераном који би скоро извесно подржали Пекинг, док би већина осталих чланица покушала да одрже еквидистанцу у односу на стране у конфликту.

Скроман напредак на плану дедоларизације

Брзорастућа размена међу чланицама БРИКС-a, уз раст значаја групације као трговинског партнера за друге земље у развоју, је тренд који често наглашавају њени промотери. Ипак, ограничење је ниска база, тј. то што БРИКС+ чини тек петину укупне светске трговине – три пута мање од удела развијених земаља у светској робној размени. Чињеница да је Кина водећи трговински партнер за скоро две трећине земаља у свету, те да је највећи глобални извозник, се позитивно одразила на раст учешћа јуана (на 6% 2024) у глобалном финансирању међународне размене. Но, то је и даље скроман учинак у односу на долар, чији је удео у истом домену преко четири петине.

Активност на дедоларизацији финансијских токова се може пратити и кроз опадање удела монете САД у прекограничним банкарским потраживањима, међународним дужничким хартијама од вредности и спољним дуговима пет иницијалних чланица БРИКС-а. Тако су прекогранична банкарска потраживања деноминована у америчкој валути редукована са 66% 2020. на 55% 2024. Учешће међународних дужничких хартија од вредности деноминованих у доларима се истовремено смањило са 83% на 75%. Међутим, како је тренутно глобално учешће у употреби долара за оба сегмента по око 47%, јасно је да се иницијалне чланице БРИКС дедоларизују са веома високе базе.

Када су у питању спољни дугови деноминовани у монети САД, ту је направљен знатан помак (пад са 59% 2012. на 46% 2024). Међутим, донекле парадоксално, овде је проблем релативно скроман удео бруто спољних дугова БРИКС-а (који чине тек 5% свих глобалних потраживања по том основу). Наиме, валута која има претензију да буде глобална тешко то може остварити без константног креирања високих платнобилансних дефицита и последичног нарастања спољног дуга земље која је емитује.

Истина, алтернативни сценарио са водећом улогом у међународној размени, односно њеном финансирању, може дати резултате, и значајан помак Кине последњих година на том плану указују да у Пекингу траже алтернативне начине да своју монету учине што више глобално траженом.

Скромно учешће пет иницијалних чланица БРИКС-а у прекограничним финансијским токовима значајно ограничава глобални утицај дедоларизације. Резидентне банке БРИКС-а чине само 9% глобалних међународних потраживања, издаваоци обвезница из БРИКС-а чине тек 3% неотплаћених међународних дужничких хартија од вредности, док је спољни дуг правних (и физичка) лица из држава БРИКС-а тек двадесетина глобалног. Дакле, ако би земље БРИКС-а колективно и у потпуности дедоларизовале своје кључне финансијске токове, то би утицало само на 11% свих у доларима деноминованих прекограничних банкарских потраживања, и тек на 4,4% међународних дужничких хартија од вредности деноминираних у америчкој монети, што имплицира релативно мали „удар“ на глобалну позицију долара.

Иако БРИКС+ контролише 42% глобалних девизних резерви централних банака, већина њих је у доларима, еврима (и осталим западним валутама). Будући да се на тај начин финансирају спољни дефицити САД и еврозоне, Кина, и посебно Русија (погођена замрзавањем својих актива које су највећим делом биле у еврима), активно раде на смањивању удела западних монета у девизним портфељима својих централних банака.

Злато и дигиталне валуте

Будући да многи виде злато као потенцијалну алтернативу долару, удео овог племенитог метала у девизним резервама БРИКС+ је скоро упола мањи (тачније 22%). Дакле, упркос активној куповини од стране чланица блока, злато и даље чини само 10% њихових девизних резерви (што је половина светског просека), што отежава евентуално креирање заједничке монете БРИКС+ која би била покривена овим племенитим металом. Од валута држава чланица БРИКС+, глобалне девизне резерве практично постоје само у јуанима и чине тек 2,1% свих девизних резерви светских централних банака (што је, истина, дупло више него осам година раније).

Пројекат Централне банке за дигиталну валуту (CBDC) – m-Bridge – као канал преко којег би БРИКС+ могао дедоларизовати глобални систем прекограничног плаћања, је извесно прецењен, будући да је кључни проблем организација и управљање – како све банке (централне и комерцијалне) ставити на једну платформу?

Фокус је на коришћењу дигиталних валута централних банака за побољшање механизама прекограничног плаћања, и то на велепродајном CBDC, са циљем олакшавања великих и често међувалутних и прекограничних трансакција. Централне банке морају да провере и лиценцирају платформе, и да буду спремне да издају резерве на њима, док пословне банке морају да обезбеде ликвидност платформи (додатно, потребно је израдити правни оквир који би добио сагласност свих учесника).

Из свих ових разлога, напредак на велепродајним CBDC платформама траје дуже него што би се очекивало на основу умерених техничких изазова. Ако би велепродајне CBDC платформе почеле да обрађују валутне трансакције у великим износима, употреба долара у глобалним плаћањима би извесно била осетно редукована. За сада, пројекат m-Bridge има тек нешто више од тридесет „посматрача“ чланова из глобалне заједнице централног банкарства.

Носилац процеса дедоларизације требало би да буде Нова развојна банка (НДБ), коју је основао БРИКС 2015, с циљем да подржи улагања у инфраструктуру и у одрживе пројекте у земљама у развоју (са што већим уделом кредита у локалним валутама). Међутим, чињеница да је 70% кредита још увек у конвертибилним (западним) монетама одражава валутне преференције инвеститора који финансирају позајмице НДБ-а. Истина, издавање Панда обвезница деноминираних у јуанима расте, али оне са укупном противвредношћу од 25 милијарди долара чине тек 2,5% издатих обвезница НДБ деноминираних у доларима.

Додатно, НДБ је више него петоструко мањег финансијског капацитета од Светске банке, коју покушава да замени. Чињеница да је Русији од 2023. онемогућено финансирање из НДБ због страха од секундарних санкција, указује на практичну немоћ конституената БРИКС-а да се супроставе западним финансијским центрима.

Алтернатива за SWIFT

Значајан напредак у последњих осам година види се и у већем уделу валута БРИКС-а у глобалним плаћањима путем SWIFT-а (чији се удео скоро дуплирао, достижући 6,4% у 2024). Ипак, овај раст са веома ниске базе није непосредна и директна претња америчкој валути, чија се предност може повезати и са чињеницом да је „поравнање трансакција“ de facto усклађено са политичким опредељењима држава (уместо да следи „тржишне силе“).

Међутим, креирање BRICS Clear, новог (алтернативног) система плаћања и поравнања има потенцијал да буде промена од значаја. Пођимо од тога како функционише SWIFT. Обрачунска јединица за тај систем плаћање је de facto долар, што води до стварања вештачке, али снажне потражње за америчком монетом (последично, земље морају да одржавају значајне резерве долара да би учествовале у глобалној трговини, чинећи долар глобалном резервном валутом и тиме ефективно обезбеђујући Вашингтону скоро неометано финансирање платнобилансних и фискалних дефицита).

Тренутно је једини начин да се заобиђу санкције SWIFT система билатерална („један на један“) трговина. До недавно, није било много земаља спремних да одлучно крену против САД и обављају билатералну трговину са земљама под санкцијама. Међутим, то се променило са ембаргом против Москве – због чега су Кина, Индија и неке друге земље биле спремне да склапају билатералне аранжмане са РФ. Међутим, у поређењу са глобалним централизованим финансијским системом као што је SWIFT, заиста је компликовано са сваком појединачном државом преговарати и успоставити посебан финансијски систем са ценама, плаћањем, поравнањем.

Clear System са обрачунском јединицом BRICS (названом Stablecoin), којим управља НДБ, на елегантан начин решава главни изазов – интегрише билатералне трговине међу чланицама БРИКС+ како би се формирао јединствен и кохезивни финансијски систем за мултилатералну трговину. Механизам (BRICS) Stablecoin је софистицирано дигитално решење за праћење међународне трговине.

На пример, када Бразил продаје челик Индонезији, њихова трансакција ће се бележити у дигиталној јединици везаној или за злато или за пондерисану корпу валута БРИКС-а. НДБ делује као књиговођа, пратећи све такве трговине током одређеног периода. У време поравнања, НДБ израчунава нето позиције – ко коме колико дугује – и коначна плаћања се врше у локалним валутама, а да никоме нису потребни долари у међувремену.

Дакле, земље тргују као и обично, али уместо да свака трансакција захтева доларе и западне банке, систем обједињује трансакције и директно их поравнава. То није стварање нове валуте у конвенционалном смислу – то је креирање новог рачуноводственог система путем виртуелне валуте за трансферисање постојећег новца.

Чланице БРИКС-а, заједно са свим другим земљама које нису високо развијене, чине 40% светске трговине. Пребацивање само половине њихове трговине на BRICS Clear би могло да изазове сеизмичко померање у глобалним финансијама и уздрма финансијску доминацију САД. Резерве централних банака, које су доминантно деноминоване у доларима, би као и обично одражавале трговинске обрасце, те би се удео америчке валуте могао знатно смањити до краја деценије (за више од трећине). Ако се пак то деси, покренуће се значајна продаја америчких државних хартија од вредности и додатна ерозија значаја и вредности долара.

За сада, имајући у виду релативно неповољне позиције за БРИКС+ у фактички свим поменутим областима, чини се да валуте чланица БРИКС+, или хипотетичка заједничка монета, неће бити директан изазивач америчком долару, барем не у догледној будућности.

(Не)моћ БРИКС+

БРИКС+, покушавајући да репрезентује светску већину, само делимично попуњава празан простор који остаје иза некадашњег „униполарног тренутка“ америчке моћи. Ембарго Русији, које су усвојиле само оне земље које су врло блиско повезане са Вашингтоном, показује лимите моћи Запада, док с друге стране страх од секундарних санкција, које ограничавају и рад развојне банке БРИКС-а, указује на немоћ изазивача тренутног поретка (многе земље БРИКС-а, у различитом степену, индиректно саучествују у западном санкционисању РФ).

Иако има далеко већи значај него што је на свом врхунцу имао Покрет несврстаних, активни ангажман према мултиполарном свету даје веома скромне учинике. На пример, алтернативни платни систем и, с тим повезана, дедоларизација су у пракси толико сложени да се и поред великих напора Пекинга и Москве, посебно током последњих 10 година, веома мало урадило на том плану. Додатно, за разлику од декларација Г7, које су пуне финансијских обавеза да би се остварили заједнички циљеви, комунике из Казања се углавном састоји од нејасних формулација, којима се прикривају разлике у ставовима чланова БРИКС+.

Упркос томе, БРИКС+ остаје кључна платформа за промоцију мултиполарности, и креатори политике на Западу често занемарују ово подударање интереса међу државама блока. БРИКС све интензивније експериментише са различитим инструментима који не укључују амерички долар: системи плаћања, криптовалуте, дигитализовани механизми за трговину националним валутама или путем бартера, те хабови за трговину берзанским робама. Јасно је да би овако „скрпљен“ систем изван доминације долара био скупљи и гломазнији од тренутног поретка, али је за већину чланица БРИКС+ он добродошла потенцијална заштита од фискалних и геополитичких ризика (као што су санкције) повезаних са Америком.

Са све јачим антизападним расположењем широм света, није ни на Западу мало оних који увиђају потребу за реформисањем глобалних финансијских институција, како би се делимично изашло у сусрет захтевима земаља „Трећег света“ (многи виде уступке Индији и Бразилу, који су спремни да привате корекције тренутног поретка, као разумну солуцију).

Без сумње, експанзија БРИКС-а показује растуће глобално незадовољство и одлучност да се оспоре структурне предности које развијене тржишне привреде настављају да уживају у глобалном поретку који је створен по њиховој мери. Ипак, уместо фронталног напада на постојећи поредак, ангажман БРИКС+ ће вероватно бити одмерен и постепен.

Иако се будућа кретања на финансијским тржиштима не могу знати унапред, постоје бројни индикатори који посредно могу указати, са релативно великом дозом извесности, на њихову динамику. Оно што је посебно важно за велики број грађана наше земље је кретање месечних рата (ануитета) на њихове средњорочне, и посебно дугорочне кредите, углавном стамбене. Наравно, индексиране у еврима.

И ту постоји доста добра шанса да се десе позитивне промене. Наиме, на основу тренутног кретања 12-месечног ЕУРИБОР-а као и пројекција будућих акција Европске централне банке (ЕЦБ) поводом њене референтне камате (тачније камата), очекиван је значајан пад варијабилног дела каматних стопа на дугорочне кредите, те самим тим и износа рата за грађане задужене у еврима. Будући да мера Владе о ограничавању горње границе камата на стамбене кредите (грубо, на око 5%) истиче последњег дана ове године, очекивани пад ЕУРИБОР-а могао би врло брзо да доведе до тога да каматне стопе буду ниже него што су тренутно.

Шта је ЕУРИБОР?

Зашто је важан шестомесечни или дванаестомесечни ЕУРИБОР и како промене монетарне политике ЕЦБ могу утицати на то колико ће кредитно задужени грађани Србије бити финансијски (мање) оптерећени, није лако разумети, посебно не за људе који нису финансијски едуковани. Ипак, ствар није тако компликована као што се често представља.

ЕУРИБОР (Euro Interbank Offered Rate) је референтна камата која се користи у еврозони као основа за утврђивање камате на кредите, хипотеке и депозите. Израчунава се на основу просечне каматне стопе по којој највеће европске банке међусобно позајмљују средства на кратки рок. Оно што је најважније, ЕУРИБОР директно утиче на каматне стопе које грађани, не само наше земље, плаћају за кредите (стамбене, остале хипотекарне зајмове, потрошачке кредите).

Формално, ЕУРИБОР није директно везан за одлуке Европске централне банке, већ за камате на европском међубанкарском тржишту. Наиме, водеће банке у Европи, њих око 40, сваког дана до 10:45 дају понуде по којим каматама би новчана средства позајмиле или пласирале на одређене рокове до годину дана. Потом Ројтерс, у 11 часова, израчунава просеке, и то су у ствари преконоћне, недељне, тромесечне, шестомесечне и дванаестомесечне вредности ЕУРИБОР-а за тај дан.

Промена камата ЕЦБ и рате кредита

Оно што базично одређује по којим ће каматама водеће пословне банке у еврозони позајмљивати средства међусобно, предузећима, те грађанима су каматне стопе по којима оне могу пласирати слободна (ликвидна) финансијска средстава код ЕЦБ, или их пак позајмити. Наиме, ЕЦБ директно одређује цену (тј. висину) депозитне камате (deposit facility rate), односно каматне стопе коју плаћа на ултра-краткорочне, тј. преконоћне депозите пословним банкама. Та стопа се утврђују на састанцима Управног савета ЕЦБ на око месец и по дана. Иначе, депозитна камата ЕЦБ је у септембру 2024. спуштена за четвртину процентног поена, на 3,5%, након идентичног смањења у јуну ове године (после њеног константног раста од јула 2022. до септембра 2023, са 0% на 4%). 

Остале две камате ЕЦБ, које се односе на цену позајмљивања новца комерцијалним банкама, су одређене путем строго дефинисане разлике у односу на прву. Каматна стопа за рефинансирање пословних банака код ЕЦБ (main refinancing operations) је она по којој банке у еврозони могу да позајмљују средства од ЕЦБ на седам дана уз разне колатерале (залоге, тј. средства обезбеђења). Очекивано, камата коју ЕЦБ наплаћује је виша (за 0,15%) од оне коју ЕЦБ плаћа на преконоћне депозите.

Каматна стопа на ванредне кредитне линије ЕЦБ (marginal lending facility) је за четвртину процентног поена виша од претходне, иако је у питању ултракраткорочна (преконоћна) позајмица (такође уз колатерал). Будући да се у суштини ради о опцији за хитно задуживање, која омогућава банкама да узму позајмицу када се суоче са неочекиваним ризицима, виша каматна стопа на ову врсту зајма које ЕЦБ даје пословним банкама је природна.

У суштини, камате по којима се комерцијалне банке могу задужити код ЕЦБ и истовремено пласирати слободна средства код ње, одређује каматне стопе по којој ће оне међусобно, на кратак рок, позајмљивати средства једна другој. Будући да је просечна цена, тј. камата, по којој банке врше те позајмице у ствари ЕУРИБОР, сада је јасно како одлуке ЕЦБ утичу на висину кредитних рата наших стамбених кредита. Још важније, када ЕЦБ промени своје основне камате, то утиче на целу економију, будући да се каматне стопе на банкарске зајмове и штедне депозите скоро увек крећу истом динамиком и у истом смеру. 

Интересантно је да је ЕУРИБОР нешто нижи од све три главне каматне стопе ЕЦБ. То је последица већ дуже време веома експанзивне монетарне политике ЕЦБ (која се, пре свега, реализовала кроз тзв. квантитативно ублажавање – што се мање-више сводило на упумпавање огромних количина новца у економију еврозоне). Наиме, присутан вишак ликвидности у европском банкарском систему смањује тражњу за зајмовима, те нешто нижи ЕУРИБОР, у односу на референтне камате ЕЦБ, одражава ову нижу потражњу за међубанкарским задуживањем. Ово и поред тога што ЕУРИБОР укључује премију за ризик, али је она у временима велике ликвидности и ниског перципираног ризика међу банкама минимална.

Уобичајено је да банке врше тромесечно или шестомесечно усклађивање висине каматне стопе, па тиме и аниуитета (кредитних рата, које су збир главница и камата). Генерално се каматне стопе обрачунавају применом формуле: банкарска маржа (обично око 3%) + 6М (шестомесечни) ЕУРИБОР (односно његова просечна вредност из претходног тромесечног или шестомесечног периода или пак његова вредност одређеног датума, углавном последњег радног дана, у претходних 3 или 6 месеци).

Иначе, 7. октобра 2024. дванаестомесечни ЕУРИБОР износио је 2,71%, док је вредност 6М ЕУРИБОР-а била 3,05%. Управо је разлика између ова два ЕУРИБОР-а добар индикатор колико ће износити 6М ЕУРИБОР за пола године.

Узимање зајмова са фиксним каматама на први поглед елиминише ризик промене ЕУРИБОР-а и самим тим ствара стабилност у плаћању месечних рата. Међутим, проблем је у томе да су банке, преносећи тај ризик на себе, укалкулисале ризик у висину каматне стопе коју вам нуде, која је по правилу у нешто виша него што је она варијабилна, која укључују ЕУРИБОР, у просеку. 

Пројекције и предвиђања

Сада се поставља питање како можемо знати какве ће бити одлуке о базној каматној стопи ЕЦБ. Одговор је наравно да не можемо поуздано знати, али да кретање инфлације и економске активности у еврозони базично одређује акције ЕЦБ. Ако је, на пример, инфлација висока а динамика БДП регуларна или пак изнад уобичајеног тренда, онда су може очекивати подизање базне камате ЕЦБ. У супротном, ако је међугодишња инфлација релативно ниска, односно испод таргета ЕЦБ (који износи 2%), и ако је привредна активност релативно спора, сасвим је рационално антиципирати обарање камата да би се подстакао раст инвестиција и БДП-а, без већих ризика да инфлација премаши таргет. Управо је то оно што тржишта тренутно очекују: даље снижавање основних камата ЕЦБ, и посредно ЕУРИБОР-а.

