Економија

НИС коначно има продавца. Tо је у среду 19. новембра можда чак била важнија вест од оне да има потенцијалног купца. Први пут откако су још у децембру прошле године америчке санкције најављене, у јануару уведене, а у октобру ступиле на снагу, чули смо да су Руси спремни да продају свој власнички удео у НИС-у и да траже купца за своју имовину.

И пре него што је министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић саопштила да су руски власници пристали да продају свој удео (56,15%), у српске редакције је стигло саопштење НИС-а у коме се, чини се на први поглед, саопштава иста вест: да је компанија по ко зна који пут – овога пута то је било 18. новембра – Канцеларији за контролу страних средстава (Office of Foreign Assets Control ) Министарства финансија САД поднела нови захтев за издавање посебне лиценце којим се тражи омогућавање несметаног пословања компаније.

Претходном лиценцом, која важи од 14. новембра до 13. фебруара 2026. године, одобрени су само преговори акционара и других заинтересованих страна о промени власничке структуре НИС-а. Све друго НИС-у је забрањено. То практично значи да из угла америчке администрације ова фирма не постоји и да свако и правно и физичко лице које са НИС-ом послује то ради под претњом секундарних санкција, и да још колико сутра може да осване на такозваној СДН листи (Specially Designated Nationals).

Уосталом, то је гостујући у емисији „Око“ у уторак, 18. новембра рекао и Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“ и члан Радне групе за НИС. На директно питање да ли и он лично и компанија коју води, као и свако ко ради са НИС-ом, може да заврши на америчкој листи санкција, одговорио је још директније: „Могу! Може! Може!“

Да је и Народна банка Србије (НБС), „као ентитет који сарађује с НИС-ом“, како то каже америчка администрација, добила ово упозорење од ОФАК-а, потврдила је дан касније и гувернерка Јоргованка Табаковић на представљању Извештаја о инфлацији. 

Бин Зајед купује НИС?

Ако је српски економски интерес да НИС мора да ради, онда је за нас, у овој фази енергетске геоекономске драме, најважнија вест у последњој реченици поменутог НИС-овог саопштења: 

„У складу са статусом преговора између акционара и заинтересованих страна, послат је захтев ОФАК-у за добијање нове лиценце која би омогућила пословање компаније док трају преговори о одрживом решењу за НИС.“

Оно што Руси зову „одрживо решење за НИС“ заправо је прво писано признање да „Гаспромњефт“ (44,85%) и „Интелиџенс“ (11,30%) хоће да продају свој власнички удео у овој компанији. До сада, Руси уопште нису желели да продају НИС. Никоме, па ни нама.

Дан пре НИС-овог саопштења, Душан Бајатовић је у уторак у емисији „Око“ наговестио и одакле може да дође купац:

„То може бити компанија из Уједињених Арапских Емирата, мислим да ће то бити најпре. Али то је само моје мишљење, немам ниједан доказ, никад ни са ким око тога нисам причао. Нарочито са овлашћеним лицима у Републици Србији. Може то бити неко и из Саудијске Арабије, али нисам уверен у то. Из Европе, то може бити МОЛ.“

Новинар Миша Бркић је у среду, 19. новембра за „Недељник“ написао ко је „трећа страна“, односно ко је највероватнији купац. Реч је о компанији АДНОЦ из Абу Дабија.

„Председник управе АДНОЦ-а шеик Мухамед бин Зајед ал Нахјан директно се укључио у ову трансакцију пошто га је српски председник Александар Вучић замолио да се појави као купац 56,15 одсто руског власништва у НИС-у. Бин Зајед је већ у првом разговору с Вучићем дао зелено светло. Шеик је пре почетка преговора са руском страном затражио од менаџмента АДНОK-а да направи процену вредности Нафтне индустрије Србије, и кад је добио тај податак започео је преговоре. Руска страна, међутим, изашла је са својом проценом вредности НИС-а која је била три пута већа од процене АДНОЦ-а. У почетним преговорима то је била непремостива разлика, али је очигледно да је у међувремену дошло до приближавања процене и да је на крају то резултирало постизањем договора“, написао је Миша Бркић.

Конзервирање пара или рафинерије?

Шта је, ипак, за нас и НИС 19. новембра била најважнија вест? Она која се нас не тиче, а односи се на приватну руску компанију „Лукоил“. ОФАК је у саопштењу у коме појашњава лиценцу коју је добио „Лукоил“ да до 13. децембра може да преговара о потенцијалној продаји, навео и једну врло важну ствар. Ако нека компанија купи имовину „Лукоила“ у иностранству, купац не сме да исплати новац руској фирми. Односно, не сме да плати продавцу. ОФАК захтева да се новац уплати на посебан рачун који ће бити блокиран све до укидања санкција.

Дакле, „Лукоил“, приватна руска компанија, својим новцем од продаје своје имовине неће моћи да располаже, све док је фирма под санкцијама. Логика ОФАК-а и америчке администрације је јасна. Тиме се прави притисак на Русију да заврши рат, спречава се да новац одлази у ову земљу како, логиком америчке администрације, Москва тим новцем не би финансирале своје војне операције.

Али шта је онда логика продавца, руске стране у овом случају? Ако компанија не може да ради у иностранству јер је на СДН листи, руски власници имају само два избора: да бизнис у иностранству пропадне или да га продају. Али ако ће новац од продаје имовине бити замрзнут, није ли онда Русима свеједно хоће ли „конзервирати“ своје паре или своје рафинерије? ОФАК-ове процедуре сигурно неће бити блаже када је реч о „Гаспромњефту“, државној руској фирми.

Ко год да буде купац, како ће ОФАК издати лиценцу за уплату тог новца продавцу? Хоће ли тражити да новац „Гаспромњефта“ од продаје НИС-а буде замрзнут на посебном рачуну? 

Токови новца

За сада НИС има само једну лиценцу од ОФАК-а. Ону да може да преговара и да тражи купца. Ако га нађе, од купца и продавца ће ОФАК вероватно тражити исто што и у случају „Лукоила“.

Стварна продаја „Лукоилове“ имовине, пренос власништва или било каква трансакција која би довела до преласка имовине у руке купца није дозвољена, подсећа ОФАК. Сваки потписани уговор мора имати клаузулу да постаје пуноважан тек након засебног одобрења ОФАК-а, и купац тек тада формално може да постане власник. Али продавац свој новац неће моћи да повуче. Притом, ОФАК може у било ком тренутку да опозове лиценцу за продају стране имовине „Лукоила“, која тренутно важи до 13. децембра, ако сматра да нису уложени довољни напори за завршетак трансакције.

Председник Александар Вучић је данас, 20. новембра рекао да се нада да ће Руси „завршити тај посао“, као и да зна да они разговарају са три партнера. „Све што су тражили, ми смо прихватили и потписали“, рекао је Вучић новинарима у Ложионици, где је учествовао на регионалној пословној конференцији Уједињеног Краљевства и Западног Балкана „Building Futures“.

Одговарао је председник Србије и на питања новинара да ли ће неко други НИС купити нашим парама.

„Сви ће видети и чији су новци и ко је власник“, рекао је Вучић.

Само је за нас можда тренутно највећи проблем то што те новце можда неће видети продавац, јер би иначе америчка администрација то могла да тумачи као финансирање рата. 

Утеривање у национализацију

Случај „Лукоила“ показује да ОФАК практично утерује европске земље у национализацију, односно, одузимање руске имовине. Многе европске земље то су урадиле. Немачка је, на пример, још 2022. године национализовала имовину руског „Гаспрома“.

„Али, нисмо ми 'цивилизована' Европа да отимамо туђу имовину“, рекао је Душан Бајатовић 18. новембра гостујући у „Оку“.

Национализација, из уста председника републике, прошле године када су најављене санкције – није била опција. Сада је – последња опција. Ту опцију су на ванредној седници Владе у недељу 16. новембра на сто ставили министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић и министар финансија Синиша Мали. Председник републике изјаснио се против.

Како Руси реагују на национализацију чули смо од директора „Србијагаса“ Душана Бајатовића. Одговорио је једном речју: „Лоше!“. И додао да Србија због тога може трпети и политичке последице. Није рекао које.

У случају национализације НИС-а, руски власник би једног дана имао право да нас тужи, али коме? Данас изгледа немогуће да неки европски суд у арбитражи пресуди у корист Руса.  

Нула одсто руског власништва

У причи око потенцијалног краја америчких санкција, опет се враћамо на почетак и оно што је бивши амерички амбасадор Кристофер Хил рекао још у децембру прошле године, на сам наговештај да НИС може да заврши на ОФАК-овој листи. Иако је тада изјавио да нема званичне потврде за увођење санкција, све што је потом рекао није био деманти, већ заправо потврда да ће их америчка администрација увести.

„Постоји велика забринутост да профит компаније НИС није остао у Србији, већ да је отишао у руске ратне напоре у Украјини“, рекао је Хил.

За ОФАК управо је финансирање рата основ за санкције.

Како је Хил тада истакао, већ годинама америчка администрација веома пажљиво посматра ситуацију са НИС-ом и постоји велика забринутост да се профит од НИС-а, који је био значајан, није вратио у Србију, рекао је Хил. „Уместо тога, он је отишао у овај рат и ми смо веома забринути због тога“, изјавио је амерички амбасадор.

Чињеница је да је „Гаспромњефт“ 2008. године српску нафтну компанију купио испод цене (51% компаније за 400 милиона евра) и то политичким договором, али је такође чињеница да ова компанија у Србији није била лош, већ добар инвеститор. Од 2008. до данас у Србију су руски власници уложили  четири милијарде евра, НИС је по профиту четврти на листи најуспешнијих компанија у Србији, а по пословним приходима други на листи од „Топ 100“, подаци су Агенције за привредне регистре.

Амерички амбасадор Кристофер Хил је у децембру 2024. отворено рекао да је једино безбедно руско власништво у НИС-у оно од нула одсто. Исто то је прошлог петка, 14. новембра, по речима министарке Ђедовић Хандановић, ОФАК први пут отворено написао у свом одговору.

Једино што Хил тада није рекао јесте да Америка од Србије заправо све време тражи да национализује НИС, али су дипломатски извори из америчке амбасаде српским медијима слали поруке да је „последња опција често најбоља опција“. Наравно, мислило се на национализацију.

У дану кад су америчке санкције НИС-у ступиле на снагу (9. октобра), отправник послова америчке амбасаде Александар Титоло је поручио да оне нису усмерене ка српском народу, већ је њихова намера да направе финансијски притисак на Русију како би окончала рат у Украјини.

„Али, и Србија би требало да предузме кораке да уклони руско власништво над компанијом НИС“, рекао је Титоло.

Дипломатским речником, тако се лепше каже „национализација“.

Титоло је тада рекао и да је ово „прилика за Србију да се ослободи зависности од руских енергената“. 

НИС и Србија

Јасно је да за Србију санкције једној од најбољих овдашњих компанија, која прави скоро 4% бруто домаћег производа (БДП), свега што сви грађани и привреда створе за годину дана, и која пуни десетину буџета, нису прилика већ – неприлика.

A како ће из ове неприлике изаћи, видећемо врло брзо. Јер, за рафинерију у Панчеву сат откуцава. Како су то неколико пута саопштили државни званичници, рафинерија престаје са радом у уторак, 25. новембра.

Притом, председник Александар Вучић је, гостујући у емисији РТС-а „Четвртком у 9“ 23. октобра, рекао како је држава пребацила резерве сирове нафте НИС-у у количини већој од 80.000 тона. То је могло да значи само једно – да је НИС потрошио своје резерве сирове нафте.

Ако се погледа извештај о преради нафте у првих девет месеци ове године, НИС је прерадио 2,67 милиона тона. То значи да је НИС у просеку прерађивао скоро 10.000 тона сирове нафте дневно. Односно, да би у редовним околностима државне резерве НИС потрошио за осам дана. Очигледно је да их је сада развукао да трају дуже.

Министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић дала је у уторак, 18. новембра нови налог за куповину сирове нафте у износу од 86.000 тона, за државне резерве. Да ли ће и како сирова нафта стићи у Србију, ако нафтоводом „Јанаф“ из Хрватске не може, и хоће ли држава моћи из резерви да је поново пребаци НИС-у, питања су без одговора. 

Границе економских интереса

Оно што се зна јесте да је у уговору са „Гаспромњефтом“, потписаном у децембру 2008. године, наведено да Србија има право прече куповине власничког удела НИС-а. У клаузули 8.2 наводи се следеће:

„Све док су Стране акционари НИС-а, ниједна од Страна неће продати, пренети или на други сличан начин располагати власништвом над Пакетом акција, делимично или у целости, у корист било којег трећег лица осим ако претходно не понуди другој Страни да купи Пакет акција у складу са истим условима који буду понуђени од стране трећег лица (или са којима се сложило неко треће лице). У том случају, друга Страна има право да, у року од 60 дана, одлучи било да прихвати понуду и започне са куповином у складу са процедуром и правном формом које су предвиђене за те случајеве, или да одбије понуду, у ком случају ће прва Страна бити овлашћен да прода, пренесе или на други сличан начин располаже власништвом над Пакетом акција у корист трећег лица.“

На ову одредбу уговора, чули смо и то, Србија се изгледа неће позивати.

„Ми не можемо чак ни да инсистирамо на праву прече куповине, што увек као мањински партнер имате право, зато што ће вам Руси рећи – па слушајте људи, није ово добровољна продаја, већ је принудна продаја. Дајте нам бар могућност да продамо коме хоћемо“, рекао је председник Вучић.

„Ја не могу да се начудим зашто Србија није добар купац за наше руске партнере“, рекла је гувернерка Јоргованка Табаковић јуче на представљању Извештаја о инфлацији. „То је можда тај парадокс толеранције. Кад превише попуштате, онда се навикну. Границе морају да постоје и да се поставе. И слободе и економских интереса.“

Шта је тачно „специјална операција за НИС“, коју је председник Вучић  претходно најавио као решење за судбину компаније, а по којем је Србија спремна и да „преплати“, како је рекао, за откуп руског власничког удела у компанији, те да ли то значи евентуално трошење девизних резерви за откуп, гувернерка Табаковић није рекла.

Заробљеност у чекању

„Најгора је заробљеност у чекању која вас демотивише да предузмете било шта. Заробљеност у чекању умртви човека да не ради ништа“, рекла је Табаковић говорећи о судбини НИС-а, напоменувши да је овим реченицама о „заробљености у чекању“ цитирала једног писца, те да Србија са НИС-ом неће чекати.

Писац кога је гувернерка цитирала је Иво Андрић, а наведене реченице су парафраза пишчевих записа „О чекању“ објављених у  његовим „Свескама“.

„Заразити некога чекањем то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек“, написао је Андрић.

Шта се чека?

Пошто ОФАК не дозвољава да се на рачуне руских компанија пребаци новац од продаје Нафтне индустрије Србије, пред продавцем НИС-а су два избора: хоће ли конзервирати рафинерију или ће конзервирати паре? И то на рачун који ће бити блокиран све док су руске фирме под санкцијама. Односно, чека се хоће ли Руси пристати да руски новац буде „заробљен у чекању“.

Да ли је Александар Дјуков, председник Управног одбора „Гаспромњефта“ који је недавно долазио у Србију на преговоре о судбини НИС-а, читао Андрића, није познато.

И за крај, једна небитна, али не и незанимљива случајност. Када је Кристофер Хил, бивши амерички амбасадор говорио за емисију „Око магазин“ 5. децембра 2023, тачно годину дана пре било каквог наговештаја санкција НИС-у, камера је преко његовог десног рамена снимила књигу која стоји на полици у Америчкој амбасади. Нису биле „Свеске“. Али јесте био Андрић. Његов „Ex Ponto“. 

Постоји у економији индекс глобалне економске неизвесности, који се код нас готово уопште не спомиње. Развили су га економисти из Међународног монетарног фонда да њиме покажу колики степен неизвесности и ризика влада у светској економији у одређеном периоду. Тренутно, у зависности од тога ко га мери, износи око 1.500 поена, и троструко је већи него, на пример, у време пандемије корона вируса, када је нагло скочио и када му је максималан ниво био око 430. Рекордна вредност овог индекса била је у априлу 2025. године, када је прешао износ од 3.200. Тада је Доналд Трамп објавио да уводи царине целом свету.

„Ми не знамо на коју ногу ће Трамп да устане, да ли ће, коме и колико да повећа царине. То је та неизвесност, то је та Трампономија“, рекао је Бранимир Јовановић из Бечког института за међународне еконономске студије у четвртак, 6. новембра, на представљању извештаја чија је тема била како да земље Западног Балкана сустигну Европу.

Индекс глобалне економске неизвесности Јовановић је споменуо како би објаснио успоравање страних инвестиција у земљама Западног Балкана.

Оно што званични подаци Народне банке Србије говоре јесте да су стране инвестиције у Србији, у односу на прошлу годину, скоро преполовљене. Наиме, у првих осам месеци 2025. године остварен је прилив страних инвестиција од нешто више од 2,1 милијарде евра, док су у истом периоду прошле године износиле 3,6 милијарди. То значи да је прилив станих инвестиција за око 40% мањи ове него прошле године.

„То је директно везано са насиљем и терором блокадера кроз који наша земља пролази. Дакле реч је о страху људи, о томе да се не осећају сигурно“, рекао је неколико пута председник Србије Александар Вучић.

Извештаји о успоравању

Блокаде сасвим сигурно не помажу привлачењу страног капитала, али да ли су, ипак, други разлози ове године допринели том паду? Јер студенти из Србије, на пример, нису блокирали цео регион, па се у извештају Светске банке о регионалним економским перспективама, који је објављен пре месец дана, спомиње пад страних инвестиција у целом региону. Удео страних инвестиција у бруто домаћем производу земаља региона до краја ове године износиће у просеку 4,7%, процењује Светска банка. Прошле године тај удео је износио 5,7%.

Регион у извештају Светске банке чине Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Србија и Црна Гора. Светска банка посебно мери Косово.

Како се наводи у извештају, „нето приливи страних директних инвестиција у земље Западног Балкана ублажили су се усред велике неизвесности и слабијег расположења инвеститора широм Европе, посебно у Немачкој и Италији, кључним инвеститорима у производњи за Западни Балкан“.

Бечки економски институт такође је мерио удео страних инвестиција у бруто домаћем производу, и у првој половини године ово су земље које имају пад удела страних инвестиција у БДП-у: Албанија (-0,5%), Босна и Херцеговина (-0,7%), Чешка (-0,2%), Хрватска (-2,3%), Казахстан (-1,6%), Литванија (-2,5), Летонија (-5,5%), Црна Гора (-0,8%), Северна Македонија (-3,3%), Србија (-3,2%), Словенија (-0,2%), Словачка (-1,8%) и Украјина (-2,3%). Јасно је да је реч о тренду успоравања прилива страног капитала широм Европе.

Глобални трендови

Међутим, да успоравање инвестиција није само регионални већ и глобални тренд показује и извештај о инвестицијама УНКТАД-а (организација Уједињених нација за трговину и развој). Он почиње следећим речима: „Извештај о светским инвестицијама за 2025. годину доноси озбиљну поруку: глобалне стране директне инвестиције пале су за 11 процената у 2024. години, на 1.500 милијарди долара.“

Даље се наводи следеће: инвестиције у инфраструктуру се успоравају, инвестиције у индустрији су под притиском, а земље у развоју, оне којима су инвестиције најпотребније, остају запостављене. „Растуће трговинске тензије, политичка неизвесност и геополитичке поделе ризикују да инвестиционо окружење учине још горим“, каже се још у овом извештају.

Када је реч о развијеним економијама, у њима је прилив страних инвестиција био мањи за 22%, док су токови капитала у земљама у развоју (у које спада и Србија) током 2024. године били стабилни, наводи се у извештају. Стране инвестиције пале су и у Кини, за 29%, и Јужној Америци, за 18%. Било је и региона у којима су стране инвестиције порасле – у Северној Америци за 23%, док је прилив само у Сједињене Америчке Државе порастао за 20%.

У Африци, на пример, УНКТАД бележи огроман раст прилива страних инвестиција у 2024. години – чак 75%. Тај велики раст, како објашњавају, последица је једног мегапројекта у Египту који вреди 35 милијарди долара.

Ипак, оно што би нас највише требало да брине су подаци који се односе на Европу. Пад страних инвестиција ту је био највећи и износио је чак 58%. А Европа је у региону Западног Балкана велики инвеститор. За нас најважније тржиште је Немачка, јер у ову земљу иде више од 15% нашег робног извоза.

Немачке инвестиције

Један претходни извештај Бечког института за међународне економске студије показао је да је обим директних страних инвестиција прошле године у земљама источне и југоисточне Европе мањи него протеклих неколико година. У односу на 2023. годину директне стране инвестиције су 2024. године у ширем региону опале за приближно четвртину, са око 100 милијарди на мало више од 75 милијарди евра.

Када је реч о земљама чланицама ЕУ, ако се мери у новцу, посебно је била погођена Пољска (минус 48 одсто), а минус од 15 одсто забележила је и Румунија. У Украјини је пад инвестиција износио 26 одсто, али се то може објаснити и ванредном ситуацијом због ратa.

Те 2024. године, Србија је била међу земљама које су имале раст страних инвестиција. Износиле су 4,6 милијарди евра, што је било више него 2023. године (4,2 милијарде евра). Инвестиције су током 2024. године расле и у Севeрној Македонији, па су државе Западног Балкана забележиле плус од 17,4 %, али је и Турска, рецимо, имала раст (5,5%). Међу позитивним изузецима су и Чешка (плус 7,9 %), Хрватска (плус 38,7 %), Мађарска (плус 5,1%) и Литванија (плус 28,8 %).

Међутим, у извештају Бечког економског института те земље су биле изузеци, а тренд је био јасан – инвеститори из Европе ређе су бирали земље са периферије за инвестиционе дестинације. Односно, немачке и аустријске фирме, које традиционално највише улажу у регион су, кад је реч о новим улагањима, „стисле кочницу“. У првом реду се то односи на Немачку, па се у извештају наводи и податак да је број немачких инвестиција, као појединачних пројеката широм региона, пао за петину. Наводе и конкретан број: са 257 на 203 инвестиционa пројекта.

Зато је Бечки институт за међународне економске студије у том извештају оценио да „у економском смислу у целом региону опада значај страних директних инвестиција за привредни раст, што указује на структурне промене у земљама које су биле познате по великим директним страним улагањима у производни сектор, пре свега аутомобилску индустрију“.

И ту је, наравно, јасно шта је разлог. Аутомобилска индустрија представља један од стубова економије ЕУ, са уделом од око 6% у укупној запослености и око 8% у додатој вредности прерађивачке индустрије. Међутим, недавни трендови указују на забрињавајући пад производње и конкурентности, посебно у Немачкој, Француској и Италији, земљама које производе 45% аутомобила у ЕУ и које учествују с преко 70% додате вредности овог сектора.

Да су овог проблема свесни и креатори домаће економске политике, види се и по томе што су управо ови подаци о кризи аутомобилске индустрије у Европи наведени још у мајском извештају о инфлацији. Проблеми у аутомобилској индустрији у Европи и њихов утицај на Србију били су тема посебног осврта у извештају НБС.

„Иако се део овог смањења производње може повезати и са пандемијом и свим проблемима у ланцима производње који су се јавили након тога, производња се у поменутим земљама још није вратила на предпандемијски ниво, при чему је у Немачкој и Италији у 2023. години била за око 20% нижа него 2018, а у Француској је то смањење износило чак око 46%“, наводи се у овом извештају.

Аутомобилска индустрија

Проблеми у аутомобилској индустрији у Европи одразили су се и на извоз ауто-индустријe Србије, која је претходних година чинила око 12% укупног робног извоза. У извештају НБС наводи се и овај податак: Србија је у периоду од 2012. до 2024. године привукла 5,1 милијарди евра страних инвестиција у аутомобилску и са њом повезане индустрије, а то су производња моторних возила, акумулатора и електричне опреме, производа од гуме и пластике. У истом периоду извоз ове индустрије, такозваног аутокластера, је са 900 милиона евра у 2012. години повећан на 3,6 милијарди евра у 2023, а онда је 2024. године пао на 3,4 милијарде. Од тога, моторна возила су у просеку чинила само трећину тог износа, а делови за ауто-индустрију преостале две трећине.

Када је реч о аутомобилској индустрији у Србији, две фабрике су кључне за оправак извозног резултата ове године. Прва је „Стелантис“ у Крагујевцу у коме је у фебруару почела серијска производња електричног аутомобила „фијат панда“, а друга компанија је кинески „Линглонг“, који је у Зрењанину крајем прошле године почео серијску производњу гума. Ефекти рада ове две фабрике виде се и у званичној статистици, па је у сектору производње моторних возила у септембру ове године производња 55% већа него прошле године.

Међутим, оно што би нас посебно требало да брине је што је европска аутоиндустрија у кризи, а аутокомпоненташи у још већој. Тако лондонски „Економист“ пише да је широм света 30 највећих добављача за ауто индустрију имало пад промета за трећину. Исти извор пише да су европски добављачи најавили 54.000 отказа. А у Србији је развијена широка мрежа за европску индустрију аутокомпоненаташа.

Одлив инвестиција и модели раста

И ту опет долазимо до страних инвестиција, које су према писању билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ) у првих осам месеци ове године имале и одлив 648 милиона евра.

„Ми смо у ФДИ апстиненцијалној кризи“, рекао је Ненад Јевтовић из Института за развој и иновације на представљању извештаја чија је тема била када ће земље Западног Балкана сустићи Европу. (ФДИ је скраћеница од Foreign Direct Investment, стране директне инвестиције.) „То је као херион, то није кокаин. Ми имамо проблем са моделом раста. Мислим да би он издахнуо и без тога“, додао је Јевтовић.

О томе да нам треба нови модел раста писао је и академик Павле Петровић. Овај који се заснива на приливу страних инвестиција, потпомогнут великим јавним инвестицијама, ближи се крају. Између осталог јер су и трошкови рада током последњих неколико година порасли. И зато нам, рекао је Петровић још крајем прошле године, треба нови модел раста.

Ове године привредни раст је преполовљен. Уместо планираних 4,2%, по свему судећи биће тек нешто мало више од 2%.

Можда радници „Леонија“, они који су међу првима у индустрији српских аутокомпоненташа, знају нешто више о томе.

„Све морамо да стигнемо до почетка Експа“, рекао је министар финансија Синиша Мали приликом обиласка градилишта Националног фудбалског стадиона у недељу, 2. новембра, у пратњи председника државе Александра Вучића и камера неколико телевизија.

„Могу ли наши кинески пријатељи све ово да заврше до 28. фебруара 2027. године?“, питао је председник обилазећи градилиште. „Ја сам рекао...“, покушао је да одговори на питање Синиша Мали. „Пусти, Синиша, питам њих. Знам ја шта ти мислиш“, прекинуо је председник Вучић министра финансија.

„Председниче, објекат ће суштински бити завршен, а да ли ће бити у употреби не можемо са сигурношћу да тврдимо“, одговорио је Бобан Величковић из Грађевинске дирекције Србије.

„Не, не! Не питам за употребу. Нисам питао за отварање. Отварање ће бити на неком другом месту. Питам за неки концерт или нешто друго. Не питам за траву. За траву ће вам требати тамо до августа, септембра. Моје питање за вас је можете ли да завршите све до 28. фебруара да бисмо имали и Национални стадион у понуди са неком од музичких активности, игре, плеса, како год да се то назива“, питао је председник Вучић.

„Грађевински ће бити завршена, али за те намене нисмо још увек сигурни да ћемо моћи“, одговорио је Величковић. „Што значи, Бобане, да морамо да се потрудимо мало више“, прокоментарисао је Синиша Мали. „Морамо да се потрудимо. По року би требало да завршимо“, додао је Величковић.

„Је ли сад заустављено кашњење које смо имали? Је л‘ сада убрзавамо?“, питао је председник. „Да, да. Радимо на акцелерацији сад, значи убрзавање радова. И циљ је да све завршимо како сте рекли – до краја фебруара. Само, да би то било безбедно са административне тачке гледишта, не можемо са сигурношћу да тврдимо“, опет је Величковић оставио резерву када је о роковима реч.

