Политика

Никада у историји није погинуло толико људи као у Другом светском рату. Између 55 и 85 милиона. Никада се није умирало на страшнији начин него у нацистичким логорима смрти. Никада није убијано тачно 100 цивила за сваког окупаторског војника као у Србији. Никада нису употребљена тако страшна оружја. Никада није толико градова широм света нестајало у пламену. Никада десетине милиона људи нису биле присиљене да беже и напуштају своје домове и своје земље.

Совјетски народи су дали највећи борачки допринос победи над нацифашизмом. Макс Хејстингс је у својој изврсној књизи Пакао израчунао да је 65 одсто свих војника палих у борби против сила Осовине било из редова Црвене армије. Кинеза 23 одсто, из Британије и САД по 2 одсто, Пољака и Француза по 1 одсто. Ако посматрамо само Европу, више од 80 одсто свих погинулих антифашистичких бораца били су житељи Совјетског Савеза. Што се цивилних жртава тиче, само су Јевреји изгинули више од Белоруса. Можда и, процентуално, Срби Босанске крајине.

Потцењивање совјетских жртава траје одавно. Ако гледате западне медије и пратите западну масовну културу, одлучујући догађаји су ваздушни рат над Британијом и десант на Нормандију. А само у завршним борбама за Будимпешту и Берлин је погинуло више црвеноармејаца него свих британских војника у Европи. Страшне битке на Истоку (Москва, Стаљинград, Курск) чине да сваки окршај на Западном фронту изгледа као чарка.

300.000 палих партизана

Југословени су, по борцима палим против фашиста у односу на број становника, други на свету после народа СССР-а.

По горе поменутој Хејстингсовој процени, југословенске борачке жртве, у апсолутним бројевима, превазилазе број палих бораца из САД и Уједињеног Краљевства. Хејстингс је рачунао са око 400 хиљада борачких жртава у Југославији. По прецизнијим истраживањима Драгана Цветковића број југословенских антифашиста палих са оружјем у руци, је око 300 хиљада. И по тој скромнијој процени, више од Југословена у апсолутним бројевима погинуло је само бораца из СССР-а, Кине, Британије и САД.

Од тих 300 до 400 хиљада палих бораца, већина су били Срби. По цивилним жртвама, Срби из НДХ су сразмерно изгинули мање само од Јевреја, Белоруса и Украјинаца. Ако искључимо јеврејске жртве, ових Срба је процентуално више страдало од Пољака.

По војничким жртвама у односу на број становника, више је пало западних Срба од Украјинаца и Руса. Сразмерно становништву, једино се пали белоруски борци могу мерити са западним Србима.

Одмах до њих је и удео далматинских Хрвата међу палим антифашистима. Општу хрватску антифашистичку статистику квари чињеница да су Хрвати дали и велики број палих бораца на страни сила Осовине. Војска НДХ се бори више од две недеље после пада Берлина. У то време падају и најбројније усташке и домобранске жртве. Хрвати су вероватно једини народ који су са пушком у руци изгинули у толиком проценту на обе стране велике поделе у Другом светском рату.

Веома су високи губици Црногораца. Од свих Срба, из Хрватске је погинуло најмање 16 одсто, од оних из Босни и Херцеговини најмање 15 одсто. Црногораца је погинуло најмање 11 одсто, али је проблем у томе што су већином страдали у грађанском рату четника и партизана.

Југословени су на крају рата изашли са четвртом савезничком армијом у Европи и шестом на свету. У односу на број становника, вероватно смо имали највећу антифашистичку војску на свету.

Можда да посматрамо само оне војске које су настале из покрета отпора у окупираним земљама, а не војске великих држава које нису биле окупиране, па ни оне које су мењале стране. Зато нећемо узети румунску војску у разматрање. Румуни су имали више бораца на Источном фронту од свих немачких савезника заједно. Када су променили страну у лето 1944. године, имали су војску од 1,2 милиона људи.

Ако гледамо само војске израсле из покрета отпора, 1945. године партизанска војска је имала 800.000 бораца, француска нешто више од 1.200.000, кинеска Народноослободилачка војска око милион војника, пољска војска у отаџбини (Армија Крајова) до 400.000 бораца.

Скоро све време Другог светског рата, Срби чине огромну већину партизана. Донекле је изузетак период од пада Италије до ослобођења Србије у јесен 1944. године. У том периоду расте удео Хрвата, тако да је у лето 1944. године проценат Хрвата у партизанима био доста висок, али ипак много мањи од процента Срба из НДХ. После ослобођења Србије, партизани опет постају претежно српска војска. Овај пут већину бораца дају централна Србија и Војводина.

Битка на Сутјесци

Ниједан други покрет отпора у Европи, сем пољског, нема такве велике борбе са окупатором као што је била Сутјеска. Сутјеска је највећа герилска битка у Другом светском рату. У Варшавском устанку је погинуло више Немаца него на Сутјесци, али је покрет отпора буквално збрисан. А партизани су претекли после Сутјеске и Зеленгоре.

Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације.

Партизанима је додатно отежавало операције то што су чекали прву савезничку мисију на Дурмитору и што су били оптерећени великим бројем рањеника. На Сутјесци није постојао само један пробој обруча и једна одлучна битка, већ се ради о низу различитих драматичних борби и пробијања. Партизани су прво успели да се извуку преко Вучева, које су борећи се прса у прса, отели од Немаца, па су се онда, под изузетно драматичним околностима, провукли испод брда Кошур (узак простор који је Прва пролетерска дивизија прешла у трку) и на крају последњи обруч пробили на брду Балиновац, када су, на срећу, изгубили радио-везу између Прве пролетерске дивизије и Врховног штаба. Кошур и Балиновац били су плод необично смеле самосталне одлуке Коче Поповића, команданта Прве пролетерске, коју је подржао и командант Друге пролетерске Пеко Дапчевић.

Тито не само да у почетку није похвалио свог првог команданта, већ је помишљао и да га смени, а можда и да га пошаље на ратни војни суд, јер је без одобрења Врховног штаба „самовољно” кренуо у пробој и „оставио” Врховни штаб. Наравно, брзо се предомислио. Тек пред пробој, Тито је рањен на Милинкладама. Фотографија рањеног Тита је постала једна од икона Титовог култа, па је тако допринела стварању мита о неустрашивом герилском вођи. У међународној јавности, том миту допринео је Вилијам Дикин, који је Черчилу помагао да напише мемоаре. Дикин је прошао кроз пакао Сутјеске уз Тита.

Битка на Сутјесци као да је била као предодређена за еп и легенду. Јунаштво, потпуни преокрети и изненађења, спремност на саможртвовање, братска борба Срба и Хрвата. Нигде ни пре ни после није изгинуло толико Хрвата партизана, углавном Далматинаца.

Комунисти су са правом од борбе на Сутјесци начинили један од темељних партизанских и послератних митова. Сви знамо песму о команданту Сави, иако су и далматински Хрвати и банијски Срби дали највише палих бораца. Нико не зна како су се звали далматински и банијски команданти. Банијци су на Неретву пошли са око 4.500 бораца, вратило их се мање од 500. Али ни Далматинци на Банијци нису тако вешти у опевању својих борби као Црногорци.

Ревизија историје

Умањивање улоге партизана врши се из неколико праваца. Први је омаловажавање штете које су нанели окупатору. Наравно, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Прле и Тихи су у југословенским филмовима и серијама сами убили више Немаца него што их је погинуло на целом Балкану. Међутим, као и у већини других историјских прича, мора да водимо рачуна о општем европском и светском контексту.

У најтежем тренутку рата, док Вермахт меље све пред собом на путу ка Москви, партизани и четници ослобађају земљу од Јадрана скоро до Саве и Дунава – од околине Сарајева и Мостара на западу, до испред Краљева на истоку. Само на територији „Ужичке републике“ у Србији живело је око милион становника. Партизани касније ослобађају велике територије са седиштем у Бихаћу 1942. и Јајцу 1943. године.

Једини други европски покрет отпора који је накратко држао тако велике територије је словачки, који у касно лето 1944. године на неколико недеља ослобађа област величине Македоније са центром у Банској Бистрици.

Ниједан покрет отпора није сам ослободио већи део своје земље. Сетимо се да је Црвена армија после октобра 1944. године отишла према Мађарској. Целу земљу западно од Дрине и Босута ослобађају партизани.

Французи крећу у праве борбе тек после савезничког искрцавања у Нормандију и нигде се не боре сами, без Англоамериканаца. Покрети отпора и у другим земљама играју искључиво помоћну улогу у војним операцијама. Сем Југославије.

Други правац порицања партизанске улоге у рату је њихов немаран однос према жртвама. На пример, повод за највеће страдање Срба у рату, оно на Козари, јесте партизански напад на рудник Љубију. Козарачки партизански одред, иначе највећи у земљи, је осим тога стално нападао пруге. А рудници и саобраћајнице су најважнија немачка брига у региону. Зато решавају да очисте цео један крај од Срба. То су Козара и Поткозарје. Усташе затиру козарачке Србе са фанатизмом невиђеним нигде у Европи од времена верских ратова..

На први поглед, лако је нападати партизане да су водили борбу против окупатора без обзира на страдања цивила. Прича о цени борбе је један од главних мотива првог партизанског модернистичког романа, Далеко је сунце Добрице Ћосића.

У Другом светском рату нигде није вођено много рачуна о страдању цивила, па ни својих или савезничких. У припремама за Дан Д и након искрцавања, Англоамериканци су у бомбардовањима побили више од 50 хиљада Француза. На пример, када су бомбардовали луку Авр, где је страдало 5 хиљада људи, одбили су да допусте евакуацију цивила.

Током девет месеци Битке за Британију 1940. и 1941. је страдало 43.500 цивила. Хиљаде међу њима је изгинуло од „пријатељске ватре“, противавионских граната које су промашивале циљ и експлодирале на земљи. Током целог рата је у савезничком бомбардовању погинуло око 57.000 француских цивила. Немачка бомбардовања су побила 60.500 британских цивила.

Овде опет морамо да прибегнемо међународном контексту. Има ли неодговорније, али и храбрије акције отпора од Варшавског устанка 1944. године? Вође Армије Крајове су покушале да сами ослободе Варшаву и тако обезбеде пољску самосталност. Без договора са Совјетима, устанак је био осуђен на пропаст. Совјети су пустили Пољску војску у отаџбини да пропадне са скоро 200 хиљада погинулих цивила и разарањем 90 одсто Варшаве, дословце циглу по циглу. Пољаци се, међутим, поносе овим лудо храбрим чином побуне. Не одбацују га због превисоке цене и недовољне бриге о народу.  

Oсветнички терор

Победници у ослободилачком и вишеструком грађанском рату су 1944. и 1945. године прибегли осветничком терору. Много кафанске митологије се развило око тих злочина. На пример, да је тај терор био првенствено антисрпски. Мерено процентима, а и у апсолутним бројевима, партизани су највише убијали Хрвате, што је и разумљиво, обзиром на жилав отпор оружаних снага НДХ чак и после 9. маја. Само у мају 1945. године, на многим стратиштима које називамо по једном месту, Блајбургу, побијено је више Хрвата него свих Срба у репресалијама новог режима 1944. године. Разлика је у томе што су српске жртве црвеног терора углавном били цивили, осим малог броја љотићеваца и недићеваца.

Што се четника тиче, њихово највеће страдање је на Зеленгори, пролећа 1945. године (око 9 хиљада). Неки су пали у борби, иако веома неравноправној, а неки после заробљавања. Хрвати на тзв. „Крижном путу“ углавном су побијени након што су их Британци изручили Југословенској армији.

Често се чује тврдња да су убијени хрватски војници били усташки кољачи, који су заслужили одмазду, али то не знамо. Нико се није много бавио испитивањем ко су и шта су били стрељани. Најважније усташе су одавно побегле пацовским каналима. Они што су похватани око аустријско-словеначке границе су у великом броју били регрути, мобилисани из околине Загреба и северозападне Хрватске. Значи, многи од њих нису у животу видели Србина. После Хрвата, сразмерно највише су страдали Словенци у њиховом „рдечем терору“. 

Занимљивост везана за те догађаје је да су партизани избегавали да убијају „туђе“. Словенци су убијали Словенце, Црногорци своје, а усташе и домобране Хрвати и Срби из Хрватске. Мој деда, четник Павла Ђуришића, са врло сумњивом биографијом, преживео је тако што се предао словеначким партизанима.

Историјски контекст

У Вараждину су средњошколци недавно били збуњени питањем да ли је Хрватска победила у Другом светском рату. Поделили су се на скоро једнаке делове по том питању. И Србија и Република Српска се колебају око партизанског наслеђа, које јесте противречно. Али треба ли да због оправдане критике комунистичких грехова одбацимо велики међународни историјски капитал који су нам оставили партизани? Уз све своје заблуде, па и злочине, партизанска војска је била, после кинеске, највећа герилска војска на свету. А Кинеза је било нешто више. Највећи број партизана су били Срби. Да ли смо спремни да се одрекнемо велике историјске победе, због идеолошких размирица?

На овом месту мора да проширимо историјски контекст. Запитајмо се да ли би Французи одбацили свој највећи празник, 14. јули, Дан пада Бастиље, зато што су револуционари после спроводили, дотада нечувени, револуционарни терор.

У нашем сећању мора да опстане чињеница да нас антифашистичка борба повезује са најбољим делом човечанства, оним који је победио те 1945. године. Стицајем околности, партизанска борба постала је једна од ретких позитивних тековина наше историје у свету. Мало ко зна за објективно много веће победе српске војске у Великом рату. Партизанска борба је врло позната ствар. Сви знамо анегдоту о томе како је Пикасо плакат за филм Битка на Неретви насликао за сандук вина, задовољан што може да буде део слављења велике партизанске борбе.

Милан Кундера, који је веома критичан према свему што мирише на комунизам, а поготово на Русе, овако пише у есеју о роману Кожа Курција Малапартеа, који је уврштен као поговор у „Лагунино“ издање ове књиге:

„Нова Европа је настала из једног огромног пораза, који је без премца у њеној историји; Европа је први пут поражена. Европа као таква, читава Европа... Ниједна земља у Европи (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила властитим снагама. Ниједна? Ипак. Југославија. Властитом партизанском војском. Зато је 1999. године требало недељама бомбардовати српске градове: да би се, накнадно, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.“

И наравно наш осведочени пријатељ Хандке у својој књизи Опроштај сањара од Девете земље:

„Редовно сам у словеначким селима виђао мање групе старијих мушкараца као сведоке историје сасвим другачије од наше немачке и аустријске, историје управо те Велике Југославије отпора, и завидео сам Југославији – другачије то не могу да кажем – баш због те њене историје.“

Шта славимо на Дан победе?  

Дакле, ко је победио 9. маја 1945. године?

Тог дана, мој деда-стриц Милутин, звани Тина, Чарапан из Милутовца, први пут је видео море у Трсту, а на мору огромне америчке лађе. Причало се међу војском да ћемо можда да заратимо са Американцима око тог прелепог града. Тина се осећао као део непобедиве, велике војске. Сви војници те армије су се осећали као равноправни саборци великих сила ослободилаца света, као победници у праведном рату. А то су и били.

Да одбацимо ту победу, коју смо извојевали заједно са бољом страном света? Зато што ју је постигла једна, наводно, идеолошка војска? Зато што су плодови те победе доведени у питање? Зато што данас није јасно да ли су поражени боље прошли?

Све је можда почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – та победа 9. маја.

Ми то радимо сами. Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе НОБ-а, као штетно за „српство“. То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно.

Словенци су одбацили комунизам и Југославију, али не и партизански антифашизам. Бошњаци присвајају српску антифашистичку борбу, залажући се за ЗАВНОБИХ као основу своје државности, иако је пре 1944. године присуство тог народа у партизанима једва видљиво. Разне НВО покушавају да остваре монопол над помодно схваћеним антифашизмом, који се у том кључу тумачи као анационалан и супростављен српском родољубљу. А српски антифашизам може да буде итекако патриотски и националан.

Немогуће је заменити партизански антифашизам некаквим равногорским. Равногорци су, у војничком смислу, углавном били лабава коалиција сеоских милиција. У централној Србији није споран њихов антифашизам. Све до краја 1943. године, Немци стрељају отприлике подједнаки број талаца из редова „комуниста“ и „ДМ“, како су их они звали. Прва акција „Принц Еуген“ дивизије је била усмерена на Кесеровићеве четнике. До лета 1944. године равногорци се боре против недићеваца и љотићеваца.

Проблем је у недостатку великих антифашистичких догађаја, погодних за присећање. После 1941. године равногорска стратегија се у Србији своди на чекање искрцавања савезника и на активну сарадњу са Италијанима у НДХ и Црној Гори. Најсветлији пример равногорског антифашизма у том каснијем периоду је операција „Халијард“, извлачење стотина савезничких ваздухопловаца преко импровизованих аеродрома у дубини окупиране територије.

На крају крајева, има нечег локалног у слављењу равногораца. Чак и у оквиру српског народа, читави крајеви нису имали никаква искуства са равногорцима. Понајпре Срем, део данашње Србије који је дао највише палих бораца.

Није подсећање на важне датуме једина сврха неговања антифашистичке традиције. Ова наша традиција, уз све сенке и противречности, могла би да буде једна од основа за савремени српски патриотски национални идентитет. Заснован на причи о победи и слави, а не на кукању да смо јадни, издани и остављени.

Амин Малуф је описао како лоше на Арапе утиче убеђење да их је цео свет издао и понизио. Губитнички наративи спремају на нове губитке. А прича о последњој великој победи може да буде увод у неку будућу изградњу оптимизма.  

Политичко биће српске нације показује неколико посебности у односу на шире европско окружење. Ексклузивисти не би требало да се радују, то није подршка за њихове тезе о наводној некомпатибилности српства са било чим и било где од проналаска точка и ватре. Напротив, то су потпуно обичне посебности унутар европског културног кода, некад забавне, некад мучне, кумуловане варијације које више спајају него раздвајају.

Али Срби не воле да читају како су обични и стандардни, јер би тиме признали да су нормална нација с пар тикова и повременим лошим данима. Иза тога лежи страх да се све нормалне нације буде у сивим јутрима, док оне посебне запијају ноћи с весницима буре.

Аустријски ОРФ извештава како је овог викенда било мање људи на протестима у Београду, зато што су људи отишли на годишњи одмор. Од свих непријатеља које мисле да имају, Срби се изгледа једино боје досаде. 

Одмах на почетку треба замолити за извињење све читатељке и читаоце овог текста. Неки појмови ће се често понављати, што се догађа кад се о њима пише. На пример Срби и Српство, народ и нација, колективни менталитет и политичке навике сажете у појму governmentality; можда чак и једна у свим теоријама проблематична, али условно допуштена представа – о постојању колективно несвесног.

Извињење се односи на чињеницу да је немогуће тврдити „Срби су овакви или онакви“, јер нису сви Срби исти, нити би требало да буду, јер би то мирисало на најстрашнију аномалију која се до сада показала између филогенезе и онтогенезе. Али како без извесне дозе уопштавања неће ићи, моле се сви који се не препознају у генерализацијама да буду свесни како су оне само конструкти и типске форме, никако закони за поништавање индивидуалности.

Све овде изречено део је интердисциплинарног додира две супротстављене методологије. С једне стране стоје политичке науке које су већ по свом предмету високо нормативне, загледане у појединачно и, како се види у понашању западне политике и праксе последње три деценије, лако склизну у искључиво. С друге стране стоји социологија као наука генерализованих судова, која се бави временом и друштвом таквим какви јесу, а не како им се, обично без успеха, наређује да буду. 

Ту се дакле стоји, на ничијој земљи између норме и праксе, између тако има да буде и дај бре олади, да би се бацио поглед на Српство уз помоћ четири за ову прилику одабране метафоре: Аркадије, међе, прага и катарзе. Коме се метафорика као епистемолошка метода по себи чини неозбиљном, вара се, јер је барем од Ханса Блуменберга (1920-1996) она легитиман пут ка теорији. Сушта озбиљност под маском пајаца. 

Et in Arcadia ego

Срби воле митове. Нема тог рукописа који неће бити објављен ако аутор у уводу, боље у учтиво сроченој претњи издавачу објасни да се ту ради о митолошком тумачењу стварности, реинтерпретацији митског наслеђа, миту као судбини, судбинском миту и слично. Нису Срби криви за тај рефлекс. Као што је говорио Ролан Барт, крив је универзум јер је сугестиван кад нуди материјал за обраду. Сви европски народи имају митове, сви су исти, само што их, за разлику од Срба, не пуштају у политику, а кад их и пусте, онда искључиво у декоративне сврхе.

Или можда данашњи Грци заиста верују да су од Перикла, а Северо-Македонци да су од Александра Великог...?

Крајем осамдесетих је један, мимо те једне ствари поуздан и начитан уредник предратног Радио Београда, подржавао српској историографији драги мит о непостојању посебног хрватског идентитета. Пуштајући да митолошко Српство говори кроз њега, образлагао је како Хрвати живе плитко, ван досега митова који, јасно, пливају дубоко. „Какав је то народ без мита“, дубоким је басом ширио послање по трећем спрату. Какав? Па такав који те превари и победи ако с њим брзоплето уђеш у антагонистички дијалог.    

Мит, или читав митолошки сноп који тренутно влада унутар колективног идентитета и, условно, српског несвесног, јесте онај о Аркадији. Метафоричкој аркадији, не одређеном месту за којим се трага као за Атлантидом, већ некој тачки у времену, златном добу Српства кад је оно цветало и успевало.

Ту у том претпостављеном златном добу успостављен је стандард српског идентитета, ту су формирани критеријуми каснијег националног осећаја. Ту се треба вратити, с тог врела напити, успут прорешетати све Србе, Српкиње и Српчиће да ли се уклапају у тај модел, у супротном их прогласити шкартом, посрамити изроде, па непокајане пустити низ воду.

Такозвана суверенистичка, не једноставно проруска, већ идеолошки специфично дугиновска штампа у Србији, пуна је текстова у којима одјекује митски сноп аркадије. Златно доба, повратак некуда кад је све било боље, чистије, кад Срби нису били тако материјалистички настројени, кад нису марили за уређене ентеријере, електронске уређаје и дигиталне справице. Кад их није занимала мода, зубна протетика или путовања, већ само духовне вредности, а оне су за аркадијско Српство само две – живети и умрети унутар прописаних надзираних митолошких габарита. Удавити се у дубокој води, погледа пуног сажаљења према Хрватима који се брчкају у свом плићаку.  

Проблем с аркадијама је у томе да, чак и кад би данашња модерна српска нација нашла начин да се повеже са својим „изворним“ идентитетом, остаје нејасно: а где је он? У ком временском периоду су то Срби живели у аркадији, у стању савршене небуле? То код споменутих носилаца аркадијског мита обично иде овако:

Где у прошлости пазарити добар мит? Кад су Срби пуштали своје српске комунисте, укључујући и последњу фазу са Слободаном Милошевићем, да их воде у дубље слојеве идентитета? Не, то неће ваљати.

Кад је краљ Александар прогласио диктатуру? Неће ваљати, превише је неаутохтоних елемената.

Моменат пре него што је Пашић донео катастрофалну одлуку да се не иде у стварање овеће Србије, већ атрактивније Југославије? Танко, танко.

Можда идентитетски стандард Српства треба тражити у 1993-ћој? Не, па онда можемо одмах да се вратимо и у 2003, ближа је.

Можда би повратак у 1882. био смислен, кад је проглашена краљевина? Није лоше, да у исто време није потписан тајни протокол са Аустроугарском и изгубљена Босна.

У 1868. кад је сасечен кнез загледан у Европу? Не ваља, неко би дошао на идеју да је српски governmentality убиствен.

У време Другог српског устанка? У принципу да, али Срби су тада почели да стварају државу. Држава подстиче материјалистичку страну у сваком колективу, рађа жељу за поретком и редом, за стандардом, бољим образовањем, благостањем, то опет рађа друштвену и економску стратификацију међу Србима; није добро.

Можда Први српски устанак, кад је текла крв до колена, а без неке перспективе тог тренутка гледано? Да, то није лоша идеја, али сигурно има и бољих. Долазак Османлија? Пад Смедерева? Трагедија Марице? Топло, близу.

Можда да се, у сврху стабилизације мита, вратимо у Косовски завет? У то да нама не требају земаљска добра, ни нама ни иком од наших; ништа нам не треба, само херојска смрт. То! То је српска аркадија, златно доба националног идентитета, златни пресек колективно диктаторског. На томе треба порадити овог тренутка, пренети тај аркадијски моменат тоталног безнађа, пораза, муке, слома културе и државности, накалемити га на материјалистичку данашњицу, те одлучно пропасти још једном, али овог пута темељно, да се сви европски народи задиве над храброшћу једне нације. Не требају нама Србима мостови, метрои и путеви, не требају фабрике и услужничке делатности! И ову нашу децу која по свету воде IТ секторе и шире дигиталну религију, и њих треба зауставити и утопити у колективну српску аркадију, наше златно доба пораза!  

Нису Срби сами у том миту. Све европске нације имају неку аркадијску тачку идентитета. За Аустријанце је то царица Сиси, за Немце Пруска, за Французе Луј XIV, за Енглезе Елизабета I, за Шпанце Реконквиста, за континенталне Хрвате печене штрукле и млинци с масном пилетином, за Словенце Кекец. Сви имају аркадије, баш сви, само их не користе за требљење нације и друштва.    

Постоје и приватне, индивидуалне аркадије. Моја је холандско сликарство 17. века, период који се у историји уметности заиста зове тако, Gouden Eeuw, Златно доба.

Али то су само лепе слике и ништа више.

Заједничко европско? Non pasarán!

Носиоци аркадијског мита међу Србима, мајстори за поправке националног идентитета, чувари Српства склепаног произвољним одабиром историјских епизода, делују преко неколико нижих митова. Један од њих је мит о међи, духовној граници, линији моралног разграничавања између Српства и европејства.

Српски медији, странке и академици аркадијског типа су се патерналистички укопали на међи која, по њима, чува Српство од лоших утицаја са стране. Нема потребе да их набрајам, да не дођем у ситуацију да се извињавам онима које сам заборавила да споменем.

„Аркадијци“ уче данашње Српство ексклузивном осећају, издвајају га од других, негују међе према другима. Уче Србе да су сами у соби одвајкада били, да никад нису могли да се ослоне ни на кога осим на себе, а и на себе само у пропадању, у чину наводно консензуалне, у ствари диктаторске одлуке.  

„Диктаторски“ овде не треба схватити у хијерархијском односу држава-друштво. Имали су Срби кроз историју сву силу диктатора на власти, али социолошки генерализовани поглед би открио једну дискрепанцу – нису се у диктаторству толико истицале вође, колико један жилави деструктивни и аутодеструктивни дух који је долазио, погађате, из дубина митски схваћеног Српства, односно од његових носиоца унутар друштва.  

„Митови међе“ круже међу свим европским народима, само што су оне тамо другачије чуване и неговане. На пример, ко има приступ социјалном и здравственом осигурању; од кога ће фискални апарат узети, а коме дати; хоће ли домаћи позвати мигрантску породицу с другог улаза на своју прославу; све саме практичне одлуке које не задиру у мит, не директно. Напротив, аркадијске структуре унутар српског друштва, док подижу међе и гурају модерну српску нацију у глуву собу, наступају под заставама митологије.   

Примери диктаторске међе су бројни и некад се отварају погледу тек иза другог или трећег угла. У време мартовског погрома на Косову, европски медији и политика су, онда кад би имали емпатије према Србима, представљали српске манастире као хришћанске цркве, историјске објекте хришћанства, архитектонске и уметничке споменике, па би се онда провукло и да су они активни храмови Српске православне цркве. Прво опште па посебно, другачије нема подршке одатле. Са српске стране, свуда где влада аркадијски рефлекс, стизао је протест – да то у првом реду нису ни хришћански објекти, ни лепа архитектура, већ жива материја живе СПЦ.

Наравно да су српски манастири на Косову пре свега српски и српско-православни, али једини начин на који су европске нације, монументално загледане у саме себе, биле спремне да их бране, управо је њихов карактер непроцењивих споменика средњевековне хришћанске уметности. Зашто је то било тешко прогутати, макар у чину политичког театра?

Или, зашто аркадијским Србима тако тешко пада да науче да деле, а да не поделе?

Српство: На прагу лиминалне диктатуре?

Унутар српског аркадијског мита делује још један нижи мит, подмит, субмит у језичкој аналогији на субкултуру. Ради се о представи прага у постојању националног идентитета. Разлика је у смеру контроле – међа је ту да оне унутра држи ту где јесу, праг да успостави правила ко сме да буде унутра.

У скоро дванаест деценија старој књизи „Обреди прелаза“ (Rites de passage) француски антрополог Арнолд Ван Генеп је поставио теорију о ритуалном прекорачењу прага. Метафоричког прага, момента у коме појединац кроз низ симболичких радњи оставља иза себе стари идентитет и прихвата нови. Теорија прелаза делује кроз три стадијума: Појединац одлаже старо одело, прелази преко прага, добија ново рухо и voilà, ето га нови човек! Пресвлачење невесте, академске промоције с тогама, држање диплома на сликама, имерзивни баптизам, замонашење, иницијације младих, прва цигарета, први алкохол, прва и последња менструација, примање болесника у болницу, све су то класични примери лиминалности, трајне и привремене.

Али, како се улази у Српство, преко ког прага? И како се уопште дошло до тога да се јавно пише о критеријумима за Српство, о тестовима за проверу припадности српском „есенцијалном идентитету“, а тај свакако може да буде само онај  древни, аркадијски?

Критеријуми за аутохтоно Српство објашњавају се у такозваним суверенистичким  и патриотским медијима много пута, али раштркано и често без свести да се ту у ствари позајмљује из сасвим одређене теорије. Један чланак је ипак неопходно издвојити, зато што је у потпуности, конзистентно, сложен унутар габарита Генепове теорије, иако је ни он директно не спомиње.

За ауторку Тајану Потерјахин је Генеп кућно име, пошто је студирала антропологију. Уз антропологију очито и инквизицију, уз понеки семинар идентитетске еугенике, јер тачно прописује како се постаје Србин/Српкиња/Српче, како старе и конфузне идентитете (европејство!) треба одложити и постати нов човек, то јест преузети Српство какво никад није било из Златног доба које никад није постојало и у чину културо-баптизма га имплементирати на данашњим примерцима.     

Укратко препричано, тема текста су Срби који су у свој национални идентитет интернализовали и шири европски. Они Срби који не повлаче међе између себе и Европе; они који деле, а не поделе.

Текст има три тематске целине: 1. како су се Срби-Европљани однародили од „есенцијалног идентитета“; 2. како их дочекати кад одлуче да се врате у „есенцијални идентитет“; 3. каква правила поставити да би њихова трансформација, то јест повратак у аркадијско стање, била уверљива. Сажето – где поставити праг за примање у Српство.  

Јер ако под навалом „нових“ дође до „унутрашњег редефинисања есенцијалног идентитета“, то може произвести „идентитетске мутације“, што је „опасно и носи несагледиве последице“, па је неопходно „отклонити узроке идентитетских мутација“ и славити „победу реда, смисла и духа саборности над силама хаоса и таме“.

Може бити да сам ја налетела и да ауторка не пише по Генепу, већ по Ефраиму Кишону. Цитати као „Не могу да се отмем утиску да смо критеријуме за бивање Србином поставили веома ниско“; „Прилазак српству треба да буде као прилазак Христу“; „Можда не би било згорег увести неки период искушеништва пре него што се стекне лиценца за поучавање Срба томе како да буду Срби“ више иду у правцу изврсне Кишоновске хумореске, него хигијеничке примене Генепове теорије. Како српски аркадијски мит у принципу носи структуру религијског сурогата лишенег хумора, сумњам да се ради о вицу.    

Познато ми је за мачиће да морају бити у друштву одраслих мачака да би уопште научили да буду мачке. Али сам некако увек мислила да националном и европском идентитету Срба, израслом у историјском континуитету, у сталној промени и адаптацији на изазове, није потребан баптизам зрелог доба, поготову не у форми лиминалне диктатуре. 

Историјска траса расапа и беса     

Други митолошки сноп Српства, по обиму и снази једнак аркадијском, јесте онај о катарзи савршеног решења, о идеалном стању, политичком уређењу без мане, сенке, мрље и других ситних уступака. Или идеално као минимум, или ништа. Само најбоље је најбоље, у противном није вредно ни електората ни избора, само презира и рушења на лицу места.  

Тај мит савршенства, до кога се долази кроз катарзу, до које се стиже кроз ритуалну жртву, не носе горе споменути суверенистички аркадијци. Како и би, кад они већ знају да су савршени. Напротив, носе га аморфне снаге унутар модерног друштва које осећају Европу у властитом идентитету – разумљиво, ионако с обе ноге стоје у Европи – али то повезују са постизањем идеалног стања, а не најбољег могућег тог тренутка. Идеални владар, идеални систем, идеална деца, ништа прелазно.

Проблем је у томе да Бог савршенства није дао, осим за свог сина, његову мајку и Духа светог. Чак је питање колико јудејско-хришћански Бог уопште инсистира да је он сам савршен. Ако се Стари и Нови завет доследно читају, лако се наиђе на места где Бог почне нешто, па се повуче, промени тактику, некад и читаво стратешко опредељење. Он експериментише.

Ако у таквим духовним висинама нема савршенства, како га осигурати овде на земљи где постоји само боље од лошијег и страшног, само праведније од неправеднијег, само економски успешније од недомаћинског и пропалог. Све је у историји организације људског друштва компаратив. И то је добро, јер је суперлатив готово, коначно, замрзнуто стање, смрт виталности једног друштва.

Ко не воли Библију, довољно је да прелиста било коју историју политичких идеја, па да га као гром погоди сазнање да савршенства нема. Где год да погледа, само ће видети људе и колективе како покушавају да уреде међусобне односе, пробају различите теорије и моделе, како експериментишу у потрази за најбољим, и на крају схвате да сваки политички систем долази с неком уграђеном грешком.    

И без читања, само треба бацити поглед на данашњи Запад са Европом. Дуги период, од Ренесансе наовамо, Запад се показао успешнијим од свих других у савладавању изазова, рационалнији, реалнији и виталнији.  Пре неке три деценије је Запад одлучио да он није само успешнији, већ објективно најбољи, што му даје за право да све друге, силом или преваром, доводи на једини исправан пут – свој властити. У резултату је тиме сам, без помоћи са стране, почео са рушењем темеља на којима се уздигао.

Запад је ушао у катарзични мит савршенства. Мало касно, јер Срби одавно седе у њему, по чему се види да они нису ништа екстра ирационални за разлику од осталих Европљана. Разлика је једино у томе да, прво, Запад има више ресурса којима за сада покрива властите грешке, и друго, пре нагиње томе да експерименте изводи над другима, не на себи. Срби су, осим што је њихова резерва за политичка фантазирања мала, склони да експериментишу на себи, in vivo.

Само два примера, тамо и овде, ритуалног приношења жртве на путу ка политичкој катарзи и савршеном решењу. Молим да их се схвати са дозом апстрактности.

Пример први: У августу прошле године је Вучко Бориловић на Цетињу побио десет људи, од тога двоје деце од 8 и 11 година. Гледајући медије на простору бивше Југославије, сви су то третирали као злочин, страшан и неопростив, али га нико није тумачио као доказ моралног и политичког слома црногорских власти. Српске Новости Милорада Пуповца нису о том догађају објавили нити једно словце, барем не у онлајн издању.

Када је Коста К. у мају побио 10 људи у Београду, скоро све деца, то је из истог медија кампањски без краја и конца тумачено не као ужасан злочин, већ аутоматски као доказ моралног и политичког слома српских власти. У координацији са Данасом и неким другим медијима из саме Србије, уз страначке ловце на златну рибицу у муљу, с те стране се у ефекту позива на ванинституционалну смену власти у Београду.    

Пример други: Кад је Памела Ренди-Вагнер 2018. изабрана за шефицу аустријских Социјалдемократа, њен колега из Бургенланда Ханс Петер Доскоцил је био незадовољан. Али то није хтео да каже! Само би ту и тамо инсинуирао нешто што би се са стране могло протумачити као незадовољство. Ренди-Вагнер, која је ионако знала да на то место није дошла сасвим регуларно, неколико је пута нудила могућност уредне смене, наравно у консултацији са базом. Али Доскоцил би се увек повукао и рекао да он није мислио то што је рекао. Четири године ју је мучио и гризао на ситно, да би тек ове године кренуо у отворени напад. Ствар је у томе да његов циљ није била регуларна смена, већ ритуално жртвовање особе на страначком врху, не тако случајно и женског рода. Није смена док не крвари! На крају је и њу и њега у драматичном финишу са побрканим еxcel таблицама победио марксиста и комуниста Андреас Баблер.

Сажетак читаве приче о аркадијама, катарзама и њиховим субмитовима: Политика је увек реална, савремена  категорија, чак и кад се води симболичким средствима. Или јесте, тек тада.      

Резолуција о Сребреници је изазвала страховиту емотивну реакцију на српској страни. По европским медијима, неочекивану и неразумљиву реакцију. Чак и релативно добронамерни извештаји, а било је и таквих, питали су шта је ту спорно? Чему узбуђење? Хашки трибунал (ICTY) је 2004. дефинисао масакр у Сребреници као геноцид. Међународни суд правде (ICJ) је то потврдио 2007, са додатком да Србија није одговорна. ЕУ парламент је 2009. прогласио 11. јули за дан сећања на жртве Сребренице.

Скупштина Србије је 2010. осудила ратни злочин у Сребреници. Није га назвала геноцидом, али се при томе позвала на претходне ставове међународних судова. Александар Вучић је 2015, као премијер Србије, посетио Меморијални комплекс у Сребреници и у акту колективног покајања, поклонио се жртвама. И то два пута те исте године, једном на годишњицу самог злочина, други пут у склопу регионалне инвестиционе конференције, заједно са Милорадом Додиком, Бакиром Изетбеговићем и Ћамилом Дураковићем.

Непосредно одговорни за злочин у Сребреници су у Хагу осуђени на доживотну робију. Некоме је то мало, али тако изгледа људска правда. Све више од тога је крвна и колективна освета, нови злочин сам по себи.        

У односу на степен мобилизације српске јавности коју је водило државно вођство, поглед споља, то јест из европских медија, кад се нису предавали злурадости, установио би неслагање између узрока/изгласавања и последице/емоција. Није било јасно ни да ли ствари заиста тако стоје, да ли српско вођство подиже олују у српској јавности, или обрнуто, само артикулише ону која му долази из јавности. Наоко непрозирна, та је ситуација деградирана на скоро физиолошку шему надражаја и реакција. У последици, проблем није ни схватан у логичном, рационалном контексту, па се нико њиме није ни бавио као таквим.

Главно питање с те стране је било: зашто Срби реагују бурно на један докуменат без правне снаге? Нигде међутим нисам нашла даљу разраду те неоспорне чињенице. Није све било сузе и бес, било је и сасвим рационалних и легитимних питања. На пример, зашто је некоме требао докуменат без правне снаге, који одашиље амбивалентне сигнале крвне и колективне освете?

Ко су Срби, кад су колективни Срби?

Тешко је писати текстове кад појмови пливају. Председник Србије и чланови српске владе су протеклих дана обилато користили појам „српског народа“, у смислу да УН Резолуција о Сребреници жигоше морално „читав српски народ“. Само по себи, „народ“ је спужваст појам, чак неочекивана регресија на појмове с краја деветнаестог века.

Срби као именица и српски као придев у овом тексту имају јасније носиоце. Где год стоји „Срби“ или „српске реакције“ мисли се на државне политичке елите које формирају српски национални интерес на основу већинске воље електората коју познају или претпостављају да познају. „Срби“ овде значи државно вођство + део нације који му верује по конкретном питању. Реч је о једној јасној и гласној линији која се у моменту наметне као главна у ширем комплексу српских интереса. О линији која се пробије као национални интерес par excellence, хитан и непосредан.

Сви који су доживели деведесете, знаће на шта се мисли. Не на конкретну особу, него на процес. Тада је једна политичка гарнитура отела национални интерес, дефинисала га по својој вољи, села на њега, и све оне који су захтевали нову дебату о приоритетима прогласила за издајице и отпаднике.

То се не спомиње зато што би такво стање одговарало данашњици. Спомиње се да би се обратила пажња на чињеницу да се нација опет нашла у континууму тема из којих се формира национални интерес ургентног типа. Уведена је на терен где перцепције приоритета зависе од намера елита које су се избориле за његову дефиницију, а времена за јавну дебату нема, или је емотивно контаминирано.

Обичним речником, увек може овако и онако. Милошевић је својевремено могао одлучити да је српски национални приоритет да захтева улазак Југославије у ЕУ/ЕЕЗ, чиме би Туђмана и ХДЗ претворио у европске парије. Уместо тога је одлучио како је приоритет демонтажа југословенског федерализма и ојачао хрватски сепаратизам. 

Вучић је могао одучити да је интерес Србије да гласа за Резолуцију, а заузврат добије неку услугу за земљу, уместо што је извео политички театар на великој светској бини. Могао је одлучити и да је интерес Србије да постане сиромашна као Северна Македонија и послушно чека да је ЕУ коначно узме у своје редове, уместо што се бацио на подизање економије.

Поента је томе да се у свакој осетљивој теми клизи по једној линији, на којој су полови апсолутна штета и апсолутни добитак, са масом више или мање сивих решења између. Зато је неопходно сагледати, на основу неколико теза, шта би данас био ургентни српски интерес који треба жилаво бранити уз мобилизацију свих националних ресурса. Да не буде забуне, мирнодопских ресурса.

Сваку тезу понаособ треба видети као мали континуум, бескрајну линију пресечену са два пола, од којих један значи максималну концентрацију вредности о којој се говори, други њено потпуно одсуство. Из једног замршеног клупка, биће издвојене појединачне нити не би ли се видело како су на њима распоређени плусеви и минуси. За пример, ако се „штета по национални интерес“ графички повуче као линија, онда би полови били „максимална“ лево и „никаква“ десно. 