Наиме, недавни низ показатеља указују на успоравање раста еврозоне, те да инфлаторни притисци попуштају брже него што су креатори политике очекивали (међугодишњи раст потрошачких цена износио је тек 1,8% у 20 чланица еврозоне). Све ће то, по свему судећи, довести до два смањења каматних стопа ЕЦБ у октобру и децембру ове године. Јер, без обарања своје три референтне камате ЕЦБ се може суочити са ризицима знатнијег пада инфлације испод таргета од 2%, као и са озбиљним слабљењем економије еврозоне (БДП је у другом кварталу растао тек 0,3%, док се за целу годину очекује повећање од врло скромних 0,8%).

Да су ти ризици препознати указују и најаве снижења камата ЕЦБ од стране чланова Управног савета ЕЦБ (последњи међу њима био је Франсoa Вилероj де Галау), који потенцирају да ће основна инфлација пасти испод 1,8% током 2025. Како ће највећа европска економија ове године пасти за 0,2% (провобитно је био очекиван раст од 0,3%), није изненађење да је чак и председник Бундесбанке (Јоахим Нагел) отворен за још једно смањење каматних стопе ЕЦБ у октобру. Такође, чини се све извеснијим да ће доћи до додатне редукције камата ЕЦБ у децембру ове године. Треба додати да су инфлаторна очекивања предузећа и домаћинстава значајно опала, што ће олакшати одлуку ЕЦБ у том правцу

Важније је шта ће се десити после октобарске одлуке. Наиме, питање је да ли ће се ЕЦБ вратити темпу који је забележен од јуна, када је снижавала стопе на сваком другом састанку, или ће деловати брже?

Уколико Доналд Трамп победи на изборима у новембру, због повећане геополитичке неизвесности која би се, на пример, рефлектовала кроз увећану могућност трговинских ратова, ЕЦБ би могла смањивати камате на сваком састанку док не дође до 2%. С друге стране, уколико Камала Харис буде изабрана попуштање би могло бити спорије.

Према пројекцији ХСБЦ-а, ЕЦБ ће снижавати своју депозитну стопу за 25 базних поена (0,25%) на сваком од својих пет предстојећих састанака до априла 2025, те да ће сходно томе депозитна камата ЕЦБ пасти на 2,25%. На такву динамику указује и клађење берзанских трговаца, који виде агресивно смањење каматних стопа од стране ЕЦБ све до краја наредне године и с тим посредно повезан пад вредности европске валуте према долару. Наиме, већ од краја септембра берзе су подигле квоте за смањење референте камате ЕЦБ у октобру на чак 90%, како је скоро извесно да ће успоравање међугодишње инфлације у септембру и погоршање пословног расположења у еврозони довести до ублажавања монетарне политике ЕЦБ. Сада, тржишта новца очекују пад референтних камата ЕЦБ за око 1,7 процентних поена до краја следеће године, што указује да би децембра 2025. каматна стопа на преконоћне депозите код ЕЦБ могла бити редукована на 1,75%.

На крају, индикативне су пројекције Chatham Financial, које указују да ће децембра следеће године вредност 6М ЕУРИБОР-а бити 1,89% (што је за чак 1,2 процентна поена ниже него што је тренутно случај), а априла 2026. 1,85%, те да ће он до 2035, и поред благог раста, остати испод 2,65%. Свакако, за кориснике стамбених кредита ово су прогнозе која уливају оптимизам.

Ако се остваре конзервативне пројекције о обарању депозитне каматне стопе ЕЦБ на 2% у децембру 2025, то би имплицирало да ће 6М ЕУРИБОР који ће се примењивати од тада бити нешто нижи, око 1,85%. Будући да су банкарске марже у просеку око 3%, то значи да ће номинална каматна стопа на стамбене кредите индексиране у еврима износити око 4,85%. Под условом да неко има стамбени кредит од 50 хиљада евра на 20 година, његова месечна рата ће износити 326 евра, док би за оне са кредитом од 80 хиљада евра ануитет износио 521 евро (онима са банкарском позајмицом од 100 хиљада евра биће сваког месеца неопходно 652 евра).

Ако ово компарирамо са тренутним номиналним каматама, које су око 5%, цена задуживања биће нешто нижа. Наиме, на стамбени кредит од 50 хиљада евра на 20 година месечна рата износила би 330 евра, на зајам од 80 хиљада евра 528 евра, а на стамбени кредит од  100 хиљада евра 660 евра.

Ако, пак, узмемо колико би ануитети сада износили без Владине уредбе o ограничавању камата која важи до 31.12.2024. (камате нису униформне, износе од 4,6% до 5,4%), разлика је знатно већа, јер би на маржу од 3% требало додати 3,05%. Тако би месечни ануитет за стамбени кредит од 50 хиљада евра на 20 година био 360 евра, на зајам од 80 хиљада евра 575 евра, а на стамбени кредит од  100 хиљада евра 719 евра.

Ребаланс буџета сада промовише експлозивнију фискалну политику. Ову реченицу су, као цитат новог председника Фискалног савета Благоја Пауновића, после седнице Одбора за финансије која је одржана 22. септембра пренели овдашњи медији.

Наравно да је реч о лапсусу и да је свако ко је бар једном отворио буџет или извештај Фискалног савета знао да ни нови ни стари председник те институције сасвим сигурно није изговорио реч експлозивно, већ експанзивно. Јер, постоје две врсте фискалне политике: рестриктивна, када се дефицит смањује и кад држава штеди и експанзивна, кад минус у државној каси расте и кад држава троши. Све између су нијансе, али је сасвим сигурно да се реч „експлозивно“ није нашла у извештају Фискалног савета. 

Та формулација није се нашла ни у једном од најкритичнијих извештаја Савета објављеног у мају 2012. године, већ је бираним речима саопштено да Србији прети банкрот. Тон је био следећи: „Србија клизи према кризи јавног дуга која може да се догоди и до краја ове године.“

Али нам та тешка реч „експлозивно“ која би, да је заиста изговорена, могла да инсинуира да нам прети банкрот, а на коју се нико није ни осврнуо, говори колико су заправо билe озбиљне анализе закона о буџету, који је „свето писмо“ економске политике једне земље, иако се данима о ребалансу расправљало у Народној скупштини.

Експанзивни буџет и његове последице

А шта су у причи око ребаланса чињенице? Чињеница је да је буџет експанзиван, да снажно повећава расходе, али је чињеница и да Фискални савет наводи да би овај буџет могао да буде корак у погрешном правцу. Тај потенцијални погрешни правац, судећи према извештају Савета, ипак није ескплозиван.

„Планирано погоршање фискалних кретања, ипак, нема тежину да угрози макроекономску стабилност Србије“, наводи се у анализи Фискалног савета. 

Шта је, онда, погрешан правац? Прошле, 2023. године буџет је био скројен на претпоставци да ће мањак у каси бити 3,2% бруто домаћег производа (БДП), односно свега што сви грађани и привреда створе за годину дана. Ребалансом је минус смањен на 2,8% да би на крају, у завршном рачуну, био још мањи и износио 2,2%.

Овим прекрајањем се дефицит у буџету повећава са 2,2% на 2,9%. Судећи по приходима, који су планирани опрезно, могуће је да ће поново дефицит у завршном рачуну бити мањи, али овим буџетом се снажно повећавају јавне инвестиције, са 467 на 570 милијарди  динара, што је скоро 7% БДП-а. Кад се на то додају и локалне и покрајинска каса, јавне инвестиције достижу чак 8% БДП-а и по том показатељу је Србија већ годинама за редом лидер у региону. Али је још у претходном извештају Фискалног савета изражена сумња да су улагања у инфраструктуру исцрпила свој позитиван ефекат на привредни раст.

Нови извештај, старе примедбе

У новом извештају Фискалног савета који потписује и нови председник Благоје Пауновић, налази се и стара примедба Фискалног савета, из извештаја који је као председник потписивао Павле Петровић. Инвестициону политику државе потребно је вратити у уређени, системски оквир, упозорава Фискални савет. Србија „на папиру“ има веома добре и транспарентне процедуре за селекцију и управљање јавним инвестицијама, али највећи део садашњих инвестиционих пројеката државе изузет је из ових процедура. То значи да се пројекти реализују без тендера и по хитном, поступку.

„Предложени ребаланс, којим се јавне инвестиције подижу на рекордно висок ниво, уз амбициозне планове у наредним годинама, још више наглашавају потребу за бољим уређењем и унапређењем садашње политике јавних инвестиција у Србији. У првом кораку, унапређење би требало да се односи на већу транспарентност. Порески обвезници морали би да буду далеко боље упознати са трошковима (и користима) великих државних пројеката, начином избора приоритета, да им се детаљно објасне разлози великог пробијања првобитно уговорене цене бројних започетих пројеката (Моравски коридор, пут Рума-Шабац-Лозница, Дунавска магистрала и друго)“, наводи се у извештају Фискалног савета.

Иначе, слична примедба стоји и у извештају Међународног монетарног фонда (ММФ).

Важно је и то што се све ове велике капиталне инвестиције финансирају из кредита, а тренутак за ново задуживање на међународном финансијском тржишту није повољан. Тако су се, на пример, наши дугорочни доларски папири на секундарном међународном финансијском тржишту 1. октобра продавали уз камату од 4,8% до 5,5%, док су се хартије у евро знаку продавале уз принос од 3,7% до 4,8%. То је цена по којој наша земља тренутно може да се задужи, што значи да ће издаци за камате у буџету за следећу годину морати да порасту, а већ сада достижу 185 милијарди динара, што је око 1,58 милијарди евра.

О коликим парама је реч говори и податак да је то више од укупних издатака за социјалну и дечију заштиту (183 милијарде динара) и знатно више од субвенција пољопривреди које износе 105,7 милијарди динара. Уосталом, то се и наводи у извештају Фискалног савета.

„Последње еврообвезнице које је емитовала држава имале су каматну стопу од преко 6%, а још неповољнији су били кредити који су се током 2024. узимали од комерцијалних банака за финансирање појединих јавних пројеката (обилазница око Крагујевца, саобраћајница Шабац-Лозница, Дунавска магистрала, Национални стадион). Каматне стопе на њих кретале су се између 8 и 9%. Због погоршања услова задуживања и (апсолутног) повећања јавног дуга, расходи републичког буџета за плаћање камата снажно су порасли у претходне две године – у 2022. су били 105 милијарди динара динара, а ребалансом за 2024. већ се пројектују на 185 милијарди, што је раст од скоро 700 милиона евра“, наводи се у извештају Фискалног савета.

Повећани издаци

А кад смо код „експлозивног“ и војне терминологије у буџету, већи издаци за одбрану и Експо су заправо главни разлог зашто су расходи у каси повећани.

Пре него што је законом уведен обавезни војни рок, ребалансом је планиран и новац за регруте – до краја ове године у уређење касарни за служење војног рока биће уложено 2,1 милијарда динара. У планском делу буџета, где се наводе и очекивани издаци за наредне две године, пише и да ће следеће 2025. године у уређење касарни бити уложене додатне две милијарде динара. У еврима, то је укупно 35 милиона.

Ништа од тих издатака није било планирано првобитним предлогом Закона о буџету, као што није био планиран ни новац за „рафале“. У прекројеној државној каси тај новац крије се иза скраћенице „ВнБА“, што значи вишенаменски борбени авиони. По том основу, ове године ће бити потрошено 48,59 милијарди динара (415 милиона евра).

У планском делу буџета види се да је исто толико новца планирано и за следећу, 2025. годину, док је план за 2026. годину нешто амбициознији. Тада ће, како може да се види у планском делу ребаланса, као трећа рата за „рафале“ бити потрошено 80,97 милијарди динара, што је 692 милиона евра. Укупно, за три године, то је око 1,5 милијарди евра, што значи да ћемо „рафале“  отплаћивати и 2027. године, јер се процењује да укупан трошак буде већи. Због ових издатака инвестициони део буџета Министарства одбране повећан је неколико пута: са 10, 89 на 62 милијарде динара.

Фискални савет у својој анализи приметио је да су ови нови издаци утицали на прављење уштеда на неким другим пројектима, као и да образовање, здравство и заштита животне средине – нису добиле раст инвестиција у неопходном обиму. Уз то, „није објективно очекивати да ће се у наредном периоду отворити већи буџетски простор за области које су дугорочно запостављене, попут образовања и заштите животне средине“, пише у анализи Фискалног савета.

Скупљи Експо и национални стадион

Још једно од изненађења у овом буџету је да је, упркос томе што се инфлација враћа у циљане оквире, нешто значајно поскупело. Трошкови за изложбу Експо, у коју је укључен и национални стадион са пратећом инфраструктуром, су удвостручени, са иницијално планираних 370 на 710 милиона евра. Такође, двоструко скупља је и пруга која спаја Земун поље са будућим националним стадионом. Тај расход повећан је 4,3 на 8,8 милијарди динара.

Оно што у планском делу буџета може да се види је и да је национални стадион поскупео и на дужи рок. Са 333 милиона евра, колико је планирано да се потроши током ове 2025. и 2026. године, тај издатак је сада повећан на 487 милиона евра. На средњи рок су повећани и трошкови за Експо: са 579 милиона, колико је укупно био трогодишњи план у иницијалном буџету, на 753 милиона евра.

Кад се ове две ставке саберу (и то без пратеће путне и железничке инфраструктуре), то значи да су издаци за Експо и стадион у наредном трогодишњем периоду повећани са 912 милиона евра на 1,24 милијардe евра.

Из буџета може да се види и по којим каматама се држава задужује код комерцијалних банака за изградњу националног стадиона. Тако је један део кредита (13 милиона евра) узет код Уникредит банке, а камата је променљива: шестомесечни белибор плус 3,3%. Белибор је иначе референтна камата за позајмице у динарима, а шестомесечни је тренутно на нивоу од 4,98%. То значи да је укупна камата на овај дуг за национални стадион тренутно већа од 8%, што није мало.

По истим условима држава се за национални стадион задужила и код банке Поштанска штедионица. Иако је реч о државној банци услови су исти као код комерцијалних банака, само је држава код Поштанске штедионице позајмила неколико пута већи износ – 70 милиона евра.

Ако је то све тако, како то да министар финансија Синиша Мали често истиче да „имамо шест милијарди евра на рачуну и све обавезе исплаћујемо у дан и у динар“? Тачно је да ми имамо те депозите, али су они последица чињенице да се држава и пре овог ребаланса којим се дефицит повећава унапред задужила. Отуда тај новац на рачуну.

Уз то, легитимно је и питање, ако се очекује да амерички ФЕД и Европска централна банка (ЕЦБ) смање камате, што може да значи и јефитиније задуживање, зашто се онда држава задуживала унапред по неповољнијим условима?

Ипак, ако овај ребаланс, како каже Фискални савет, може да буде корак у погрешном правцу, чини се да би овај извештај Фискалног савета могао да буде корак и у добром правцу. Јер, добро је да са персоналном променом на челу институције Фискални савет и даље озбиљно и са критичком дистанцом анализира буџет.

Фискални савети се и оснивају свуда у свету јер пореским обвезницима треба добронамерна критика фискалне политике. Нарочито ако је експанзивна. Јер, можда би мекши тон од оног на који смо навикли у извештају Савета по наше јавне финансије био најексплозивнији.  

„У 21. веку не треба бежати и од нуклеарне енергије.“ Ову реченицу је након колапса у Термоелектрани „Никола Тесла“, који се догодио у ноћи између 12. и 13. децембра 2021. године, на ванредној седници Владе одржаној у Палати Србија изговорио нико други до тадашњи директор ЕПС-а Милорад Грчић.

То што је стао ТЕНТ, срце српског електроенергетског система, био је повод да се размотри и сигурност снабдевања струјом током наредних деценија. Увођење нуклеарне енергије као једне од опција је, наравно, легитимно питање, али је тог дана на том месту Милорад Грчић вероватно био последња особа која је то требало да предложи. Јер управо на тој седници Владе, којој су присуствовали и директори електроенергетских предузећа, постављено је и питање одговорности за колапс у ТЕНТ-у. 

„Надам се да си свестан и своје одговорности“, рекао је председник Алексaндар Вучић и погледао ка другој страни великог округлог стола, тамо где је седео Милорад Грчић. Тадашњи директор ЕПС-а само је потврдно климнуо главом.

За великим округлим столом у некадашњој згради СИВ-а нико није питао шта би било да смо у тој ноћи између 12. и 13. децембра 2021. у енергетском систему Србије имали оно што је Грчић предложио – нуклеарку?

Питање изградње нуклеарки и увођење нуклеарне енергије као опције, наравно, надилази ову сцену с краја 2021. године. Нуклеарна дилема већ деценијама се креће између „не“, које носе ризици управљања овом електраном, и „да“, које доноси чисту и стабилну енергију. 

Мораторијум на снази

Пре отварања економско-енергетско-еколошке дилеме везане за нуклеарну енергију, важна је и она правна. Јер, у време одржавања те седнице владе, децембра 2021. године, на идеју о изградњи нуклеарки важио је правни мораторијум. Тај мораторијум важи и данас.

А све и да је тада укинут, још дуго времена би морало да прође док се у Србији не изгради прва нуклеарна електрана. Изградња нуклеарки је и дуг и скуп процес. У просеку траје 14 година и има неколико фаза у којој је тек последња – пуштање електране у рад. Прва препрека на том нуклеарном путу је правне природе.

По Закону о забрани изградње нуклеарних електрана из 1995. године није могуће доносити инвестиционе одлуке, израђивати инвестиционе програме и техничку документацију. Ова забрана не односи се на научно-истраживачи рад (члан два).

Прво законско „не“ за нуклеарне електране било је донето осам година пре овог закона – 1987. године. С тим што је тај први правни мораторијум био и временски орочен. Драган Јовановић, новинар недељника НИН који је у то време предводио антинуклеарну кампању, 28. новембра 1987. године, у тексту под насловом „Коначно – мораторијом“, славодобитно је написао: 

„Микулићева влада је, после годину дана 'завлачења', коначно у прошлу недељу, у сутон викенда, неком чудном, као изнуђеном брзином, утврдила Нацрт закона о мораторијуму на изградњу нуклеарних централа у Југославији до 2000. године.“

Цена прогреса

Овоме је, уочи и након пуштања у рад нуклеарне електране „Кршко“ 1983 године, претходила јавна расправа о сврсисходности даљег развоја нуклеарне енергије у земљи, и износили се аргументи за и против, укључујући питања исплативости, безбедности, стручности, проблема одлагања нуклеарног отпада...

Академик Павле Савић, оснивач Института за нуклеарне науке „Винча“ и један од највећих заговорника нуклеарне енергије, суочен крајем седамдесетих у разговору за НИН са питањем о ризицима које нуклеарни реактори са собом носе, одговорио је:

„Ето, човек се служи шибицом, а могао би њоме и кућу да запали. Безбеднијег постројења од нуклеарног реактора, односно, нуклеарне централе – нема. Наравно, ако се реактором стручно рукује. И код нас и у свету било је акцидената на нуклеарним реакторима, али су они избили не само због тога што прогрес узима жртве, већ и због комотног понашања“, рекао је професор Павле Савић додавши да је „нуклеарна енергија једино решење за вечна времена овог света“.

Јула 1985. медији су известили о одлуци да се у Југославији изграде још најмање четири нуклеарке, од којих би две требало да почну са радом до краја века. Најава међународне лицитације за изградњу прве две нуклеарке најављена је за почетак наредне, 1986. године, а изградња прве, „Превлака“, за почетак 1987. године.