Грађевинска дозвола и кашњење

Овај дијалог који су преносиле камере неколико телевизија открива неколико важних ствари. Прва је да специјализована изложба Експо у лето 2027. године неће бити отворена на Националном стадиону. Друга је да радови на овом пројекту касне, да сада морају да се убрзају, и трећа и последња је да објекат можда неће бити готов ни за пратеће музичке садржаје. Речником министра финансија, за то „морамо да се потрудимо мало више“.

А шта нам о овом дијалогу који се у недељу пре подне водио у Сурчину говоре званични подаци?

Ако је судити по извршењу буџета за ову годину, „наши кинески пријатељи“, како председник зове компанију Power Construction Corporation (PowerChina), на овом инфраструктурном пројекту ове године скоро да ништа нису радили. Буџетом за 2025. годину било је планирано да се за Национални стадион потроши 18,53 милијарде динара, односно 150 милиона евра. Закључно са 30. септембром, како показују подаци о извршењу буџета Министарства финансија, потрошено је мање од један одсто планираног износа. Тачније – тек 0,73%. У динарима, то је свега 135,50 милиона динара. У еврима, 1,6 милиона евра. Дакле, за тако велики пројекат, то је безначајно. Али, нису „наши кинески пријатељи“ криви за то, нити су паре биле проблем за наставак радова на изградњи.

На сајту Агенције за привредне регистре (АПР) у бази издатих грађевинских дозвола види се и шта је разлог за ово кашњење. Инвеститор, а у овом случају то је Министарство финансија, није имао грађевинску дозволу. Ресорно Министарство грађевинарства и инфраструктуре је 9. септембра издало грађевинску дозволу за изградњу Националног фудбалског стадиона, капацитета 52.000 гледалаца и бруто површине 201.550,41 квадрата, паркинга са 3.323 места за аутомобиле и још 242 паркинг места за особе са инвалидитетом.

До тада, инвеститор је имао само грађевинску дозволу за такозвану фазу један грађевинских радова, која обухвата извођење припремних радова, земљане радове као и радове на темељима (шипови, темељна плоча и инсталације испод плоче – темељни уземљивач). То се и наводи у грађевинској дозволи за прву фазу коју је Министарство грађевинарства издало 21. августа 2024. године. Према јавно доступној документацији, радови на овој локацији пријављени су само десетак дана после тога – 2. септембра 2024. године, а према том документу планирано је било да се ова фаза радова заврши до 1. маја 2025, што је и учињено.

Међутим, за наставак радова све ово време није било неопходне грађевинске дозволе. Занимљиво је, рецимо, да је 20. августа ове године ресорно Министарство грађевинарства одбацило захтев Министарства финансија за издавање грађевинске дозволе. У решењу је тада побројано тачно 28 услова (формалних) који треба да се испуне за издавање грађевинске дозволе.

Да ли су разлози процедуралне природе, или је то последица тога да после пада надстрешнице, речником председника, „нико ништа неће да потпише“, тек грађевинске дозволе до 9. септембра није било.

Колико кошта стадион

„Радимо у две смене, значи 20 сати дневно“, рекао је министар финансија Синиша Мали приликом обиласка градилишта у недељу. Хоће ли, финансијски, до краја године успети да надокнаде ово кашњење у повлачењу новца, видеће се у подацима о извршењу буџета за ову годину, које Министарство финансија редовно објављује.

Нацртом буџета за 2026. годину, који би влада требало да усвоји у четвртак, 6. новембра, планирано је да се на Национални стадион потроши 21 милијарда динара, што је 179 милиона евра. У планском делу буџета, у делу где се наводе капитални пројекти, види се и колико ће, по том основу бити потрошено 2027. године – 6,2 милијарде динара, односно 52,99 милиона евра.

Стадион се, иначе, гради по Закону о посебним поступцима реализације међународне специјализоване изложбе Експо, али за Међународни биро за изложбе Национални стадион није Експо. То је, уосталом, за Око магазин 6. јуна ове године потврдио Димитри Керекезес, генерални секретар овог бироа.

„Не знам да ли ће стадион бити готов на време. Не пратим то јер није директно повезан, није да ће Експо пропасти ако стадион не буде спреман“, рекао је тада Керкезес. Ако буде спреман, биће додатни бонус за Експо, додао је он. А ако не, то је нешто што остаје за будућност земље, тврди Керкезес.

Према важећој регулативи, за све инвестиционе пројекте чија је вредност већа од 25 милиона евра студије изводљивости су обавезне. „Да постоје такве студије никада ништа не бисмо изградили по Србији. Пола аутопутева не бисмо изградили и рецимо никада не бисмо ни Моравски коридор изградили“, рекао је председник Александар Вучић гостујући у емисији Око 10. јуна ове године.

Студије изводљивости су важне јер се у њима могу пронаћи релевантни аналитички подаци који показују оправданост спровођења одређене инвестиције, али и финансијску анализу пројекта и, што је посебно важно, ту се утврђује финансијска профитабилност и одрживост инвестиције, али анализа ризика и друго.

За овај пројекат конкретно, Министарство финансија је 19. марта 2024. године донело одлуку о додели уговора КПМГ-у за израду студије изводљивости. Укупна вредност уговора је 8.043.750 динара. Ова студија није јавно доступна.

Профитабилност стадиона

Знамо ли, онда, да ли ће Национални стадион бити профитабилан? Искуства из Европе показују да стадиони ретко могу да буду профитабилан бизнис. По броју становника, са Београдом је, на пример, упоредива Варшава у Пољској, која такође има национални стадион. До корона кризе овај стадион, који се иначе налази у центру Варшаве (за разлику од нашег који ће бити на периферији града), пролазио је кроз периоде и профита и губитака. Било је неколико година пре пандемије корона вируса када је овај стадион пословао профитабилно али је 2020. године, због немогућности одржавања утакмица и концерата, логично био у минусу.  Те године пословао је са губитком од 6 милиона пољских злота, што је око 1,4 милиона евра.

Међутим, и после пандемије шетао је из минуса у плус и назад. Профит на рачуну овај стадион је, на пример, имао 2022. године када је остварио добит од 3,68 милиона злота, што је око 864.000 евра. На крају прошле године, како показују подаци из финансијског извештаја, стадион у Варшави пословао је са губитком од  6,8 милиона злота, што је 1,8 милиона евра. На овом стадиону, на пример, концерте су одржали Мадона, Бијонсе, АС/DС и Тејлор Свифт. Дакле, највеће светске музичке звезде.

Приликом посете градилишту, председник и министар финансија изнели су неке податке. Да је, на пример, Србија кандидат за организацију Лиге Европе за 2028. годину. „Неће моћи довољно људи да се привуче кроз фудбал, мораћемо да имамо не мање од 15 великих светских догађаја годишње“, рекао је председник Вучић.

„Синиша, како се зове она певачица што је волите моја ћерка и ти?“, питао је председник републике министра финансија.

„Тејлор Свифт“, одговорио је Синиша Мали.

„Трудићемо се да тако неког доведемо“, чуло се приликом обиласка градилишта.

Хоће ли, све и да се то догоди, фактор Тејлор Свифт бити довољан да Национални стадион у Београду послује у плусу?

Глобално тржиште преплављено сировом нафтом, односно значајан пад цена „црног злата“, практично је омогућило Трампу да преокрене опрезни приступ Вашингтона енергетској дипломатији, појачавајући ембарго према Москви. Тако је америчко Министарство финансија 22. октобра ставило Росњефт и Лукоил на црну листу санкција у покушају да изврши притисак на Кремљ поводом рата у Украјини.

Пре објаве санкција, цена сирове нафте типа „Брент“ достигла је петомесечни минимум од око 61 долара – 20 долара испод просечне цене током четири године Бајденовог председниковања. Најновија рунда америчких санкција знатно је подигла цене „црног злата“. Тако се сировом нафтом типа Брент 27. октобра трговало по цени од скоро 66 долара по барелу.

Извештаји о ефекту нових америчких санкција, усмерених на Росњефт и Лукоил (и 34 њихове подружнице), сугеришу да кинески и индијски купци паузирају са новим поруџбинама док се не увере да су заштићени од секундарних санкција Вашингтона. Међутим, имајући у виду значај те две компаније за снабдевање ових држава, мало је вероватно да ће пауза дуго трајати. Наиме, био би изазов за обе земље да пронађу брзу замену, посебно у погледу цене.

Судећи по доминантном расположењу на тржиштима нафте, након почетног шока, уверење је да санкције неће имати далекосежне ефекте на глобални баланс понуде и потражње. Наиме, треба се подсетити санкција Бајденове администрације према Гаспромњефту и Сургутњефтегазу, које је Москва релативно брзо „заобишла“ (трговина је брзо преусмерена преко мањих посредника) и које нису имале никакав опипљив ефекат на ино-испоруке руске нафте.

Ипак, сада је обим много већи, а финансијска ограничења много строжа. Очекивано је да ће све то резултирати у дужем транзиту, мањем броју банака спремних да учествују у трансакцијама и вишим трошковима превоза и осигурања. На крају ће се појавити нови канали из сенке, али ће прилагођавање трајати дуже, а дисконти на цену ће постати виши.

Спровођење секундарних санкција

У Белој кући сматрају да ће нове мере, упарене са комплементарним акцијама Британије и ЕУ, бити ефикасније, будући да ће финансијске фирме које пружају услуге купцима Росњефта и Лукоила ризиковати да буду одмах избачене из америчког финансијског система. И поред тога што ће увек бити заобилазних решења, претња секундарних санкција је већ схваћена веома озбиљно у Индији, Кини и другде.

Тако је у року од неколико сати од објаве санкција Reliance Industries Ltd. – највећа индијска приватна рафинерија и кључни купац руске сирове нафте – обуставила куповине од Росњефта након 21. новембра, да би већ следећег дана хитно тражила алтернативну сирову нафту са Блиског истока. Наиме, Reliance не може да се одрекне приступа америчком финансијском систему. Индијске државне рафинерије су такође паузирале куповине чекајући владине смернице, које ће опет зависити од евентуалног трговинског споразума Делхија и Вашингтона.

У Кини су велика државна предузећа и независне компаније генерално опрезније према акцијама САД-а, док мањи ентитети који већ тргују санкционисаним барелима имају далеко већи апетит за ризик.

Кључно питање је спремност и способност Вашингтона да спроведе ове мере. Строги режим би могао да значи одбијање „лиценци“ (од стране OFAC-а) или било каквих других изузећа за купце руске сирове нафте из земаља ЕУ, као и Кине, Индије или Турске. То би такође могло да значи строже поруке купцима да ће бити изложени секундарним санкцијама, уколико брзо не делују како би пронашли алтернативе. Иначе, потези САД поклопили су се са новим мерама Брисела и Лондона којима су проширили сопствене режиме санкција како би омели руску трговину енергентима.

Чини се да ће истинска моћ нових америчких санкција бити у њиховој флексибилности. Вашингтон може повећати или смањити притисак у зависности од тога како ће тржишта, и Кремљ, реаговати. Очекује се да ће администрација у наредним месецима пажљиво пратити како се руски извоз прилагођава – посебно ка Азији. Ако тржиште апсорбује шок, САД би могле чвршће да „затворе вентил“. Чини се да је Вашингтон сада створио структуру која може да јаче притеже санкције – ако је потребно.

Санкције попут ових су познате по томе што их је тешко спровести и ризикују значајне геополитичке нуспојаве у време када Трамп води посебан трговински рат. Директнији приступ би укључивао санкционисање целе руске тзв. „флоте у сенци“ (најновији пакет санкција ЕУ додао је још бродова на листу, али не све), што је тешко спровести, као и политички сензитивно „помагање“ Украјини у кампањи напада на руске рафинерије и складишта нафте.

Какви би могли бити коначни ефекти?

Тешко је веровати да би нове америчке санкције, уз подршку сличних мера из Европе, могле направити критичан притисак на Кремљ, имајући у виду огромну симболичку важност победе за Москву у овом рату и чињеницу да је Русија већ најсакционисанија земља у историји. У добром сценарију за Кремљ нафта би била преусмерена, као што се и раније догађало, те би се Русија могла суочити са минималним падом прихода услед нешто већег дисконта на цене.

Вашингтон је до сада користио свој утицај да наштети Москви, али без потпуног демонтирања свеобухватног извоза руске нафте. Циљ је био да се отежа, поскупи и учини ризичнијом руска трговина – али без изазивања изненадног шока на страни понуде који би могао да значајније подигне глобалне цене. Ипак, калибрисани „ударац“ против Лукоила и Росњефта, без извођења одвојеног, раштрканог напада на све купце њихове сирове нафте могао би бити нешто другачији, имајући у виду најаве из Беле куће.

Ове санкције долазе након стављања на црну листу Сургутњефтегаса и Газпром њефта у јануару ове године. Заједно, четири компаније чине скоро 70% руског извоза сирове нафте (3,1 милион барела дневно). Будући да чак 80% извоза руске сирове нафте иде ка Кини и Индији, стиче се утисак да су америчке мере против највећих руских државних и приватних нафтних компанија важне само у мери у којој утичу на понашање те две државе. Међутим, купци руске нафте из ЕУ, углавном преко трећих лица, су важан део једначине.

Имајући у виду блиске односе Пекинга и Москве, и изнад свега стратешки интерес Кине да северни сусед не изађе из рата као губитник, тешко је веровати да би се кинеске куповине руске нафте могле значајно редуковати.

Запад полаже наде у Индију, чија је влада приватно затражила од компанија, уључујући и државне, да почну да смањују увоз руске нафте. За трајнији утицај Трамп би морао да докаже добру вољу према Делхију, нпр. кроз царинске и друге уступке, или да пак покаже да његове мере заиста могу да погоде значајан број пословних ентитета у тој земљи, пре свега рафинерија и банака.

Међутим, имајући у виду интерес Делхија за приступ јефтиној нафти, као и Западу „ненаклоњен став“ индијског руководства, те бројне изјаве да се неће санкционисати увоз енергената из РФ, тешко је веровати да би Индија, и посебно Кина, могла значајније редуковати куповине сирове нафте типа Урал.

Међутим, апетит купаца из ЕУ за куповину јефтине руске нафте преко посредника могао би да буде знатно редукован, имајући у виду претњу америчких секундарних санкција. Додатно, ЕУ је увела нове енергетске санкције пооштравајући забрану трансакција Росњефта и Гаспромњефта, као и отежавање рада додатних 117 танкера из руске „тајне“ флоте.

Брисел је и потпуно забранио увоз руског течног природног гаса од јануара 2027. (који тренутно чини 13% европског тржишта гаса). Иако је ембарго ЕУ на увоз руске сирове нафте, горива и угља морским путем већ дуго на снази, санкције против Росњефта и Лукоила, фирме на коју се Мађарска и Словачка ослањању 86-100% за увоз сирове нафте, могле би да куповину руску нафте сведу на минимум.

Санкционисања највећих руских нафтних компанија од стране САД неће паралисати економију РФ, али ће приморати земље и компаније из ЕУ које су наставиле да увозе руске енергенте да „преиспитају“ те трансакције до 21. новембра, када санкције ступају на снагу. Будући да Росњефт и Лукоил чине око две трећине сирове нафте коју Русија извози сваког дана, те да су нове санкције потенцијални удар на половину тог износа, не треба олако одбацивати њихов негативан ефекат. Оно што је извесно је дуже време обраде плаћања и повећани трошкови, као и додатно време проведено у потрази за алтернативним начинима плаћања и новим партнерима, посебно ако се значајан део оних из ЕУ повуче.

Треба напоменути да би евентуални потпуни индијски бојкот руске нафте био довољан да заиста нашкоди Москви, услед озбиљног пада извозних прихода. Међутим, будући да би у том случају дошло до подизања глобалних цена нафте за 10-15 долара по барелу, питање је да ли би и Вашингтон заиста желео да ствари крену у том правцу.

Ипак, ствар која би могла да промени једначину је понашање водећих блискоисточних произвођача нафте. Анонимни извори из ОПЕК-а, који указују да би картел могао бити спреман да повећа испоруке нафте, су упозоравајући за Кремљ. Иначе, нафтни картел ОПЕК+ почео је да повећава производњу од априла, што је изазвало нагли пад цена нафте. Многи те потезе повезују са блиским везама Трампа са лидерима Уједињених Арапских Емирата, Кувајта и посебно са краљем Саудијске Арабије Мохамедом бин Салманом, који ће и посетити Вашингтон у новембру.

Два погледа на перспективе руске економије

Како то види Александра Прокопоенко, економисткиња, бивша висока службеница централне банке Русије и једна од наистакнутијих поборника позиције Кијева у тренутном конфликту, способност Русије да изгради довољно јаку војску да заиста изазове НАТО на дужи рок ограничена је растућим фискалним притисцима, преоптерећеним тржиштем рада, санкцијама које блокирају приступ критичним технологијама и одбрамбеном индустријом која већ ради пуним капацитетом (на то указује и дефицит радне снаге од чак 2,2 милиона радника, што је повезано и са ограничењем имиграција).

Оно што брине Запад је да би Русија могла додатно милитаризовати своју економију трансформацијом више цивилних индустрија у војну намену, изградњом нових постројења и привлачењем више људи у одбрамбену индустрију кроз веће стимулансе. Ипак, потпуна мобилизација је политички изазовна јер би би довела у питање нормалност свакодневног живота.

Наиме, упркос рату није целокупна економија стављена у ратни ход, будући да је проглашена делимична мобилизација, док су подстакнуте постојеће фабрике у одбрамбеном сектору да раде нон-стоп. Руски капацитети одбрамбене индустрије су достигли пик до 2024, осим производње дронова (на пример, већина опреме која се сада испоручује војсци на фронту је ремонтована, а не нова). Док је у 2021. Кремљ трошио око 22% федералног буџета на војску, данас троши скоро 40%, или око 8% БДП-а (укључујући потрошњу на домаћу безбедност).

У случају престанка конфликта, Русији ће бити потребно не мање од седам година да реконструише своје војне снаге – тј. да обнови исцрпљене залихе оружја, замени губитке тешке опреме и обнови снагу и борбену готовост трупа. Прокопоенко наводи да је током протекле три године руска економија надмашила већину прогноза захваљујући екстравагантној државној потрошњи, високим ценама сировина које извози РФ и вештом економском управљању.

Међутим, проблем за Москву је да приходи од нафте и гаса опадају због нижих цена, растућих логистичких трошкова и претње проширеним санкцијама. Повезано с тим, у првој половини 2025. федерални приходи су се смањили за 16,9%. Индикативно је да је буџет за 2026. дизајниран на бази претпостављене цене нафте од 59 долара по барелу, у односу на 67 долара у претходном нацрту буџета. Истина, не-нафтни фискални приходи расту, али недовољно брзо, и зато што се економски раст снажно успорио (БДП је растао скромних 1,1% током првих седам месеци 2025).

 Интерне руске пројекције су, очекивано, знатно оптимистичније, и „хлађење“ раније прегрејане домаће тражње се види као прелазак на путању уравнотеженијег и одрживог привредног раста. Према Министарству финансија РФ, економски раст је након очекиваних 1% у овој пројектован на 1,3% у 2026, 2,8% у 2027. и 2,5% у 2028. години (пројекција централне банке Русије, која раст БДП-а 2025. види у распону 0,5%-1%, је нешто опрезнија).

Иначе, Централна банка Русије успоравање раста у трећем кварталу ове године приписује паду производње у секторима попут металургије и производње угља, и то услед погоршања спољашњег окружења и отежаних извозних могућности. С друге стране, одређене индустрије, углавном оне фокусиране на домаћу потражњу, настављају да стабилно расту (фармацеутика, прехрамбена индустрија, угоститељство, туризам).

Процењује се да ће извоз РФ порасти за 4,6% у 2026, достижући 434 милијарде долара, док ће, истовремено, увоз достићи 294 милијарде долара, растући тек 1% (раст извоза ће се наставити и у 2027, + 7,1%, и 2028, + 9,5%, са споријим повећањем увоза, од 6,5% и 4,8%). Дефицит буџета РФ у 2026. планиран је на 1,6% БДП-а, након 2,6% БДП-а у овој години. Чини се оптимистичном претпоставка да ће се геополитичка ситуација делимично стабилизовати, те да неће бити увођења додатних санкција, посебно у погледу снабдевања светског тржишта руским енергетским производима.

Иначе, буџет је састављен узимајући у обзир пројектовану цену руске нафте марке Урал од 59 долара по барелу у 2026. (која ће порасти на 61, односно 65 долара по барелу 2027-2028). Након јачања курса рубље у 2025, очекује се њено постепено слабљење током наредне три године (на 92 рубље за долар у 2026, 96 рубаља за долар у 2027. и 100 рубаља за долар у 2028).

После рекордног темпа раста плата 2023-2024. (када су расле за 8,2% и 9,7%), у 2025. њихово повећање ће износити 3,4%, са сличним темпом у наредним годинама. Очекује се да ће удео прихода од нафте и гаса у укупним приходима пасти са 23,3% у 2025. на 21,2% у 2028, с тим што ће удео нафте у тим приходима опадати (са 77,4% на 74,6%), упркос пројектованом расту цена нафте и паду цена гаса.

Будући да је у септембру међугодишњи раст потрошачких цена био 8%, те да су инфлациона очекивања висока, чини се веома оптимистичном претпоставка да ће инфлација већ током 2026. бити у коридору од 4% до 5%, остајући на том нивоу 2027-2028. Истина, Централна банка Русије наводи бројне проинфлаторне ризике, попут оног од повећања ПДВ-а, убрзања раста кредитирања, недостатка радне снаге, те увођења нових санкција и њиховог негативног ефекат на цену главног извозног производа РФ – сирове нафте. Имајући у виду повећани апетит Запада да санкционише Москву, ризици које уочава Централна банка могли би се материјализовати, што би додатно отежало економску позицију Русије.  

Иако санкције нису успеле да сруше руску економију или зауставе рат, њихов утицај се може видети у снажном успоравању раста економије РФ, одржавању релативно високе инфлације, растућем фискалном дефициту, те повећању удела „лоших зајмова“ у већ напумпаним кредитним портофилијима руских банака.

С друге стране, економска ситуација у РФ је далеко од кризне и за 90% популације земље рат је нешто што не утиче на свакодневни живот. Имајући у виду критичну важност економске подршке Пекинга, као и круцијалну политичку значај очувања статуса велике силе за руководство у Москви, нереално је очекивати да би „нешто као 20. рунда санкција“ могла променити њихов приступ вођењу политике.

„Србија се налази у веома тешкој и готово безизлазној ситуацији.“ Овим речима је нацрт одлуке Савета Европске уније о забрани увоза руског гаса пре два дана прокоментарисала министарска енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић. „Ово је катастрофа“, рекли су истог дана и председница Скупштине Ана Брнабић и министар финансија Синиша Мали. „Да не објашњавам, хиљаду проблема“, додао је председник Александар Вучић из Будимпеште.

Онда је у уторак увече, у 19:23, Марта Кос, европска комесарка за проширење, за телевизију Н1 рекла да ЕУ не одсеца снабдевање гаса Србији: „То је лаж, оно што смо се договорили јесте да ће државе чланице морати да иступе из споразума о снабдевању са Русијом, али се нигде не наводи да неће моћи да раде транзит трећим земљама, укључујући и Србији“.

Где је истина између ова два гасна сценарија која чекају Србију?

Шта пише у нацрту Уредбе ЕУ

Жељко Марковић из Савеза енергетичара за емисију Око је у уторак, у 18:30, рекао како у објављеном нацрту уредбе Савета ЕУ „децидно нигде не пише да ће се трећим земљама приликом транзита гаса кроз ЕУ обуставити транспорт“.

Наиме, у члану 20. нацрта Уредбе наводи се следеће: „Сваки гас који је пре увоза у ЕУ извезен из Руске Федерације, било директним извозом из Русије у ЕУ или индиректним извозом преко треће земље, требало би, осим у случају транзита, да подлеже забрани.“

Земље Европске уније, а у нашем случају то су Мађарска и Бугарска, из којих у Србију долази руски гас, за нас су транзитне земље. „Гас стиже Турским током до Бугарске, а из Бугарске долази у Србију“, објаснио је Жељко Марковић. „Бугарска је у овом случају за ЕУ транзитна земља кроз коју долази гас за Србију. И овде лепо пише 'осим транзита'. Уредба се односи на чланице ЕУ, не односи се на Србију.“

Дакле, формално-правно за нас ова Уредба, ако се усвоји, неће важити.

Значи ли то да Србија нема никаквог разлога за бригу?

Ипак...

Не значи. Како сада ствари стоје, нема разлога за панику, али нема ни много разлога за оптимизам. Ево и зашто: бугарски премијер Росен Жељазков је почетком октобра за бугарску новинску агенцију БТА рекао да ће Бугарска 2026. године обуставити транзит руског гаса за краткорочне уговоре, као део плана ЕУ да потпуно прекине увоз руског гаса.

Други, чини се већи проблем, јесте што Србија нема дугорочни споразум о снабдевању гаса са Руском Федерацијом. Актуелни истиче крајем овог месеца, а оно што је могло да се чује од председника Александра Вучића пре десетак дана јесте да је Душан Бајатовић, директор Србијагаса, из Москве јавио да ћемо продужетак уговора добити само до краја године.

Очекивало се да ће Србија добити нови дугорочни споразум о снабдевању гаса с Русијом, међутим, Душан Бајатовић из Москве се још није вратио. Питање је какве ће вести на крају донети.

Нацрт Уредбе Савета ЕУ предвиђа забрану увоза за земље чланице од 1. јануара 2026. године, али оставља простор оним земљама које имају склопљене дугорочне и краткорочне уговоре.

Тако се у документу наводи да ће се за краткорочне уговоре, потписане пре 17. јуна 2025. године забрана примењивати тек од 17. јуна 2026. За дугорочне уговоре потписане пре тог датума (17. јуна 2025) забрана важи од 1. јануара 2028. године. Тај датум остављен је као крајњи рок за доток руског гаса у Европу.

На први поглед чини се да је Србија у некој врсти вакуума, јер наш нови уговор са Руском Федерацијом још није потписан – ни дугорочни, ни краткорочни. Међутим, Жељко Марковић за Око објашњава да ови датуми не важе за Србију и треће земље ван ЕУ, већ само за земље чланице Уније.

Додатни проблем који се отвара јесте то што ће у наредне три године Европа трајно истиснути руски гас са тржишта ЕУ. Како то сликовито кажу званичници ЕУ, циљ је да од 1. јануара 2028. у Европској унији не буде ни молекул руског гаса. А у Србију руски гас стиже преко две чланице Уније: Бугарске и Мађарске.

Други извори гаса за Србију

Како сада ствари стоје, без руског гаса Србија нема довољне количине за све потребе наше привреде. Према енергетском билансу за 2025. годину, нама треба три милијарде кубика гаса годишње. Од тога десетину произведемо сами, 90 одсто увеземо. Према енергетском билансу, из увоза ове године треба да стигне 2,8 милијарди кубних метара гаса.

Ако руски гас оставимо по страни, колико гаса из других извора имамо на располагању?

Преко Бугарске, гасним интерконектором, гас у нашу земљу може да дође из других извора. Раша Којчић, некадашњи помоћник министра енергетике за нафту и гас, каже за Око да ако 1. јануара 2026. дође до прекида испоруке руског гаса, остаје нам интерконекција са Бугарском преко које стиже природни гас из Азербејџана.

О коликим количинама је реч такође се види из енергетског биланса. У новембру 2023. године потписан је уговор између „Србијагаса“ и компаније „Сокар“, којим је предвиђена испорука минимално 365 милиона кубика азербејџанског природног гаса годишње. Уговор са компанијом „Сокар“ је продужен и на 2025. годину, а закључен је и још један, „зимски“ уговор, и то за количине од око 151 милиона кубика. Што је 516 милиона кубика.