У оних 48 сати уочи и за време самог гласања у Њујорку, код Срба је тако подигнута атмосфера катастрофе, па је добро помицањем курсора између два пола измерити шта се ту тачно догодило и где стаје курсор на линији између „тоталне штете“ и „апсолутне победе“.

Из масе појединачних елемената, изабрано је пет: симболичка политика, емотивна политика, поларизација, живот са суседима и Немачка. 

Максималне вредности код левог и десног пола су конвенционалне. Могу и заменити места, битно је само да се унапред каже где која вредност стоји, где је има највише, где најмање, у ком смеру опада, у ком расте.  

1. Линија „симболичка политика“

Из оног што се видело код гласања у Генералној скупштини, као и у данима пре тога, евидентно је да се ради о симболичкој политици. Усвојена резолуција нема правну тежину. Западне земље и оне које су због разних разлога гласале заједно с њима нису имале никакав непосредан интерес за њено изгласавање. Тај скоро три деценије стари догађај није споран ни за кога, укључујући и Србију. О броју жртава не постоји консензус, о квалификацији геноцида такође, али да се све тако догодило, ту нема битних дисонантних гласова.

Запад је једноставно хтео да укњижи једну лаку симболичку победу. Али на линији између левог пола „потпуна западна победа“ и десног „потпуни западни пораз“, курсор је прешао на десну страну, иако је остао близу центра. Показало се да је и Србија у међувремену оспособљена да води симболичку политику.

Београд је успео да на тренутак подигне завесу на сцени међународних збивања. И то не на оној страни где у театру нормално седе гледаоци, већ позади, тамо где су смештени позоришна техника и сценски радници. Резултат гласања није оголео представу, јер она и даље тече, али јесте механизам по коме УН функционише последњих четврт века, где Запад ту институцију, из епизоде у епизоду, трансформише у оруђе властите геополитике.   

Гласање на Ист Риверу показало је међутим све замке симболичке политике. Осамдесет и четири „за“ према 107 уздржаних, против или оних који су одбили да се изјасне, то је мало за симболичку победу носилаца Резолуције. Поготово кад се у виду има хуманитет теме, осуда једног страшног злочина. Реално, зашто сви не би гласали за осуду једног страшног злочина? Осим ако се ту опште није радило о осуди злочина, већ о нечем сасвим другом. 

На пољу симболичке политике, таква резултатска победа добија слику пораза. Преко неупитног злочина у Сребреници, Запад спрема нови злочин, свој, много ширих димензија и, за разлику од конкретног српског случаја, потпуно хладне главе. 

2. Линија „српска емотивна политика“

Србија је што у дворани, што код куће, покушала да парира емотивном политиком. Кроз интензивни емоционални ангажман је намеравала да дође до пар поена у симболичкој политици. Ако је на тој линији леви пол „победа“, десно „пораз“, ту је курсор добро на десној страни, према српском поразу, барем ако су циљ били међународни медији.

Од примењених емоционалних тактика овде ћу споменути само две: а) Огртање српском заставом и б) Црквена звона уочи почетка заседања Генералне скупштине УН-а.

Не знам новине у Европи које се нису насмејале на председника Вучића огрнутог српском заставом. Неки су то давали као фото-стрип, припрема, ширење, огртање. У Хрватској је било злобног смеха. Али и Србији склоних коментара, и то треба рећи. На пример, текст Јурице Павичића у Јутањем листу прошле суботе (25. маја). „Склоних“, у смислу реалних, хладних, без пљескања. Аутор се пита, како би се хрватска политика понашала у сличној ситуацији, и то за бројчано и у намери много страшније хрватске злочине? Али и Павичић се качи за огртање заставом, пита чему је требало нешто тако дегутантно и без стила?

Питање укуса. Лично бих се сложила, кад ту не би било једно велико „али“. Једно огромно „али“. Читав ток ствари с Украјином, од момента кад је почео рат, а и добар део времена пре њега, био је обележен емотивном политиком украјинског вођства. Украјинска државна застава, боје украјинске заставе, симбол трозупца; корак испод политике долазе народни везови, чипке, ношње и стари народни рецепти за тесто. Све то, натопљено патетиком, Украјина је претворила у пропагандно средство за мобилизацију међународне подршке. И то на једном врло приземном плану, директно, огртањем и проношењем заставе, на пример на заседању парламентарне скупштине ОЕБС-а у Бечу пре две године. Или облачењем костима у бојама украјинске заставе, онако као Урсула фон дер Лајен и Аналена Бербок. Или код гостовања Зеленског у америчком конгресу. Све примере је немогуће излистати, довољно је напоменути да се такве ствари догађају сваки дан.

Већ више од две године Европу засипају емотивна сведочанства украјинског националног идентитета, презентирана као докази за изузетност једне нације. Са Украјином је, и пре руског напада, у велику политику ушла енормна доза патетике. И то у политику европских држава које се саморазумеју као постхеројске.

Сад је питање: зашто то пролази Украјинцима, али не Србима? Да је Зеленски Јупитер, да га било ко тако доживљава у Европи, не може да се каже. Проблем стога остаје отворен: зашто се Украјини допушта патетика, а Србима никад и нигде? Улози су велики. Запад је спреман да европске јавности увуче у рат са Русијом, у перспективи нуклеарни, и при томе свесно користи украјинску емотивну политику за снижавање прага инхибиције код властитог становништва.

Укратко, Украјина данас говори језиком архаичних симбола, и при томе изазива дивљење.   

Зашто сада Срби нису успели да у принципу истим пропагандним методама поберу мало симпатија по Европи? Зато што су медији били против њих? Ту смо близу одговора, али опет не потпуно. У сваком случају, ако је огртање заставом било намењено међународним медијима, ту је Србија скроз десно на линији, код пораза. Осим, ако циљ и нису били међународни медији, већ Срби у Србији, региону и дијаспори.

Звоњење црквених звона је оминозније. Полазно стање је овакво: западна политика је са Резолуцијом знала куда иде, али западне јавности су још релативно отворене и неинформисане о крајњим циљевима својих елита. Србија је имала шансу, истина малу, да код гласања протресе неке ригидне ставове у јавностима појединих земаља. Црквена звона, синхронизована у хитности, била су контрапродуктивна таквом циљу. То је језик 19. века. То се уклапа у оно што је Вучић пре десетак година рекао у свом интервјуу за ФАЗ, да је Србија изгубила пропагандни рат деведесетих јер је, парафразирам, није директни цитат, говорила језиком 19. века у окружењу које је употребљавало језик 21. века.

Сад се ситуација закомпликовала, пре свега због Украјине, која води пропаганду nation-buildinga из деветнаестог века, али то опет не значи да би се такав симболички језик толерисао и неком другом. Србима никако.

Кад се простом логиком одстрани мотив међународне пропаганде, звоњење црквених звона остаје чин усмерен ка домаћој јавности и Србима у региону. Можда не у намери, али у извођењу и резултату сигурно, то је деловало као ексклузивни национални циљ који окупља... кога? Сад је ту дилема, нацију или народ? Нацију у Србији или Србе у региону? Тај акт је одједном створио нову дистинкцију између Срба и других, повукао Србе ка себи, својима, у групу, а повећао размак према другима. Увек ме је страх од свега што Србе у негованој дистинкцији помиче од других, јер то онда само појачава старе рефлексе да су изузетни, без додирних тачака са другима, те да им је судбина у ексклузивној заједници. Такве ситуације су изврсна ловишта за народне трибуне који Србима проповедају да се њихово послање испуњава тек у смрти.   

Страх није у томе да је то припрема за неки нови рат, у сваком случају не са стране самих Срба. Напротив, страх је да их такви моменти још више удаљавају од успешне комуникације са другима. Црквена звона, сама по себи катарзичан ефекат увек и свуда, хранила су код Срба представу да се ту нешто збива на великој сцени, док је у ствари, међународно гледано, гласање у УН-овој скупштини било бура у чаши воде.

У коначном резултату, на линији емотивне политике усмерене ка међународној јавности, Србија је далеко на десној страни, близу пола „потпуни неуспех“.

3. Линија „поларизација“

На линији на којој леви пол означава „максималну поларизацију“, а десни „одсуство поларизације“,  Запад после изгласавања Резолуције о Сребренице стоји врло близу левог пола. Србија је упозоравала да ће тај докуменат само отворити старе ране у региону, дићи етније на ноге. Балканским народима је потребно мало тишине и мира. Не заборављање злочина и жртава, то нико не тражи, нити очекује. Али може се очекивати да бивше југословенске етније престану да властите жртве носе као значку на реверу. У вечности могу, пред Последњим судом могу, али у свакодневици не би смели.

Али рецимо да је Србија мала и нема тежину да усмерава међународни ток ствари. Ништа зато, упозоравали су то исто сви други. Кина на пример, с којом Запад још није у рату. Русија, с којом Запад води proxy рат. Схватиле су то и све оне земље које су гласале против или се уздржале због разлога који лежи на длану: поларизација је од аутора Резолуције била мишљена и намеравана. Поларизација није успутни продукт једног тврдоглаво направљеног плана, она је била главни циљ те операције.

Иде се на рат и јасне фронтове. Запад жели да зна ко је с њим, ко је спреман да га прати на ратној стази. Додатни фактор је и јавно мнење у земљама Запада, које, и поред генералне жеље да се Русији покаже њено место, није до краја свесно, јер није информисано од својих медија, куда то тачно води. Зато, са становишта западних политичких елита, није било лоше показати својим људима како је Србија подигла олују против Резолуције, ерго, Србија и данас подржава убице из Сребренице.   

Наравно, и то је свима јасно на Западу, Србија би у тренутној констелацији, са Александром Вучићем на власти, без проблема била Запад, да јој се с те стране понуди мало шећера – гаранције за опстанак Републике Српске, Заједницу општина на северу Косова, све ствари на које се Запад ионако обавезао међународним уговорима. На невољу, западна политика је регресирала на фројдијанску аналну фазу, па не да ништа. Узима и што је већ дала.  

4. Линија „како живети са суседима?“

У том се малом континууму лако дефинишу два пола. Како живети са суседима? „Добро“, као имагинарна тачка на линији лево, и „лоше“, далеко на линији десно.

То је, лично, била можда најстрашнија ствар око изгласавања Резолуције о Сребреници. То како су се сви суседи полетно ујединили против Србије у једној ствари за коју су знали да има забрињавајуће геополитичке, а не смирујуће регионалне циљеве. Чак и ако се узме да нису сви радо гласали за тај докуменат, да је негде било потребно убеђивање, чињенице су поразне: читава балканска братија ујединила се против Србије. И Босна је гласала за, што је, кад се помисли, правна бизарност. Дејтонски споразум говори о „три стране“: Федерацији БиХ, Републици Српској и Републици БиХ, иако реално егзистирају само прве две. „Република“ не постоји као територија, већ је правни „gadget“, додатак, екстензија основног модела. У Њујорку је гласао „додатак“ против интереса половине свог основног модела.

Курсор који је на тој линији већ стајао десно од центра, сад је након изгласавања Резолуције драматично склизнуо још даље у том смеру.

Шта ту помаже? Љутња, бес, очајање, заклињања „никад више с њима“, све то не помаже ни јотицу. Наравно да се „с њима“ и даље мора и може. Не само зато што неки Срби и живе „међу њима“, већ и они који живе у самој Србији немају моћ да своју земљу прогласе сепаратном планетом.

Помажу две ствари, ципеле и успех.

А) Ући у туђе ципеле. Срби имају проблема да уђу у туђе ципеле. То није исто као кад се у протеклом и протеклим ратовима улазило у туђе куће. Код улажења у туђе ципеле фали елеменат кривичног дела, изостаје санкција. Нико никоме не отима заиста ципеле. Тим поступком се само шире видици, отварају нове перспективе и боље виде властите заблуде.

Генерално, све балканске нације лакше улазе у туђе куће него у туђе ципеле. Ипак имам осећај да се Срби ту муче више од других. Непристрасни поглед на ратове од 1991-1999 открио би да су Туђман, Тачи, Ђукановић и други вукли своје потезе и побеђивали, кад су побеђивали, на основу добре прогнозе српског понашања. Држали су се формуле: 1. испровоцирај Србе; 2. пусти их да јурну на тебе; 3. чекај западну коњицу у помоћ. Формула се више пута доказала у пракси. Звучи непатриотски за једног ХДЗ вођу, али Туђман је, кад је доносио процене, стајао у српским ципелама.

Сад је време да Срби окрену игру и они уђу у туђе ципеле. Видеће грешке које су правили последњих сто година, видеће пут за њихово превазилажење, отвориће им се методе јефтиније од ратова и јуришања да изађу на крај, или боље, стану на нови почетак са суседима.

Б) Успех. Мисли се на три ствари – економију, економију, економију. То са ципелама је добро на дуги рок. На краћи и бржи боље функционише изграђивање економске базе Србије и благостања њених становника. То је управо оно на чему су Вучић и Брнабић тврдоглаво као багер радили више од десет година. На критике „а тако ти мериш успех?“, једини одговор је, а како другачије да мерим успех једне државне политике? Да је заштитила ћирилицу? Историјски поглед би открио да Срби из неког разлога више вреднују политичарење него добру просперитетну економију, јер им она отежава аутодеструкцију. Кад год су у прилици да добију ово друго, нађе се неко да све врати на оно прво.

Економија, развој, технолошки пробоји, инвестиције, радна места, подизање БДП per capita, ауто путеви, комуникације, све се то сабира у резултату богатог друштва и појединца. Економски успех Србије би као магнет деловао на њене суседе. Поред ципела, које су само добра вежба за ширење бленде, економски напредак је реално једини начин за превазилажење тешког наслеђа у односима балканских етнија. Разговори и комисије за помирење, колико год неопходни, неће променити ништа, јер ће свако увек оплакивати само своје жртве и одбити да примети како постоје и друге. Нико не верује српским сузама, но искрено, ни Срби не верују туђим.  

Срби морају имати нешто што други желе од њих, не да су увек они ти који нешто желе од других. Просперитетна економија ставља ствари на своје место. Идеални случај је библијски – мртви ће сахранити своје мртве и дати шансу за живот новим генерацијама.

Богатој Србији ће се све опростити. На вероватно питање: „А шта па то да нам опросте?“, препорука је да се за тренутак уђе у туђе ципеле. Поглед одатле би показао да је листа ствари које ће суседи „опраштати“ Србији дуга и разноврсна, те да укључује и сам економски успех, просперитет и остварене људе. Онда ће се курсор на линији „како живети са суседима?“ померити на лево, прећи центар, приближити се левом полу. Не превише, да не постане досадно.

По фрази коју је сковао амерички политички аутор и саветник Џејмс Карвил: „It's economy, stupid“.

5. Немачка линија

Кроз акт припреме и изгласавања Резолуције о Сребреници, немачка линија се повукла дубље у сенку, што отежава видљивост. Једино што се разазнаје је да на левом полу стоји „мир“, на десном „рат“. Немци су тако предвидљиви, кад се стане у њихове ципеле.

Ауторство и спонзорство Резолуције помера Немачку на десну страну, ка рату. У полумраку је тешко бити сигуран да ли су Немци досегли центар, или га већ прешли, али да су се од 2014. године померили на тој линији на којој су, стабилно близу левог пола, мировали од 1945, нема сумње. Немачка данас почиње да личи на ону државу која би постојала да су атентатори на Хитлера 1944. имали успеха: Владалачки рефлекс више расе, али без индустријског убијања нижих раса; осећај супериорности, само више не из домаће идеологије тоталитаризма, већ с надтериторијалном атлантском компонентом као ветром у леђа. Једино исто је да им је оба пута неко рекао да могу да крену. 

То је општа немачка констелација овог тренутка. У конкретној епизоди око Резолуције, постоји међутим и један ограничен циљ – брисање Републике Српске. Србија је добро препознала тај докуменат као стезање обруча око Републике Српске, она сама још боље.

Колико је то реално? Ако се прелиста Дејтонски споразум, јесте, има штофа. Запад би, ако жели, могао да извуче неку правну формулу која би отворила пут за директну интервенцију. По мишљењу Запада, које се увек изнова чује на политичким говорницама или чита у медијима, Дејтонски споразум, скраћено „Дејтон“, одавно је требало да надиђе самог себе. Он је реликт, он је фосил. Република БиХ је од „додатка“ одавно требало да постане основни модел. Да није, то с те стране рађа нервозу.

Запад види Републику Српску као „loose end“, незавршени посао. Али да би се она демонтирала, потребно је најпре доказати да Република Српска крши Дејтон. Како га се она у стварности слепо држи, јер јој је то једина гаранција опстанка, треба исфабриковати други повод, на пример „величање“ злочина у Сребреници, иако ту наравно нико релевантан не велича ратни злочин, само негира да он достиже квалификацију геноцида. Са мотивом, „заустављање новог и спречавање величања старог геноцида“ НАТО би могао бити послан на Републику Српску.

Немачка, тако како је кренула да клизи десно према полу „рат“, не би имала ништа против. Једине наде су а) да се НАТО неће усудити на тако радикално решење које би укључивало десетине хиљада мртвих; б) да ће бити заузет на другој страни; ц) да ће европска друштва схватити да већ живе по приоритетима атлантске војне хунте.

Права гротеска: Западу је потребан рат на Балкану да почне светски рат. Нема бољег доказа важности Балкана у светским пословима.

Увек исти принцип, ни рат не могу да почну без нас. Кад га нема, треба га измислити.

Време је да Запад стане на властите ноге.   

Једва чекам социјализам је наслов књиге француског економисте Томе Пикетија, једног од највећих светских стручњака за неједнакост, али је заправо у ове три речи сажета и критика актуелног капиталистичког система и назнака новог, праведнијег модела који он предлаже. У својој новој књизи Капитал и идеологија, коју је у издању Aкадемске књиге Пикети прошлог викенда и представио на београдском Сајму књига, он тај нови друштвено-економски модел зове партиципативни социјализам. У њему предлаже да радници морају бити и акционари компанија у којима раде, да морају имати своје представнике у управним одборима предузећа, јер је модел у коме приватни власник има 100 одсто фирме готово као успостављање монархистичке власти у предузећу.

Ова књига је заправо наставак његовог дела Капитализам у 21. веку, књиге која је била светски хит и постала једна од најпродаванијих економских књига од почетка овог века. У њој се Пикети позива на Карла Маркса који у свом Капиталу полази од важног питања невероватне концентрације богатства током индустријске револуције и истовремено подсећа да је у капитализму неједнакост повећана, те да су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. „Пошто је стопа раста становништва и производње релативно ниска, стечено богатство природно добија приличан значај, поготово ако расте до крајњих размера и почне да дестабилизује друштво“, констатује Пикети данас. Другим речима, ниски раст не може да уравнотежи марксистички принцип бесконачне акумулације, каже и додаје да добијена равнотежа није толико апокалиптична колико она коју је предвидео Маркс, али јесте ипак прилично узмемирујућа. Зато смо разговор с Томом Пикетијем и почели паралелом с Карлом Марксом. Лондонски „Економист“ за Пикетија каже да је модерни Маркс. Можда чак већи и од Маркса, пише овај британски недељник.

АНИЦА ТЕЛЕСКОВИЋ: За почетак, подсетила бих на један од најпопуларнијих цитата из историје који гласи: „Идеје владајуће класе су у свакој епохи владајуће идеје“. Да ли је Карл Маркс био у праву када је ово рекао?

ТОМА ПИКЕТИ: Он је допринео промени система, покушавајући да створи нови курс у историји. Aли то је непрестана борба. Наратив о нашој историји није нешто што је у потпуности неутрално, јер постоје различити друштвени интереси и различите друштвене класе. Тумачење наше историје ће увек бити узрок сукоба и разних политичких контроверзи са различитим наративима. Оно што покушавам да постигнем у свом раду јесте да донесем неке историјске податке и доказе о еволуцији расподеле дохотка и богатства током времена. Aли, не претварам се да ћу постићи да се сви сложимо око свега.

Знате да вас лондонски „Економист“ назива модерним Марксом, кажу да сте чак већи и од Маркса?

Оно што сам покушао да урадим јесте да прикупим много историјских доказа и много историјских података, много више него у време Маркса, о томе како се богати, сиромашни, различите друштвене групе сналазе, колики је је њихов удео у националном дохотку, у националном богатству. То је више од новца, то је прича и о моћи и о животним приликама. Наставићемо да водимо ову политичку расправу и политичку борбу заувек. Aли оно што сам покушао својим радом да учиним је да сада барем имамо више инфорамција. Да можемо барем информисанији да се расправљамо.

Да ли вам поређење с Марксом ласка? Питам зато што „Економист“ отворено подржава идеју слободног тржишта.

Да, наравно... Али, знате, „Економист“ је увек играо своју улогу подршке бизнис класи и протржишном наративу. И то је у реду, они играју своју, а ја играм своју улогу. Као неко ко се бави друштвеном науком, не мислим да поређење с Марксом има пуно смисла. Ја пишем век и по после Карла Маркса. Знате колико више историјских доказа имамо данас. Оно што Маркс није имао јесте оно што се догодило током 20. века. А имали смо катастрофу комунистичког режима и совјетског комунизма, међутим имали смо и успех социјалдемократских режима у Западној Европи и стекли смо много историјских доказа који показују да уз екстремну неједнакост богатства на дужи рок нема развоја. У западноевропским земљама посебно. Оно што смо у овим земљама видели јесте тежња према више једнакости дохотка, богатства, моћи, приступа образовању, али истовремено и тежња ка већем економском просперитету. Ми сада све то знамо и можемо да испричамо, док је Карл Маркс писао у потпуно другачијем времену и другачијим околностима.

Питање о Марксу је важно јер сте у Србији, у земљи у којој је Маркс преко ноћи од врховног ауторита постао предмет шале. То је разлог зашто вас питам да ли ћемо, ако купимо ваше књиге, читати новог Маркса?

Да, зато вам то и говорим. Мој рад је рад некога кога знате. Рођен сам 1971. године, пунолетан сам постао 1989. године, у време пада Берлинског зида и пада совјетског комунизма. И као што знате, никада нисам био ни додирнут совјетским комунизмом. Ово је књига некога ко покушава да разуме шта је пошло по злу са совјетским комунизмом у 20. веку, али, што је најважније, ово је књига и некога ко покушава да разуме шта је ишло како треба у европским социјалдемократским институцијама. Западне земље, као што су Немачка, Шведска, Француска и Британија, у извесној мери успеле су да током 20. века изграде систем социјалне сигурности преко прогресивног опорезивања. Знате да је у Сједињеним Aмеричким Државама највећа стопа прогресивног пореза на доходак на веома велике плате била чак 91% у време Рузвелта. Да је затим током пола века, од 1930. до 1980. године, у просеку била виша од 80%. Амерички капитализам због тога није пропао. Дакле, могуће је организовати веома различите облике економског система. Мислим да се капитализам благостања, или социјалдемократски капитализам који имамо данас, веома разликује од оног који смо имали пре једног века. И мислим да ће се ситуација променити. Наставиће да се мења.

Како бисте описали савремену економију? Да ли је савремени капитализам заправо као бизнис и економска класа у авиону? У економској класи путници имају све мање и мање простора и једва да могу да отворе и читају вашу нову књигу о неједнакости. У међувремену, бизнис класа је све већа и већа и све луксузнија. Да ли је савремени капитализам заправо нека врста Пикетијевог авиона?

Ипак бих био оптимистичнији од тога. Јер мислим да не би требало да превидимо оно што се десило на дуге стазе. Aко упоредите капитализам у Француској, Немачкој или Шведској данас, са капитализмом од пре 100 година, видећете да је капитализам данас много равноправнији. И мислим да ће се ова еволуција ка већој једнакости наставити. Морате да знате од чега смо пошли, од каквог система. Капитализам је раније, пре Првог светског рата, био колонијални патријархални капитализам, без социјалног осигурања, и није било прогресивног опорезивања. Дакле, да сте некоме 1914. године у Француској или Немачкој рекли: за 100 година за порезе ће одлазити 50% националног дохотка, имаћете велики јавни систем за здравство и образовање, имаћете веома прогресивно опорезивање прихода и наследства, знате да би многи људи тада рекли: „О, па то је комунизам, то ће бити катастрофа, економија ће пропасти, небо ће се отворити“. A у ствари, то се показало као веома успешно. Та трансформација ка већој једнакости била је веома успешна на дуге стазе и мислим да бисмо морали да наставимо у овом правцу. Дакле, у мом раду, када говорим о партиципативном социјализму или демократском социјализму за 21. век, не говорим о повратку у совјетски комунизам, већ о наставку еволуције капитализма, какву већ имају социјалдемократске земље, а која се догодила у 20. веку. И када говорим, на пример, о трајној прерасподели имовине, о минималном наследству, то подразумева да сви који имају 25 година добију по 120.000 евра. Залажем се дакле за равноправну прерасподелу имовине, тако да сви имају приступ минималном нивоу наследства. Не кажем да ће се то десити следеће недеље. Aли мислим да је важно размишљати о томе шта ће се дешавати у наредних 10 до 50 година. Трансформација ка партиципативном социјализму, коју сам описао, веома је амбициозан план. Међутим, овде није реч о већој трансформацији у односу на постојећи систем од трансформације које се већ догодила у прошлости, од оног система од пре једног века до система који имамо данас. Тако да је важно да поново почнемо да размишљамо о некој о врсти алтернативног економског система на дужи рок.

Хајде да причамо о последицама овог система. Рекли сте да смо у прошлости обично имали једну странку или коалицију која је привлачила радничке гласове. Зашто се радници данас осећају као да ниједна странка не говори у њихово име? Чак ни лево оријентисане странке. Њихова агенда је зелена економија, ЛГБТ права... Шта ако се неки људи, људи који су на дну друштвене лествице, осећају онда потпуно искљученим? Какве су политичке последице?

Овде сте спојили два веома различита питања, јер зелена и еколошка транзиција је друга тема.

Aли шта ако се људи који су на дну друштвене лествице осећају искљученим?

Питања животне средине су, такође, велика брига за људе који су на дну друштвене лествице. Дискриминација према геј особама није ни на који начин корисна за било кога. Можемо да решимо ова питања и да у исто време имамо веома амбициозан програм за прерасподелу прихода и богатства. Aли оно где се у некој мери слажем с вама јесте то да су, након пада комунизма деведесетих, многе леве странке, али и цео политички систем, престали да размишљају о трансформацији економског система у корист сиромашних. Деведесетих година прошлог века постојала је илузија у бившим комунистичким земљама, укључујући, наравно, и бившу Југославију, али и у земљама Запада, да тржишне силе и посебно тржишна конкуренција могу да реше сваки проблем. То је било погрешно. То је била илузија деведесетих, у време када сам ја био млад. И сам сам тада делимично био у тој заблуди, у смислу да сам био много више заговорник слободног тржишта. Ово што сам сада постао, постао сам након свог истраживања и након што сам из више углова сагледао свет.  Данас треба поново да почнемо да размишљамо о трансформацији економског система. Јер, ако престанемо да размишљамо о томе и кажемо: у реду, постоји само један економски систем, постоји само једна могућа економска политика, владе не могу онда ништа да промене и немају моћ над пословањем компанија, над неједнакостима, над економским питањима. Све што могу да ураде јесте да контролишу границе и контролишу националне идентитете. Онда, наравно, ако то радите током 20-30 година, онда је цео политички дијалог сведен на причу о контроли граница и идентитету. А то је оно што многе људе у време избора тера да остану код куће. Не знам колика је тренутна излазност на изборима у Србији, али у Француској је ово најнижи ниво политичког учешћа у протеклих више од 150 година. То је делимично и зато што бирачи заправо чекају нешто друго, они би волели да виде неки амбициозни политички програм за решавање њихових практичних проблема. Они желе добро плаћен посао, приступ становању, могућност доброг саобраћајног транспорта. Дакле, траже одговоре на конкретна социо-економска питања. Најниже друштвено-економске групе могу и заслужују да добију више, а могли бисмо да имамо систем који би био много праведнији према њима. Постоји недостатак одговарајућег политичког дискурса који би се бавио овом врстом проблема грађана. А цинизам који данас имамо у политици је у томе да се претварамо да нам је потребно да милијардери буду још моћнији, да поседују све медије, и да њихови медији на веома пристрасан начин извештавају о политичкој сцени. Знате, сав тај цинизам је за наше друштво веома лош на дуге стазе.

Сматрате да победа Доналда Трампа и Брегзит нису били нека врста јединствених случајева, већ пре последица међународног тренда старог 60 година. Шта можемо да видимо сада као последицу овог старог међународног тренда раста неједнакости?

Златна ера неолиберализма је већ завршена. Деведесетих година су сви мислили да ће либерализација тржишта и тржишне снаге решити сваки проблем. Мислим да је с тим сада готово. После финансијске кризе 2008. године и након ковид кризе 2020. године, сви су могли да виде да нам треба држава. Да су нам потребне централне банке да спасимо финансијски систем и да спасимо милијардере. Треба нам држава да заправо регулише наш економски систем, јер laissez-faire капитализам може довести до огромних економских криза као што је она из 1930-их. Оно што смо видели 2008. године јесте да би се без јаке интервенције владе и централне банке сав приватни капиталистички систем потпуно урушио. Тако да је златна ера неограниченог неолиберализма завршена, сада је питање шта ћемо видети следеће. Дакле, да ли ћемо видети неку врсту неонационализма, што је био случај са Доналдом Трампом у Сједињеним Aмеричким Државама или са Брегзитом у Британији. Знате, можда и ви у Србији имате неку врсту национализма. У мојој земљи, у Француској, такође се национализам јавља као искушење. Случај у Aмерици са Доналдом Трампом је посебно интересантан, јер мислим да је тај облик неонационализма последица, и то директна последица неуспеха неолиберализма. Сетите се како је Роналд Реган осамдесетих рекао америчком народу: „ОК, ја ћу да смањим порезе за богате, за милијардере, за предузетнике, можда ће бити више неједнакости, али биће толико иновација, доживећемо толики економски раст да ће просечна примања и просечне плате Aмериканца да расту као никад у историји.“ Рекао је дакле да ћемо можда имати више неједнакости, али величина националног колача ће толико да порасте да након тога неједнакост више неће бити тема. Проблем је, међутим, што просечне плате просечног Aмериканца стагнирају, и имали сте много изгубљених послова у индустрији. Зато се јавно мњење у СAД окренуло против Регановог сна. То је најбоље објашњење зашто Републиканска партија у СAД, а посебно Доналд Трамп, мада је то могао бити било ко, сада покушавају да пронађу кривце за тај крах. Дакле, за крах је крив Мексико, Кина, Европа... То је та опасност од неонационализма. Да ли је то зато што неолиберални рецепт не функционише? Зато што не доноси просперитет за средњу класу и сиромашне, за који су се претварали да ће донети? Кад тај модел пропадне, треба наћи неко друго објашњење зашто је пропао. Треба наћи друге кривце. А то могу бити радници мигранти из Мексика, Кина, ислам... Можете пронаћи много људи које ћете моћи да окривите за ваш проблем, али, на крају, то проблем неће решити.

Aли како можемо да променимо наш неједнаки свет? Знам да се залажете за глобални порез на богатство од 90%. Да ли то може да се примени на нивоу једне земље појединачно?

Мислим да једна држава може много да уради. Наравно да можемо више тога да урадимо заједно, али то не треба користити као изговор да не урадимо оно што можемо појединачно. Дакле, укључујући и земље као што је Србија, или као што је Француска која је, истина, мало већа од Србије. Aли у светским размерама, сви смо ми веома мале земље. Мислим да постоји много ствари које можемо да урадимо. Од тога како да организујемо наш систем социјалне заштите или како да организујемо приступ хипотекарним кредитима да бисмо имали неку имовину у ситуацији када немамо никакво породично богатство, како да на нивоу државе организујемо пореске системе, тржиште рада, минималну зараду, како да створимо могућност да радници више учествују у процесу одлучивања. У бившој Југославији постојала је дуга традиција учешћа радника у процесу одлучивања. Не кажем да је тај систем био савршен, али мислим да је то тема за дискусију.

Знате да је тај модел овде био историјски поражен?

Да, али постоје искуства и других земаља, као што су Немачка или Шведска, где у великим компанијама радници имају половину места у управним одборима, а представницима компаније и акционарима остаје преосталих 50% места у борду директора. Сада власници капитала имају 50% плус један глас, тако да заправо имају одлучујући глас. Aли ако би радници имали и власништво у фирми, ако би имали 10% или 20% акција компаније, онда би према мом моделу имали и већину приликом гласања и одлучивања, па чак и са већинским власником који има 80 или 90% акција. И могу вам рећи из угла власника-акционара, то је скоро као комунизам. Aли то је систем који је на снази у Немачкој од 1951. године. Такав систем постоји и у Шведској од педесетих и функционише доста добро. Када акционари у мојој земљи, у Француској, или у СAД и Британији чују за овај систем, кажу: „Ово је комунизам, не желим ово, желим да радници демонстрирају на улици, али не желим да буду у одбору моје компаније јер не желим да им покажем своје књиге и рачуне, не желим да учествују у доношењу одлука“. Aли у ствари, докази из Немачке и Шведске показују да систем можда није савршен, али у пракси некако функционише, у смислу да доноси радницима нека права, омогућава им да се укључе у дефинисање дугорочне стратегије компаније. Тај модел је део успеха немачке и донекле шведске индустрије. Дакле, из историјског искуства може се много научити. Споменуо сам Рузвелта и највишу прогресивну пореску стопу у Америци од 90% на велике приходе. Тај део програма је функционисао веома добро. Aко погледате историјске доказе, то је био велики успех. Дакле, постоји много експеримената и из великих земаља, као што су Немачка и СAД. Не говорим само о бившој Југославији. И зато морамо да погледамо све ове експерименте како бисмо пронашли пут за будућност.

У својој књизи говорите и о посткомунизму и постсоцијалистичком друштву. Тврдите да сада имамо неку врсту хиперкапитализма. Да ли је то зато што смо ми некада живели социјализам?

Да, у праву сте. Мислим да је драматичан неуспех совјетског комунизма отворио пут за ултралиберализам. Данас у Русији или Кини уопште не постоји прогресивни порез на доходак, не постоји порез на наследство. Тамо је све приватизовано.

Ваше колеге, либерални и неолиберални економисти, сматрају да прогресивни порез није довољно праведан.

Знам, али у Русији и Кини је све приватизовано и дато олигарсима. И онда олигарси могу сву своју имовину да пренесу својој деци све са нултим порезом. Када се Хонг Конг вратио комунистичкој Кини, морали су да укину своје порезе на наследство. Дакле, ако сте веома богати, треба да умрете у Aзији, али не би требало да идете у Јапан, Јужну Кореју или Тајван, јер тамо имате порез на наследство од 40%. У Јапану је 50%. A то нису неке комунистичке левичарске земља. Међутим, ако одете у комунистичку Кину или у посткомунистичку Русију, онда немате порез на наследство. Ово нема никакве везе са економском ефикасношћу или социјалном правдом. Ово има везе са посткомунистичким олигарсима који искоришћавају разочарање у совјетски комунизам. Наравно да је совјетски комунизам био огромна катастрофа, али онда су неки људи искористили ово разочарање како би прогурали ултралиберални и најнеегалитарнији систем. A то уопште није капитализам који функционише на Западу, у СAД, Немачкој или Француској.

Aли када је реч о вашем предлогу, готово могу да чујем бизнисмене широм света како запомажу колико ће ваша идеја коштати њихов бизнис, пословне приходе, продуктивност, колико ће радних места бити укинуто . Да ли је то дестимулативно за приватну иницијативу?

Ово о чему говорим је оно што већ имате у СAД, Немачкој, Британији, Француској, Јапану... На пример, имате порез на наследство са највишом пореском стопом од најмање 40-50%. То је оно што имате у свим овим земљама. A ово су најбогатије капиталистичке земље на свету. Тако да у неком тренутку морамо имати неке историјске доказе. И морамо бити прецизни када је о њима реч.

У случају Србије, на пример, ако наплатимо тај порез на богатство, може ли новац да остане у нашем буџету? Или треба да пребацимо неки износ у неку јужноафричку земљу попут Боцване или Конга, које су мање развијене од нас? Јер ако треба да пошаљемо новац у Aфрику, знам доста људи из Србије који ће рећи: „О, не, господине Пикети, чекајте, не желим да шаљем свој новац у Aфрику како бих решавао проблем неједнакости у свету“?

Нисам то рекао. Не, не кажем да просечан Србин треба нешто да плати...

Само питам...

Ако говоримо, на пример, о опорезивању великих мултинационалних компанија, знате, било је неких расправа прошле године у ОЕЦД-у о минималном порезу од 15 одсто на профит мултинационалних компанија широм света. Тај предлог има најмање два ограничења. Прво, 15 одсто је прилично мало за велику мултинационалну компанију, нарочито ако узмете као пример мали или средњи бизнис у Србији или у Француској. Понекад они плаћају и више од тога. Њихови порези су 20, 30 одсто или више. A они не могу тако лако да пренесу свој новац у порески рај. Дакле, ако велике мултинационалне компаније плаћају само 15 одсто, то значи да плаћају мање од малих и средњих предузећа, што мислим да представља проблем. Други проблем са овом политиком јесте што сматрам да би део пореских прихода мултинационалних компанија заиста требало да одлази и у сиромашне земље. Јер у овој фази новац не одлази у Србију, већ ће отићи у највеће западне земље, као што су СAД, Немачка, Британија, Француска. Оне деле пореску основицу која се налази у пореским рајевима. То се дели између пореских управа најбогатијих земаља. Међутим, најсиромашније земље у Европи, као што су Пољска или Србија, као и земље Глобалног југа, не добијају ништа. Мислим да у једном тренутку, посебно ако желимо да се суочимо са развојним изазовима будућности, као што су еколошки изазови, морамо да будемо сигурни да најбогатији економски актери на глобалном нивоу, дакле највеће мултинационалне компаније, светски милијардери, плаћају пристојан део пореза, и да се ови порески приходи деле између свих земаља у зависности од изложености климатским променама, али и у зависности од њиховог становништва. Дакле, да резимирамо: није проблем у томе да ли сиромашни Срби треба да плате за Aфрику, проблем је како натерати светске милијардере и мултинационалне компаније да то учине. Да богати плате за Aфрику. Мислим да је дискурс којим се упозорава: „О, будите опрезни са овим, јер на крају платиће јадни Срби“, заправо врста цинизма о коме сам говорио на почетку. О томе треба да водимо рачуна, а не да га подстичемо. Јер, није оно што описујем само сан. То је такође историјска еволуција. Наше земље, а посебно најбогатије земље на свету, нису само капиталистичке земље. Оне су такође биле и социјалдемократске капиталистичке земље, које су дугорочно изградиле равноправнији систем, уз који је и светска економија била просперитетнија. Сматрам да можемо и да треба да наставимо у овом правцу.

Рекли сте да нам не требају бројке да видимо колико смо неједнаки, да неједнакост можемо да видимо на сваком ћошку, и голим оком. Шта сте видели својим очима у земљи у којој је рођен Бранко Милановић, један од најпознатијих српских економиста на свету, који се такође бави темом неједнакости? Видите ли Србију, родну земљу Бранка Милановића, као економију неједнакости?

Све што видим и сви докази које имам сугеришу да неједнакост у Србији од деведесетих расте. Да се, на пример, она повећала више него у Хрватској, више него у већини других европских земаља. То показују подаци из Светског извештаја о неједнакости. То су јавно доступни подаци и свако може да оде на интернет и увери се у то на страници wid.world. То јесте разлог за забринутост. Потребна нам је нека нова друштвена социјалдемократска прерасподела, зато предлажем демократски социјализам. Видим да не волите да причате о социјализму... Можете ви то да зовете и социјалдемократијом, ако вам се више свиђа. Међутим, неолиберализам и неонационализам, та мешавина коју понекад видимо у свету са Доналдом Трампом, али понекад и у Србији или у другим европским земљама, није прави рецепт за будућност.

У Београду сте били као специјални гост Сајма књига. Често спомињете добре писце и добре романе како бисте илустровали неједнакост у прошлости. То проналазите у Жерминалу Емила Золе. Који савремени писац обрађује питање неједнакости у модерном времену? Да ли је то можда Мишел Уелбек? Он пише о Жутим прслуцима, о имигрантима.

Проблем са Уелбеком је што он има талента, помало личи на Луја Фердинанда Селина, француског писца из међуратног периода. Aли, обојица су веома реакционарни. То је проблем. Они нису баш оптимистични у погледу будућности. Дакле, више бих волео да истакнем Данијела Фуентеса, мексичког романописца. Он је писао о модерном капитализму у Мексику. Рекао бих да је о неједнакости писао исто тако лепо као Балзак. Можда чак моћније од Балзака. Мислим да код њега постоји и има више оптимизма него код Уелбека. Aко желите француског писца као пример, онда је то Aни Ерно, која је добила Нобелову награду за књижевност 2022. године. Она доста говори о својим коренима, радничкој класи шездесетих година у Француској, али и о неједнакости полова. Ерно је такође је диван романописац.

Наздрављало се 16. априла увече, када је Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) препоручила Комитету министара да прими Косово у ову паневропску организацију. Наздрављало се не само у Приштини, већ и у Берлину, али и у једном ресторану тик уз катедралу у Стразбуру где је седео и преко лаптопа пратио заседање ПССЕ један он „оперативаца“ немачких напора да Косово постане члан СЕ. Он је био само један у низу немачких или Берлину блиских политичара, дипломата, лидера невладиних института и новинара који су протекле две године интензивно радили на пројекту косовског чланства у СЕ.

Гласање у ПССЕ је било један од врло важних међукорака у пројекту који би требало да убеди, пре свега, европске државе које не признају самопроглашену независност Косова и Метохије, да Приштина испуњава принципе владавине права и спровођења основних људских права и слобода неопходне за чланство у СЕ. Али и да Београд то чланство више или мање прихвата. Па је тако инсистирано на француско-немачком плану из којег је пре годину дана настао Охридски споразум, у чијем члану 4 је наведено да се Србија „неће противити чланству Косова ни у једној међународној организацији“.