Чернобиљска катастрофа

А онда се 26. априла 1986. године догодио акцидент у Чернобиљу у Украјини, који је, чини се, на све то ставио тачку. Клатно је прешло на страну противника нуклеарки и дошло се на идеју о мораторијуму.   

Законском „не“ за нуклеарке претходиле су и демонстрације еколога широм Југославије. Већ у мају 1986. „Политика“ је писала о штрајку љубљанских еколога који позивају Извршно веће СР Словеније да установи комисију која ће оценити штету и уложити захтев за одштету код владе Совјетског Савеза, пошто последице чернобиљске катастрофе нису биле само неколико стотина хиљада озрачених у Украјини, већ се радиоактивни талас даље ширио Европом, говорили су не само љубљански еколози.

Недељник НИН је отворио дебату о нуклеаркaма, а у Београду, на Факултету политичких наука, одржан је антинуклеарни протест. 

„Политика“ је 30. маја 1986. известила како „млади траже да се обуставе све активности усмерене ка градњи нуклеарних електрана и да се аргументи нуклеарних стручњака изнесу пред јавност“. Митинг је одржан у амфитеатру ФПН-а, а професор Радош Смиљанић је отворио скуп рекавши како „они који заговарају нуклеарне технологије морају да се појаве пред јавношћу, не због историје већ због опредељивања становника ове земље“.

„Под фирмом стручности не могу да се задужују још нерођени, а рођени немају права на ту одлуку“, преноси „Политика“ Смиљанићеву изјаву. 

С друге стране, баш као и данас, енергетски стручњаци су истицали како ће раст привреде и развој технологије који се очекује у будућности изискивати све више струје. Тако „Политика“ пре четири деценије преноси став Миодрага Чеперковића, председника Пословне заједнице за енергију, како ваља ценити наше хидропотенцијале, баш као и значајна налазишта угља, али да треба имати на уму да је хидропотенцијал ограничен и да се резерве угља не обнављају, те да ће им једног дана доћи крај, а уколико не желимо да упаднемо у кризу са неслућеним последицама, онда морамо да припремо план за коришћење нових извора енергије, који укључује и изградњу нуклеарки.

Чеперковић је још почетком осамдесетих за „Политику“ израчунао како би повећање националног дохотка три до пет одсто до краја 20. века подразумевало и да се инсталирани електроенергетски капацитети удвоструче.    

И данас може да се чује исти аргумент као и пре четири деценије, па и од председника Александра Вучића, да Србија за 10 година неће имати струје уколико не буде градила нуклеарке, јер је за раст привреде неопходан и стабилан и сигуран извор енергије (Национални енергетски и климатски план заснива се на проценама да БДП до 2050. буде већи од 105 милијарди евра). 

Чувари формуле

Још у то време, дакле пре катастрофе у Чернобиљу, југословенска и београдска штампа отварала је питање безбедног управљања нуклеаркама. Један од повода за преиспитивање југословенског нуклеарног плана и ризика који он са собом носи био је и акцидент у Винчи, о коме је Драган Бјелогрлић снимио филм „Чувари формуле“, a који се догодио 15. октобра 1958. године.

Акцидент се десио само пет месеци пошто је 17. маја 1958. године, у 09.05 часова ујутру, председник Јосип Броз Тито званично пустио у рад нулти реактор. „Политика“ је тада известила да је међу стручњацима који су тада сачекали Тита у „Винчи“ била и Росанда Дангубић. Иронијом судбине, и она је била једна од шесторо озрачених који су се затекли поред реактора када се догодио акцидент, изазван, по свему судећи, „људским фактором“.

Два дана после акцидента у Винчи, име Росанде Дангубић и имена још петоро њених озрачених колега у „Политици“ није објављено. Тек је у углу на 5. страни овог београдског листа објављена кратка Танјугова вест под насловом „Повређени неки радници при раду са нултим реактором“:

„При раду са нултим реактором у Институту за нуклеарне науке 'Борис Кидрич' у Винчи јуче је шест сарадника који рукују реактором било изложено радиоактивном зрачењу изнад дозвољене дозе. Савезна комисија за нуклеарну енергију формирала је посебну комисију која ће испитати цео случај. Сарадницима, који су били изложени великом зрачењу, указана је лекарска помоћ и предузете су мере за њихово лечење.“ 

Озрачени су захваљујући везама Павла Савића са Институтом „Кири“ убрзо послати у Париз на лечење.

Од шесторо озрачених, петоро се вратило кући након што је први пут у историји медицине на њима примењена експериментална метода пресађивања коштане сржи. Млади научник Живота Вранић преминуо је у Паризу.

Југословенска штампа је потом опширно писала о озраченима и њиховом третману у Паризу, али и о француским донорима. „Борба“ је тако 2. децембра 1959. известила да је на Дан републике 29. новембра у Панчеву склопљен брак између Росанде Дангубић и Милорада Ристића: „Ништа необично у томе не би било да супруга Росанда није под ретким околностима избегла смрт и, захваљујући науци и француским грађанима, створила брачну заједницу. А кумови на свадби били су француски донори: Одет Драги, мајка четворо деце и Рајмон Кастаније, механичар из предграђа Париза.“

„Борба“ је објавила и слику насмејаних младенаца и њихових кумова из Париза.

Модернизација и страхови

О безбедносном контексту нуклеарне енергије две деценије касније је у споменутом интервјуу за НИН говорио академик Павле Савић, бранећи план према коме је до краја 2000. године у Југославији требало изградити чак 12 нуклеарки. 

Занимљиво је да је Павле Савић тада повлачио паралелу између изградњу нуклеарки са изградњом прве железнице у Србији, коју данас као илустрацију отпора модернизацији често спомиње и председник Александар Вучић:

„Мислим да се догађају исте ствари као у време прве железнице. Када је прва железница требало да крене, говорило се и у озбиљним научним круговима о томе како ће железница донети велике ризике, како је сам ђаво вуче, како при великој брзини (а ишла је 15 километара на сат), мора страдати људски организам, како ће жене побацивати, па су дизане и ограде уз железничку пругу да људи не би кварили очи од 'јуреће' железнице. Тако је, отприлике, и са ризицима од нуклеарних централа“, рекао је тада Павле Савић. 

Године 1983. године пуштена је у рад нуклеарна електрана „Кршко“, на граници Словеније и Хрватске. Осталих 11 нуклеарки о којима се говорило никада није изграђено.

Средства за изградњу електране у Кршком обезбеђена су од немачке одштете за Други светски рат, према Брионском споразуму који су склопили председник Југославије Јосип Броз Тито и немачки канцелар Вили Брант. Припреме за њену изградњу су трајале 20 година, а за извођача радова на конкурсу 1972. је изабрана америчка компанија „Вестингхаус“. Уранијум за рад централе је допреман бродом преко Ријеке, а делимично обезбеђен и из рудника Жировски врх код Љубљане, пре него што је 1990. уведена забрана на његово копање. Планирано је да електрана има радни век до 2023. године, али је након ремонта добијена дозвола за продужење на 20 година.

Распојасана штампа

Ипак, после катастрофе у Чернобиљу све су тиши били гласови „за“ нуклеарну енергију, а све јачи гласови „против“. У новинској архиви може се пронаћи како је Павле Савић остао на истом становишту и непосредно након чернобиљске катастрофе, рекавши да ни након ове несреће Југославија не треба да одустаје од изградње нуклеарки.

После Чернобиља, новинар НИН-а Драган Јовановић водио је оштру полемику са члановима Савезног извршног већа, како се тада звала федерална влада.

У једном од текстова из 1987. године, он владу савезног премијера Бранка Микулића описује као „пронуклеарну“, али, како објашњава, „штампа и јавност су се толико распојасале“ да крајње сумњив нуклеарни програм више није могао да се брани.

У Јовановићевим текстовима у НИН-у налази се и траг о томе ко је и када први пут поменуо реч „мораторијум“ у вези са нуклеаркама. Био је то Дејан Димов, саветник Привредне коморе Југославије и члан штаба београдских „Зелених“.

„И тог часа, сећам се, завладао је тајац и шок у оној великој сали Палате Федерације која је предвиђена само за прворазредне политичке скупове и одлуке“, написао је тада Јовановић.

Француски партнери

Палата Федерације данас носи назив Палата Србија, и у истој сали где је први пут пре четири деценије споменуто увођење мораторијума пре неколико дана потписан је документ који би могао да доведе до његовог укидања.

Наиме, 29. августа ове године, приликом посете председника Француске Емануела Макрона, министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић потписала је Писмо о ангажовању за процену потенцијала за развој цивилног нуклеарног програма у Србији, у оквиру Меморандума о разумевању Француске електропривреде (ЕДФ) и Владе Србије.

Истовремено, Министарство енергетике припремило је нацрт закона, који је тренутно на јавној расправи, а који предвиђа и суспендовање мораторијума на изградњу нуклеарки. Нацртом Закона о енергетици, који је припремило Министарство енергетике, у члану 103. предлаже и програм развоја нуклеарне енергије.

А први корак ка изградњи нуклеарке заправо се догодио у априлу ове године у Јелисејској палати. Приликом посете председника Александра Вучића Француској потписан је Меморандум о разумевању између Владе Србије и ЕДФ-а о успостављању сарадње у енергетској транзицији.

Национални енергетски и климатски план

У међувремену, у том правцу „развоја цивилног нуклеарног програма“ било је још неколико међукорака. Један од њих је Национални енергетски и климатски план, који је Влада Србије усвојила у јулу ове године, а којим се нуклеарна енергија уводи као један од сценарија за разматрање. Како се наводи у овом стратешком планском документу, разматра се „увођење нуклеарних електрана капацитета до 1.000 МW у електроенергетски систем Србије након 2040. године, како би се подржао пут декарбонизације до 2050. године“.

У студији се мери и утицај различитих сценарија на бруто домаћи производ (БДП), односно све оно што грађани и привреда створе за годину дана. Тако се наводи да ће сценарио који подразумева већи удео обновљиве енергије довести до већег повећања БДП-а у односу на сценарио који предвиђа мањи удео обновљиве енергије. Позитивне промене на привредни раст уочавају се до 2030, „након тога, позитивна промена постаје агресивнија до 2045. године (мало осцилира између 1,7 и 2,2%) и показује незнатни пад између 2045. и 2050. године“.

У овом сценарију, током целог временског хоризонта БДП расте за више од 1,2% у односу на сценарио у коме је удео обновљиве енергије мањи. Међутим кад се у тај сценарио (већи удео обновљивих извора енергије) након 2040. године уведе и нуклеарна опција, то ће довести до „константног умереног успоравања због новонасталих трошкова коришћења нуклеарне енергије“, наводи се у овом стратешком документу. Дакле, уколико Србија 2040. године буде имала нуклеарку, БДП ће ићи силазном путањом.

„Уопште посматрано, коришћење нуклеарне енергије јесте скупље (укључујући оперативне трошкове и трошкове изградње), па увођење ове скупље технологије, заједно са амбициозним циљевима ублажавања, у одређеној мери ограничава раст БДП-а“, наводи се у националном енергетском и климатском плану.

Додаје се и то да сценарио увођења нуклеарки доводи и до благог пораста незапослености на средњерочном и дугорочном нивоу до 2045. године. Ипак, укупан утицај на смањење запослености је релативно мали (0,4%).

„Нуклеарна опција представља скупу алтернативу, углавном због трошкова изградње, оперативних трошкова и трошкова одржавања“, наводи се у овом документу.

Цена нуклеарки

А колико изградња нуклеарке кошта могло је да се види на стручној расправи „Нуклеарне електране у енергетици Србије“ која је у Српској академији наука и уметности (САНУ) одржана у новембру 2022. године.

Како је тада изнео Миодраг Месаровић, редовни члан САНУ, у Мађарској је то инвестиција од 12,5 милијарди долара за инсталисану снагу од 2.400 мегавата. У Белорусији за исти капацитет цена је тада процењена на 11 милијарди долара, док је за двоструко већу инсталисану снагу у Турској двоструко већа и цена – 22 милијарде долара. Нуклеарна електрана „Hinkley Point“ у Великој Британији, снаге 3.200 мегавата, коју граде Кинези, кошта око 28 милијарди долара, речено је тада.

Председник Александар Вучић рекао је недавно да би изградња четири модуларне нуклеарне електране Србију коштала око 7,5 милијарди евра. О коликим парама је реч сведочи и податак да то чини више од 10% БДП-а.

Ако су нуклеарке тако скупе, и у почетку негативно утичу на БДП, зашто се, онда, граде? Шта су аргументи „за“ нуклеарке? Они су данас исти као крајем седамдесетих година.

Аргументи „за“

Оне, као и производња струје из угља, на пример, представљају базну енергију која је стабилна, за разлику од обновљивих извора енергије (сунце, ветар, вода) који су нестабилни. Односно, сунца и ветра нема увек, зато и стабилно снабдевање струјом из зелених киловата тешко да је могуће без нуклеарне једначине, као базе. Поготово ако се зна да се до 2050. године у Европи укида производња струје из угља. Тај план део је и српских електроенергетских стратешких докумената, попут Националног енергетског и климатског плана.

Такође, нуклеарке су мање осетљиве на промене цена горива. Уз то, неопходна је мања количина свежег горива, а фактор искоришћења снаге већи је него у електранама на променљиве обновљиве изворе. Уз то, приликом изградње нуклеарки, на пример, захвата се много мање земљишта него што је потребно за изградњу термо или соларне електране.

Такође, нуклеарке су једини базни енергетски извор који не производи CO₂, не емитује гасове стаклене баште и може ефикасно да замени термоелектране на угаљ, које би требало да престану да постоје 2050. године. 

Ипак, у трошкове производње спадају и трошкови збрињавања радиоактивног отпада и разградње нуклеарне електране након истека радног века нуклеарке. И то је један од ризика који такође мора бити разматран пре него што се Србија упусти у реализацију таквог енергетског подухвата. Пре тога мораће да се ураде детаљне анализе.

У том правцу, Министарство енергетике је 18. јуна расписало тендер за Израду прелиминарне техничке студије ради разматрања мирнодопске примене нуклеарне енергије у Републици Србији. Према тендерској документацији, ресорно министарство инсистира на томе да ова студија обезбеди темељну компаративну и кредибилну опциону анализу доступних технологија на тржишту, укључујући мале модуларне реакторе (СМР) као и реакторе конвенционалног типа, и размотри најбоље расположиве нуклеарне технолошке опције за Републику Србију.

Вредност овог посла је 14,16 милиона динара. Наводи се и да нуклеарна енергија може да обезбеди стабилно снабдевање електричном енергијом са ниским садржајем угљеника.

Ризици

Ипак, у коментарима са јавне расправе (а извештај је јавно доступан на сајту ресорног министарства) наводи се да ће „за нуклеарну централу бити потребно ишколовати неколико хиљада стручњака, али исто тако ће и комплетна привреда бити драматично напрегнута и усмерена на покушај укључивања у пројекат нуклеарне централе чиме ће сасвим извесно бити озбиљно онемогућено да се иста та привредна друштва усмере ка новим технологијама другог типа“.

У другом коментару се напомиње да је „за евентуално разматрање изградње нуклеарних електрана препрека постојећи закон о забрани њихове изградње који је нужно укинути, првенствено због потребе поновног школовања кадрова за ову област због потреба заштите од зрачења, које постоје независно од изградње нуклеарне електране у Србији“

Као један од ризика у коментарима са јавне расправе наводи се и то да ће ова мера „сасвим извесно истиснути активности многих малих и средњих предузећа у области нових обновљивих извора енергије, исцрпиће огроман део буџетских средстава и онемогућити озбиљне захвате у областима енергетске ефикасности“. Додаје се и то да ће ова мера драматично повећати увоз „јер је све повезано са нуклеарном енергијом директно и недвосмислено увоз“.

У југословенском нуклеарном плану, као једна од могућих локација за изградњу нуклеарке спомињала се локација између Смедерева и Ковина на Дунаву. Иста локација на стручним скуповима спомиње се и данас.

Током скоро четири деценије промениле су се и наука и земља и привреда и власт, али су, чини се, аргументи за и против у начелу остали исти. Али су се променили и медији, па је готово немогуће и једне и друге аргументе наћи на једном месту.

У медијској фисији нејасно је треба ли нам струја  заснована на цепању атома. Нејасно је „вуче ли нуклеарке сам ђаво“, што би рекли противници нуклеарки крајем седамдесетих, или је то „енергија за вечна времена“, што би рекао Павле Савић? Јасно је једино, речником физике, пре свих стратешких планских докумената и закона који су у процедури: неопходна је фузија аргумената „за“ и „против“.

Слабљење релативне конкурентности европске привреде, што је повезано са спорим економским растом и, најважније од свега, успореном динамиком продуктивности, било је јасно видљиво и пре пандемије Ковида 19 и рата у Украјини. Сукоб на истоку континента погоршао је економске перформансе земаља ЕУ, будући да се последична енергетска криза негативно одразила на перформансе европских компанија у многим секторима, посебно у енергетски интензивним индустријама, као што је хемијска. Додатно, практично у исто време дошло је и до погоршања односа са Кином, које је отежало рaд европских корпорација које послују с том земљом.

Будући да је компетитивност фирми из држава чланица ЕУ већ дуго под снажним притиском глобалне конкуренције, бројни су покушаји да се пронађу адекватна решења. С тим у вези, недавно су се појавиле три студије које се баве поменутим проблемима и чији су аутори дошли до практично истих закључака и последично препорука за главне изазове са којима се Европа суочава. 

Оно што је најважније – више нема контроверзе око макроекономске политике, отворености трговине и индустријске политике, што је помак доминантно условљен огромним (гео)економским изазовима са којима се ЕУ данас суочава.

Нужност европске индустријске политике

Дуго чекани извештај Марија Драгија, бившег гувернера Европске централне банке, коначно се појавио 9. септембра, само неколико дана пре него што би председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, требало да одреди ко ће бити нови европски секретари у њеном другом петогодишњем мандату.

У извештају о конкуретности ЕУ, Драги предлаже „радикалну промену“ усред растуће забринутости због огромног јаза у продуктивности у односу на САД, који се у великој мери може објаснити напреднијим технолошким сектором Сједињених Држава. То не само да отежава иновације у надолазећој АИ (вештачка интелигенција) револуцији, већ и у широком спектру других сектора (нпр. аутомобилска и одбрамбена индустрија, фармација).

Предложене реформе укључују олакшавања истраживачима да комерцијализују идеје, заједничка јавна улагања у револуционарне технологије, инвестиције у рачунарску и инфраструктуру за повезивање како би се смањили трошкови развоја АИ, побољшање вештина како би европске компаније могле да пронађу таленте који су им потребни за иновације и усвајање технологија.

Проблем је што фирме из ЕУ плаћају струју два до три пута, и природни гас четири до пет пута више него компаније у САД. Међутим, временом би успешна декарбонизација, која је прилика за индустрију ЕУ, могла помоћи да се производња струје пребаци ка сигурним и јефтиним изворима чисте енергије. Наиме, Европа је светски лидер у иновацијама у областима чисте технологије, попут ветра и горива са ниским садржајем угљеника.

Ипак, кинеска конкуренција постаје акутна, вођена снажном комбинацијом субвенција, иновација и обима. Ослањање на Кину може понудити најјефтинији пут за постизање климатских циљева ЕУ, али кинеска конкуренција, субвенционисана од стране државе, представља претњу за иначе продуктивне европске индустрије.