Преко исте интерконекције може укупно да стигне 1,8 милијарди кубика, толики су транспортни капацитети, али ми за сада немамо уговоре и резервисане количине за толико гаса. Оно што имамо јесте резервисани капацитет из ЛНГ терминала у Александрополису у Грчкој од 300 милиона кубика годишње. Укупно, са уговорима за азербејџански гас, то је нешто мало више од око 800 милиона кубика.

„Ми бисмо могли, реално, да купимо гас од трејдера и да допремимо преко Бугарске још неку извесну количину из Александрополиса, или од неког добављача из правца Турске, из Трансанадолијског гасовода“, рекао је Раша Којчић у емисији Око.

Друга приступна тачка за гас је Хоргош, преко које у Србију стиже руски гас. Међутим, Којчић каже да преко Мађарске, која је чвориште, може да дође гас и из других извора, пошто је она повезана и са БРУА гасоводом (Бугарска, Румунија, Мађарска, Аустрија), али и са ЛНГ терминалном на Крку у Хрватској. „Тако да постоји могућност да се одређена количина надомести“, сматра Којчић.

О којој количини је реч за сада није познато, али оно што нам тренутно стоји на располагању, и за шта имамо уговоре, не покрива ни трећину неопходних годишњих потреба.

Европа и руски гас

Није добра вест ни да Европска унија неће увозити руски гас чак и ако Русија потпише мировни споразум са Украјином. То је изјавио европски комесар за енергетику Дан Јоргенсен у Луксембургу након састанка министара енергетике ЕУ. „Споразум, који су министри постигли, јесте историјски у смислу да ће значити да чак и након закључења мировног споразума, што се свакако надамо да ће се догодити пре или касније, нећемо наставити да увозимо руске енергетске ресурсе“, рекао је он.

Бојан Станић, заменик директора Сектора за статистику и стратешке анализе Привредне коморе Србије, каже да то говори да је намера ЕУ да се одрекне руских енергената трајна. Разлог за оптимизам, ипак, он види у томе да цена гаса на тржишту, упркос овој одлуци, није порасла. „Такође, ниједна земља у Европи није остала без горива и гаса. По ком систему би Србија онда остала без гаса?“, пита се Станић.

Пре него што је почео рат у Украјини, у ЕУ је годишње стизало 155 милијарди кубика руског гаса. Ове године, како се очекује, стићи ће 38 милијарди кубика, што је чак четири пута мање него пре рата.

У нацрту Уредбе ЕУ наводи се и да је Русија од гаса зарадила 15 милијарди евра, да те приходе може да користи за финансирање рата у Украјини, те да те токове капитала зато треба прекинути.

Удео руског гаса у укупним годишњим потребама ЕУ сада чини између 7 и 17 одсто, у зависности од тога да ли је реч о природном или течном гасу. Највећи снабдевач Европе гасом сада је Норвешка, одакле долази чак 50 одсто количина када је реч о природном гасу, а када је реч о течном, такозваном ЛНГ-у, највећи снабдевач Европе је Америка (57,7%).

„Квалификована већина“ наспрам Мађарске и Словачке

Постоји ли шанса, ипак, да Европски парламент ову Уредбу на крају не усвоји?

Судећи према ономе што пише Надежда Кокотовић из Бриселског енергетског клуба за портал Енергија Балкана – не постоји. У Европском парламенту неће бити изненађења: још у јулу је ова институција изразила подршку овом предлогу са 459 гласова за, 170 против и 30 уздржаних.

„Уредбе које спадају под правила унутрашњег тржишта и обухватају области животне средине, енергетике, унутрашњег тржишта и томе слично, могу се у Савету усвојити квалификованом већином (QVM, Qualified Majority Voting), уз обавезну потврду Европског парламента. Да би се уредба усвојила по QMV-у, морају бити испуњена два услова: најмање 55% држава чланица (тренутно 15 од 27) мора гласати за, с тим да те државе морају представљати најмање 65% укупног становништва ЕУ. Блокирајућа мањина мора да се састоји од најмање четири државе које представљају више од 35% становништва ЕУ“, пише Надежда Кокотовић.

Већ је јасно ко ће бити део те мањине. То су Словачка и Мађарска, које су још високо зависне од руских енергената. Мађарска, на пример, има с Русијом дугорочни уговор за гас до 2036. године. „Ово је велики скандал, ово није мера већ санкција. Морамо размотрити неке правне кораке, јер ово је јасно кршење уговора Европске уније“, рекао је о нацрту Уредбе ЕУ министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто.

Међутим, Надежда Кокотовић пише да Мађарска и Словачка, најгласнији противници ове уредбе, заједно чине само 3,3% становништва ЕУ. „Оне нису у стању да прегласају велике земље, нити могу блокирају Уредбу, те се из тога може јасно видети намера већине у све три институције ЕУ да грубо наметну ову одлуку мањини“, каже она.

НИС под санкцијама

Оно што енергетску ситуацију у Србији додатно компликује јесте случај НИС-а, који је под америчким санкцијама, а за који се још не види решење. Јер, како то каже Раша Којчић, рафинерија у Панчеву је срце српског енергетског система, а НИС, са мрежом добављача и 13.205 запослених, који буџет пуни са 10 одсто и у БДП-у учествује са 4 одсто, кључна је артерија српске привреде.

Од када су Сједињене Америчке Државе ставиле НИС на листу санкционисаних компанија, он за САД практично тренутно не постоји на привредној мапи Србије. 

Судећи према ономе што је за Вечерње новости 16. октобра изјавио руски амбасадор Александар Боцан-Харченко, руски власник НИС-а је у овим околностима фокус ставио на снабдевеност тржишта, а не на продају дела акција. „У сталном смо контакту са руководством НИС-а, они су припремили све што је неопходно да, што је сада најважније, не дође до поремећаја, несташица или напетости на тржишту“, рекао је он.

Додао је и да је кључно како ће компанија да преживи ову ситуацију, а да остане у оквирима уговора из 2008. године о сарадњи у области нафтне и гасне привреде између влада Русије и Србије. „Ниједна страна, и ту постоји потпуно разумевање, не жели и неће да крши тај уговор, што ми узајамно поштујемо“, каже Боцан-Харченко.

Да притом мисли на национализацију НИС-а, види се када на директно питање о томе одговара следећим речима: „Уколико би одговор на увођење нелегитимних санкција био мењање удела власништва у компанији без узајамне сагласности, или да неко нешто одузима, то би било у супротности са досадашњим уговорима.“

И ту се опет прича о НИС-у враћа на причу о гасу. У том случају, смањују се шансе да Србија добије дугорочни уговор за гас.

Уз то, Србији тренутно прети и опасност од секундарних санкција ОFAC-а, Канцеларије за контролу имовине у иностранству Министарства финансија САД-a. Под секундарне санкције могу да потпадну сви они „ентитети који нису из САД-a, а који се баве одређеним врстама трансакција, почевши од датума издавања санкција“. Како је рекао председник Александар Вучић, Народна банка Србије већ је добила упозорење за платну „дина“ картицу. Јер, на НИС-овим пумпама гориво још може да се плати том картицом.

ОFAC редовно проширује листу санкционисаних грађана и компанија. Само да приликом следећег проширења листе, после НИС-а још нека компанија или банка из Србије не заврши на истом списку.

И на све ово, у Мађарској и Румунији пре два дана у две рафинерије дошло је до експлозије и пожара: најпре у рафинерији „Петротел-Лукоил” у Румунији, а онда, неколико сати касније, и у МОЛ-овој рафинерији у Сажаломбати, недалеко од Будимпеште.

Узроци ових експлозија још нису познати, али оно што се зна јесте да постројење у Сажаломбати чини 40 одсто укупног капацитета прераде ове велике МОЛ-ове, тзв. Дунавске рафинерије, а управо би ова мађарска компанија требало у наредном периоду да извезе више нафте у Србију.

Рекао би човек, савршена олуја.

Била је топла, готово летња ноћ у Њујорку. Такви дани долазе сваког октобра и људи у њима силно уживају. Као и многи, одлучио сам да изађем на вечеру, помисливши како ћу следећи пут моћи да седим напољу у ресторану тек за шест или више месеци. Прошетао сам низ Девету авенију до једног од ресторана који волим. Али био је пун. Људи су седели напољу, срећни што могу да уживају у михољском лету.

Власник ресторана, који ме је познавао и био врло љубазан и пријатељски настројен, видео је да за мене нема слободног стола напољу, али пошто сам био сам, показао ми је руком ка столу за којим су седела тројица мушкараца који су говорили руски. Упитао их је да ли би им сметало да им се придружим. И они су били веома љубазни и одмах су пристали. „Нема проблема“, рекоше. Тако седох за њихов сто.

Наручили смо разна италијанска јела и вино, и неко време водили онај уобичајени, површни разговор о времену и скупим киријама. Али када је стигао десерт, инспирисан атмосфером вечери и љубазношћу власника који нас је почастио додатним чашама вина, рекох првом који је седео до мене:

„Драги Лаве, господине Бронштајн, мислим да не би требало национализовати мале ресторане као што је овај. Видели сте како је власник љубазан; чак су и радници, који су најамна снага, деловали веома задовољно. Смејали су се, донели нам вино и лепо смо проћаскали. Мислим да би било погрешно национализовати оваква места.“

Случајни друг за вечером окрену се према мени, мало спусти наочаре и гледајући ме као мачем продорним погледом, рече:

„Толико сам пута слушао овакво ситнобуржоаско брбљање да више не могу да га поднесем. Борили смо се против њега, али, изгледа, без успеха. Као што можда знате, нисам био део већине у Лондону, али сам схватио да сви који говоре глупости сличне вашим пропуштају огромну прилику да направе фундаменталну и светско-историјску трансформацију. Ако допустимо да мала предузећа расту, она ће се трансформисати у средња предузећа, средња ће прерасти у велика, и тада доминантни начин производње више неће бити социјалистички већ капиталистички. А онда ће се поставити питање: зашто смо уопште дизали револуцију ако је њен крајњи резултат систем какав је постојао пре ње?“

Затечен жестином његовог обраћања и силином одговора, окренух се, готово очајнички, човеку који је седео тачно прекопута мене и дотад ћутао. Друг Џугашвили рече следеће:

„У овом конкретном случају слажем се с другом Бронштајном, мада је то слагање феноменолошке природе – односно, слажем се с њим начелно, али разлози због којих долазимо до истог закључка су потпуно различити. Друг Бронштајн је, као и увек, изнео претерано економистички поглед на свет. Стварност је таква да ће и најмања капиталистичка предузећа, ако их не национализујемо, прерасти у већа, а већа у још већа; људи који их буду водили имаће новац, а онда ће поткупити наше кадрове и, посредно или непосредно, преузеће политичку власт. Ти онда вечерас не би седео овде и разговарао с нама, него би седео с људима као што су Керенски и кнез Љвов, а они би нам се смејали што смо били толико наивни да им допустимо да се врате на власт.“ 

Помислио сам да сам расправу изгубио резултатом 2:0. Али онда се умешао и трећи, ћелав човек с козјом брадицом: 

„Не слажем се са примедбама другова Бронштајна и Џугашвилија. Треба дозволити малим предузећима да напредују и цветају. Да, она ће расти, и наш љубазни власник ресторана можда ће једног дана овде водити читав ланац сличних, само што више неће бити тако фин као вечерас. Али ми ћемо зато направити велика предузећа која користе предности економије обима и која ће се ширити још брже него ови ресторани. А политичку власт ћемо задржати чврсто у својим рукама, искоренити корумпиране кадрове и никада нећемо дозволити власницима као што је наш вечерашњи пријатељ да се приближе власти. Земље које се економски развијају и одоздо (као овај ресторан) и одозго (под нашим вођством и уз помоћ економије обима), претећи ће капиталистичке државе и тако доказати да је наш начин производње супериоран, као што је то више пута образложено у научној литератури коју сви добро познајемо. Колико разумем, кинески другови су недавно кренули управо тим путем и, чини се, добро им иде. Дакле, слажем се да овај италијански ресторан у Њујорку не треба национализовати, нити било који сличан ресторан или предузеће у свету – али не из разлога које је навео наш српски друг [заборавио ми је моје име].“

Лакнуло ми је. Хтедох да се захвалим последњем говорнику, господину Уљанову, како се представио, када ми је у том тренутку зазвонио мобилни телефон. Погледао сам и видео да ме зове Маестро.

Окренух се својим саговорницима за столом да им се захвалим и поздравим их. Љубазно су ми отпоздравили. Још једном сам погледао сву тројицу и пожелео им све најбоље. 

Како се глобални фертилитет више него преполовио у последњих 60 година и наставља да опада, земље ухваћене у замку ниског фертилитета ће се суочити са растућим трошковима пензија и здравствене заштите. Извесно је да мањи број рађања и нижи обим популације значи и мање радника, штедиша и потрошача, што може водити успоравању економске активности. У истом правцу могао би да делује потенцијални мањак истраживача, проналазача, научника, односно оних који креирају иновације.

Спор или негативан раст становништва једне државе у односу на друге земље може се претворити у мању војну моћ и политички утицај на светској сцени (неки историчари приписују пораз Француске 1871. у Француско-пруском рату ниском фертилитету и спорој стопи раста становништва, која је проистекла из ране и широко распрострањене употребе контрацепције међу брачним паровима у тој држави).

Већина земаља Европе, посебно њеног источног дела, који углавном има негативне нето миграције, се већ суочава са смањењем становништва и последичним растућим фискалним притисцима по основу повећаног удела оних старијих од 65 година према радно активном становништву. Како се ови трендови настављају, пензиони системи ће бити под притиском, док ће недостатак радне снаге постати акутнији проблем.

Референтне пројекције указују да ће пад стопе фертилитета у већем делу света током наредне четвртине века довести до глобалног демографског померања које ће имати далекосежне друштвене и економске последице. Чак три четвртине земаља ће се суочити са падом стопе рађања до 2050, док ће повећање популације бити концентрисано у слабо развијеним државама подсахарске Африке и Азије, које се већ суочавају са акутним претњама од недостатка ресурса и климатских промена. До 2100. године само шест земаља ће имати стопе фертилитета довољне за просту репрoдукцију популације, док ће се исте године у подсахарској Африци рађати свака друга беба на свету.

Глобални пад фертилитета

Из начина на који су „фрејмоване“ претходно изнете тезе може се извести закључак да је опадање фертилитета и популације нужно лоше. С тим повезано, опадајућа стопа фертилитета се неретко представља као надолазећа криза, те се ниске стопе фертилитета у Европи (1,4) и Северној Америци (1,6) рутински приказују као доказ „стагнирајућег“ друштва које пати од демографске „исцрпљености“.

Међутим, у протеклих пола века у сваком друштву које комбинује економски просперитет, добро образовану женску популацију и приступ безбедној и приступачној контрацепцији, стопе фертилитета пале су испод „нивоа замене“ (од 2,1 детета по жени). Како су се образовање жена и приступ контрацепцији ширили, ниска фертилитетност је постајала све чешћа.

Стопа фертилитета у најмогољуднијој земљи на планети – Индији – сада износи 1,96; Латинска Америка и Кариби, Вијетнам, Малезија и Турска су такође пали испод „фамозних 2,1“ током последњих година. Сличан образац се јавља и унутар самих држава – стопе фертилитета у три економски најразвијеније индијске савезне провинције – Гуџарат, Махараштра и Карнатака – испод су прага замене, док су у сиромашнијим провинцијама, као што су Утар Прадеш и Бихар, 2,4 и 3,0.

Најбрже растуће економије на свету у протеклих 50 година – Јужна Кореја, Кина, Тајван и Сингапур – достигле су најниже стопе фертилитета, у распону од 0,8 до 1,2 детета по жени. Насупрот томе, највише стопе фертилитета се налазе тамо где је сиромаштво или су права жена озбиљно ограничена, као што су подсахарска Африка (4,26) и Авганистан (4,76).

Упозорења о паду фертилитета често се фокусирају на коефицијент зависности старијих особа – број пензионера у односу на економски активно становништво („dependency ratio“). У земљама где је пад фертилитета почео најраније, процењује се да ће однос људи старијих од 65 година и радно способних особа (старости 15-64) порасти са око једне четвртине данас на половину до 2050.

Ипак, ова широко коришћена мера имплицира да ће старосна граница за пензионисање остати фиксна упркос порасту очекиваног животног века. Наиме, ако се старосна граница за пензионисање постепено повећава тако да удео одраслог живота проведеног на раду и у пензији остане приближно стабилан, значајан део пораста „dependency коефицијента“ – око половине у случају Британије – био би елиминисан. Додатно, овај индикатор игнорише чињеницу да су деца такође издржавана лица, што значи да нижи фертилитет смањује ширу верзију овог индикатора, која укључује и оне до 15-19 година (док та деца не уђу на тржиште радне снаге).

Кључ је у расту продуктивности

Ипак, пад фертилитета и старење популације значи повећање броја пензионера у односу на раднике. Међутим, кључно питање је да ли раст продуктивности може надокнадити разлику, као што је то било до сада. Године 1800. стопе зависности у старијим годинама биле су близу нуле, јер је већина људи радила од детињства до смрти. У данашњим развијеним економијама, на сваког радника долази око 0,4 пензионера, од којих сваки улази на тржиште радне снаге много касније у животу и ради много мање сати годишње него њихове колеге почетком 19. века.

Удео радних сати након 15. године опао је за најмање 60%, али је БДП по глави становника развијених економија повећан 15 пута. Ово је, наравно, последица изузетне способности човечанства да повећа продуктивност.

У прединдустријским друштвима, већина људи је радила у пољопривреди, радећи више од 60 сати недељно само да би произвела довољно хране за преживљавање. У развијеним економијама данас, мање од 3% одраслих радног доба – који раде много мање сати – производи довољно хране да прехране не само себе већ и пензионере, децу и тинејџере, који више не морају да раде.

Исто важи и за индустрију, која тренутно запошљава мање од петине радне снаге у развијеним економијама. Тако 125 милиона фабричких радника у Кини производи 30% свих произведених добара које користи 8,2 милијарде људи у свету, док ће аутоматизација заснована на роботима брзо смањивати тај број чак и док производња наставља да расте. У производњи, на пример, свих паметних телефона, лаптопова и таблета на свету запослено је мање од 15 милиона људи, што је мали део глобалне радно способне популације од пет милијарди.

Улога вештачке интелигенције

На први поглед, вештачка интелигенција може изгледати само као још један алат за аутоматизацију све ширег спектра задатака, али њен капацитет самоучења чини више од тога – не само технологијом која може повећати продуктивност, већ може снажно убрзати технолошки напредак. Овај трансформативни потенцијал је основа оптимистичних пројекција економског утицаја вештачке интелигенције, при чему прави верници предвиђају да би могла да аутоматизује скоро све послове, вишеструко повећавајући просечни годишњи привредни раст у поређењу са просеком од 2,8% у 20. веку.

Ипак, постоје добри разлози да се таква оптимистична предвиђања узму са великом резервом, посебно она која сугеришу да ће се брзи добици у продуктивности снажно одразити на БДП. Али, очигледно се крећемо ка будућности у којој машине могу да обављају већину људских послова.

До 2100. сву храну на свету могло би да производи мање од 1% светске популације, а производња, транспорт и логистика могли би захтевати слично мали део радне снаге. Многи људи могу остати запослени у овим секторима, али само зато што високе стопе фертилитета у сиромашнијим земљама и даље генеришу вишак радне снаге спремне да ради за веома ниске плате, а не зато што је то технолошки неопходно.

Када су у питању канцеларијски послови, човечанство је показало готово неограничен капацитет за измишљање задатака посвећених конкуренцији са нултим збиром, посебно у областима као што су маркетинг, продаја, лобирање и финансије. Али вештачка интелигенција је и даље спремна да аутоматизује значајан део – отприлике око једне трећине послова који укључују понављајуће задатке попут прикупљања и обраде информација.

Задатке који захтевају ручну координацију, фину моторику и флексибилност биће много теже аутоматизовати (роботи су и даље прилично неспособни у нечему тако једноставном као што је пуњење машине за прање судова; водоинсталатери и електричари вероватно неће бити замењени ускоро). Али чак и овде питање је готово сигурно „када“, а не „да ли“.

Чак и у сектору здравства и социјалне помоћи мањина одрађених сати укључује емоционално важну интеракцију лицем у лице. Процене су да би 36% одрађених сати у овом сектору могло бити аутоматизовано помоћу већ постојећих технологија, што имплицира да проналажење довољног броја радника неће бити велики изазов.

У свету готово неограничене аутоматизације питање је да ли ће бити довољно посла да сви добро зарађују за живот. Међутим, какав год да је одговор, апсурдно је бринути се о недостатку радних места, а истовремено се плашити да ће нас ниска плодност оставити са премало радника.

Вештачка интелигенција ће убрзати раст продуктивности, али је проблем да ће добици углавном отићи ка власницима капитала и малом броју висококвалификованих програмера, док ће плате нижеквалификованих радника пасти.

У свету готово потпуне аутоматизације, лако је замислити малу богату елиту која запошљава армије ниско плаћених радника да се брину о баштама, организују забаве, пружају личну негу и шетају псе, за плате толико ниске да њихова замена машинама не би била исплатива.

Али плате у таквом свету ће и даље одражавати равнотежу између рада и капитала: што је већа радна снага у односу на капитал, то ће плате пасти ниже. Супротно томе, ако ниска плодност доведе до постепеног смањења становништва, плате за раднике са нижим приходима ће вероватно бити барем нешто веће.

Заблуде о „демографској дивиденди“

Емпирија указује да стално висок фертилитет често доводи до спорог раста прихода и широко распрострањене незапослености. Наиме, одрживо повећање прихода по глави становника зависи од повећања капитала по раднику – физичког (инфраструктура и опрема) и људског (образовање и вештине радне снаге). Брзи раст становништва поткопава оба, ограничавајући улагања у образовање, смањујући физичку инфраструктуру по глави становника и онемогућавајући довољно брзо стварање радних места да би се апсорбовали нови радници.

Историјски гледано, спор раст или пад популације користио је радницима, а штетио власницима капитала. Пад европског становништва након Црне куге 1348. године довео је до повећања реалних плата и смањења закупнина земљопоседника. Ова повећања плата су такође подстакла иновације, стављајући северозападну Европу на пут ка одрживом побољшању животног стандарда.

Додатно, растућа популација подстиче раст трошкова живота и проширује неједнакост, пре свега повећањем трошкова становања, што су у протеклих 20 година искусиле многе земље. Ово је делимично резултат економског просперитета. Наиме, како аутоматизација смањује трошкове многих добара и услуга, домаћинства посвећују већи део својих прихода конкуренцији за оскудне ресурсе попут становања и земљишта. Студије указују да имиграција и веће стопе наталитета производе практично исти ефекат на раст цена станова на дужи рок.

Индикативна је слика савремене Индије, чија је економија брзо растуће острво високе продуктивности окружено огромним океаном незапослености са ниским приходима, при чему је велики део радно способног становништва искључен из „приче“ о расту земље. Да је фертилитет опао раније, Индија би данас имала вишу стопу запослености и приход по глави становника.

С друге стране, демографска путања Африке је очигледно неодржива. Између 1990. и 2020. БДП по глави становника у подсахарској Африци растао је за 0,9% годишње – темпо толико спор да екстремно сиромаштво може да траје још дуго. Наиме, радно способно становништво региона порасло је са 206 милиона у 1990. на 580 милиона данас.

Уместо да произведе демографску дивиденду, овај популациони бум је подстакао кризу незапослености (процењује се да је 93% радно способног становништва Нигерије незапослено или заглављено у неформалној економији, док је чак и у Јужној Африци – најнапреднијој економији региона – 35% радника ван формалног запослења).

Предвиђа се да ће становништво радно способног доба у подсахарској Африци порасти на 1,1 милијарду до 2050. и 1,9 милијарди до 2100. Али у свету где се већина послова може аутоматизовати, нема шансе да ће тако велики број људи бити апсорбован у високопродуктивне послове.

Оптимални фертилитет

Ако би Јужна Кореја одржавала своју тренутну стопу од 0,8 на неодређено време, однос пензионера и радника би на крају порастао са 0,3 на око 1,5 – терет који чак ни велики технолошки напредак можда неће надокнадити. Док ће изузетно ниске стопе фертилитета у источној Азији заиста створити озбиљне изазове ако се одрже унедоглед, стопе фертилитета у распону од 1,5-1,9 су вероватно погодније за људску добробит од оних изнад прага замене од 2,1.

Наравно, кључно питање је да ли ће се пад стопа фертилитета зауставити или ће се тренд пада наставити, за шта има пуно индиција. Одржавање глобалне стопе фертилитета на 1,75 би имплицирало пад становништва од око 30% током наредних сто година – довољно да ублажи неједнакост коју ће вештачка интелигенција готово сигурно појачати, а да истовремено смањи притиске на животну средину без гушења иновација.

Судећи по пројекцији ОУН то се неће десити скоро, будући да ће глобална популација порасти на 10,2 милијарде до 2100. године, при чему ће пораст од чак 147% у Африци надокнадити пад од 5% у Америци, Европи и Азији.

Дакле, највећи демографски изазов нашег времена није пад фертилитета у богатим земљама, већ експлозиван раст становништва у многим од најсиромашнијих економија света, посебно широм Африке.

Јасно је да су производне карактеристике становништва важније од његове величине, када су у питању капацитети за креирање знања и иновације. Број здравих и добро образованих људи представља људски капитал који доприноси напретку у знању детерминишући технолошки напредак и економски раст.

Додатно, пад становништва може побољшати друштвену добробит ако смањи притиске на животну средину, кроз мање загађење земљишта, ваздуха и воде, успорене климатске промене, спречавање губитка биодиверзитета.

Постоје многе предности држава које имају опадајући број људи и које стога неће доживети фискалну или социјалну катастрофу. Економисти су већ оспорили мит да је повећање становништва есенцијално за економски раст (кључни показатељ је БДП по становнику, а не укупан БДП, јер он чини појединца богатијим).

Студије указују да је од Венеције, односно 11. века, остварена веома мала корелација између економског раста и повећања броја становника и да су најважније биле иновације и специјализација. Више људи и већа стопа природног прираштаја углавном значе више сиромаштва, а не више богатства, што показује пример Африке данас.

Чак и за Кину, где је раст популације одиграо велику улогу у укупном расту БДП-а, истраживања указују да је већи значај имало снажно повећање улагања у социјални капитал (од почетка реформе 1979).

Дакле, раст популације не води порасту богаства, већ стварање богатства доводи до стагнације или, пак, опадања броја становника, што је наравно последица социјалних, а не економских фактора.

У слободном друштву, фертилитет не би требало да одређују политичари или економисти, већ појединци, посебно жене. Откривене преференције из протеклих пола века су више него јасне: у свакој развијеној економији где људи имају слободу да бирају, стопе фертилитета се стабилизују знатно испод 2,0.

Чак и уз ефикасне пронаталитетне политике, мало је вероватно да ће стопе фертилитета порасти изнад распона од 1,5-1,9 који је примећен у многим развијеним земљама током последњих 50 година, укључујући и оне са одличним системима бриге о деци и обилном понудом приступачних станова.

Од Ирске до Јужне Кореје, емпирија указује да када људи постану богати и довољно слободни да бирају, они бирају индивидуализам. Људи желе веће породице, али не толико колико желе слободно време и вишак новца, односно не толико колико желе да живе у граду по свом избору или да буду у вези која је забавна, а не само стабилна.

„Црног лабуда“, бестселер Насима Николаса Талеба, више пута у последњих неколико година, у контексту разних неочекиваних и непредвидивих криза, пре свега економских, у својим јавним наступима цитирали су и председник Александар Вучић, и министар финансија Синиша Мали, и гувернерка Јоргованка Табаковић. Да ли ових дана цитирају „Црног лабуда“, књигу која се бави феноменом невероватних и непредвидљивих догађаја, није познато. Али чини се да се и у светској економској политици догађају неочекиване појаве које доносе тектонске промене на глобалној сцени.