Много тога указује да је постојао разрађени сценарио како да се превазиђу већ формулисана три услова за Косово – формирање Заједнице српских општина (ЗСО), враћање 24 хектара земљишта манастиру Високи Дечани и ревизија спорних експропријација на северу Косова и Метохије. Будући да власти у Приштини већ годинама одбијају чак и да крену у испуњавање дела Бриселског споразума који се тиче формирања ЗСО, немачки сценарио за представљање Косова као „спремног за чланство“ морао је да буде усмерен на бар неку позитивну причу.

Позитивна прича

За такву причу изабран је манастир Високи Дечани, којем је Уставни суд у Приштини још 2016. потврдио власништво над спорна 24 хектара, али су извршне власти осам година одбијале упис у катастар при чему је Аљбин Курти за судије које су такву пресуду донеле говорио да су „издајници и криминалци“.

Ту на сцену ступају немачки званичници, дипломате, новинари и невладине организације. Званичници и дипломате крећу са притисцима на Куртија, невладине организације одједном се интересују за игумана манастира Саву Јањића, док истовремено немачки новинари пишу репортаже о значају Високих Дечана и твитују како ће ускоро доћи до великог преокрета који ће позитивно утицати на цео регион.

И у тој драматизованој ситуацији одједном долази до најављеног преокрета када Курти, како истичу немачки новинари, „демонстративно шкргућући зубима“ налаже катастру да манастиру упише спорна 24 хектара. Наједном сви поменути актери то проглашавају највећим доказом демократичности и посвећености власти у Приштини поштовању људских права и слобода, тако да главна известитељка за пријем Косова у СЕ, Дора Бакојани, може да препоручи пријем у чланство на основу испуњавања само једног услова, док остала два проглашава за „постприступне обавезе Косова“.

Додуше, сценарио је подразумевао да пре тога Косово поднесе нацрт статута ЗСО Уставном суду и да крене с њеним формирањем, али је Курти то упорно одбијао. Иако италијански посланици нису то успели да убаце у одлуку ПССЕ, и даље постоји могућност да због тога у мају ипак не дође до двотрећинске већине у Комитету министара чланица СЕ, што је неопходан услов за пријем нове чланице. Према речима шефа српске дипломатије Ивице Дачића, западне дипломате су Александру Вучићу обећале да Косово неће бити примљено у СЕ док не формира ЗСО.

Осталих услова није било. Нико није разматрао то што бројни српски аналитичари и политичари истичу да ће чланство Косова у СЕ бити преседан јер није у питању држава већ протекторат, или да је спорно то што није чланица Уједињених нација. То није разматрано не само због очигледне политичке воље да се то не чини, већ и због тога што су такви преседани већ постојали. Чланица СЕ је својевремени била Сарска област, као француски протекторат и спорна територија одвојена од Немачке, док је Швајцарска чланица СЕ од 1963. иако је тек 2002. постала пуноправна чланица УН.

Критиковање западних дипломата

И док западна подршка Приштини никоме није упитна, протеклих година нема немачког и америчког дипломате задуженог за Косово који није добио критику Приштине или албанских ботова на друштвеним мрежама због наводног рада против интереса Албанаца.

У критици немачких званичника посебно се истакла шефица косовске дипломатије Доника Гервала-Шварц, која има и немачко држављанство. Она је недавно тражила од званичног Берлина да удаљи актуелног немачког амбасадора у Приштини, Јерна Родеа, жалећи се да се „много меша“, те да „пише о стварима које га се не тичу и због тога треба да напусти Косово“. Она се жалила и на изасланика немачке владе за Западни Балкан Мануела Зарацина, па чак и на главног спољнополитичког саветника немачког канцелара Олафа Шолца, Јенса Плетнера.

На Плетнера, који је један од заслужних за писање француско-немачког плана, Гервала се жалила јер се „превише ангажује у немачкој спољној политици по питању Косова“ и да је „потпуно амортизовао Министарство спољних послова Немачке“. Она је замерала да „Плетнер не оставља простор за министарку Аналену Бербок“.

Ни Мирослав Лајчак јој није по вољи, тврди да је Лајчак „дао довољно аргумената да покаже да је веома једностран у овом процесу“. Иако је Лајчак из Словачке, која није признала Косово, за познаваоце прилика је сасвим евидентно да је протеклих година доследно следио немачку политику да се Србија кроз преговоре постепено навикава и суштински признаје независност Косова. Због тога и не чуди да је већ добио ново намештење – амбасадора ЕУ у Швајцарској.

А да апсурд буде већи, немачки званичници и новинари упорно прећуткују ове изјаве и фокусирају се на чланство у СЕ, па је тако минулог четвртка у Бундестагу организовано обележавање 75 година СЕ на којем је специјални гост био Аљбин Курти. Претходно је био примљен у Фондацији Бертелсман, која има изузетно велики утицај у политичкој, економској и уопште друштвеној сфери не само у Немачкој, већ широм ЕУ.

Цинизам аргументације

У тој координисаној кампањи заговорника чланства Косова у СЕ, на све стране пљушти аргументи у којима не може а да се не примети вишеструки цинизам. Па тако заговорници тврде да противљење званичног Београда чланству Косова у СЕ значи да Београд жели да „заштити“ Србе са Косова од тога да имају приступ заштити Европског суда за људска права. Другим речима, они тврде да је противљење Србије заправо аутогол.

Немачки лобисти тиме заправо прилично експлицитно признају да су Србима на Косову угрожена људска права. Када се на то дода то да Приштина 11 година одбија да формира ЗСО, онда цинизам аргументације буде још већи узимајући у обзир колико је постмилошевићевој СР Југославији одлагано поновно учлањење у СЕ „због криминала, корупције и шверца“, па је примљена тек када је убијен премијер Србије Зоран Ђинђић, 2003. године.

С друге стране, посебан ниво цинизма је када дописник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Михаел Мартенс, којег често представљају као одличног познаваоца Балкана, у коментару у којем описује „Вучићеве лажи и трикове“ који воде „ескалацији тензија а не стабилности“, читаоцима намеће закључак да у ствари званични Београд „системски блокира“ формирање ЗСО пуних 11 година.

Док Мартенс због оваквог закључка и изједначавања Вучићеве политике са Милошевићевом добија на друштвеним мрежама свесрдне похвале европских новинара, активиста и дипломата, помни посматрачи дешавања на Косову би ваљда требало да забораве све изјаве највиших званичника приштинских власти да не желе формирање ЗСО. На пример, више пута понављане Куртијеве изјаве да је против формирања ЗСО јер „садржи расистичке елементе“, да је „тражити ЗСО пре међусобног признања као тражити шољицу кафе без шољице“, као и много пута изречене изјаве председнице Косова Вјосе Османи да „ЗСО са извршним овлашћењима не може да буде формирана“, потом да „кршење Устава Косова неће бити дозвољено, што значи ни аутономија Заједнице општина са српском већином“,  те да „у најбољем случају то може да буде невладина организација“.

Требало би да забораве и то да је Османи пре две године за РТК рекла да је споразум о ЗСО, какав је предвиђен Бриселским споразумом, међу најштетнијим документима у погледу „суверенитета и функционалности Косова“, те да се Приштини наноси штета јер „још има људи у ЕУ који захтевају да се спроведе Бриселски споразум, онако како је потписано“.

„Пинквошинг“

Додуше, председница, премијер и председник Скупштине Косова су недавно главној известитељки за пријем Косова у СЕ, Дори Бакојани, послали писмо у којем се обавезују да ће поштовати све чланове Бриселског и Охридског споразума, укључујући и формирање ЗСО. Иако су 11 година то упорно одбијали да учине, ово ново „урадићемо“ утицало је да Бакојани предложи пријем Косова у СЕ а да формирање ЗСО уследи тек после тога.

А да цинизам овог „каљења челика“ буде већи доприноси и то што је приликом посете Берлину Курти у Бундестагу, на скупу који је организовала канцеларова Социјалдемократска партија, најавио да ћe његова влада у склопу напора да обезбеди чланство у СЕ омогућити склапање истополних заједница, као „друга земља на Западном Балкану“ која ће понудити својим грађанима такво право.

Осећај за пласирање „позитивне приче“ овде је дошао до врхунца. Немачки „друштвени радници“ одмах су навелико твитовали и ретвитовали ову изјаву, а у анализама европских медија, попут „Јуроактива“, ово се описује као „значајан корак, јер би то Косово учинило првом већински муслиманском земљом која је легализовала ове заједнице“.

Све је промптно означавано као доказ да се „Балкан постепено мења“ и да „Косово напредује“, те да би са увођењем истополних регистрованих партерстава „требало да инспирише и друге, укључујући и неке чланице ЕУ“.

Заправо, по среди је уџбенички пример „пинквошинга“, што је термин за опис ситуације када нека особа или организација наглашава афирмативни однос према геј популацији како би скренула пажњу са других, негативних видова свог деловања.

Принцип да се гажење људских права једне групе – у овом случају кроз одбијање да буде формирана ЗСО – премошћава обећањем поштовањa права неке друге, добро је позната манипулација од које заправо немају користи ни једни ни други. Да апсурд буде већи, познаваоци прилика у Приштини тврде да Курти за овакве идеје нема ни близу већину унутар сопственог Самоопредељења у којем је религиозно конзервативно крило веома јако.

Штавише, из њихових оцена се намеће закључак да би увођење регистрованих геј партнерстава могло брзо да падне у воду, или да због неслоге око њих падне Куртијева влада. Додуше, уколико у међувремену дође до гласања Комитета министара СЕ, овакав сукоб би могао да буде избегнут тако што би „позитивна прича“ једноставно била заборављена.

Шта је ЗСО

Уосталом, један од „оперативаца“ немачких напора да учлани Косово у Савет Европе, први човек Европске иницијативе за стабилност Гералд Кнаус, већ увелико на Твитеру убеђују јавност да ЗСО није ништа другачија од асоцијација општина у другим чланицама Савета Европе те да стога не би требало да буде креирана „декретом одозго“, већ да то ураде саме општине.

„Општине са српском већином морају да креирају ову асоцијацију саме. Њима није неопходна довола Приштине. Стандарди Савета Европе, косовски устав и косовски закони то сада дозвољавају. Они то морају једноставно да ураде. Уколико желе“, истиче Кнаус и пита се „да ли они то заиста желе“.

Ако је Кнаус у праву, природно се намећу бројна питања: А зашто се онда у дијалогу Београда и Приштине преговарало о томе како ће бити формирана ЗСО? Зашто је 2016. успостављен Управљачки тим за успостављање ЗСО? Зашто су протеклих година европске дипломате радиле на нацрту статуса ЗСО? Зашто се у том нацрту помињало да ће он бити предмет разматрања Уставног суда Косова?

Све што се догађало од потписивања Првог бриселског споразума 2013. године до данас, сасвим добро говори у прилог тези да ЗСО није нека уобичајена асоцијација општина у складу са Повељом о локалним самоуправама Савета Европе. Али, чини се да су многи спремни да јавност убеђују у супротно. Другим речима, да све учине да ЗСО, како је рекла Вјоса Османи, „у најбољем случају може да буде невладина организација“.

На конститутивној седници нове Скупштине Србије нису сви посланици положили заклетву у исто време и на истом месту. Све је текло за парламентарне прилике муњевитом брзином, јер се није разговарало већ викало, а људи се тад брже уморе. Како да се политички живот у Србији помери с те тачке, може ли се у Високом дому успоставити дијалог у кључним друштвеним питањима? То питање је гостима у студију поставио Зоран Станојевић, уредник и водитељ РТС-овог парламентарног дебатног клуба „Таковска 10“ (6. фебруар). Није га добио до краја емисије, свакако не у вербалној форми. Рад новог сазива Скупштине очито треба разумети као наставак уличних демонстрација другим средствима. Нека Станојевић буде срећан да је из тог студија изашао жив.

Дебатне линије из последње „Таковске 10“ тешко је сажети са намером целовитости. Барем добру трећину од једног сата, колико је емисија трајала, гости су говорили један преко другог, а кад то не помогне викали један на другог, један изнад другог, увек растућим децибелима, на језику који се у највећем делу препознавао као српски, али ни то поуздано.

Свако говори само за себе, свако против сваког, а сви против новинара. „Не сви“, чује се једног тренутка упадица једине жене у студију, Снежане Пауновић из Социјалистичке партије Србије. Тренутак је био добро изабран, три мушке Алфе су се умориле од истовремене вике, завладала је непријатна тишина од пола, можда пуне секунде, у коју је Пауновићева успела да убаци своје „не сви“ као белу заставицу цивилизованог разговора. Може човек да мисли шта хоће о Дачићевим људима, али они знају да чекају прави моменат.

Поред Пауновићке, гости су били, свако у свом тешко фортификованом рову: Владимир Орлић, скупштински посланик Српске напредне странке; Милош Јовановић, из Коалиције НАДА и председник Новог ДСС-а; Мирослав Алексић из Коалиције Србија против насиља и председник Народног покрета Србије.

Признајем, осим оних теоријски стандардних – конзервативне/народњачке у широком центру, прогресивно-леве у унији два скупа с претходнима, десне које их више или мање додирују – не могу да попамтим све српске партије. Много их је, исцепкане су, програмски дескриптивне као путописи, романтичне као мелодраме, идеолошки ближе инквизицији него било чему другом. Уз то у сталној свађи с позицијом, с осталом опозицијом, са својима унутра, стално од њих лете ивери нових огранака, нових дескрипција, нових наслова за биографију инокосних утемељитеља.

Има ли политичко тело Србије уопште смисла за заједнички рад, за поделу одговорности, за минимум концилијантности? Зоран Станојевић мисли да има, па увек испочетка као Данијел силази у ту пећину са лавовима и увек прође на исти начин. Али, човек је професионално мобилизовани оптимиста, увек се нада неком помаку ка рационалнијој, барем пристојнијој политичкој пракси у Србији. Да није, не би се бавио новинарством, већ би основао политичку ивер-партију и свирао јуриш на праву Таковску 10, само да докаже како се у Србији ништа не може и не сме укрупнити, јер то угрожава слободу вике, увреде и планираног пута у хаос.

Колико „бранковића“ по човеку и децибелу?     

Језик који су угледни посланици парламента употребљавали у студију националне телевизије, јавно, пред бирачким телом код куће, међу којима вероватно има и дефетизмом неискварених младих, можда и радознале деце, песимизмом недодирнуте, био је срачунат на максималну конфронтацију. Најдрастичније је било кад се говорило у именицама. Описна стања с придевима („Све што се данас догађа у друштву искључива је кривица једног човека“), или констатације („ви сте покрали“, „ту се брутално гази Устав“) су, у поређењу, спадале у лакше трансгресије цивилизованог разговора.  

Владимир Орлић, у обраћању Јовановићу: „Пуштени с ланца“, „машете крпама“, „ови под Ђиласовом шапом“, „псујете матер другим посланицима“, „дрипци“, „ви сте пет Вука Бранковића“, „јесте доручковали кроасане?“ „какве сте барабе“. За ово последње нисам сигурна, јер је бачено у тоталној какофонији, али акустички личи на „барабе“.

Мирослав Алексић, у обраћању Орлићу: „Ви сте клептомани“; „лопуже“, „муљатори“ и „шибицари“.  

Милош Јовановић, у обраћању Орлићу, након што саопшти да он, „као што сви знају бира речи“: „Дрипац“, „изрод“, „потурица“, „Вук Бранковић“, „мангупско Вучићево“; ово последње изговорено уз имитацију гласа прозваног. Имитација гласа и осталих идиосинкразија је, ако особа која то чини није професионални имитатор, комичар или кабаретиста, техника мобинга. Потврдиће сваки психолог.    

Лично, никад нисам мислила да ћу икада рећи нешто добро о Дачићу и његовим људима. Али кад се погледа тај сат ултимативног понижавања гледалаца, или, у мом систему вредности још горе, понижавања медија, новинарске професије и модератора, чији је једини грех био да није хтео да се понаша као вук међу вуковима, бранковићима и осталима, морам. 

Снежана Пауновић је била у такту, ниједном није подигла глас.

Рекло би се, истренирана је. Жене на јавним функцијама и водећим положајима знају да не смеју да подигну глас. Иначе одмах важе за хистеричне, иако у просторији у којој седе, рецимо овде, у исти глас вичу три мушкарца потпуно ослобођена сваке самоконтроле. Они наравно на то имају право, они реагују из беса који им се културно-друштвено допушта. Зато и нису одговорни за њега, и то дупло нису, јер је, како каже Алексић, „за све што се данас догађа у српском друштву одговоран само један човек, Александар Вучић“.

То мисли чак и Орлић, иначе би некад показао, претварао се, глумио да поседује мрвицу поштовања према политичким неистомишљеницима. Успут и према једном техничком лицу које модерира панел. Теоретски модерира, кад успе да се пробије. У првих пет минута Станојевић је равно 11 пута покушавао да прекине тираду Орлића, који је напросто возио преко њега. Говор Јовановића и свађу Јовановић-Орлић је модератор покушао да прекине више од 60 пута, ту сам негде престала да бројим. И све то пре него што се стигло до двадесетог минута емисије.

It's not me

Орлић то може, јер зна да није одговоран за оно што каже. Нико у Србији није одговоран за оно што ради или каже. Сви су добили, узели, позајмили, отели и запосели то право, једнако позиција и опозиција. Лако им је, јер су прогласили Вучића за кућу свог беса – њихов бес, њихова фрустрација, а Вучићева одговорност.

То је згодна рационализација. На српској политичкој сцени свако може да каже шта хоће, ради шта хоће, да багателизује међународне прилике, да прети НАТО-у српским тенкићима, да прозива власт што већ није заратила са хиљаду пута јачим непријатељем. Уз то да опструише економију, шамара РТС и обраћа се новинарима као да то у модераторској столици седи главом и пипком Грегор Самса. А то може зато што је сва одговорност пројектована на једну особу. „Он“ је крив. „Он“ има да оде, институционално, или ванинституционално.

Зато и долази до тога да представници опозиције не бирају речи, осим Јовановића наравно, а гласноговорници владајуће странке наступају као специјалисти за грубо.       

Код опозиције ми је јасно. Морам да се сложим, опет, са Пауновићком, да се ту недостатак идеја и одговорности покрива перформансом.

Код Орлића ми једна ствар није јасна. Ако га већ опозициони лидери, релативно велики (Алексић) и недвојбено мали (Јовановић) оптужују да је лажов, или да представља лажове, па што мало не учини напор да лаже, да слаже, да за љубав минималне цивилизоване хармоније одглуми мрвицу поштовања према саговорницима?

Цивилизације су се развиле из лажи и нестале у истини; о растуреним браковима, пропалим коалицијама и прекинутим пријатељствима да се не говори. Али Орлић нема воље ни за мало пристојне лажи. Не знам зашто за опозицију то није доказ његове искрености и на другим пољима?  

Дакле Пауновићка: одмерена, закуцана за столицу, што саговорнике психолошки и умирује и нервира; чека на своју шансу, да убаци нешто кратко и духовито кад остала тројица узимају ваздух за нову паљбу увреда. „Он је нови ДСС, он нигде није био“ (о Јовановићу); „противим се мерењу велеиздаје бранковићима“ (на свађу Орлића и Јовановића); констатација о „толерантном Милошевићу“. За ово последње нисам сигурна да је мислила као духовито. Да не цепидлачимо, мени је било.

Како је Милутин Медаковић опет постао актуелан

Питање које је модератор поставио својим гостима, на почетку док је још имао илузија да ће добити одговор било је, у суми: Како да се политички живот у Србији помери с те тачке? Може ли се у националној Скупштини успоставити дијалог о кључним друштвеним питањима?

Ево неколико скромних предлога:

1. Направити списак забрањених речи у јавним наступима. Као контролну инстанцу сваком госту у емисијама полит-talk-show-туча доделити по једног/једну, по могућности ванстраначког професора/професорку српског језика, једнообразно наоружане црвеним фломастером.
2. Изаћи из стереотипа „српског“ и „туђег“. Јовановић је оптужен од Орлића да је „странац“, конкретно „Француз“ зато што за доручак једе кроасане. Па то је deja vu... парадигматска ситуација из Селенићевих „Очева и оца“, где трговца Милутина, досељеника из бивше Аустроугарске, презире његова домаћица Нанка-Ранка јер му дан почиње са кифлом и белом кафом, а не чокањчетом ракије као правом Србину. Како се дошло до тога да српско политичко тело, сто година после догађаја које Селенић описује на почетку свог романа, опет решава исте ствари, шта ко сме ако хоће да буде легитиман Србин?
3. Новинари нису ту ни за чију забаву и шутирање. Они такође имају прописану улогу у друштвеном уговору демократских система, онако као што је имају политика, професори, доктори, полиција и пчелари. У Србији, на срећу, и даље постоји подела рада. То је моја велика нада да ће ствари још испасти добро и да ће се овој легислативи допустити да у миру заврши турнус.
4. „Јавни сервис“ у опису РТС-а је ознака професионалне аутономије, не табла да се улази у слободно ловиште. „Јавно“ није свачије, већ заједничко.

Споменути предлози су предуслови, не услови. За услове нисам компетентна.

Једна ствар ме је међутим позитивно изненадила. Употреба „дрипца“ у контексту српског језика. Раније се то говорило само у хрватском, док је српски имао друге пежоративне градације. Радује ме сваки доказ сродности српског и хрватског језика.

Културна апропријација између два блиска народа је добра ствар. Осим ако она није знак да је српски политички корпус завршио обрачун са Хрватима, да се сад у миру посвети аутодеструкцији.

Свака прогноза за Европу у идућој 2024. години полази од више, не мање рата, што је чини незанимљивом. Интересантније је пожурити седамдесет година унапред, кад су данашњи нејасни трендови у пуном цвату.

Од једне Европске уније су настале три, Запад, Исток и Југ. Пољска је најмоћнија европска држава. Немачка је клијент Пољске и Балтика. Русија је остала јака, али је то тешко платила однарођивањем од својих европских културних корена. У дилеми између Истока и Запада, Србија се одлучила за Југ.

Прогноза која се из 2093. пише за нову европску 2094: АУКЕУС ће појачати напоре за опструкцију Западне и Јужне ЕУ; Пољска има реалне шансе да после избора у Француској у марту присили Париз на промену безбедносне оријентације; Хрватска очекује пријем у Илирику. Заједнички план Европских унија за неговање историјске меморије поново неће бити усвојен, Европљани не могу да се договоре шта да памте. Ситуација је ургентна, јер се култура заборављања глобално шири. Али, како се дошло дотле? Треба рећи, пре него што се заборави.

До краја 21. века 

Сваки век има своју основну ноту, једну главну страст око које настаје комплексна структура у одмаку названа историјом. Европски 18. век је почео с апсолутизмом, завршио у еуфорији слободе; 19. век је почео с мегаломанијом, завршио с еманципацијом; 20. век је почео с убрзањем, као да касни, а завршио у амнезији; 21. век је почео кроћењем Русије, сада завршава у новој скромности.

Рат који се вукао од 2014, доживео је кулминацију током два летња месеца 2033. у директном судару руских и НАТО снага на линији Николајев-Одеса. Заустављен је абруптно и нерешено, осим за Немце. Док су све очи биле упрте на црноморски фронт, Руси су успели да на Дрезден баце петкилотонску атомску бомбу, која је град послала у нуклеарну зиму. „Још један немачки рат се завршава у Дрездену. Да ли се већ може говорити о традицији?“, коментарисали су руски медији симболику одабраног циља.   

Русија је зауставила НАТО 2033, у својој интерпретацији га победила, али се нашла у савезу са азијским и арапским земљама, са којима нема никакве културне и друштвене тачке додира. Раскорак између ње и еманципованих либералних демократија у Саудијској Арабији и Емиратима је све очигледнији. Утицајан NGO „We Go Further“ из Ријада је ове године спустио Русију пуних девет места на глобалном барометру људских права, па је она сада чак иза и Сједињених Држава и Краљевине Енглеске. Геостратешки савезници Русије су потпуно равнодушни према њеној култури. „Вишњик“ на мандаринском изгледа као сувенир са путовања по егзотичним земљама.    

Сједињеним Америчким Државама је чак горе. После нерешеног рата из 2033, победе у интерпретацији Вашингтона, Америка се развијала у патологији која је у теорији добила назив „олигархија колосалних дистанци“, где постоји власт и уска елита уз њу, али већина популације живи практично ван организованих друштвених форми. Глад, беда, насиље, непостојање медицинских институција на нижим  нивоима, борба за воду, локалне милиције, лака доступност оружја, то је свакодневица обичног становништва. Америчке управљачке елите су свеједно пронашле ефикасан начин за очување своје интернационалне моћи, глобално преко АУКЕУС-а (AUstralia + Kingdom of England + USA), у Европи преко Пољске, регионално преко Јапана, Аргентине и Нигерије.

Европа која је издала Европу     

И поред свих унутрашњих проблема, ЕУ је у форми која је постојала од последњег проширења 2013. (Хрватска) и последњег изласка 2020. (Уједињено Kраљевство) остала релативно стабилна до 2033. Тад је ушла у Исусове године. Само је још било питање ко ће је разапети до смрти.

Унији је пресудила политика проширења. Не у смислу да је била погрешна, него је од једног момента није ни било, јер су је чланице примењивале као средство уцене и освете.  

У трансформацијама тог ентитета уписани су узроци његовог краха. ЕУ је по идеји била мировни програм; одатле је кренула. Створена је 1951, кратко након разорног Светског рата, са циљем да се спрече нови оружани сукоби на тлу Европе.

Треба напоменути да два светска рата већ одавно не постоје у јавној перцепцији, јер је европска историографија од 2050. полако прелазила на тумачење такозваног Првог и такозваног Другог као један рат вођен 1914-1945, са интермецом 1918-1938, до Хитлерове анексије Судета и Аустрије. Таква реинтерпретација је била покушај да се будућим генерацијама усади отпор према рату не толико на свесном нивоу, јер се то показало неуспешним, већ на инстинктивном и нагонском. Од два рата је створен један који је у подсвесном требало да светли као црвена лампица.

Од почетног мировног концепта 1951, Европска унија је постала економска организација, са обавезом да унапређује благостање чланица. Стагнација и штете нису биле предвиђене, али ни уговорно санкционисане, јер никоме тада није падало на памет да би вође Уније једном свесно напустиле рационалну агенду.

Од 1993. (Мастрихт) Унија је постала политичка организација, а са проширењем 2004. је почела да се претвара у геостратешки савез, трансформација која је требало да буде окончана 2033. пријемом Украјине, Молдавије, Грузије и Белорусије. Тај план није успео, јер је његово остварење прекинула директна конфронтација руске војне коалиције (Русија, Кина, Иран, Саудијска Арабија и Индија) са НАТО-ом. 

Кад се у јулу 2033. испод развоја ЕУ подвукла црта, ствари су трезвено гледано изгледале овако: оснивачки концепт је био мир – прва трансформација је била економска – друга трансформација политичка – четврта трансформација геополитичка – пета трансформација рат.

Очигледно, стигло се до зида. Али ни тада се ЕУ није распала као чаша, падне па се сломи. Европа је мали континент много држава, где сви живе у згураним односима. Бекство је немогуће, свако је сваком и даље гледао у супу. Разговори и свађе су се наставили још скоро деценију и по, као и оптужбе за рат и пораз, јер је Унијин источни обод нерешено из маја-јуна 2033. интерпретирао као катастрофалан пораз. 

Европа Три Уније

На равно стоту годишњицу Париског уговора којим је утемељена стара ЕУ, у пролеће 2051. у француском Вердену је потписан споразум три ЕУ наследнице, три Уније, три девојке удаваче, које су се обавезале да неће директно опструисати једна другу. 

Из оставинске масе старе ЕУ настале су ЕУ Запад (Француска, Шведска, Норвешка, Чешка, земље Бенелукса и Пиринејског полуострва); ЕУ Исток (Пољска, Немачка, Финска, три балтичке државице, Украјина и Румунија); ЕУ Југ (Италија, Аустрија, Мађарска, Словачка, Словенија, Хрватска, Грчка, и еконконф Илирика, економска конфедерација Србије, Црне Горе, Бугарске и Албаније.

Швајцарска је пивот између Западне (од 2051) и Јужне ЕУ (од 2075), копча која их по потреби спаја и раздваја.   

Верден је изабран за потписивање Triple EU уговора 2051. због историјске реминисценције на крваве фронтовске ратове у првом делу Светског рата. Поново се тражио снажан сигнал. Симболизам и менталне асоцијације су међутим отишли на сасвим другу страну. Почело је тако да су британски и амерички медији направили паралелу са Верденским уговором из 843, којим су три сина Лудвига Побожног, директног наследника Карла Великог, поделили Франачко царство међу собом.

Англосаксонци су уговор из 2051. доживели трауматично, јер су у наставку сачували директан утицај само над Источном ЕУ, делимично у Западној, док се Јужна отворила ка Медитерану, надвладала властиту психолошку супериорност над Африком, ставила економију и трговину у први план, те се у високој мери иселила не само из англосаксонске геополитике, већ и геополитике сваке врсте.   

Англосаксонци су виц о франачком Верденском уговору смислили као сарказам, али се у самој Европи он ухватио као етимологија од миља, те одредио не само сва будућа имена и надимке три Европске уније, већ, повратно, и њене карактере.

Прва поента вица односила се на визуелни отисак мапе. Карло Велики је 806. поделио царство тројици синова у три хоризонталне територије. Након што су два умрла за његовог живота, све је припало трећем, Лудвигу, али остало у стању продуженог распада. Три Лудвигова сина су се 843. нашла у Вердену да поделе оно што им је остало од деде кога нису смели и оца кога нису успели да убију. Њихова територијална подела тада више није била мишљена хоризонтално, већ вертикално. Лудвиг је добио Исток Карловог царства, Карло Ћелави Запад, а Лотар Југ, обогаћен једном пуфер зоном између Истока и Запада. Те усправне форме су се после као ехо понављале у Верденском споразуму из 2051.

Границе Верденског споразума из 843. и 2051. се наравно не поклапају, али реч је о симболу и аналогији, о визуелној снази усправљеног и лежећег, о начину на који мозак мнемотехнички излази на крај са бременом историје, не о тачности.

ЕУ Исток је с обе стране Атлантика најпре назван EU Ludwig, онда је од тога постепено настајало EU Lug, затим EUL, на чији је крај онда додато једно „Е“ па је акроном постао EULE, „сова“ на немачком, ЕУ Сова, одатле Будна ЕУ, некад Унија Чуварица.

ЕУ Запад је постао EU Karl, одатле због звучности и женског рода речи „унија“ EU Karli, па у најрадикалнијим изливима Ћелава ЕУ, Почупана ЕУ и Рашчерупана ЕУ.

ЕУ Југ је најпре назван EU Lothar, у даљим трансформацијама EU Lotte, ЕУ Лота, а кад му се са стране мисли нешто заиста лоше, онда EU Lot – гужва, маса, банда, у смислу „јужна банда“, и EU LOL (laughing out loud).

Сва та имена и надимци су се етимолошки полако развијали, да би осамдесетих постали потпуно одомаћени у медијима, политици и приватној комуникацији самих Европљана, те постепено изгубили карактер увреде, тамо где је увреда била изворно намеравана. EU LOL, Смешна ЕУ улази у 2094. са најбољим (мирнодопским) економским показатељима од две остале Уније, и изгледа потпуно задовољна надимком који оставља простор за тумачење ко се ту коме гласно смеје, EU LOL другима, или други њој. 

Србија у кући код куће 1

Посезање за далеком прошлости као фундусом интегративних модела видљиво је и на примеру Србије. Та држава је од 2012, кад је постала кандидат за улазак у стару ЕУ, прошла кроз серију политичких нереда, побуна, експеримената и аутодеструктивних културних револуција, да би тек последње три деценије, од средине шездесетих, ушла у стабилније воде.

Интересантно је да су проблеми који су Србију вукли на дно добар део 21. века произилазили изнутра, из нације, дакле имали везе са колективним политичким маниризмима, не са властима, премијерима, председницима, или једним експерименталним краљем у петнаест судбоносних и комичних дана 2057.

Власти су кроз читав период остале слабе и у страху од електората, а како гро гласача није знао шта хоће и одбијао одговорност од себе, несигурност наводних владалаца је постајала ендемска. Народ је одбијао да постане нација, политичке партије су се понашале као народне милиције, нација се није увек добро осећала у електорату, а електорат се поларизовао око питања среће. Тражила се идеална држава без мане и сенки, тражили су се титани који ће је водити до апсолутне среће.

На изборе се ишло као да се суделује у лутрији. Било је аналитичара који би се усудили да поруче како је срећа приватна категорија, а држава уређени завод за опште послове досадног типа, али то је често схватано као увреда. Бирачко тело би за тренутке губило осећај рационалне мере, прелазило у текуће агрегатно стање и у таласима чистило политичке гарнитуре на свим нивоима.

У том смислу је тешко говорити о квалитету српских власти после рата 2033, јер су оне више вођене хировитим расположењима бирачког тела, него што су саме нешто водиле. Сигурно да свака демократска власт води рачуна о расположењу електората, али српске су оцениле да прелазе преко живог песка народне воље, па су се сходно томе и понашале.  

Кампањски вођене мини-револуције нису остале ексклузивно српски манир, јер су до Верденског споразума 2051. и друге европске државе пролазиле кроз сличне ситуације. Код других је то међутим имало више смисла са реалним показатељима у раду власти, са економијом, социјалним системима или одговорношћу за провоцирање рата који електорат није хтео, код неких за пораз у рату који је електорат напротив хтео.

Србија је чак замало пропустила потписивање Верденског споразума 2051, јер су из нације стизали амбивалентни сигнали, које су странке опозиције протумачиле као позив за чекањем. Став опозиције је био „морамо још да видимо“, иако је било евидентно да нико од њих не види ништа, већ с увом на тлу ослушкују чује ли се тутањ будућих догађаја.

Ако се проблем српског говернменталитета из тих времена сведе на једну ставку, на главну, долази се до перцепције појма једноставности. Чисто технички, Србе је требало убедити да приватно остану компликоване особе колико год то желе, али да као политички субјекти морају да поједноставе своје аспирације. Да почну да воде живот ван политике, а политику мере по томе да ли им се меша у живот да би донела више благостања, или више сиромаштва.

Од 2030, кад су три народне побуне иза којих су независно једни од других стајали Москва, Лондон и Берлин спречиле српске власти да ратификује уговор о уласку у стару ЕУ, српска држава је бирала горе од лошег. Постала је отворено проруска, иако се у кратком рату 2033. службено прогласила неутралном, што ју је спасило директног разарања. После рата је таква оријентација настављена, али накратко. Руси су Србију дали Турској, онако као што су некад Хабсбурзи после сламања буне 1848. Хрватску дали Мађарима. Испоставило се да је за Србе једини начин да буду у некој унији с Русијом, тај да примарно буду са Турском.

После тога се експериментисало са аутаркичном представом о „традиционалној Србији“, о „цивилизацији Српства“, што је пропало у општем смеху (и 23 мртвих!), кад су почеле да ничу странке које су тражиле за службени језик повратак старословенског језика, неке славеносрпског. Пример им је био оживљавање мртвог хебрејског у Израелу педесетих година 20. века.

Кад се та културна револуција издувала, аутаркисти су за компензацију прешли на уређење црквене православне државе, али су се ту сукобили са моћним непријатељем, Српском православном црквом. СПЦ није крила да има извесне аспирације у образовању и социјалној бризи, али више од тога је није занимало. Политички слогани као „ведри православни дух“ и „ведра православна држава“ претили су да се претворе у терор за све који нису ведри на прави начин. Кад су из масе верника и нижег клера почели да стижу захтеви за преваспитавањем атеиста, сужавањем грађанских права неверницима и криминализацијом Дарвинове теорије врста, патријарх, Синод и већина архијереја су се повукли из одбора подршке. Интерно је патријарх Силуан направио паралелу са Иконокластима из деветог века, насилним покретом који је такође носио нижи клер, не хијерархија, те забранио политичку мобилизацију Цркве.

Након тога се пробало са културном ренесансом четништва, па са субидеологијом љотићевштине, али у држави није било довољно четника, још мање љотићеваца, да би се осигурала стабилност такве власти. Поновила се ситуација из претходног пројекта црквене државе. Црквена хијерархија је остала дистанцирана, ниже свештенство је хтело, да је смело.  

У наставку се прешло на непосредну демократију, која је завршила у хаосу. У покушају да се земља извуче одатле, почело се са операционализацијом органске демократије, али како се она распада у свакој заједници која прелази цензус индијанског племена, или културног фестивала у Свилајнцу, тај је експерименат завршио у још горем хаосу, са пет пута више мртвих на улицама него кад се враћао славеносрпски, три пута више него кад су ведри православни духови уводили ведру православну државу.

Најстрашнији период је био крајем четрдесетих година, кад је на изборима победила странка „Лазарев избор“, која је Србију почела да уређује као аскетску философску државу. Циљ Лазариста је био да у Србима угасе потребу према стварима овог света. Не да се Срби одрекну ствари, већ да не знају шта би с њима. Кратка страховлада Лазариста завршила је до тада највећим уличним демонстрацијама, али парадоксално без крви.

После Лазариста је српски суверенистички и вулгарно православни блок изгледао издуван. Српски говернменталитет је коначно почео да показује знаке зрелости. У насталом вакуму аутаркичних идеја, проевропске снаге у влади су скупиле храброст, преузеле иницијативу и 2051. потписале прикључење ЕУ Југу, „Лотаревој“ Европској унији, и почеле да купују, окрећу, по потреби уцењују посланике у Скупштини да би прогурале ратификацију у квалификованој већини. Све се радило брзо, јер је проевропски део електората, иако бројнији од аутаркиста, традиционалиста и верских милитаната, кроз читав период експериментисања био ућуткан и уплашен. Реално је било очекивати да поново фаталистички занеми.

Требало је премостити страх. Влада је рачунала са брзим опоравком земље на свим нивоима, што би противницима одузело адуте за даље културне револуције. Експериментишући in vivo на властитом телу, Срби су коначно спознали невероватну истину: и поред неоспорних емотивних и идентитетских елемената, политика није фолклор, већ професија. 

Fortes Fortuna adiuvat или Србија у кући код куће 2  

Ризик се исплатио. На првим изборима после потписивања Вердена, српски електорат је већински подржао опцију за ЕУ Југ, док су се традиционалисти, ионако увек посвађани унутар себе, разлили по етнографским друштвима, одакле се повремено јављају иницијативама за спас изворног Моравца, дивље јабуке и православне ведрине. Задржали су опсесивну жељу да парцијално наметну као опште, али је њихов деструктивни потенцијал од краја педесетих стално опадао. Кад почну терор са органским Моравцем, људи напросто оду у другу фолклорну групу и проблем решен.

ЕУ Југ је изабрана из више разлога.

Најпре, Србија је остала у свом природном окружењу. Симболика старе Византије и Јустинијановог царства (527-565), које је обухватало добар део апенинске чизме и европског југа, ако се мало натегне у еуфорији и делове Аустрије и Мађарске, коришћена је свесно идентитетски. Органским традиционалистима је поручено, ето, вратили смо вас у прошлост како сте тражили, само мало даље, пре усељења у европску кућу.      

Друго, НАТО је у Југу имао малу моћ. Службено, читава Европа је у НАТО-у, Илирика такође, али то чланство је у Југу потпуно формалног карактера. Разумљиво, јер се стара ЕУ распала управо због одбијања неких чланица да прихвате трансформацију у војни савез и сталне ратне привреде. Стара ЕУ је практично била на путу да постане војни логор АУКЕУС-а под капом НАТО хијерархије, економски и људски супстрат за продоре ка Русији, Кини и новом непријатељу, Индији.

Верденски споразум је 2051. разводнио тај план. ЕУ Сова/Чуварица је непопустљиво остала уз групу АУКЕУС-а; Очерупана ЕУ се дистанцирала, а ЕУ ЛОЛ је одбила сваки разговор о томе. Највећи губитник је, наравно, Очерупана ЕУ, у којој АУКЕУС и Унија Чуварица воде сталне кампање за прелазак у ратни табор. То слабо функционише, јер су ЕУ Запада и Југа развиле интегративне механизме између себе, па неки аналитичари оптимистички оцењују да би у нови век ушле као једна асоцијација. Али практични Југ не тежи томе, јер се боји пољског беса.

Сви у Унијама Запада и Југа зазиру од Пољске. АУКЕУС у међувремену зазире од Пољске. Русија зазире од Пољске. Довољно је само да се погледа пример сломљене Немачке, трабанта у пољској пратњи, да се схвати снага државе која, као Пољска, све своје потенцијале баци на то да постане Спарта. Унутрашње немире и незадовољства Варшава компензује водећом позицијом унутар Уније Чуварице и, заједно са Сједињеним Државама, у НАТО-у.  

Илирика или Србија у кући код куће 3

Али Београд је 2051. потписао са Југом превасходно зато што је од њених „велесила“, Аустрије и Италије, добио најбољу понуду. Обе су показивале замор од унутарбалканских свађа. Обе су активно подржавале договор међу њима, без услова са своје стране, осим једног – прихватиће се свако решење постигнуто без рата и насиља.

Од краја педесетих, кад су две сукцесивне српске владе осетиле да је опција Југа прихваћена од већине електората, Београд, Тирана, Подгорица и Софија су ступиле у директне преговоре без посредника.

У првој фази разговори су вођени са политичком заједницом муслимана у Босни и словенским становништвом у Северној Македонији. Без подршке са стране, обе конфедерално дизајниране слабе државе БиХ и СМ су знале да су банкрот на свим линијама, од економије до друштвене интеграције. Албанија је добила западни део Македоније, источни се у референдуму одлучивао између Бугарске и Србије. Пограничне комуне су отишле Софији, остатак је оптирао за Србију. 