У Извештају се предлаже план за спајање декарбонизације са конкурентношћу. Реформа европског енергетског тржишта како би крајњи корисници могли да виде предности чисте енергије кроз ниже рачуне за потрошену енергију је неопходна. Индустријска политика, усмерена према индустријама које омогућавају декарбонизацију (нпр. чиста технологија и електрична возила), извесно ће захтевати више субвенција, пре свега да би се подстакле иновације.

Како се наводи у Извештају, Европи не недостају идеје или амбиције, већ ЕУ не успева да преведе иновације у комерцијализацију, посебно у високој технологији. У последњих пет деценија ниједна компанија у ЕУ вреднија од 100 милијарди евра није створена од нуле – а 30% европских корпорација вреднијих од 1000 милијарди долара напустило је блок од 2008. јер нису могле да врше експанзију на континенту. Са многим кључним секторима који су суочени са ризиком од преласка у иностранство, заједничка индустријска стратегија је преко потребна.

Како се ЕУ ослања на неколико добављача критичних сировина и у великој мери зависи од увоза дигиталне технологије, у Извештају се позива ЕУ да се понаша као друге велике економије и изгради истинску „спољну економску политику“ Уније. С тим у вези, неопходно је направити преференцијалне трговинске споразуме и омогућити лакши проток директних инвестиција ка земљама богатим ресурсима, стварити залихе у одабраним критичним областима, те креирати индустријска партнерства како би се обезбедио ланац снабдевања за кључне технологије. За „специфичне околности“ предлажу се одбрамбене трговинске мере, укључујући скрининг директних страних инвестиција, с обзиром на страх да Кина прикупља експертизу од виталног значаја за европске иновације и безбедност.

Kреирање евро-обвезница

Европа има високу штедњу домаћинстава која се не усмерава у продуктивне инвестиције. Међутим, неће бити довољно само интегрисати тржиште капитала да би се тај проблем ублажио. Наиме, приватни сектор неће моћи да поднесе лавовски део инвестиционог финансирања без подршке јавног сектора, што имплицира потребу за креирањем евро-обвезница.

Дакле, Унија би требало да редовно емитује колективни дуг, како би омогућила заједничке инвестиционе пројекте у државама чланицама и помогла у интеграцији тржишта капитала. Према предлогу, ЕУ би, заједничким финансирањем уз мобилизацију приватних улагања, требало да годишње инвестира додатних 750 до 800 милијарди евра да би одржала корак са конкурентима као што су САД и Кина, што би удео инвестиција у БДП-у Уније подигло са 22% на 27%.

Критикује се веома сложен и спор процес креирања политике у Бриселу (просечно је потребно 19 месеци да се усагласе нови закони, који су подложни вишеструким могућностима вета). С тим повезано, предлаже се да се Савет министара ЕУ, тело које представља земље чланице, онемогући блокирање реформи тако што би се генерализовало гласање квалификованом већином у свим областима политике у Савету (право вета би било укинуто). Драги такође сматра да законодавна активност Комисије прекомерно расте, будући да се више од половине малих и средњих предузећа жали на папирологију и регулаторне препреке.

На крају, главни предлози из Драгијевог извештаја – финансирање веће потрошње ЕУ, заједничко тржиште капитала и укидање вета на националном нивоу – су дугогодишњи захтеви Брисела којима су се саме чланице ЕУ више пута противиле. Иако се Фон дер Лајенова нада да ће то моћи да промени тако што ће то питање ставити у средиште њеног политичког мандата, то ће бити веома тешко, будући да се многе владе ЕУ, посебно немачка и француска, суочавају са растућом претњом крајње деснице.

Много више од тржишта

У извештају бившег италијанског премијера Енрика Лете, који је објављен априла 2024. под називом „Много више од тржишта“, такође се позива на даљу интеграцију тржишта ЕУ, која је ургентна имајући у виду текуће кризе и сукобе. Наиме, моћне силе промена – које обухватају демографију, технологију, економију и међународне односе – захтевају иновативне, делотворне и брзе политичке одговоре.

У извештају се препознаје важност европског јавног мњења, односно подршке грађана, без чије партиципације, било кроз изборе или друге врсте активног ангажмана, никаква реформа, никакав иновативни дизајн, никакав стварни напредак неће бити могућ. Посредно повезано с претходним је и инсистирање на важности уважавања права радника, те незаобилазне улоге коју играју социјални партнери у решавању изазова, као што су климатске промене или дигитализација.

Колико је тржиште ЕУ још увек неинтегрисано указују и студије које показују да прелазак државних граница у ЕУ смањује међурегионалну трговину робом чак шест пута. Фрагментација је посебно изражена у секторима као што су енергетика, финансије и електронске комуникације (на пример, трговина дигиталним услугама између ЕУ и САД је већа од оне унутар Уније). Наиме, ови сектори су намерно искључени из процеса интеграције јер су их државе чланице сматрала превише стратешким да би се одрекле контроле.

Мере за унапређење процедура јавних набавки, које чине чак 14% БДП-а ЕУ и представљају кључно средство за исплату јавних средстава унутар Уније, су важан део извештаја. С тим у вези, обесхрабрује да се конкуренција за јавне уговоре смањила у периоду 2011-2021. (трајање доделе уговора значајно се повећало током протекле деценије: са просечних 62,5 дана у 2011. на 96,4 дана у 2021).

Поред тога, пракса додељивања уговора првенствено на основу најниже понуде не доприноси квалитету и спречава развој стратешких локалних ланаца снабдевања. Акције које су препоручене укључују поједностављење процеса јавних набавки, повећање учешћа малих и средњих предузећа у њима, ближе усклађивање јавних набавки са стратешким циљевима ЕУ. Ипак, за постизање пуног потенцијала јавних набавки неопходно је потпуно интегрисано тржиште унутар ЕУ, што тренутно није политички изводиво.

Приоритетност промовисања иновација и раста

Бругелов „Memo to the European Union leadership 2024“ фокусира се на потребу промовисања иновација и раста и наглашава бенефите од изградње јединственог тржишта у области енергетике, све користи од уклањања баријера за банкарску унију и јединствено тржиштe капитала. Не позивајући на свеобухватну интеграцију, која је и из политичких разлога тренутно неизводљива, сарадници Бругела се залажу за продубљивање јединственог тржишта у областима са највећим утицајем на раст.

У Бругеловом извештају се потенцира да су многи проблеми са којима се ЕУ данас суочава дугог трајања. Међутим, екстерни и интерни услови под којима ЕУ треба да се ухвати у коштац са овим дугорочним изазовима знатно су неповољнији него што су били, на пример, 2019. године.

Наиме, геополитичке претње су много акутније (рат у Украјини, „асертивнији“ Пекинг), док је економски национализам постао укорењенији доводећи у питање постојећи глобални поредак, који одговара ЕУ. Више цене енергије угрожавају раст и конкурентност. Фискалне потребе су порасле, док се фискални простор смањио.

У извештају се потенцира да ЕУ треба да „расте“ кроз успешно проширење на нове чланице, али још важније: кроз убрзавање динамике БДП-а. С тим у вези, повећање капиталних инвестиција, које су кључне за подизање прудуктивности и убрзање привредног раста, фактички је једино могуће из буџета ЕУ, чији би се обим нужно морао вишеструко увећати. Наиме, иако ЕУ мора истрајати са својим европским Зеленим договором, то може успети само ако очува индустријску конкурентност.

На крају извештаја, у препорукама, потенцира се важност уклањања баријера за трговину услугама унутар ЕУ, као и прекограничну мобилност људи. Иако мултилатерализам, отвореност и конкуренција треба да остану камен темељац просперитета Уније, наводи се да ЕУ не сме бити наивна и мора дати много већи приоритет и националној и економској безбедности, посебно у односима са Кином.

Овде треба имати у виду да се зависност од Кине као трговинског партнера повећала у периоду 2013-2023. (док је удео ЕУ у кинеском увозу задржао релативно стабилан удео), иако је од 2018. дошло до декуплинга САД и Кине. Дакле, ЕУ и Кина су задржале или повећале своје ослањање једна на другу за скоро све врсте увезене робе, што може да створи додатне тензије по питању усклађености политика националне безбедности Брисела и Вашингтона.

Ово се десило упркос томе што су, као и САД и Кина, ове две економије спроводиле политике за међусобно диверсификовање извора свог увоза, као заштиту од поремећаја у снабдевању, те ради смањења рањивости на евентуалну економску принуду.

Кинески индустријски вишак, односно његов пласман на тржиште ЕУ, угрожава европску прерађивачку индустрију, а посебно њен ауто-сектор. Наиме, европске земље су практично преплављене јефтиним соларним панелима и електричним возилима.

Царине за неколико водећих кинеских произвођача аутомобила, од максимално 46,3%, ће се од краја године применити само на компаније које не сарађују у истрагама бриселске администрације о субвенцијама, што извесно неће бити довољно да се заустави „плимни талас“ јефтиних кинеских електричних возила. Чини се да се без промишљених дефанзивних и офанзивних стратегија, као и софистицираног одговора на зависност три највећа немачка аутомобилска произвођача од кинеског тржишта, европској ауто-индустрији лоше пише.

Препреке на путу

Генерално, главни циљ Уније је да одржи обухватна социјална давања, инвестира у напредне технологије и зелену транзицију, те да постане кредибилнији геополитички актер. Све ово захтева знатно убрзавање привредне активности, која је уместо просечних годишњих 1,7% требало да расте 2,5%. Половина потребног повећања могла би се креирати функционалнијом имиграционом политиком, којом би се надоместио проблем старења европске популације. Друга половина потребног убрзања економског раста могла би доћи од решавања проблема системских трошкова који произилазе из фрагментације европског тржишта енергије, технологије и капитала.

Међутим, постоје још две димензије фрагментације. Прва се односи на креирање политика, будући да се чак и у областима у којима је ЕУ интегрисана политике неретко креирају засебно. Други аспект је организациони и тиче се расподеле непотребно компликованих процедура доношења одлука у главним телима ЕУ.

Но, чак и ако се све препоруке из поменутих извештаја усвоје, то неће бити довољно да спречи погоршање демографске ситуације и смањење релативне економске тежине ЕУ. Наиме, проблеми су бројни: инерција која влада међу државама чланицама учинила је да се те државе и сам Брисел не позабаве проблемима раста, дубље интеграције и управљања чији су негативни ефекти већ били познате најмање пре две деценије.

ЕУ је деловала само у ситуацијама екстремног стреса, као што су дужничка криза еврозоне 2010-12. и пандемија Ковида 19, наравно краткорочно. Банкарска унија је, на пример, остала недовршена. Такође, није донета одлука о будућем финансирању програма опоравка од пандемије.

Додатни проблем је што свака велика реформа има победнике и губитнике, који ће се одупрети променама, иако и те земље могу изгубити више на дужи рок него што добијају тренутно. Како европског ентузијазма има врло мало, док је економски национализам у успону, владе не желе да ризикују да наљуте своје бираче, и тако су владајуће политичке елите практично принуђени да мисле на кратак рок. Сведено на економску микро-раван, кључни проблеми су повећана компетитивност Кине и повишене цена енергије, што опасно угрожава конкурентност корпорација из ЕУ.

Повезаност Србије и ЕУ

Ако су европске компаније мање компетитивне, то се одражава и на Србију, која је у последњe 24 годинe постала дубоко увезана у европске ланце снадбевања. Наиме, лошије глобално позиционирање фирми из ЕУ посредно значи и мање њихових инвестиција у нашу земљу и мању увозну тражњу за производе са нашег тржишта.

Будући да је ЕУ убедљиво најважнији економски партнер Србије, јасно је да је од животне важности за нас да европској привреди добро иде. Наиме, под реалном претпоставком да ће земље ЦЕФТА у наредних деценију, деценију и по ући у Унију, чак девет десетина српског извоза и око четири петине домаћег увоза отпадаће на ЕУ, као и лавовски део страних директних инвестиција. 

Поједностављено, али не и нетачно, ако је ЕУ у стагнацији, то ће се на дуг рок негативно одразити и наше економске перформансе. Економска теорија и пракса указује да је регионална економска интеграција посебно добра солуција за земље мање и средње величине (каква је Србија), које су високо зависне од међународне трговине.

Краткорочни, и у мањој мери средњорочни трошкови могу бити већи од користи, али користи пристижу у мањим „оброцима“. На дужи рок, укупне користи од економске интеграције су веће од трошкова. Укупни ефекти интеграције су значајнији од мерљивих економских величина и они се могу схватити као проширење могућности и развојних потенцијала. Управо је то оно што је основна корист од европских интеграција Србије.

Европске интеграције доносе и политичке бенефите. Наиме, Србија би уласком у ЕУ добила утицајнији глас на међународној позорници што би, поред осталог, значило и бољу заштиту српског национа у региону. Осим тога, на донекле парадоксалан начин, процес европских интеграција, који укључује и економско повезивање региона Западног Балкана (ЦЕФТА), ублажио је дезинтеграцију српског националног корпуса (иако му то свакако није била интенција). Од стране ЕУ, или уз њену активну подршку, лигитимизовано је и легализовано снажно економско повезивање и земаља у којима као немањински живи српски народ (Србија, Црна Гора, БиХ, односно РС).

Тзв. етничка трговина, феномен препознат у стручној литератури, главни је подстицајни фактор снажне трговинске размене и протока капитала између ове три земље. Будући да је ЦЕФТА, као предворје ЕУ, само зона слободне трговине, док је ЕУ царинска унија, очекивани улазак ових земаља у ЕУ додатно ће појачати ове економске везе, што ће допринети очувању идентитета нације раздвојене новонасталим границама.

Треба узети у обзир и нашу цивилизацијску повезаност и економску оријентацију спрам Западне Европе дугу преко два столећа. Стремљења наших политичких, интелектуалних и економских елита била су скоро искључиво усмерена ка западу Европе, одакле су стизале практично све напредне идеје. 

Мале земље, попут Србије, немају поростор за „разигравање“, и мале грешке могу скупо да плате. На пример, евентуална одлука да се одустане од евро-интеграција могла би да буде опасан потез за економске, политичке и безбедносне интересе Србије, имајући у виду и круцијалну важност европских интеграција за увезаност домаће привреде у глобалне ланце снадбевања или доминантну улогу ЕУ у спољној трговини Србије (и њен одлучујући утицај на спољнотрговински биланс наше земље). На крају, изградња институција по угледу на ЕУ није само услов за европске интеграције, већ и за динамичан економски раст земље.

После Другог светског рата, на конференцији у Бретон Вудсу одржаној у јулу 1944, пре скоро тачно осамдесет година, зачете су и основане међународне економске организације. Њима се настојало да се избегну катастрофалне економски ефекти протекционизма који је продубио и продужио Велику депресију и можда довео до рата. Правила су се заснивала на идејама фиксних девизних курсева, умерене тарифне заштите, могућности задуживања ради решавања привремених проблема платног биланса, деполитизације економског одлучивања, а под надзором Међународне банке за обнову и развој (Светске банке) и за прикупљање средстава у богатим земљама за финансирање појединачних економских пројеката у сиромашнијим земљама.

Стотине, можда и хиљаде књига написане су на ту тему. Из мојих недавних читања (која су често била мотивисана различитим дилемама), навешћу само три референтна наслова: „Управљање светом“ Марка Мазовера, „Није довољно“ Семјуела Мојна (моја рецензија овде) и „Цена мира“ Зака Картера (моја рецензија овде). Поред тога, креатори су планирали да направе Међународну трговинску организацију, која тада није створена, али је „замењена“ Општим споразумом о царинама и трговини (GATT) који је поставио правила о царинама, дампингу, субвенцијама итд, која су регулисала светску трговину .

Систем се променио када су САД одлучиле да напусте паритет долара и злата (под Никсоном), флексибилни девизни курсеви заменили су фиксне курсеве, а трговина је постала много либерализованија, укључујући, у многим случајевима, отварање капиталног рачуна (тј. могућност трансфера капитала из једне земље у другу). До 1980-их, под утицајем Тачер/Реган револуција у две земље најутицајније у економској политици, пада комунизма и поновног укључивања Кине у глобални економски систем, дошло је до даље либерализације размене, док је деполитизација позајмљивања пројеката замењена кредитима Светске банке за структурно прилагођавање (SAL), који су били директни готовински зајмови владама у замену за неолибералне политичке реформе.

Ово је био сигнал одступања од ранијих правила деполитизације. Када је кредитирала пројекте, Светска банка је заиста, или привидно, покушавала да избегне политичке услове и инсистирала је на једноставној економској одрживости. Наравно, могло би се тврдити да економска одрживост подразумева строга тржишна правила, али то није био експлицитан услов.

Са падом комунизма, неолиберална правила су обухватила читав свет и што се тиче међународног развоја била сажета у десет принципа познатих као Вашингтонски консензус (првобитно дефинисан од стране Џона Вилијамсона као одговор на дужничку кризу у Латинској Америци). Ова правила су, између осталог, укључивала: ниже тарифе и забрану дискриминације међу трговинским партнерима (правило бр. 5), смањену државну потрошњу и елиминацију субвенција (правило бр. 1), деполитизацију привреде и одсуство индустријске политике (правило бр. 2), дерегулацију свих привредних активности (правило бр. 9) и приватизацију (правило бр. 10).

Ова правила, чак и ако су испрва дефинисана у вези са развојном кризом у Латинској Америци, у принципу су примењивана на све земље подједнако. Она су, у умовима својих зачетника, представљала здраве економске принципе „које су заступали сви економисти који исправно мисле“, и који су били подједнако важећи за Уједињено Краљевство као и за Бангладеш, за Сједињене Државе као и за Габон.  

Тако су ствари стајале донедавно. Шта год да мислите о овим правилима, она су била релативно једноставна, јасна и универзална. Њих су подржале земље политичког Запада које су имале апсолутну гласачку већину у ММФ-у и Светској банци, са САД које су могле да ставе вето на одлуке које им се не свиђају.

Уз тренутне геополитичке тензије, међународна економска политика Запада је у процесу драматичних промена. Уместо отвореног светског трговинског система, садашњи приступ захтева стварање трговинских блокова међу политичким савезницима. Ово је у супротности и са првим и са другим оквиром међународног економског система који је настојао да раздвоји трговину од политичких односа, поучен катастрофалним стварањем политички раздвојених трговинских блокова између два светска рата.

Актуелне политике отворено прихватају или позивају на политизацију економских одлука прихватањем економске принуде као нормалног оруђа. У САД су тренутно на снази 38 режима санкција који утичу на око 50 земаља, стотине ентитета и вероватно хиљаде појединаца. Европска унија не заостаје много. Кина користи сличну принуду у односу на неколико азијско-пацифичких земаља.

Позиви на праксу све заступљеније индустријске политике „раздвајања“ (decoupling) технолошких суверенитета и политички мотивисане забране трговине или улагања сегментирају међународне економске односе у функцији чисто геополитичких и такозваних безбедносних интереса.

Поента је да је у пракси неолиберални међународни режим који је наступио 1980-их – мртав. Главне земље које су дефинисале његова правила престале су да их се придржавају. Тако се суочавамо са чудном ситуацијом у којој главни архитекти и оснивачи неолибералног међународног поретка више не верују у њега и не примењују га, али некако се система, по свему судећи, и даље придржава остатак света.

Ово је неодржива ситуација. Не постоји начин на који мисија Светске банке у афричкој, латиноамеричкој или азијској земљи може озбиљно да се жали на владине субвенције, трговинску дискриминацију, заплену имовине политичких противника, трговинске блокове или индустријску политику, док се исте такве политике спроводе од стране креатора међународног економског система. Контрадикција се може заташкати на неко време, али се не може заувек игнорисати. Ако се међународна неолиберална правила више не сматрају одговарајућим за Сједињене Државе и Европу, треба ли их сматрати правилима за остатак света?