Уосталом, српска гувернерка и министар финансија, који тренутно бораве у Вашингтону на годишњој скупштини Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, то су могли и да виде. Као и да је успоравање глобалне привреде са 4,2% у 2025. на 3,7% у следећој, 2026. години, како то прогнозира ММФ у Извештају о глобалним економским перспективама, добрим делом последица неочекиваних појава на светској економској сцени.

Царине које Америка уводи Кини и оне којима Кина узвраћа, квоте које поставља Европска унија. царине и ограничења која за увознике постављају сви, више нису неочекивани. Али су стопе које притом иду и до 50%, па и до 100% у неким случајевима, потпуно неочекиване и потпуно мењају све у глобалној трговини.

Неколико црних и један бели лабуд

На домаћој економској сцени, чини се, тренутно је неколико црних лабудова. Један су свакако санкције НИС-у које, иако очекиване, могу да имају неочекивано велике последице по привреду Србије; други су нове квоте на извоз челика које поставља Европска унија, а које, иако најављене, прати неочекивано велика царина од чак 50 одсто. На све то стране инвестиције успоравају, притисак на курс јача, девизне резерве се троше за одбрану динара. Бели лабуд међу оним црним може бити то што се инфлација у септембру вратила у циљане оквире и износи 2,9 одсто. Извршни одбор Народне банке Србије проценио је да то резултат уредбе о ограничењу трговинских маржи.

„Међугодишња инфлација у септембру је знатно успорила, на ниво око централне вредности циља, као и да ће наставити релативно стабилно кретање на сличном нивоу до краја године“, наводи се у саопштењу НБС.

Ипак, бруто домаћи производ (БДП) успорава, па рецимо Светска банка у свом извештају о регионалним економским перспективама за Србију ове године очекује раст од 2,8 одсто, што је испод регионалног просека, који износи 3% за ову годину. Спорије од нас расте само Босна и Херцеговина (2,6%), наводи Светска банка.

У свим овим нејасним и непредвидивим околностима и у локалној и у глобалној привреди министар финансија треба да направи буџет за 2026 годину. Тешко је у овој ситуацији са НИС-ом пре свега, рећи са којим претпоставкама раста ће поћи у процени прихода (пре свега од акциза), али и расхода.

Почетак примене угљеничне таксе

У том контексту, чини се да се српској економији готово неопажено примиче још један црни лабуд, и то из Брисела. Реч је о наплати карбонске таксе, такозване CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism) таксе, која ступа на снагу од 1. јануара 2026. године.

Трошак те угљеничне таксе за извознике гвожђа, челика, алуминијума, ђубрива, цемента и струје следеће године могао би, према процени Фискалног савета, да достигне до 250 милиона евра. При том, пред највећим изазовом биће Електропривреда Србије (ЕПС), на коју се односи чак четири петине овог трошка.

Шта то значи у пракси? Дим који се види на небу изнад Смедерева изнад железаре, или оно што виде грађани Обреновца изнад Термоелектране „Никола Тесла“, мораће да се плати. И то приликом извоза. Јер, тешка индустрија Европске уније плаћа порез ако у својој производњи емитује гасове који производе ефекат стаклене баште.

Како у ЕУ не би стизали производи који емитују угљен диоксид приликом производње, па су самим тим и јефтинији, ЕК уводи таксу да не би њиховим произвођачима долазила нелојална, пре свега јефтинија конкуренција са периферије Европе. Уз то спречава и такозвано „цурење угљеника“, односно пресељење производње из земаља ЕУ у земље које немају тако постављене еколошке стандарде, па је због тога производња јефтинија.

Ипак, то ће наше произвођаче ставити у неравноправан положај у односу на европске, јер ако, на пример, европски произвођачи струје прелазе на обновљиве изворе енергије они могу да рачунају на подстицаје из европских фондова, што наши произвођачи немају (упркос неким подстицајима из српског буџета). Али ће итекако од следеће године пунити европски буџет.

Пад извоза због таксе

Овај црни лабуд у виду карбонске таксе и није тако неочекиван, јер је Европска комисија још 17. августа 2023. донела Правилник о примени уредбе о овој прекограничној врсти пореза.

У међувремену, током прелазне фаза примене увозници CBАМ производа подносили су извештаје Европској комисији, а наши извозници у ЕУ такође су слали податке колико угљен-диоксида емитују при производњи. У томе су, како сада ствари стоје, имали једино консултативну помоћ Привредне коморе Србије, која је за саветодавну подршку привредницима одредила тим стручњака који су се тиме бавили.

А зашто Брисел уводи ову таксу и како ће то што се, на пример, загађује небо изнад Смедерева, Беочина или Обреновца, пунити буџет ЕУ? Њихов циљ је да до 2030. године смање емисију гасова са ефектом стаклене баште 55%. Односно, ако ЕУ произвођачи већ плаћају терет амбициозне климатске агенде, идеја је да га плате и они коју у ЕУ извозе. За те сврхе европска администрација основала је и прелазни CBAM регистар.

Све то значи да ће нови трошак значајно умањити ценовну конкурентност извоза земаља изван ЕУ, што ће имати значајан негативан ефекат на тешку индустрију Западног Балкана у којој Србија има велики удео. На пример, према ранијој процени билтена „Макроекономске анализе и трендови“ наш извоз у ЕУ, на који би се ова такса примењивала, вреди више од две милијарде евра. То чини више од десетине нашег укупног робног извоза на тржиште Европе.

Извештај фискалног савета 

Фискални савет урадио је тематски извештај на ту тему са посебним освртом на јавне финансије земље. Како је у среду, 15. октобра на представљању овог извештаја рекао Благоје Пауновић, председник Фискалног савета, ово прекогранично усклађивање цене емисија ће у будућности, обликовати цене електричне енергије, приходе у државној каси, али и јавне расходе. Такође, утицаће и на конкурентност привреде, што значи да ће наша роба која се на тржиште ЕУ извози уз ову таксу бити скупља.

Како то изгледа можда се најбоље види на примеру електричне енергије. Један мегават-сат у извозу тренутно кошта нешто мало више од 100 евра. Ова такса подићи ће цену мегават-сата за 60 евра, па ће онда мегават-сат уместо 100 коштати 160 евра. Фискални савет процењује да ће, када је о извозу струје реч, трошкови по основу плаћања карбонске таксе следеће године достићи око 200 милиона евра.

„Овај специфични порез на угљеник плаћаће још и они увозници који у ЕУ из Србије увозе гвожђе, челик, алуминијум, водоник и вештачко ђубриво, а процењени трошак за ове индустрије у 2026. години износи око 45 милиона евра. У ЕУ иде две трећине нашег извоза, а основна намена карбонске таксе јесте да сви плаћају исто, али ће српски произвођачи по том основу бити више оптерећени од своје конкуренције, јер је угљенични отисак у Србији већи. Емисија гасова са ефектом стаклене баште код нас је 15 до 20 одсто већа у односу на конкуренцију. Највећи проблем је производња струје јер код нас су емисије три до четири пута веће него у ЕУ. 

Наравно, најзначајнији узрок повећаних емисија у Србији је велико учешће лигнита у производњу електричне енергије“, рекао је председник Фискалног савета Благоје Пауновић.

У извештају се наводи и податак да скоро 80 одсто националних емисија долази из енергетског сектора, од чега производња електричне и топлотне енергије чини 50 одсто. А Србија, иначе, троши 55% више енергије по јединици БДП-а од просека земаља централне и источне Европе (ЦИЕ). Код нас угаљ чини 43% одсто понуде енергије, што је двоструко више од просека ЦИЕ.

У зависности од емисије штетних гасова биће одређена и висина намета које ће одређене индустрије плаћати, тако да се у следећој години очекује поскупљење наших извозних производа. Највише ће поскупети цемент (40 до 50%), процена је Фискалног савета. Челик и гвожђе ће приликом извоза бити 15 до 20% скупљи, вештачко ђубриво 10 до 15%, а алуминијум 5%.

Последице и алтернативе за ЕПС

Данко Брчеревић, главни економиста Фискалног савета рекао је да ће последице по ЕПС вероватно бити такве да ће извоз електричне енергије бити значајно смањен. „Иако ЕПС 10% производње извози на тржиште ЕУ, то тржиште је за ову компанију значајно. Ова такса учиниће извоз неисплативим, што може да доведе до смањења профитабилности ове компаније“, изјавио је Брчеревић.

У извештају Фискалног савета се наводи да постоји ризик да Србија постане изоловано „енергетско острво“ у Европи, уз угрожавање пословања те компаније, јер би сваки мегават-сат добио додатно оптерећење од око 60 евра.

Постоји и алтернативни сценарио за ЕПС, уочио је Фискални савет. У европским земљама уведен је систем трговине емисијама који се зове EU ETS (European Union Emissions Trading System) где се одређује цена емисије у оквиру разних делатности, и ЕПС би могао да уђе у тај систем. По тренутним правилима тог система, ЕПС следеће године не би плаћао ништа, али, израчунали су у Фискалном савету, на средњи и дужи рок то се не би исплатило. Са растом те накнаде до 2030. године то би створило огроман трошак од око 3 милијарде евра годишње.

„То би захтевало барем дуплирање цене струје за домаћинства и било би економски, а претпостављам и социјално неодрживо“, рекао је Данко Брчеревић.

Постоји и алтернатива да се, по узору на друге индустрије, уведе и домаћи порез за електричну енергију, али би и то била скупа опција. У Фискалном савету су израчунали да би коштала око 1,2 милијарде евра у 2030. години и захтевала би поскупљење струје за домаћинства за више од 50 одсто. „Потребно је у преговорима са Европском унијом пронаћи рационалније и ефикасније решење“, наводе у Фискалном савету и додају да је свака тренутна опција која је пред ЕПС-ом за ову компанију скупа.

Како су објаснили на представљању извештаја, најбоље решење био би улазак у ЕУ систем обрачуна тог пореза (EU ETS), али уз попуст који би подразумевао да Србија добије значајне уступке. То значи прелазни период без плаћања до 2030, затим добијање неке врсте попуста на емитовану количину угљен диоксида, а да би цена за нас била подношљива, тај попуст би морао да достигне 80 до 90 одсто.

„У супротном прихватање CBАМ-а представљало би финансијски мање штетну опцију за Србију“, рекао је Брчеревић. У Фискалном савету кажу да је тај документ представља њихов допринос јавној расправи о томе.

До почетка примене, 1. јануара 2026. године остало је свега неколико месеци. А с обзиром на то како се ургентно отварају економски проблеми, пре свега са санкцијама НИС-у, а затим и са квотама и царинама за железару Смедерево, еколошка такса тешко да ће током наредних месеци бити приоритет за креаторе економске политике у Србији. Уз то су чини се и процедура и правни оквир у коме ће се укрстити и домаће и европско законодавство доста компликовани за разумевање, а методологија обрачуна за српску индустрију је сасвим сигурно нејасна.

Једино што је јасно је да ће од 2026. цена морати да се плати. Пре свега падом извоза на нашем главном, европском тржишту.

Агенција за привредне регистре (АПР) је крајем прошле недеље објавила извештај „Сто нај… привредних друштава у Србији“. И на свакој од листи НИС је на списку. По пословним приходима, са 386 милијарди динара, односно 3,29 милијарди евра, НИС је 2. на листи, одмах иза ЕПС-а. То значи да у бруто домаћем производу (БДП), односно свему што сви грађани и привреда створе за годину дана, НИС учествује са скоро 4% одсто (3,9%).

По добити од укупно 18,38 милијарди динара, односно 157 милиона евра, НИС је 4. на листи најуспешнијих компанија (иза Serbia Zijin Mining-a, Serbia Zijin Copper-а и ЕПС-а). Но, у односу на претходну, 2023. годину, НИС-ов профит скоро да је преполовљен.

По пословној имовини која вреди 527 милијарди динара (4,5 милијарди евра), НИС је 4. на листи. Вреднију имовину од НИС-а имају само ЕПС, Телеком и Путеви Србије. По капиталу, НИС је други (3,2 милијарде евра), по профиту у сектору рударства је трећи.

Кад се сви ови показатељи укрсте, и на то дода да НИС у буџету учествује са скоро 10 одсто, као и да запошљава 13.205 људи, НИС је вероватно најбоља домаћа фирма. По значају за привреду, 4% је директан утицај, али индиректни утицај на запосленост, на повезане гране, на индустрију, на буџетске приходе сигурно је неколико пута већи.

Заоштравање реторике

Хоћемо ли онда наредних месеци гледати пропаст најбоље домаће фирме? Оно што смо протеклог викенда видели је заоштравање реторике ка руском партнеру у компанији, Гаспромњефту, који има 44,85% удела у власништву. Уз Интелиџенс, који такође послује у оквиру Гаспрома, и има 11,3%, Руси имају већински удео у фирми, а самим тим и контролу.

Прва је реторику ка руском партнеру подигла министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић у Јутарњем дневнику на РТС-у, након хитне ванредне седнице одбора директора НИС-а.

„Ми смо очекивали да чујемo какав је план менаџмента и компаније за пословање у наредних три, четири, пет, шест месеци. Ми, нажалост, тај план нисмо чули“, рекла је ресорна министарка и додала да је то забрињавајуће, те да очекује да у наредним данима чује шта је план руских партнера за снабдевање сировом нафтом, шта је план да рафинерија настави да ради и како да више од 13.000 запослених настави да прима плате, а да тај план не укључује само да време пролази.

„Људи, ја нисам знао за ову цифру, ја сам мислио пар хиљада запослених је у НИС-у!? А оно 13.000! То је 13.000 породица, 13.000 судбина“, чудио се главни уредник Информер телевизије Драган Ј. Вучићевић у суботу ујутру, а затим и он кренуо да критикује руског партнера у НИС-у. Иначе, у извештајима Агенције за привредне регистре може да се види да у овој компанији ради чак 13.205 запослених.

Било је занимљиво гледати како колегијум Информера, који је 2019. године у јануару платио билборде „Спасибо, Путин“, у суботу позива руског партнера на одговорност. „Ту неко мора да нађе решење. Зна се и ко. Онај ко је већински власник“, рекао је Драган Ј. Вучићевић.

Само пар сати касније на телевизији „Информер“ уживо се телефоном укључио председник Александар Вучић, који је одмах рекао да је можда ресорна министарка „за нијансу оштрије наступила него што би требало“.

И сам Вучић, међутим, затим је подигао реторику ка руском партнеру и рекао да очекује конкретна решења од председника Управног одбора Гаспромњефта Александра Дјукова. „Само да не буде: па добро, имамо сад месец дана, нека раде ваше банке. Раде наше банке, нису побегле, али ако им у неком тренутку запрете санкцијама, треба ли да укинемо и банкарски сектор?“, рекао је он.

Како незванично може да се чује, динарски платни промет између НИС-а и домаћих банака, за сада, ради. Девизни више не ради. Картицама Виза и Мастер рачун на пумпама више не може да се плати. Плаћање Дином функционише.

И нафта и гас

А шта ове санкције америчког Министарства финансија значе у пракси можда се најбоље види у напоменама уз финансијски извештај НИС-а за 2024. годину. У њему се констатује да је 10. јануара 2025. године ова компанија стављена на листу Специјално означених држављана и блокираних лица Министарства финансија САД (СДН листа).

„Ова класификација намеће забрану трансакција од стране америчких лица или ентитета са Друштвом. Такође, ова ознака може покренути секундарне санкције за ентитете који нису из САД, а који се баве одређеним врстама трансакција са Друштвом, почевши од датума издавања санкција“, наводи се у напоменама.

Чули смо и шта је узрок овог заоштравања реторике ка руском партнеру и да то заправо има везе са дугорочним уговором за гас. Очекивало се да до маја 2026. године потпишемо дугорочни уговор (трогодишњи) за гас, а онда је, како је рекао председник републике, Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса“, из Русије јавио да ћемо уговор добити до краја децембра.

„Бићу отворен, они тиме желе да нам кажу: ако ви кренете у национализацију НИС-а, ми ћемо вама да пресечемо гас 31. децембра. И то је за мене лоша и разочаравајућа порука“, рекао је Александар Вучић.

Иначе, према енергетском билансу за 2025. годину, планирано је да се увезе 2,8 милијарди кубика гаса, што чини 90% укупних наших потреба за гасом. Само 10% неопходних количина гаса произведемо сами. А у енергетском билансу види се да без руског гаса у Србији тешко да може да се затвори гасна енергетска једначина.

У новембру 2023. године потписан је уговор између „Србијагаса“ и компаније „Сокар“, којим је предвиђена испорука минимално 365 милиона кубика азербејџанског природног гаса на годишњем нивоу. Уговор са компанијом „Сокар“ је продужен и на 2025. годину и закључен је још један, „зимски“ уговор за испоруке у периоду новембар 2024. – март 2025. године, и то за количине од око 151 милиона кубика. Спрам неопходних 2,8 милијарде кубика, колико укупно увозимо, види се да је реч о недовољним количинама.

Када је реч о другим изворима, у последњем кварталу прошле године почео је са радом и ЛНГ Терминал у Грчкој где „Србијагас“ има дугогодишњи резервисани капацитет од око 300 милиона кубика годишње, што је опет недовољно. Што значи да највеће количине гаса у Србију стижу из Руске Федерације преко Мађарске, до 2021. године када је у рад пуштен транспортни гасовод „Балкански ток“ којим се допрема гас из Руске Федерације преко Турске и Бугарске.

Сем овог правца снабдевања, Србија се гасом снабдева и из правца Мађарске, али то је такође руски гас.

А за оне који се питају за шта српској привреди треба толико гаса, одговор се такође види у енергетском билансу. За производњу електричне и топлотне енергије у 2025. години неопходно је 1,108 милијарди кубика. У структури финалне потрошње природног гаса индустрија учествује са 46%, саобраћај са 2,2%, домаћинства 27,3%, јавне и комерцијалне делатности 22,8% и пољопривреда 1,6%.

Ако би, хипотетички, Србија урадила оно што каже да неће, а то је национализација НИС-а, да ли би Руска Федерација онда обуставила доток гаса? Физички за сада не постоји инфраструктура којом би, рецимо, течни нафтни гас из других извора могао да дође до нас. То значи да, у случају престанка рада рафинерије, деривати нафте још некако могу да се увезу у неопходним количинама, а за гас то не постоји као опција.

Земље Европске уније јесу увеле санкције Русији, али, на пример, руски гас и даље стиже у Европу. Пре годину дана, када је реч о увозу гаса, удео руског је у укупном ЕУ увозу чинио 15,8%, што је била шестина укупних потреба. То показују подаци Евростата, званичне статистике ЕУ. Ове године тај удео је мањи и чини тек 7,8%, што је тек нешто мало више од дванаестине укупних потреба.

Највише гаса у Европу тренутно стиже из Норвешке (50,8%), Алжира (17,8%) и Велике Британије (12,1%). Када је реч о течном гасу, највећи снабдевач Европе тренутно је Америка (57,7%), а Русија је на другом месту добављача са 12,9%. Прошле године у ово време руски удео био је 16,4%.

Разговори са Русима

После састанка са Александром Дјуковим, председником одбора директора Гаспромњефта и замеником министра енергетике Руске Федерације Павелом Сорокином у понедељак, 13. октобра, председник Александар Вучић је на Инстаграм профилу овај разговор описао као „отворен и конструктиван“: 

„Управо смо завршили важне разговоре са руском делегацијом по питању НИС-а, енергетике у Србији и задовољан сам отвореношћу, конструктивношћу и искреношћу разговора. И једни и други смо били баш такви. Није лако време и није мало бреме пред нама, али оно што могу да кажем грађанима Србије несташица нафте, нафтних деривата, било какве велике енергетске кризе неће бити. Наши руски пријатељи су разумели нашу поруку, ми смо разумели њихове интересе. Урадићемо све што је у најбољем и стратешком и тактичком интересу Републике Србије.“

Чини се да је дошло до спуштања реторике ка руском партнеру, која је подигнута током минулог викенда.

После председника реторику је спустила и министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хадановић. Састанак с руским партнерима описала је истим  речима као председник. Као искрен, отворен и конструктиван. Конкретна решења нисмо сазнали.

У протеклих неколико дана огласили су се представници и руске и америчке амбасаде у Србији. Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко изјавио је у петак, 10. октобра да су америчке санкције Нафтној индустрији Србије искључиво политичка одлука и поручио да ће Русија наставити да подржава Београд.

„Гаспром и Русија остају поуздани партнери и, наравно, немамо намеру да окренемо леђа Србији у оваквој ситуацији. У оквиру наше билатералне сарадње Србија ће одржати своју енергетску безбедност, као и до сада“, рекао је он.

Парадокс у овој ситуацији је што би управо руско окретање леђа Србији и излазак из НИС-а заправо значило да Русија пружа подршку Србији. У супротном, ако Гаспромњефт остаје поуздан партнер Србији, односно задржава контролу и већинско власништво над НИС-ом, ова компанија ће остати на листи санкција САД.

Прилике и неприлике

Са друге стране, 9. октобра, на дан када су ступиле на снагу америчке санкције НИС-у, за „Блиц“ је говорио Александар Титоло, отправник послова амбасаде Сједињених Америчких Држава у Србији. Он је рекао да санкције нису усмерене ка српском народу, већ је њихова намера да се направи финансијски притисак на Русију како би окончала рат у Украјини, али да би Србија требало да предузме кораке да уклони руско власништво над компанијом НИС.

„Ово је права прилика за Србију и српски народ да учине нешто за енергетску независност своје земље и поставе темеље за бољу и одрживију економску будућност“, додао је Титоло.

За српску привреду, ипак, ово није прилика, већ неприлика, јер је реч о компанији која је, како то Американци кажу, превелика да би пропала. А колико притисак на Путина могу да направе санкције НИС-у, показује и то да за Гаспром 18,38 милијарди динара профита, добит српске компаније, чини тек један одсто укупног профита. Тешко да ће, ако Русија остане без ових прихода, ако су уопште у Русију и ишли (јер се добит реинвестира или дели акционарима у Србији) то направити притисак на Путина.

Притисак је, за сада, само на нама. Пре свега на 13.205 запослених, на буџет Републике Србије (јер НИС пуни десетину државне касе), на БДП на који је директан ефекат скоро 4%, а индиректни преко повезаних пословних партнера је сигурно неколико пута већи. У преводу, оно што је за Гаспром „статистичка грешка“ у годишњим билансима, за нас је капитална бројка.

А оно што Американци виде као прилику да и неки други енергенти, осим руских, стигну у Србију, без гасне инфраструктуре, па и нафтне, за нас су неприлика. Између те две опције тренутно је НИС, вероватно најбоља фирма у Србији. Хоћемо ли гледати како пропада? 

Железара у Смедереву један је од највећих извозника у Србији. Тачније са 520 милиона евра, колико је извезла прошле године, трећа је на списку компанија из наше земље које су највише робе продале у иностранству, подаци су Министарства финансија. По висини пословних прихода, ова челичана је у првих 15 компанија. За бруто домаћи производ (БДП), железара је једна од фирми која даје велики допринос, скоро 1%, или прецизније 0,86%.

Али, хоће ли то остати тако, кад на снагу ступе нове квоте и нове царине на челик које је Европска комисија усвојила у уторак, 7. октобра? И да ли железара већ има озбиљне проблеме у пословању, који се не виде на листама топ сто највећих компанија у Србији и топ 10 највећих извозника? „HBIS GROUP Serbia Iron & Steel“, како се смедеревска железара званично зове, већ годинама није на листама добиташа у Србији, а да то брисање са ове листе скоро нико није ни приметио.

После проблема са америчким санкцијама које има НИС, а који прави око 4% БДП-а, стиже ли нова рампа за једну велику компанију из Србије, превелику да би пропала? И да ли је то железара у Смедереву?

Домино ефекат америчких царина

Квоте Европске уније на челик и за нас представљају неку врсту рампе за извоз, а тај праг ће сада бити додатно спуштен. А откако железара у Смедереву више није у државном власништву, њеним пословањем готово да се уопште не бавимо, иако у њој ради скоро 5.000 људи. Тачније, према извештају Агенције за привредне регистре – 4.932.

Оно што се у јавности зна јесте да је менаџмент смедеревске железаре за Сретење, поводом Дана државности, добио орден од председника републике Александра Вучића. Али, оно што се мање зна јесте да Кинези у Србији већ годинама производе губитке. И ту треба бити поштен: кинески менаџмент железаре с тим нема много везе.

Али чињеница да је Кина глобална велесила у производњи челика, која годишње произведе више од милијарду тона челика, од укупно 1,8 милијарди колико произведе цео свет, с овим итекако има везе. И то не директне, већ посредне. Јер, Европска комисија је трећим земљама, укључујући и Србију, увела квоте на извоз као одговор на америчке царине на челик од 25%, које је Доналд Трамп увео још у свом првом председничком мандату.

Иако је тим царинама Трамп првенствено хтео да ограничи увоз у САД јефтиног челика из Кине, царине су важиле и за Европу. А онда је Европа, као одговор на те царине, увела своја ограничења на увоз челика. Та ограничења су првенстрвено важила за Кину, која је европско тржиште запљускивала јефтином понудом кинеског челика, али су важила и за Србију.

То исто се догодило и сада: Трамп је царине на челик, које је администрација Џозефа Бајдена ставила ван снаге, поново активирао. Одмах је активиран и одговор Европе у виду нових ограничења и већих царина. И то иако би ове мере требало да буду ограниченог карактера и да важе до јуна 2026. године.

Мање квоте, веће царине

Према ранијој одлуци Европске комисије, из јуна 2019. године, за увоз челика из Србије у ЕУ већ важе ограничења. Према том ограничењу, ове године у ЕУ без царине може да уђе нешто мало више од 820.000 метричких тона челика. Квоте важе за три категорије производа који се из Србије извозе: топло ваљани челик (576.000 метричких тона), хладно ваљани челик (164.000 тона) и лимове (88.000 тона), подаци су са сајта Европске комисије.

Правила су таква да након што се ове квоте испуне, свака нова тона се царини по стопи од 25%. Из Европске комисије је најављено да ће квоте на увоз челика бити преполовљене, а царина повећана. То значи да ће из Србије следеће године у ЕУ моћи без царина да се извезе нешто мало више од 400.000 тона челика (за све три категорије), а након тога свака нова тона челика цариниће се по стопи од чак 50%.

То значи да ће челик из Србије који се продаје на европском тржишту бити значајно скупљи од оног који се производи на домаћем европском терену. Или, како се то фенси економским речником каже: постаће неконкурентан.

Нове мере, нови проблеми

Јасно је како ће се ове нове мере Европске уније одразити на железару у Смеререву која је у власништву кинеске ХБИС групе, једне од највећих компанија за производњу челика на свету. Ефекат на њено пословање биће исти као и када је претходни пут, у лето 2019. године Европска унија увела квоте. Дакле – негативан.  

Довољно је погледати један податак. Пре него што је Европска комисија у лето 2019. године увела квоте, извоз челика из Србије у ЕУ био је 1.071.305 метричких тона, показују подаци Еврофера. У години када су квоте уведене, то није имало негативан ефекат на извоз, с обзиром на то да су квоте важиле само у другој половини године. Те 2019. године из Србије у ЕУ извезено је 1.121.538 тона челика, али већ следеће, 2020. године, која је, истина, била и година ковида, извоз челика био је знатно нижи и достизао је тек 795.851 тону. Наредне 2021. године извезли смо 715.179 тона, 2022. године – 760.032 тоне, 2023. године – 635.107 тонa, а 2024. године 628.552 тоне. Дакле, током пет година примене квота, наш извоз челика у ЕУ скоро да је преполовљен.

Уосталом, то се види и на пословним резулататима железаре ХБИС у Србији. Прошлу, 2024. годину смедеревска челичана завршила је са губитком од 148 милиона евра. То је већи губитак него у 2023, када је минус ове компаније био 141 милион евра. Још неколико је негативних показатеља у пословању ове компaније.