Федерација БиХ се у кантоналним референдумима одлучивала између Србије и Хрватске. Већи део муслиманских кантона је био за Хрватску, због чега Загреб није био превише срећан, али није било начина да узме само Хрвате. Републици Српској није био потребан референдум да се одлучи.

Косово је изгледало најосетљивије, на крају је испало најједноставније. До напретка се дошло кад је Београд престао да разговара са Приштином, већ искључиво са Тираном. Територија Косова, у административним границама српске покрајине с краја двадесетог века, подељена је између Београда и Тиране. Албанија је добила већи део, Србија север и гаранцију за верске енклаве на југу.

Једини релевантан отпор је долазио од стране косовских Албанаца, али је Тирана смирила ситуацију на терену. Чуле су се и критике како, али ни Беч ни Рим нису желели детаље. Задовољила их је службена информација Београда и Тиране да је све прошло мирно и демократски, уз неколико инцидената који не утичу на велику слику.

У другој фази су тако формиране државе Балкана: Велика Србија + Велика Албанија + Велика Бугарска + Црна Гора склопиле лабаву конфедерацију. Пронађено је неутрално име Илирика. Од средине осамдесетих, кад је нова конфедерација добила гаранције осталих чланица ЕУ Југа, неко се сетио да име фаворизује албанску историју, али до тада се већ свима допало, па су га оставили.  

Први пут у српској историји, Београд се понашао на дуги рок одговорно. Код уједињења у првој фази постављао је само један битан услов: један човек, један глас, да после не буде нејасноћа. Македонским крајевима на југу и муслиманским у Босни гарантована су права на остварење комуналних и регионалних интереса, Војводина је остала у високој мери аутономна, у српским енклавама на југу Косова је СПЦ подржавана као економ и администратор, али у целини Србија није федерирала.  

Илирика се у међувремену економски тако добро развила, да је пре три године Загреб најавио интерес за улазак, у нади да ће му то олакшати интеграцију муслиманских заједница у Босни. У новој 2094. Хрватска очекује да чланице Илирике позитивно реше њену молбу.

Страха од Југославије нема. Свако улази са својим границама из прве фазе, уз гаранције Рима, Беча и Будимпеште. Унутрашња интеграција је сведена на заједничко тржиште, али како оно постоји унутар читаве Уније Југа, у елементима и са Унијом Запада, једини прави добитак Илирике је у елиминацији територијалних спорова. Из ње се излази у формалном поступку од три месеца, али како сваки егзитовац остаје у Унији Југа, не очекују се потреси. Осим тога, егзита из Илирике још није било, ни у идеји.

Али главни разлог да се нико не боји негативног искуства Југославије је у томе да су њу сви заборавили. Југославију су прекрили рузмарин, сњегови и шаш. То чак не би ни било тако лоше, кад читаве културе глобално не би патиле од синдрома заборављања.

Friends, Romans, Countrymen, сећате ли се још? 

Дигитална култура је свуда на свету имала две велике последице: с једне стране је знање постало детаљније, имена, локације и редоследи су претендовали на највећу могућу тачност, ако не и истину; уз то је боље осигурано од пропадања. Таква свеобухватност је парадоксално смањила мотивацију за знањем код већине. Људи су знали да је све негде записано и похрањено и то их је ослободило обавезе да знају. Одатле је настала крилатица „неко зна“, која је од половине века постала незаобилазни адут у медијима јавне комуникације.

Кад се некога опомене да говори произвољности, да не зна о чему прича, довољно је да у одбрану узвикне: „Неко зна!“ па да то оконча дискусију. Тиме се саговорник изазива да оде и провери, а како се ментална лењост дубоко проширила у већини популације, то се ретко догађа. Дигиталне банке података су лако доступне, али како су претрпане подацима и смислено нехијерархизоване, да би се кретало кроз њих неопходни су стрпљење и претходно знање, две ствари које су се развијале ретроградно. Неопходно је тачно знати шта се тражи, да би се то и нашло.

Културе су постале истовремено и паметније и глупље од претходних. Знање је кумулативно и супериорније него раније, али и све одвојеније од директних корисника. Могуће је, а и догађа се, да пацијент добије хирурга који није сигуран у анатомији; да историју предаје наставник за кога је историја почела 2013. на кијевском Мајдану; да неко покуша да пријави патент за прераду памука, или се појави сликар који тврди да је измислио централну перспективу. Исто тако има и оних који беспрекорно владају историјском линијом. Проблем је да је оних првих више, јер се константно регрутују из поклича „неко зна!“ новог антипросветитељства.  

Знање је физички похрањено у дигиталним и штампаним библиотекама, које се негде од раних шездесетих година називају „бибис“; најпре у доброћудном хумору, после све чешће као језички стандард. На прва три слова „биб“, иста у готово свим европским језицима, накачен је енглески суфикс за множину „-es/ies“ (boxes, cities), али како се он изговара „-ис“, и како су Енглези добром делу Европљана већ пре распада Уједињеног Краљевства страховито ишли на нерве, из тог је склопа настао не „бибес“, већ фонетски „бибис“, као да га је писао Вук.  

Бибис су смештени у наменским каменим грађевинама на рубу градова, отворени свима, али у употреби више споменичког него практичног карактера. Бетон се као материјал избегава, јер књиге влаже након неког времена, а електронски процесори постају крти као кости мумије.

Архитектонски то има веселе моменте. Сиви гранити се украшавају каменим плочама свих могућих нијанси и мустри, розикастих, црвених, зеленкастих, жућкастих, глатко црних, беж-златних, сребрних, виолетних. Између су уметнуте фуге од печене цигле, уске као старе византијске, и оне у разним нијансама, са кошуљицом од флуоресцентне прашине. Бибис се свесно украшавају и ките, да буду лепе као биљке месождерке кад раскошним колорима маме жртве.  

Када се погледа из свемира, из реновираних америчких, руских и кинеских космичких станица, делом прилагођених за туристичке потребе интернационалног конзорцијума „Weekend in Space“, виде се бибиси као светлуцаве тачкице, тамо на рубу градова, где последња светла почињу да тону у мрак.    

Еди Рама као да је знао за овај текст Марка Миљанова када је изјавио да је Александар Вучић „његов брат“. Срдачни односи Раме и Вучића подсетили су нас на једну занемарену политичку и дипломатску традицију. То је пракса решавање косовског чвора помоћу добрих односа са Тираном.

У једном случају су добри односи Београда и Тиране допринели спасавању српске државе. Aлбански политичар Есад паша Топтани је са Србијом на Видовдан 1915. године потписао тајни уговор о унији Србије и „Албанског Исламског Емирата“. Есад паша је после помагао Србима у повлачењу кроз албанске недођије.

Како то да Срби и Албанци нису чешће налазили начине да сарађују као „једногодишњи врсници“, него су пустили велике силе да их усрећују „бескрајном љепотом и цивилизацијом“, како иронично рече кучки војвода?

Необична је повесница српско-арбанашких односа. Ни са једним народом нисмо дуже живели заједно, а да смо га тако мало познавали.

У нашим историјским причама смо занемаривали оне епизоде у којима је наша улога била упитна. Сви знамо за албанске грехове према нама, али мање знамо за наше према њима. Доживотни страх Енвера Хоџе од југословенске опасности није био сасвим без основа. Све је почело 1912. године. Опијена успехом у Првом балканском рату, Србија се осетила као мала балканска империја. Као таква, пожелела је да води империјалну политику. То је још у то време добро видео Димитрије Туцовић.

Србија жели излаз на Јадран преко лука северне Албаније. Привремену окупацију тог дела Балкана правда историјским правом (ту јесте била држава Немањића), али и „цивилизаторском мисијом“, о чему је писао Чедомир Антић.

После Првог светског рата, наша војска води прилично велике борбе, прави омањи рат по северној Албанији. О том бесмисленом ратовању је још тада веома критички писао Драгиша Васић, а век касније је добру књигу о том из сећања избрисаном рату написао Дмитар Тасић.

Никоме није јасно зашто су уз све невоље са Југославијом, отворили и овај фронт. Мада је занимљиво упоредити војне снаге коришћене против Албанаца са онима против црногорских „зеленаша“. Монтенегрини би вероватно били разочарани да знају да је за борбу са албанским качацима употребљено стотину и више пута војника него за гушење црногорске самосталности. Толико о значају тзв. Божићне побуне.

Југословенски комунисти су искрено веровали у паролу „Балкан балканским народима“. Нису били једини. Георги Димитров је био спреман да Пиринску Македонију, планинско срце бугарског национализма, преда новој македонској федералној јединици, а све у оквиру Балканске федерације.

Ако је идеја о заједничкој држави са Бугарском била тек нацрт, Албанија је била на прагу потпуног укључивања у Југославију. У том контексту, Тито је био спреман да Космет, или његове велике делове преда седмој југословенској републици – Албанији.

Прогутати Албанију

Још за време рата Албанија је потпуно опонашала југословенско искуство. Војска се звала Народноослободилачка, имала је бригаде. Албанци су чак имали и свој АВНОЈ, који се састао маја 1944. године у Пермету под називом Први конгрес антифашистичког ослобођења.

Највиши партизански руководиоци су постављани на југословенски предлог. Тако је Енвер Хоџа на седници Централног комитета Албаније, а на предлог југословенског делегата Душана Мугоше, постављен за команданта Главног штаба уместо Мојсијуа.

После рата, југословенска дипломатска представништва су заступала Албанију. Југословенска помоћ је сачињавала више од половине албанског буџета. И сама гладна, Југославија је слала жито Албанији; иако сама срушена, градила је инфраструктурне објекте по Албанији. На другој страни, тај југословенски „братски загрљај“ је могао да изгледа као сувише чврст.

Како каже Александар Животић, најбољи познавалац југословенско-албанских односа, понашање Југославије према Албанији је било идентично односу Совјета према Југославији. Чак су ишли даље, јер Совјети нису после 1940. постављали руководиоце ни у Партији ни у партизанској војсци.

Југословени су албанску армију посматрали као једну своју армијску област. У раду албанског Централног комитета су сасвим равноправно, па и више од тога, учествовали представници југословенске Партије. Требало је да се српскохрватски језик уврсти као обавезан предмет у албанским гимназијама.

Титове амбиције за „гутање“ Албаније су узнемириле Стаљина, иако је он, непосредно пред избијање сукоба са Југославијом 1948. године, запањио Ђиласа изјавивши, уз одговарајући гест руком и устима, како нема ништа против да Југославија прогута Албанију. Вероватно је у питању била његова позната склоност ка провокацијама.

Стаљин је негодовао је што су Југословени у јануару те године одлучили да упуте једну дивизију у Албанију, да би од рејона Корче направили своју војну базу да би помогли Албанцима да се бране од евентуалних упада из Грчке. То су учинили без консултовања са Совјетима. Молотов је тим поводом Титу упутио оштар протест.

Тито је совјетском амбасадору Лаврентијеву покушао да објасни како су Албанци тражили упућивање те дивизије, те да је та одлука повучена. Лаврентијев је онда подсетио Тита како није први пут да се не консултује са Москвом, помињући Бледски споразум са Бугарима. Тито је оћутао ово „подсећање“.

Научити албански

За разлику од Хоџине Албаније, Срби и Југословени су били прилично равнодушни према учењу албанског језика. Сви косовски Срби ће овде негодовати и рећи како су били терани да уче албански. Јесу ли га научили? Ако вам неко каже да одлично зна албански, упитајте га коју албанску песму, књигу, пословицу, посебно воле?

Ми тврдимо да нам је косовско питање важно, а на Београдском универзитету и у свим институтима има можда двоје или троје научника који читају албанске текстове. Мада, веома је мали број људи који знају грчки, румунски или мађарски.

Због тог непознавања, наша књижевност и науке се нису много бавиле нашим суседима. Мало је добрих књига о нашим јужнословенским, а камоли осталим суседима. Као да смо живели сами на острву, а не измешани са свим овим комшијама. Изгледа да смо створили мегаломанску менталну мапу на којој смо нацртали „српске земље“ и велике државе, а да су на тој мапи остале белине тамо где живе мали народи око нас.

У већини наших етничких вицева, помињу се Србин, Американац, Рус, Немац и Француз. Скоро да нема осталих, сем Мује, Хасе и Фате, и лењог и надменог Црногорца и мушкобањасте Црногорке. Македонац се јавља само због „смешног“ језика, Хрвати ретко, најчешће изафектирани Загрепчани, Мађарица је само у једној улози, али нема Мађара (сем, опет, у језичким шалама), а никако нема Румуна и Грка.

Албанци из Албаније су се јављали у вицевима о сиромаштву из доба социјализма. Косовски Албанци су само у вицевима о смешном језику и превеликом броју деце.

Албанци у књижевности

У књижевности је стање нешто боље него у вицу. Ипак, да није било писаца из западних крајева, од Матавуља преко Кочића, Андрића, Ћопића, Селимовића и Мирка Ковача, у новије време Владимира Кецмановића, ми у нашој традицији скоро не би имали књижевне ликове Хрвате и муслимане. А то су наша иноверна браћа по језику.

Наши панонски суседи су боље описани од Албанаца (Тишма, Киш, Младен Марков, Лебовић), захваљујући мултикултурној војвођанској традицији. Али зато нема сродних нам Бугара.

Албанци су скоро потпуно одсутни из наше уметности. Има ли више од десетак Албанаца који се помињу у нашој књижевности? А почело је тако добро. Највећи јунак наше епске поезије, Марко Краљевић, признао је јуначко првенство Арбанасу Муси Кесеџији („јао мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега“).

После нареченог Мусе, Албанци пониру у заборав у нашој култури уз неколико изузетака. Препоручујем најпрегледнију књигу која приказује разне видове српско-албанских односа, поготово што се тиче културних веза, које су други аутори махом занемаривали, ону коју је у више верзија написао Петрит Имами.

Још је чуднија чињеница да се још мањи број дела наше културе бави косовским Албанцима. Додуше, до 20. века нико није разграничавао Албанце с Косова (које ни не постоји као територијална јединица до 1945. године), и Албанце из Албаније.

Доситеј је поглавље у свом Животу и прикљученијима посветио свом путовању кроз албанске крајеве. Јован Стерија Поповић је написао драму Скендербег. Растко Петровић описује повлачење кроз Албанију. Драгишу Васића смо већ поменули. Нушићева Конзулска писма се већ баве будућим Косовом.

Видећемо после како сразмерно велику улогу имају мали кавкаски суседи у делима Толстоја, Пушкина и Љермонтова. А колика је Русија! Додуше, ни Срби из старе Србије („Косово“ је као назив за читаву област, а не за само Косово поље, комунистичка тековина) нису предмет нарочите пажње у својој матици.

Слика Албанца

Сима Андрејевић Игуманов је Србима из „слободне Србије“ замерао да не примећују патње својих сународника у Отоманском царству, као да су „индијске парије или азијски Самоједи“. Домановић исмева српску јавност која је, по његовој Страдији бригу о Србима у старој Србији показивала само у ватреним политичким говорима и новинским чланцима. Јасно је да су српске уметнике још мање занимали Арбанаси.

Први наш уметник који се и занимао за Албанце био је Паја Јовановић. Он је први продао балканску егзотику западним купцима, што ће касније чинити Кустурица и Бреговић. По наруџбини лондонских трговаца уметнинама, правио је жанр слике о егзотичним Херцеговцима, Црногорцима и Албанцима. Неке од његових најчувенијих дела осликавају арбанашке обичаје („Кићење невесте“, „Мачевање“, „Борба петлова“ „Умир крви“).

Занимљиво је да су ове слике са арбанашким мотивима међу најомиљенијим репродукцијама по српским домовима, у виду гоблена, таписерије или картона са бомбоњере. Изгледа да арбанашки мотиви на њима или нису сметали или нису били примећени као такви.

Можда би могли да однос српских уметника према Албанцима упоредимо са односом Руса према разним кавкаским муслиманима, такође егзотичним горштацима. Толстој је написао Хаџи Мурата и Кавкаског заробљеника (постоји и истоимена Пушкинова поема). Јунак нашег доба Љермонтова се такође одвија у тим крајевима. Ова дела садрже чак и извесну романтичарску идеализацију „дивљих“ кавкаских народа.

За Русе је Кавказ, место радње ових дела, тек мрља на мапи огромног царства, а ипак су се тим делићем своје земље и тамошњим чудноватим народима бавили највећи руски писци. А у српској књижевности су Албанци, са којима деле велике просторе старе Србије, остали бела мрља.

Пријатељи са Косанчићевог венца

Албанци се додуше помињу у приповеткама Антонија Исаковића и Данила Николића. Григорије Божовић је био међу ретким српским писцима који су познавали косовске Албанце и писали о њима. Једини главни јунак Албанац код српских писаца који нису из Старе Србије је је Истреф у роману Пријатељи (1980) Слободана Селенића.

Роман описује необично пријатељство младог Албанца и декадентног београдског буржуја Хаџиславковића, оксфордског ђака и хомосексуалца. Има аутора који у овом роману виде порицање негативних стереотипа о Албанцима, али то је упитно. Хаџиславковић Истрефа види као „малог дивљег понија“ кога треба цивилизовати. Покушава да научи албански језик и обичаје, чак ставља и кече. Истреф постаје инжењер и интегрише се у београдско друштво. У популарној култури су Албанци боље прошли.

Ипак, сваки КУД на свом програму имао је у свом плесном репортоару и албанску шоту. Али први популарни албански рефрен у поп музици написао је тек Горан Бреговић 1983, у песми Косовска:

Roka mandolinen
Bjeri bjeri bjeri cifteliës
Të gjithë do t'këndojmë kënga le t'jehojë
Kënga le t'jehojë -
Cdo gje mund të jetë rokenrol..

Леши Капетан

Постоје неколико српских партизанских филмова са главним јунацима Албанцима који нису случајно настали у време успона толеранције два народа почетком шездесетих година. Најпознатији су они које је радио Жика Митровић, најпре Капетан Леши (1960).

Филм је доживео такав успех да је претворен у стрип на коме су радили велики цртачи као Јулио Радиловић Јулес и велики сценаристи. Поред самог Жике Митровића, на пример, и Ненад Брикси, преводилац Алана Форда.

И Албанци су толико заволели Лешија, који свира клавир као џентлмен и пуца као каубој, да је његово име узео као псеудоним један од паравојних вођа у ратовима на Косову и у Македонији.

Ретко уметничко дело из осамдесетих година које говори помирљивим језиком о односима два народа је филм За сада без доброг наслова (1988) Срђана Карановића, о сурово прекинутој љубави Србина и Албанке.

Друга љубавна прича о љубави Албанца и Српкиње је Стршљен (1998) Горчина Стојановића. Само снимање филма је показало колико су пропали односи Срба и Албанаца. Наиме, од Албанаца је само Енвер Петровци пристао да глуми у српском филму, све друге албанске ликове играју српски или македонски глумци.

Карановић је направио још један филм са главним јунаком Албанцем - Беса (2009), у коме часна албанска старина брани Словенку од похотљивих српских инвалида, јер је њеном мужу дао реч. Ту је и филм Медени месец (2009) Горана Паскаљевића, а у филму Парада (2011) Срђана Драгојевића Албанац је нарко дилер и трговац људима.

Све у свему, сем у доба толеранције шездесетих година, косовски Албанци се у српским медијима и уметностима појављују у неколико стереотипа.

По једном, можда најстаријем и у читавој Европи најраширенијем стереотипу, то су дивља планинска ратничка племена. Тако о њима пише и Карл Мај, као о каквим европским Индијанцима.

У модерној верзији они су сурови криминалци чија је једина добра особина беса. По другом стереотипу, који је владао педесетих и шездесетих, и раније, то су затуцани сиромаси који живе у подрумима, истоварују угаљ и тестеришу дрва.

Генитална завера

Трећи стереотип је настао после наглог пада наталитета код Срба седамдесетих година. По њему, Албанци су примитивни муслимани који свесно праве гомилу деце, не би ли одузели животни простор Србима.

Овај стереотип је запосео и умове научника. Ова гени(ј)тална теорија завере се раширила у време наглог демографског пораста Албанаца последњих деценија 20.века. Она подразумева да је претерано рађање производ једног свесног и лукавог плана косовских Албанаца. Сличан став имају данашњи европски десничари о свим муслиманима света. За њих су српски националисти авангарда.

Од када сам чуо за ову подмуклу албанску заверу, имам следећу слику у глави. Љуљета рађа девето дете и говори свом Шкељзену: није важно што сам младост провела боса и трудна, срећна сам што водимо девет један, јер Бобан и Слађана имају оно једно Српче а ми деветоро поносних Албанаца. Шкељзен одговара са сјајем у оку: и десето ће ако буде среће!

Изван моје изопачене главе, ствари стоје другачије. Све до шездесетих година, Срби су имали сличан демографски раст као Албанци, поготово на Косову. Између пописа 1948. и 1961.године проценат Срба на Косову расте. Као и у целом свету, урбанизација, еманципација и пораст образовања довели су до вртоглавог смањења наталитета, прво код Срба, а тридесетак година касније и код косовских Албанаца.

Уз исељавање Срба, та једна генерација разлике је довела до огромног смањења удела Срба у становништву Космета. Пошто се то дешава у целом свету, можемо да претпоставимо да су скоро сви Африканци, Индуси и Латиноамериканци део некакве гениталне завере. Или је у питању глобални процес који тешко да је под контролом.

Осамдесете

И овај и други стереотипи су експлодирали у српској јавности и култури осамдесетих година Тих година је дошло до две појаве које су упропастиле односе Срба и косовских Албанаца.

Прво је избила отворена побуна младих Албанаца против српске и југословенске државе 1981. године. Истовремено, после Титове смрти је попустила контрола над медијима. Нестала је идеализована слика братства и јединства. Српске новине су преплавили извештаји о албанским злоделима. У српској јавности је превладала слика о Албанцима као палитељима цркава, гробаља и летине, острашћеним противницима свега српског.

Посебно мучан утисак су остављали новински извештаји о силовањима девојчица, монахиња и других Српкиња. Најдраматичнији је био случај Ђорђа Мартиновића, коме је разбијена флаша забијена у анус. Страшна судбина Мартиновића је нагнала велике уметнике Стевана Раичковића и Мићу Поповића да му посвете своја дела.

Стереотипи су лоше утицали на српску политику према Косову. Прво, српски политичари и читава јавност су били збуњени албанском побуном. Као и у случају Афроамериканаца на пример, пораст мањинских права често само разгорева додатне жеље и захтеве. У случају косовских Албанаца, већина Срба је веровала да су добили више него што заслужују.

Зашто су онда кренули у борбу против Србије и Југославије? Зашто су ти млади људи спремни да робијају због жеље да се уједине са најстрашнијом диктатуром и насиромашнијом земљом Европе, Енвер Хоџином Албанијом? Зар нису све добили од Србије и Југославије? Зар није излазило више књига на албанском и у Приштини и у Скопљу, него у Тирани? Мора да су у питању фанатични дивљаци које треба затварати и плашити. Баш смо их уплашили.

Сви ови стереотипи су се често преплитали и прожимали. И Македонци деле све антиалбанске стереотипе са својом српском браћом.

Разне науке су утврдиле да нису сви стереотипи погрешни. Рецимо, Скандинавци су светлији од других Европљана. Патријархални Медитеранци чешће праве криминалне организације од Холанђана или Норвежана. Ипак, стереотипи су веома опасни јер упрошћавају и уопштавају особине неких народа или група, често на мрзилачки начин. Понекад и читавих региона.

На жалост српских националиста, оне лоше особине које Срби приписују Албанцима, европски шовинисти уопштавају за све Балканце. Немачки или аустријски ксенофоб не види неку разлику између тих „Балканеза“, били они Албанци, Хрвати, Срби, Роми или Бошњаци. За њега су то нерадници и лопови који се не купају, бију жене и децу, слушају прегласну фолк музику.

Они мало префињенији имају план да те дивљаке „усреће, кâ сами себе, бескрајном љепотом и цивилизацијом“. Милом или силом. Можда ћемо ласније проћи у тој Јевропи ако успоставимо најмањи заједнички именилац за наше несрећне народиће. Неке практичне кораке, за обичне људе. Можда заједно да „поцукамо“ на европска врата?

„Бубњају корачнице и народне песме, одјекује врискање и екстаза весеља. Непокретна фреска. Ослободиоци у немим, непокретним загрљајима с породицама, пријатељима, знанцима… Не зна се ко кога тражи и ко кога избегава и ко онога правога не нађе и ко коме недостаје. И кога је страх. Тако се јутро претвори у вечер…“

Како је у драми Ослобођење Скопља написао Душан Јовановић, тако се преименовање једне улице у предграђу Скопља и представљање плана за пут преко Шар планине претворило у међународни политички скандал, са могућим регионалним последицама. У земљи која, како западни медији воле да кажу, важи за пример мултиетничности на Балкану, већ данима се расправља о комунизму, етноцентричности и национализму.

Безмало 80 година од краја Другог светског рата, ослободиоци Скопља су остали без улице, јер је сокак у насељу Чаир, који је до средине августа био познат као Улица Друге македонске ударне бригаде преименован у Улицу Адема Демаћија, косовског политичара, дисидента, политичког затвореника, несуђеног политичког лидера Ослободилачке војске Косова и жестоког критичара свих режима под којима је живео, укључујући и међународну заједницу.

Накратко је Демаћи живео у Скопљу, што је локалне званичнике навело на закључак да би тај период ваљало значајније обележити и назвати улицу у Скопљу његовим именом. Тиме се Демаћи у овом скопском насељу придружио Џону Фицџералду Кенедију и Кемалу Ататурку, чије имена пишу на таблама зграда које окружују спортски центар великог рвача, олимпијског шампиона Шабана Трстене.

Бубњају корачнице и народне песме

У част свог политичког ментора, у предграђу Скопља, појавио се и косовски премијер Аљбин Курти, наводно без знања македонских власти и мимо протокола. „Тријумф слободе”, како је Курти назвао именовање улице по Демаћију, није изазвао претеране реакције, све док се, нешто касније, у Тетову није завијорио барјак „етничке Албаније“ – Shqipëria Etnike.

Црна застава на којој је, уз ликове Исе Бољетинца, вође побуна против Турака, Срба и Црногораца, и првог албанског премијера Исмаила Ђемаила, и мапа територија на које Албанци полажу право, а која укључује делове Грчке, Македоније, Србије и Црне Горе, појавила се усред публике на свечаности уприличеној у Куртијеву част.

На тргу у Тетову, на којем је пре нешто више од 22 године почела албанска побуна која је тадашњу Македонију умало утерала у грађански рат, косовски премијер је рекао да Северна Македонија треба да се приближи Косову, Албанији и Бугарској и удаљи од Србије и још неколико ствари о важности пута између Тетова и Призрена, због чије изградње је и дошао пут западне Македоније.

„Неколико пута смо рекли да се на небу чини да су Призрен и Тетово били један град, али је Бог спустио на земљу Шар планину која их је раздвојила и направила од њих два града – Призрен и Тетово”, рекао је Курти.

Људи у публици су махали албанским заставама, док су раме уз раме с Куртијем стајали представници македонских Албанаца, намерних да на следећим изборима у Северној Македонији уздрмају дводеценијски примат Демократске уније Албанаца и лидера те странке Алија Ахметија.

Заставу „етничке Албаније”, за чијим власником сада трага македонска полиција, широј јавности је премијерно представио Исмаил Морина на хаотичном београдском мечу између Србије и Албаније 2014. године. Морина је, након тога, проглашен непожељним на спортским приредбама, а хапсили су га редом Албанци, Хрвати и на концу Италијани.

Ова застава је, пак, отад нашироко прихваћена па је постала део сценографије кадгод би ко пожелео да истакне албанско порекло – од власника кафића, преко оних који су заставе лепили по хаубама аутомобила, па све до Дуе Липе, која је овим обележјем протестовала јер се „Епл”, пре неколико година обележавању граница балканских земаља држао Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Ослободиоци у немим, непокретним загрљајима с породицама

Питање Демаћијеве улице је било решено још пре две године. Македонска влада на чијем се челу у то време налазио Зоран Заев, одобрила је преименовање неколико улица у Скопљу, па је таква част, осим косовском дисиденту, указана и једном од највећих глумаца са простора бивше Југославије, Призренцу Бекиму Фехмијуу, затим Скопљанки Гонџи Боаџију, која је касније постала светски позната као Мајка Тереза, те на концу и некадашњем лидеру косовских Албанаца, Ибрахиму Ругови.

Против мењања имена улица одлучно је устала само нејака македонска Левица, оптужујући власт за покушај ревизије историје, с обзиром да је током Другог светског рата више од 300 припадника Друге македонске ударне бригаде погинуло, махом на Сремском фронту 1944. године. У знак протеста, по центру Скопља полепили су плакате са именима страдалих бораца те јединице.

Накнадно, после скупа у Тетову, осудама се придружила и највећа македонска странка, ВМРО-ДПМНЕ, чији је портпарол Наум Спасовски оптужио владајуће социјалдемократе да „стоје иза свих срамота и понижења са којима се Македонија суочава”.

Флеке је покушао да извади премијер Димитар Ковачевски, упозоравајући челнике општине Чаир да су, уколико су баш желели да именују неку улицу по Демаћију, прво требали да је изграде. Његов кабинет је оценио да су догађај у Тетову и истицање обележја каква су се могла видети током Куртијеве посете „противни протоколима и законима” који се односе на посете страних државника, остављајући полицији да идентификује кривце и расветли случај.

„Оваква иконографија, у присуству високог представника стране државе, без дилеме је неприхватљива у земљи чланици Уједињених нација и НАТО-а”, навео је кабинет македонског премијера.

Такође доцкан, у читаво замешатељство укључила се и градоначелница Скопља, независна политичарка са подршком ВМРО-ДПМНЕ, Даниела Арсовска која је поднела иницијативу да се Демаћију по хитном поступку одузме улица и врате табле са именом Друге македонске ударне бригаде.

Хитну истрагу затражио је и председник Стево Пендаровски, а полиција је одмах начелницима општина Чаир и Тетово, Висару Ганијуу и Биљалу Касамију, написала неколико прекршајних пријава.

„За време манифестације није интонирана државна химна и није постављена застава Републике Северне Македоније, чиме је учињен прекршај по члану 30 Закона о употреби заставе, химне и грба Републике Северне Македоније”, саопштила је полиција.

Не зна се ко кога тражи и ко кога избегава

За особом која је махала заставом „етничке Албаније” још увек се трага.

Пронађен је косовски амбасадор у Скопљу Флоријан Ћехаја, коме је уручен протест због догађаја у Тетову, након чега се огласила косовска председница Вјоса Османи, која је читаву представу назвала „великим неспоразумом”, наглашавајући да је уз мало добре воље све проблеме могуће решити.

Полицијска потрага, међутим, није спречила политичке представнике македонских Албанаца да се обруше на званичнике власти у Скопљу, оптужујући их за албанофобију, сарадњу са српским властима и повратак у комунизам.

Прилику за излазак из анонимности покушао је да искористи и бивши албански премијер Саљи Бериша, који је догађаје у Северној Македонији испратио тирадом о „трилатералном савезу Тиране, Скопља и Београда”, „руским пројектима” и „антиисторијским усаглашавањима”. Бериша, који је пре непуних годину дана најавио тужбу против америчког државног секретара Ентонија Блинкена, уврстивши га, „из чиста мира”, на списак противника развоја демократије, подржао је Куртија и његов „отпор српско-руском пројекту Отворени Балкан”.

Још оштрији био је Бљерим Сејдиу, други човек албанске странке Беса, који је реакцију македонских институција назвао хистеричним и допуњену „дозом етноцентризма”.

„Као домаћини, не сносимо одговорност за оно што се дешавало у публици”, рекао је Сејдиу, оптужујући највише носиоце власти у Северној Македонији за национализам. „Македонска влада у страху од мобилизације Албанаца вратила се шаблонима скривене комунистичке идеологије између Скопља и Београда”, навео је Сејдиу, чија партија у сарадњи са још неколико албанских странака покушава да преузме примат међу албанским гласачима од Ахметијеве Демократске уније за интеграције.

Ко онога правога не нађе и ко коме недостаје

Тензије на албанској политичкој сцени подигнуте су махом пошто је Курти недавно подржао савез странака који се, за сада, представља као Фронт уједињене опозиције, а кога чини неколико мањих странака македонских Албанаца, те неколико „отпадника” из Ахметијеве странке.

Више од две деценије, колико је Ахмети у коалицијама са македонским социјалдемократама или са ВМРО-ДПМНЕ-ом, трају и безуспешни покушаји политичких ривала да га уклоне са места најутицајнијег албанског политичара у Северној Македонији. Најближе том циљу се 2016. године приближио СДСМ, на чијем се челу тада налазио Зоран Заев, који озбиљан део победе над Николом Груевским дугује гласовима око 80.000 Албанаца, нових гласача социјалдемократа. На тај начин, СДСМ је постао друга најснажнија албанска странка у Македонији, одмах иза Демократске уније за интеграцију, за коју је гласало једва четрдесетак бирача више. Македонски аналитичари су неочекиван развој ситуације објаснили замором албанских гласача и серијом разочарања и корупционашких афера којима су их засипали њихови лидери.  

На свечаности у Тетову се нису појавили званичници ДУИ-ја, који су се, укључујући и Ахметија, придружили тихом бојкоту косовског премијера чији је идејни вођа, из много разлога, први човек албанске владе Еди Рама. Куртијева подршка Ахметијевим ривалима, наводе у Скопљу, може се протумачити и као жеља да се његов пројекат „Самоопредељење” после неуспеха у Албанији прошири на Северну Македонију, чији је албански део гласачког тела гладан какве свеже опције.

Куртијев ривал, пак, лидер Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, упозорио је Албанце у Северној Македонији да не верују првом човеку владе у Приштини. „Откако више не може да лаже народ на Косову, дошао је да лаже вас. Исто је покушао и у Албанији”, тврди Харадинај.

А што се имена улице тиче, између косовског дисидента и македонских партизана одлучиваће се на седници скопског парламента најављеној за 31. август. Демаћи ће, постхумно, бити једна од првих тачака дневног реда. Или, како ми је то пре двадесетак година описао: „У овом делу Балкана сви се понашају као слонови у стакларској радњи, и ми, а богами и међународна заједница”.

Амерички политичар Бил Ричардсон, дугогодишњи истакнути члан Демократске странке, бивши гувернер Новог Мексика, дипломата, министар енергетике и амбасадор у Уједињеним нацијама у Клинтоновој администрацији, преминуо је прошлог петка у сну, у 75. години.

Ричардсон се афирмисао као човек који има успеха у решавању комплексних ситуација и који може да се споразуме са политичарима и странама са којима Америка није у сјајним односима. Почео је на Балкану, као кључни човек у окончању рата у Босни, а наставио у Северној Кореји и донедавно у Русији. Ричардсон је успео да ослободи Американце који су били заробљени у Северној Кореји и тим поводом до 2013. године осам пута боравио у Пјонгјангу и разговарао са севернокорејским званичницима у Њујорку.

Прошле године је Ричардсон успео да издејствује ослобађања америчке кошаркашице Витни Гринер из Москве. Они који помно прате руско-украјински сукоб верују да то није била једина тема Ричардсонових разговора са највишим руководством Русије, укључујући председника Путина, већ да је Ричардсон, слично као на Балкану, припремао темеље будућег мировног решења овог сукоба.

Последња година рата у Босни

Средином фебруара 1995. почела је акција да се Бил Ричардсон доведе у Београд. Тадашњи амбасадор у Атини Милан Милутиновић то је образложио тиме што се наводно Срби у Хрватској удружују с Караџићем и спремају за одлазак УНПРОФОР-а.

„Војсковође у Србији помно су пратиле ситуацију и потпуно су знали шта се дешава у Босни и Хрватској, свесни свих војних покрета који се тамо дешавају. Политичке расправе се морају одвијати на високом нивоу. То је једини начин да се избегне да ствари експлодирају и отму контроли“, рекао је тада амбасадор Милутиновић. Ричардсон је већ имао заказан разговор с Клинтоном на ту тему.

У то време амерички кругови су процењивали да је ситуација у Босни изузетно експлозивна, сматрајући да се може створити „мини Вијетнам“ усред Европе и то због разлога који су још мање оправдани од оних због којих су Американци ратовали у Вијетнаму. Американце је охрабривало то што се Милошевић у то време држао смирено. Ричардсон је на састанку с Клинтоном требало да га убеди у неопходност своје мировне мисије коју би извео у име америчког председника.

Милошевићу је америчка страна још у пролеће 1994. предочила да има два избора: или да „американизује“ рат или да „американизује“ мировни процес. Милошевић је одлучио да „американизује“ мировни процес, што је значило да уведе Америку у окончање сукоба у Босни и Хрватској.

Гарант мира и стабилности

Амерички Савет за националну безбедност разматрао је 27. фебруара 1995. дотадашњу америчку политику према Босни и изложио избор од 4 стратешке опције: 1) наставак садашње политике, реторичка подршка Бошњацима, наставак дипломатских напора са смањеним очекивањима успеха, фокус на заустављању сукоба; 2) заокрет од политике неутралности ка решењу и активном заустављању сукоба, окончање или суспендовање активности Контакт групе, признање да се не може постићи бољи споразум за Бошњаке; 3) окончање сукоба и дугорочно онемогућавање „Велике Србије”, укључујући стезање санкција на дуже време; 4) обновљени напори за војним мерама у подршци Бошњацима, повлачење УНПРОФОР-а и ваздушни удари.

На састанку у Савету за националну безбедност 16. марта анализиран је папир који је Савет сачинио 27. фебруара. У расправи је затражено да се следећом приликом преиспита целокупна америчка политика према Босни. Већина учесника нагињала је првим двема опцијама.

У овај потхват укључени су саветник за националну безбедност Сенди Бергер и Томас Донилон. Занимљиво је да је из припрема Ричард Холбрук био искључен. Клинтон је по сваку цену желео да избегне војно уплитање САД јер се налазио пред изборима 1996. Ако буде ушао у рат, могао је да буде још један демократа који ће служити само један мандат. Зато је Ричардсон добио његово лично овлашћење да посети Београд и разговара о миру са Милошевићем.

Клинтон је тражио да се то уради веома пажљиво, пошто је рекао да зна да „анти-Клинтонов“ и „анти-Милошевићев“ лоби већ снажно делују.

Ричардсон је пристао да иде у Београд, стави сва питања на сто и реши их једно по једно. На крају, резултат је морао да буде свеобухватни мировни споразум који је фер према свима и за који гарантују САД и Србија. Управо тада одлучено је да је Милошевић гарант стабилности и мира на Балкану и главни ослонац мировног процеса. Због тога су Бела кућа и Савет за националну безбедност договорили директне разговоре с њим.

Милошевић је ловиште у Карађорђеву називао „нашим Кемп Дејвидом”. Занимало га је да ли Бил Ричардсон ловац. 

Ричардсон у Београду

Нова фаза америчког ангажовања почела је посетом конгресмена Била Ричардсона Милошевићу, 17. марта 1995. Она је донела почетак директних разговора Американаца с Милошевићем и успоставила политички канал између председника Клинтона и председника Србије.

Ричардсон је Милошевићу скренуо пажњу на „фанатично залагање” појединих републиканских сенатора и конгресмена да се Муслиманима у Босни омогући наоружавање.

„Екстремисти са свих страна само мисле о новој испоруци наоружања за коју верују да ће им донети победу у рату. А те победе нема”, одговорио је Милошевић и наставио:

„Јуче је Изетбеговић послао Мухамеда Филиповића да ме види. Филиповић је рекао да Изетбеговић жели да дође у Београд да се састане са мном како би решио проблеме које има са босанским Србима. Пре само неколико дана примио сам Туђманово 'друго ја', Хрвоја Шаринића. Рекао је да би Туђман желео исту ствар. Туђман жели да дође у Београд да разговарамо и да решимо проблеме међу нама, без икаквих страних посредника. Они су у праву. То бих и ја желео, али њихови спонзори неће им дати да учине оно што је добро за њихове народе. Они желе да они буду у рату, да би им продавали оружје“.

Онда је поентирао: „Господине Ричардсон, далеко смо јачи од свих наших суседа. Не морате бити експерт да бисте схватили да смо економски, војно и стратешки ми доминантна сила на подручју Балкана. Америка и Србија морају заједно да раде на постизању мира на Балкану. Србија има преко 100 година одличних дипломатских односа са Америком. Зашто смо сада на ивици да постанемо непријатељи?“, питао је Милошевић и наставио:

„Оно што је потребно за стварање одговарајућег оквира за окончање сукоба јесу нормализација односа и укидање санкција. Све остале ствари постаће маргиналне. Све док су нам уведене санкције на снази, Изетбеговић неће зауставити рат. Изетбеговић сања о пропасти Србије. Караџић и његови екстремисти мисле да ће санкције приморати Србију да крене у рат и потамани све Муслимане. То се неће догодити“, уверавао је Милошевић Ричардсона.

Милошевић је америчким саговорницима предочавао да проблем представљају „фундаменталистички лидери босанских муслимана који су спонзорисани и промовисани од стране Немачке, Турске и републиканских лидера у америчком Конгресу”. Милошевић је оцењивао да су с њима компатибилни „фундаменталистички лидери босанских Срба, од Караџића и његових сарадника надаље, који су и сами заточеници епископа и свештеника Српске православне цркве”, заједно са „лудим националистима у Србији”. Милошевић је даље саопштио: „Никада нећемо ући у рат у знак подршке тим лудим фундаменталистима и нећемо им дати ни један метак да убијају своје сународнике који верују у муслиманску религију“.

„Они су тотално луди фундаменталистички господари рата који живе у ратним бункерима и мрзе 24 сата дневно“, рекао је у једној прилици Милошевић.

Ричардсон је одговорио: „Господине председниче, морате знати да је америчка политика према вама почела да се мења. САД увиђају ваше способности и спремност за постизање мира. Француски предлог био је почетак промене наше политике. Знам да сте француски предлог одбили, али људи почињу у вама да гледају миротворца у региону“, саопштио је Ричардсон.