На ово питање једноставно нема тренутног одговора. Нова правила морају бити створена и уведена или ће цео систем постати некохерентан и интерно контрадикторан толико да на крају уопште неће постојати никакав „систем“. Свет ће се вратити оптимизацији појединачних земаља према правилима џунгле.

Међународни идеолошки аспект одлука које доносе САД и Европска унија сами доносиоци одлука ретко узимају у обзир, јер размишљање о остатку света и развоју не окупира превише политичаре који се баве Кином, Русијом, националном безбедношћу и слично. Али проблем идеолошког развоја неће зато нестати.

Креатори бретонвудског поретка су 1944. схватали његов значај и створили су систем који је одговарао потребама времена и имао на уму интернационалистичку, чак и космополитску тежњу. Ако се свет сада креће ка политици националне самодовољности и националног интереса изнад свега, онда међународни систем уређен правилима не само да нема смисла, већ и не може постојати. Или може завршити у потпуној ирелевантности, на начин као што је то било са Лигом народа.

Извор: Global Inequality and More 3.0 

Трећег септембра цена сирове нафте типа Брент износи 77 долара и налази се три узастопне недеље у паду. Наиме, цене овог енергента су у последње време под притиском, под утицајем забринутости због потенцијалног успоравања тражње из Кине, која је њен огроман увозник, те најављеног повећања понуде од стране водећих произвођача, окупљених у ОПЕК+ (Саудијска Арабија, Кувајт, Ирак, Емирати, Русија…).

Заједно са значајним падом цена сирове нафте, посебно после „пика“ у априлу ове године, практично све важније референтне агенције који се баве ове врстом прогноза пројектују наставак тог тренда. Довољно је погледати само фјучерсе на нафту, који указују колика је цена за испоруку овог енергента на одређени датум (тако су тренутно Brent Oil Futures око 73 долара за испоруку у децембру 2025.

Дугорочне прогнозе

Да није реч само о краткорочном тренду, већ да су у питању дугорочни фактори који опредељују понуду и тражњу „црног злата“, указује и анализа Међународне агенције за енергију. Наиме, иако пројектује наставак повећања глобалне потрошње нафте (за скромних 1% годишње), очекивани прирасти ће бити двоструко нижи у поређењу са нпр. 2023. У студији се потенцира да је успоравање потрошње сирове нафте последица експанзије електричних возила и повећања ефикасности, као и споријег привредног раста у Кини.

Додатно, иако ће дисциплина у ОПЕК+ спречавати веће повећање продукције сирове нафте, раст понуде ће се ипак убрзати током 2025, подстакнут очекиваним снажним повећањем производње изван ОПЕК+, углавном у САД, Канади и Бразилу (истовремено, и поред санкција, руска производња нафте остаће на сличном нивоу, на око 9,3 милиона барела дневно, што је тек око 3% ниже од продукције током 2021).

The Economy Forecast Agency, такође, предвиђа силазну путању цена нафте, која ће се септембра 2026. плаћати 20% мање него тренутно (63 долара за барел). И Fitch Ratings пројектује пад цена сирове нафте током преосталог дела ове и у 2025. години. Наиме, прогнозира се да ће цена сирове нафте типа Брент у просеку износити 70 долара за барел током наредне године, што је за десетину мање него што је тренутна котација.

Овоме доприноси више фактора, пре свега одлука ОПЕК+ да постепено укине додатна смањења производње, у укупном износу од 2,2 милиона барела дневно, од октобра 2024. до септембра 2025. (јасно је да је картел водећих светских извозника нафте спреман да чува свој тржишни удео, макар то значило и нешто ниже цене). Скоро рекордна производња у САД, последица експанзије продукције из уљних шкриљаца од 2014. (када је услед наглог раста цена „црног злата“ и овај скупљи метод доласка до нафте постао исплатив), ће вероватно довести до вишкова на тржишту наредних година. Додатно, оно што ограничава потенцијална повећања цена нафте је огромни резервни капацитет ОПЕК+, од скоро шест милиона барела дневно (што је око 6% укупне светске производње или потрошње), који је, као оруђе картела за генерисање екстрапрофита, добрим делом „одговоран“ зашто цене нису далеко ниже.

У анализи Fitch Ratings-а се потенцира да ће се силазни тренд наставити и током 2026. и 2027, када се очекује да просечна цена Брента буде 65 долара за барел (ради се о текућим не-инфлационираним доларима). У тзв. stress сценарију, цене нафте би током периода 2025-2027. могле бити између 35 и 48 долара за барел. Голдман Сакс је такође снизио своју прогнозу цене нафте за 2024. за чак 12%, пре свега због раста производње у САД.

С друге стране, смањење понуде од стране ОПЕК+, потенцијални економски опоравак у Кини, као и ризик од рецесије у САД, би могли лимитирати пад цена нафте. Ваља поменути и референтне анализе урађене за ОПЕК, где се потенцира да ће потражња и даље расти упркос појави електричних аутомобила (процењује се да ће масовна експанзија ваздушног саобраћаја неутралисати редукцију тражње услед развоја алтернативних извора енергије). На раст тражње за „црним златом“ утицаће и њена фактичка незаобилазност као сировине за производњу пластике, лекова и многих хемијских производа.

Када су у питању средњорочне и дугорочне пројекције, очекивања су да ће удео светске енергије произведене из фосилних горива опадати што ће, поред осталог, узроковати ниже цене нафте. Према Међународној агенције за енергију, просечна цена нафте типа Брент ће износити 73 долара за барел у 2030. Имајући у виду да су цене изражене у текућим доларима, тј. да је инфлација није укалкулисана, јасно је да се у реалном изразу очекује знатан пад цене овог енергента до краја ове деценије.

Још мрачнију прогнозу за произвођаче „црног злата“ даје Wood Mackenzie, консултантска фирма за област енергетике, која у сценарију у коме би се глобална потрошња горива ускладила са циљевима емисија који су постављени за ограничавање глобалног загрејавања, предвиђа да би цене нафте у 2030. могле износити скромних 40 долара по барелу.

Како је геополитика диктирала цене нафте

Оно што се свакако не може прогнозирати су евентуални конфликти. У својим пројекцијама Светска банка упозорава да ако би сукоб Израела и Хамаса прерастао у регионални рат, цене нафте би могле достићи 150 долара 2024, што би значило њихово дуплирање. Наиме, ескалација сукоба могла би у најгорем сценарију да смањи глобалну понуду нафте за чак осам милиона барела дневно, што је практично идентично смањењу понуде од 7,5% током престанка снабдевања светског тржишта нафтом од стране арапских земаља 1973.

Ипак, за разлику од 1970-их, данас су економије широм света много отпорније, те би далеко успешније поднеле драстичне поремећаје у снабдевању нафтом. Наиме, сам значај нафте за глобалну привреду, мерен њеним уделом у светском БДП-у, је троструко мањи него што је био током Првог и Другог нафтног шока.

Колико може да буду важан ефекат ратова, тероризма, револуција и интерних побуна, глобалних финансијских или пандемијом узрокованих криза, пластично може указати кратак осврт на кретање цена сирове нафте у последњих педесетак година. Наравно, ефекат оваквих дешавања није дугог трајања и не треба сметнути с ума да су главни генератори глобалних цена сирове нафте њена понуда и тражња, ниво залиха, те тенденције привредног раста на светском нивоу, које се посредно одражавају на производњу и потрошњу нафте.

Цена сирове нафте била је релативно стабилна до 1970-их, а њен први снажнији раст уследио је 1973. са ОПЕК-овим нафтним ембаргом према државама које су подржале Израел током његовог рата са Египтом и Сиријом (Први нафтни шок). Иранска револуција 1979. и почетак иранско-ирачког рата довели су до новог драматичног раста цена (Други нафтни шок). Нови снажан раст цена „црног злата“ уследио је са ирачком инвазијом Кувајта 1990, те првим Заливским ратом 1991.

Сличан ефекат на раст цена имали су Азијска финансијска криза 1997-98, терористички напад на САД 11. септембра 2001, генерални штрајк у главној државној нафтној компанији Венецуеле 2022-23, Светска финансијска криза 2007-08, Арапско пролеће почетком 2010-их (пре свега побуне у Египту и Либији), те Сиријски грађански рат (од 2011).

С друге стране, презасићеност (глут) светског тржишта нафтом 2013. довело је до највећег пада цена у модерној историји током периода 2014-2016, од чак 70%. Потом је снажна рецесија на глобалном нивоу узрокована пандемијом Ковида, појачана руско-арабијским нафтним конфликтом, узроковала драстичан пад цене сирове нафте (за чак 65%), али су цене већ током 2021. знатно порасле, с почетком опоравка од пандемијом индуковане глобалне рецесије. Цене нафте су опет краткорочно повећане крајем 2021, с антиципацијом рата у Украјини, али је већ од јуна 2022. уследио њихов пад, који је од априла ове године настављен.

Импликације за Србију

Промене цена сирове нафте имају значајан утицај на нашу земљу, која око 85% потреба за овим енергентом добија из увоза. Последично, ако су берзанске котације сирове нафте у паду то значи мањи робни увоз Србије и самим тим нижи платнобилансни дефицит. У својим анализама које се односе на кретање инфлације, као и платнобилансне тенденције, Народна банка Србије користећи фјучерсе на нафту, који у ствари показују колико ће бити цена датог типа сирове нафте одређеног датума у будућности (када ће се извршити њена испорука), процењује колика ће бити инфлација у земљи, те каква ће бити динамика домаћег робног увоза (и спољнотрговинског дефицита).

Тзв. пондер горива (укључујући и мазива) за путничка возила износи 6,22. То значи да сваки раст цена бензина, дизела или мазива на домаћим пумпама за нпр. 10% подиже укупну инфлацију у земљи за 0,6%. У теорији, нафта може поскупети на светском тржишту а да се то не одрази на раст малопродајних цена разних типова бензина и дизела ако би нафтне компаније, односно малопродавци, снизили своје маргине зараде (што се ретко дешава, и још важније, далеко чешћи случај је да дате корпорације подигну своје цене), или би пак држава смањила акцизе на њих.

Међутим, имајући у виду да су акцизе на овај производ један од најважнијих буџетских прихода, таква врста мера се доноси само у случају снажнијег раста цена сирове нафте на светском тржишту. Наиме, практично у свим земљама ЕУ, као и региона, акцизе на бензин су релативно високе (за разлику од нпр. САД или Русије, које су велики произвођачи нафте, па је тако цена бензина на пумпама у Русији око два и по пута нижа).

Тако су у претходној години приходи домаћег буџета по основу акциза на деривате нафте износили 196 милијарди динара (близу 1,7 милијарди евра), и чинили су 5,6% свих државних прихода. Имајући у виду да су приходи по овом основу у првој половини 2024. виши за чак 18%, реално је очекивати да они пређу 230 милијарди динара (и приближе се износу од две милијарде евра) ове године. Колико је то значајан фискални приход државе указује поређење са издацима на субвенције у 2023. који су били тек нешто виши и које приходи по основу акциза на деривате нафте покривају 92%.

Овде је важно додати да су буџетски приходи по основу опорезивања потрошње бензина и дизела у пракси за око 50% виши, будући да се поред акциза обрачунава и порез на промет, који износи 20%. У суштини, када купите литар бензина на пумпи, око половине новца који платите „убире“ држава (од чега две трећине чине акцизе, а трећину порез на промет).

Дакле, ако се пројекције бројних референтних агенција остваре и цена „црног злата“ у годинама које долазе буде нижа, то ће значити не само мањи ценовни притисак у нашој земљи, већ и нижи платнобилансни дефицит Србије.

Уместо свећица, три слова на торти: БДП. Тако је крајем прошле радне недеље министар финансија Синиша Мали са својим сарадницима прославио 52. рођендан. Шта је уопште БДП и зашто је креаторима економске политике толико важан да је завршио на врху рођенданске торте од два спрата, са стрелицом која иде узлазно и показује раст? И зашто је председник Александар Вучић недавно, коментаришући резултате за други квартал који је објавио Евростат, званична статистика Европске уније, рекао да би раст БДП-а свима нама „требало да је најважнија вест“.

БПД је скраћеница од „бруто домаћи производ“, а представља све оно што сви грађани и привреда створе за годину дана. То је нека врста нашег укупног националног колача, а заправо је најважнија бројка из националних рачуна земље, представља главни податак из личне карте сваке економије. На енглеском то је gross domestic products (GDP).

БДП и бољи живот

Ипак, шта сви ми имамо од тога кад БДП порасте и зашто је нама важна вест то што је у првом тромесечју раст био 4,7%, а у другом, према флеш (прелиминарној) оцени Републичког завода за статистику, већи за 4,2%?

„Ако изађете на улицу и обичном човеку кажете како БДП у Србији расте 5% и како због тога мора да буде срећан, он ће вас бледо гледати. Питаће се: 'Шта прича овај човек?' Јер, тај податак не значи ништа обичном човеку“, каже за Око магазин Бранимир Јовановић, економиста из Бечког института за међународне економске  студије. „БДП је тренутно у Србији океј, али други индикатори, посебно социјални, нису. Србија има већ годинама стопу сиромаштва која је већа од 20%. Још велики пут треба проћи да би се достигао ниво развоја Европске уније. Оно што је још више забрињавајуће је то што ако погледате брзину конвергенције последњих десетак година, то је јако споро. Просечан доходак у Србији сада је на нивоу од 44% доходка ЕУ“, објашњава Бранимир Јовановић зашто за бољи живот нису важне само добре макроекономске бројке у ексел табели.

Ипак, има ли БДП неке везе са нашим будућим бољим животом?

Александар Томин, помоћник генералног директора Сектора за економска истраживања и статистику Народне банке Србије, каже да се свака држава труди да подигне БДП јер, конкретно, за обичне  раднике то значи да би требало да имају већи расположиви доходак, кроз веће зараде и кроз запошљавање неког члана њихове породице.

„Већи БДП обезбеђује веће пореске приходе држави, која може тим приходима да повећа и социјална давања, пензије, плате и да то све опет врати, на неки начин, кроз потрошњу и инвестиције у инфраструктурне пројекте, и да на тај начин пружи основу за неки раст и у будућем периоду. Сви ми користимо путеве и пруге који су изграђени у претходном периоду, и то све би требало да допринесе квалитету живота обичног човека и бољем животном стандарду“, објашњава Томин.

Иначе, при Влади постоји и Савет за бруто домаћи производ, на чијем челу је премијер, а на тим састанцима требало би да се координирају мере за раст БДП-а.

Раст БДП-а и кредитни рејтинг

Пол Гембл, главни економиста за Србију у рејтинг агенцији Фич, каже да је раст БДП-а важан и због још једне ствари – кредитног рејтинга. Oва рејтинг агенција je 11. августа потврдила кредитни рејтинг Србије на новоу ББ+, уз повећање изгледа са стабилних на позитивне.

Рејтинг ББ+ је неинвестициони рејтинг, а по дефиницији значи да „постоји способност извршења финансијских обавеза, али је присутан ризик промене пословне климе и економских услова, као и знатан кредитни ризик“. На корак је до инвестиционог рејтинга (БББ+) који значи „задовољавајућу способност извршења финансијских обавеза, умерен кредитни ризик“. Изнад овог рејтинга постоје још три боља нивоа, а најбољи је такозвани „трипл еј“ (ААА).

Пола Гембла из Фича питали смо и када ће Србија добити инвестициони рејтинг и од чега то зависи.

„Фактор који је посебно важан за Србију је одржавање овог доброг нивоа привредног раста. Други фактор везан је за буџет. Интересантно је да и при овим великим државним улагањима, које су најављене, Влада и даље планира да смањи удео дуга у односу на БДП. Планира и релативно мали дефицит у буџету. Очигледно је да постоје ризици око реализације пројеката, али ако видимо солидне стопе раста и ако видимо да Влада наставља да смањује удео  државног дуга, онда су то ствари које би могле да доведу до инвестиционог рејтинга“, каже Гембл.

Бранимир Јовановић из Бечког института за међународне економске студије сматра да је сасвим реално да Србија крајем ове или почетком наредне године добије инвестициони рејтинг, међутим, кредитне агенције оцењују само која је вероватноћа да држава врати дуг који је узела.

„Кредитне агенције не дају оцену за то како се лепо живи у тој држави. Оне не мере квалитет живота, стандард, оне мере само која је вероватноћа да држава врати дуг“, објашњава Јовановић.

Бољи кредитни рејтинг ипак значи да ће држава моћи јефтиније да се задужи, па ће због нижих расхода за камате у буџету остати више новца за неке друге издатке. Такође, то истовремено значи да ће и грађани и привреда моћи јефтиније да се задуже код банака.

Овогодишњи раст БДП-а

Председник Александар Вучић је 1. августа у Вили „Мир“ показао и табеле на којима се види да је, према флеш оценама, Србија са растом од 4,2% прва у Европи у другом тромесечју и да „око те вести, односно због тога да ли имате или немате високу стопу раста, можете да доносите све одлуке које се тичу и плата и пензија и напретка једне земље“.

А шта је заправо вест? У првом тромесечју Србија је имала раст од 4,7 %. По том показатељу, Србија је била пета у Европи. Пре нас на листи биле су Украјина, која је у првом тромесечју имала раст од 6,5%, Црна Гора – 6,2%, Турска – 5,7% и Русија – 5,4%. Подаци за друго тромесечје још нису објављени да би могла поуздано да се подвуче црта, али флеш оценa у другом кварталу показује да је раст у Русији и Турској успорио и да је нижи од нашег.

Нису за све земље објављени подаци на сајту Евростата, а за неке се чак и не објављују. У првој половини године раст у еврозони био је 0,7%, показује саопштење Евростата, а рејтинг агенција Фич очекује да ће до краја године раст достићи 0,8%.

За Србију, у рејтинг агенцији Фич очекују да раст до краја године буде 3,8%, а у наредном периоду очекују успоравање раста. Томе ће допринети пад личне потрошње у другој половини године, која је снажно расла од средине прошле године, сматрају у Фичу.

„Свакако ћете до краја године бити прилично високо на тој листи. Када погледате нашу прогнозу за еврозону у целини, то је 0,8%, а за Србију је 3,8%. Дакле, то је веома значајна разлика“, каже Гембл.

Стубови раста

Србија је, иначе, увозно оријентисана економија и обично је из Европе увозила и добре и лоше трендове, а европска економија стагнира, па је питање шта је наш унутрашњи извор раста и зашто нисмо из Европе увезли и стагнацију, јер земље које су наши главни спољно-трговински партнери или стагнирају или су близу рецесије. Немачка економија се врти око нуле, у првом кварталу имала је пад од 0,8%, у другом раст од свега 0,3%. Око јединице се врти француска економија, са растом од 1,3 у првом кварталу и 0,7% у другом. Италија ни до јединице не добацује, у првом тромесечју остварила је раст од 0,7%. Подаци за други квартал још нису објављени.

Шта је онда наш унутрашњи извор раста?

Бранимир Јовановић каже да се наш раст заснива на два стуба, један су велике државне, други велике стране инвестиције. Али и да то истовремено открива слабост нашег раста, а то је низак ниво домаћих улагања.