Оcим што расту губици, компанији ХБИС у Смедереву падају и пословни приходи. Прошле, 2024. године, пословни приходи били су 723 милиона евра, а претходне, 2023. године, 811 милиона евра. Истовремено пада и производња. Према подацима Светске асоцијације за челик, у Србији је 2023. године произведено 1.545 метричких тона челика. Следеће, 2024. године, произведено је мање – 1.393 метричке тоне.

А шта се у међувремену догодило са производњом челика у свету?

Глобални „челични рат“  

Америка, која је царине увела како би стимулисала домаћу индустрију челика да производи више, данас, после свих мера ограничења, производи мање. Током 2018. године произвела је 86,6 милиона тона челика. Данас, према подацима Светске асоцијације за челик, производи 79 милиона тона.

Ни Европска унија, која је мере заштите уводила да помогне својој индустрији челика, то на крају није успела. И то се види кад се подвуче црта у производњи од 2018. године до 2024. године. Пре него што је ЕУ увела квоте и ограничења на увоз челика, укупна производња била је око 160 милиона тона годишње. Сада је 126 милиона тона.

Чак ни увоз челика није значајно смањен, што се такође види по подацима Еврофера: 2018. године, пре него што су ове мере ступиле на снагу, ЕУ је увезла 28 милиона тона, а прошле године укупан увоз челика у ЕУ износио је 26 милиона тона.

Нема сумње да Европа губи „челични рат“ са Кином. Не морају се за то посматрати никакви додатни подаци, довољно је само погледати број радника у индустрији челика – тренутно их је око 300.000, a пре 15 година било их је 400.000. То значи да је од велике светске економcке кризе из 2008. године до данас сваки четврти радник у европcкој индустрији челика остао без посла.

С друге стране, Кина је и 2018. године и данас била и остала велесила у производњи челика. Пре него што је Америка увела царине, а Европа квоте, Кина је производила 928 милиона тона годишње, а остатак света 1,8 милијарди. Кина данас, упркос свим америчким и европским мерама ограничења, производи још више: око милијарду тона годишње.

Удео српске производње челика на глобалној мапи произвођача био је и остао на нивоу статистичке грешке: наша производња тренутно чини 0,072% од укупне светске производње. Тако је на глобалној мапи, али не и на локалној. Како рекосмо, компанија ХБИС запошљава скоро 5.000 људи и прави скоро 1% српског БДП-а, што није занемарљиво.

Успони и падови смедеревске железаре

Пре него што је у лето 2016. кинески ХБИС стигао у Смедерево, проблем железаре чинио се као нерешив. Крајем децембра 2011. године амерички Ју Ес Стил, дотадашњи власник, повукао се због тадашње глобалне кризе у индустрији челика. Железару је тада држава откупила за један долар, а као власник смедеревске челичане само за плате радника до јуна 2016. године из буџета je потрошила више од 300 милиона евра.

Подаци Светске асоцијације за челик показују да је 2015. године, дакле док је железара још била у државном власништву, у Србији произведено око 900.000 тона челика. У време док је амерички Ју Ес Стил био власник, годишњи рекорд био је 2,2 милиона тона.

Кад су Кинези дошли у Смедерево, кренули су да агресивно повећавају производњу. Већ 2016. године ХБИС је направио плус на рачуну од 10 милиона евра, а производња челика достигла 1,2 милиона тона, да би следеће, 2017. године, производња била повећана на 1,5 милиона тона, показују подаци Светске асоцијације за челик.

Године 2018. Кинези су се у Смедереву скоро приближили америчком рекорду и производња је достигла два милиона тона челика. Те године у јануару, у односу на јануар 2017. године, Кинези су у Смедереву повећали производњу за чак 100%. Све време до увођења квота производња је константно расла, а железара је пословала позитивно. Од када је Европска уније увела квоте, производња пада, смањује се утицај железаре на БДП, а падају и пословни приходи.

Колико дуго ће Кинези, светска велесила у производњи челика, бити спремни да у Смедереву производе губитке?

Проблем. Нова технологија, као и све технолошке иновације од индустријске револуције наовамо, има генерално за циљ да замени људски рад машинама. У том погледу вештачка интелигенција суштински се не разликује од аутоматизоване предилице уведене у текстилну индустрију 1820-их година: она замењује људски рад, мада то данас чини на много вишем нивоу људских вештина. (На многе начине овакав развој је био предвидљив, јер је током историје долазило до константног пораста нивоа вештина које су биле замењивана машинама – почевши од неквалификованих и репетитивних послова које су некада обављали робови, па све до све сложенијих облика рада.)

Са становиштва расподеле дохотка, проблем је у томе што замена рада капиталом доводи до тога да све већи део националног дохотка одлази власницима капитала. Ово, преведено на конкретне људе који тај доходак примају, значи да предузетници, проналазачи нових машина и инвеститори у нове технологије добијају несразмерно више. Инвеститори су, по дефиницији, људи који поседују капитал и припадају највишим слојевима у расподели дохотка. Због тога повећање удела капитала у укупном дохотку готово неминовно води ка повећању укупне неједнакости у приходима.

То, наравно, намеће питање: које мере треба предузети како би се зауставио или ублажио раст неједнакости у приходима? Постоје три начина на која се то може учинити: ширењем расподеле власништва над капиталом тако да ефекат раста капиталног удела не осете само најбогатији; већим опорезивањем највиших прихода капитала него што је то сада случај; и забраном одређених нових финансијских активности које доносе приход учесницима али су „директно непроизводне“.

У наставку ћу размотрити ове три могућности.

Ширење власништва капитала

Капитал је изузетно концентрисан. Доњи графикон показује да, у просеку, 77 одсто домаћинстава у развијеним и средње развијеним економијама нема никакве или има скоро никакав приход од капитала у готовини („скоро никакав“ значи мање од 100 долара по особи годишње). Важно је напоменути да се овде под капиталом подразумева искључиво финансијски или продуктивни капитал који власнику доноси новчани приход. Дакле, то се не односи на богатство у ширем смислу, које обухвата, на пример, некретнине, накит, уметничка дела, намештај и слично.

Земље са најширом расподелом прихода од капитала, односно са најмањим уделом домаћинстава која немају капиталне приходе, јесу Норвешка, Јужна Кореја и (што је занимљиво) Кина. Ипак, чак и у тим земљама, око половина домаћинстава не остварује никакве приходе од капитала. У Сједињеним Америчким Државама тај проценат износи скоро 60, док у другим развијеним земљама прелази 70%. (О томе сам детаљније писао овде.)

Проблем у вези са вештачком интелигенцијом, као што је већ поменуто, је следећи: ако тако мали број људи поседује финансијски и продуктивни капитал, од његовог растућег значаја имаће користи они који већ имају капиталне ресурсе, а то ће додатно оснажити оне најбогатије и повећати неједнакост. (Чак и ако се број домаћинстава без прихода од капитала не повећа, довољно је да се најбогатији још више обогате, па да неједнакост порасте.)

Како проширити власништво над капиталом? Ово питање је раније већ било разматрано, али без већих резултата. Маргарет Тачер је говорила о „капитализму за народ“. То се углавном завршило приватизацијом државних станова. Планови за акције запослених (ЕSOP) у САД били су још један начин да се власништво прошири на раднике. Резултати су такође били мали, али, као што је Изабел Совил истакла, то је углавном због тога што давање акција радницима није било финансијски подстакнуто: ако би компаније имале пореске олакшице када деле акције радницима, вероватно би било више ESOP планова. Заправо, нема очигледног разлога зашто извршни директори треба да буду плаћени акцијама компаније, а радници не.

У неким земљама су приватни пензиони фондови коришћени не само да би се избегли потенцијално финансијски неодрживи системи са дефинисаним накнадама, већ и да би се расподелио приход од капитала. На пример, као што се види на горњем графикону, у Уједињеном Краљевству удео домаћинстава без прихода од капитала смањује се са 84% на 79%, када се урачунају приходи од приватних пензија.

Све ове методе могле би се користити са јасним циљем да се власништво над капиталом прошири на већи број људи и тиме ублажи раст неједнакости, који би готово аутоматски уследио са већом применом нових технологија, укључујући и вештачку интелигенцију.

Опорезивање највиших прихода од капитала

Још један прилично очигледан начин да се обузда раст неједнакости јесте да се капитал више опорезује. Често се порез види као једино решење, али, као што сам имплицитно већ навео, опорезивање треба да буде само један од могућих приступа. Ниједан проблем не може се решити искључиво опорезивањем.

Парадоксално, приходи од капитала у САД тренутно се опорезују по нижим стопама него приходи од рада: на пример, маргинална пореска стопа на приход од рада до 100.000 долара годишње износи 24%, а за капитал 15%; за приходе преко 400.000 долара разлика је још већа: 35% наспрам 15%. Више о томе можете прочитати у сјајној књизи Реј Д. Медоф Други сталеж: Како је порески закон створио америчку аристократију (The Second Estate: How the Tax Code Made an American Aristocracy). Дакле, постоји велики простор за повећање пореза.

Други приступ, на много начина сличан опорезивању, јесте директно власништво државе у новим технологијама или иновацијама којима је држава значајно финансијски допринела – где је држава, у ствари, могла бити „анђеоски инвеститор“ (неко ко улаже свој новац у стартапе или мале фирме у раној фази развоја, често у замену за власнички удео у тој компанији). Такви доприноси често остају непризнати.

Маријана Мацукато је то убедљиво доказала на примеру многих компанија из Силицијумске долине у САД. Вероватно се слична ствар дешава и данас, и владе не би требало да се стиде да потврде своје право на део прихода од капитала. Одлука америчке владе да преузме значајан удео у компанији „Интел“ може се посматрати управо у овом светлу. Директно власништво државе је још лакше оправдати у земљама као што је Кина, где је улога државе, директна и индиректна, у подршци иновацијама још већа.

Забрана штетних нових технологија

Последњи начин да се спречи да нове технологије повећају неједнакост јесте да се забране неке спекулативне активности које су директно „непродуктивне“. Ово је свакако најтежи и најрадикалнији начин и треба га користити врло опрезно. Ипак, не треба га искључити као опцију.

Шта је „непродуктивна“ активност у економији, тешко је прецизно одредити. Теоретски, свака активност и сваки приход који произилази из добровољних трансакција између економских актера је оправдан. Али у пракси постоје ограничења. Продаја дроге или оружја је у многим земљама забрањена, иако се обе могу посматрати као активности између добровољних учесника.

Са новим технологијама, међутим, постоје активности (везане за криптовалуте и финансијске спекулације генерално) чији је једини циљ спекулација. Оне не повећавају количину добара или услуга, нити очигледно побољшавају расподелу ресурса. Многе такве активности више личне на лутрију: неки се богате, а многи осиромашују. Као што је Адам Смит у једном мало примећеном пасусу приметио пре више од 250 година: што је лутрија већа, то је више губитника.

Опција забране не би требало да се одбаци, али треба је примењивати мудро и само у екстремним случајевима – када је, на пример, опорезивање тешко или је активност толико штетна или пуна негативних спољних ефеката да забрана може бити оправдана.

Комбиновањем ова три приступа, у различитим пропорцијама и у различито време, владе могу имати шансу да раст неједнакости у приходима држе под контролом, а да притом не спутавају иновације ни увођење нових технологија.

„Постоје будале и постоје издајници. Како бисте назвали људе који на фудбалском терену навијају за противника уместо за мађарски тим?“ Овим речима је мађарски премијер Виктор Орбан одговорио на притисак америчког председника Доналда Трампа да престане да купује руску нафту.

„Какве би последице биле по Мађарску ако бисмо обуставили куповину руских енергената? Бруто домаћи производ би одмах пао за 4%, породице би банкротирале за неколико секунди, не би било енергије у неким случајевима. А цена би била вишеструко већа, мађарске породице би плаћале стотину хиљада форинти више“, рекао је Виктор Орбан пре неколико дана.

У Мађарску руска нафта стиже преко нафтовода „Дружба“ који иде од Русије, преко Белорусије и Украјине, одакле се дели на два крака, један иде ка Мађарској, други ка Словачкој. Британски „Гардијан“ пише да Мађарска преко нафтовода „Дружба“ годишње купи 5 милиона тона нафте.

Ако би се Орбанова паралела са фудбалском утакмицом пренела на поље енергетске геополитике, онда је јасно да је на глобалном терену реч о игри Америке и Русије. У тој енергетској утакмици још је неколико тимова: мађарски, словачки, српски и хрватски. Ко ту за кога игра, ко против кога навија и какве везе НИС има с тим? Ко игра за нас, ко за нас навија, ко је против нас и да ли је сваки наш потез у овој енергетској утакмици аутогол?

Европа и руски енергенти

Ако кренемо редом, из угла америчког председника Доналда Трампа јасно је да Виктор Орбан, премијер земље која је чланица НАТО-а и Европске уније, игра за руски тим. То је било јасно прошле недеље у Уједињенима нацијама (УН), када је Трамп је позвао чланице НАТО-а да престану да купују руску нафту, како би притисли Владимира Путина да потпише мировни споразум.

„Кина и Индија су главни финансијери текућег рата. Настављају да купују руску нафту, али неопростиво је да чак ни земље НАТО-а нису престале да купују руске енергенте. То сам, као што знате, сазнао пре две недеље и нисам био срећан. Размислите о томе. Они финансирају рат против себе. Ко је, дођавола, икада чуо за тако нешто?“, рекао је Трамп у свом говору у УН.

Злобници би рекли, шта ће тек бити кад Трамп сазна да руски енергенти све време теку преко Украјине против које Русија води рат? Трамповим речником: ко је, дођавола, тек чуо за тако нешто? А преко Украјине руски енергенти теку јер Европа, која од 2022. покушава да се ослободи зависности од Русије, то још није успела. Према подацима Еуростата, званичне статистике Европске уније, удео руских енергената у укупном увозу пада, али је Русија и даље „бензинска пумпа“ Европе, јер ЕУ није успела да потпуно елиминише енергенте из ове земље.

Пре годину дана, када је реч о увозу гаса на пример, удео руског је у укупном ЕУ увозу чинио 15,8%, што је била шестина укупних потреба. Ове године тај удео је мањи и чини тек 7,8%, што је тек нешто мало више од дванаестине укупних потреба. Највише гаса у Европу тренутно стиже из Норвешке (50,8%), Алжира (17,8%) и Велике Британије (12,1%). Када је реч о течном гасу, највећи снабдевач Европе тренутно је Америка (57,7%), а Русија је на другом месту добављача са 12,9%. Прошле године у ово време руски удео био је 16,4%.

Ако говоримо о куповини нафте, Русије више нема на списку првих пет европских добављача. По значају, Русија је тренутно тек на 13. месту европских добављача нафте, а удео руске нафте у укупно увезеним количинама у Европи био је само 2,2%, што је тек педесети део укупних потреба.

Мађарска и руски енергенти

За Мађарску, Русија је и даље енергетски партнер број један и то је разлог зашто је после генералне скупштине УН-а Доналд Трамп позвао Виктора Орбана. То је и разлог зашто мађарска влада, играјући за нас и тражећи од ОФАЦ-а, америчке Канцеларије за контролу имовине у иностранству, продужетак дозволе за рад НИС-а, заправо игра и за себе, јер зависи од руских енергената.

То је мађарски премијер Виктор Орбан и рекао након разговора са америчким председником Доналдом Трампом, као и да ће руска нафта наставити стабилно да долази у Мађарску зато што је сваки други извор нестабилнији и скупљи, јер ниједан разуман човек не би одустао од сигурног за нешто неизвесно. 

„Америка је велика држава, Мађарска је мања. Али у једном смо слични, обе земље су суверене. Нема потребе да било ко од нас прихвата аргументе другог. И Америка има своје аргументе и интересе, па тако и Мађарска. Имамо ставове, јасно их изражавамо и представљамо. А ако смо у добрим односима, ако смо пријатељи, онда ћемо се саслушати“, рекао је Орбан.

Прозваним се осетио и словачки премијер Роберт Фицо. На оптужбу да и Словачка финансира Путинов рат, Фицо је рекао да оно што плате Русима за енергенте чини тек 2% њихових прихода. „Тиме не финансирамо рат, то је ствар географије, немамо другог избора“, објаснио је Фицо зашто словачка „игра за руски тим“. Слично је изјавио и мађарски министар спољних послова Петар Сијарто.

Међусобне оптужбе Мађарске и Хрватске

Има ли, ипак, алтернативе нафтоводу „Дружба“ за Мађарску и Словачку и долази ли та алтернатива преко Хрватске, такође земље чланице ЕУ и НАТО-а? Тај алтернативни правац је Јадрански нафтовод Јанаф, јер један крак тог цевовода иде и ка Мађарској, па све до Словачке, а две последње тачке у оба крака су Молове рафинерије. Јанаф, иначе, са Молом има уговор о испоруци 2,1 милиона тона нафте годишње.

Мол и Јанаф сада договарају нови уговор где би капацитети испоруке требало да се повећају неколико пута. Међутим, тај посао, тренутно, не иде по плану. Наиме, мађарски министар спољних послова, Петар Сијарто оптужио је хрватски тим за ратно профитерство. На друштвеној мрежи Фејсбук написао је следеће:

„Колико год хрватска влада то пориче, свакако желе да профитирају од рата у Украјини. Значајно су повећали транзитну таксу за пошиљке нафте кроз Хрватску од почетка рата, а сада желе да онемогуће нашој земљи куповину руске нафте како би стекли монопол над нама и тако зарадили још више новца – на нама.“

Из Загреба је стигла контраоптужба. Премијер Хрватске Андреј Пленковић рекао је како је безобразлук тврдити да Хрватска профитира, јер ова земља још од 2022. године не купује руску нафту. Да то раде неки други и да су они профитери. „То није Хрватска, то је Мађарска“, рекао је Пленковић.

За РТС је Сијарто изјавио да ако Мађарска не би добијала нафту преко „Дружбe“, онда би уместо два правца имала само један правац снабдевања, преко Хрватске:

„Притисак из Брисела и нови притисак из Загреба нас ставља у веома тежак положај, јер ако не добијамо нафту из Русије, онда потпуно зависимо од хрватског нафтовода, а ми то не желимо из бројних разлога. Прво, не желимо да зависимо од само једног нафтовода, јер било шта може да се деси. Број два, тај нафтовод неће моћи да задовољи потребе Мађарске и Словачке. Хрвати кажу да могу, али то није тачно. То просто није истина. Тестови су показали да је капацитет тог нафтовода на годишњем нивоу нижи у поређењу са реалним потребама Мађарске и Словачке да би задовољили потребе наших земаља.“

Србија у енергетској геополитичкој утакмици

И ту долазимо и до Србије, као играча у овој енергетској геополитичкој утакмици. Јанафов посао с Молом могао би да се одрази и на НИС.

Од како су крајем прошле године најављене америчке санкције НИС-у, који је у већинском руском власништву, хрватски тим је, Орбановим речником, навијао за српски. Али, зато што је то било и у њиховом интересу. НИС је Јанафов пословни партнер број један, речено је тада у овој компанији. Јанаф са НИС-ом има уговор о испоруци 10 милиона тона сирове нафте до краја 2026. године. Дакле 5 милиона тона годишње.

Ако се та два уговора ставе у контекст, НИС-у Јанаф, по тренутно важећем уговору, испоручује двоструко више нафте него Молу. И та нафта Јадранским нафтоводом од луке Омишаљ на острву Крк па до НИС-ове рафинерије нафте у Панчеву ићи ће све док америчке санкције НИС-у не ступе на снагу.

Из Јанафа је данас саопштено да су од OFAC-а, америчке Канцеларије за контролу имовине у иностранству, добили неопходну лиценцу за испоруку нафте по уговору који имају са НИС-ом до 8. октобра. „У наредним данима Јанаф ће се преко својих америчких адвоката и уз подршку Владе Републике Хрватске, обратити ОFAC-у с циљем добијања продужетка лиценце. Могућност продужења дозволе након 8. октобра 2025. године у великој мери ће зависити од даљих активности које ће подузети НИС према надлежним америчким институцијама“, саопштио је Јанаф.

Саопштењем се огласио и НИС. Подсећа да су, такође, поднели и допуну захтева за уклањање са SDN (Specially designated Nationals) листе, као и да је реч о дуготрајном и комплексном процесу, а иницијални захтев је послат 14. марта ове године. „НИС наставља са активностима које имају за циљ превазилажење актуелне ситуације, а о свим новим околностима које могу утицати на пословање компанија ће благовремено обавестити јавност,“ наводи се у саопштењу.

Ових дана из НИС-а је саопштено и да су обезбеђене довољне резерве сирове нафте. Колико те залихе износе у количинама није познато. У данима, то је кажу неколико месеци.

Неки подаци о залихама нафте, ипак, могу да се виде и из званичне статистике. У августу ове године залихе нафте, у односу на просек 2024. године, повећане су 13,5%, подаци су Републичког завода за статистику из области индустријске производње. А с обзиром да се подаци о производњи нафте односе само на НИС и да нико други у Србији не производи нафту, онда је јасно да је реч о њиховим залихама.

Шта то значи, за који сценарио се НИС спрема, не знамо ако немамо податке о количинама, али оно што знамо јесте да је током ових девет месеци одлагања санкција ова компанија, која је једна од највећих у земљи, претрпела озбиљну финансијску штету. У првој половини године, НИС је имао губитак већи од 30 милиона евра. На крају прошле године НИС је имао и велики износ готовине на рачуну, види се из финансијског извештаја ове компаније. Дакле, спремао је и резерве кеша.

Зависност од других

Да ли снабдевање Србије сировом нафтом сада зависи и од онога што ради менаџмент нафтних компанија у региону? Ако хрватски Јанаф направи уговор са Молом према коме ће испоруке ка Мађарској и Словачкој бити неколико пута веће, шта то може да значи за нас? Односно, да ли Јанаф и даље, играјући за себе, игра и за наш тим?

У ауторском тексту за „Пословни дневник“, члан борда директора Јанафа Владислав Веселица уговор са НИС-ом уопште не спомиње, већ само уговор са мађарским Молом. Ова компанија има власнички удео у хрватској Ини. „Јанаф је спреман да покрије целокупне годишње потребе за сировом нафтом две рафинерије Мол групе у централној Европи. Направили смо неколико тестова и у складу са њима дали гаранције Мол групи, Републици Хрватској и Европској унији за испоруку 12,9 милиона тона сирове нафте годишње уз могућност преузимања нафте од стране Мола и 95 одсто искоришћења нафтовода“, наводи се у том тексту.

Дакле, ако Јанаф сарадњу са Молом са којим већ има уговор прошири и договори испоруку 12,9 милиона тона годишње, онда ће мађарски Мол постати Јанафов партнер број један, уместо НИС-а. А да би Јанаф постао Молов партнер, Мађарска претходно треба да престане да игра за руски тим и престане да купује руску нафту.

Мол је у петак саопштио да Јанаф за ту испоруку није технички спреман:

„Прошле недеље Мол и Јанаф спровели су више заједничких тестова на Јадранском нафтоводу, али најновији резултати још увек не потврђују да је цевовод способан да дугорочно испоручује довољне количине сирове нафте за Мађарску и Словачку из Јадранског мора. Током тестирања, цевовод није могао да ради са довољним капацитетом дуже од један, два сата. Да би јужна рута снабдевања била потпуно функционална, хрватски део мора да достигне транспортни капацитет од 40.000 тона нафте дневно, односно 14 милиона тона годишње.“

У тој компликованој енергетској геополитичкој утакмици Србија чека 8. октобар и америчке санкције за НИС. „Наравно да смо ми ту колатерална штета односа између Руса и Американаца, али ћемо високу цену платити ми“, рекао је председник Србије Александар Вучић.

Без доброг решења

Ако бисмо се играли Орбановом паралелом, на коју страну, онда, Србија треба да поведе лопту? У ком год правцу да крене, да ли Србија сада играјући за себе игра против себе?

Ако би држава, рецимо, задржала руско власништво у фирми (јер по свему судећи Руси не желе да продају свој власнички удео), онда би добила америчке санкције, а с обзиром на то да су оне свеобухватне, која би то компанија била спрема да послује с НИС-ом који је под санкцијама?

Кредити би у једном дану могли да доспеју на наплату (више од 500 милиона евра), банке са страним власништвом прекинуле би трансакције са НИС-ом. Као једно од решења спомиње се домаћа банка Поштанска штедионица, преко које би могле да иду трансакције са НИС-ом, али за то још нема никакве званичне потврде.

Питање је и како би 13.500 запослених у НИС-у добило плате. Генерални директор НИС-а Кирил Тјурдењев упутио је умирујуће писмо запосленима у коме каже да се то неће одразити на њихове личне текуће рачуне.

Ако би држава, на пример, национализовала НИС, то би онда значило да игра за Америку, а против Руса. Јер за нас је НИС, што би Американци рекли, „превелики да би пропао“, има скоро 70% нафтног тржишта и пуни 10% буџета. И тако би НИС избегао санкције.

Али, да ли би и то био аутогол? Јер у односима Србије и Русије, исто онолико колико је важна нафта важан је и гас. У октобру се очекује потписивање дугорочног споразума о гасу. Према енергетском билансу Републике Србије за 2025. годину, планирано је да се увезе 2,8 милијарди кубика гаса. Дугорочни гасни споразум са Русијом још није склопљен, а сигурно неће бити потписан пре 8. октобра, односно док се не види игра ли Србија и даље за руски тим. Чак 90 одсто гаса Србија увози, само 10 одсто производи.

За нас је решење да Руси продају свој власнички удео у НИС-у. Међутим, ако се опет вратимо на Орбанову паралелу, ако би у овој енергетској геополитичкој утакмици они било коме продали НИС, то би значило да играју за амерички тим. За Гаспромов годишњи профит од 14,8 милијарди, НИС-ових 153 милиона евра чини нешто мало више од 1%. Хоће ли Руси онда пре изгубити 1% или целу утакмицу? Хоће ли пристати да у Србији буду поражени пред Америком?

Најједноставније речено, исход ове наше утакмице зависи од тога хоће ли Руси бити они које Орбан зове будалама. Они који играју или навијају за супротни тим.

Скоро шест месеци након што је Трамп најавио своје изузетно високе „реципрочне“ царине – у очигледном пркошењу правилима Светске трговинске организације – глобални трговински систем се добро држи. Према подацима UNCTAD-а (Конференције Уједињених нација о трговини и развоју), глобална трговина је порасла за 300 милијарди долара у првој половини 2025. (раст од 1,5%), што одражава скроман, али упоран опоравак упркос геополитичким тензијама и политичкој неизвесности. Пројекције указују на раст од 2% у другом кварталу, а главни генератор раста остаће услуге, које су током  последња четири квартала оствариле раст извоза од 9%.

Ниједна друга велика економија није следила Трампов пример, што указује да већи део света разуме да су његове царине економски ирационалне. Истина, није увек ни било речи о економији, Трамп користи царине за унапређење геополитичких циљева или за решавање својих личних проблема, као што показује случај са царинама од 50% Бразилу које су казна за кривично гоњење бившег председника Болсонара, иначе Трамповог идеолошког савезника.

Како је ко прошао у „царинском рату“

Трампова администрација је стално потенцирала да су царине кључ за побољшање трговинског биланса САД-а, због чега „реципрочне“ царине наводно одражавају величину америчког дефицита са сваком економијом. Међутим, за сада се кумулативни трговински дефицит САД-а повећао и то за 160 милијарди долара током прве половине ове године. Америчка увозна тражња је „издржала“ царине, и то зато што америчка економија наставља да расте, док су царинске стопе, у просеку, остале знатно испод оних које је Трамп објавио 2. априла.

Као апроксимација величине стварних царина могу да послуже приходи од њих у односу на укупан увоз САД-а. У јулу је однос између две величине био 10% (28 милијарди долара прихода од царина и 283 милијарде долара укупног увоза земље). Истина, то је осам процентних поена више од нивоа у јануару – повећање које је, иако без преседана, премало да би имало снажан непосредни утицај на трговинске токове.

Посматрано од маја ове године, САД су од својих трговинских партнера прикупиле царине од тек 9-10%, у просеку, делимично због чињенице да око половина целокупног америчког увоза и даље улази без царине. Наиме, повећања царина су у пракси остала релативно ограничена, те је и њихов утицај на инфлацију у САД до сада био слаб.