Након тога је директно изнео позадину промене америчке политике, а то су били предстојећи избори у САД:

„Председник Клинтон мора да се извуче из овог сукоба. Предизборна кампања у Њу Хемпширу почиње за само неколико месеци. Сенатор Дол поставиће Балкан као главно питање избора 1996. године. Али, америчка политика мења свој правац”, поновио је Ричардсон. „Господине председниче, морате нам нешто дати. Још не знам шта, али морам да се вратим с неким споразумом који ће нам дати основу да кренемо даље”, био је директан амерички конгресмен.

„Рећи ћу вам отворено шта могу да вам дам“, одговорио је Милошевић. „Ви, Американци, створили сте Контакт групу. Створили сте Муслиманско-хрватску федерацију. Настала је у Вашингтону. Па, даћу вам нешто конкретно. Мир! Зашто међународна заједница не призна Босну као два ентитета, Муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску? Федерација може да буде у конфедерацији са Хрватском, а Република Српска у конфедерацији са Србијом. Признаћемо ту државу и тај план. Тај план онда може да сузи питање територијалних разграничења. Муслимани могу да добију градове који их повезују са севером и западом, а Срби могу добити територије које су Муслимани спремни да дају. А српско-хрватски проблеми су дубоки, дуги и болни, ми можемо да их решимо и ја желим да дам свој допринос томе“

Милошевић је затим затражио укидање санкција:

„Санкције су нам веома нашкодиле. Преко осам месеци био сам веома стрпљив. Не могу то да будем заувек. Имам веома јаку опозицију против себе у земљи. Међународна заједница нас опет гура у рат. Санкције за снабдевање гасом су укинуте, али ми нисмо добили ни кубни центиметар.“

Јагњетина у Карађорђеву

Разговори су настављени сутрадан. Милошевић је припремио за госта омиљени специјалитет – јагњетину. Ричардсон је љубопитљиво и радознало обилазио и посматрао окретање јагњета на ражњу у дворишту резиденције у Карађорђеву. 

На питање зашто је гостима најчешће послуживао јагњетину на ражњу, Милошевић је рекао:

„Зато што је јагњетина најукуснија и од ње не можете да се преједете. После јела требало је даље да се преговара, а не да се спава, што се дешава када се једе тешка храна. А мени је било важно да буду будни и трезни, јер се радило о обећањима која морају да се дају бистре главе и чисте памети. А сви су лизали прсте.“ 

Ричардсон и Милошевић сагласили су се о већем броју питања, од Хрватске, Македоније, ОЕБС-а, споразума из Копенхагена, па до подизања санкција, пошто је у априлу истицао рок од 100 дана на колико су санкције против Југославије условно биле укинуте. Милошевић је о појединим условима дао и лична обећања да ће их испунути.

Када се Ричардсон вратио у Вашингтон, примио га је председник Клинтон. Амерички председник био је веома задовољан посетом и тражио је да се комуникација настави. Постојала је инструкција да се овај канал држи у тајности чак и од тадашњег главног америчког преговарача Роберта Фрејжера. Ричардс је био посредна, али директна веза између Милошевића и Клинтона, у којој је Клинтон најзад видео шансу да пред изборе скине с леђа балканско оптерећење.

Милошевић је прихватио сазивање мировне конференције и Ричардсону поклонио ловачку пушку са угравираном посветом. Тако је почело одлучујуће поглавље сукоба у Југославији које је водило до Дејтонског мировног споразума.

Прве анализе коначних резултата завршног испита који су током три дана јуна у својим основним школама полагали осмаци показале су да је нашим ђацима најтеже пало решавање задатака из српског, односно матерњег језика и књижевности. Испоставило се како је овогодишњи просек освојених бодова на тесту из овог предмета уједно и најлошији откако се у Србији на овај начин полаже мала матура и стичу бодови за упис у средњу школу. И док се у дигиталној и аналогној јавности распламсавала дискусија о узроцима таквога (не)успеха, са филолошких и филозофских факултета наших државних универзитета стигле су вести о драстичном паду интересовања будућих бруцоша за упис на катедре на којима се школују будући наставници и професори српског језика и књижевности у основним и средњим школама. Тиме је употпуњена ионако онеспокојавајућа слика стања у нашој просвети.

Као једну од мера којом би се ствари помериле са мртве тачке стручна јавност је гласније него икада до сада предложила повећање броја часова српског језика и књижевности. Мало гласова је, међутим, указало не преку потребу да се темељно преиспитају и последице примене реформисаних школских програма. А основна карактеристика тих промена у реформисаним програмима јесте уклањање до скоро незаобилазних дела најважнијих домаћих и страних аутора и увођење нових наслова – за које се претпоставља да су „ближи“ новим генерацијама ученика.

У једном од прилога који су поводом грознице уписних рокова емитовани у информативним емисијама РТС-а неколицина осмака је о својим утисцима и очекивањима говорила пред улазом у школу „Иван Горан Ковачић“ на београдској Звездари.

По овом хрватском песнику данас се још увек зову још три основне школе у Србији: једна се налази у Суботици, друга у Станишићу код Сомбора, а трећа у Нишкој Бањи! Али у читанкама више нема Горанове „Јаме“, а ђаци током свога школовања више не обрађују ни „Стојанку мајку кнежопољку“ Скендера Куленовића.

Када су се ова два песника, Горан и Скендер, срела у Бихаћу почетком 1943. године, Куленовићева поема увелико се рецитовала на партизанским приредбама које су приређиване по селима и градовима на ослобођеној територији. Иван Горан Ковачић је са Владимиром Назором из Загреба отишао у партизане крајем 1942. Са собом је, сем најнеопходнијих зимских ствари, „у шуму“ понео и идеју о поеми у којој ће описати масовне усташке злочине над недужним српским живљем у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Последњи стих „Јаме“ Горан је написао 10. фебруара 1943. Сутрадан је рукопис показао глумцу Вјекославу Африћу, који је поему први пут јавно прочитао 12. фебруара у самостану Горица код Ливна, где је била смештена партизанска дивизијска болница.

Оригинал „Јаме“ изгубљен је током Битке на Сутјесци, а Иван Горан Ковачић је погубљен средином јула 1943, само неколико дана након што је успео да се пробије из непријатељског обруча. Ни осамдесет година касније још увек се не зна тачно место песникове смрти нити му се зна гроб. 

„Барбарин из Луковдола“

„Гóро бијаше један од оне врсте сељачке чељади која ма и колико је године водиле из дјетињства у мужевност, и школа их дотјеривала и град их мијесио, у њој никада не изумире негдашњи дјечак, живи макар скрит и притајен, бојажљив и срамежљив, у чељадету, да провали изненада из скровишта и даде одушка својој природи.“

Овако је Владимир Назор у књизи „Пастир Лода“ писао о Горану, коме је и посвећено последње поглавље тог алегоријског романа, објављеног одмах по завршетку Другог светског рата.

Иван Ковачић је рођен 21. марта 1913. године у Луковдолу (Горски Котар, опћина Северин на Купи, котар Врбовско, жупанија Модрушко-Ријечка). О своме завичају писао је у причи „Жидовска хижа“:

„Моје се родно село Луковдол налази неких десет километара од Врбовског, а спада под опћину Северин на Купи. Још се и данас налази тамо некадашњи касни Франкопанов, а касније Враницанијев дворац са прекрасним гајем, у којем су некада трчале шумске звијери – данас је уништен, пуст. Село Луковдол било је погранично мјесто кнезова Франкопана према Словенији, а некада је био дворац с пар кметова и велико село... Ту Купа тече дубоким коритом, а са сваке стране дижу се хридине, или голе или пошумљене, а на врху његовом вијуга се красна цеста и кружи јастреб поносно и смјело...“

Зденко Лешић у својој студији о књижевном делу Ивана Горана Ковачића „Поља свијетла и тамна“ закључује како су кроз топографске тачке родног му краја повучене „основне просторне координате Горановог пјесничког свијета“.

А и у тај и онај стварни свет Иван Горан Ковачић крочио је левом, нешто тањом и слабијом ногом. Ова готово неприметна телесна мана није била урођена. „Неки кажу да је у првој години испао из руку дјевојке која се била преко прозора загледала у војнике“, пише Влатко Павлетић у биографској монографији „Горан њим самим“. „Други држе да је тања нога посљедица тежег пада у четвртој години; но, још је увјерљивија претпоставка да је Горан преболио полиомелитис, јер је и мајка спомињала 'неку тешку болест' скопчану с јаком грозницом у раном дјетињству.“

Ако не знамо тачно порекло ове Горанове телесне мане, са сигурношћу можемо да кажемо од када до када је у два наврата дуже боравио у санаторијуму „Сузор“ на Сљемену, где се лечио од симптома туберколозе. Такође се зна да му је током другог боравка на планини кренуо и песак из бубрега, те да се на самоме почетку рата, на основу тегоба које су га мучиле, сумњало на почетак Базедовљеве болести.

Али за Иваном Гораном Ковачићем није остао само уредно попуњени здравствени картон. О његовом животу након завршетка Другог светског рата својим мемоарским записима, предговорима и поговорима сведочили су многи који су га познавали. Упустите ли се и у најповршније трагање за чињеницама Горанове биографије у бројним књигама и новинским чланцима, лако ћете пронаћи мноштво фотографија снимљених у свим фазама његовог живота, укључујући и оне последње месеце док је био у партизанима.

Сачуван је и део његових за живота необјављених радова јер је пред сам одлазак из Загреба а и касније, током покрета са партизанским јединицама, закопавао своје рукописе, не би ли их тако сачувао за нека сретнија и слободнија времена. Тако су у земљи заувек остала његова писма једној девојци, која су, по њему, била можда и нешто најбоље што је икада написао. Све до „Јаме“, чији оригинал и данас лежи закопан негде у долини Сутјеске, где га је сакрио глумац Вјекослав Афрић.

Нема, дакле, Горановог рукописа поеме која по својој уметничкој а онда и суштој људској вредности стоји раме уз раме са Пикасовом „Герником“. Нема Горановог гроба. Али је зато стаза од те крајње а непознате тачке до првих дана у Луковдолу обележена обиљем најразличитијих сведочанстава на основу којих се готово сам од себе склапа мозаик његовог портрета.

„Црте лица нису му биле правилне“, започиње кроки Горановог лика Добриша Цесарић. „За неке су биле и грубе, нос му је био преширок и мало прћаст, али очи, необично свјетлоплаве боје, у којима се огледала отвореност карактера и дјетиња доброта, биле су веома изражајне и давале су том лицу чудесну продуховљеност. Оне су биле главне у Горановој физиономији и одмах су привлачиле на себе пажњу свих који би га упознали. Друго што би одмах свако запажао била је Горанова коса: готово златна, с лаким преливом у бакренасто. Носио је одуље власи, а биле су природно валовите. Косу је Горан његовао и помало се њоме поносио. Боја лица била му је чудновато, некако млијечно блиједа, и по њој се могло закључити да није сасвим здрав.“

У средишту Горановог луковдолског универзума стајала је пре свега његова породица, у којој су се и његови прадеда, деда и отац звали – Иван.

Сем плућних болести, од њих је наследио и књижевни таленат.

Деда му је, каже Павлетић, био „ванредан приповједач“, док је мајка Ружа „била боемска нарав, изразито имагинативна, склона фикцијама и без дара за сигурну оријентацију у свијету ствари и пословних односа“.

Као илустрацију ове наследне дезоријентисаности Павлетић наводи како је, у периоду када је, након мужевљеве смрти и пресељења у Загреб, Горанова мајка једно време кувајући за сталне абоненте, студенте и сиромашне самце, набављала само најквалитетније месо и делила обилне порције. „Ја не могу другачије“, одговарала је на критике оних који су јој говорили да тако неће моћи ништа да заради. „Како бих могла куповати јефтино, а продавати скупо, гдје је ту поштење?“, објашњавала је свој став.

У то исто поштење је веровао и Горан, када је одменивши брата Отона у његовом луковдолском дућану, за једно послеподне муштеријама разделио готово пола еспапа „на реч“.

Тада у братовљев трговачки тефтер није записао ниједно дуговање, али је зато неколико година раније, у време док је био ђак трећег разреда гимназије у Карловцу, исписао педесетак листова авантурама измишљеног романа Карла Маја коме је дао наслов „Краљевство златних брежуљака“.

Тринаестогодишњак је своју бујну машту трошио пишући тобожњи роман писца који је створио Винетуа не би ли помогао домару карловачке гимназије код кога је становао. Овај је попио силан шпирит из тегли школске природњачке збирке, а да би дошао до новца којим ће начињена штета бити надокнађена Горан је од свога имућног друга, коме је давао инструкције из школског градива, за сваку страницу „превода“ наводног непознатог дела њиховог омиљеног писца наплаћивао један динар.

„Моји Индијанци познаваху електрику, водоводе, најфантастичније стројеве, и у борби успијевали су да на најзагонетнији начин убију или улове стотине бијелаца, које би онда с нарочитом домишљатости окрутно мучили“, сећао се Иван Горан Ковачић садржаја измишљеног романа Карла Маја у једној аутобиографској забелешци. „Сва моја симпатија бијаше на страни израбљиваних црвенокожаца и једнога Хрвата, који се за њих заузимао...“

Можда је Назор баш због тога свог младог пријатеља једном приликом и назвао „барбарином из Луковдола“. 

Дани гњева, огња и рожа

Након очеве преране смрти, Иван Ковачић у јесен 1923. одлази на школовање у гимназију у Карловцу. Ту са не баш нарочитим успехом завршава три нижа разреда, па се 1926. године са мајком, братом и сестром сели у Загреб, где наставља школовање у Другој мушкој гимназији.

Ни ту му у школи не иде баш најбоље, а породица се услед лошег материјалног стања сељака са адресе на адресу. Павлетић у својој књизи бележи све адресе Горанове загребачке „сељењејаде“: Марулићев трг 2, Стрељачка 6, Фројденрахова 3, Илица 91, Месничка 1, Дуга улица 44 и 70, Нова Вес 29, Грегоријанчева 12, Рибањак (?) и – напокон – Млинарска 16, одакле ће крајем 1942. са Владимиром Назором и отићи у партизане.

Павлетић не наводи на којој је адреси Иван Ковачић становао када је у новембру 1929. у трећем броју „Омладине“ објављена његова литерарна цртица „Шевина тужаљка“.

Наредне године објављује заједничку песничку збирку са два своја друга, а 1932. уписује се на славистички одсек Филозофског факултета и почиње редовно објављивати стихове, приче и приказе по реномираним загребачким књижевним часописима. Те исте године, на пример, објављује песму „Утјеха“ у смедеревском часопису „Књижевни круг“, по позиву тадашњег смедеревског гимназијалца и будућег песника Танасија Младеновића (који ће тридесетак година касније имати важну улогу у повратку Милоша Црњаснког из емиграције).

Ускоро своме имену додаје надимак Горан и убудуће своје радове потписује као Иван Горан Ковачић.

У фебруару 1935. фактички прекида студије и у потпуности се посвећује писању. Запошљава се у „Хрватском дневнику“, где прво ради као коректор, да би постепено постао уредник културне и и забавне рубрике.

У октобру 1936. Матица хрватска му објављује књигу прича „Дани гњева“. Готово све приче сакупљене у овој збирци Горан је претходно био објавио у књижевним часописима.

„То више нису визије 'дјетињских дана, пуних весеља и среће'“, каже Зденко Лешић, „већ виђење крвавих и тешких људских драма у том истом завичајном простору, које престаје бити изгубљени свијет пјесниковог дјетињства и постаје туробна људска стварност.“

Наредна, 1937, биће једна од његових најплоднијих стваралачких година, у којој ће објавити преко две стотине прилога у „Хрватском дневнику“: писао је приказе књига, прилоге за децу, приче, а почиње редовно да пише и о биоскопском репертоару и тако постаје један од пионира наше новинске филмске критике.

Па ипак, из свега што је Горан те године написао и објавио издваја се песма „Мој гроб“.

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум,

Љети вјечан вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступан бијег.

Високо нек стоји, ко облак и трон,
Да не допре до њег ниског торња звон, 

Да не допре до њег покајничи глас,
Страх обраћеника, молитве за спас.

Нека шикне травом, уз трновит грм,
Беспут да је до њег, непробојан, стрм.

Нитко да не дође, до пријатељ драг, –
И када се врати, нек поравна траг.

Ова песма се нашла на албуму Арсена Дедића „Пјевам пјеснике“ који је 1980. године изашао у продукцији ПГП РТБ. И било да их читате или их слушате у Арсеновој интерпретацији, ови стихови одишу готово неиздржљивом злослутношћу.

Тешко је отети се утиску да је Иван Горан Ковачић, попут свог песничког претка Владислава Петковића Диса, или по трагичности блиског Федерика Гарсије Лорке, предосећао сопствени трагични крај. Али Гораново размишљање о смрти ипак је тада било у блискијој вези са његовом историјом болести него са развојем геополитичке ситуације како у Краљевини Југославији тако и у тадашњем свету.

Изражена социјална нота у његовим причама, те повремени јавни наступи на којима је подржавао социјалне ставове Хрватске сељачке странке Стјепана Радића и више него довољно говоре о степену његове друштвено-политичке освешћености. Ипак, Горан је пре свега био и остао човек литературе. И он јој се препуштао у потпуности.

Како је уметнички сазревао, тако су се гранале његове стваралачке намере. Истовремено је радио на збирци поезије на чакавском „Огњи и роже“, те романима „Брод на потоку“ и „Божји бубањ“, а пред сам почетак рата прихвата и понуду једног уредника да за потребе средњошколске омладине напише неку врсту историјске читанке.

Упоредо са писањем, много чита и све озбиљније се посвећује преводилачком раду.

Тако, између осталих, преводи Џојса, Јејтса и Золу, чита Достојевског, Едгара Алана Поа, прати Крлежин рад и ангажман (сачуван је нацрт Горановог писма Крлежи из 1940. године), од Драгутина Тадијановића тражи да му из семинарске библиотеке Филозофског факултета позајми нове књиге Андрића и Црњанског.

Сву ову енергију, стваралачка остварења и хтења, Павлетић је на једном месту сажео у још једној скици за Горанов портрет.

„Реалист, али не баш реалан. Романтик без романтичне гесте. Интелектуалац који се некоме лако могао учинити мануелним трудбеником. Поета; а скупља грађу попут професора. Дилетант с упорношћу стручњака специјалиста. Еклектичан – више у љубави него у литератури. Наиван – више у литератури него у љубави. Сав од парадоксалних контраста, па ипак – без трунка смисла за хумор парадокса. Неозбиљан у животу; у литератури готово увијек намрштеноуозбиљен. Више је успјеха имао у друштву када се смијао него кад је насмијавао. Духовит, али без способности брзометне реплике. Нагао; а опет спор у неким стварима. Идеалист; али не идеалан...“ 

Болеснокиопитни кентаур и оронули Египан одлазе у рат

Свим набројаним цртама и нијансама карактера Ивана Горана Ковачића требало би додати и ону која је у тесној вези са раним губитком оца: од дечаштва до последњих дана на Земљи осећао је потребу да буде у блиском односу са старијима, који су му пружали неку врсту заштите. Такве релације су се, с обзиром на његово уметничко определење, најчешће развијале у дуготрајна интелектуална пријатељства чија се динамика даде сагледати кроз Горанову преписку са Антуном Барцем, Драгутином Тадијановићем и Владимиром Назором.

И док је прву двојицу познавао од самога изласка на књижевну сцену, Горан се са Назором први пут среће готово пред сам рат, када су заједно гостовали на књижевној вечери у Марибору.

„Први сусрет с њиме био је фин, али хладан“, забележио је Горан у једном фељтону. „Готово као да га се жели отрести што прије: – Само ме немојте с ким упознавати. То нећу! – Какав је био прије, то не знам, али, мислим, још неприступачнији. Па ипак, његово повјерење може се стећи, и наклоност. Али пријатељство врло тешко.“

Убрзо се испоставило колико није био у праву, јер се између једне од највећих песничких фигура савремене хрватске књижевности и младога песника који још увек само много обећава развило управо дубоко пријатељство.

Током дугих шетњи и сусрета у Назоровој радној соби, највише су разговарали о књижевности, било да је реч о делима других домаћих или светских писаца, или о њиховим новонасталим текстовима које би читали један другоме.

Њихова комплетна кореспонденција није сачувана, тек пет Горанових и неколико Назорових писама. У једном од њих, он свога младог пријатеља назива Болеснокопитним Кентауром, а потписује се са „оронули Египан“.

„Упркос озбиљности тема о којима су расправљали“, пише Павлетић, „Горан и Назор су се знали срдачно забавити и насмијати до суза, тако да би Назорова самозатајна сестра Ирма у чуду застала пред вратима собе из које се орио громки, сатирски смијех. Једном је и сама придонијела свој обол њихову добру расположењу. Донијела је с тржнице још живе шаране да их направи за вечеру; а рибе јој у предсобљу искочише из кошаре и отклизаше се на трбусима пред ноге пјесницима, који су грохотали заголицани гротескношћу несвакидашњег призора.“

Смех је, знамо то добро, убрзо умукнуо. Стигла је прва, по температурама ледена, а по ономе што се у НДХ дешавало под усташким режимом језива зима. И Назор и Иван Горан Ковачић су се све више осећали управо као они уловљени шарани.

Пролазили су дани и месеци, Савом крај које би шетали све чешће су пловили лешеви, доносећи све учесталије гласове о усташким злочинима над српским становништвом.

У Загребу је за њих двојицу било све мање ваздуха у свакоме смислу те речи.

„Ако не реагирамо на ове догађаје“, Назор је у једном разговору вођеном тих дана рекао њиховом заједничком пријатељи и Горановом лекару др Кузми Томашићу, „Хрвати ће нестати (мислио је морално). Мене је само страх да ћу овдје умријети и да ће ме сахранити с великом помпом, а ја нећу моћи доказати да нисам припадао њима.“

Павлетић закључује како је одлука о њиховом заједничком одласку у партизане сазрела 13. јуна 1942, када су у Грачанима код Загреба прослављали имендан вајара Антуна Аугустинчића.

Назор је у своме дневнику на ову тему записао ово:

„Рече ми једном, изненада, Горан:

– Желе вас. Бисте ли ви к њима?

– Бих – одговорих.

– Сада? Одмах?

– Да.

– Да говорим с кипаром?

– Можеш.

То бијаше све.“

Првобитно је са илегалцима који су се прихватили опасног задатка било договорено да ће се све обавити у наредних десетак дана, али су на судбоносни пут на другу страну реке Купе и историје два песника кренула тек 29. децембра 1942.

Према причању Горанове мајке Руже, било је подне када је са лица њенога сина нестао „онај његов незаборавни осмијех“. Пред њим се на столу у тањиру пушила врела супа када се пред њиховом кућом у Млинарској 16 зауставио ауто у коме је био Драгутин Салиј звани Конспиратор.

„Издржат ћу ја све“, рекао је Горан мајци, узео припремљене ствари и сишао на улицу без освртања.

У иста кола је мало касније ушао и Назор, па су преко Дубраве кренули пут Кордуна.

Купу су прешли у селу Хорвати, а чамцем је, и то је забележено, управљао Мика Оречић.

Назор је о том чамцу написао чувену песму, а седма епизода игране серије „Непокорени град“ носи назив управо „Чамац на Купи“. У овој не баш успелој драматизацији лик Владимира Назора тумачи Изет Хајдархоџић, док је Ивана Горана Ковачића глумио песник Енес Кишевић, који се те исте 1984. године појавио у малој али незаборавној улози у филму Рајка Грлића „Штефица Цвек у раљама живота“. (Претходно је Љубиша Ристић по сопственом сценарију снимио ТВ филм „Иван Горан Ковачић“, у коме је песника игра Раде Шербеџија.)

„Сретан и задовољан“

„Даљње, занимљиво, али прилично дуго и тешко путовање преко Саве и Купе, дању и ноћу, по странпутицама, њивама и шумама, кроз онда звану Ничију земљу и тужан пролазак уз до темеља попаљена српска села и уз јаме пуне заклане чељади нећу овдје описати. Замолио ме Горан да пустим њему о свему томе потање проговорити.“

Наведени редови из Назоровог дневника који је после рата објавио под насловом „С партизанима“ чини се да најсажетије приказују ратну судбину Ивана Горана Ковачића. У бројним написима у којима су се књижевни историчари, херменеутичари и новинари бавили како настанком, тако и самим ткивом поеме „Јама“, често се помиње како је прву идеју за своје животно дело Горан имао и пре одласка у партизане. У прилог чињеници да се већ увелико носио мишљу да о усташким злочинима проговори у својим стиховима говоре и песме „Лешеви путују“ и „Гариште“, коју је делимично искористио у десетом певању „Јаме“.

Али без обзира на донекле идеологизовану расправу о коренима настанка поеме која ће постати и остати један од најпрепознатљивијих културолошких симбола оних истинских и ничим избрисивих тековина народноослободилачке борбе, наведене Назорове речи најпре сведоче у прилог тврдњи, или боље рећи снажном осећању, како је одлазак у партизане Иван Горан Ковачић прихватио као исконско послање које ће испунити тако што ће човечанству подарити истинско ремек-дело уметничког сучељавања са злом, да би одмах потом отишао у смрт, а онда и у најсвет(л)ију вечност.

И баш као што смо на основу бројних докумената, писама и фотографија готово филмски могли да пратимо Горанов пут од Луковдола до његових животних и књижевних загребачких адреса, постоји и више него довољан број сведочанстава и опет бројних фотографија уз чију помоћ се, све до пред последње, трагичне дане даде пратити његов ратни, партизански пут. Са тог тако кратког и по много чему митског пута, мајци Ружи је по куриру послао једну једину цедуљицу, на којој писало: „Сретан и задовољан“.

Нову 1943. Горан и Назор дочекали су са партизанима на Слуњу, а четири дана касније већ су били у Бихаћу, где су се срели са Јосипом Брозом Титом, а потом и са осталим члановима АВНОЈ-а, међу којима је био и Веселин Маслеша. У Бихаћу су се у то доба налазили и многи уметници, па Назор и Горан највише времена проводе у друштву писаца Бранка Ћопића, Скендера Куленовића, Душана Костића, Елија Финција и глумца Вјекослава Афрића, који се тада налазио на челу Казалишта народног ослобођења.

По наредби Александра Ранковића, у то позориште је прекомандован и већ помињани Танасије Младеновић, који се први пут среће са Гораном: „Поздравили смо се као стари знанци, као да смо се сто година познавали. Био је то мени близак, веома мио човек.“

А поводом доласка двојице песника у срце Бихаћке републике, Вјекослав Афрић је са својим ансамблом приредио приредбу. На њој су говорили и Назор и Горан, који се публици обратио овим речима: „Ја сам само пјесник! Не умијем да држим говоре и оно што мислим и што осјећам изражавам у стиху.“

Потом је прочитао песму „Лешеви путују“.

„Не знам да ли бих се више веселио доласку свога рођенога брата него што сам се обрадовао његовом доласку“, написао је у својим „Успоменама једног глумца“ Вјекослав Афрић. „Ми се више такорећи нисмо одвајали и скоро смо сваког дана провели неколико сати у срдачним и пријатељским разговорима. Врло често смо седели са Назором и комбиновали једну свечану игру у стиховима за наше позориште.“

Већ у наредном пасусу, Афрић бележи да је Горан почео да пише „Јаму“ у „старинској кули бихаћкој“:

„Тамо сам несметан и миран, говорио ми је Горан, а крв жртава што се осушила на зидовима столетне куле буди у мени увек нови и снажнији револт, испуња ме све јачом мржњом на усташке зликовце, на те одвратне убице.“

На истом месту где је Иван Горан Ковачић започео писање поеме „Јама“, почетком претходног, Великог рата, заједно са својим братом Сретеном и осталим тузланским гимназијалцима, припадницима Младе Босне, био је заточен доктор и партизански командант Младен Стојановић, кога су четници убили почетком априла 1942. године.

У наредном наставку фељтона, Вјекослав Афрић пише како је Горан наставио и довршио писање „Јаме“ у Ливну:

„10. фебруара 1943. Горан је завршио своју последњу редакцију 'Јаме', коју нам је увече прочитао. Сутрадан сам целу поему преписао по његову диктату. Горан је још једанпут и сам прочитао мој препис да би установио потпуну тачност. Тако су сада постојала два примерка ове поеме: његов оригинал и мој препис, који се ни у једном зарезу није разликовао од оригинала.“

Душан Бараћ из Ливна је репортеру „Политике“ испричао како је већи део „Јаме“ Горан писао у једној пећини поред града, где се народ склањао дању пред налетима непријатељских авиона.

„Моју пажњу је неколико дана привлачио крупан, на изглед равнодушан и замишљен младић разбарушене косе, са снопићем папира из обичне школске свеске у рукама. Понекад је био с једним другом, али најчешће сам. Сједио би овдје на камену и писао на кољену. С времена на вријеме ћутке би се примакао ватри да огрије руке, а онда би поново брзо писао и исписане листове стављао у џеп.“

Грађу за поему је сакупљао на том истом месту, разговарајући са неколико Срба, јединим преживелима од преко две хиљаде душа, колико су почетком рата усташе бацили у јаме у Ливањском Пољу.

Афрић је тих дана био болестан, али је на Горанову молбу 12. фебруара 1943. прочитао његову „Јаму“ рањеницима дивизијске болнице.

„Већ ово прво, неспремљено читање 'Јаме' од првог до последњег стиха, имало је ванредан успех“, наводи Афрић и у наставку каже како се о успеху поеме навелико почело причати након другог читања, „које је било боље припремљено и са извесним малим скраћењима“: 

„Партизани су се успеху овог уметничког дела створеног у револуцији обрадовали као да је ослобођен какав град или да је извојевана нова победа на бојном пољу.“ 

Чудесно лепа песма

Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
са сретним видом из очињих јама;
од капљâ дана бијесни огањ пâли
крваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану...

Никада нећемо знати како су изгледала лица рањеника те фебруарске ноћи 1943. док им је Вјекослав Афрић читао три стотине деведесет и четири стиха подељена у десет певања. Али ни данас се не може довести у питање његово поређење ефекта једне поеме и ратне победе.

Јер „Јама“ је, како је то Марко Ристић написао 1945. године, „дело створено у страшном и дивном, пламеном језгру нашега трајања, наше конкретне данашњице: у борби против звери, дело створено да служи тој борби, дело које је сама борба“.

Зденко Лешић помало и реплицира првом послератном амбасадору Титове Југославије у Паризу када у својој књизи о књижевном делу Ивана Горана Ковачића, између осталог, каже како је „Јама“, изражавајући и једну и ширу и свеобухватнију визију „истовремено превазишла своју почетну пјесничку ситуацију и изразила један шири и опћи смисао људске егзистенције...“

„Није случајно што је Горан у својој поеми заобишао сваку вербалну обиљеженост злочинца и жртве, јер је он, дјелујући у свом историјском тренутку, осудио зло у људској историји“, наставља Лешић, па закључује да како „Јама“ и није ништа друго „до једна грчевита борба са злом и једно потресно рвање човјека са бестијалним силама које су се појавиле у најконкретнијем, али и најстрашнијем људском лику. Тиме се у овој поеми открива нова, митско-егзистенцијална димензија, која Горанову пјесничку ангажованост преводи на најшири хуманистички план“.

Тако говоре идеолози и књижевни критичари, а песник Луко Паљетак је у поговору Горанових „Изабраних дјела“, објављених у Загребу 1951. године, о главноме делу свога покојног пријатеља написао како је поема „садржајно везана уз стварне догађаје усташких клања и убацивања жртава у јаму, а настаје као најснажнији протест на неописиву стварност злочина, усташког злочина и злочина уопће“:

„По изражајној снази ова осуда мрака и истовремено свијетла химна слободе и хуманости надмашује све што се код нас на ту тему лирски написало. Пјесник је снагом свога талента изразио, у строгом складу и миру строфа, оно готово неизрециво од психичке до физичке боли. Садржај и форма нашли су пуно јединство у овој крваво реалној, језиво потресној, а истовремено чудесно лијепој пјесми. У бити својој поема описује однос жртве и злочинца, а жртва је сам пјесник, који у своје име казује страхотну стварност хиљада осуђеника.“ 

Ка незнаном гробу

Динамику догађања током пола године Горановог ратовања међу партизанима све време су диктирале намере непријатеља. А то су уједно били и најтежи месеци током све четири године рата у Југославији.

Отуда се места кроз које ће аутор „Јаме“ проћи све док не стигне на крај свог животног пута у биографским белешкама смењују као у неком убрзаном филму.

Одмотавају се призори и догађаји.

Одмах по одласку из Ливна успева да се наоружа, у Грачаници се још једном среће са Назором, а у Гламочу упознаје доктора Симу Милошевића, са којим ће, четири месеца касније, у селу Врбница код Фоче провести последње дане свога живота.

Током марта пролази кроз Грачац, Вакуф, Прозор, одакле стиже у Невесиње, где бива распоређен у Пету црногорску бригаду.

Присуствује стрељању непријатеља, а потом се у Гацку поново среће са Вјекославом Африћем и за потребе првомајске приредбе пише лирску комедију „Кремењача“. Приредба, међутим, никада није одржана, јер су два дана раније услед надирања непријатеља морали да се повлаче према Црној Гори.

„У Доњим Брезинама, трећег маја, у шест часова ујутру растао сам се од свог друга и пријатеља Горана“, написао је у фељтону у „Борби“ у септембру 1960. године Вјекослав Афрић:

„Последњи пут сам га наговарао да остане у нашој јединици, која је тада била припојена штабу Друге дивизије. Он је, међутим, био одређен да остане у штабу Треће дивизије, код Саве Ковачевића. У ствари, другови су му одредили одмор, је смо ми одмах морали да кренемо даље.

 – Нећу да ми замере другови, који желе да се ја одморим. Тако су одлучили, па тако нека буде. Веруј ми да ми је жао што се растајемо, али тако мора бити. Ти ме разумеш.“

Од тог мајског јутра па до половине јула, Горан је на сваком животном раскршћу бирао пут који га је на крају довео до незнаног гроба.

У тим данима, током којих се у кањону Сутјеске одвијала једна од најсуровијих битака у нашој историји, срео се и са Танасијем Младеновићем.

Било је то у првој половини јуна, на Вучеву.

„Горан је био блед и изнурен. Цокуле су му биле зинуле, горњи кожни део му се одвојио од ђона па су му вирили прсти. Он ми је показивао цокуле као да се томе радује. Одело му је било поцепано. Бујна риђа коса му је још више порасла. Али на његовом лицу није било страха. Понашао се као прекаљени борац који је имао прилике да се више пута суочи са смрћу. И тада ми се учинило да сам му у очима препознао радост доживљавања стварности, и да је и овај пакао у коме смо се нашли доживљавао литерарно, као богату грађу коју ће моћи да користи у својим будућим књижевним делима. Остали смо заједно у тој вртачи на каменитом Вучеву неколико сати, а онда смо се растали. Горан је у тим тренуцима био прибран, и добро је контролисао своје живце. Затим смо се поздравили. Свако је кренуо својим путем према реци Сутјесци, која је била дубоко испод нас.“

Двадесетак дана касније, Горана је видео и Милован Ђилас, који је у својој књизи „Револуционарни рат“, пишући о догађајима на Сутјесци, неколико редова посветио и своме последњем сусрету са песником „Јаме“:

„Предвече смо стигли у село Врбницу: домаћини код којих је боравио Врховни штаб 1942. године памтили су моје име и знали да сам из Врховног штаба. Ту смо затекли песника Горана Ковачића и професора медицине Симу Милошевића. Горан и Симо су се прикрили после разбијања Треће дивизије, а касније повукли у село. Врбница је била наклоњена партизанима и гостољубиво их је примила. И Врбничани и околни сељаци су познавали Сима – давао им је лекарске савете 1942. године, а то је, мада рањен у бутину, чинио и сада.

Наговарали смо – ја понајвише – Сима и Горана да пођу с нама. Али они су одбијали – измучени, депримирани офанзивом и успокојени доброћудношћу Врбничана. А и ми смо ишли у неодређеност. И Сима је храмао, мада сам му обећавао да ћемо му коња набавити. Указао сам им на могућност да се повуку у Црну Гору.

'Сад нам је код ових добрих људи најбоље', рекао је Горан, док ме Симо уверавао да им не прети никаква опасност, будући нису ни борци, а камоли партијски функционери. Најзад сам рекао домаћину – најугледнијем сељаку, држим да се звао Јово, Јово Деспот – да ће му трошкови око њих бити плаћени. Дао сам му у том смислу и потврду, с мојим потписом као члана Врховног штаба...

Али сељак се није после рата појавио с том потврдом. Четници из суседног села Љубиње, сељаци као и ови из Врбнице, упали су изненада, одвукли Горана и Сима и заклали их, свакако и не поимајући значај жртава и домет свог чина. Тако су завршили живот српски научник и хрватски песник који је у својој поеми 'Јама' обесмртио пакао усташких покоља Срба.

Чуо сам да се у емиграцији већи број четника хвалио тим „подвигом“: људи се и злом радије размећу но скромниче...

...И данас ми је жао и осећам кривњу што их нисам спасио, нарочито Горана – његову смрт ниједан песник није достигао.“

По другима, Иван Горан Ковачић ипак није страдао од ножа, већ од метка. Др Симо Милошевић и Горан ликвидирани су одвојено, а погубили су их четници мајора Драшковића, који је био родом из Котора. Драшковић је ликвидиран 1945. а један од непосредних извршилаца злочина, и то изгледа баш онај који је пресудио песнику, успео је да се после рата домогне Италије.

Иван Горан Ковачић је највероватније стрељан негде између села Лисјак и Требчине. Његови посмртни остаци никада нису пронађени, чиме су се остварили стихови из његове песме „Мој гроб“. 

Лепо је звати се Горан

Исписујући „Биобилиографске податке о Горану“ у помињаном издању Изабраних дјела објављених 1951, Драгутин Тадијановић наводи како је нешто више од годину дана иза Горанове смрти, средином септембра 1944, објављено прво издање поеме „Јама“, које је приредио и предговор написао Иво Фрол.

Само месец дана касније одштампано је и друго издање, овога пута са предговорима Владимира Назора и Фрола, „а треће, с литографијама Еде Муртића и Златка Прице, концем студенога 1944“.

Ово треће издање штампано је у Топуском, где је одржаван Конгрес културних радника Хрватске. Едо Муртић је четири примерка, увезана у падобранско платно, послао Рузвелту, Черчилу, Стаљину и Паблу Пикасу.

Већ 1946. поема је преведена на француски; део „Јаме“ објављен је у часопису „Европа“, па тек онда је објављена књига.

Влатко Павлетић наводи како су вијетнамски борци, када је примерак „Европе“ стигао до њих 1949, Горанове стихове прештампали на папир од бамбуса.

„Јама“ је на француском поново објављена 1948. Предговор за ово издање написао је Марко Ристић, а на крају књиге штампана је песма „Гроб Горана Ковачића“ Пола Елијара. Књига је одштампана у 110 примерака, од којих је првих десет било абецедно обележено од А до Ј. Горанови стихови беху илустровани бакрорезом који је за ову прилику израдио Пабло Пикасо .

Међутим, убрзо након објављивања ове књиге обелодањена је резолуција Информбироа, па се овом издању, „захваљујући“ цензорској послушности политичких комесара КП Француске, до данас губи сваки траг.

И док је француско издање „Јаме“ илустровано Пикасовим бакрорезом чамило у тами неког париског складишта, у Србији су људи својим синовима почели да дају име Горан.

За то је, према сопственом признању, заслужан Танасије Младеновић.

„Прво такво име дао сам сину мог школског друга Милосава Новаковића из Великог Орашја код Смедерева крајем 1944. или почетком 1945 године. Јавља ми се мој школски друг и каже да је добио сина па ме пита које име да му да. 'Дај му име Горан' – рекао сам без размишљања... За кратко време име Горан се одмомаћило и проширило по целој Србији.“

У Србији, дакле, има Горана, а четири основне школе носе име Ивана Горана Ковачића. Али у школским програмима више нема његове поеме „Јама“.

Због чега?

„Цела Галија је под влашћу Римљана. Па не баш цела. Једно село непокорних Гала још увек се успешно одупире“, писало је на разгледницама које су се продавале у северном делу Косовске Митровице, недуго пошто је град, игром случаја или намерно, крајем пролећа 1999. године подељен на два дозлабога посвађана дела. Уместо Галије, на разгледници су били одштампани обриси мапе Косова и Метохије, а наместо села Астерикса и Обеликса – Косовска Митровица.

У подељену Митровицу, новинарским послом, стигао сам 19. јуна те године, баш на дан када су на мост који град дели на северни српски и јужни албански део стали француски легионари и жандарми како би спречили даље сукобе тамошњих Срба и Албанаца.

На оронолој бетонској греди, како је тада изгледао мост преко Ибра, између на брзину постављене зарђале бодљикаве жице стајале су шкољке два демолирана аутомобила – белог „југа“ и бордо „кадета“. Између њих гомиле шута и камења, који су пред долазак Француза постављени као последња препрека Албанцима да уђу у северни део града.

Тих дана преко моста су, носећи на леђима остатке претходних живота, прелазиле само српске избеглице са југа Косова и Албанци који су бежали из северног дела града. Листом сви одевени у црну одећу, погнутих глава провлачили су се између препрека, избегавајући погледе људи поред којих су пролазили, свесни да се, највероватније, више никада неће вратити у места из којих су претходних дана или сати отишли.

Српске и југословенске заставе вијориле су се над главама шпалира неповерљивих Срба, који су на свом делу моста дочекивали придошлице. На другој страни моста група младића махала је албанским заставама, чекајући тренутак када ће им Французи дозволити да крену преко Ибра.