Пол Гембл каже да је одговор у диверсификацији, односно чињеници да наше стране инвестиције не долазе више из једног (европског) извора, као и да је наш извоз географски распоређен, па одлази и на друге континенте, попут Азије, на пример. Као потенцијал за раст Гембл види и велике инфраструктурне радове који су повезани са изложбом Експо 2027.

Ипак, радна снага може да буде Ахилова пета нашег раста, јер се у одређеним секторима примећује недостатак радника са вештинама, сматра Гембл. Креатори економске политике тај јаз који постоји на тржишту рада покушавају да допуне увозом радника из региона преко пројекта „Отворени Балкан“.

Шта су били носиоци нашег раста види се у Извештају о инфлацији Народне банке Србије, али и у саопштењу Републичког завода за статистику.

Услужни сектори су наставили да убрзавају раст на 5,6% у другом тромесечју, пре свега због раста промета у трговини (8,3%). Раст је забележен и у угоститељству, а порасла је и индустријска производња, због раста рударства и прерађивачке индустрије. И грађевинарство је, такође, један од носилаца раста у првој половини године.

Успоравање у трећем кварталу

У трећем кварталу ће, због суше која утиче на пољопривреду, али и на производњу струје у хидроелектранама, вероватно бити остварена нижа стопа раста.

Милица Рилак, новинарка портала Бизнис.рс, каже да се одувек  говори о томе да се ремонти у ЕПС-у раде током лета, зато што се у том периоду мање троши струје, али сада се клима променила. „Објављени су подаци да је потрошња струје овог лета 30% већа него у истом периоду прошле године. Стижу подаци и о томе колико је суша утицала на пољопривреду, на производњу воћа, кукуруза... То су неке системске ствари које не може да реши одлука државе да уложи у неки пут или у неку пругу и да на тај начин елиминише минус који ће настати због климатских промена и тих ствари које долазе са неба, које не зависе од нас“, објашњава она.

У четвртом кварталу на већи раст би могла да утиче производња електричног аутомобила у Стелантису. На годишњем нивоу „панда“ би требало да донесе нових 350 милиона евра. Такође, почеће са радом ремонтовани електроенергетски системи, затим и Костолац Б, а креатори економске политике изгледа да тражњу, за коју се очекује да иде надоле, желе да опораве повећањем пензија од 1. децембра.

Реална економска снага Србије

Ипак, све и да Србија до краја године буде на врху европске листе то не значи да ће брзина којом расте наша привреда бити одраз наше реалне економске снаге.

Новинарка Милица Рилак каже да, ако се послужимо метафором из физике, према којој је сила једнако маса пута убрзање, онда је наш раст БДП-а одличан, али наша маса је релативно мала. „Иако је то убрзање велико, тај ефекат економске силе или снаге је релативно мали“, сматра она.

А шта ова метафора значи најбоље ће нам рећи бројке. Односно, раст БДП-а изражен у парама.

Кад права економска сила, Немачка на пример, порасте само један одсто, то значи да су Немци направили нових 38 милијарди евра. Кад Србија, на пример, порасте 4%, то значи да смо сви ми, и грађани и привреда, направили нових 2,8 милијарди евра. Односно, преведено у паре, немачка „јединица“ од наше „четворке“ већа је чак тринаест пута.

Да би српски БДП постао сила попут немачког, требало би да буде чак 54 пута већи. Ипак, није реално Србију поредити са Немачком, која има 80 милиона становника. Али, рецимо, аустријски БДП је 7 пута већи од нашег, a ова земља има 9 милиона становника.

Зато нам сваке године треба раст од бар 5%, да бисмо смањили разлику између нас и економског врха Европе.

Србија је по оствареном привредном расту у првој половини ове године била европски рекордер, док би у целој 2024. могла бити међу три водеће државе Старог континента.  Повећање домаћег БДП-а је премашило очекивања и Народне банке Србије, која је услед тога повећала прогнозу за текућу годину на 3,8%, а идентична је пројекција и ММФ-а. Оптимизам у погледу економских перформанси наше земље деле и рејтинг агенције, те је Фич повећао изгледе да Србија коначно добије инвестициони рејтинг.

Посматрајући очекиване генераторе раста БДП-а у овој, али и у наредним годинама, раст економске активности ће доминантно бити генерисан у услужним делатностима, али ће позитиван допринос дати и индустрија, као и грађевина.

Посматрано са расходне стране, пораст БДП-а ће бити последица раста потрошње домаћинстава (услед очекиваног наставка увећања реалних зарада и запослености), као и одржавања повишеног нивоа инвестиција (као приватних тако и јавних) у БДП-у, што је повезано и са динамизирањем прилива страних директних инвестиција.

Међутим, оно што је најважније је да се очекује убрзање привредне активности у наредним годинама, односно средњорочно, и то на око 4,5% просечно годишње. Ако се те пројекције остваре, Србија би наставила процес конвергенције (приближавања) нивоу дохотку per capita и стварној индивидуалној потрошњи по становнику које имају земље Европске уније. Наиме, тренутно се по ова два критеријума наша земља налази на 46%, односно 54% просека ЕУ, а са остваривањем пројектоване стопе раста, већ 2029. позиција Србије би се унапредила за не мање од три процентна поена (у односу на просек ЕУ).

Дуга два века економске транзиције

Остварени резултати и пројекције НБС и ММФ-а разлог су за оптимизам. Оно што вероватно већина држављана Србије прижељкује је да се динамизира привредни раст, те последично, брже него до сада, убрза тренд смањивања гепа (заостајања) за западом континента коме припадамо. Поменуте процене су охрабрујуће. Међутим, није згорег подсетити се како се практично исти процес конвергенције одвијао током целог раздобља наше нововековне државности.

Намеће се неколико питања. Да ли је „економско приближавање“ Западу био континуиран процес или испрекидана двовековна (секуларна) транзиција? Да ли су остварени резултати задовољавајући или је Србија константно бележила лошије економске перформансе од земаља упоредивог економског развоја, како се често тврди? Да ли је пут по коме „табамо“ већ два столећа исправан, или су нам потребна нова експериментисања?

Доста поуздане податке имамо од 1866. и то захваљујући практично пионирском раду Мијатовића и Завађила. У периоду од те године до 1890. привредни раст био је за данашње појмове спор (1,5% годишње), и практично је једва пратио раст становништва. Међутим, као резултат раста обрадивих површина земљорадња почиње да расте знатно брже од становништва, док су крупна индустрија и државна потрошња све јачи генератори развоја у периоду након 1890, што утиче на солидно убрзање економског раста, који је у две деценије између 1890. и 1910. износио око 2% просечно годишње (око 0,5% у per capita изразу).

У целом раздобљу од 1866-1910, конзервативно процењен раст БДП-а Србије износио је 1,7% просечно. Наиме, поменути аутори сматрају то као доњу границу процене пошто није узет у обзир раст продуктивности у више сектора. Будући да је становништво расло веома брзо (просечно 1,5% годишње), приближно данашњем увећању субсахарске популације, јасно је да је оствариван веома скроман раст БДП-а у per capita изразу (плус 0,2% просечно годишње), што је налаз конзистентан са углавном стагнантним реалним зарадама у истом раздобљу.

Иако немамо иоле ваљане процене за раније године, са доста поузданости можемо претпоставити да је привредни развој између коначног ослобођења са Другим српским устанком и 1866. године, могао у најбољем случају бити као онај у следеће 44 године.       

Постоје два разлога за спор развој Србије у том времену (који је за тадашње услове био уобичајен). Први је снажан популациони раст, који је, супротно општем наративу, само десетински потицао од имиграције, а доминантно од високе стопе фертилитета популације која је на релативно плодној земљи (веома различитој од оне коју су преци већине данашњег становништва које живи западно од Крагујевца оставили у Херцеговини крајем 18. века) могла да се без већих проблема удвостручује сваких генерацију и по.

Други је веома спора индустријализација, последица и економске догме либерализма која је тадашње државне чиновнике углавном успешно одвраћала од државне подршке економском развоју (Србија је у том погледу заостајала за Немачком или другим државама западног дела континенталне Европе, које се тада захваљујући и новим теоретичарима тзв. Историјске економске школе, пропагаторима државне интервенције ради заштите индустрија у повоју, почеле нагло да се индустријализују).

Ипак, у целом том дугом периоду који се може „протегнути“ до 1815, дешава се убрзан друштвени развој. Он је пре свега узрокован успоном школства и то ће створити неопходне услове како за убрзану интелектуалну и социјалну емпанципацију популације (укључујући и њен женски део), тако и за потоњи економски раст, поред осталог и онај који је уследио након Другог светског рата.

Након катаклизме 1914-1918. долазе године послератног опоравка. У целини, међуратни период када почиње проактивнији и више плански приступ привреди од стране државе, посебно током владе Милана Стојадиновића 1935-39, је доба убрзања привредног раста. Процењује се да је просечна стопа економског раста износила 2,3% у раздобљу 1922-1939. (што би значило да се у per capita изразу просечни доходак увећавао за нешто више од 1% у том периоду).

Економско убрзање након Другог светског рата

У близу три деценије који су уследиле после краја најразорнијег рата у историји цивилизације дошао је најснажнији економски раст који је свет искусио, који је по свом обиму у смислу људства које је обухватио превазиђен само кинеским привредним узлетом који се не завршава већ пуних четири и по деценије.

Током педесетих, шездесетих и седамдесетих, БДП просечног становника Србије се повећавао по невероватној стопи од чак 5,2%, те се током једне генерације доходак кумулативно увећао невероватних четири и по пута. Раст БДП-а био је нешто бржи будући да се у том периоду увећавала и популације Србије (нисмо укалкулисали Космет).

Таква брзина привредног раста је нешто што се види голим оком, за разлику од векова који су наши преци провели мислећи да се на свету ништа не мења. Приче о одласцима на породична летовања за једну плату су један од легата тог „југословенског сна“, који је постао стварност за добар део популације, иако је онај рурални слој становништва, посебно бројан у Србији, све до краја седамдесетих мање осећао значајне благодети напретка друштва. Веома спор раст који је дошао са дужничком кризом у коју је земља упала 1980-их учинио је да је остварена просечна стопа раста током четири деценије изградње „самоуправног социјализма“ износила 4,5%.

Треба напоменути да „златних четврт века“, период који се завршио нафтним шоковима седамдесетих, није био наш или феномен реалног социјализма, већ светски раширена појава. Наиме, због ратом индукованих нагомилавања комерцијално употребљивих иновација, великих производних капацитета ослобођених за цивилне намене, ниске базе услед ратних разарања и продора социјал-демократије (услед на Западу перципиране претње од Совјетског Савеза), скоро све независне државе у свету у том релативно дугом времену бележе просечне стопе раста од око 5%.

Било је то заиста златно доба, које нажалост ни теоретичари економског раста не очекују да се понови у догледној будућности. Наиме, обиље младе радне снаге (са малобројном старачком популацијом) те снажан ефекат комерцијализације бројних открића која су револуционизовала свакодневни живот после 1945, је нешто што водеће светске економије данас могу само да пожеле (индикативан је пример комерцијализације веш машине која је, по британској нобеловки за књижевност за 2007. Дорис Лесинг, више учинила за права жена него сви феминистичких покрети заједно).

Све у свему, чињеница је да је наша земља, као и државе тзв. полу-периферије, споро економски напредовала до средине 20. столећа. С друге стране, земље Запада су знатно раније почеле интензивнију индустријализацију. Ипак, чак је и Британија кроз већи део 19. века остварила просечну стопу раста од тек 1%, што указује да је брз раст нови феномен, посебно ако знамо да је пре 1700. године економски развој био тако спор да је већини земаља тада напредне Западне Европе требало по два столећа да дуплирају свој доходак (нешто што је Кина постизала у просеку сваких осам година почевши од 1980).

Деведесете су године када је, изузевши државе централне и источне Европе, остварен динамичан раст широм света, посебно у Кини. Док је тзв. транзиција довела до пада привредне активности у практично свим бившим социјалистичким земљама, мало је њих које су се суочиле са таквим економским сломом као Србија, чији се БДП више него преполовио. Наравно, разлози су били пре свега неекономски: ембарго и бомбардовање земље 1999.

Након 2000. остваривали смо солидне стопе раста, које су у целом том периоду, закључно са овом годином, просечно износиле 3,4% годишње. Поредећи се са 20 економија региона, Србија стоји релативно добро, заузимајући 7. позицију. Наиме, просечна стопа раста у том раздобљу је за половину процентног поена виша него (непондерисани) просек за земље источне и централне Европе, али треба имати у виду и нижу базу, односно слабију почетну позицију Србије услед изолације и ратова 1990-их.

Наставак конвергенције

Док је период до Другог светског рата епоха спорог али убрзавајућег раста, раздобље након завршетка тог разорног конфликта доноси прво експлозиван раст БДП-а, који, иако знатно успорен, остаје до дан-данас знатно бржи него што је био до средине 20. века. Наиме, оно што живимо последњих скоро две и по деценије је у ствари наставак „друге“ епохе, када је наука испољена у проналазаштву и иновацијама успела, у већој мери него икада до сада, да понуди друштву методе да одржи пристојно повећање бољитка.

Ризици наравно постоје; они се пре свега односе на одрживост постојећег система, који поред потенцијалних еколошких катастрофа подразумевају и масовна банкротства, под условом да трошкови које ствара ова форма поретка буду укалкулисани у цене производа и услуга креираних од стране скоро искључиво краткорочно профитно мотивисаних корпорација.

Изузимајући период тзв. „социјалистичке изградње“, Србија се углавном држала економских постулатата капитализма (нпр. стриктна уговорна заштита и законско промовисање приватне својине). Управо је непрепознавање великог значаја приватног власништва било фатално за реал-социјализам. С тим у вези, епоха од 2000. до данас је свакако доба „економског нормализовања“, на срећу лишена неких експериментисања каквима су били склони изграђивачи „самоуправљања“.

И поређење БДП-а по куповној моћи са другим земљама указује на унапређење релативне позиције Србије. Наиме, док је по том показатељу заостајање наше земље за земљама ЕУ почетком прве деценије овог столећа било скоро четвороструко, Србија је на путу да тај геп за неколико година сведе на половину. 

БДП по куповној моћи по становнику износиће око 28 хиљада долара ове године (у складу са априлском пројекцијом ММФ-а, који је потом тога подигао процене за раст БДП-а Србије). По тој метрици смо за око два и по пута лошије котирани од Аустријанца и Немаца и, грубо, два пута слабији од Француза или Италијана. Ипак, боље стојимо од БиХ, Албаније, Македоније.

Подаци ЕУРОСТАТ-а за претходну годину нуде нешто бољи показатељ животног стандарда: стварну индивудуалну потрошњу (која укључује и јавне услуге, попут школства и здравства, које не плаћамо директно) су нешто позитивнији за нас. Наиме, по том индикатору смо 2023. били на 54% просека ЕУ, што указује да је стварни животни стандард двоструко нижи од оног у Француској или Шведској, те на око 46% просека стандарда у у Аустрији, Швајцарској или Немачкој. Имајући у виду да и Народна банка Србије и Међународни монетарни фонд пројектују да ће доћи до убрзања економског раста у Србији у овој и наредним годинама (на 4% до 5%), сви су изгледи да ће се процес конвергенције наставити. 

На крају, Србија је толико близу „центра“ (читај ЕУ) да део њиховог богаства мора да „процури“ и до нас. Модалитети су релативно једноставни: страним инвеститорима је близу да започну бизнис овде, веза са ЕУ нас чини предвидивим привредним субјектом и делом глобалних ланаца снабдевања, бројни имигранти шаљу дознаке (или уживају стечене ино-пензије у Србији).

Упркос свим проблемима, Србија је у последњих скоро две и по деценије постигла значајан економски напредак, градећи привреду која постаје све функционалнија. Садашњица многима не изгледа бог зна шта, али је извесно да у просеку никада нисмо живели боље.

Веома добро написана и лака за читање, књига америчког историчара Герија Герстла „Успон и пад неолибералног поретка“ има две кључне тачке. Прво, настављајући се на претходну књигу „Успон и пад поретка Њу Дила“ (написану у коауторству са Стивом Фрејзером), Герстл и овде инсистира на идеји политичког и економског „поретка“. Под „поретком“ се подразумева владајућа идеологија у датом тренутку, успостављена и пропагирана од стране најважнијих делова политичког естаблишмента. Према Герстлу, постојала су два таква политичка поретка у Сједињеним Државама током прошлог века: поредак Њу Дила, који је започео с Френклином Деланом Рузвелтом, и неолиберални поредак, који је започео с Роналдом Реганом.

Друго, ова два политичка поретка су повезана, на готово идеално синхронизован начин, са успоном и падом комунизма. То није случајно. Спољни (међународни) контекст играо је важну улогу у креирању оба политичка поретка у Сједињеним Државама.

Како идеологија постаје „политички поредак“? Најпре постоји „тиха фаза“ изградње поретка која укључује интелектуалце и њихове теорије. Када је реч о неолиберализму, морамо да се вратимо на париски Колоквијум Волтера Липмана, Хајеков и Мизесов Беч, а затим и на Милтона Фридмана, Томаса Соуела, Чарлса Мареја, Раша Лимбоа… Узмите у обзир и године: Херитиџ фондација је основана 1973, Като институт 1974, Менхетн институт 1976, покрет „Моралне већине“ (Moral Majority) дефинисан 1979. године. Идеологија се затим пропагира у јавности и усваја је један или више политичких покрета и партија. Међутим, она не постаје „поредак“ све док не буде прихваћена, или, како Герстл воли да каже, све док на њу не „пристану“ они делови политичког спектра који су је испрва одбијали. (Наводе се речи Маргарет Тачер да је њен највећи успех то што је њену политику наставио Тони Блер.)

У случају Сједињених Држава, кључни тренуци транзиције од идеологије и политичког покрета ка „поретку“ десили су се под Двајтом Ајзенхауером, који је (за разлику од, рецимо, Вилијама Тафта) био спреман да настави са политиком Њу Дила упркос чињеници да су Републиканци првобитно били против свих Рузвелтових залагања. Исто тако је захваљујући Билу Клинтону неолиберализам постао политички и економски „поретак“. Када је успостављени политички поредак на свом врхунцу он изгледа здраворазумски. Једва да се доводи у питање. Већина јавног мњења га подржава, чак и ако се можда сви не слажу око неких споредних ствари (са становишта економског поретка).

За Герстла, неолиберални поредак у САД је трајао од доласка на власт Роналда Регана 1980. до барем Велике рецесије, када је почело његово распадање, а завршио се у првој и другој деценији 21. века. Трамп, и, што је још важније, тиха идеолошка припрема за нешто ново (коју представљају Џеј Ди Венс и Стив Бенон?; овај други у књизи није поменут), уз очигледне мане неолибералног поретка, припремили су његов коначни крај. Ипак, остаје нејасно какав ће бити нови поредак који ће га заменити.

Аргумент о важности комунизма за успостављање два поретка је чврсто изведен, и има много смисла. Како Герстл пише, 1950-их је превише пажње било посвећено Демократама који су покушавали да не изгледају меки према комунизму, а премало пажње Републиканцима који су прихватили већину тековина Њу Дила у замену за безбедност приватне својине. („Претња од међународног комунизма омогућила је транзицију Њу Дила са политичког покрета у политички поредак и обезбедила његову доминацију у америчком животу у наредних 30 година“, пише Герстл.)