Док је увоз из Кине подвргнут просечној царини од 40%, ЕУ је знатно боље прошла, са просечном царином од нешто испод 10%. Ове бројке оповргавају извештаје да је Трамп „попустио“ према Кини, док је америчке савезнике третирао строже. Оквирни трговински споразум који је ЕУ недавно договорила са Трамповом администрацијом је доказ трајних релативних предности америчких савезника.

Иако су многи критиковали ЕУ због њене наводне капитулације пред Трампом, споразум је такав да су царинске стопе на европски увоз знатно испод оних са којима се суочава Кина, па чак и мало испод оних са којима се суочавају амерички азијски савезници, попут Јапана и Јужне Кореје.

Само су Канада и Мексико у знатно бољем положају од ЕУ, јер је споразум САД-Мексико-Канада (де факто) остао углавном нетакнут.

Јачање глобалне трговинске позиције Пекинга

Јасно је да су Трампове царине осмишљене да казне Пекинг, поред осталог, драстичним смањењем кинеског извоза на америчко тржиште. Међутим, укупни глобални трговински суфицит Кине порастао је за чак 28% међугодишње, закључно са августом ове године. Извозна машина Пекинга није успорила – променила је фокус. Земље у Европи, југоисточној Азији, Африци и Латинској Америци постале су главни купци кинеске робе, са електричним возилима, соларним панелима и потрошачком електроником на врху. Овај пораст није случајан, он одражава деценије кинеских улагања у глобалну инфраструктуру кроз иницијативе попут „Појас и пут“, у оквиру којих су изграђени путеви, луке и дигиталне мреже широм земаља у развоју.

Док су Трампове царине смањиле кинески извоз у Америку, Пекинг је искористио тренутак да диверзификује извоз, прошири се на нова тржишта и искористи своју контролу над критичним ретким минералима као оружје. Кина је продубила трговинске везе са бројним државама, док се Вашингтон тек делимично осланио на традиционалне партнере попут Јапана, Јужне Кореје и делова Европе како би подржао своју царинску кампању.

Упркос забринутости ЕУ због кинеских електричних возила, европска потражња остаје јака. Кинески инфраструктурни пројекти и извоз енергије позиционирали су Пекинг као доминантног економског партнера широм Африке, док је потписивањем више трговинских и инвестиционих споразума повећан утицај у Бразилу, Аргентини и Чилеу.

Јасно је да ширењем свог глобалног домета Кина смањује зависност од америчких потрошача, истовремено јачајући своју позицију паралелног економског хаба. Тренутни трговински рат између две највеће светске економије додатно утиче на преобликовање глобалне трговине. Супротно интенцијама нове администрације у Белој кући, која се поред осталог суочава са проблемима попут повећане рањивости својих ланаца снабдевања, чини се да Кина не само да преживљава, већ тихо јача своју глобалну економску позицију.

Оптимистичне средњорочне пројекције

Дакле, за сада изгледа да ће тренутна трговинска политика Вашингтона имати релативно слаб утицај на трговинске токове те земље, те да неће трансформисати глобални трговински систем – све док остатак света настави да избегава Трампов пример и остане посвећен отвореној трговини.

Тако се у јунском извештају Светске банке процењује да ће се наставити раст глобалне трговине робом и услугама (за 1,8%), али и да ће он бити спорији од прошлогодишњих 3,4%. Потом се, уз пројектовано повећање глобалног привредног раста, прогнозира да ће се раст светске трговине убрзавати, достижући 2,4% у 2026, те 2,7% у 2027. – што је и даље знатно испод пре-пандемијског просека од 4,6%.

Знатно је оптимистичнији DHL Trade Atlas 2025 Report, где се указује да међународна трговина наставља да одолева сваком „замисливом“ изазову, од финансијске кризе 2007-2008. и пандемије до царина и геополитичких сукоба. Уз признавање да је средњи рок неизвесан, предвиђа да ће се средњорочни раст трговине (закључно са 2029) „наставити раст сличном стопом“, као и до сада.

Наводи се неколико разлога за оптимизам у погледу будућности глобалне трговине, упркос окретању ка рестриктивнијој трговинској политици САД-а. Потенцира се да већина земаља наставља да тежи отвореној трговини као кључној економској политици (наравно, због великих користи које она генерише). Додатно, америчке трговинске баријере могле би да ојачају везе међу другим државама, те да би услед претње узвратним мерама многе Трампове царинске претње могле завршити другачије него што је првобитно предложено.

Наиме, удео САД-а у светском увозу од 13% и извозу од 9% је такав да политике САД имају значајан утицај на друге земље, али недовољан да Вашингтон једнострано одређује будућност глобалне трговине. Индија, Вијетнам, Индонезија и Филипини су у извештају идентификовани као нови лидери у расту трговине. На нивоу главних светских региона, најбржи раст обима трговине од 2024. до 2029. прогнозира се за Јужну и Централну Азију, подсахарску Африку и земље АСЕАН-а.

Подстрек глобалној трговини могли би дати нижи трошкови трговине и повећана продуктивност, који ће бити узроковани развојем вештачке интелигенције. Према најновијем извештају Светске трговинске организације, могло би доћи до значајног додатног повећања трговине од чак 34-37% и БДП-а (за 12-13%) до 2040. На пример:  технологије превођења засноване на вештачкој интелигенцији могу учинити комуникацију бржом и исплативијом, посебно у корист малих произвођача и трговаца, омогућавајући им да се прошире на глобална тржишта.

Све указује да би у драстично усложњеном трговинском окружењу, које је последица и практичног застоја рада Светске трговинске организације (услед парализе функционисања њених органа од стране „незадовољног“ Вашингтона), вештачка интелигенција, наравно уз активни ангажман огромног броја чланица СТО на ублажавању штета које доноси протекционистичка политика Америке, могла постати „светла тачка“ за глобалну трговину, и самим тим економски развој широм света у годинама пред нама.

Новогодишњи ваучери за сву децу Београда ће ове године уместо 6.000 износити 10.000 динара. Да ли то што ће износ ваучера бити већи за 66% значи да у буџету има вишка пара? „Пара имате онолико колико имате“, лаконски је рекао Никола Никодијевић, председник Скупштине града гостујући у Београдској хроници 16. септембра.

А колико и да ли град Београд има пара види се из извештаја Државне ревизорске институције (ДРИ) о ревизији консолидованих финансијских извештаја завршног рачуна буџета Града Београда за 2024. годину. То није документ због кога су ревизори тражили разрешење градоначелника Александра Шапића, али се из њега јасно види да је град обавезе у износу од 9,3 милијарди динара, што је око 79 милиона евра, које су на наплату доспевале 2024. године пребацио за 2025. годину. Тиме је слика градских финансија на крају прошле године била улепшана за тачно толики износ, поменутих 9,3 милијарди динара. И то није једини проблем. 

По Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, обавезе доспевају на наплату за 45 дана, а Град Београд, као дужник, доносио је закључке којима је правио неке врсте тројних уговора о откупу дуга са повериоцима и банкама, чиме су рокови плаћања продужавани годину дана.

Механизам продужавања рокова плаћања

На практичном примеру то је изгледало овако: Секретаријат за комуналне и стамбене послове закључио је уговор у укупном износу од 620 милиона динара (5,2 милиона евра) са фирмом Јединство из Севојна. Рокови доспећа по две фактуре били су 27. и 30. јануар 2025. године. А кад је дуг доспео на наплату, откупила га је банка и то тако што је потписан уговор о факторингу. По том уговору нови власник дуга била је Ерсте банка, а рок доспећа је продужен (али не дуже од 12 месеци).

ДРИ у извештају наводи да то није у складу са чланом 4 Закона о роковима плаћања. Уз то, ревизори су утврдили да је Град Београд на себе преузео обавезу плаћања камате и факторинг накнаде, што је иначе обавеза онога ко дуг продаје банци, а у овом случају то је Јединство из Севојна. У овом случају Град је платио 35 милиона динара (257.000 евра) на име одлагања дуга. Ревизори у извештају наводе да је то у супротности са Законом о буџетском систему.

Сличне неправилности ревизори су уочили и у случају обавеза које град има према предузећу Стрела из Обреновца. Реч је о уговору од 26. јуна 2024. године, којим се уређују међусобна права и обавезе у реализацији комуналне делатности јавног приградског и локалног превоза путника на територији града. У овом случају је Уговор о факторингу потписан са банком Интеза. Тиме је дуг који је према овом предузећу имао Секретаријат за јавни превоз уступљен  банци. У овом случају рокови плаћања за десет фактура које су доспевале у новембру и децембру 2024. године су продужени и доспевају у октобру, новембру и децембру ове године. Укупна вредност тих десет фактура је 1,76 милијарди динара, што је око 15 милиона евра.

Исти принцип градска управа користи и када је реч о дуговањима према градским комуналним предузећима попут „Градске чистоће“. Реч је о уговору од 29. децембра 2023. године.

Град Београд је као дужник закључио три Споразума о начину измирења дуга са банком Интеза, као новим повериоцем. Тиме су продужени рокови доспећа три фактуре за годину дана. Њихова укупна вредност износи 664 милиона динара, што је око 5,6 милиона евра. Нови датуми доспећа су новембар и децембар 2025. године. Ревизори у свом извештају наводе да то није у складу са Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

По сличном принципу направљен је уговор са банком Интезa о откупу дуга у укупном износу од 296 милиона динара (2,5 милиона евра) према комуналном предузећу „Јавно осветљење“. Рокови доспећа за укупно шест фактура продужени су за годину дана.

Исто је и са предузећем „Зеленило-Београд“ које је 34 фактуре на износ од 902 милиона динара (7,7 милиона евра), које су доспевале у јануару и фебруару ове године, Споразумом о начину измирења дуга са банком Интезa успело да одложи. Нови рокови плаћања за Град су у октобру, новембру и децембру 2025. године.

Секретаријат за саобраћај је закључио уговор 11. марта 2024. године са Јавним предузећем „Путеви Београда“, да би након тога било закључено још шест анекса, односно допуне основног уговора, уочили су ревизори. На име тог дуга такође је са банком Интеза закључен Уговор о факторингу. Тиме је град рокове плаћања за 104 фактуре продужио за годину дана. Укупан износ дуга по тим фактурама је 1,75 милијарди динара, што је око 14 милиона евра. Нови датуми доспећа су у септембру, октобру, новембру и децембру 2025. године, уочили су ревизори.

Дугови према ГСП-у су пренети на ОТП банку. Реч је о потраживању у укупном износу од 4 милијарде динара, односно 34 милиона евра. Градоначелник је 28. октобра 2024. године донео закључак „којим се усваја информација о потреби закључења споразума о регулисању финансијских обавеза путем откупа потраживања“. Ова трансакција ишла је тако што је Секретаријат за јавни превоз ГСП-у у 2024. години издао попуњене менице на износ од 4 милијарде динара. А онда је ГСП примљене менице пренело на ОТП банку, чиме су рокови плаћања такође продужени.

Формална ликвидност

На основу овог извештаја ДРИ види се да је град обавезе у износу од 9,3 милијарди динара одложио годину дана, а 620 милиона динара до годину дана. Ако се зна да су укупни приходи града за 2024. били планирани на нивоу од 178 милијарди динара, а на крају, како су ревизори видели из завршног рачуна града, остварени на нивоу од 161 милијарду динара, да су расходи били планирани на нивоу од 185 милијарди, а остварени на нивоу од 157 милијарди, слика градске касе била би другачија да су ове обавезе од 9,3 милијарде динара дошле на наплату и да нису одложене уговорима. Градски буџет био би у дефициту.

По Закону о буџетском систему, мањак у буџету локалних самоуправа не може бити већи од 10% укупних прихода, али „може настати само као резултат јавних инвестиција“. То се наводи у члану 27ж у коме су прецизно дефинисана фискална правила за локал. Ако се дефицит троши за јавне инвестиције, локална самоуправа може Министарству финансија да поднесе захтев да мањак у каси буде и већи.

Али, ова пракса буџетирања обавезе града само пребацује у будућност, чиме град само формално има ликвидност, односно довољно прихода да покрије расходе. Истовремено, камате по том основу се повећавају, трошкови факторинга такође, а дугови се преносе у следећу годину. У буџету за 2024. годину издаци за камате били су планирани на нивоу од око две милијарде динара.

Нетаргетиране и популистичке мере

Према подацима Управе за јавни дуг, задужење Града Београда на дан 31. јула ове године износило је тачно 23,18 милијарди динара, што је око 198 милиона евра. Од укупног дуга локалне самоуправе, дуг града Београда чини чак 59,1%. По том нивоу град Београд још није достигао ниво дуга од око 410 милиона евра, колико је износио на крају 2013. године. Примера ради, 2007. године дуг је био 60 милиона евра.

Како је у једном од својих извештаја написао Фискални савет, „овакав модел повећања инвестиција брзо се показао као неодржив, јер је довео до готово неконтролисаног раста дуга на нивоу већем од 65% укупних прихода (репер за превисоку задуженост је 50% текућих прихода)“. Како су тада навели, град није штедео на текућим расходима „већ је уводио популистичке и нетаргетиране расходе попут тринаесте пензије“.

Наравно, извештај се односио на период када је градоначелник био Драган Ђилас. Дуг града сада је на око 15% прихода, али нема сумње да су и ђачка помоћ од 20.000 динара и бесплатни вртићи и бесплатни градски превоз и новогодишњи ваучери нетаргетиране и популистичке мере. На наплату обично не долазе у години у којој се мере спроводе, већ касније, како се обавезе гомилају, дугови престонице постају већи.И пре него што је, рецимо, градски превоз постао бесплатан, ГСП је пословао са губитком. Прошле године тај губитак је износио скоро две милијарде динара, а претходне, 2023. био је 819 милиона динара. И то упркос томе што је ово предузеће у 2024. години субвенционисано са 3,75 милијарди динара (32 милиона евра), а 2023. године са 4,6 милијарди динара (39 милиона евра). А приходи од продаје производа и услуга, како се наводи у финансијском извештају, били су 19 милијарди динара. Сада тих прихода неће бити.

Иначе, због овог завршног рачуна за 2024. годину ревизори нису тражили разрешење градоначелника, већ због буџета за 2022. годину.

Одлагање проблема 

Када је пре неки дан градоначелник Александар Шапић држао своју редовну месечну конференцију за новинаре, на питање новинара зашто није отклонио неправилности на које је указао државни ревизор, који је тражио и његову смену, Александар Шапић одговорио је да ти проблеми у градској управи постоје дуже од 20 година, и док су претходни градоначелници били на тој функцији.

„Уколико за тих мојих шест месеци градоначелниковања и грешака, неправилности, ја треба да будем смењен, онда се поставља логично питање – шта је требало да се догоди Зорану Радојичићу, Драгану Ђиласу, а пре свега Синиши Малом. Они би требало да су одавно утамничени сви, јер су један четири године, један пет, један шест били на челу града кад је све исто функционисало, а ја само пет месеци“, навео је Шапић.

За завршни рачун за 2024. годину ДРИ је дала „мишљење са резервом“ у којем се наводи да није у потпуности успостављен ефикасан систем интерних контрола, што је довело до настанка одређених неправилности код пописа имовине и обавеза. Финансијском позицијом града, ДРИ се не бави.

Али, одлагање обавеза за следећу годину значи одлагање проблема. Тако је могуће да у буџету за 2025. годину буду планирана издвајања за ђачку помоћ (20.000 динара по ученику), али како може да се види у Службеном листу града Београда, град још отплаћује дигиталне уџбенике, што је био пројекат поделе бесплатних таблета некадашњег градског менаџера Горана Весића у време док је градоначелник Београда био Зоран Радојичић.

Наравно да школске 2025/26. године бесплатне таблете Горана Весића нико не користи. Питање је да ли их је ико користио у настави и школске 2021/22, када су подељени. А ове године, по том основу планирано је да град плати рату од 430 милиона динара, што је 3,6 милиона евра. И то није све. Из планског дела буџета престонице види се да ће и следеће године рата за дигиталне уџбенике из којих се не учи, такође морати да се плати.

„Звао сам вас, господо, да вам саопштим једну веома непријатну ствар: долази нам ревизор.“

Након што градоначелник објави ову лошу вест, у граду настаје паника.

Овом реченицом почиње драма „Ревизор“ Николаја Гогоља.

„Какав је ревизор? Има ли бркове? Мене само једно интересује – је ли генерал?“, питали су се Гогољеви јунаци, али и глумци на сцени Атељеа 212 у коме у овој представи градоначелника глуми Небојша Илић.

Шира јавност у Србији не зна ни ко је Ивица Гавриловић, а камо ли има ли бркове. Једино што се поуздано зна је да сигурно није генерал. Али је након што је, као председник Савета Државне ревизорске институције (ДРИ), потписао документ рогобатног назива „Послеревизиони извештај о мерама исправљања Града Београда“, у коме су уочене и неке неправилности у обрачуну зарада запослених у Атељеу 212 и неких других институција, у граду заиста настала паника.

ДРИ је у том документу уочио да је Град Београд тешко кршио обавезу доброг пословања, због чега је Скупштини града Београда упућен захтев за разрешење одговорног лица. У овом случају то је градоначелник Александар Шапић.

По члану 40 Закона о ДРИ, ревизори на то имају право и то све након што се у неколико корака ревизионог поступка неправилности не отклоне. Буџетски корисник код кога су ревизори уочили неправилности може да касније током поступка поднесе такозвани Извештај о отклањању уочених неправилности. Ако и након тога ДРИ установи да неправилности нису отклоњене, има право да поднесе захтев за разрешење.

У интерним процедурама ДРИ постоје смернице за доношење такве одлуке, односно подношење захтева за разрешење одговорног лица. Након тога, орган који је добио овај захтев, а у овом случају је то Скупштина града, мора да одлучује по том захтеву. Има рок да о својој одлуци обавестити ДРИ у року од 15 дана од дана уручења позива. ДРИ је Скупштини града Београда упутила захтев 6. августа, а Скупштини је уручен 20. августа. Рок за одговор по овом захтеву је истекао 4. септембра.

Решени и нерешени захтеви

Од 2021. до данас, како кажу у ДРИ за Око магазин, овај захтев поднет је 9 пута. Многи случајеви, међутим, остали су без епилога. Претходни пут захтев за разрешење поднет је 16. јуна ове године. Након што је уочено да је здравствени центар Сурдулица тешко кршио обавезу доброг пословања, ДРИ је Министарству здравља упутила захтев за разрешење директора Драгана Китановића. Захтев је упућен Министарству здравља, али исход није познат, кажу у ДРИ.

У предузећу „Ласта“ ревизорски захтев се завршио разрешењем. Директор је поднео оставку, а надзорни одбор именовао је новог директора. Захтев за смену директора упућен је и Заводу за изградњу Града Београда. Иако у ДРИ кажу да исход овог поступка није познат, на сајту Агенције за привредне регистре може да се види да је Радоман Спалевић и даље в.д. директора.

Захтев за разрешење ревизори су послали и у Правосудну академију. Управни одбор одбио је предлог и није разрешио директора. Ненад Вујић данас је министар правде у Влади Републике Србије.

По захтеву ревизора, дужности је разрешен директор Специјалне болнице Русанда и именован је нови руководилац. Разрешење су ревизори тражили и за директора Института економских наука. Надлежни орган није поступио по захтеву ДРИ, па директор није разрешен, кажу у овој институцији за Око магазин.

Била су и два случаја где су поступци започети, а нису окончани. За разрешење директора Националног парка Фрушка гора поступак је био у току пред Министарством привреде. Није окончан. За директора Републичке дирекције за робне резерве, чије су разрешење ревизори такође тражили, поступак је био у надлежности више министарстава. Али након оставке Владе није настављен.

Теоретски, то значи да Скупштина града може да сазове седницу на којој ће се расправљати о захтеву за разрешење актуелног градоначелника Александра Шапића, а од воље владајуће већине зависи да ли ће се задржати на тој функцији.

Шта су неправилности у пословању

А због којих, како то ревизори кажу, тежих неправилности у пословању се тражи смена градоначелника? У извештају ДРИ од тридесетак страна, који је јавно доступан на сајту ове институције, види се да их има четири.

Код 892 запослена (директни буџетски корисници) утврђено је да коефицијенти за обрачун плата нису били у складу са прописима. Због тога је њима током 2022. године исплаћено 215,7 милиона динара више него што им је следовало. То је око 1,8 милиона евра.

У предшколским установама чији је оснивач Град Београд утврђена је погрешна примена коефицијената и основице за обрачун и исплатe плата, због чега су исплаћени виши расходи у износу од најмање 381,6 милиона динара у 2022. години, што је око 3,2 милиона евра.

У позоришту Атеље 212, 19 запослених који нису на руководећим местима добили су практично „руководеће плате“. Обрачунат им је коефицијент по основу руковођења, па им је исплаћено најмање 1,7 милиона динара више (око 14.000 евра). Ова „тежа неправилност“, како је зову ревизори, заиста звучи комедиографски. Јер кад се овај износ од 14.000 евра подели на 19 запослених, вероватно глумаца, а онда то на 12 месеци, испада да је проблем то што је неко у Атељеу добио 60 евра месечно више него што му је припадало. А тендери и јавне набавке нису на списку укупно четири теже неправилности, које су видели ревизори.

Плате су погрешно обрачунаване и у установи „Центар дечијих летовалишта и опоравилишта“.

Из извештаја може да се види и то да су неке неправилности у одазивном извештају отклоњене. Али не све. Град Београд је отклонио неправилности које се односе на „Центар дечијих летовалишта и опоравилишта“, 13 запослених у позоришту Атеље 212 и неправилно утврђене коефицијенте за предшколске установе, осим увећања коефицијената за обрачун и исплату плата за директоре предшколских установа „Звездара“ и „11. април“.

Ревизори су установили да је неправилно исплаћена и солидарна и једнократна новчана помоћ за директне буџетске кориснике, 17 предшколских установа, 31 установу културе и две установе социјалне заштите, у укупном износу од 381,12 милиона динара, што је око 3,2 милиона евра.

Исти проблеми, иста објашњења

Председник Скупштине града Никола Никодијевић, онај који би требало и да сазове седницу на којој би се расправљало о смени, већ је рекао да то неће учинити. Како је навео у писаној изјави медијима, социјална политика Града Београда заснива се на заштити запослених у предшколским установама, те да би поступање по пријави ДРИ угрозило читав систем предшколског образовања у српској престоници. „Ми на тако нешто нећемо пристати“, изјавио је председник градског парламента. Како је навео, за такву одлуку има пуну подршку гранског синдиката.

„Наша социјална политика штити запослене у предшколским установама, тако да нећемо смањивати плате, а ако неко то жели, нека јасно и каже. Пријава ДРИ односи се на повећање основице од 10 одсто за васпитачице у нашим предшколским установама. Таква пракса постоји дуги низ година у граду и ми нећемо смањивати плате онима који раде са нашом децом. Ово није прва пријава ДРИ, овакве пријаве су подношене и против претходних градоначелника“, нагласио је Никодијевић.

Овај случај, заиста, подсећа на онај o ненаменском трошењу буџета града Београда 2010. године, у време док је градоначелник био Драган Ђилас. Примедбе ревизора биле су сличне. Односиле су се на обрачуна зарада васпитачицама и исплату једнократне помоћи пензионерима. Оно што је Ђилас тада ревизорима одговорио, слично је ономе што је данас у одбрану Александра Шапића рекао Никола Никодијевић: „Ако су прекршајне пријаве поднете због плата васпитачица, наш заједнички став је да смо сигурно законски у праву“, рекао је тада Ђилас.

Додао је још и да сматра да је бесмислено причати о томе да васпитачице не треба да добијају плату већу од прописаних 22.000 динара, или да пензионери чија је пензија 10.000 динара не добијају годишњу помоћ од 16.000 динара. „Уколико се сматра да нисмо поступили исправно зато што помажемо васпитачицама и пензионерима, онда закон треба да се мења“, изјавио је тадашњи градоначелник Драган Ђилас.

Постоји, ипак, једна битна разлика. У оно време тадашњи председник Савета ДРИ Радослав Сретеновић није тражио Ђиласову смену. Преко медија га је подсећао да на то има право по закону.

Читајте извештаје

И после 12 година, ревизори су у начину на који се троши новац из градског буџета уочили мање-више сличне примедбе. Хоће ли и епилог ове нове ревизије бити сличан?

Оно што често може да се чује као критика на рачун рада ДРИ je да су њихове примедбе књиговодствене природе и да не откривају корупцију у пословању оних који троше буџетски новац, да се врло ретко дотакну јавних набавки. То, ипак, није тачно, јер је на сајту ДРИ од 2010. године до данас објављено на стотину извештаја, многи од њих односе се на јавне набавке. Јавно су доступни, само их не читамо, а чак и у случајевима неправилности у којима се тражи разрешење одговорних лица често остају без епилога.

Код Гогоља се град заталасао због појаве лажног ревизора, кога у представи Иве Милошевић у Атељеу 212 глуми Гордан Кичић. Онај који се појављује у првом чину и изазва панику и пометњу био је лажан. Само су проблеми које је видео били прави (у суду је владао хаос, председница суда није крила да прима мито, да у судници гаји гуске и да се ту суше свакојаке прње, мирисало је на алкохол, у болницама пацијенти нису добијали добре лекове, доктори нису знали руски, а пацијенти су били прљави). Прави ревизор појавио се тек на крају, у петом чину, па се драма завршава кад би реално требало да почне.

Тако је изгледа и код нас. Кад ревизор објави извештај, увек је драма. А кад неправилности, па макар биле и књиговодствене, како то кажу критичари ДРИ, треба да се отклоне, крај је драме. Ове последње из Извештаја ДРИ изнoсе укупно око пет милиона евра.

Шта је епилог ревизије домаћа јавност обично никад не сазна. Баш као код Гогоља. Није ли онда у праву глумац Небојша Илић који глуми градоначелника кад каже: „Не страхујем ја од ревизора.“ Мисли ли то исто ових дана и Александар Шапић?

„Ако говоримо о животном стандарду грађана, ја сам свестан тога да људи тешко живе. Али, ма колико да је незадовољство велико, ми, и због властитог самопоуздања и због поштовања резултата које смо постигли, треба да кажемо да постоји напредак. Јер, то је чињеница. Напредак, ма колико мали, ипак постоји. Он постоји и у односу на стање у привреди, на произвођаче, за оно што они могу да добију за своје производе, цене које су сада економске цене, али и на страну потрошача који својим новцем, својим тешко зарађеним платама, треба да обезбеде своју егзистенцију. Ако погледате однос зараде и минималне потрошачке корпе, тај однос се мењао толико да је, ако говоримо на нивоу јуна месеца, скоро једна просечна плата довољна да се купи једна минимална потрошачка корпа за четворочлану породицу.“

Ово није рекао председник Александар Вучић.

Ово је 12. августа 2002. рекао тадашњи премијер Зоран Ђинђић. У септембру 2000. године, биле су потребне две просечне плате да би се покрила минимална потрошачка корпа, подсетио је тада Ђинђић у намери да илуструје напредак.

Деведесете и одмах после њих

Просечна плата 2000. године била је свега 2.000 динара, а у лето 2002. године, када је Зоран Ђинђић држао конференцију за новинаре о стандарду у згради Владе Републике Србије, просечна плата износила је непуних 10.000 динара.

С обзиром на то да је из данашњег тренутка тешко закључити колико је новац тог лета вредео, видео архива РТС-а чува и снимак на коме Зоран Ђинђић, поводом 500 дана владе, показује табеле и графиконе. На њима се види да је, рецимо, у лето 2002. године била неопходна 1,95 плата да би се купио фрижидер, за машину за прање веша требало је 2,32 просечне плате, а за телевизор 1,93 просечне плате. На крају Ђинђићеве табеле види се и да је за куповину аута ('југо скала' 101/55) требало издвојити чак 28,25 просечних плата.