Гомиле шута и смећа, дим који је куљао из изгорелих кућа, људи што вире кроз колутове бодљикаве жице – била је сценографија за први чин проблема који за више од две деценије нису успеле да реше гомиле дипломата, који су у таласима дефиловали градом.

Улицама јужног дела града пролазили су људи који су тражили нестале чланове породица, буљили немо у опљачкане и разорене домове и из поразбијаних излога склањали нагореле остатке нагих лутака. Први предузетници су са картонских кутија и хауба олупаних аутомобила продавали зејтин, конзерве хране и цигарете. Пролазници су замицали су у капије чим би угледали непозната лица. 

Мост на Ибру

Првих дана након што су српска војска и полиција отишли са Косова, неколико десетина француских легионара на мосту на Ибру зауставило је продоре Албанаца који су, претходно, протерали готово све Србе из места од Приштине до Митровице, са изузетком Бабиног моста и још неколико села који су, насупрот очекивањима, опстали у општој анархији која је тих дана, недеља али и месеци владала Косовом.

На улицама које су водиле ка мосту било је нешто више света, док је испред бодљикаве жице на мосту, где је стајао кордон француских војника и њихових оклопних транспортера, већ било поприлично људи.

Одлучнији су махали албанским заставама и жучно се расправљали са француским војницима, који су тек стигли на место које ће наредних година постати прва линија конфронтције на северу Косова. Два, можда три оклопна транспортера, двадесетак легионара и шачица жандарма стајали су између групица Срба и Албанаца, који су, свако са своје стране моста, збијали редове чекајући наредни потез супротне стране.

Тек повремено војницима Легије странаца, коју су овде махом чинили ветерани тек завршених ратова на просторима бивше Југославије, претећи би се залетео понеки надобудни бунџија, чији је ентузијазам за кавгу опадао сразмерно близини војника. Недалеко од њих, жандарми одевени у светлоплаве униформе терали су агресивније придошлице.

Иза кордона легионара, гомиле шута, остатака запаљених гума, полупаних аутомобила и зарђале бодљикаве жице разапете око бордо офарбаних челичних шипки, на другој страни моста стајао је шпалир Срба, који су чекали исход кошкања Албанаца и француских војника.

Срби су тада говорили да се осећају као Американци у Аламу: „Опкољени смо, бранимо се и чекамо коњицу.“ Чини се да се ситуација, у међувремену, није претерано променила.

Пуцњи преко Ибра

Од тада, у наредних годину и по дана у околини два моста преко Ибра, главном и оном у Бошњачкој махали, забележено је више од 1.000 инцидената. Албанци су више од 100 пута покушавали да пређу мост, у чему су, у неколико наврата, накратко и успевали. Град је у тим приликама редовно био обавијен облаком сузавца, на све стране су летели гумени, а неретко и прави меци.

На северу града штампане су мајице на којима је писало „Hard Rock Cafe Kosovska Mitrovica“, са све рупама од метака око амблема ове светски познате франшизе. На јужној страни доминирале су заставе Албаније и мајице са гумираним амблемима Ослободилачке војске Косова. На обе стране моста једини производи који су се добро продавали, осим цигарета, били су пластични пиштољи којима су деца нишанила преко реке. Старији су витлали правим оружјем.

У Косовску Митровицу сам 19. јуна 1999. дошао новинарским послом. У јаругама уз пут који је водио ка Митровици стајали су напуштени аутомобили, махом „фиће“ и „југа“ који претоварени нису успели да стигну до града који је, за већину протераних Срба, представљао извесну гаранцију опстанка.

Гомиле одеће, теписи и на брзину спремљени завежљаји у колима временом су нестајали, да би, неколико дана касније, остале само шкољке аутомобила остављене да труле уз друм. Око њих су били пободени кочићи с бројевима: гробови жртава сукоба који је на том делу Косова беснео већ пуне две године.

Пролазећи кроз јужну Митровицу, застали смо и сели у пицерију недалеко од моста, коју је отворио извесни Емин Ђиновци. Стилом одевања и понашањем он је необично личио на Адолфа Хитлера, па су га саборци из Ослободилачке војске Косова назвали „Командант Хитлер“. Своју пицерију је најпре и назвао „Хитлер“, али је Кфор захтевао да то промени, па ју је назвао „Hit Jet 99“. 

После десетак минута одустали смо од слушања тирада о фиреру, изабраним народима и војним успесима и закључили да му је, ипак, потребан разговор са особама стручнијим од новинара.

Над јужним делом града дизао се дим. Људи окупљени око моста у северном делу града покушавали су да процене чија је кућа у том тренутку страдала. Преко моста је прелазила још једна група уплаканих жена са децом носећи цегере.

У супротном правцу, једнако унесрећени, прелазили су Албанци који нису желели да на северној страни чекају исход судара две групе на мосту. Неретко, евакуисали су их оклопним транспортерима француски војници пролазећи кроз шпалир локалних Срба. 

На крововима зграда око моста легионари су поставили снајперске положаје, са којих су пуцали онда када би сукоби измакли релативној контроли.

Једном приликом, један мушкарац наслоњен на зид спортске хале у јужном делу града подигао је ручни бацач, нанишанио ка супротној страни, застао за тренутак, а онда се зачуо пуцањ. Мушкарац се стропоштао на земљу, а бацач се откотрљао неколико метара даље.

Одмах затим, „саборци“ су га покупили и одвели ван видокруга. Никада нисмо сазнали шта је било с њим. После тога, нико више није покушавао да лансира такав пројектил ка северној страни града.

Французи у Митровици

Командант француских жандарма у Митровици био је пуковник Клод Викар, сувоњави бивши припадник Легије странаца са истетовираним бодежом на подлактици. Скоро идентичним таквим ножем шарао је по карти града показујући где су све претходних дана избијали инциденти и колико је и где Француза повређено у покушају да спрече да повремени хаос прерасте у нови рат.

Мапе града су тих дана биле проблем. Припадници тек пристиглих припадника полиције Уједињених нација, који су возећи се у потпуно новим, црвено-бело офарбаним џиповима, покушавали да зауздају убиства, прогоне и све оно што је пратило анархију, имали су са собом српске мапе, али су Албанци, одмах по преузимању контроле у јужној Митровици, променили имена улица, па је међународним полицајцима било практично немогуће да се снађу у граду. На концу, сами су дали своје називе улицама, махом по именима полицајаца који су се у њима губили.

Клод Викар је, уз смиривање страсти око моста на Ибру, водио и истраге о ратним злочинима. Пећи и базени Комбината Трепча били су део његове истраге због навода да су њима спаљивана и разалагана тела убијених косовских Албанаца.

На крају, радарима за откривање тзв. „аномалија у тлу“, недалеко од Звечана пронађена су тела 28 Албанаца који су у априлу 1999. године одведени из кућа у Косовској Митровици.

 Албанци су Французе (не и тадашњег шефа УНМИК-а Бернара Кушнера), оптуживали да нагињу српској страни. За њих су они, уз „Чуваре моста“ које су окупили Оливер Ивановић и још двадесетак виђенијих Срба из Митровице, представљали препреку стварању целовитог Косова.

Неколико година касније, француски медији докопали су се поверљивих војних докумената, који су показали колико дубоко је било размимоилажење између шефа мисије УН-а и војске стациониране на северу Косова. У овим документима се наводи да је војницима било дозлогрдило Кушнерово стављање на страну Албанаца, те да је својим поступцима знатно допринео хаосу који је тада владао у Косовској Митровици.

У марту 2000. године, француски пуковник Жан Мишел Мешан је по хитном поступку враћен са Косова јер се „правио важан“, како је навео тадашњи командат француског контигента при Кфору. Пре него што је ухапшен, претукле су га непознате особе на улици у Паризу. Мешан је свог претпостављеног, команданта француског сектора Кфора генерала Анрија Понсеа, оптужио да у Косовској Митровици покушава да изазове нову Битку за Алжир. 

Подељен град

Именовањем најискуснијих дипломата и бивших војника, Уједињене нације су покушавале да на неки начин зауздају непрекидно насиље. Најпознатије име међу локалним администраторима био је амерички генерал Вилијем Неш, ветеран ратова у Вијетнаму и Ираку, командант мировне мисије НАТО-а у Босни и творац пијаце „Аризона“.

Благоглагољив, директан и каубојског држања, тврдио је да је повратак Срба и Албанаца у једнаком броју у оба дела града, једини начин на који се насиље може прекинути. „Нема потребе да се створе идеални услови. Људи само треба да се осећају сигурније него, рецимо, у Вашингтону или Балтимору“, рекао ми је, тврдећи да његово виђење решења не деле лидери НАТО-а, али ни представници безбројних међународних организација који су се непосредно после рата сјатили на Косово.

„Временом, судбина Косова ће бити део шире игре између Сједињених Држава, Русије и Европске уније, али сада све зависи од способности команданата НАТО снага да се ухвате у коштац са проблемима“, говорио је тада Неш, који је недуго потом, прилично тихо, отишао са Косова.

Оба дела Косовске Митровице ускоро су сасвим етнички очишћена, осим три солитера на северној страни Ибра, до којих је изграђен посебан пешачки мост, како би људи који ту станују могли да добаце до пијаце.

Балкански Белфаст 

Косовска Митровица је временом постајала прави балкански Белфаст, па су Французе на мосту заменили ветерани британских покушаја са зауздају насиље у Серверној Ирској. 

Они су на север Косова стационирани јер се сматрало да би њихово искуство патролирања у урбаним срединама и деловања против масовних насилних протеста, могли бити од користи.

Дошли су како би спречили крвопролиће, али као и у Северној Ирској, сукоби су настављени и у наредним годинама.

Као и претходно Французи, Британци су се у неколико наврата нашли на мети снајпера, па су се лидери НАТО-а нашли у незавидној ситуацији да морају да објашњавају због чега су мировне снаге постале мете напада. И да данас објашњавају због чега бејбиситерска операција на Косову, уместо десетак година колико је првобитно планирано, траје већ безмало четврт века. Или, како је у то време писало у једном од извештаја УНМИК-а: нејединство, ривалитет и инфилтрација криминалаца онемогућили су локалне политичаре да народу представе било какву визију будућности.

Додатни проблем представљао је политички хаос који су створиле бројне међународне организације које су се међусобно надметале у борби за доминацију.

У месецима који су уследили након доласка мисије НАТО-а јуна 1999, на Косово се вратило више од 800.000 претходно прогнаних Албанаца, док је истовремено протерано око 200.000 Срба. Тиме је и иначе дубиозан план међународне заједнице о мултиетничком простору којим ће тећи мед и млеко чим га напусти све што је имало везе са Слободаном Милошевићем, дефинитивно пао у воду. Насупрот томе, створен је етнички чист терен са потенцијално експлозивним ситуацијама у околини српских енклава.

За решење „косовског чвора“ помињани су примери Индије, Ирске и Кипра, где је заједницама које нису у стању да живе заједно једноставно омогућено да живе одвојено, или једни поред других сарађујући онолико колико сами сматрају за сходно. Косовска Митровица је град подељен јуна 1999, и такав је остао до данас.

Српски патријарх је водио две литургије у Бечу и једну у новоотвореној капелици на српском војничком гробљу у Линцу; посетио је аустријски државни парламент у политичком својству; провео је дан у Катедрали Светог Стефана и у Бечкој надбискупији, где је одржао конференцију за аустријске новинаре; на комбинованој јавно-приватно-верској свечаности у Белведеру уручио је Орден Светог Саве првог ранга бечком надбискупу и ватиканском кардиналу Кристофу Шенборну (Christof Schönborn).

У четири дана је Порфирије на смену био гост и домаћин, патријарх и политичар, јавна и приватна особа, миротворац и тврди канониста, предани екумениста и чувар доктринарног православља. Ако нешто од тога изгледа неспојиво, то је зато јер се посматра у моменту. Но како Хришћанска црква и хришћанске цркве мере време другачије и нису везане за дневну ургентност, његову посету треба видети у континуитету.

А процес који се одвија пред очима савременика је, ни више ни мање него уједињавање хришћанских цркава, пре свега Католичке и Православне. Тај тренд не треба мерити ни средњевековним, ни касно античким критеријумима пуног институционалног јединства, а посебно не разумети ствар тако да то желе све православне цркве, или сви унутар Српске православне цркве.

Право институционално уједињење би, да до њега заиста дође, било застрашујуће, јер се не би само цркве вратиле у Средњи век, већ би то био тектонски ударац таквих размера, да би се и читава друштва нашла у приликама сличним средњевековљу. Реакције јавности на епидемију короне, сада потпуно архаични рат на истоку Европе, добро показују колико лако модерна друштва регресирају на старије принципе.

За почетак, довољна је искрена екумена, онако како је пуног срца живе српски патријарх и бечки надбискуп. Јер, за неке вернике и ниже црквене хијерархије је и то већ довољан шок, откриће да они нису у првој линији ни православни, ни католици, већ хришћани!

Порфирије о рату и миру

Аустријске медије је пре свега занимало шта српски патријарх мисли о рату у Украјини. У наступу у Бечкој надбискупији, Порфирије је свако питање о рату држава враћао на канонско питање цркава. Конкретно, одбијао је да о том конфликту говори кроз аргументе међународног права, већ само и искључиво са позиције црквеног права.

За Католичку новинску агенцију Kathpress то је било легитимно, премда је доста простора посвећено управо томе да се објасни, сажето речено, легалност легитимног, и обрнуто, легитимност легалног.

Понекад је довољно једно слово, једно мало „и“ да би се разумело како би више било драже, али да се и оно заиста дато високо цени. На пример у често понављаној реченици у извештајима Kathpressa (9. јуна) да је „рат у Украјини је такође отворио и „дубоку рану на телу Православне цркве““.

Порфиријев цитат о „рањеној Цркви“ избалансиран је, са аустријске стране, употребом једног сићушног малог „и“. Њиме се инклузивно проширује, али и не мења владајући став аустријских медија, како је рат отворио дубоку рану на телу међународног права, демократских вредности и украјинског друштва као једне једине жртве.  

Сходно томе, помирљиво преноси Kathpress, патријарх Порфирије не сматра да СПЦ има било какав  политички уговор да се политички ангажује око решавања руско-украјинског конфликта, иако се „колико год је то у њеној моћи труди да помири, уједини и оконча рат“.

Код прилога аустријског ОРФ-а видљива је жеља, односно притисак, да се у већој мери уваже домаћи политички и медијски приоритети. У екуменски снажан, политички неутралан извештај колеге Зорана Добрића са ОРФ-а, уредништво је убацило реченицу о „патријарху Кирилу, који подржава руску инвазију и при томе свесно провоцира нову шизму међу црквама“. А Порфирије ни реч о томе!  

Реченица брзо протрчи и њен смисао се отвара тек на поновљено слушање. Нема сумње да Кирил подржава руску интервенцију у Украјини. Али до украјинске шизме је дошло у децембру 2018, кад је екуменски патријарх Вартоломеј (Фанар) доделио аутокефалнст Кијевском патријархату. Онај део који је првобитно остао уз Москву, то би била Украјинска православна црква Московског патријархата са митрополитом Онуфријем, већ се службено одвојио од Кирила и Москве још у мају 2022, управо у протесту због руске инвазије. Али за Кијев као да нису, јер украјинске власти свеједно криминализују, стигматизују и конфискују имовину Онофријеве цркве.

И даље само три православне цркве признају Вартоломејев акт, који остаје неканонски. Иако, и то је такође део „ране на телу Православља“ коју је спомињао Порфирије, детаљно прописани канонски пут за доделу аутокефалности заправо и не постоји, само низ смерница и преседената. Кад се тај историјски пакет недореченог црквеног права силом преузме од стране државе, уз то још у пракси прозивања, диктирања и етикетирања, као што се управо догађа у европским медијима, онда се добија чудовишни модерни тренд брисања граница између државе и цркве.  

Без жеље да се брани Кирил – али шта он то рескира што други већ нису направили пре њега?

Мимо те реченице ОРФ респектује став српског патријарха да су „Црквени односи у Украјини нешто посебно. То нису само ствари о којима ми људи одлучујемо. То су теме Светог духа и Бога.“

Јесу ли српски верници најпре хришћани, па тек онда Срби?

Са Порфиријевом директношћу у јавној комуникацији нису се срели само аустријски медији.

И српски верници у дијаспори су добили јасну поруку о томе на којим пастирским позицијама данас стоји СПЦ. По томе, није истина да је српско православље остало замрзнуто на позицијама из 14, 15, или „злог“ 19. века у ком је административно запечаћено одвајање католика од православних.

Рекло би се да је превазиђен и онај бихевиорални модел СПЦ-а из доба Турака, настављен после под комунистима, у коме је црква реаговала на неповољно окружење тако што се рефлексно затварала за њега и од њега. Постајала ексклузивна, пре него што је икад у модерности била инклузивна. Налагала Србима окретање од света, и то не у смислу у коме је хришћанство и иначе есхатолошки окренуто од света/световности, већ их доктринарно стигматизовала за везе са другим културама на овом свету, пре свега „западним“.

Седамдесетих и осамдесетих је за најјачи доктринарни грех важио „космополитизам“, у шта је спадало све могуће, од тога да ти се у фамилију прижени католик, или да се властити одроди диве уметности италијанске ренесансе. Данас је на срећу грех експлицитног „космополитизма“, тако примитивно и биготски како је некад санкционисан у СПЦ, нестао са њене листе трансгресија. Наравно, мисли се на цркву под Порфиријем, не да би се с тим сложио сваки његов епископ и свештеник. Али и кад се не слаже, не сме тек тако да иде около и прети вечним проклетством душама оних који воле католике!

Порфирије, у обраћању верницима на литургији испред Цркве Богородице Акатисте у Бечу прошле недеље (11. јуна): „Црква се не поистовећује ни са једним делом. Она је целина. Она је изнад свих подела, изнад сваке партије, јер је Црква једно у Христу. Зато морамо разумети да црква није тек једна од институција, макар била и најважнија. Није то институција кроз коју ми чувамо део свог фолклора, одлике и обрисе, вредности нашег националног бића. (...) У цркви заправо и оно што је народно и оно што је лично добија свој вечни печат.“

Патријарх види српство у три хијерархијска слоја: најпре национални идентитет, онда православље изнад националног  идентитета, онда заједнички хришћански Бог изнад православља. Скоро па Хегел са својом дијалектичком теоријом, да никад ништа не пролази потпуно, него остаје и поништено и сачувано („aufgehoben“) у вишем принципу.

Верници Епархије аустријско швајцарске поштују црквене ауторитете, пре свега институцију патријарха, па ту неће бити проблема. Са њима је Порфирију лако. Али како верницима у Србији пренети да СПЦ није политичка странка, да Порфирије није ратни патријарх, како их уверити да православље у дуплом aufgehoben-акту и поништава и чува њихов национални идентитет, да су и као православни најпре хришћани па све друго, то је већ компликованије.   

Мир кући овој (Лука, 10:5)

Ритуали су, сажето речено, мнемотехничка помагала за историјско сећање.

Сигурно да је ритуално и церемонијално преовлађивало у бечким сусретима патријарха и кардинала. Начин на који су се поздрављали. Ко је кога чекао, ко долазио и где, да ли у Надбискупију, или пред Храм Акатисте. Начин на који је кардинал у свим приликама, чак и код себе, пазио да иде пола корака иза патријарха, јер је Порфирије „папа“ једне цркве, а кардинал само митрополит друге.

Али пажња, разумевање и пријатељство са којим су протеклих дана говорили један с другим, и јавно један о другом, од разоружавајуће су искреност. Кад се то напише, некако увек делује патетично, што је неправедно. Ако с једне стране бесни рат ношен на доброј порцији манипулативне херојске патетике, зашто би мало патоса у име мира било сведочанство лошег укуса?   

Додела Ордена Светог Саве је „најмање што СПЦ може вратити кардиналу Шенборну за све што је учинио за нас“, рекао је Порфирије, мислећи на две бивше католичке цркве, између осталог и сам Храм Акатисте, које је Надбискупија уступила Епархији.

„Порфирије је сав усмерен на помирење, он је благослов за даљи развој у југоисточној Европи, можемо само бити захвални да постоји“, рекао је кардинал. И није то рекао само пред српским верницима или одабраним гостима у четири зида, већ и у споменутом прилогу ОРФ-а.    

Био је то сусрет двојице великих екумениста. Доста тога сигурно зависи директно од њих лично, и човек се пита да ли је то довољно да би се осигурао континуитет добрих односа између две хришћанске цркве, односно једне цркве и једне важне испоставе друге цркве. У коју год кућу улази, Порфирије као да изговара мир кући овој. Шенборн, с друге стране, поседује такво овострано поштовање према животу, према свему живом, травчици, бубици и човеку, какво је ретко у хришћанској есхатологији.

Заједништво које посматрач детектује код те двојице, а да им при томе не мора бити склон, довољно да од њих не очекује директну политичку акцију, плени срца.     

А ипак, они долазе са две стране повезане истим богом, раздвојене дугом историјом неразумевања, до отвореног непријатељства.

У крајњој линији није битно шта они мисле, о томе ће се бринути историја, већ да ли успевају да ту искру пренесу на вернике. Кардиналу је лакше, он има земаљског шефа, његова одговорност је институционално измештена. Патријарх Порфирије је тај који има тежи посао да делове српске хијерархије и верујућег народа, онај део који се у старом рефлексу закључава у Светосавље као у самицу, увери у екумену. За почетак у потребу екумене, рационално гледано. 

Да би пренео такву поруку, патријарх је у литургији (11. јуна) аналошки користио цитате из Новог завета, поново у хегелијанском смислу. Најпре први степен, „поништавање“: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Матија, 10:37). Иза тога одмах следи подизање на виши степен, чување: “...нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу мене ради... а да неће примити сто пута онолико кућа и браће и сестара и отаца и матера и дјеце  и земље у прогоњењу, а на ономе свијету живот вјечни“ (Марко 10: 29-31).

Коме се тај sensus moralis није отворио на екумену, за њих је патријарх користио један директнији цитат о заједништву из Павлове Посланице Римљанима, „...нема разлике међу Јеврејином и Грком, јер је он Бог свију и богат за све који га призивљу.“

„Богат“ бог, има га за све довољно. Достаје за све.

Напад милости на неверујуће? 

Људи су ретко задовољни. У интервјуу са владиком бечким Андрејом 2014, када је ступио на ту дужност, покушавала сам да сазнам шта мисли о атеистима, агностицима и свима осталима (као ја, на пример) који дубоко верују у послање цркве на земљи, али не верују у бога. Да ли их такође прихвата као своје, да ли се у акту представничке милости брине за њихов спас кад већ сами неће? Да ли моли за нас, да ли смо „његови“?

Ствар је компликована. Не постоје тек тако „атеисти“, јер и у том статусу они остају православни, католички или протестантски атеисти. Или муслимански атеисти, да на кратко изађемо из хришћанских граница. Разлог су морални принципи у дубоким слојевима европских идентитета, који имају религиозне корене, чак и кад се они не осећају директно.  

Владика је тада избегао одговор на поновљено питање. И није ми било право.

Сад је партријарх Порфирије директно одговорио и без питање. Да, и ми смо њихови. „Господе помози нашим невјернима“, рекао је на литургији у недељу. И „помози ономе који не вјерује, који је погрешан, који је далеко од Бога“. И опет ми није било право.

Углавном због представе о „погрешнима“, и људима с „грешком“. Или због тога да је нешто за нечије добро, као што је превођење Јевреја на хришћанство било за њихово добро. Највише због тога што се суочавање са властитом смртношћу не одвија на нивоу логике.

Мимо тога, Библија се не сме разумевати директно, кроз архаизме, без контекстуализације. Порфиријева изјава „да нема Грка ни Јевреја“ није позив на истребљење, већ цитирање једног сасвим одређеног момента у историји религије, кад је апостол Павле стојао пред стратешком дилемом: Да ли да и даље чека да сви Јевреји пођу за јеврејским пророком и реформатором Исусом, или да се окрене робовима („Грцима“ као метафора за све паганске народе), где су изгледи са омасовљење нове вере изгледали бољи. И показали се бољим.  

Као што је вера од доба Просветитељства постајала опција, европска друштва сада стоје пред обрнутим процесом, да секуларизам постаје само једна опција међу многима. Рачуница кардинала Шенборна, изговорена више пута протеклих дана је, католика је све мање, православних све више, важно је да су хришћани на броју.

Вера се враћа, иако никада никуда није ни отишла. Последње што треба очекивати од патријарха једне цркве је да ће му бити жао због тога. Он помаже оним што му је дато – обећањем милости божје.

Српски православни ексклузивисти се ипак не морају бојати да ће их нови патријарх институционално изручити католицима, или утопити у екумену. Свако остаје на своме, бришу се само исцрпљујуће међусобне оптужбе.

На СМС упућен епархијском „официру за везу“, ђакону Александру Дмитровићу, која библијска места је патријарх користио, и друго да ли је Credo који је српски црквени хор молио пред српским верницима и кардиналом био са Filioque, стигао је одговор: „За прво питање нисам сигуран. За ово друго сам сигуран да је било без Filioque.“

И онда се каже како православним поповима фали смисао за суптилан хумор!   

Ко ће први трепнути, амерички изасланик Габријел Ескобар или косовски премијер Аљбин Курти, питање је које је, после много година, вратило косовску кризу у центар пажње светских збивања. Недуго пре истека неформалног рока који су Американци дали косовском премијеру да са севера повуче специјалце и градоначелнике и распише нове изборе, или да се суочи са последицама, нема назнака да ће било која страна попустити. Аљбин Курти, судећи према изјавама његових саветника, неће. 

Први балкански политичар који је ујединио Запад још од Слободана Милошевића, како га последњих дана описују западне дипломате, Аљбин Курти има јако мало времена да прихвати списак америчких захтева пре него што га Американци заспу низом казнених мера, које, наводно, укључују блокирање приступа европским и америчким фондовима, враћање севера Косова под пуну контролу Кфора, замрзавање чланства у међународним организацијама, те пасивност према настојањима Београда да смањи број држава које су признале независност. Европске дипломате су списку пацки додале и суспензију визне либерализације.

Осим ових, Американци су запретили директним санкцијама против Куртија и његовог министра полиције Џељаља Свечије, чија би се имена могла наћи на црној листи министарства финансија САД, као особе које подривају безбедност и развој демократије на западном Балкану. 

Побуна против Америке

Америчку црну листу смислила је администрација председника Џорџа Буша још 2001. године, како би се некако зауздали проблеми на Балкану настали паралелним албанским побунама у Македонији и на југу Србије. Временом, списку су додата имена из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Хрватске, махом у вези ратова који су пратили распад бивше Југославије.

Брисање са ове листе је прилично сложен поступак, па је име лидера албанске подружнице ОВК и значајног чиниоца свих македонских влада од 2002. године, Алија Ахметија, тек пре шест година на волшебан начин ишчезло са списка непожељних. Некадашњи председник СР Југославије Слободан Милошевић се и 17 година после смрти налази на америчкој црној листи.

Један од људи због које је ова листа и настала, Даут Харадинај, Куртија је назвао „лажним патриотом“, позивајући да га „оконча побуну против Сједињених Држава“ и „озбиљно размисли о ултиматуму“.

Рок до којег Курти мора да се изјасни о америчким и европским захтевима није сасвим јасан, али је за сада извесно да ће Габријел Ескобар о напретку дијалога, или ћорсокаку у који се заглавила читава ова дипломатска гимнастика, известити Белу кућу у петак. Негде у исто време, лидере ЕУ ће о Куртијевом ставу известити њихов изасланик Мирослав Лајчак.

Западне дипломате тврде да је нацрт казнених мера против Куртија састављен на брзину, јер Стејт департмент ни у једном од бројних кризних сценарија није предвидео да би се територија на којој администрација у Вашингтону има већи утицај него у десетак сопствених савезних држава, могла супротставити америчким жељама. 

Прво утакмица, па онда Ескобар

„Збуњени смо због чега се све ово дешава? Одакле потиче овај недостатак координације, где су нестали визија и флексибилност и због чега се спречава напредак?”, запитао се Габријел Ескобар, пошто је у друштву европског изасланика Мирослава Лајчака морао да сачека крај финала косовског фудбалског купа да би се уопште састао са Куртијем. Косовски премијер је Ескобара и Лајчака оставио да чекају док не преда пехар фудбалерима Приштине, што је прилично бахат потез, какав ни један западни дипломата није доживео за претходних четврт века покушаја да се реши косовска криза.

Сусрет двојице изасланика и косовског премијера окончан је без одговора које су Ескобар и Лајчак очекивали у Приштини, уз тек неколико магловитих најава „отворености” према могућности нових избора, уз низ предуслова које друга, у овом случају српска страна, мора претходно да испуни.

Или како је то касније објаснио Куртијев саветник, Елвис Хоџа: „Народ бира премијере, изасланике неко поставља... Народ се не потчињава емисарима.”

На Куртијевог саветника одмах су скочили челници две највеће опозиционе партије, Демократског савеза Косова и Демократске партије Косова, који су током претходних вербалних обрачуна косовског премијера и Американаца остајали по страни. Назвали су га „марксистичко-лењинистичким потомком политике Енвера Хоџе“, тврдећи да ће се Приштина и без бункера и бодиљикаве жице којима се Албанија својевремено оградила од спољних утицаја, наћи у озбиљној политичкој изолацији.   

Косовски избори

До тог тренутка, чини се да се Куртијеве политичке снаге није плашио једино некадашњи командант ОВК и лидер Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, који сматра да је време политичких експеримената некадашњег студенског лидера окончано.

Лидер покрета Самоопредељење се серијом неопрезних политичких потеза нашао у прилично безнадежној позицији, у којој га сваки наредни потез може коштати подршке косовских Албанаца или међународне заједнице.

„Ништа неће бити решено притисцима или санкцијама... Превазићи ћемо разлике. Наши односи са САД и ЕУ су изванредни. Изасланици су дошли због Србије“, рекао је Курти неколико часова пошто је косовска председница Вјоса Османи нове изборе на северу Косова условила прикупљањем потписа 20 одсто гласача у те четири општине, односно у складу са тамошњим изборним законом.

Иако претње америчких и европских дипломата личе на ултиматум, Курти тврди да ситуација није дошла до те тачке, већ да је „понудио безбедан и одржив пут“ за излазак из кризе. „Није ми уручен било какав ултиматум“, рекао је Курти. „Да, нови избори – али тек после успостављања владавине права и ваљаних припрема за изборе.“ 

Курти и Американци

Реторика америчких дипломата најоштрија је још од 2014. године, када је тадашња амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џејкобсен на албанском језику тамошњим лидерима рекла „Mos e dhi punen“, односно „Ово не смете да засерете“, пошто нису успевали да се договоре о саставу нове владе.

Ова амбасадорка је уједно била и главни разлог свађе Американаца и Куртијевог Самоопредељења, јер су је присталице овог покрета током демонстрација годину дана раније  озбиљно повредиле, након чега је уследила салва осуда из Вашингтона.

Филип Рикер је Куртија је назвао „кловном који жели да буде насилан“, а другачије мишљење о њему у то време нису имали ни остали амерички званичници, сматрајући га за проблематичног кавгаџију без јасног политичког концепта и ваљане подршке међу Албанцима.

Недуго пошто га је међународна заједница прецртала са списка потенцијалних решења за невоље које су се гомилале у врху косовских власти, Курти је на првим изборима на којима је Самоопредељење озбиљно учествовало освојио 12 одсто гласова и најавио скок у хијерархији на косовској политичкој сцени. У новој подели политичких улога, Самоопредељење се одлучило за серију жестоких акција, које су почеле почетком октобра 2015. године, када су Курти и група посланика његове странке бацили сузавац током седнице косовског парламента и изазвали додатни гнев ионако нимало им наклоњених међународних званичника.

Побунили су се и против Бриселског споразума и демаркације са Црном Гором, тражећи да влада одустане од тих споразума. Прикључио им се тада и шеф Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, који је на заседањима комисије за демаркацију мапама гађао шефа тог тела. Популарност Самоопредељења наставила је да расте.

Американци се сматрају најзаслужнијим што је прва Куртијева влада из 2020. године трајала непуна два месеца, пре него што јој је у парламенту изгласано неповерење.

Годину дана потом Курти је још једном убедљиво победио на изборима и формирао нови кабинет, заклињући се да неће правити нове компромисе у односима са Београдом, те да је план који је начинио некадашњи фински председник Марти Ахтисари „крајња цена” коју је спреман да плати за западну подршку проглашењу независности 2008. године.

Дана, у години у којој покрет Самоопредељење слави пунолетство, западни аналитичари сматрају да се стратегија лидера ове организације везана за север Косова распала, па да ће, хтео то или не, морати да попусти под притиском Америке. Уколико попусти, ризикује да постане предмет озбиљних критика косовских Албанаца, јер је протраћио кредит у Вашингтону због две године дугог терања ината. Ако, пак, не пристане, Запад би могао да га изолује из свих будућих политичких комбинација, као што је то већ једном САД учинио после напада на Трејси Ен Џејкобсен. За скептике, додатни притисак могао би додатно да ојача Куртијеву популарност на Косову.

Стање на Косову је постало компликовано иако се на све стране очекује да ће ускоро бити постигнут такозвани Свеобухватни споразум о нормализацији који је у суштини француско-немачког папира о којем се расправља већ месецима. Све то има још додатну димензију коју је неочекивано представио амерички амбасадор у Приштини Џефри Ховенијер, отварајући могућност да се садашњи преговарачки процес оконча на сасвим неочекивани начин.

Након поновљених одбијања приштинске владе да сарађује са САД, у тренутку јасног и јавног америчког незадовољства, Ховенијер је рекао да се иде ка потпуном иностраном протекторату на северу Косова. Када се каже „иностраном”, онда се то може читати као амерички протекторат. Први корак у том правцу јесте повећање броја и састава НАТО трупа. Већ стиже први контигент од 700 војника, а за њим ће вероватно и други, како би се јасно сигнализирало америчко расположење у којем се стрпљење ближи крају. Уосталом, специјални изасланик Габријел Ескобар је саопштио да ће Заједница српских општина бити створена са Куртијем или без њега. Али, ово није остало без одговора од стране председника привремених органа власти Косова. „Премијера бира народ. Неко поставља изасланика. Народ се не потчињава изасланику“, одговорио је Куртијев саветник, Елвис Хоџа.   

Ховенијер је при томе напоменуо два модела према којима ситуација на Косову може да се развија: Палестина и Кипар. „Више НАТО трупа на Косову значи више страних трупа, а то значи мање моћи и овлашћења за Косово. Више страног присуства на Косову значи мање могућности за локално становништво и Албанце да сами одлучују“, истакао је Ховенијер. Упозорио је још да постоји веома озбиљан ризик да ће странци успоставити „де факто”, а можда и „де јуре” протекторат над севером Косова. При томе је нагласио да „кратковида политика у најгорем случају ствара Палестину, а у најбољем случају Кипар”.

Модели које је узео амерички амбасадор нису исти, нити би имали исто значење за Косово. Палестина је сличнија протекторату или окупацији, док Кипар представља никада озваничену поделу земље до које је дошло пре скоро пола века, али кипарски модел није тако често истицан јавно као модел за Косово. Од када је Косово доспело на мени „међународне заједнице“ прављене су паралеле са Палестином и Израелом. Испрва, требало је да се покаже како је Србија Израел која држи под окупацијом Албанце, односно Палестинце. Али, тај модел нису прихватили ни Палестинци, а ни Израелци.

О подели Косова својевремено се много говорило, а њу је помињао и тадашњи косовски председник Хашим Тачи. Садашњи косовски премијер Аљбин Курти изричито се противи стварању Заједнице српских општина, у чему се директно конфронтирао са САД које су му дале ултиматум до петка да прихвати њихове захтеве. Иако се чинило да је питање поделе Косова скинуто с дневног реда, Рамуш Харадинај, сада као председник Савеза за будућност Косова, указао пре два дана је да је та опција поново на столу. „Постоји сумња да ће премијер Аљбин Курти поделити Косово да би избегао Заједницу српских општина. Могућно је да се Курти заљубио у план о подели Косова“, рекао је Харадинај.

Кондолиза Рајс и косовска „неоубичајена комбинација фактора“

Палестина и Косово се суштински разликују у статусу у Уједињеним нацијама. Палестина је као држава утемељена Резолуцијом 181 Генералне скупштине УН од 29. новембра 1947. која је препоручила стварање независних арапских и јеврејских држава и посебног међународног режима за град Јерусалим. За разлику од Палестине, косовска државност нема никакво утемељење у документима УН. Уместо тога, САД и западне земље косовску државност сматрају случајем „sui generis“.

Подсетимо се како се стигло до тога да Косово постане наводно „јединствени случај” према америчкој и ЕУ интерпретацији, јер је реч о сасвим несвакидашњем образложењу. Америчка државна секретарка Кондолиза Рајс у својој изјави 18. фебруара 2008, којом су САД признале независност Косова, навела је шта је основа је „јединствености”. Она је рекла следеће: „Неуобичајена комбинација фактора која се налази у ситуацији на Косову –  укључујући контекст распада Југославије, историју етничког чишћења и злочина над цивилима на Косову, и продужени период администрације УН –  не налази се нигде другде и стога Косово чини посебнан случај. Косово се данас не може посматрати као преседан за било коју другу ситуацију у свету.”

Дакле, Косово је јединствени случај због „неуобичајене комбинације фактора” („The unusual combination of factors found in the Kosovo situation”) и та „необична комбинација фактора” требало би да постане основа за одлуке и позиције које ће да се претворе у међународну праксу и међународно право само у једном случају. На страну то што „необичност” ни у ком случају не може да постане правна категорија, нити би нешто што је „више необично” могло да постане „више правно” или оно „мање необично” да буде „мање правно”, јасно је да сваки случај, од Нагорно Карабаха до Јужног Судана, Каталоније, Ирске или Крима и источне Украјине, има своју „необичну комбинацију фактора”, па тако оно што би требало да потврди „изузетност” Косова, заправо само појачава његову позицију преседана.

Данас се европске и америчке дипломате у случају Украјине на форумима и састанцима без страха позивају на заштиту суверенитета и територијалног интегритета сваке земље, а са тог списка је изузета Србија, јер сматрају да је „необична комбинација фактора” довољна заштита од неке друге „неуобичајене комбинације” и довољно објашњење за девијацију од устаљеног.   

У свом говору 21. септембра 2011. у Уједињеним нацијама, тадашњи председник САД Барак Обама је најавио да ће ставити вето на признавање палестинске државе од стране УН, јер њена независност није резултат договора са Израелом. Рекао је да „мир зависи од компромиса међу људима који морају да живе заједно дуго након што се наши гласови зброје... То је лекција Судана, где је договорено решење довело до независне државе. А то јесте и биће пут до палестинске државе – преговори између страна”.

Тада су америчком председнику јавно постављена питања да је занемарио да помене недавни истакнути пример једностране независности Косова, коју су САД признале три године раније – иако до њене државности није дошло споразумом са Србијом. Ако независну државу Палестину треба признати само уз одобрење Израела, зашто су онда САД признале независност Косова 2008. године без сагласности Србије?

Вашингтонски професор Золтан Гросман нагласио је да је разлика у томе „што је Косово под окупацијом страног војног савеза који подржава самоопредељење његове етничке албанске већине”, а „Западна обала и источни Јерусалим су под окупацијом стране војне силе која настоји да спречи самоопредељење свог већинског палестинског становништва и настоји да насели своје становништво”. 

Западна обала

У еволуцији косовског питања и односу према њему, Палестина и Израел имали су „обрнуто пропорционалне“ приступе. Палестина није признала Косово, док је Израел то учинио и поред многих инхибиција због могућног утицаја управо на односе Палестине и Израела.  

Виши саветник палестинског председника Махмуда Абаса, Јасер Абед Рабо, навео је пример Косова за једнострану независност када је рекао: „Косово није боље од нас. Достојни смо независности и тражимо подршку Сједињених Држава и Европске уније“.

Израелски министар спољних послова Авигдор Либерман категорички је одбио да призна Косово, тврдећи да је његова независност „осетљиво питање” које би требало да буде део „заиста свеобухватног и мирног решења” успостављеног преговорима. Израел је у међувремену, после Вашингтонског споразума 2019. који су са САД одвојено потписали Србија и Косово, признао Косово као независну државу и успоставио дипломатске односе, при чему је Косово постало тек трећа светска држава која је отворила амбасаду у Јерусалиму. Објашњавајући овај заокрет, израелски лист „Џерузалем пост“ навео је да је Израел одлучио да прихвати „врапца у руци“, односно успостављање дипломатских односа са Уједињеним Арапским Емиратима и Косовом, уместо да ишчекује повољно дипломатско решење преговора с Палестином. 

Споразумом из Осла из 1995. успостављена је административна подела палестинске Западне обале на области А, Б и Ц, као прелазни аранжман док се не постигне споразум о коначном статусу. Поделе и даље постоје, при чему је А област којом управљају Палестинске власти, област Ц Израел, а зона Б под заједничком контролом.

Најосетљивија је област Ц, којом управља Израел и која покрива преко 60 одсто Западне обале. Процењује се да око 300.000 Палестинаца живи у 532 стамбена подручја која се делимично или у потпуности налазе у зони Ц, заједно са око 400.000 израелских досељеника који живе у приближно 230 насеља. Односи у овој зони су најкомплекснији и у њој долази до честих сукоба са израелским снагама, па те слике личе на оне које су се виделе на северу Косова крајем маја. Амбасадор Ховенијер највероватније је мислио на ово стање када је поменуо Палестину. 

Заобилазни пут великих сила ка подели Кипра

Што се тиче Кипра, ту је ситуација сасвим другачија. Кипар имплицира другачије решење, односно незваничну поделу. Кипар има своју „неуобичајену комбинацију фактора“ која почиње стварањем тампон зоне Уједињених нација на Кипру (UNFICIP), која је успостављена 1964. и проширена 1974. после прекида ватре од 16. августа 1974, након турске инвазије на Кипар, и де факто поделе острва на област коју контролише Република Кипар (искључујући британске суверене базе) и углавном непризнату Турску Републику Северни Кипар на северу. Зона, позната и као Зелена линија, протеже се 180 километара од Паралимнија на истоку до Като Пиргоса на западу, где окружује засебан део Коскина.