Са опадањем привлачности комунизма, а затим и његовим коначним падом, било је много мање потребе да се пристаје на захтеве радничке класе. Радници нису имали куда да оду, чак ни да сањају да би некуд могли отићи, па нису имали чиме да запрете. Реганово отпуштање хиљада контролора летења представљало је тек први чин у рату против радничке класе. (Глобализација и аутсорсинг у Кину је можда био други.) Овај аргумент је вредан пажње, али није нов. Кришнан Најар је убедљиво аргументовао исту поенту у својој одличној, али занемареној књизи „Либерална капиталистичка демократија“, и то не само у вези са Сједињеним Државама већ и са читавим политичким Западом (овде сам приказао Најарову књигу.) Пикети је, иако мање експлицитно, тврдио исто, показујући да се „питоми период“ капитализма поклопио са врхунцем моћи комунистичких и социјалистичких партија и синдиката у западној Европи. Недавно је Андре Албукерк Сент'Ана у свом важном раду емпиријски тестирао ову тврдњу и потврдио хипотезу.

Међутим, ограниченост Герстлове књиге је у томе што приказује утицај остатка света на Сједињене Државе, али не и обрнуто. А заправо су САД биле кључни актер у томе да неолиберални поредак постане глобалан. У томе су Реган и Вокеров шок (Пола Вокера је, иначе, на место шефа Федералних резерви именовао Џими Картер) извршили пресудан утицај. Они су у поредак увели, метафорички а често и физички, Латинску Америку, Африку и Источну Европу. Када је Клинтон од неолиберализма начинио амерички политички и економски поредак, он је и његову владавину учинио глобалном. Тај аспект у Герстлеовој књизи у потпуности изостаје. Чак и када се помиње остатак света, на пример накратко с Горбачовим и нешто опширније са ратним фијаском у Ираку, поглед на њега је дат искључиво кроз призму САД. То није мана књиге јер она заправо говори о идеологији и политици САД током прошлог века, али то није јасно истакнуто у наслову. Поднаслов књиге „Америка и свет у ери слободног тржишта“ је у том смсилу погрешан, пошто у књизи нема „света“, па би тачнији опис садржаја књиге био „Америка у ери слободног тржишта“.

Председнички мандати Била Клинтона заузимају скоро 50 од 300 страница књиге. Герстл показује да је Клинтон паметно закључио да је повратак политици Њу Дила немогућ, подржавајући и продубљујући неолиберализам. У књизи аутор разматра изузетно важне Клинтонове одлуке у вези са дерегулацијом информационе и комуникационе индустрије и банкарства, обе везане за Клинтонову чувену стратегију „триангулације“, пошто је схватио да он (и Демократе) не могу да владају без подршке Силицијумске долине и Волстрита. Клинтон их је превео на своју страну тако што им је дао оно што су желели и (како Герстл пише) дерегулацију много већу од оне Реганова. Осим тога, редуковао је америчку државу благостања и избалансирао буџет. Неједнакост је наставила да расте, али мање него под Реганом.

Клинтонова улога је апсолутно централна. Остало су „детаљи“. Џорџ В. Буш је критикован због његовог ноншалантног односа према балону тржишта некретнина и надолазећој финансијској кризи, а још више због његове одлуке да изврши инвазију на Ирак, а затим да не учини ништа по оба питања. Такве реакције су, тврди Герстл, засноване на квази-религијској вери Џорџа В. Буша у тржиште: не треба ништа да радите, тржиште ће само све да поправи. Нема потребе да бринете о лошим кредитима; ако их банке поделе на довољно мале делове и нађу купце за њих, ризик ће магично нестати. Била је то „вуду економија“, како ју је његов отац, у другачијем контексту, с правом назвао. Приступ рату против Ирака био је исти: нема потребе да припремите ништа мимо војне кампање: само препустите све тржишним силама, и срећни Ирачани, ослобођени Садама, трансформисаће земљу у нови Хонг Конг. Међутим, ја мислим да су поједностављена уверења Џорџа В. Буша била пре заснована на његовој невероватној интелектуалној лењости: он је био привилегован, размажен и не превише паметан дечко који никада није одрастао и никада није показао ни најмањи интерес да научи ишта о било коме ко не припада ПЛУ-у („people like us“ – „људи попут нас“).

Обамино председниковање је приказано као безначајно. Тешко је поверовати, читајући књигу, да је потрајало пуних осам година. Обама је, као што је познато, окупио све економске клинтоновце чији је неолиберализам до тада већ био бледа копија прошлости. Док су се под Клинтоном они појављивали (метафорично) носећи прелепе нове сакое, под Обамом су исти ти људи били обучени у половне изношене јакне касног неолиберализма.

А шта рећи о Трампу? Што мање. Герстлова књига се на овом месту изненада прекида. То је и разумљиво, пошто је устврдио да је неолиберализам доспео у ћорсокак, а ни он нити било ко други не може да предвиди какав ће бити следећи „поредак“ који ће га заменити. Последње поглавље (које укључује и Трампово и Бајденово председниковање) је најтање. Герстл у њему само препричава главне догађаје и понавља клишее о Трампу. Можда је књига прерано написана...

Уџбеници о економији су обично досадни, често нејасно написани и неразумљиви. Реч банкрот или стечај звучи досадно, али ономе ко у једном дану изгуби све што има живот није досадан. А економија је заправо живот у коме људи свакодневно губе и зарађују новац, остају без свега у тренутку, улазе у разне облигационе односе, процењују ризике, кредитне рејтинге, пењу се с једног на други крај друштвене лествице. А сви односи, термини и дефиниције већ су описани у литератури. Само треба пажљиво читати ситна слова у романима. 

Чувени економиста Тома Пикети мисли да о неједнакости нико није писао тако лепо као Оноре де Балзак. То је и рекао у интервјуу за Око. Један од најутицајнијих економиста на свету Бранко Милановић у тексту „Неједнакост у кнњижевности“ писао је о томе како су неједнакост и различити друштвени слојеви одлично приказани у романима Џејн Остин и Лава Толстоја. „Из само једне Толстојеве реченице из романа сазнајемо да породица Ане Карењине по приходима припада средњој класи. Удајом за Алексеја Александровича Карењина, са којим живи у раскошној кући, прикључила се 1 проценту најбогатијих. Али, као и Елизабет са Дарсијем у роману 'Гордост и предрасуде' Џејн Остин, Ана би са грофом Вронским ушла у најужи круг есктремно богатих – 0,1 проценат најбогатијих становника Русије око 1875. године. Ана би тако своје приходе увећала чак 150 пута, што је импресивније од Елизабетиног добитка“, пише Милановић, користећи књижевна дела за илустрацију неједнакости у различитим земљама...

У класицима домаће и светске књижевности могу се наћи врло сликовите илустрације за разне компликоване економске термине, попут рецимо опортунитетног трошка. 

Шта је то опортунитетни трошак? 

„Још један изглед у Београд ништа не свиџам. Много пута видим група младићи, стоје на чошак, или седе на зид и пљувају. Ништа не чине само седе и пљувају стално укруг. Све окјоло плијувано. Не знам шта то значи да ли је то игра омладина, или протест против друштва, али ништа није лепо. На друга страна мени лепе су мале уџерице, које Стеван врло презире, каже турски.“

Ово је извод из писма Елизабет Блејк, удате Медаковић, из чувеног класика домаће књижевности „Очеви и оци“ Слободана Селенића. Ова Британка која се удала за Стевана Медаковића и због њега напустила Лондон и дошла у Београд, својој пријатељици Ракел пише како изгледа живот у новој средини у којој кочијаши псују како то „ни Маркиз де Сад не би смислио“.

„Мени Стеван нече преводити, али и што ја разумем, па то је таква вербална еротична имагинација, да сам ја зачуџена! Стеван каже да они то сами комбинују псовке. Рецимо, ја сам чула: Јебем ти оца на мртвој матери, што је у Енглеској страшно“, пише Елизабет својој пријатељици.

Начин на који Елизабет описује живот грађанске породице у Београду пре Другог светског рата, упоређујући га са животом у Лондону, класичан је пример онога што се у економској теорији зове опортунитетни трошак. Односно, како би изгледао њен живот да се није развела од Ричарада Хариса, дошла у породичну кућу Медаковића у Улици кнеза Милоша и суочила се са српским менталитетом, али и са питањем рођаке Гордане на породичној слави да јој буде посестрима. 

„Ја немам ни најтања идеја шта је посестрима. Али Стеван далеко, не може ми брзо помогне, а видим, неки други веч је сео доле следећи до мене каже да је он старојко, па ја, тотално збркана пристанем и мислим најболије је да будем посестрима. Али то је била велика грешка, јер тада Гордана почне плаче, каже, сада смо до смрти везени, она и ја, и лијуби мене, грли, сузе низ образе њој котрлају, каже никад таква срећа њој није била“, пише Елизабет својој пријатељици. 

Опортунитетни трошак је и кад Нанка, дојиља Стевана Медаковића, „шапуче са неки роџаци који су дошли да заједно пију филџан“, и запрепашћено изговара реченицу: „Та леба не једе!“

Јер да је снајка Српкиња, а не Британка, подразумева се, јела би леба.

„Ја црна Нанка шта кажеш! Баш ни зера“, чудила се фамилија у Београду, након чега је уследио кратак Нанкин одговор: „Јок!“

Маестрално је Слободан Селенић, који никада није писао књиге из области економије, тиме описао опортунитетни трошак.

„Очеви и оци“ су доказ да ће нам сваки класик домаће или светске књижевности рећи све о економији. Јер, изворно реч економија и потиче од грчких речи оикос и номос (домаћинство и закон), што значи да је економија дисциплина која проучава како друштва употребљавају оскудне ресурсе да би произвела одређена добра и услуге и распоредила их међу људима. 

Црни лабуд млетачког трговца

У основи многих класика светске књижевности описан је однос између дужника и повериоца, што је основа модерног банкарства. Пре свих, тај однос је можда најбоље скициран у Шекспировом „Млетачком трговцу“:

За случај да ми тог и тог дана,
На том и томе месту не бисте
Вратили износе по уговору утврђене, дајте
Да упишем да сам властан ја,
Пô киле равно лепог вашег меса,
С вашег тела, где је мени драго,
К‘о глобу да одсечем и однесем.

Јеврејин Шајлок ово је изговорио Антонију, пре него што му је позајмио „три тисуће цекина“ и пре него што су отишли код нотара да овере уговор о зајму. Тако је Шајлок проценио Антонијеву солвентност, односно способност дужника да у целости измири своје обавезе.

Банкарским речником, Шајлок је Антонију дао краткорочни кредит на који су камате обично веће и неповољније него на дугорочне зајмове. Може да се каже да млетачки трговац Антонио послује на такозваном терминском тржишту. Тако се у економији зову уговори о куповини и продаји робе или вредносних папира у неком будућем термину, с тим да су цена, датум испоруке и количина фиксирани у моменту склапања терминског уговора. Ови послови, такозване терминске трансакције, углавном имају шпекулативни карактер.

Ануитет, односно рата, који Антонио плаћа је једнократан и доспева у целости у укупном износу од три тисуће цекина. Ипак, у свом пословању млетачки трговац Антонио није урадио оно што се зове дивесрификација ризика, већ му се сав посао заснивао на трговини бродовима и није имао других извора прихода. Једноставним речником, Антонио је сва јаја ставио у исту корпу.

Оно што се њему затим догађа, а што Шекспир описује, у економији се зове црни лабуд. Његови бродови нису стигли на време, сви до једног су потопљени, па он није могао да отплати свој дуг јер је доживео банкрот, односно постао инсолвентан. Црним лабудом се, иначе, у економији назива догађај који је неочекиван и који се не може предвидети, а има значајне последице на економију.

У случају Антонија, последице су биле фаталне по његов бизнис, а да лепа Порција, која се прерушила у адвоката, није читала ситна слова у уговору који су потписали Антонио и Шајлок, последице овог односа дужник-поверилац биле би фаталне и по Антонијев живот:

Очекни мало: још ту нешто има.
По обвезници немаш права ти
Крви ни кап да узмеш; тамо пише
Изрично тако: „пола киле меса“
Дуг узми, пола киле меса узми;
Но, ако крви хришћанске и кап
Проспеш док будеш секао, све земље,
Иметак цео твој ће имати
По законима млетачким к‘о плен
Млетачка да ти узме држава.

Да Порција није читала ситна слова у уговору и овога се досетила, дужник би свој кредит платио главом и искрварио до последње капи крви – наплата дуга од пола кила меса била би номинална камата, а крв која би потекла је скривени трошак. Да је дуг наплаћен по овом уговору, то би било ништа друго до ефективна каматна стопа, која у теорији подразумева интерес који зајмодавац узима за себе, плус скривене трошкове.

Оно што код Шекспира може да се види је и какву репутацију имају банкари. Па тако Шајлок, пре него што ће Антонију позајмити новац, говори о свом репутационом ризику:

Ви сте ме лепи мој господине,
Пљували прошле среде, ви сте ме
Тога и тога дана ритнули,
А не знам када назвали ме псом;
Па дед за ове љубазности да вам
Тол‘ко и тол’ко позајмим.

ПИК обвезнице Радана Радановића

Однос дужник и поверилац описан је и у домаћој литератури, а добар пример за то је прича „Глава шећера“ Милована Глишића. У њој Радан Радановић позајмљује новац од зеленаша Узловића, а као колатерал за зајам даје кућу. Колатерал је, иначе, средство обезбеђења при кредитним пословима и може бити у материјалном и нематеријалном облику.

„Вере ти, Радане право ми кажи, колико си узајмио од њега“, питао је један од сељана јунака Глишићеве приповетке, на шта овај одговара:

„И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!… Знаш кад се оно оно лане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом… Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јали окопати… Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је – свет се спрда: 'Ено га каки је Радан! Седи толико земана у кошари!…' Ниси никуд пристао…“

Тако је Радан објашњавао зашто се задужио уочи Ђурђевдана како би спремио славу, иако би свако одељење за процену ризика Радана Радановића окарактерисало као несолвентног дужника.

У приповеци Милована Глишића Радан ипак позајмљује 50 дуката, али преузима обавезу да врати 80, што значи да је зајам узео уз камату од 62,5 одсто. Дуг није вратио па је, модерним банкарским речником, хипотека активирана и Радан је остао без куће и без имовине.

Таква врста зајма која доспева једнократно и са каматом се наплаћује у целости, у модерном финансијском свету данас, на пример, постоји у форми ПИК обвезница. Не знам да ли је хрватски бизнисмен, некадашњи власник „Агрокора Ивица Тодорић читао Милована Глишића, али је он, као и Радан, користио такозване paymant in kind дужничке папире.“

Шортовање и џини коефицијент

Намерно обарање цене акција неке компаније на берзи зове се шортовање, али чувени писац Штефан Цвајг, на пример, у роману „Нестрпљиво срце“ не спомиње ни берзу, ни сквизинг ни шортовање. Али ипак савршено описује како је локални богаташ гроф Кекешфалв купио вредну имовину тако што је наследницу велелепног дворца држао у убеђењу да та имовина вреди много мање.

И као у класичном шортовању на берзи, кад они који хоће да оборе цену неке имовине уместо опције „купи“ притисну опцију „продај“, Кекешфалв се у Цвајговом роману пред наследницом појављује као посредник у трговини, и то на страни продавца. Он наследницу држи у уверењу да њен дворац вреди много мање, а да он има купца за ту трансакцију, кријући заправо од ње своје праве намере: да је он купац и да обара цену како би се вредне имовине домогао за мале паре. Као у шортовању на берзама.

Џини коефицијент у економским уџбеницима представља најчешће коришћену меру дисперзије, а користи се као мера неједнакости прихода, неједнакости дистрибуције или расподеле богатства. У класицима домаће и светске књижевности нико не спомиње џини коефицијент, али је у литератури много добрих примера неједнакости, о некима од њих је писао Бранко Милановић.

У српској књижевности путеви новца и различите друштвене класе виде се и у „Госпођици“ Иве Андрића. Јунакиња његовог романа, уседелица Рајка Радаковић, рођена је у Сарајеву у богатој трговачкој породици, али је њен отац банкротирао кад јој је било 15 година, након чега се она окреће штедњи.

Андрић у животу Рајке Радаковић описује догађај који у економској литератури може да буде црни лабуд. Тај догађај десио се 1914. године, а реч је о сарајевском атентату кад је Гаврило Принцип пуцао на Франца Фердинанда. Све што Рајку после тог догађаја занима јесте како ће се овај пуцањ, који је за њу црни лабуд, одразити на њен бизнис.

Неједнакост се јасно и сликовито види и у „Жерминалу“, класику француског писца Емила Золе. Осим приче о томе како су индустријска револуција и проналазак парне машине утицали на живот рудара у северној Француској средином 19. века, Зола пише и о разликама у начину живота и стандарду власника капитала с једне, и рудара и њихових породица који живе на ивици егзистенције, с друге стране.

Кад јунак романа, машиниста Етјен Лантје, у Паризу добије отказ, долази у рударски градић Воре како би пронашао нови посао. Прво што види голим оком је неједнакост. 

Емил Зола описује како Лантје доласку у Воре среће старца који испљуне црну пљувачку, а онда му, на питање има ли у његовом месту посла, одговори: „Туга те обузме куда год погледаш, отпуштају свет, радионице затварају једну за другом… Можда није за то крив император, али зашто иде те се туче по Америци? Да и не говорим о томе како и животиње као и људи умиру од колере.“

У разговору путник намерник врло брзо сазнаје да се у рудничком градићу Воре месо не једе сваки дан. А онда старац изговара реченицу: „Да бар само има хлеба.“

Сцена коју Зола даље описује је литерарни приказ џини коефицијента и разлика између богатих и сиромашних, видљивих голим оком:

„– Е, чије је све то?… Нико не зна. Припада неким људима.

И руком показа кроз помрчину на неку нејасну тачку, неко далеко, непознато место, настањено тим људима, за које су мушкарци из локалне породице Мае копали руду већ више од једног века. Његов глас имао је неку врсту побожног страха, као да је говорио о неприступачној светој шкрињи, у којој се скривао нахрањени и изваљени бог, коме су сви они давали своје место, а кога нису никад видели...“

Овако је Зола описао француске капиталисте друге половине 19. века, али је описао и како изгледа транзиција, и последице промена у технологији производње, привреди, економској структури, али и друштву.

Ни Слободан Селенић у већ споменутом роману „Очеви и оци“ не спомиње џини коефицијент, али се у неколико наврата и у неколико слика виде примери неједнакости у Србији између два светска рата. Један од њих је кад Елизабета Медаковић својој пријатељици Ракел описује свог сина Михајла, који се с друговима купао на Дунаву:

„Имао је плави купачи костим од макоа, обрубљени око нагавица и струка црвено-белом траком. Још само један дечак имао је плави костим. Други су били у обичним гачама, од сивог платна, дугачким до колена, везаним на учкур. Онда, када је дошао да сунча се, Мајкл је из џачке кабине донео свој огртач од фротир, исти као његов костим (ја сам му купила тај комплет у Фиуми), па је њиме прекрио леџа, која била су црвена.“

Преко лика Елизабете Медаковић и описа купаћих костима и гаћа на учкур, Слободан Селенић јасно скицира џини коефицијент, разлику између друштвених слојева у Србији тог времена.