„Ако погледамо ово прво мерило, видећемо да је, рецимо, 1996. било потребно скоро три просечне плате да би се купио један фрижидер. Године 1999. скоро пет просечних плата, а 2002. године у првих шест месеци довољне су само две плате. То значи, кроз читавих тих шест или седам година, данас вам најмање плата треба да бисте купили тај производ. Исто је са електричним штедњаком, машином за прање рубља, колор телевизором или аутомобилом 'југо'. Рецимо, ако говоримо о машини за прање рубља, 1996. године вам је било потребно 4,5 плате, 1999. године 6,2 плате, а 2002. године 2,3 плате. Значи, доста треба да радите да бисте купили једну машину за прање рубља, али много мање него што је било потребно за претходних шест година“, рекао је тада Ђинђић.

Трка за бољим животом

И данас званична статистика прави сличне рачунице. Тако подаци Министарства трговине показују да је мају ове године за један фрижидер било неопходно потрошити трећину просечне плате, за електрични шпорет и машину за прање веша исто толико. На телевизор се овог маја трошила петина просечне зараде (20%), док је за куповину аута ('шкода фабија' 1,2) требало 21,3 просечне зараде.

То показује да с протоком времена стандард расте, али оно што се не мења је наша трка за бољим животом. Просечна плата се више, као у Ђинђићево време, не користи као мера за покривање минималне корпе. Она данас, према подацима Министарства трговине, скоро да покрива две такве корпе (у мају 107.705 динара наспрам 55.869). Али, та два податка данас се сматрају потпуно неупоредивим јер се стандард мери тако што се минимум упоређује са минимумом, а просек са просеком, што и јесте релевантније.

Тако гледано, ни после четврт века трке за бољим животом креатори економске политике у Србији још не могу да кажу да минимална зарада покрива минималну потрошачку корпу.  Иако је још прошлог лета то најавио председник Александар Вучић.

„Моја молба Влади, ако постоји могућност – ја сам о томе разговарао и са Синишом Малим и са Милошем Вучевићем – да се покрије минимална потрошачка корпа минималном зарадом по први пут у историји Србије, што би значило да буде негде преко 53.000 динара минимална зарада, можда 53.500 или тако некако“, рекао је Вучић 24. августа прошле године у  касарни „Васа Чарапић“ на Бањици.

Нешто слично прошлог лета рекао је и тадашњи премијер Милош Вучевић, након састанка Социјално-економског савета у Палати „Србија“, након ког је договорено да се минимална зарада повећа 13,7%: „Оно што ће први пут бити постигнуто јесте да минимална зарада у 2025. години покрива минималну потрошачку корпу.“

Посустајање минималца

То се, међутим, још није догодило. Минимална зарада минималну потрошачку корпу покрила је само у јануару ове године, када је износила 56.672 динара а минимална корпа, према подацима Министарства трговине, била је 55.085 динара. После јануара, током ове године минимална плата ниједног месеца није била довољна да покрије потрошачку корпу: у фебруару је износила 55.421 динар, а минималац је био 49.280 динара; у марту је минимална корпа коштала 55.527 динара, а минимална плата била је  51.744 динара; у априлу је тај однос био сличан, па је минимална корпа била 55.746, док је минималац био 54.208 динара. Последњи податак о минималној корпи Министарство трговине објавило је за месец мај. Тада је износила 55.869 динара, док је минималац био 54.208 динара.

„Жао ми је због тога, урадићемо све да то направимо. Пошто се то никада у историји није десило и нико у историји то није успео да направи, ми ћемо успети“, рекао је председник Александар Вучић, 10. јуна гостујући у емисији Око на Радио Телевизији Србије.

Од почетка године цене су расле брже од минималца, па је то можда један од економских разлога зашто је Влада донела уредбу којом ограничава марже, а истовремено се од 1. октобра очекује да минималац буде већи 9,4%. Са 475 евра ће бити повећан на 500 евра, како то у европској валути рачуна министар финансија Синиша Мали. Ново повећање минималне зараде најављено је за јануар 2026. године.

Колико радника данас прима минималац, знамо само по проценама. Јер, Републички завод за статистику не располаже податком о броју запослених који примају минималну зараду. Како кажу у писаном одговору за Око магазин, минималну зараду прима запослени који је, претходно, потписао уговор са послодавцем да ће његов рад бити плаћен по минималној цени по часу рада, а коју утврђује Социјално-економски савет, тело које чине представници државе, синдиката и послодаваца.

„Минимална нето зарада је обрачунска категорија и не представља нужно износ који ће бити исплаћен раднику и то зато што запослени који прима минималну зараду има право на увећања утврђена Законом о раду и то по основу: рада на дан празника који је нерадни дан, рада ноћу, прековременог рада, минулог рада, топлог оброка, регреса за годишњи одмор и сл. Сходно томе минималан износ за исплату ће бити у износу минималне нето зараде увећане за топли оброк, регрес, минули рад и још евентуално за остала увећања уколико их има“, наводи Републички завод за статистику.

На седници Социјално-економског савета, одржаној 9. септембра, по питању повећања минималца није постигнут консензус јер су синдикати захтевали да минимална зарада буде 70.000 динара, а послодавци су били против. Ипак, званичан предлог Владе биће да минимална зарада у Србији буде увећана за 10,1 одсто и да од 1. јануара 2026. износи 64.554 динара, односно 551 евро.

Привредници и минималац

На основу података из Истраживања о зарадама које се заснива на подацима из обрасца Пореске пријаве за порез по одбитку (образац ППП-ПД), могу се обезбедити подаци о дистрибуцији запослених према висини зараде. А ако се зна да је прописана минимална плата за јун 2025. године била 51.744 динара, онда се из тих података види и колико радника је на минималцу. Ту унакрсну рачуницу може да изведе РЗС.

„Од укупног броја запослених којима је обрачуната зарада за јун 2025. године, око 5%, односно приближно 95.000 запослених, остварило је нето зараду мању или једнаку том износу“, наводе из РЗС за Око магазин.

Управо тај податак користе и представници власти када говоре о томе колики број радника прима минималац. Обично том податку додају и чињеницу да је 2012. године број радника који примају минималац био неколико пута већи и износио око 400.000 људи.

Са друге стране, за привреду је раст минималца увек трошак. И уколико се 1. јануара минималац повећа на 550 евра, Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца Србије, тврди да трећина привредника то неће моћи да преживи, јер нема довољно прихода да то исплати, па ће неке фирме због тога морати да угасе производњу или траже друга решења. Атанацковић рачуна да ће са јануарским повећањем минималца минимална плата бити за десетину већа од минималне корпе. Број радника који ће због тога можда добити отказе, није израчунао.

Али, ови аргументи привредника нису новост. Тако је, рецимо, бивши министар трговине Томислав Момировић у време када је био у привреди, пре него што је почео да се бави политиком, поводом најаве повећања минималца 2019. године на друштвеној мрежи Твитер написао: „Влада може да донесе одлуку да минимална плата буде 5.000 евра, али на тај начин не може да се повећа стандард. Свако повећање минималца је расподела, неки буду отпуштени, а некима се повећа плата.“

Ако се гледају подаци о расту плата, у новијој историји прелазна година за раст минималца била је 2017. када је минималац био већи од 22.000 динара. Пре тога, од 2012. до 2016. године, минимална зарада скоро да није расла. Са 20.240 динара, колико је износила 2012, током година примене мера фискалне консолидације које су подразумевале и смањење плата и пензија, минималац једва да је 2016. године стигао на 21.296 динара. Минимална корпа, на пример, је 2012. године коштала 33.609 динара, а 2016. достигла је 35.093 динара.

А ако би се раст минималца мерио у процентима, највише је порастао 2008. године, уочи избијања велике светске финансијске кризе (20%), у време владе Мирка Цветковића. Тада је износио 13.572 динара. То је било у време када је Партија уједињених пензионера направила политички договор са тадашњим председником Борисом Тадићем о повећању пензија, па су раст пензија морале да прате и плате. Тај раст пензија многи сматрају иницијалним фискалним грехом због кога је Србија у пролеће 2012. године, како је то написао Фискални савет у једном од својих извештаја, клизила према кризи јавног дуга „која може да се догоди до краја године“.

Повећање минималца које нас очекује у октобру можда сада заиста први пут у историји буде довољно за покривање минималне потрошачке корпе на дужи рок. Али, шта могу бити изазови који се са значајнијим растом минималца могу отворити?

Раст минималца може да утиче на раст инфлације. Уосталом, то и Народна банка Србије наводи у свом последњем Извештају о инфлацији. У делу у коме образлаже зашто се последња прогноза о расту цена разликује од претходне мајске прогнозе, минималац се наводи као један од фактора.

Такође, раст минималца повећава трошкове рада, посебно за оне секторе привреде који ангажују нискоквалификовану радну снагу. То може бити и сектор трговине, који ће имати трошкове по основу нове уредбе, али и неки сектори производње који такође по новој уредби морају да задрже фактурисани ниво цена на дан 1. август 2025. године. Они инвеститори који су у Србију дошли због јефтине радне снаге попут, рецимо, Дрекслмајера, који је најавио одлазак, јефтинију радну снагу могу да, на пример, потраже у региону.

Шта улази у минималну потрошачку корпу

А шта ће моћи они радници који примају минималац? Шира јавност обично не зна структуру минималне потрошачке корпе, а то није тајна. Ту статистику сваког месеца води  Министарство трговине. Од 55.869 динара, колико је минимална потрошачка корпа износила у мају, чак 26.692 динара одлазило је на храну. У минималну потрошачку корпу месечно улази свега један килограм пиринча, 4,5 килограма пшеничног брашна и 22 хлеба.

Минималну корпу купује она породица која месечно троши пола кила спанаћа и 5,5 кила купуса, 7,5 килограма кромпира, 1,4 кила парадајза и 1,5 кила пасуља. У минималну корпу стаје само 200 грама лимуна, кило поморанџи и килограм банана месечно. Од воћа, ту је и 5 кила јабука. У минималној корпи минимално је и меса: 400 грама јунетине, 1,8 килограма свињетине, 2,8 кила пилетине, 200 грама јунеће џигерице, 300 грама суве сланине и исто толико сувих свињских ребара.

Минималну потрошачку корпу троши она породица која месечно купи 13 литара млека и свега три литара јогурта, два килограма сира и 48 јаја. На списку слаткиша за минималну корпу су само 200 грама млечне чоколаде, 600 грама кекса „Птибер“, 100 грама бомбона и 150 грама еурокрема.

Дакле, реч је о занемарљивим количинама хране и веома ниским трошкова комуналија. Толиким да бисмо у стварном животу тешко нашли породицу која месец може да прегура са овако малим количинама намирница. А минимална зарада уведена је да би се пред законом заштитили најсиромашнији слојеви становништва.

Ако не рачунамо јануар ове године, који је био изузетак, хоће ли овог октобра онај радник који прима минималац први пут успети све што улази у потрошачку корпу да плати? Друго је питање постоји ли уопште радник који, рецимо, месечно на телефон потроши 1.068 динара, за ресторане и хотеле месечно 454 динара, на трошкове образовања 142 динара, на рекреацију и културу 1.925 динара, а за становање, воду, струју, гас и гориво свега 1.025 динара, како то мери статистика.

Радикална промена економског приступа САД-а од почетка другог мандата Доналда Трампа, односно отежано функционисање светских (или мултилатералних) институција услед „нових правила“, чини постојеће економске структуре на глобалном нивоу све мање употребљивим. Ово је последица политичког избора, а не неизбежног следа догађаја, и промене које су покренуте су вероватно иреверзибилне, односно биће веома тешко вратити се на претходни статус кво.

Многи аналитичари се фокусирају на степен у којем се ланци снабдевања и трговина произведеном робом померају између Америке и Кине. У том контексту, анализа размера увећања америчких царинских стопа је незаобилазна. У извештају Фрејзер института „Economic Freedom of the World“ потенцира се драматичан пад САД-а у погледу слободе трговине, са 56. на 76. место.

У једном моменту, средином априла ове године, Сједињене Државе су са чак 28% у просеку имале друге највише просечне царине од 165 обсервираних земаља (одмах иза Бахама). Све се догодило запањујуће брзо; док је 3. фебруара 2025. просечна царинска стопа САД-а била тек 2,4% (на приближном нивоу где се налазила претходних година), 7. августа 2025. она је порасла на 18,6%, што је највиши ниво од средине 1930-их.

Напуштање улоге глобалног гарантора

Међутим, уобичајено фокусирање на америчко-кинеске економске односе води ка релативизацији ефеката промењеног приступа нове администрације у Вашингтону према „остатку света“. Суштински, потцењује се обим у којем је претходни амерички оквир подупирао економске одлуке које је доносила скоро свака држава, финансијска институција и компанија широм света.  

Наиме, глобална јавна добра која су од стране Америке стављена на „опште коришћење“ након 1945, као што су могућност безбедне пловидбе ваздухом и морем, претпоставка да је имовина безбедна од експропријације, правила за међународну трговину и стабилна доларска средства у којима се фактуришу трансакције и тезаурише новац – могу се, у економском смислу, сматрати облицима осигурања. Вашингтон је наплаћивао „премије“ од земаља које су учествовале у систему, бивајући предводник система на различите начине, укључујући и кроз своју способност да поставља правила која су америчку економију учинила најатрактивнијом за инвеститоре. Заузврат, државе које су се придружиле систему осигуравале су своје економије од неизвесности и ризика.

Било је проблема унутар овог система пре Трамповог успона. Али посебно у свом другом мандату, Трамп је променио улогу САД-а са глобалног гарантора система на актера који се фокусирао на извлачење профита из система – уместо да осигурава своје клијенте од спољних претњи, претња против које се „продаје“ осигурање почела је да долази и од „осигуравача“.

Суштинско повлачење Вашингтона са своје раније позиције гарантора система ће фундаментално променити понашање земаља клијената – и то не на начин на који се Трамп нада. Кина, земља чије понашање нова америчка администрација жели да промени, вероватно ће бити најмање погођена, док ће најближи савезници САД-а бити највише оштећени.

По једном начину размишљања, иако Трампов нови приступ захтева и од влада и од предузећа да плаћају више за услуге које су раније добијали за мање контра-услуга, свет ће на крају прихватити нову нормалност, у корист САД-а. Међутим, како то види већина академских економиста, то је заблуда и у свету који Трампов програм ствара већина актера ће се суочити са губицима – укључујући САД.

Наиме, САД су имале огромне користи делујући као доминантни светски гарантор након Другог светског рата. Преузимајући ову улогу, Вашингтон је имао извесну контролу над економском и безбедносном политиком других држава, без потребе да прибегава оштрим претњама и мерама. Заузврат, земље које су учествовале у систему биле су заштићене од различитих облика ризика. Ова безбедност је можда почивала на заједничкој илузији о томе колико мало војних улагања и акција је потребно да би се геополитичка ситуација одржала стабилном.

Нова реалност

Сада је тај осећај сигурности нестао. Трамп није једини актер одговоран за слом економског режима који је преовладавао 80 година. Успон Кине и одговор САД-а на то су такође одиграли улогу, као и климатске промене, напредак информационе технологије и разумљив губитак поверења америчких бирача у актуелне елите након интервенција у Авганистану и Ираку, глобалне финансијске кризе 2008–09. и пандемије Ковида.

Политике Трампове администрације представљају прекретницу, где се сада јасно ставља до знања о потреби за другачијом „врстом шеме“, у којој се користи оружје и одржава неизвесност како би извукло што више за што мање заузврат. Трамп то види као једноставан реципроцитет или праведан третман за земље које су, по његовом мишљењу, деценијама експлоатисале САД.

Међутим, рационална анализа указује да те земље никада нису извукле ништа што би се приближно могло поредити са користима које је од тога имала Америка. Ради се пре свега о јефтиним дугорочним кредитима за амерички трезор, несразмерно великим страним улагањима у америчке корпорације и радну снагу, фактички глобалним придржавањем америчких техничких и правних стандарда (који су користили произвођачима са седиштем у САД), усклађивањем са америчким иницијативама о санкцијама, плаћањима за смештај америчких трупа, широко распрострањеном зависношћу од америчке одбрамбене индустрије.

Све ово, а посебно ослањање на амерички финансијски систем за велику већину глобалних трансакција и резерви, укључујући спремност да се по релативно ниским каматама деценијама финансира америчка јавна потрошња и последично дебаланс у спољнотрговинској размени САД-а са остатком света, било је важан фактор континуираног раста животног стандарда америчких грађана.

Нова Трампова администрација одбацује овај профитабилан и стабилан пословни модел у корист оног који појачава супротан циклус. Већ сада, предузећа, владе и инвеститори фундаментално мењају своје праксе како би покушали да се сами осигурају.

Највећа штета за најближе савезнике

Трампов приступ ће нанети највећу штету економијама које су најближе повезане са америчком и које су претходна правила игре узимале здраво за готово: Канада, Јапан, Мексико, Јужна Кореја и Велика Британија.

Трампова администрација је очекивала да ће њени кључни савезници једноставно платити било коју цену за заштиту Вашингтона. До сада су Јапан, Мексико, Филипини и Велика Британија следили такав приступ. Ипак, популарност САД-а је нагло опала; у студији истраживачког центра Пју из пролећа 2025. о ставовима према САД, удео јапанских грађана који су позитивно гледали на ту земљу опао је за 15 процентних поена у односу на претходну годину; рејтинг позитивности земље је пао за 20 процентних поена међу Канађанима и 32 међу Мексиканцима.

Забринутост за националну безбедност, постојеће везе и – у случају Канаде и Мексика – географска близина, ограничиће степен у којем те државе могу да отклоне своју економску зависност. И поред тога, Канада се одупрла Трамповим покушајима да једнострано ревидира трговински споразум између САД-а, Мексика и Канаде из 2020. и уведе асиметрично високе царине на канадску робу.

Други важни савезници САД-а, попут Аустралије и Јужне Кореје, у блиској будућности неће имати другог избора него да подржавају Вашингтон. Међутим, временом ће и ове државе, као и Канада, покушати да прошире своје везе са Кином, ЕУ и АСЕАН-ом, извесно на штету Америке.

Можда ће највећа жртва Трампове политике бити Јапан, земља која је значајно инвестирала у производњу у САД дуже од 45 година, успут преносећи своје технолошке и управљачке иновације. Већи део националне штедње је уложен у америчке државне обвезнице, и то у дужем року него што је то учинила било која друга држава. Јапан је пристао да служи као „плутајући носач авиона“ САД-а на првој линији фронта са Кином, та да буде домаћин америчким трупама на Окинави упркос растућем противљењу домаћег становништва. Оно што је Јапан добијао заузврат биле су поуздане гаранције, барем до почетка ове године.

Кинеска алтернатива

За разлику од „земље излазећег сунца“, АСЕАН (Association of Southeast Asian Nations – Асоцијација нација југоисточне Азије) и ЕУ су били мање усклађени са САД у погледу економске и безбедносне политике. Па ипак, државе чланице – посебно Немачка, Француска, Холандија, Сингапур, Шведска и Вијетнам – такође су засновале своје економско понашање на гаранцијама које је Вашингтон пружао. Као резултат тога, имале су водеће улоге у америчким ланцима снабдевања и привлачиле су високо-технолошке инвестиције из САД.

Њихове владе, компаније и грађани су улагали новац у америчку економију кроз стране директне инвестиције, куповину државних обвезница или пак кроз инвестиције у корпорације котиране на америчкој берзи, док су најчешће пристајали да се придруже санкцијама и режимима контроле извоза које је предузимао Вашингтон. Трамп је сада ове земље подвргао масовним царинама и царинским претњама, као и билатералним захтевима за специфичне погодности.

Међутим, земље ЕУ и АСЕАН-а имају алтернативе и последично мењају своје понашање, јачајући економске везе једне са другима и са Кином. Тако је током протекле деценије удео кинеских инпута у европским и југоисточноазијским индустријским ланцима снабдевања нагло порастао, док је удео САД опао.

Наиме, није одрживо за ЕУ, а свакако не за АСЕАН, да економски изолује Кину, а добици од пословања са овом привредном ће се само повећавати са новим приступом Вашингтона. Истина, трговина са Кином не замењује осигурање које су САД раније пружале. Ипак, као значајни економски субјекти сами по себи, југоисточно-азијске и европске земље имају далеко већу способност да крену другачијим путем, иако ће трошити више на само-осигурање него раније.

Трампова економска политика удаљава САД и од тржишта у развоју, будући да се њихова отпорности на макроекономске шокове повећала. Током финансијских криза 1998-99. и 2008-09, чак су и највеће економије у развоју – Бразил, Индија, Индонезија и Турска – биле тешко погођене. Међутим, од тада су постале знатно отпорније захваљујући домаћим реформама, као и новим извозним и инвестиционим могућностима које су понудиле привреде попут кинеске.

С друге стране, десетине економија са нижим и средњим приходима акумулирале су дугове великом брзином, а Трампов нови приступ додатно редукује њихове економске потенцијале. Најсиромашније земље у Централној Америци, Централној и Јужној Азији и Африци могле би упасти у озбиљне економске проблеме услед повлачења САД-а као гаранта, Трамповог оштрог заокрета против стране развојне помоћи и појачане склоности инвеститора ка релативно стабилним локацијама.

Смањење улоге долара

Можда најважнија промена биће угрожавање позиције долара. Доминација долара, која је далеко превазилазила оно што би БДП Сједињених Држава или удео у глобалној трговини оправдавао, омогућавала је Вашингтону да деценијама део своје јавне потрошње и спољнотрговинског дефицита финансира сталним увећавањем количине емитованих државних обвезница. Међутим, од објаве „царинског рата против свих“ 2. априла 2025. долар почиње да се понаша као и већина осталих валута, а то је да се креће у супротном смеру од каматних стопа.

Изненадне промене политике доприносиле су расту економске нестабилности и депресијацији долара. На пример, у мају 2025. је најављен обилан пакет фискалних стимуланса у САД, током јуна било је неколико претњи увођењем додатних царина, те бомбардовање Ирана од стране Сједињених Држава, да би се у августу „на удару“ нашла Индија и друге земље у развоју. Као одговор на сваки од ових догађаја долар је пао, док су дугорочне каматне стопе у САД расле, што указује на одлив капитала као одговор на превирања.

Слично томе, током модерне историје увођење царина је довело до апрецијације валута. Међутим, ове године долар је девалвирао са увођењем царина. Овај велики прекид са историјским обрасцем сугерише да су глобалне забринутости због нестабилности америчке политике почеле да надмашују уобичајено „бекство у сигурност“, односно у доларски деноминоване активе.

Непријатељски и непредвидив приступ Трампа према војним савезима предвођених Вашингтоном додатно нагриза подршку долару. Последично, друге владе повећавају своје војне издатке, што повећава релативну атрактивност њихових валута. Европска тржишта обвезница, на пример, постају све већа и дубља како војни издаци финансирани дуговима расту у северној и источној Европи.

Индикативно је да услед релативно високих камата на доларске обвезнице, али и све веће доступности кредитних алтернатива, неке високо задужене земље, укључујући Кенију, Шри Ланку и Панаму, почињу да се ослобађају од доларских дугова окрећући се валутама са нижим каматним стопама, као што је кинеска. Прелазак на задуживање у јуанима такође је последица експанзије кинеских зајмова за изградњу инфраструктуре у оквиру „Пута свиле“. Додатно, корпорације из тржишта у развоју емитовале су више обвезница у еврима него у доларима ове године (са износом дуга који је достигао рекордних 239 милијарди долара у јулу 2025).

Нова светска економска географија у настајању

Без гаранција САД-а, појавиће се нове везе између економија и нови правци инвестиционих токова, извесно скупљи за изградњу и одржавање. Раст продуктивности ће се успорити како се комерцијална конкуренција, иновације и глобална сарадња у стварању нове инфраструктуре смањују. Генерално, то ће бити гори исход за скоро све актере на глобалном нивоу, на шта указује и често цитирана студија ММФ-а из 2023. о потенцијалним губицима услед могуће глобалне економске фрагментације.

Усред ове промене, непосредно економско окружење Кине биће најмање измењено упркос Трамповим намерама. Више него било која друга велика економија, Кина смањује своје ослањање на САД за извоз, увоз, инвестиције и технологију. Да ли ће Кина бити у стању да искористи нове спољне прилике у повлачењу САД-а, или ће настојати да спроводи исту врсту „рекет-заштите“ као САД (или гору), зависиће од тога да ли Пекинг може да превазиђе скептицизам других земаља у погледу његове поузданости као осигуравача.

Асертиван став Пекинга на састанку земаља Шангајске организације за сарадњу почетком септембра у кинеском Тјенцину, као и потписивање дуго најављиваног гигантског гасног споразума Русије и Кине (изградња гасовода „Снага Сибира 2“ са планираном испоруком од чак 50 милијарди кубних метара годишње), указују да се интензивирају напори на изградњи „не-западног“ блока, извесно као противтеже Америци.

Иронија је да, у име националне безбедности, Вашингтон наноси штету савезницима који су највише допринели економском благостању САД-а, истовремено остављајући највећег конкурента, Кину, у далеко мање неповољном положају. Оно што је реална перспектива је да би се европске и азијске земље, искључујући Кину,  могле (само)организовати, стварајући нови простор релативне стабилности. Већ се истражују нови облици сарадње, поред осталог  и „редизајнираје“ Светске трговинске организације (СТО), од стране чланица ЕУ и бројних индо-пацифичких земаља (које су окупљене у Свеобухватном прогресивном споразуму о транспацифичком партнерству).

Ове економије већ чине напоре како би се осигурало гарантовање међусобних инвестиционих права, створили обавезујући механизми за решавање трговинских спорова, боље одговорило на финансијске шокове. Међу циљевима је одржавање утицаја ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације, поред осталог штитећи ове институције од парализе док Кина или САД буду покушавали да ставе вето на неопходне реформе тих организација.

Међутим, ако желе да одрже неки део претходне отворености и стабилности глобалне економије, ове земље ће морати да граде блокове са селективним чланством, уместо да следе строго мултилатерални приступ. Ово би била лоша замена за систем којим су САД „председавале“, али и много боља солуција него једноставно прихватање система који Трампова администрација креира.

Алтернатива коју нуди БРИКС изгледа привлачно не само за чланице те не-западне организације, већ и за многе државе Глобалног југа. Управо би страх од губитка доминације могао натерати индустријализоване земље, махом окупљење у ОЕЦД блоку, да нудећи веће концесије државама Трећег света сачувају западно-центрични поредак, упркос томе што његов главни гарантор, САД, показује знаке „посустајања“.  

Има један пример са кроћењем коња који се може применити и на кроћење цена, а који је пре неколико дана споменуо гувернер централне банке Летоније Мартинс Казакс. Како је рекао, коњ се може укротити на два начина. Животиња се може припитомити страхом, али никада неће заборавити бол. Љубазнији начин је поставити јој јасне границе бучним пљескањем.

Исто је и са инфлацијом. Галопирајући раст цена централне банке могу укротити наглим повећањем камата, али то може увести привреду у рецесију. Боље je када се поставе инфлаторна очекивања тако да сви верују да ће инфлација остати у границама циља, па онда нико не повећава цене и не подиже плате.

Ову паралелу коју су добро запамтили сви централни банкари, гувернер Летоније испричао је на једном банкарском самиту који је у Канзасу организовао амерички Фед (Федералне резерве), а објавио је пре пар дана британски Економист.

Без обзира на то што су инфлаторна очекивања у Србији, према истраживању које за Народну банку Србије спроводи агенција Нинамедија, остала иста, па рецимо финансијски сектор очекује инфлацију од 3,5%, у Србији у ово љубазно и дискретно кроћење коња бучним пљескањем изгледа нико не верује. Јер за јесен је држава најавила раст минималних зарада, што ће повећати општи ниво плата у приватном сектору, а сушно лето већ најављује раст цена воћа и поврћа.