Линија поделе се такође назива „Атила линија“ која је добила име по војној интервенцији Турске 1974. године, под кодним називом „Операција Атила“. Зона пресеца центар Никозије, одвајајући град на јужни и северни део, укупно се простире на површини од 346 квадратних километара, а ширина варира од мање од 20 метара до више од 7 километара. Након пада Берлинског зида 1989. године, Никозија остаје последња подељена престоница у Европи.

Кипар је средином 1970-их постао жариште сукоба интереса светских сила. Ово медитеранско острво које је дуго било под британском контролом, постало је значајно почетком Хладног рата када су Британија и Америка почеле такмичење за утицај на нафтом богатом Блиском истоку. У том процесу, Американци су приморали Британију да се одрекне суверенитета над Кипром, а затим приморали архиепископа Макариоса да прихвати веома ограничену независност.

Када су сукоби између кипарских Грка и Турака претили да униште овај аранжман, а појавила се бојазан да ће Макариос покушати да увуче Кипар у совјетску интересну сферу, администрација председника Џонсона прво је покушала да подели острво дипломатијом, а затим осмислила планове да то спроведе силом.

Описујући кипарски проблем, Џејмс Кер Линдзи је навео да је највећа претња за Британце на острву, поред живе идеје о Енозису („енозис“, на грчком „унија“, покрет различитих грчких заједница које живе ван Грчке ради укључивања региона у јединствену грчку државу), била комунистичка партија АКЕЛ, за коју се већ тада веровало да има снажне везе са Москвом. Ипак, снажна пропагандна, па и свака друга, борба Велике Британије против АКЕЛ-а уродила је плодом, те је утицај партије почео да опада у годинама пре појаве Макариоса.

Своју подршку у народу АКЕЛ је губио у корист присталица идеје Енозиса, претежно из црквених кругова. Како је 1951. на власт у Британији дошла конзервативна влада (прво на челу са Винстоном Черчилом, касније и Ентони Идном), била је незадовољна радом претходне, лабуристичке, владе, а имала је мањак поверења према кипарским Грцима. 

Брана Медитерану као „руском језеру“

У фебруару 1964. развијени су амерички планови како би се дозволила ограничена турска окупација острва и предлози које су размотрили Џорџ Бол и амерички државни секретар Дин Ачесон да приморају Грчку и Турску да поделе острво – укључујући један предлог да Грци прогласе анексију и да потом дођу до унапред договореног споразума са Турцима да уступају комад Кипра за војну базу.

Брендон О'Мали и Јан Крејг у класичној књизи The Cyprus Conspiracy, America, Espionage and the Turkish Invasion указују да је десет година касније, „када су електронски надзор и шпијунирање постали битни  за одржавање Запада у трци у нуклеарном наоружању“, Харолд Вилсон (за кога, опет, неки сумњају да је совјетски агент) запретио повлачењем Британије са Кипра.

Један од фактора који ће изазвати повећано интересовање САД и посебно Хенрија Кисинџера за дешавања на Кипру биће догађаји у региону. Како је Дом Минтоф већ наредио уклањање британских база са Малте, а Совјетски Савез почео поново испоруке наоружања блискоисточним савезницима, грчка хунта је у јануару 1973. потписала споразум са САД, којим је дозвољено коришћење грчких лука за америчку Шесту флоту. Кључна тачка је била Јомкипурски рат, када је Египат напао Израел 6. октобра исте године. Том приликом, коришћење ваздушних лука није дозвољено од стране хунте, а како су и друге европске земље одбиле да пруже помоћ САД  у виду ваздушне инфраструктуре, Кисинџер се окренуо Кипру, сматрајући да би уклањање Макариоса и довођење пријатељски настројеног режима омогућило добијање нових инсталација за потребе помоћи Израелу.

Када је 1973. године избио скандал „Вотергејт“ у САД, администрација САД била је паралисана. Афера ће резултирати оставком председника САД-а, Ричарда Никсона августа 1974, а оставити Кисинџера као човека који ће бити кључни чинилац америчке спољне политике према Кипру.

Подела Кипра

Када је Макариос упозорио да је „невидљива рука“ атинске хунте ковала заверу да га ликвидира, то је одмах изазвало одмазду у облику пуча. У року од пет дана турске трупе су се искрцале на острво и до данас су тамо. Остала су  даље питања каква је била америчка умешаност у те догађаје, да ли су Американци знали за њих унапред, да ли су их охрабрили и да ли је постојао мотив?

Британски начелник Генералштаба 1974, фелдмаршал Мајкл Карвер, потврдио је  да је као резултат драстичних планова Харолда Вилсона за смањење трошкова за одбрану, било разматрано повлачење из британских база на Кипру када је Јоанидес извео свој пуч. А Барбара Кастл, министарка у Вилсоновој влади, приметила је да су Американци касније саопштили Британцима да се плаше да ће британски планови за повлачење са Кипра резултирати да се Медитеран претвори у „руско језеро“. И Карвер и Кастл су рекли да је напуштање кипарских база  било заборављено након притиска Американаца. Кисинџер је негирао да је делио америчку забринутост због губитка британских обавештајних локација и база. Он је рекао: „Нисам мислио да ће их Британци напустити. Ништа од тога се не назире у мојим мислима.“

Грчки официри  извели су 15. јула 1974. државни удар на Кипру и збацили председника Макариоса у намери да присаједине острво Грчкој. Напетост је због тога расла на свим странама. Југославија је пребацила своје трупе на границу с Грчком. Исто је учинила и Бугарска. Совјети су оптужили НАТО да стоји иза пуча.  Совјетска флотила крстарица и разарача била је виђена у кипарским водама. Турци су своју ратну морнарицу ставили у стање ратне готовости и најмање два ратна брода пловила су ка Кипру. Американци су приметили совјетске ратне бродове и послали су своје.

Стратешки страх у НАТО-у био је да би Грчка и Турска могле да зарате због Кипра, тако да би Совјетски Савез могао да искористи војну предност у Источном Медитерану.  Одбрана подручја, које је обухватало и морске прилазе Суецком каналу, Израелу и арапским земљама Блиског Истока, ослањао се на грчку и турску морнарицу, америчку шесту флоту, пет ескадрила РАФ – укључујући две ескадриле „Вулкан“ бомбардера са нуклеарним ракетама са седиштем у Акротирију – и британски и амерички електронски надзор објеката на Кипру.

Турски премијер Булент Еџевит је одлетео је 17. јула 1974. у Лондон на консултације са британским премијером Вилсоном и шефом дипломатије, Калаханом. Тражио је да британска и турска страна, на основу Уговора о гаранцијама, војнички интервенишу, с тим да турске трупе могу користити енглеске базе на Кипру у току војне операције. Британци су одбили његове предлоге, па је Турска остала као једина легитимна заштитница која сме да војнички интервенише.

Еџевит се није двоумио. Ујутро 20. јула 1974. године, у тренутку када се „председник државе“ Никос Сампсон припремао за радио наступ у којем је требало да прогласити „Енозис“ (припајање Грчкој) зачуо се звук турских војних авиона и бродова за искрцавање. Почела је акција турске интервенције на Кипру. Прво је пала грчка а потом и кипарска војна хунта. Турске трупе су око 5 сати ујутро отпочеле операцију искрцавања под именом „Атила“.

Турска војна интервенција на Кипру, којом је острво практично подељено, изведена је 20. јула. Југославија и Тито заузели су потпуно неочекивани став, подржавајући интервенцију Турске. Београд је уважио образложење турске владе да је циљ интервенције заштита турске мањине, очување суверенитета и интегритета Кипра и заштита уставног поретка те земље, чија је она била гарант на основу уговора потписаног 1959. године. Како се подршка војној интервенцији косила са основним начелима међународне политике за коју се залагала, југословенска влада се правдала да даје само „условну подршку“ турској акцији, осим у случају „ако она нема други циљ од оног који је наведен у изјаву турске владе“.

Сигурно је да амерички амерички амбасадор у Приштини примере Палестине и Кипра није пронашао у тренутку када је давао изјаву, већ да су палестински и кипарски модел разматрани као опције у случају погоршања ситуације на Косову.  Путеви њихове реализације, као што смо представили, сасвим су различити, а исходи другачији. У новим околностима које су наступиле крајем маја, отворено је и питање будућности садашњих разговора у Бриселу и смисла њиховог настављања, када се показује да се споразуму не постижу да би се одржали, него да би били увод у нову конфронтацију.

Слика, наводно, говори више од хиљаду речи. Слици људи по дефиницији верују. Слика би, као, сама по себи требала бити доказ да се нешто десило. Слика, односно фотографија, настаје из ока фотографа, као што је лепота, пословично, у оку посматрача. У том смислу смо претходних недеља, а кад је реч о београдским протестима против насиља, сведочили и својеврсном рату сликама односно снимцима.

Као што сликар хода са штафелајом док не пронађе право место, тако и већина фотографа и сниматеља снима протесте са унапред одређеном агендом. Режимски медији се труде да групе демонстраната фотографишу и снимају пре него што се већина људи уопште и окупи, односно фокусирају се на рубне делове гомиле или колоне да би испало да је људи мање него што их заиста има.

Опозициони медији су имали другу тактику: сликати и снимати протесте искључиво док су на врхунцу, фокусирајући снимак односно фотографију тако да се маси или колони не виде ни почетак ни крај.

Теорија скупова

Чак и властито физичко присуство на протестима није најбољи могући савезник у процени њихове бројности. Мало је ствари тако хипнотично као маса, писали су о томе врло убедљиво људи попут Ле Бона, Ортеге и Гасета и Елијаса Канетија. Ипак, ако објективан посматрач укрсти више извора и властите утиске, може доћи до колико-толико реалистичне апроксимације.

Дакле, на вероватно највећим постпетооктобарским демонстрацијама у Београду, а оне су се десиле деветнаестог маја ове године, окупило се по свој прилици између шездесет и седамдесет хиљада људи. С једне стране, то је импресиван број. С друге стране, у политичко-изборном контексту, то је отприлике онај број људи који је нешто мало више од годину дана раније гласао за листу „Ивица Дачић – премијер Србије, Тома Фила – градоначелник Београда“ (таквих је било 64.050).

Нема, наравно, превише смисла упоређивати излазак на изборе и излазак на демонстрације, али није лоше указати на то да овакви протести нипошто нису гаранција изборног успеха. Такође, мада по свакој теорији вероватноће постоји барем врло мало преклапање скупова оних који су у априлу прошле године гласали за СПС и оних који су овог маја изашли на београдске улице, та два скупа се ипак у највећем делу разликују.

Син Боба и мама Емилија

Који Београд протестује, то је питање око кога се две групације српских медија разилазе. Морам да признам да ми ни самом цела ствар није деловала најјасније. На протесте, примера ради, редовно излазе људи за које сам био убеђен, а ни сада не мислим да грешим, да су чак и формално у некој афилијацији са властима на одређеним нивоима; с друге стране, протесте не подржавају неки људи који већ годинама наступају отворено антивучићевски.

Слика ми је била мутна, као дигиталне фотографије кад људима дрхти рука којом држе мобилни телефон. И онда ми се, у недељу поподне, у једном од ових касних пролећних дана, слика изоштрила након једне реплике коју ми је пријатељ, скоро успут, саопштио уз кафу. Јуче ми је било најдирљивије, тако је рекао, што су говоре држали и Боба Попадић и његова мама Емилија.

Да, указало ми се, то је заправо то: ове протесте су више подржали Боба и Емилија Попадић, него Драган Бјелогрлић и Светлана Бојковић; да, Београд који протестује је Београд из „Бољег живота“.

Присетимо се: „Бољи живот“ је телевизијска серија снимљена по сценарију Синише и Љиљане Павић чија је прва епизода премијерно приказана на програму (тадашње) Телевизије Београд 10. јануара 1987. Последња од укупно 82 епизоде приказана је 16. јуна 1991.

Уз редовне епизоде, „Бољем животу“ припадао је један новогодишњи специјал, као и један целовечерњи филм. Серија је вероватно кључни артефакт популарне културе последњих година постојања СФРЈ.

Две Србије под истим кровом

За последњу југословенску генерацију, привилегована екстеријерска слика Београда долази из „Бољег живота“. Али исто тако, типично српско (пост)југословенско саморазумевање фрактално је приказано кроз породицу Попадић.

Pater familias, Драгиша Попадић, фамозни Гига Моравац, је дошљак у Београду, члан партије, по свој прилици партизанског порекла. Његова жена Емилија је професорка латинског, понешто типична Београђанка из „круга двојке“, по свој прилици неког антикомунистичког педигреа.

Они имају троје деце: два сина и ћерку. Најстарије дете је син, средње је ћерка, најмлађе опет син. Син првенац је Александар, звани Саша, док га млађи брат подсмешљиво зове Гуза. Ћерка се зове Виолета. Најмлађи син је Слободан звани Боба.

Глумили су их, како сви памтимо, Марко Николић, Светлана Бојковић, Борис Комненић, Лидија Вукићевић те Драган Бјелогрлић. У орбити око породице Попадић је њихова родбина, па емотивни партнери, па колеге с посла те различити познаници из разних сфера живота. Сви су ти људи углавном Београђани, осим Бобиних другова из војске кад овај пође на одслужење војног рока.

Све се то дешавало пре тридесет и пет година, пре, што би рекао Данте Алигијери, пола људског животног пута. За људски век то нипошто није ситница. Отац породице и најстарији син су у међувремену умрли. Гига је умро у својим средњим седамдесетим, то је свакако доб у којој мушкарци те генерације у Србији умиру. Гуза је једва за коју годину надживео оца, он је умро у средњим годинама, а имао је, рекло би се, такав животни стил да то и није било превелико изненађење.

Глумци и ликови

Драган Бјелогрлић је после направио велику глумачку, режисерску и продуцентску каријеру, али у много чему је остао Боба Попадић: интелигентан, шармантан, мангуп и шмекер, не претерано наклоњен поштовању правила и таман довољно лењ да се види да би чуда радио да се само још мало више потруди. Његов стварни живот комотно је могао бити одрасли живот Бобе Попадића.

Отуд и неспоразум организатора протеста са замеркама: како Бјелогрлић као доказани насилник да говори на протестима против насиља? Из те перспективе он није богати и моћни продуцент, он је стармали тинејџер који, ето, јесте урадио нешто противзаконито, али је за то и поштено одгулио у Падињаку, па сви смо то гледали?! Ако Бјелогрлић и није, Боба Попадић је комотно могао бити баш ученик „Рибникара“. Светлана Бојковић је такође остала Емилија Попадић, професорка латинског која је у међувремену отишла у пензију, па је мало луцкастија него пре, али је и даље светска госпођа без длаке на језику.

Наоко парадоксално, на протестима чија су најпрепознатљивија лица глумци и глумице, нема Лидије Вукићевић, нема Виолете, нема једине која заправо игра – глумицу. Али није ни то чудно. Нису сви глумци исти и немају сви сродан политички став. Лидија Вукићевић се пре скоро двадесет година учланила у Српску радикалну странку, а и тај поступак као да је извирао из карактера Виолете Попадић.

Град изнад река стоји ко круна

Чак и неке споредне личности из „Бољег живота“ и данас повремено као да блесну у старој улози, а на рубу протеста. Кад поједини народни посланици прозивају Горицу Поповић, рецимо, због хонорара, као да од ње праве Дару Завишић, секретарицу и кратковеку љубавницу Гиге Попадића. А у таблоидним нападима на Николу Коју, само што му не кажу да је остао „усташа“ као Штеф Баленовић.

Лајтмотив „Бољег живота“ била је, наравно, истоимена песма Вокија Костића и Љубише Бачића коју је отпевао Дадо Топић, а који је „право“ на то стекао певајући „Флојда“, симбол једног ранијег Београда.

Постоји, међутим, једна друга песма и постоји спот који дођу као закашњели носталгични траг Београда из епохе „Бољег живота“. То је „Београд“ Владе и Бајке (и пријатеља), где Гага Николић, Преле, Бора Чорба, Бора Тодоровић, Бата Стојковић, Душко Ковачевић и Тирке, који се у споту појављују, као да симболички остављају град у аманет млађима – ником другом до Драгану Бјелогрлићу и Николи Који.

Човек који је у суботу говорио на протестима више је Боба Попадић „кроз чију главу кошава дува“, него творац „Монтевидеа“, „Сенки над Балканом“ и „Томе“. Не може неки Бакарец огадити граду људе који су његови симболи.

Људи траже боље себе

У јануару 1987. Београд је био главни град најлибералније републике у најлибералнијој држави источне Европе и истовремено главни град те целе велике државе. Можда је и хибрис био у том тренутку тражити „бољи живот“; што рече онај дворски афористичар: боље је непријатељ доброг.

У наредне три и по деценије, у тих дантеовских „пола животног пута“ што заиста су личили на „мрачну шуму“ (јер стварно, каква беше, и каква и данас често јесте, „мучно ли се збори“), живот је углавном бивао гори – и за Београд и за Београђане. Судбина сестра их није штедела: било је и сиротиње и санкција и избеглица и бомбардовања и клевета и остракизма. Свака шуша из суседства сматрала је за своје право и обавезу да на овај град пљуне, да га добро запљуне, да га оптужи за сва зла света. Уместо да читају шта је пророк Осија рекао за Јерусалем, уместо да разлоге за своју пропаст траже у себи самима, они су те разлоге фактурисали Београду.

Има Београд своје демоне и своје кривице, али оне регионално-душебрижничке су погрешно адресиране. Углавном, после локалних мука, кад се Београд вратио у свет, почео је да дели глобалне тегобе: од пандемије до страха од нуклеарне апокалипсе, а затим се, знамо, десила трагедија у „Рибникару“, трагедија без преседана.

Има, дакле, више од тридесет и пет година откад је Адолф Дадо Топић први пут отпевао:

Ја хоћу живот, бољи живот
лупам главу посред зида
где је танко ту се кида

Ја хоћу ипак да остварим сан
жеље све, па како буде
шта то вреди кад не спадам у тај сој
јер живот тражи боље људе.

Жеља за бољим животом, за остваривањем снова и жеља, је универзална. Дијагноза из последњег стиха, међутим, макар и добро звучи, није тачна. Што би рекао онај мизантроп из Гдањска: Живот не тражи ништа, живот је слепа брахијална сила којој не треба ништа осим да траје, да (се) живи, свеједно да ли су људи бољи или су гори.

Кад се каже да живот тражи боље људе, то заправо значи да људи траже боље себе. Зато људи излазе на протесте против насиља – да траже боље себе. Такозвани захтеви овде су мање битни. Суштина овде није дневнополитичка. Дневном политиком се баве узурпатори.

Људи који шетају се на узурпаторе на обазиру превише, али то овде ипак ваља рећи: они који ове протесте пљују и они који их посматрају у кључу редовног политичког живота, као аргумент за сопствену позицију, праве исту грешку. Ови протести су нешто друго. Због свог кључног разлога, овакви протести не могу бити поражени ни обесмишљени. Ако тражиш бољег себе, већ си победио.

Малолетни K.К. (13) и У.Б. (21) су почетком маја побили заједно 18 људи, пола од тог броја су деца основношколског узраста. Као да то није довољно смрти, сада су Срби у реакцији на те злочине спремни да угрозе будућност стотина хиљада друге српске деце. Скоро у трансу, под колективном хипнозом која им је олабавила све рампе рационалног мишљења, ходају београдским улицама у процесијама судњег дана, као да још једино две ствари могу да их смире: Други силазак Исуса на земљу, или барем насилна промена државне власти на земљи.

Тело и опасна душа српске нације тренутно показују понашање које нажалост препознајем као терапију пуштања официјелне крви – да убију неког владара, најрадије свог, па да се смире на неколико година. Понекад, пречесто, у резигнацији се питам: Јесу ли Срби чули за изборе? Знају ли да живе, и поред свих њених конкретних мањкавости овде и сада, у демократији? Да ли се још сећају да има и других начина смене власти, осим револуционарног беса?

Кад се пре неколико дана опозицијом разлио узвик „неће нама власт одређивати кад ће избори!“, врло нефер су заборавили да свуда у парламентарној демократији,  власт, то јест владајућа странка, одлучује о моменту расписивања избора, све у нади да ће не само опозицију ухватити неспремну, већ и коалиционе партнере. Та правила игре нису измислили ни АВ ни АБ, како их као авлијске псе ових дана зове колумна у загребачким „Новостима“, или „бубашвабе и зунзаре у клозету на крају села“ како их се назива у београдском „Данасу“. 

Али питање је, зашто се српска опозиција осећа неспремном за изборе? Па спремају се на смену већ годинама, али опет се сигурније осећају на улици, него на биралиштима. За ово друго је потребан рационалан план и предан рад, чак, изненађујуће, известан степен јединства и визије; док је за прво довољан само фурор.

Из таквог енергетског пројектила чистог беса рођено је неколико аксиома уврнуте логике: Ко је неутралан тај је за Вучића. Ко позива на одговорност јавне речи, тај је Вучићев. Ко не мрзи Вучића, није спреман да га засипа најпримитивнијим увредама, тај је крипто-Вучићевац, још гори од оних отворених. Кад се тврди да је Србија, и поред свих отворених питања, на путу економског просперитета, у Европи, корак по корак, то је случај недопустивог антисрпског оптимизма.

Ко каже да је Коста К. опасан психопата, несоцијализовани нарцис који је до пуног израза дошао већ у дечјој доби, тај занемарује утицај Дневника РТС-а на његов развој. Ко изјави да случај Косте К. и Уроша Б. само показује да је Србија део модерног глобалног света, тај нема пијетета према њиховим жртвама. Ко каже да су родитељи, школски психолози, пре њих учитељице и тете у вртићу морале да примете знаке поремећаја у понашању код Косте К, бруталност и садизам, тај занемарује утицаје владиног медијског апарата на њега.  

Искрено, и уз наду да читаоци схватају како говорим у своје име: Немам ништа против да се телевизије са затупљујућим ријалити програмима затворе. Али како је таква врста ћудоредне полиције немогућа у демократијама, било би довољно одузети им националне фреквенције и ставити их на ниво порно-канала, или програма насиља на дубоком web-у.

У шоку гледам моје колеге с РТС-а, па и себе, како смо проглашени Вучићевцима, још горе Милошевићевцима, Комраковцима и осталим ко-мраковима, само зато што су нас стеснили између домаћих фронтова који, да је мало разума и смисла, не би смели ни да постоје у таквој радикалности. Не мислим да су сви с РТС-а неутрални, али – хоћемо ли да спроведемо нову диференцијацију? Да се види ко је где? Да се истерујемо и спаљујемо? Тек да се зна, остали јужнословенски народи могу само да пљескају, што и раде.    

Не живе Срби ни под каквом милости или клетвом виших сила. Нису никакав посебно добар или лош народ, осим што су се запустили у властитом бесу. Не стоје на вечној казненој листи Запада, осим оној на коју су се уписали од осамдесетих година, кад су геостратешку игру одиграли трагично инфантилно. Вредни су као нација, виспрени, способни, нема им премца кад се фокусирају на неки задатак. Оно што их међутим мучи је то да не могу нигде даље, док не добију сто посто савршену власт за сто посто електората. Како тога нема нигде на свету, чекаће јако дуго, и то, бојим се, на улици.

Сваки новинар жели да је у праву. Кад сам у „Дуги“ 1991. назвала Милошевића „српским Молохом“ нисам желела да будем у праву. Кад сам очајавала што је Ђинђић одиграо карту Милошевића, а да није тражио брзи улазак Србије у ЕУ, мислила сам, глупа сам да схватим дубину његове визије. Кад сам у јулу пре три године писала текст о српској болести политичарењу, надала сам се да сам криво проценила.

Нажалост нисам. Надам се да ће читаоци и гледаоци РТС-а, стари и нови, наћи стрпљења да га још једном погледају, јер он ништа није изгубио на актуелности. Напротив.

И, ако се неко пита, моја лична неутралност престаје код европских интеграција – ја желим Србију у Европској унији. Не тек сада, већ од 1991. кад ме је Милошевићев РТС (РТБ), избацио с посла. И кад су моје колеге које данас воде РТС избациване из својих редакција на разним странама. На Мирине и Слобине интервенције у медијима није се могло рећи „не“. Вучићу се итекако каже „не“.  

„Политичарим, дакле постојим“, текст објављен јула 2020, је упутство за окончање револуције. То је смотани папирић који се не прилаже уз уџбенике за њихово подизање, који обично завршавају тамо где је најкрвавије. Дакле, ово је тај текст од пре три године, поновљен у целости:    

Политичарим, дакле, постојим

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си

Како год да се заврше нереди у Београду и другим српским градовима, нема разлога за радост.

Будући да тај лични и искуствени рефлекс дубоке сумњичавости према лековитим потенцијалима револуције многима није јасан, одговорићу на почетку једним примером из литературе.

У роману Очеви и оци, Слободан Селенић пише о Стевану, Србину који у енглеском Бристолу студира право и онда се крајем 20-тих година враћа у Београд као доктор наука, где постаје професор на универзитету.

Како је образован, одмерен у опхођењу, правник, из добре породице војвођанских Срба, дакле хабсбуршких Срба „из прека", све би га српске политичке партије хтеле код себе.

Стеван међутим одбија понуде да се политички активира, без обзира с које стране га моле, из владине или опозиционе. Његово објашњење у оff-у: „У Србији су гадости равномерно распоређене између позиције и опозиције."

Селенић ту употребљава једну страшну реч, која и дан данас виси изнад Србије као Дамоклов мач: Политичарење.

Политичарење значи деловање на јавној сцени не да се нешто промени, већ да се замагли; не да се некуда води, већ да се свађа без неког одређеног циља општег добра.

Српским политичким партијама није до политике, већ до политичарења, каже Стеван.

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си.

Само по себи, то чак и није тако страшно, политика је брига о општим интересима, модерни човек није спужва, од њега се очекује да има мишљење о јавним пословима.

Лоше је међутим што се те две стране константно налазе у страственом револуционарном расположењу, стално на улицама, на барикадама, по шумама и идеолошким кружоцима.

Политичари се или обожавају, или убијају; провокација и славодобитност владају јавним простором.

Национално биће се стално љушти као лук, требе се неподобни, одбацују неприлагођени, стигматизују неутрални, прозападни, про-латиничари, про-чудни и неприлагођени, они који не мрзе Хрвате, који не цупкају уз турски мелос или не иду на море у Грчку, они који се у шопингу у страној земљи не довикују с два краја робне куће.

Српско политичко биће је спремно на унутрашње обрачуне до последње капи властите крви!

Последице непродуктивног „политичарења" над властитим месом: Један кнез је брутално сасечен у Кошутњаку у деветнаестом веку, један краљ гурнут с балкона у двадесетом, један премијер устрељен у сред града у двадесет и првом.

Између се често и радо ишло на улицу, шифра 27. март 1941. И други народи су повремено аутодеструктивни, није то наравно ништа специфично српско, али тај тврдоглави рефлекс ауто-демонтаже који преживљава системе, владе, идеологије, декаде и векове, препознајем само у српском политичком бићу.

Српска нација мора смогнути снаге да искорачи из те историјски наплављене мустре насиља.

За почетак је довољно да изађе на изборе уместо да их бојкотује и онда се препусти бесу јер су победили они који нису бојкотовали изборе.

„Народ" још никад и нигде није победио на улици. Ако и јесте, историјски примери нас уче да је та победа брзо била запоседана од најмрачнијих политичких снага, од њих темељно апроприсана и трансформисана у смртоносно оружје.

Довољно је споменути Француску или Октобарску револуцију, или, ближе кући, антифашистичку борбу у бившој Југославији.

Решење је у техничком смислу врло једноставно.

Неколико мирних трансфера државне власти у Србији, и проклетство „политичарења" је сломљено. Ко добије изборе, влада до краја легислативног периода. Ко изгуби изборе, спрема се за нове. Ко бојкотује изборе, губи право да виче неправда.

Ако се победник инаугурише на улици, Србија ће сутра добити исто што је и имала - две љуто зараћене стране.

„Проблем Милошевић" је могао бити решаван само кроз револуцију. Али и она је била у легалистичком оквиру, јер је до нереда дошло након што је Милошевић одбио да призна резултате изборе.

„Проблем Вучић" јасно лежи у оквиру демократских циљева и средстава. И држава и електорат имају обавезу сврсисходне употребе властите силе.

А политичке странке? Оне имају обавезу да коначно пређу на одговорну политику и напусте политичарење.

Историјска карма револуционалних смена власти у Србији мора бити разбијена. У супротном, нација ће увек стајати на неком почетку.

У љубави је почетак можда најлепши, али у државној политици он је клетва.

Средином јуна 1999. године група мушкараца одевених већином у избледеле маскирне униформе заузела је бусију на локалном путу негде између Урошевца и македонске границе. Њихов контролни пункт, како су га назвали, чинило је неколико олупаних плеханих буради и изломљених дасака спојених жицом. Даље се, без њихове дозволе, није могло. Тако су бар тврдили.

Цеви „калашњикова” усмерили су ка земљи док су америчком пуковнику, који је ликом и гласом необично личио на Роберта Дувала у Апокалипси данас, објашњавали да, пошто су победили у рату, имају право да контролишу земљу.

„Покушаћу да поједноставим. Уколико одмах не одете срушићу барикаду и похапсићу вас“, рекао им је Џо Андерсон, који је петнаестак година касније догурао до команданта америчких снага у Авганистану. „Можемо ово да урадимо на лак или тежак начин. Јесте ли разумели шта сам вам рекао?”

Човека с којим је разговарао, свеже обријаног мушкарца са црвеном капом и скоро новом униформом, наступ Американца није претерано дојмио. Слушао га је незаинтересовано све док ка његовом „чек поинту“ није кренуло оклопно возило „бредли“ са аутоматским топом упереним право у вођу групе припадника Ослободилачке војске Косова.

Пар секунди касније, поред пута остала је гомила лима испресавијаног око остатака дасака. За сваки случај, баш у том тренутку изнад глава им је пролетео „блек хок”, дижући за собом облак црвенкасте прашине. Контролни пунктови ОВК се више никада нису појавили.

Било је то прва у низу васпитних мера које су Американци, од тада па до списка упозорења Аљбину Куртију после недавних догађаја на северу Косова, вежбали на више или мање важним лидерима косовских Албанаца.

Американци у Приштини

Дуели, додуше ретки, између Американаца и Албанаца потом су се преселили у Приштину у којој је тек формирана мисија Уједињених нација некако покушавала да заузда насиље и преузме контролу од дојучерашњих герилаца прекомандованих на места министара, председника општина и локалних предузећа.

У четвороспратницу у центру града уселила се тада и косовска прелазна влада, на чијем се челу налазио Хашим Тачи. Тачијева влада, настала на основу споразума лидера косовских Албанаца постигнутог почетком 1999. године, сматрала је да има легитимитет да руководи Косовом, бар са једнаком снагом као и УНМИК који је на ноге покушавао да постави Серђо Вијера де Мело – човек за специјалне задатке тадашњег шефа УН Кофија Анана. 

Натезање између Тачија и Американаца око овлашћења трајало је све док представници Вашингтона, притиснути са свих страна критикама због двадесетак убистава месечно и приличне анархије која је владала, нису наложили некадашњем политичком лидеру ОВК да распусти владу и склопи споразум са главним ривалом – тадашњим лидером Демократског савеза Косова, Ибрахимом Руговом.

Средином децембра 1999. године, Тачи и Ругова су потписали споразум којим је дефинисан начин како ће Косовом бити управљано до првих избора, при чему је извршна и судска власт остала у рукама шефа УНМИК-а Бернара Кушнера, док су титуле које су до тада својатала двојица најутицајнијих лидера косовских Албанаца, премијер Тачи и председник Ругова, једноставно престале да постоје.

Американци су овакав развој ситуације представили као нови успех, али је Ругова свега неколико дана касније одлучио да ће, ипак, до избора задржати титулу председника, од чега је одустао после још једног сусрета са америчким дипломатама.

Насиље над Србима

До краја 1999. године, Американци су лидерима косовских Албанаца, пре свега онима који су тек скинули униформе ОВК, поделили још неколико оштрих лекција, махом због таласа насиља према преосталим Србима и осталим неалбанцима.

У првих шест месеци од доласка 45.000 војника НАТО и око 1.500 припадника међународне полиције, на Косову је убијено око 400 Срба, што су Американци, у почетку повремено, покушавали да зауставе усмеравајући прилично обзирно локалне лидере да изградњу демократије претпоставе расту насиља.

Када је крајем децембра те године ситуација постала неподношљива до мере да представници косовских Срба више нису желели да на било који начин учествују у изградњи будућих институција, Американци су оштрим тоном убедили све бивше герилце да насиље мора да престане или ће се суочити са последицама. Неколико дана касније, ниво насиља је нагло опао, далеко испод до тада редовних двадесетак убистава недељно.

До краја 2000. године, америчка дипломатија на терену имала је на Косову озбиљну акцију свега једном, уочи одржавања првих локалних избора у октобру, којима су претходили обрачуни герилаца прекомандованих у политику са присталицама Ибрахима Ругове и новинарима.

У месецима који су претходили гласању, убијено је десетак Руговиних присталица и кандидата, док је неколико било рањено или мучено. Бомба је бачена и на зграду у центру Приштине у којој се налазило седиште неколико мањих политичких странака и канцеларија владе СР Југославије. Рањено је и неколико новинара, док судбина једног од њих, Марјана Мелонашија, ни до данас није разјашњена.

Талас насиља је престао после још једног оштрог упозорења Американаца, непосредно пред изборе на којима је Руговина странка освојила око 44 одсто гласова. 

Успон Рамуша Хариданаја

Те године Американци су, у потрази за каквом политичком стабилношћу, заштитили Рамуша Харадинаја после обрачуна са ривалским кланом Мусај у јуну 2000. године недалеко од Дечана.

Харадинај је тада предводио групу од тридесетак припадника Косовског заштитног корпуса у нападу на посед породице Мусај, блиске политичком концепту Ибрахима Ругове.

Харадинај је том приликом рањен шрапнелима од гранате наводно испаљене из ручног бацача, али је после„хистеричне интервенције“ Американаца, како су западноевропски припадници Унмикове полиције тада говорили, прво хеликоптером пребачен у Бондстил код Урошевца, а затим у базу Рамштајн у Немачкој.

Пуцњава недалеко од Дечана која је према речима очевидаца личила на прави мали рат, у приличној мери је пољуљала углед међународне полиције на Косову, али и унела раздор међу разне западне обавештајне службе које су 1999. и 2000. године биле активне на Косову, покушавајући да сукобљене групе које су деловале под окриљем ОВК ставе под какву-такву политичку контролу.

„То је суштински представљало увреду за нашу интелигенцију“, рекао је један од међународних полицајаца укључених у истрагу покренуту поводом напада на породицу Мусај. „Американци су покупили све доказе, укључујући и зрна извађена из зида око куће породице Мусај, а у бази Бондстил показали су нам нову, тек отпаковану, белу мајицу покушавајући на тај начин да покажу да Харадинај није рањен током инцидента.“ Неколико пута је најављивано да би се истрага о том случају могла обновити, али се то никада није догодило.

Од тренутка када се вратио из Немачке, Рамушу Харадинају у околини Дечана нико више се није усудио да се супротстави, укључујући и партију Хашима Тачија.

Македонски рат

Презиме Харадинај је током 2001. године често повезивано са сукобима у Македонији и на југу Србије. Као крунски доказ те тврдње, наводи се да се Рамуш Харадинај „лако одрекао“ услуга свог главног војног саветника, некадашњег официра ЈНА Гзима Остренија, који је у Македонији имао исту улогу коју је претходно имао на западу Косова.

У таквом распореду снага, наводили су западни обавештајци, Рамушов брат Даут имао је задатак да координише транспорт оружја и људства, махом припадника КЗК, са Косова на територију Македоније.

У покушају да смањи утицај косовских герилаца на рат у Македонији, администрација тадашњег председника САД Џорџа Буша саставила је „црну листу” организација и појединаца који представљају сметњу стабилности и развоју демократије на Балкану, на којој су се нашли и командант македонске подружнице ОВК Али Ахмети и Даут Харадинај.

Американце сматрају најзаслужнијима што је Ахметијева оружана формација усред рата са уједињења западне Македоније и Косова циљ борбе преусмерила на права Албанаца у тој држави. 

Осим у Македонији, Рамуш Харадинај је био активно укључен и у немире који су готово две године потресали југ Србије, те је у име албанских лидера, уз неизбежног Хашима Тачија, 2000. године под огромним притиском Американаца натеран да потпише Гњилански споразум, којим се Албанци обавезују на једностран прекид непријатељстава и расформиравање Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.

Даутов утицај на даље догађаје у Македонији неутралисан је тако што је пред изборе 2005. године осуђен на затворску казну због учешћа у мучењу и убиству четворице Албанаца после рата. Име Даута Харадинаја и даље се налази на америчкој црној листи особа које представљају опасност по стабилност у региону.

Американци су преузели кредит и за убеђивање Рамуша Харадинаја да се 2019. године одрекне некадашњег шефа главног штаба Ослободилачке војске Косова, Сулејмана Сељимија, који му је до изрицања пресуде за ратне злочине, био политички саветник. 

Како је Курти постао део проблема

Курти, који је у последњих неколико дана успео да Американце разбесни до мере да су му забранили састанке са званичницима САД, отказали учешће косовских војника у маневрима НАТО-а и обуставили лобирање за даља признавања косовске независности, на ратној је нози са Стејт департментом још од 2013. године.

Током демонстрација његовог покрета Самоопредељење крајем јуна те године, повређена је тадашња америчка амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џејкобсон, после чега га је Филип Рикер назвао „кловном који жели да буде насилан“.

Ништа боље мишљење о Куртију у то време нису имали ни остали амерички званичници, сматрајући га за проблематичног кавгаџију без јасног политичког концепта и ваљане подршке међу Албанцима.

Недуго пошто га је међународна заједница прецртала са списка потенцијалних решења за невоље које су се гомилале у врху косовских власти, Курти је на првим изборима на којима је Самоопредељење озбиљно учествовало освојио 12 одсто гласова и најавио скок у хијерархији на косовској политичкој сцени.

У новој подели политичких улога, Самоопредељење се одлучило за серију жестоких акција, које су почеле почетком октобра 2015. године, када су Курти и група посланика његове странке бацили сузавац током седнице косовског парламента и изазвали додатни гнев ионако нимало им наклоњених међународних званичника. 

Побунили су се и против Бриселског споразума и демаркације са Црном Гором, тражећи да влада одустане од тих споразума. Прикључио им се тада и шеф Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, који је на заседањима комисије за демаркацију мапама гађао шефа тог тела. Популарност Самоопредељења наставила је да расте.

Американци се сматрају најзаслужнијим што је прва Куртијева влада, 2020. године, трајала свега 50 дана пре него што јој је у парламенту изгласано неповерење.

Годину дана после тога Курти је још једном убедљиво победио на изборима и формирао нови кабинет, заклињујући се да неће правити нове компромисе у односима са Београдом, те да је план који је начинио некадашњи фински председник Марти Ахтисари „крајња цена” коју је спреман да плати за западну подршку проглашењу независности 2008. године.

Дипломате, пак, сматрају да на свету не постоји место на којем Американци имају више утицаја него у Приштини, али да Курти, ослањајући се на подршку бирача, једноставно одбија да се повинује жељама Вашингтона.

На инциденте на северу Косову од пре два дана реаговао је и амерички државни секретар Ентони Блинкен, оптуживши приштинске власти за њихово изазивање и позвао Аљбина Куртија да хитно обустави насилне мере и врати се дијалогу са Београдом који се води уз посредовање ЕУ. „Снажно осуђујемо акције владе Косова које ескалирају тензије на северу и повећавају нестабилност”, навео је Блинкен на Твитеру.

Убрзо потом огласио се и Аљбин Курти који је у укорио америчког државног секретара због ове изјаве. „Мислим да то није само неправедно, погрешно и штетно, већ је у исто време и веома наивно. Можда ће секретар Блинкен ово додатно објаснити једног дана, али то дефинитивно није било од помоћи“, рекао је Курти за Гардијан.

Поред Блинкенове, и тврдња америчког амбасадора у Приштини Џефрија Ховенијера да је Курти игнорисао његове позиве да смири ситуацију на северу Косова, због чега ће морати да се суочи са последицама, могла би представљати озбиљну назнаку у којем ће се правцу његова политичка каријера убудуће кретати.

Примедбу о ожалошћеној  медијској породици која је остала иза политичке демисије Мила Ђукановића тешко је одбацити као сарказам, јер је довољно реалних елемената који је потврђују у пракси. У читавом региону су опозициони, или такозвани „прозападни“ медији реаговали из стања шока. Сарајевски су били збуњени, београдски по тону љутито-бесни. Загребачки медији су без изузетка држали високи тон једва спасених из ватри Југославије, који пуни искуства као бундева коштица, из очинске брижности упозоравају наивни Запад да ће читав простор бивше Југославије, минус Словеније и Хрватске, практично главни разлог због кога се 1991. и ишло у рат, сада без метка пасти у српско крило.  

У читавом региону највеће слагање између политике и медија постоји у Хрватској, па је феномен ожалошћене породице најлакше пратити у Загребу. Главна нота је ова: Београд би коначно, са задршком, могао да победи у рату који је већ изгубио, а све због тога што је Мило Ђукановић, гарант црногорске суверености, демократије, просперитета и прозападне оријентације, изгубио на изборима. Наравно да се у том контексту увек спомену његов криминал и клијентелизам, али закључак је увек исти – да је Јаков Милатовић кукавичје јаје, „па је између четниклука и корупције увек боље гласати за корупцију“, како каже загребачки политиколог Александар Мусић („Пети дан“ ХРТ 3, 14. априла).