Класици светске и домаће књижевности рећи ће нам све о економији. Како је Шекспиров млетачки трговац пропао на терминском тржишту; какве везе са данашњим тајкунима и у Србији у региону,  укључујући судбину „Агрокора“ Ивице Тодорић, има случај ПИК обвезница Радана Радановића из приче „Глава шећера“ Милована Глишића, а читајући Селенићеве „Очеве и оце“ можемо уочити шта је заједничко Елизабет Блејк и, рецимо, сину Миодрага Костића који је студирао у Лондону. Обоје су добар пример за опортунитетни трошак: где би била Селенићева Елизабет да се није удала за Стевана Медаковића и где би био Александар Костић да се по завршеним студијама није вратио у Србију и запослио у очевој фирми...

„Чекам драгог, моју дуњу жуту, што се воза по аутопуту.“

Стихови ове песме, коју изводи Зли Певач Лазовић, одјекнули су уочи Никољдана 2019. године на бини на којој је крупним словима било исписано „Аутопут Милош Велики“.

У публици су у првом реду тада стајали председник републике Александар Вучић, са његове десне стране била је тадашња амбасадорка Кине Ченг Бо, а са леве премијерка Ана Брнабић. 

„Ту песму сам чуо само тада и никад више“, каже Милојко Арсић, професор Економског факултета. „То ме подсетило на време Тита и социјализма. Комунисти су били склони таквој врсти манифестација. Интересантно је да овај режим, који припада десници, у много чему користи традицију која је постојала у периоду социјализма.“

„Ту песму никад нисам поручио у кафани, имам списак неких других песама“, одговара Горан Весић, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. „Не знам на које време песма подсећа, мислим да је важно да се гради. Председник Вучић о томе често говори. Ми смо иста школа, заједно смо ишли на факултет, на сличан начин размишљамо. Када се бавите јавним послом, најважнија ствар је да нешто остане иза вас“, каже ресорни министар.

А те 2019. године, кад се Лазовић спустио са бине, на њу су се попели трубачи па је оркестар је засвирао Ужичко коло. Тако је отворена петља Обреновац-Сурчин и деоница аутопута која је спојила Сурчин и Обреновац.

Пре него што се у публици завртело Ужичко коло, двоструко више се у Србији завртео динар улаган у путну инфраструктуру. Преломна година за улагање у путеве и пруге била је 2018. До тада се у путну инфраструктуру улагало од 1 до 1,5 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана. Данас су та улагања двоструко већа и износе око 3 одсто БДП-а.

То значи да се, преведено у паре, годишње само на путеве и пруге у Србији потроши око две милијарде евра. Епилог ових улагања је да Србија данас има 1,1km аутопута на 100 квадратних километара земље, што значи да смо се скоро па приближили просеку Европске уније која има 1,25km аутопута на 100 квадратних километара.

Два коридора

Шта се, међутим у начину на који држава улаже у путеве променило од те 2018? Ко у Србији гради путеве, на који начин, као и да ли је километар нашег аутопута у изградњи скупљи од европског анализирали смо на примеру два путна правца: једног на северу, другог на југу наше земље.

Први путни правац је Моравски коридор, дуг око 110km, који иде од Појата до Прељине.

Други путни правац у дужини од 175 километара је брза саобраћајница „Осмех Војводине“, такозвани „Смајли“, која спаја Бачки Брег на граници са Мађарском са Српском Црњом на граници са Румунијом. Ова деоница повезаће Сомбор, Кулу, Врбас, Србобран, Бечеј и Кикинду. 

Како и на основу којих анализа, међутим, знамо да су нам ова два путна правца важна?

Професор Милојко Арсић каже да на то питање немамо баш поуздане одговоре, зато што јавности нису представљене студије које би доказале оправданост реализације ових путних праваца. „Начелно се може рећи, као и у неким другим случајевима, да је добро правити путеве, али је питање да ли је тај најпотребнији, да ли можда има неких других путева који су важнији, да ли су важније неке друге јавне инвестиције, попут улагања у комуналну инфраструктуру, улагања у здравство, образовање или неке друге делатности“, сматра он.

Саобраћајни инжењер Зоран Ђорђевић с друге стране каже да је, на пример, Моравски коридор значајан јер повезује два важна коридора. „Имате онај стари византијски пут који је спајао Београд и Ниш са Византијом, односно Цариградом, који постоји хиљадама година. Кад год смо за то тражили крeдит из белог света, добијали смо га. Обрнуто, 'Милош Велики' много више оријентише Србију у правцу Републике Српске и западне Србије, која је у неким стварима недовољно развијена. Моравски коридор сада повезује та два важна путна правца и добили смо Шумадију, централни део земље, јако лепо опасан аутопутевима, што је добар увод у неке добре инвестиције“, објашњава Ђорђевић.

Горан Весић, министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре каже да на Моравском коридору живи око 150.000 људи. „Имате на њему два велика града, Крушевац и Краљево, који спадају међу 10 највећих у Србији. Имате туристичка места, као што је Врњачка бања. Имате Трстеник, који је индустријско место. Веома је важно повезати све те градове зато што то омогућује више инвестиција у њима“, сматра он.

„Када је у питању север земље, иако нама Војводина делује као развијени део државе, постоје крајеви у њој који су испод републичког нивоа развоја“, каже саобраћајни инжењер Зоран Ђорђевић говорећи о војвођанским коридорима. „Саобраћајница 'Осмех Војводине' је добра веза са Румунијом која је до сада била прилично бедна и омогућава да неке крајеве у покрајини развијате боље“, сматра Ђорђевић.

Горан Весић додаје да ће „Осмех Војводине“ бити и најбржа веза између Мађарске и Румуније: „Румунима који иду према Аустрији или Немачкој то ће бити најбржа веза према западној Европи, много бржа него да иду преко Мађарске. Тако да тај путни правац није важан само за Србију. Друго, повезаћемо њиме Сомбор, који је данас слепо црево Војводине, преко Куле, Врбаса, Србобрана, Новог Бечеја, затим Кикинде и Српске Црње. Пруга између Врбаса и Сомбора је забрањена за путнички саобраћај, њом идете брзином од 10 километара на сат ка Новом Саду. Брже идете пешице или бициклом, него возом“, објашњава Весић.

Ко и како гради српске коридоре

Питање је, ипак, ко гради српске коридоре? Извођачи радова и носиоци посла углавном су странци. Моравски коридор гради америчко-турски конзорцијум Бехтел-Eнка, а „Осмех Војводине“ граде Кинези, компанија China Construction Eight Engineering Divison.

Један од проблема за домаће фирме је тај што је за велике послове, који коштају неколико стотина милиона евра, неопходно положити и банкарску гаранцију у том износу, коју домаће фирме обично не могу да добију код домаћих банака. Наиме, домаће банке неће да издају гаранције домаћој фирми ако су њени пословни приходи неколико пута мањи. Дакле, величина посла тражи веће компаније.

Други проблем је тај што је за такве послове неопходно имати референце, које домаће фирме немају.

Трећи проблем је што се велики број послова у инфраструктури договара на основу међудржавних споразума, попут оног са Кином. У таквим случајевима, логично је и да кинеска држава инсистира да кинеске фирме буду носиоци посла. Тако се, на пример, „Осмех Војводине“ гради директном погодбом са кинеском компанијом, на бази међудржавног споразума са Кином.

Посао изградње Моравског коридора конзорцијум Бехтел-Енка добио је на тендеру. Међутим, пре него што је тендер расписан тадашња министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић је у јесен 2018. за изградњу коридора од Појата до Прељине потписала Меморандум о сарадњи са америчком компанијом Бехтел. А онда је следеће, 2019. године, држава за изградњу Моравског коридора донела посебан пропис – „Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима ради реализације пројекта изградње инфраструктурног коридора аутопута Е-761, деоница Појате-Прељина“.

У њему се у члану 17. наводи да „у циљу реализације пројекта изградње Моравског коридора, Влада, на предлог радне групе, врши избор стратешког партнера“.

Исте године Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре расписало је јавни позив за изградњу овог коридора. Јавио се само један понуђач: америчко-турски конзорцијум Бехтел-Енка. Комерцијални уговор потписан је у децембру 2019. године.

„Услови тендера су били такви да би тешко било ко други могао да се спреми за учешће на њему, све и да је хтео, а то није баш тако јефтино“, каже професор Милојко Арсић. „Рокови су били кратки, тако да је Бехтел-Енка вероватно имао припремљену документацију у тренутку када је тендер објављен. Вероватно су и други потенцијални извођачи били информисани о контактима државе и Бехтела. Уосталом, то се није ни крило у јавности. Тако да вероватно нису желели да троше ресурсе на конкурс који је био унапред спреман за једног извођача“, сматра Арсић.

Ресорни министар Горан Весић на констатацију да је посао Моравског коридора добијен на тендеру, за Око магазин одговара на следећи начин: „Не. Уговор је потписан на основу посебног закона који је донет само за Моравски коридор.“

„Значи и ви сада кажете да је тендер био намештен?“, питали смо.

„Не, то сте ви рекли. Ја сам рекао да је уговор потписан по посебном закону. А могли сте да приметите да се, од када сам ја министар, не доносе посебни закони када је реч о изградњи инфраструктуре“, каже Весић и додаје да су највеће примедбе из Европске уније биле на нетранспарентност у избору стратешких партнера.

Грађевински инжењер Зоран Ђорђевић сматра пак да је примењен „релативно уобичајен процес, када иза неке инвестиционе одлуке стоји држава“.

„Да ли је то могао да добије неко други? Нисам баш убеђен. Као што нико други, осим конкретне кинеске фирме, не може да добије посао када га финансира Кинеска банка. То су животне реалности. Изградња такве крупне инфраструктуре је у великој мери политика, у одређеној мери економија, а у земљи ове величине тешко може да може да буде слободна тржишна утакмица“, сматра Ђорђевић.

Својевремено је на питање о тендеру за Моравски коридор за Око магазин одговарао и амерички амбасадор Кристофер Хил. То је био конкурентски процес, рекао је тада амерички амбасадор и дoдao:

„Занимљиво је што ту није реч само о изградњи пута и постављању асфалта на земљу. То је огроман грађевински подухват, јер извођачи радова покушавају да спрече евентуалне поплаве и настоје да Морава постане пријатељ пољопривредника, а не њихов непријатељ. Могу замислити та села и њихове становнике чија деца сад живе у Београду. Та деца ће сада захваљујући аутопуту моћи да доведу своју децу код бабе и деде на недељни ручак и да стигну да се врате у Београд у недељу увече.“

Није спорно да се Моравским коридором сада брже стиже до неких градова. Министар Горан Весић наводи и сопствени пример. „Пре него што је изграђен Моравски коридор, притом имамо још овај део до Адрана који ће тек бити изграђен, ја сам у Краљево ишао два-три пута годишње. Сада идем 15 пута“, каже он.

Цена прављења аутопутева

Ипак, за многе је спорно питање цене по којој се овај посао реализује. Јер, у Меморандуму који је потписала тадашња министарка Зорана Михајловић, радови су процењени на 800 милиона евра. Толики износ био је планиран и Законом о буџету за 2019. годину. Међутим, како показује нови извештај Фискалног савета о инфраструктури, а то се може видети из последњих неколико Закона о буџету, до сада је за Моравски коридор буџетирано 1,6 милијарди евра. Овај пример наводи се и у извештају Фискалног савета у коме, између осталог, пише: „Неповољна карактеристика изградње аутопутева у Србији је често прекорачење иницијално договорене цене радова.“

Горан Весић објашњава да је, када је тај уговор за овај посао потписан, то била вредност само за поддеоницу 1 и процењена вредност за поддеоницу 2. „У ту цену није ушла регулација Мораве. Она ће износити, када се буде све завршило, преко 300 милиона евра. У том тренутку нису имали чак ни идејно решење за поддеоницу 2. Нису знали колико ће бити мостова, колико ће бити надвожњака, колико ће требати насипа. Ништа од тога није ушло у ту цену“, каже ресорни министар.

Фискални савет у свом извештају додаје и то да је „садашњи модел улагања у инфраструктуру исцрпео своје позитивне ефекте“. Србија би требало да се контролисано врати у уређен систем, што значи пуну примену Закона о јавним набавкама, односно тендере, али и поштовање Уредбе о капиталним пројектима, према којој све анализе оправданости неких пројеката морају да се ураде, али и да се објаве, објашњавају у Фискалном савету. „Анализа коју смо спровели јасно показује да садашњи начин одабира и спровођења јавних инвестиција почео да показује све веће аномалије“, наводи се у извештају савета.

Министар Горан Весић каже да је једна од примедби Фискалног савета „потпуно неразумљива и на нивоу је некога из средње школе ко се бави бизнисом или економијом“.

„Не можете да поредите различите путеве, не можете да поредите цене путева из различитих времена, јер једне су цене једне године, друге су друге“, сматра Весић. „Не можете да поредите цену Моравског коридора и брзе саобраћајнице 'Осмех Војводине'. Да су хтели да објективно причамо, требало је да дођу у Министарство, па да им покажемо цене и да причамо о томе. А они су то тако паушално написали и мисле да је то што они напишу истина коју нико не сме да порекне.“

У Фискалном савету, међутим, одговарају да би министар Весић грађанима Србије, а не Фискалном савету, требало да објасни цену коју плаћају за пројекте. На пример, зашто их Моравски коридор сада кошта бар двоструко више од 800 милиона евра, колико је договорено 2018. године.

„Колико је била званична процена Министарства грађевинарства из 2018. године? Који део тог поскупљења је последица инфлације, а који других чинилаца? Фискалном савету би министар једино требало да покаже који тачно извештај је он прочитао? У оном који смо ми писали, уопште нема поређења цене различитих путева“, одговарају у Фискалном савету.

Министар Горан Весић каже да је сваки динар који је Бехтел-Енка наплатио наплаћен по уговору који је потписала Зорана Михајловић. „Мој претходник Томислав Момировић и ја нисмо променили ниједно слово тог уговора“, тврди он.

Грађевински инжењер Зоран Ђорђевић потврђује да у овом случају имамо извођача који је административно-правно способан да „цеди уговор до максимума“.

Ипак, једна друга анализа Светске банке, када је о улагању у инфраструктуру реч, каже да је прихватљиво одступање од цене у односу на ону која је првобитно договорена оно од 25%. У Србији та одступања иду и до 100%, али и више од тога.

Разлози за повећање трошкова могу да буду неадекватна пројектна документација, у којој нису на прави начин предвиђени услови реализације пројекта, нити трошкови који су потребни да се пројекат оствари, каже професор Милојко Арсић. „Други разлог може да буде раст цена материјала и радне снаге, рецимо. Догодило се и једно или друго. И треће, може да буде постојање корупције, односно неке врсте дослуха између државе и извођача радова“, додаје.

Ресорни министар одговара да о дозвољеном одступању од 25% може да се говори онда када се има цео пројекат, а у случају Моравског коридора га нисмо имали за целу трасу. „То је узрок пробијања цене, а не корупција“, одговара.

Домаће фирме

Подаци Министарства саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре кажу да 41 одсто радне снаге на изградњи путева чине домаћи радници. Удео домаћих добављача и подизвођача је већи и износи 80%. Али, то истовремено значи да се на овим пословима домаћа радна снага и домаће фирме јављају као подизвођачи.

„Реч је о фирмама које су блиске актуелном режиму, које добијају улогу неког општег подизвођача, а за оне послове које не могу да реализују они чак ангажују подизвођача“, тврди професор Милојко Арсић. „Тако да имамо три нивоа извођача: од кинеског и америчког, онда домаћу фирму блиску режиму и читав низ других, мањих фирми које раде, што може да има за последицу да трошкови буду већи од неопходних“, објашњава он.

„Ја не делим фирме по томе коме су блиске. За мене је свака домаћа фирма иста. То само тако могу да разумем“, каже Горан Весић. „Тај проценат је негде између 60% и 70%. Занимљиво је, рецимо, да је на Моравском коридору, где имате две велике стране фирме као извођаче, Бехтел и Енку, број уговора са домаћим фирмама већи од 70%. Али, оно  што је важно је да домаће фирме радећи такве пројекте стичу референце“, сматра он.

„Осмех Војводине“

Пробијања цене, изгледа, биће и на северу земље. Када је најављен „Осмех Војводине“, радови су били процењени на око 400 милиона евра. Сада се процењују на око две милијарде.

„Не уговорите све деонице у исто време и нећете ни градити у исто време“, каже Горан Весић. „Ми сада уговарамо прву деоницу, па ће затим бити уговорена четврта и пета деоница, јер идемо од аутопута према Врбасу и према Србобрану, тако да ћемо тек тада знати цену. Али она ће бити значајно испод те цене с којом се потпуно безвезе шпекулише у јавности“, тврди Весић.

На констатацију да је и „знатно мање“ од две милијарде ипак знатно више од 400 милиона евра, колико је радове проценио председник Александар Вучић када је најавио ову брзу саобраћајницу, Весић одговара: „Зависи за коју деоницу. То није износ за цео пројекат. Али биће значајно испод две милијарде“, убеђен је он.

Држава је најавила да ће до 2027. само у саобраћајну инфраструктуру уложити 5 милијарди евра. То се види и из Меморандума који је Међународни монетарни фонд (ММФ) објавио на свом сајту. Због тога су привремено суспендована фискална правила која се односе на ограничења минуса у државној каси током наредне три године. Пре суспензије тих правила фискални дефицит требало је да буде ограничен на 1,5% бруто домаћег производа.

Улагање у инфраструктуру је приоритет, део великог плана „Србија 2027. Скок у будућност“. Али, због тог „Скока у будућност“ ММФ тражи да, уз фискалну стратегију, као редовни плански документ који доноси Министарство финансија, држава објави и списак конкретних пројеката. Али и да наведе колико су ти путеви и пруге коштали до сада, као и колико ће коштати у наредном трогодишњем периоду. То би требало да повећа транспарентност када је реч о улагању у путеве.

Фискални савет каже да је досадашње улагање у путну инфраструктуру као директан ефекат имало отварање 25.000 радних места, док ресорни министар Горан Весић додаје да их је отворено много више, али да су важни и индиректни ефекти.

Док у Фискалном савету тврде да је држава исцрпела позитивне ефекте улагања у путну инфраструктуру, представници државе, међутим, најављују још већа улагања, јер она повећавају БДП и привлаче нове инвестиције.

„Пошто сам ја познати Тиктокер“, каже министар Горан Весић, „недавно сам на тој друштвеној мрежи видео како се рекламира неки стамбени комплекс, врло ексклузиван, у Аранђеловцу, и да га рекламирају заједно са будућом брзом саобраћајницом 'Вожд Карађорђе'. Кажу: 'Када наш комплекс буде завршен, ви ћете за пола сата стизати из Београда до Аранђеловца'. То значи да они не би ушли у ту инвестицију да нису сигурни да ће се ова саобраћајница градити“, уверен је господин Весић.

А како може да се види на мапи Коридора Србије, „Вожд Карађорђе“ пресеца „Милоша Великог“. То ће се догодити код Лајковца, одакле ће „Вожд“ стићи до Тополе, где је сахрањен Карађорђе, посечен по налогу Милоша Великог. Одатле ће преко Младеновца, Раче, Марковца, Свилајнца и Деспотовца траса ове саобраћајнице стићи све до Бора.

До скоро се у Србији улагало у оне путеве који нас повезују са светом, такви су били и Коридор 10 и Коридор 11. А „Милош“ и „Карађорђе“ повезују нас с нама. Као што „Осмех Војводине“ повезује запад Бачке и исток Баната. ММФ сада тражи да држава положи рачун за сваки динар који ће се потрошити за „Књаза“ и „Вожда“, са све „Смајлијем“.

А држава, како сада ствари стоје, не жали пара за ово историјско помирење.