Кроти ли се овде инфлација страхом, иако Народна банка Србије није повећала референтну каматну стопу која би као диригентском палицом подигла камате на све остале кредите код комерцијалних банака? Самим тим што је новац скупљи, пара би у систему било мање, па би и инфлација била мања, али би и привредни раст могао да буде мањи. Иако се очекивало да НБС можда и смањи референтну каматну стопу (тренутно износи 5,75%), Извршни одбор је на својој последњој седници задржао њен исти ниво, пре свега, како је наведено, због раста цена хране, што ће утицати на то да инфлација и наредних месеци буде око горње границе циља. А циљ НБС је да се инфлација ове године креће у распону од 1,5 до 4,5%.

Чини се, ипак, да Влада Републике Србије уредбом о ограничењу маржи за малопродајне и велепродајне ланце чији су пословни приходи већи од 4,5 милијарди динара – инфлаторног коња кроти страхом. Креаторима економске политике потребан је резултат који ће показати јасну разлику у рачуну – око 15% ниже цене и око 700 динара јефтинију набавку. И то је нешто што ће се на рачуну видети, а што је показао министар финансија Синиша Мали када је пре неки дан посетио супермаркет. Оно што потрошачи неће видети као последицу ове уредбе, јесте ко је од радника у маркету због нижих прихода послодавца можда добио отказ, као и да ли ће и које трошкове трговци даље по дубини пренети на оне који су испод њих у ланцу.

Инфлаторни троугао

Деканка Економског факултета и професорка агроекономије Жаклина Стојановић упозорила је у разговору за Око магазин да неке од негативних последица могу бити и несташице, али и пад квалитета производа због ниже цене. Са друге стране, ресорна министарка трговине Јагода Лазаревић уверава да несташица неће бити, да су трговци уредбом дужни да обезбеде и снабдевеност тржишта и да трошкове неће моћи да пребаце на слабије у ланцу јер држава има механизме контроле, као и да „сваке недеље може да мења уредбу“.

Да ова мера, ипак, није социјалног, већ анти-инфлаторног карактера показује то што ка септембру галопира неколико инфлаторних трендова. А да су креатори економске политике тих трендова свесни, види се и из званичних докумената Народне банке Србије.

Први је тренд раст цена хране, одмах за њим иде и раст цена струје, а затим и раст минималне зараде. Ако је раст цена струје у преговорима са Међународним монетарним фондом (ММФ) можда и био планиран почетком године, на још једно сушно лето – најсушнији јун у последњих 55 година – НБС није рачунала, као што није рачунала ни на још једно, октобарско, повећање минималне цене рада.

То значи да креатори економске политике, који знају да на јесен долази већи минималац, раст цена хране и раст цена струје, морају да нешто ураде у економској политици како би, како то каже председник Александар Вучић, поправили резултат на семафору.

У том инфлаторном троуглу јасно је да Влада неће одустати од повећања минималца, као што по договору са ММФ-ом не може да одложи поскупљење струје, чија ће се цена од 1. октобра повећати за 6,6 одсто. За интервенцију државе остају само цене хране како би се инфлација до краја године вратила у границе циља.

Једнократна мера

Системске мере на тржишту, међутим, не дају брзо резултате. Поступак Комисије за заштиту конкуренције против четири велика трговинска ланца, покренут 10. октобра прошле године, још траје, није лако решити ни олигополе у индустрији прераде млека, о којима су аутори из Републичког завода за статистику писали у публикацији „Трендови“ још крајем 2023. године, после акције „Боља цена“, а несавршености на тржишту се преносе на крајњег потрошача кроз већу цену.

На све то, трговачке марже на крају 2024. године биле су у просеку углавном веће него на крају 2022. године. Цене обара или додатна конкуренција или последично казна антимонополске комисије, и то уколико се испостави да их учесници на тржишту договарају, што је законом забрањено. Зато је посегнуто за једнократном мером Уредбе која у кратком року може да обори цене.

А да је стабилност тржишта хране услов ценовне стабилност наводи и НБС у свом најновијем Извештају о инфлацији. У документу пише да од 2021. године трошковни притисци у производњи хране расту. Од корона кризе до данас, трошкови у пољопривреди (вештачко ђубриво, енергенти, семенски, репродуктивни материјал) порасли су 40%.

Утицај суше на инфлацију

Прве процене Републичког завода за статистику (РЗС), које НБС у Извештају о инфлацији преноси, показују колики је био утицај суше на пољопривредну производњу. Код малина пад у односу на прошлу годину износи 12,2%, а род вишања готово да је преполовљен, па пад износи 42,3%. Само у првој половини године, цене воћа су порасле 28%, што је укупну инфлацију повећало за 0,7 процентних поена.

Укупна инфлација на крају јула била је 4,9%, што је више од горње границе циља који је поставила НБС (до 4,5%), при чему је раст цена хране, у односу на исти месец претходне године, био 7,4 %. Воће је овог јула било 35,7% скупље него прошлог, а поврће – 14,8%. И то је главна инфлаторна вучна сила за ову јесен.

У Извештају о инфлацији наводе се и примери колико је појединачно поскупело воће. Осим што може да се види да су јабуке у односу на прошлу годину скупље 51%, поскупело је и воће које увозимо и са којим суша у Србији нема никакве везе. Лимун је, на пример, ове године 39% скупљи него прошле, а поморанџе 31%.

Треба рећи и да су и у Европској унији произвођачи имали проблема са климом, па је производња јабука била за десетину мања; само у Пољској род јабука био је мањи за петину. Турска, један од највећих европских произвођача лимуна, имала је мањи род, толико да је у једном тренутку извоз лимуна био чак краткотрајно ограничен. То су све одговори на питање зашто је воће код нас, и оно које сами производим и оно које увозимо, скупо.

Како год, НБС рачуна да ће веће цене воћа, под притиском мање понуде, притискати укупни ниво цена. Укупан утицај воћа на инфлацију постепено ће слабити, па ће са 0,7 процентних поена у јуну до краја године пасти на 0,4, израчунали су у НБС. И то пре свега због високе прошлогодишње базе. Наиме, воће је и прошле јесени, због прошлогодишње суше, било скупо, па кад на тај иначе висок ниво прошлогодишњих цена стигну овогодишња поскупљења, тај раст биће мањи. Али ће воће остати скупо.

Није, ипак, само воће криво за све. Поскупела је и прерађена храна. У дугом тромесечју ове године била је скупља 0,6%, што је нешто спорији раст у односу на прво тромесечје (1,8%). Истовремено, у другом тромесечју поскупели су и индустријски производи (1%).

Струја, плате и инфлација

Друга инфлаторна вучна сила ове јесени биће поскупљење струје.

Савет Агенције за енергетику je, на захтев Електропривреде Србије (ЕПС), дао сагласност на одлуку да електрична енергија за домаћинства и мале купце од 1. октобра ове године поскупи 6,6 одсто. А кад поскупи струја, обично поскупи и све остало.

Међународни монетарни фонд (ММФ) у свом извештају о Србији наводи и шта још може да подигне општи ниво цена у Србији ове јесени. То је повећање зарада, јер је тржиште рада, како пишу, у Србији „тесно“. Односно, то значи да ће послодавци раднике морати да плате више, јер на тржишту нема довољно кадрова. Од 1. октобра биће већи минималац, са 475 биће повећан на 500 евра.

Да ће то утицати на већи ниво инфлације од очекиваног, наводи се и у извештајима НБС. „У поређењу с претходном пројекцијом из маја, нова пројекција инфлације је на вишем нивоу, пре свега због утицаја неповољних временских прилика на цене свежег воћа и поврћа, виших цена прерађене хране, више светске цене нафте, као и бржег пројектованог реалног раста зарада услед ванредног повећања минималне зараде у октобру ове године“, пише у извештају Народне банке.

Дакле, ако бисмо се вратили на гувернера Летоније Мартина Казакса и његов пример о кроћењу коња, љубазно постављање граница бучним пљескањем у Србији није уродило плодом, јер за јесен је планирано и повећање плата и повећање цена. A с обзиром на то да је држава намерила да повећа минималац, пошто минимална зарада не покрива минималну потрошачку корпу, креатори економске политике одлучили су се за једнократну меру ограничења маржи.

Једнократна и системска решења

Међутим, осим разлике између продајне и набавне цене у трговинама, држава је чланом три ове уредбе у петак 29. августа (дакле, у допуњеном издању уредбе) за 23 врсте робе ограничила и цене њиховим добављачима. „Фактурна цена добављача не може бити већа од фактурне цене која је важила на дан 1. август 2025. године“, наводи се у уредби.

То значи да на робу на коју су марже ограничене ни произвођачи те робе неће моћи да подижу цене. За оне који су у ланцу производње хране то значи да ће с једне стране бити притиснути уредбом која би могла да им смањи приходе, а с друге стране расходи ће им бити већи због раста минималне зараде од октобра.

За разлику од уредбе која је једнократно решење, системска мера која би штитила све у ланцу, могао би да буде закон о нефер трговачким праксама чије је доношење сада такође најављено.

Уз то, део овог пакета економских мера је и ограничење банкарских камата. Та мера требало би ослободи више новца у систему, а што је пара у економији више, већа је и тражња, па то онда даље може да утиче и на цене.

Дакле, ако је ограничење маржи дезинфлаторног карактера, ограничење камата може бити инфлаторног карактера, тако да су ове две мере практично у некој врсти колизије, иако обе имају за циљ повећање домаће тражње.

Шта храни инфлаторног коња

И за Летонију, у којој је инфлација 3,8 одсто, и за Србију у којој је 4,9%, једна ствар је заједничка. Инфлаторног коња најснажније вуку цене хране. Код нас је то по правилу готово увек главна инфлаторна вучна сила. Уосталом, тако је било и у лето 2023. године када је гувернерка НБС Јоргованка Табаковић први пут упозорила да су марже у трговинским ланцима високе. На конференцији за новинаре доносила је рачуне којима је показивала колико је платила кафу или дезодоранс.

За потребе владе Републички завод за статистику (РЗС) тада је урадио истраживање на које су се позивали и тадашњи министар трговине Томислав Момировић и председник Александар Вучић, а у коме се тврдило да су на основне животне намирнице код 20 великих трговаца марже у просеку 14,6 одсто, а да су веће у преради и производњи хране. То истраживање у том тренутку скоро да је било  нека врста демантија анализе Народне банке Србије, у којој се наводило да су бруто марже код пет највећих трговаца повећане са 24,8 на 26,8%. 

И једно и друго је било тачно, разлика је била само у методологији. НБС је посматрао све марже, а РЗС само неке – оне које се односе на основне животне намирнице. Представници Владе тада су чешће бирали да цитирају наводе РЗС-а. У јавним обраћањима креатори економске политике су наводима да су велики трговински ланци и велики послодавци, те како није срамота остварити профит, углавном бранили трговце од потрошача.

Ипак, и у том истраживању РЗС се видело да су марже на млечне производе врло високе и да оне на путер иду чак до 75%, а да су на јогурт нешто мало више од 17%.

Сада је, срећом, обрнуто. Представници власти више не бране трговце од потрошача, али ова уредба не решава узроке проблема које имају српски потрошачи. А то је одговор на питање зашто је храна код нас скупља него, на пример, у Немачкој.

Као аргументацију, до сада смо углавном слушали да је то због величине тржишта и да није исто кад се нека роба понуди тржишту од 80 милиона становника и тржишту које је 11 пута мање. Али, ако је све до величине тржишта, како је онда литар млека који се производи у Србији скупљи него у Републици Српској или Црној Гори, које су много мање економије од наше?

Нешто друго је ипак разлог већих цена хране. Нешто друго храни нашег инфлаторног коња. Само да покушај државне интервенције на тржиште хране овом уредбом не буде као у оној шаљивој причи Вука Караџића о томе како је Циго научио свог коња да не једе: „Хеј, несреће моје, таман га научих гладовати, онда црче.“

Оставимо за тренутак по страни актуелну свађу између Трампа и Федералних резерви и вратимо се на ситуацију каква је била пре шест месеци и каква је постојала последњих педесет година.

С једне стране био је веома велики и значајан табор неолиберала. Као што Квин Слободијан документује у својој одличној књизи Глобалисти: Крај доба царства и рађање неолиберализма (моја рецензија овде), неолиберали окупљени у Друштву Монт Пелерин, основаном 1947, били су скептични према способности прокапиталистичких политичара да побеђују на изборима и тако држе под контролом полуге законодавне и извршне власти.

Они су се, не без разлога, плашили да ће левичарске, социјалистичке и популистичке партије често бити успешније и да ће долазити на власт.

Па, како се онда економско одлучивање може заштитити од социјалистичких нагона таквих странака? Решење је било да се многе функције државе постепено изузму из надзора законодавне и извршне власти и претворе у чисто техничке агенције.

Ово је била идеологија која је стајала иза независности централног банкарства, као и других, економских, делова власти. Заправо, термин „независност“ овде значи независност од изабраних званичника који представљају јавни интерес. Неолиберали су све то, како пише Слободијан, уоквирили у разлику између „доминијума”, области у којем професионалци држе економску моћ, и „империјума“, области у којем изабрани званичници обављају симболичне функције попут истицања државних застава, прослава независности или марширања уз музику, али без икаквог утицаја на политике које одређују каматне стопе, порезе, регулисање пословања и кретање капитала. Сав стварни посао обавља се у „доминијуму“.

Овакав приступ је током 1980-их и 1990-их постао „интернационалан“. Под вођством Светске банке и ММФ-а, све већи број земаља прихватао је „деполитизацију“ централних банака и, у мањој мери, других техничких сектора економског одлучивања.

Доњи графикон, који сам преузео из недавног текста Адама Туза са Сабстакa, показује изузетно повећање независности централних банака у развијеним земљама између касних 1990-их и (нимало изненађујуће) глобалне финансијске кризе 2008. године. То је био саставни део неолибералне глобализације и копирале су га и многе земље у развоју. У том светлу, независност централне банке постала је апсолутно кључна.

Узгред, можемо приметити да је овај приступ веома сличан садашњем кинеском приступу.

Могло би се тврдити (као што тврди Тонгдонг Бај у својој књизи Против политичке једнакости; моја рецензија овде), да је најбоље читаву политичку сферу препустити техничком управљању од стране високо обучених професионалаца. Контрола од стране народа уопште није потребна. Јавни надзор може само бити штетан по ефикасност. Одлуке лекара не доносе се на основу гласања народа. Слично томе, веома сложена економска и политичка питања треба препустити образованима и компетентнима.

Проблем код изабраних влада је управо у томе што се оне не уздржавају од таквог доношења одлука, а ситуација се погоршава када владе бирају грађани који мало знају о економији и политици.

Овакав неолиберални став имао је много противника током протеклих пола века. Назовимо тај табор противника „демократским табором“. Они су сматрали да одлуке о економији, да би биле легитимне, морају имати исти изборни и демократски печат као и било које друге владине одлуке: законодавна тела могу одлучити да повећају или смање старосну границу за гласање, као што могу одлучити да повећају или смање каматну стопу. Економска питања треба да буду под народном контролом чак и више него друга, јер утичу на све грађане. Ако све већи број питања решава професионално-менаџерска класа, која је онда сврха демократије и изабраних представника? Да предводе народ у певању државне химне?

Тако су се распоредила два табора.

А онда на сцену ступа Трамп. Он жели да контролише Фед, Систем Федералних резерви САД. Да ли га то сврстава у демократски табор? Никако. Оно што он ради заправо је учвршћивање неолибералне агенде. Да бисмо то разумели, сетимо се како је независност економског одлучивања постала део неолибералне агенде: зато што су „традиционални“ неолиберали били песимистични у погледу способности слично оријентисаних конзервативних политичара и партија да освоје и задрже политичку власт. Залагање за независност економских агенција било је начин да се спрече „лоши“ исходи у случају да непријатељски настројени политичари дођу на власт.

Али Трамп није песимистични и дефанзивни неолиберал. Он је оптимистични и офанзивни неолиберал. Ако он данас, и њему слични политичари сутра, држе политичку власт, зашто онда не би преузели и све економске институције? Мизес и Хајек би то одобрили – осим што су они били превише скептични у погледу способности таквих политичара да остану на власти. Али Трамп у то верује.

Главна разлика између Трампа и „традиционалних“ неолиберала је у њиховом оптимизму или песимизму у погледу трајне контроле власти, а не у ставу да ли неолиберали треба да контролишу економске институције. „Традиционални“ неолиберали били су песимисти; Трамп је оптимиста. Он је уверен да ће неолиберали и покрет МАГА у догледно време владати светом (а сигурно Сједињеним Државама). А ако је тако, зашто онда не би владали и Федом?

извор: Global Inequality and More 3.0

Мимо политичких мотива, постоје најмање три економска разлога зашто је држава најавила ограничење трговачких маржи на 20 одсто и доношење привремене уредбе која ће, како је најавио председник Србије Александар Вучић, ступити на снагу 1. септембра.

Први разлог је инфлација цена хране која је, према подацима Републичког завода за статистику, знатно већа од укупне инфлације. На крају јула укупни раст цена износио је 4,9 одсто, док је инфлација цена хране била 7,4%. Притом највећи раст цена, гледано појединачно, забележен је код воћа. Овог јула, воће је за 35,7% било скупље него истог месеца прошле године, a порасле су и цене поврћа (14,8%). У категорији кафe и чајa, цене су овог лета такође значајно веће него прошлог, и то за чак 27%.

Други економски разлог да држава посегне за овом административном мером је раст бруто маржи код великих трговачких ланаца. Упркос чињеници да су већ трећу годину заредом марже у трговинама постале редовна летња тема да је држава претходне две јесени спроводила акције „Боља цена“ и „Најбоља цена“, као и да су трговци били под неком врстом баражне ватре по систему „држ'те лопова“, утицај на трговачке марже није до сада дао очекиване резултате.

Раст маржи

Како показује наше истраживање, готово сви велики трговински ланци повећали су своје просечне марже. То се види из података из финансијских извештаја који су јавно доступни на сајту Агенције за привредне регистре. Тако је, на пример, највећи трговински ланац Делез на тржишту током 2024. имао просечну маржу од 45 одсто, док је претходне 2023. просечна маржа у овом трговинском ланцу била 44%.

Меркатор С такође је повећао марже – са просечних 36 на 37%. Разлика између набавне и продајне цене робе већа је и у Лидлу. Са 30%, колико је маржа у овом трговинском ланцу износила 2023. године, на крају 2024. достигла је 32%. Нешто мало већа је и маржа у трговинском ланцу ДИС, који иначе има знатно ниже марже од страних трговинских ланаца – повећана је са 16,5 на 16,8%. И трговински ланац Аман повећао је разлику између продајне и набавне цене: са 20,2 на 23,7%. Веће марже на крају 2024. године имао је и Универекспорт (са 36,18 на 37,4%).

Нешто мање марже у односу на 2023. годину има Гомекс, чија је просечна маржа иначе висока. Са 40,8%, колико је 2023. године у просеку износила разлика између продајне и набавне цене у Гомексу, током 2024. пала је на 39,7%. Још један домаћи ланац смањио је марже. Реч је о ДТЛ-у, који има релативно малу разлику између продајне и набавне цене. На крају 2023. године маржа у овом трговинском ланцу била је 7,5%, док је на крају 2024. године пала на 6,8%.

Такође, 2024. година за трговину јесте била година  раста пословних прихода, али нису сви трговински ланци остварили добит. Меркатор С, на пример, пословао је са губитком од 3,2 милиона евра. Претходне, 2023. године, имао је добит од 14 милиона евра. Упркос томе што су пословни приходи Меркатора били већи (са 872 милиона повећани су на 910 милиона евра), и број запослених у овом трговинском ланцу је повећан: са 7.372 на 8.106.

Са губитком је пословао и Гомекс. Упркос релативно високим маржама, овај зрењанински трговински ланац био је у минусу од 5,9 милиона евра. Претходне, 2023. године, Гомекс је имао добит од 4,43 милиона евра.

Трка минималца и потрошачке корпе

Постоји још један економски разлог за доношење ових привремених мера. Иако је председник Александар Вучић прошле године најавио да ће минимална плата покрити минималну потрошачку корпу, то се није догодило. На крају маја, према подацима Министарства трговине, минимална потрошачка корпа износила је 55.869 динара. Минимална плата била је мања – 54.208 динара.

Само једног месеца ове године минималац је био већи од минималне корпе. То се догодило у јануару, када је минимална плата износила 56.672 динара, а минимална корпа била 55.085 динара. У фебруару, марту, априлу и мају минималац није био довољан да покрије минималну потрошачку корпу.

Од октобра је најављено и повећање минималца, али септембар и октобар биће месеци када ће се последице суше, која се ретко догађа две године заредом, поново прелити и на цене хране.

У овој игри бројева између раста минималца и раста цена хране, држава је намерила да интервенише ограничењем маржи.

Доказивање монопола

Административне мере, по теорији из економских уџбеника, нарушавају конкуренцију. По Закону о ценама су могуће. Али само привремено. Чланом 10 овог прописа предвиђено је да „ако на тржишту настану поремећаји у производњи, пружању услуга и промету одређених производа, односно услуга, које битно утичу на цене производа и услуга, и ако се поремећаји не могу отклонити мерама текуће економске политике, Влада може прописати меру ради спречавања и отклањања поремећаја“.

Ипак у закону се наводи и шта може бити поремећај у производњи. То су елементарна непогода, монополско образовање цена, злоупотреба доминантног положаја, поремећај на светском тржишту и друге ванредне околности.

Да ли на тржишту постоји злоупотребе доминантног положаја или можда монопол, нећемо знати све док Комисија за заштиту конкуренције не заврши поступак који је покренула против четири велика трговинска ланца (Делез, Меркатор, Универекспорт и ДИС). Поступак је покренут још 10. октобра прошле године. Али, по правилу, овакви поступци трају дуго, а ефекти на цене нису директни. 

Пре него што је покренула поступак, Комисија је посматрала бруто марже великих трговаца остварених у периоду од седам година – од 2016. до 2023. Код странака у поступку констатован је раст износа бруто маржи у периоду од 2016. године, када је износиo 35 милијарди динара, до 2023. године, када достиже износ од 87,4 милијарде динара. Тако је 2016. године код странака у поступку бруто маржа износила 19%, док је 2023. године била 38%. Дакле, удвостручена је. 

Међутим, с обзиром на то да ови поступци дуго трају и да решење Комисије још није донето, а да њихов ефекат на цене није директан, већ антимонополска комисија може да изрекне новчану казну трговцима, креатори економске политике посегли су за административним мерама ограничења.

У конкретном случају, за трговце то значи да марже на 3.000 производа неће моћи током наредних шест месеци да буду веће од 20%. Међутим, постоје основне животне намирнице на које су марже мање од тога.

Колике су марже?

Иако су за велике трговинске ланце марже пословна тајна, из истраживања Републичког завода за статистику (РЗС) се види да на путер иду и до 74%, али се види и које основне животне намирнице имају марже мање од 20%.  Иако је реч о релативно старом истраживању о ценама за 31 групу производа, које је РЗС спровео од 1. јануара до 30. јуна 2023. године, виде се неке правилности.

Просечна маржа код великих трговаца на пшенично брашно тип 500, на пример, износила је 9,1%, док је на хлеб била 11,3%. Релативно мала је и маржа на уље (9,3%). На прасеће месо код великих трговаца маржа је негативна и износи минус 5,1%. Негативне марже код великих трговаца су и на пилетину (минус 0,5 одсто).

Генерално, месо у великим трговинама, како показује ово истраживање, има марже ниже од 10%. Релативно ниске су и марже на рибу, па су на свежег шарана износиле 4%. То су категорије производа где ће трговци моћи да повећају цене како би надоместили смањење маржи на другим производима.

Такође, други притисак на пословање трговинских ланаца (уз ограничење маржи) доћи ће по основу повећања минималца, а у овој делатности велики број запослених прима минималну зараду. Посматрано у односу на претходну годину, број запослених у трговинским ланцима је повећан, међутим, ако се гледа на дужи рок – на пример од 2021. године до данас – број запослених у трговинама се смањивао.

Хоће ли то и сада бити случај? Хоће ли трошак нижих прихода по основу ограничених маржи и већег минималца платити запослени, који могу остати без посла, или ће се то надоместити поскупљењем оних производа на које су марже мање од 20%? У сваком случају, и без увида у финансијске извештаје трговинских ланаца на АПР-у, и голим оком се у трговинама види да је број запослених све мањи, а број самоуслужних каса све већи.

Такође, постоји још један начин да трговци надоместе трошак који ће настати по основу ограничења маржи. С обзиром на то да је мера привременог карактера и важи шест месеци, након марта следеће 2026. године трговци ће пад прихода моћи да надоместе растом цена. Да ли ће то тако и бити, видећемо у другом тромесечју следеће године.

Стање на тржишту млека

Занимљиво је да у извештају Републичког завода за статистику, објављеном у Трендовима, публикацији коју издаје РЗС, стоји и једна поприлично оштра оцена о стању на тржишту хране на коју се готово нико у држави није ни осврнуо. Реч је о тржишту млека, „које карактерише изразито дисперзан сектор примарне производње млека (велики број малих произвођача) и високо концентрисан сектор индустријске прераде млека“. Како се даље наводи, „резултат тога јесу неповољни услови откупа и стварање олигополског тржишта финалне прераде“.

„Услед тога, пословни субјекти који се баве трговином, као наредни актери у ланцу снабдевања, трудиће се да прилагоде своју продајну политику како би очували свој профит“, наводи се у анализи РЗС. „Овако настала преливања цена плаћају крајњи потрошачи. Управо због овога доносиоци одлука треба да у фокус свог интересовања ставе питање трансмисије, односно вертикалног преноса цена, као и то да ли су нарушени фер тржишни односи.“

Оно што се види у рафовима у трговинама је само последица, а узрок поскупљења је дубљи и налази се дуж ланца прераде. За отклањање овог проблема потребне су системске, а не административне и једнократне мере.

Закону о спречавању нефер трговачких пракси

За разлику од уредбе која је привременог карактера и чији ефекти могу да буду само привремени, најављено је и једно системско решење које може да има дугорочан ефекат на тржиште. Реч је о Закону о спречавању нефер трговачких пракси.

С обзиром да се овај закон доноси у складу са Директивом Европске уније, може се назрети шта ће бити нека од предложених законских решења. Њиме ће, на пример, бити дефинисани рокови плаћања трговаца према добављачима, јер одложено плаћање, нарочито на кварљиву робу, значи да произвођачи бескаматно кредитирају трговинске ланце.

Ако се погледа законско решење које је примењено у суседној Хрватској, нефер праксом сматраће се и ако трговац од добављача тражи да у целости сноси трошак попуста на робу, у оквиру акције коју је сам покренуо. То да се производ нађе у лифлету трговаца, а да трошак буде урачунат добављачу и произвођачу, судећи по хрватском закону, такође више неће бити могуће.

Нефер је и да трошкове маркетинга трговац пребаци на свог добављача. Нефер праксом сматра се и враћање непродате робе или наплаћивање накнаде за непродате производе којима је истекао рок трајања.

Овај закон могао би да буде добар корак за проналажење неких системских решења која би требало да дају одговоре на питања зашто је храна у Србији скупа. А то питање отворило се још 2023. године, у време када је Народна банка у својим извештајима тврдила да је две трећине инфлације увезено. Касније, неким мерама државе („Боља цена“), креатори економске политике су проблем раста инфлације покушавали да нађу на домаћем терену.

А све је и тада, баш као и сада, почело једним саопштењем статистике из кога се видело да је инфлација цена хране знатно већа од укупне инфлације. У ту 2023. годину Србија је ушла са инфлацијом цена хране од 24,3 одсто.

Комисија за заштиту конкуренције је у првој половини године покренула анализу, чије резултате још нисмо видели, али се за један од тих резултата може сматрати и поступак против четири трговачка ланца који је покренут прошле године.

Ефекат акција „Боља цена“ из 2023. и „Најбоља цена“ из 2024. године на инфлацију био је занемарљив. А какав ће бити овогодишњи ефекат ограничења маржи, знаћемо тек када статистика објави податке о расту цена за септембар.

Ови за август, које Републички завод за статистику треба да објави 12. септембра, неће нам се свидети. Показаће да је инфлација ван границе циља, као и да је раст цена хране, као последица летње суше, знатно већи.