Ако се читају европски медији, развидно је да је пад Ђукановића, као и моменат кад се то догађа, део западног пројекта за Балкан. Неодржив и неодбрањив, Мило је испоручен бесу електората. Преко ноћи је из медијских извештаја нестао атрибут „прозападни“ као главна Милова карактеристика. Прешалтавало се у ходу, у секундама и минутима.

Сви су пазили да се не истрчавају, или не дај боже тугују. Само се хрватска медијска сцена, спора за хитне редефиниције прозападног ткива и штива, нашла у отвореном офсајду

Четири грације пошле у рације

Постојале су четири Југославије. Интегративна фигура прве је био краљ Александар, друге Тито, треће нико, четврте Мило. Ова последња је функционисала, и још је жива, као fan club и медијска мрежа за подршку Ђукановића. Ову трећу описује, без свести шта он то описује, Романо Болковић у емисији „1 на 1“ (ХРТ4, 11. априла 2023), где је угостио најжешћу противницу Ђукановића, Милку Тадић Мијовић из Монитора.

Болковић: „Али ипак он је.... Мило је импонирао свима у регији, од Мајки Сребренице до читаве Хрватске. Моје искуство је, кад год сам имао госте који би доводили у питање политику Миле Ђукановића, називале би колеге, називале најразличитије инстанце од свукуд и питале зашто се то ради, па Мило је с нама добар! У Сарајеву, у свим регионима, у Хрватској, јавља се зебња због Ђукановићева пада. Али ипак... у свим државама око Црне Горе ви имате врло озбиљне инстанце и институције, имате људе са именима од интегритета, као Пусић, Кораћ, Бисерко, који не могу да схвате такве као ви који се ангажирају против Мила!“ 

Узалуд је Милка разлагала како је Мило у три деценије увео тврди режим апсолутне контроле, да краде и фалсификује изборе најмање од 2013, да се последњих петнаест година одржава „на голој сили и корупцији“, те да је она „срећна да је такав систем срушен, на изборима и на миран начин, што није било сигурно“.

Узалуд, јер би реакције водитеља увек биле „али ипак он је...“ Али ипак он је добар, гарант мира, уједињујућа фигура, прозападно оријентисан, пријатељ са свим прогресивним медијима, новинарима и невладиним организацијама у региону! 

Мило је галионски уједињавао ту медијско-активистичку мрежу коју, не као критику већ напротив као ламент над бољом медијском прошлошћу, описује Болковић. Како је тај подухват Ђукановићу полазио за руком, интересантније је за неке друге инстанце. Ко је међутим одржавао и сервисирао ту мрежу, већ је занимљивији феномен. Ко је називао Болковића кад је, чисто да не задрема, у госте звао Милове критичаре? Ко је стајао на другом крају телефонске везе – човек, група, менталитет, страх, или политичка мисао?

Одговор је, звали су сви заједно. Вођа је био, а процес водио, не човек, већ један јакобински морални рефлекс који је најпре изнегован у старом Фералу, а онда се као стандард доброг и одговорног новинарства раширио по оним медијима који су се самомобилизовали на програму радикалног атеизма и бескомпромисне борбе против сваког националног осећаја.

Где год се погледа по свету, притисци националног као цивилне религије (погледати Украјину овог момента!) и процеси ресакрализације религиозног све су изразитији. Овде се не ради о било чијем приватном ставу, већ о реалним, савременим, историјски жилавим и екстремно виталним принципима модерне интеграције: Нацији као глобалном, темељном државном принципу (nation states) и религији као идентитетском елементу у барем три четвртине света.

Каква права на нацију и религију имају у том контексту Србија и генерално Срби? 

Како смо се надали, лоше смо се растали

Теза један: Ферал је изворно подигао медијску револуцију против глупости, баналности и зла које се окупљало и политички консолидовало у Другој Југославији, у наставку екс-југословенским републикама. У међувремену је та револуција постала друштвено реакционарна и контрапродуктивна за било какав вид толеранције и минималног консензуса, како унутар пост-југословенских друштава, тако и између њих. Она је до сада на разним пунктовима кривуље Зг-Бг-Са-Пг појела добар део властите деце, међу њима и покојег Викторијанца, што и није неки проблем, али јесте то да њени нови изданци прете да поједу и будућност тек рођених генерација.

Теза два: Виктор и Викторијанци су по личном и професионалном хабитусу били и остали бескомпромисни у обрачуну са политичким гњидама, хуљама и нитковима свих фела (викторијански термини), несмиљени према бахатим татима и лоповима у врховима власти, окрутни у опхођењу са нижима духом (библијски термин) који седе у парламентима и владама, крајње нетрпељиви према идентитетским елементима СВАКЕ нације, религије и цркве, и СВАКОГ симболичког система који има намеру трајања. 

Истовремено су демонстрирали невероватну суздржаност, доброхотност, скоро мекоћу у медијском третману донедавног црногорског председника Мила Ђукановића. Ауторитарни клијентелистички систем који је Мило годину за годином градио и одржавао у својој приватној државици од 600.000 душа остао је потпуно испод викторијанског радара. Окретали су главу од чињенице да је Мило трансформирао државу у предузетника на тржишту глобалног криминала, да је водио политику запоседања, присвајања и рушења институција, да је свесно охрабривао дезинтеграцију и поларизацију друштва на свим нивоима (све констатације Милке Тадић Мијовић).   

Теза три: Caput Викторијанаца као организационо лабаве, али идеолошки хомогене групе, седи од 2008. у загребачким Новостима, листу који себе назива „самосталним српским тједником“ иако се, contradictio in adjecto, финансира из државних средстава Републике Хрватске за помоћ националним мањинама. Односно, Виктор Иванчић физички седи на једном далматинском отоку, а Новости само користи као формалну базу, надстрешницу, уточиште, склониште, што му формацијски даје изврстан положај да надгледа континуитет друштвених подела из деведесетих на подручју читаве бивше Југославије, уз то прати рад нових љутих, бесних, вербално необузданих Викторијанаца, израслих у медијима као печурке на фекалном хумусу.

У Новостима је практично недодирљив јер, какве год да су данашње хрватске власти, колико год се у њима нашли појединци носталгични према историјском зову усташије, хрватска држава никад неће кренути на Новости. Прво, стварно би било дегутантно. Друго, зашто и би, кад Виктор и неколико редакцијских Викторијанаца тако лепо подижу нетрпељивост Хрвата према српским сународницима, да то треба прихватити као поклон.   

Истраживачко питање: Како се лист српске мањине у Хрватској претворио у духовни центар четврте Југославије за производњу сталне поларизације и нетрпељивости? Или, пошто ту нису сви исти, и ауторка уопште не жели да се спушта на тај ниво да објашњава како не мисли на све новинаре који у њему раде: Како су Новости доделиле малу секуларну капелицу Виктору и Викторијанцима да из ње систематски руше политички уговор Српског народног вијећа, који лежи у помирењу Срба са собом, са Хрватима и са Матицом?  

Прва теза: Докле је легитимна дезинтеграција основних друштвених принципа?

По светоназору изворних Викторијанаца, дакле код самог Виктора и његовог најближег круга који је у самодефиницији анархичан, институције као нацију, државу, религију и цркву напросто треба поништити. Наравно да Викторијанци имају сензоре за количину зла, пометње, па и директне глупости којима оне могу бити и историјски јесу бивале испуњене. Али реалан степен компромитације тих институција Викторијанце у крајњој линији не занима, јер по њима оне генерално, да је памети у друштву, немају право на постојање.

Шта уместо њих? Битна одлика Викторијанаца, изворних као и касније придошлих, у том духу стасалих, управо је то да они немају алтернативу. Они су весници буре и јакобинци, они руше и разваљују, прозивају и демонтирају, али како су им критеријуми јако високи, сковани по менталном склопу Робеспјера, Савонароле и Бакуњина, немају скалу по којој би поредили државе и политичаре. Још мање цркве и епископе, јер за то би било потребно нешто знања, онако, чисто теоријског знања, а оно је код Викторијанаца роба хронично под несташицама. Све је за 1 или 5, а како у пракси нема никог ко заслужује 5, а и јединице ретко дају, онда је све за дубоки минус.

Сви су покварени, тврде Викторијанци. Кога онда ту занимају детаљи?  

О „цетињском пичвајзу“ (викторијански термин за устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу у септембру 2021) Виктор Иванчић каже: „Штета је (...) не препознати истосполне партнере који се у близини олтара прпошно држе за ручице, наиме – цркву и државу“.

Технички гледано, највише штете остаје иза Викторијанаца кад пишу о ономе што не знају, а кад се не зна, не може се изрећи ни нова заблуда. Комплексности их иритирају, па одбијају терор непотребних детаља. „То“ кад се црква и држава као држе за руке има име, зове се symphonia/Συμφωνία и за њену теолошко-правну дефиницију бију се битке између световних и црквених власти још од Константина Великог. Пребацити све на леђа СПЦ је као кад се у серији од миленијум и по наставака одгледа једна епизода, и она насумице изабрана, па дигне дрека.  

Католичка црква се од symphoniјe службено опростила тек у прошлом веку. Код протестантских се то кад се црква и држава „у близини олтара прпошно држе за ручице“ зове summus episcopus. Код немачких Лутеранаца се тако звало од доба Реформације, но исти принцип и данас влада у Великој Британији, где је краљ истовремено поглавар Цркве Енглеске (Church of England).

Symphonia остаје проблем Православља, али, осим делимично у Бугарској, нема у овим крајевима православних цркава које би наступале у активној „симфонији“ с државом. Србија је по уставу световна држава, СПЦ по темељном акту нема повлашћени положај. У пракси наравно има, али га на пример има и Католичка црква у световној Аустрији. Чак у том погледу српски устав гарантује више од аустријског, јер директно каже „Србија је световна држава“, док аустријски само говори о неутралности државе. 

Неоспорно има српских епископа који би Цркву у константиновској хармонији радо повезали са Државом, али, питање за новинаре који пишу о том проблему је: колико у томе успевају? На колику подршку у самом врху СПЦ-а могу да рачунају? Да ли је „брак са државом“ активна политика патријарха Порфирија?

Уместо да се СПЦ смести равно у координате православне simphoniјe – где су, на пример, много горе не само Руска православна црква, већ и нови неканонски Кијевски патријархат, који не може да направи корак без украјинске државе, семантизују се лезбијска веза, православни десант и Порфирије као „петпарачки кривотворитељ хришћанства“ док „булазни на развалинама секуларног друштва“.

Интересантно је у том конкретном случају (устоличење Јоаникија), да је Caput Викторијанаца nolens-volens промовисао управо то чега се ужасава, стопостотну симфонију на другој страни. Милова држава је у том моменту стварала црногорску православну цркву, која без државе не би могла да направи ни корака, као ни украјинска. Или је можда писац стварно мислио да ће, кад се СПЦ протера, или из властите савести повуче из Црне Горе, Црногорци одреда постати атеисти? Никад један простор не остаје религиозно празан.

Постоји религија као институција, и постоји црква као организација. Ако се у том делу појави вакум, он ће се по правилу односити на религиозни осећај избушен атеизмом, али и то само у контингентном случају Европе, како каже немачки социолог религије Ханс Јоас. Организациони вакум не постоји нигде, како у хришћанству, тако ни у другим религиозним организација.

Ако се избаци канонска СПЦ из Црне Горе, из кутије ће искочити неканонска црногорска. У Украјини је још компликованије, јер се за рачун државне неканонске, истерује канонска црква Московског патријархата, и то она која се већ одвојила од Москве, али јој то не помаже. У оба случаја, да би неканонско постало канонско, неопходна је активна, конфронтациона политика државе на свим нивоима, чиме се долази до националистичког етатизма на куб и квадрат, управо оно против чега се Викторијанци декларативно боре.     

По степену незнања с којим улећу у црвену и религиозну тематику, иако не по вокабулару, Викторијанцима се могу наћи паралеле и у већим хрватским медијима. У дугом тексту туговања за Милом, новинари Јутарњег листа Вурушић/Бајруши оптужују СПЦ јер не признаје државну насилну деложацију украјинских монаха Московског патријархата из Кијевске златне лавре и тај чин назива „државним терором“. „То никога не треба да чуди“, пишу та двојица, „јер кад је 2019. Православној цркви Украјине додијељена аутокефалност, то јест независност од Московске патријаршије, на страну Руске православне цркве тада је стала само СПЦ.“

Храбра тврдња, јер од 14 аутокефалних православних цркава само 4, и словима само четири, признаје одлуку Васељенског патријарха о неканонској украјинској цркви – Грчка црква, Кипарска црква и Александријски патријархат, организације које увек иду у пакету са Васељенском патријаршијом.

У стварности, десет аутокефалних православних цркава не признаје Кијевски патријархат – али Јутарњи лист подастире својим читаоцима податак да у „симфонијском“ својству, то јест за добробит Путина и Вучића, то чине само РПЦ и СПЦ. 

Закључак: Главни морални аргумент свих Викторијанаца је да они имају једнак став према свим нацијама, политичарима, државама и црквама, те да их се стога не може назвати националистима и биготима. То је апсолутно тачно, али само утолико што им сви подједнако иду на нерве. Највећи уступак који су склони да учине субјектима и објектима своје критике, јесте то да их треба раздвајати као отпад. За нешто више фали им воље и нешто друштвене теорије, стога од свих унутрашњих капацитета користе само голо искуство о томе шта рат чини људима. Ни ту међутим нису стигли први на миленијумско поприште бешчашћа, па је њихова уравниловка често само тантрум балканског барбарогенија. Сви им се чине једнаки, јер се једино тако свему може узети смисао. Некад и буквално једнаки, као у недавном тексту Анте Томића. Аутор није Викторијанац у ужем смислу, али јесте по маниру. У реченици: „Ако ћете опет гласати за Пленковића, рачунајте да ћете добити некога врло налик Вучићу.“ (Јутарњи, 14. априла), експлицитно се, као и у читавом тексту, разлаже принцип модерног викторијанства да су сви исти, а кад се разлике и допуштају, онда само у смислу отпада за различите контејнере.

Ако је гордост хвалити се знањем, да ли је знак богобојазности поносити се незнањем? 

Друга теза: Како је Мило остао у милости Викторијанаца?

То је питање за милион долара. Не у односу на сам тип викторијанског новинарства и његових главних представника, јер не мислим да њихово одустајање од „разврставања отпада“ има цену, односно да се тек тако продаје и купује за новац. Осим тога, неки од њих живе у релативном благостању, до ког су дошли управо доследном методиком уравниловке према свим институцијама и феноменима на простору четврте Југославије. Све то их не мотивише да боље посматрају, или, у оним случајевима кад добро виде, да покажу више вербалне самоконтроле. 

Укратко, Викторијанци су бескомпромисни, чак и на властиту штету. Feral Tribune није уништен под налетима ХДЗ-а, иако изворни Викторијанци то тако виде. Уништио га је, односно ставио у безнадежну позицију јакобински дух његовог вођства, како према вани, тако и унутра према властитој редакцији. Сликовито би се рекло да су узурпирали интерес властитог медија, као што је Милошевић својевремено отео и узурпирао српски национални интерес.

Политичка сатира је ненадмашна у томе да рефлекторкама осветли слабости људских творевина. Кад се пак њен угао доследно рашири до анархистичког погледа на свет, руши се смисао друштвеног ангажмана. Чак и појединачног живота кад се човек пита: зашто да ја уопште устанем из кревета, кад је све већ исто? Нећу да изађем на изборе, нећу да сортирам ђубре, шта ми могу! Дође ипак један тренутак, посебно после ратова, кад постане важније како градити, него како растурати, но професионална еволуција је Викторијанцима у принципу страна.   

Како је онда према Милу „који је створио клептократски режим и подјељено друштво у ком су људи унутар властитих породица водили мале ратове“ (Милка Тадић Мијовић) викторијанска сцена била тако блага? Чиме ју је купио – таштином, признањем, јавном бином, професионалном промоцијом? Можда друштвеним смислом своје владавине?

Делимично да, све то заједно. Викторијанци, који по дефиницији нису никад били ничији, и због тога појединачно пролазили кроз егзистенцијални пакао, једног су тренутка пожелели да имају неког свог, и то по властитим условима, а то им је Мило дао.   

Компромис са једним таквим режимом је међутим скупо плаћен. Кредибилитет типа „нама су сви исти (дрек)“ је изгубљен, јер је Мило постао „дрек“ коме се није смело паковати. Направили су изузетак, и због њега се нашли декодирани у матрици која их разоткрива као јакобинце модерног типа, ништа више.  

Ријеч, слика и прилика

Недоследности су велике, понеке и духовите. У јесен пре десет година – тренутак у коме почиње Милов клизајући пад – у Подгорици је отворена изложба „Ријеч, слика и непријатељ“, од организатора Владимира Бебе Поповића и његовог Института за јавну политику, пропагирана као „изложба од новинара за новинаре“. Обрачун режимских новинара са опозиционим новинарима би било тачније, истовремено и тужније, јер нашу професију показује као чопоре паса у потрази за газдом.  

Конкретно, био је то обрачун „Милових“ медија са не-Миловим Вијестима и Монитором. Изложба је показивала више од хиљаду насловних страна махом та два споменута листа. Кад се погледају облепљени зидови, нема сумње да су наслови брутални, монтаже грубе, поруке агресивне, те да је све то у пакету више доказ ратног стања, него критичке свести.  

Цитат из једног извештаја „Миловог“ медија о стању у „не-Миловим“ новинама, дакле о писању Вијести и Монитора: „Најстрашније је што се људи без пардона дискредитују, а то је типично за оне који мало знају или који манипулишу. Ради се о дискредитацији особа и разапињању на ступ срама. Највећи дио новинара је са средњом школом, али то у нашој средини има успјеха, јер је наш менталитет тежак и циничан. Код нас медији често сами дижу оптужнице и сами доносе пресуде, све то у спрези са одређеним интересним групама и невладиним организацијама. То је иста матрица, иста памет, иста логика, иста лексика, исти концепт који траје већ годинама.“

Случај пројекције? И да и не. Вијести и Монитор јесу били груби, и успутни поглед то открива, али ништа више од остале медијске сцене са којом су лежали у клинчу, а која ту није показана. Исечак је манипулативно изабран. Са обе стране је владао исти викторијски дух и метод, чак иако није било Виктора. Но и он сам се једног тренутка појавио и од Бебе Поповића примио награду за храбро и конструктивно новинарство.

Резиме: Caput Викторијанаца пропагандиста? И да и не. Не са намером, да у последици. Не директно, већ као пионир једног одређеног медијског стила који је кренуо од сатире, да би стигао до радикалног друштвеног, дакле световног нихилизма. На крају, чак је и естетски дух старог Ферал Трибуна, као и данашњих Новости, лебдео изнад изложбе „Ријеч, слика и непријатељ“. За доказ погледати графички дизајн слова у опреми тематских сегмената.

Анекс друге тезе: Црна Гора, однос официра и попова 1 на 1

Али, чак и у својим најгорим моментима, Виктор је с правом икона Викторијанаца. Многи не добаце до његове професионалне вештине и талента. То је евидентно ако се погледају текстови пренети из Младине и скупљени на Ф-странице „Хени Ерцег Fan Club“.

Исто тако, кад се претресу колумне Марка Видојковића у викторијанском „Данасу“ (парафраза „Између лопова и фашисте бирам лопова“, ал немој да ме неко погрешно цитира, јер је то рекао Анте Томић, ја само мислим тако), у очи одмах упада квалитет оригинала. Оригинална игноранција је атрактивнија од копиране, нема сумње. Он, оригинал, велики је квалитет који је породио велики неквалитет, још већу манипулацију и морално делегитимисао цивилизовано опхођење унутар јавног дискурса.   

За разлику од низа викторијанских таласа који се концентрично шире око оригиналног импулса, у поређењу са проницљивошћу анализа, или штета које иза себе остављају, има и оних који су само забавни.

На пример Петар Томев Митрикески, загребачки генетичар македонско-бугарског порекла, стручњак за молекуларну биологију гљива и вишећелијских биљака, у Хрватској медијски експониран као специјалиста за однос између науке и хришћанства, посебно разлике које у томе показују Католичка и Православна црква. Експертски сигурно, Митрикески је у споменутом „Петом дану“ изговарао следеће мудрости и при томе од узбуђења стално почињао истом омашком:

„Они (Вучић, Србија и СПЦ, прим В.К. ) – желе одрадити уништавање српске.... уништавање црногорске неовисности у зеленашком смислу.“

Или: „Кад се српски свет увуче у руски свет, онда ми овде имамо лагано проблема.“

О иницијативи „Отворени Балкан“ или „доле НАТО“: „НАТО би дао Српски свет који не би мењао границе, али би ширио антикултуру и одвојио би нас од наше традиције, а то је смрт.“

На крају апсолутни бисер: „У Србији... у Црној гори тренутно дјелује око 600 свећеника СПЦ, а имате тамо једног новинара који ми тачно не пада на памет како се зове, он каже, према њиховим анализама интерним, да је њихов број троструко или четвороструко већи и да се приближава броју дјелатних црногорских часника, а тај је негдје око 2700... што је заправо начин на који СПЦ влада оним сентиманом.“

Узалуд га је Александар Мусић у истој емисији, као аналитичар аналитичара, упозоравао да је то што говори „паразитирање на илузији традиционалних црногорских подјела, које су сад вриједносно-цивилизацијске“.

Не бива. Коментатор ХРТ-а Митрикески је остао да салутира пред поповима.    

Трећа теза: Како су српске Новости постале дезинтеграциони унутарнационални и међунационални елеменат?

Основни проблем који хрватски медији и политика имају са падом Мила Ђукановића јесте измењени статус Србије у западним плановима за регион. Непознаница која их мучи јесте колико је Србија већ постала прозападна испод проруске оријентације као камуфлаже, и колико је Запад спреман да за то награди Београд? Пуштање Мила низ воду и победа Милатовића била би прва у низу „награда“ које ће Београд добити, а које кулминирају у заокруживању „српског света“, на меки начин, без рата и мењања граница, само уз помоћ српске „антикултуре“ (Митрикески).

За разлику од већине европских медија који ће ствар разводнити кроз „вредности“, загребачки медији су врло осетљиви на топос реалне, голе моћи, па ће у том контексту одмах директно говорити о НАТО-у. НАТО је по њима тај који допушта умерени ресет српских интереса у региону, преко идентитетских, економских, културних, симболичких и, најгоре од свега, статусних добитака за Београд. А све легално као победа Јакова Милатовића. Укратко, НАТО се договара са Србијом.

И док је то тренд са којим би се сама хрватска политика релативно лако аранжирала, ако ни због чега другог јер су државе и странке у свом бићу прагматичне, хрватски медији не попуштају: НАТО мора да дође себи; Милатовић је кукавичје јаје које су снели СПЦ и Александар Вучић. 

Сад је питање, ако се сви хрватски медији тако боје да Србија испод украјинског жита полако постаје Запад и тиме угрожава хрватску „западност“ као дистинкцију према „србијанској антикултури“, зашто тако мисле и у Самосталном српском тједнику Новости? Чега се они боје, кад би реално, ако је такав процес заиста на делу, требало да аплаудирају?   

Одговор: Због Викторијанаца и викторијанског стиска у ком се Новости налазе већ више од деценије.

Опет, не сви. За пример: У Новостима од 7. априла 2023 се један за другим налазе два супротна чланка о политичкој демисији Мила Ђукановића.

Први, аутора Дејана Кожула, потпуно је на линији хрватског мејнстрима – страх пред новим „предсједником српске сјене“; упозорење, цитирано из Kyiv Posta, због таласа русофилства који сада следи; прозивке Српске православне цркве да се умешала у изборни процес и изрекла верницима препоруку за гласање.

Ово последње, са СПЦ, врхунац је игноранције. У покушају да у изборима за ЕУ парламент пре четири године добију мандат за свог кандидата Дејана Јовића, Српско народно вијеће и СДСС (Самостална демократска српска странка) затражили су помоћ од СПЦ. Црква је замољена да препозна ургентност тренутка, те се „умеша“ у политику и искористи утицај код верника да гласају за Јовића. СПЦ је то и учинила, сасвим службено. Можда не Патријаршија у Београду, али Митрополија загребачка и Епископија аустријско-швајцарска јесу. Онда је било у реду, сада није, како се то зове? 

У другом тексту, аутор Зоран Даскаловић даје трезвени опис српско-црногорских економских веза које су расле и напредовале и у време највећих свађа Београда и Подгорице. Политички се Мило супротстављао иницијативи „Отвореног Балкана“ као „просрпској ујдурми“, али реално гледано, практично је био у њој. Порука текста је: чему драма, кад ће се опет трговати и сарађивати, само у једном структурно сређеном мирнодопском оквиру.

Даскаловићев текст се допуњава анализом коју је написао загребачки политиколог Дејан Јовић, где се статистички показује како је Милова политика демонизације Србије истовремено „производила“ Србе у Црној Гори. Под њим се једна петина оних који су се до тада изјашњавали као Црногорци изјаснила етничким Србима.

Како и зашто? Загребачки медији прећуткују чињеницу да Црногорци историјски имају пливајуће идентитете између црногорског и српског, при чему они нису нужно у конфликту, више приватна идентитетска и интересна градација. Тај слојевити идентитет је Мило радикализовао од врха државе, па до „малих ратова унутар породица“, како процес описује Милка Тадић Мијовић.   

Споменут Кожулов текст је манипулативан утолико што оптрчава око тезе да Милатовићева победа/Милов одлазак угрожавају мир на Балкану. Једино што је написан пристојним речником, што је велики отклон од фекалног вокабулара који су Виктор и Викторијанци са собом, као ручни пртљаг, из угашеног Ферала унели у Новости.   

Да ли је псовка наша судбина?

У српским Новостима јесте. У њима седи Caput свих Викторијанаца и ложи ватру перманентне револуције. Неколико примера:

„Театрално запишавање духовног територија и владајућег апарата у Црној Гори“, један од термина Новости за устоличење митрополита Јоаникија („Оклопно православље“).

 „Ако шутиш о Шешељу, одликованом у твојој цркви, зашто лајеш о педерима?“, обраћају се Новости патријарху Порфирију („Крсна справа“).  

„Исказивати пијетет, гајити неке суптилније осјећаје према тробојној крпи, макар она била украшена каквим двоглавим кичем, или покорно устајати на звуке химне, чак је прилично бизарно и комично. (...) У мом случају, рецимо – што можда треба приписати и позним годинама – када се постави избор између нечијих свјеже опраних гаћа које се суше на балконскоме штрику и хрватске заставе која вијори на јарболу, симпатије аутоматски лете према гаћама. (...) Јебо заставу, како хрватску, тако и српску!“, из текста „Јебо заставу“ (25. септембра 2021) којим се санкилотски полемише са колегиницом Оливером Радовић из Привредника (подлистак Новости, практично иста редакција), јер се усудила да на симболичком нивоу прихвата Дан српског јединства, слободе и националне заставе.   

„Добиће метак у чело ко не жели да живи!“, цитат из текста „Вучић у рају“ написан монолошки, где Вучић размишља о „биополитици“ и „биомаси“ као адутима које му је епидемија короне бацила у крило, па сад слободније може да се бави математиком живота спашених у Београду+Нишу и оних изгубљених у Сребреници. Интересантно је да су српске власти тада, кад је тај текст написан, марта 2020, копирале аустријску и немачку политику затварања један на један, али, већ речено, поређења и контекстуализације су небитне у свету Викторијанаца. На све то се у Викторовој машти Вучић разоткрива као буздован који није прочитао књиге у животу, па се дакле Србима одузима чак и право на образованог аутократу.

„Господин Лигња се све јасније профилира као ординарна будала, и то не само у култури гдје су критерији јавнога дијалога дефинирани тако да ће вриједносни суд о једној будали на трону бити сматран врхунаравном увредом...“; из серије о Иви Јосиповићу, тада хрватском председнику (августа 2012, „Приватна гарда господина Лигње“, текст који је пренео Пешчаник, спојени суд с Новостима у викторијанском сегменту).

Новости су објавиле читаву серију Иванчићевих текстова о „председнику Лигњи“ или „Љигњи“. После првог је Јосиповић повео рат против Српског народног вијећа, иако је до тада био, небитно из које мотивације, најпросрпскији хрватски председник. Баражна паљба из Новости је допринела рушењу његовог угледа у Хрватској, па је изгубио следеће изборе од Колинде, тако да Виктору и Викторијанцима може честитати на добро одрађеном ефекту радикализације хрватског електората. То да тај ефекат није био намераван, није никакво оправдање.  

Зашто Дејан Јовић није отишао у ЕУ парламент?

Сумирање тезе о духу викторијанства у српским Новостима: Тај лист је само мало гнездо. Викторијанцима треба велика бина. Највећа бина за збирни језик којим се говори у региону је бивша Југославија. Метода викторијанске псовке и беса се зато сасвим природно шири, јер у крајњој линији за њу није потребно ништа осим шамара, шута и муда.

То је апсолутно добро за пропоненте такве врсте новинарства, али је нејасно зашто је то добро за Српско народно вијеће, које плаћа високу цену викторијанске неустрашивости. Да је рецимо супротно, да лист хрватске мањине у Србији „Хрватска ријеч“ Александра Вучића прогласи лигњом, хоботницом или морским краставцем, какав би то ефекат изазвало?  

Или да самостални лист хрватске мањине у Србији „јебе заставе и химне“, најпре српске, као алиби за непристрасност, онда хрватске као главну мету? Како би било да констатује како нови надбискуп загребачки, Дражен Кутлеша, „запишава духовни териториј“ и „булазни на развалинама секуларне државе“ као и Бозанић прије њега?

Шта би ту онда рекао службени Загреб, да Београд дрско користи хрватску мањину за продужавање рата? Да убацује клин између припадника хрватске мањине, те „своје Хрвате“ претвара у песницу против Загреба? Да поларизује и радикализује? Шта год би Загребу у том смислу пало на памет, било би легитимно, без обзира на истинитост.

У таквом контексту случај са Дејаном Јовићем добија другу димензију. Да Јовић на хрватском државном тикету буде први српски политичар који ће се у европском парламенту борити, онолико колико један посланик може, за права Срба у Хрватској, требало је ужасно мало. Фалило је око 2.000 гласова, практично ништа. У бољим данима то се украде, а да нико и не примети!

Проблем је био да су хрватски Срби врло скромно гласали за њега. Они расељени у Србији и мање. Наравно да је за тај део крива српска државна политика која је могла да мобилизује избеглице, сад већ досељенике са двојним држављанством, да изађу на изборе и дају глас српском кандидату. Недопустива равнодушност, позли ми сваки пут кад помислим на ту пропуштену шансу. Али, онда одмах стиже и отрежњење – која је била мотивација службеног Београда да помаже ту идеју Српског народног вијећа, из чијег медија се Београд, његови политичари и СПЦ, гађају фекалним терминима?

Врло компликовано.

Анекс треће тезе

Викторијанци, почевши од самог Caputa у Новостима, преко позиционих, државних медија у Подгорици и Сарајеву, до условно опозиционих медија у Београду као Данас или Пешчаник, уједињени су као спојени судови у духу грубог језика и радикалног нихилизма сваког типа.

Ја не кажем да је то свесна завера! Али јесте извесна комотност, дионизијска распуштеност коју шири њихов homo furiosus. На моменте је то фурор детета које је управо сазнало да не постоји Деда Мраз/Санта, ускршњи зеко, или зубна вила, па сад открива културну исконструисаност свих осталих друштвених феномена. У чланку „Јебо заставу“ Caput ЗАИСТА објашњава како су нација, национални осећај и национални симболи обични конструкти. Аман, па наравно да јесу! Постоји читава једна наука, зове се социологија, и у њој неколико парадигми, од симболичког интеракционизма до конструктивизма, које се управо баве културама као симболичким системима. „Нација“ је симболички систем – али то не значи да је мање стварна, напротив.

Или пример из Новог Сада, од локалног Викторијанца Алексеја Кишјухаса, који мртав-озбиљан пре неколико дана саопштава urbi et orbi да – Бог не постоји. Нисам знала! Први глас! "Нема искупљења, нема загробног живота, нема ускрснућа из мртвих. Смрт је за заувек и за стално. И по нама се ништа неће звати", шамара Кишјухас вернике у јутро православне ускршње недеље.

После триста година просветитељства, двеста година секуларизма, две и по хиљаде година од пресократског атеизма, неко улази у секуларни јавни дискурс да саопшти како Бога нема? Знали су то Ниче, Маркс, Ричард Докинс и његови „јахачи Апокалипсе“, зна то Хабермас, а сад ето зна и Кишјухас, па ту истину баца у лице верницима на Ускрс. Религије су симболички системи, а Бог њихов администратор? Све и да је тако, то их, као и нације, не чини ништа мање стварним.

Необично је да је Кишјухас неки социолог, а они су по дефиницији методски агностичари, што значи да у контакту са верницима не преиспитују њихову веру, већ јој прилазе као реалној чињеници, за дати случај. Невероватно је да није чуо за психолога и представника прагматизма Вилијама Џејмса (1842-1910), који је, усред века секуларизма, утемељио потпуно нови приступ религиозном веровању: Човек који верује у Бога чини то зато што жели и хоће да верује, не зато што није чуо да га нема.

Уби нас прејака реч

Време ратова на Балкану је завршено. Људе на том простору сад убијају подивљале речи којима викторијански медији продужавају ратно стање и то образлажу неопходном акцијом против „високих политичких и црквених њушки“ или „политичке гамади с обје стране Дунава“.        

Политички активисти камуфлирани као новинари, Викторијанци протрчавају Четвртом Југославијом као Данојлићев Добрислав Другом. Притом трубе и отварају печате као анђели у Откровењу Јовановом: Све је лаж, све је отпад, све клоака. У политици нема никог другог него битанги. Државе, нације и цркве су људски конструкти, а Бога нема. Не постоји традиција, не постоје културе, симболички системи су обичне манипулације којима се одржава привид измишљеног.

Како онда, чиме, преко којих „симбола“ остварити минимум социјалне интеграције и кохезије? Како пустити дете у школу, а да га путем не поједу вукови?

Наравно, викторијански поглед на свет би постао сасвим легитиман оног тренутка кад би они одлучили да се за промену ангажују отворено политички, да оснују странку/странке, па изађу на изборе. Али, колико људи може да досегне и мотивише платформи да је све исти дрек? Колико је делотворан изборни мото „гласајте за нас, да вас укинемо“? Који интегративни фактор би увели да укину државу, цркву, етнију, традицију и симбол-бижутерију око њих? Теорију и знање? Неку стару историјску заблуду за коју још нису чули? За духовну хигијену можда Позитивистичку цркву Огиста Конта?   

Колико је гласача с обе стране Дунава, Дрине и Цетине спремних да прихвате напредне идеје анархизма и комунизма које шире модерни Викторијанци?

Па барем да лепо и културно питају. Него ни то.  

Већ скоро две деценије, Питер Турчин, уз многе колеге и коауторе, ради на једном епохалном пројекту: да схвати, користећи квантитативне доказе, које су то силе које доводе до успона и, што је још важније, пропасти нација, политичке турбулентности и револуција. Ово је довело до стварања огромне базе података (CrisisDB), која покрива мноштво нација и империја током векова, као и неколико издања Турчинових радова (нпр. Секуларни циклуси, са Сергејем Нефедовим, и Рат и мир и рат; читао сам прву књигу, не и другу).

 Књига Последња времена – Елите, контра-елите и пут политичке дезинтеграције представља Турчинов покушај да предочи широј јавности оно што је научио из сложеног рада у пољу које он назива клиодинамиком (cliodynamics). Књига је дело „финог упрошћавања“ („haute vulgarisation“), премда је придев haute овде понекад непримењив, пошто се Турчин, у покушају да допре до најшире могуће публике и претпостављајући скоро непостојеће предзнање својих читалаца, на тренутке стилски спуштао прениско. Али то је питање стила.

Шта је суштина? Да поједноставим, својим речима: Турчинов модел пропадања има једну варијаблу: неједнакост у дохотку или богатству. Тој варијабли, која се често наводи као извор политичког трвења, Турчин даје врло конкретно значење. (Овде морам да поменем своје неретко непријатно лично искуство када људи који радо хвале мој рад на пољу неједнакости тврде да је он важан зато што висока неједнакост доводи до друштвеног сукоба, мада ни они ни ја нисмо способни да прецизирамо како тачно долази до тога. Сада, Питер Турчин излази са објашњењем.)

Раст неједнакости по дефиницији значи да ће онај ко прима медијалну зараду примати мање од онога ко прима просечну зараде, а много мање оних који спадају у првих 10 или 1 одсто. Прималац зараде која одговара медијани може бити, као у данашњим Сједињеним Америчким Државама (којима књига посвећује највише пажње), недовољно квалификован радник у производњи или радник у услужном сектору; или полуквалификовани радник у деветнаестовековној Великој Британији; или мали земљопоседник у Француској 1830-их или Русији 1850-их. Стога, тачно занимање или припадност класи нису важни: положај дохотка јесте.

Шта се дешава на врху расподеле прихода? Повећана неједнакост значи, опет по дефиницији, да се они на врху више богате у поређењу са осталима, односно, другачије речено, да се предност оних у врховним перцентилима или децилима повећава. Као што сваки економиста зна, ово значи да ће „тражња“ за тим највишим местима да расте. Ако се елита (врх децила и перцентила) у данашњој Америци састоји од директора, инвестиционих банкара и корпоративних адвоката, биће све већи број оних који покушавају да се обуче у најлукративнијим пољима и да усвоје тип понашања (и уверења) који им даје највеће шансе да доспеју у елитни круг. Ако то ради више људи него што има места у елити, долази до игре празних столица. Неће сви који имају аспирације да буду део елите успети да то и постану. Следи раздор створен од разочараних потенцијалних припадника елите који се боре за највише позиције.

У условима где се под а) размак између медијане и врха повећава (оно што Турчин назива „потапањем“, иако је битно напоменути да је ово релативно потапање; тј. особа на медијани прихода може реално да постане богатија), и под б) постоји хиперпродукција елите – долази се до предреволуционарних околности. Потапање није довољно. Да бисмо произвели слом, морамо имати различите елите које се боре једна против друге, од којих једна тражи подршку „народа“ како би победила.

Чак и узгредно познавање позадине најважнијих револуција у модерној ери показује да Турчинов једноставан модел одговара стварности. Узмимо за пример Француску револуцију: стагнација прихода и периодична глад дешавали су се упоредо са расцепом у елити (аристократија и део клера против растуће градске трговачке класе); у Русији 1917. године један део аристократије окренуо се против другог дела, оног који је изгубио своје земљишне поседе и богатство након укидања кметства, што није могао да надомести добро плаћеним државним пословима. (Статистика о броју револуционара који су сами, или њихове породице, били припадници осиромашене племићке елите је у том смислу упечатљива). Или, рецимо, револуција у Ирану из 1979. године: скрајнути клер против буржоаске елите, који је, као и у руском случају, од својих потомака правио будуће револуционаре.

Овај модел се добро може применити – скоро па исувише добро – на тренутну америчку стварност. Особа на медијани дохотка је „јадник“ („deplorable”, по речима Хилари Клинтон), популиста (по речима мејнстрим медија), „сељачина“ („hillbilly“, по речима Џ. Д. Венса), или један од кандидата за смрт од очајања (по речима Ен Кејс и Ангуса Дитона). Незадовољна, разочарана америчка нижа средња класа темељно је изучавана након Трамповог доласка на власт. Тренутна елита пак, коју Турчин сецира на скоро форензички начин, састоји се од извршних директора и директора одбора, великих инвеститора, корпоративних адвоката, „мреже планера политике“ и водећих изабраних званичника (стр. 203), односно свих оних који имају новац и користе га да обезбеде себи статус и моћ. (Нимало неочекивано, Турчин тврди да су Сједињене Државе плутократија која користи опште правo гласа као начин да легитимузује своју моћ).

Али та елита није монолитна. Перспективна елита („акредитациони прекаријат“) је конституисана. За сада oна није успела да се домогне врха и идеолошки се дефинисала као опозиција имиграцији, глобализацији, „woke“ идеологији. Турчин сматра да је ова перспективна или потенцијална елита у процесу преузимања Републиканске странке како би на тај начин створила политичко оруђе за ефикасно надметање између елита. Њу, наравно, презире владајућа елита, која је уживала невероватно добар период између 1980. и 2008. године, у време док су њен поглед на свет (неолиберални капитализам, „креденцијализам“ и политика идентитета) заговарале обе америчке мејнстрим партије. Турчин тренутну политичку борбу у Сједињеним Државама види као (очајнички) покушај владајуће класе да се одбрани од напада перспективне  елите (која мобилише подршку разочаране средње класе) на њену идеологију и, још важније, на њен економски положај.

Ово се чини као битка епских размера. Многи предреволуционарни знаци су ту: дисфункционалан политички систем, велики унутарпартијски раздори, мањак политичког представљања аутсајдера. Турчин с одобравајућом нотом цитира капиталан емпиријски рад Ејморија Гетина, Кларе Мартинез Толедано и Томе Пикетија, тврдећи да су у свим западним демократијама левичарске или социјалдемократске партије постале партије образованих креденцијалних елита, док су радничка и средња класа изгубиле свој утицај па чак и представништво.

Турчин је агностичан – као што би свако требало да буде – у погледу коначног исхода актуелне америчке политичке кризе. Амерички политички систем се показао као невероватно флексибилан и способан да издржи озбиљне потресе. На неки начин, неко би могао да помисли да су Трампове разноразне како свесне тако и несвесне „субверзије“ ишле управо у корист система, пошто су показале његову отпорност чак и када је Председник покушао да га „обори“. Међутим, с друге стране, коренито неразумевање и мањак интересовања за став друге стране је управо једна од одлика предреволуционарних времена, а у Америци се данас за то може наћи мноштво доказа.

Турчинов модел одговара и Кини (о којој се у књизи не говори) вероватно колико и Америци. Релативно потапање медијалне класе дешава се протеклих четрдесет година, што је, наравно, ишло руку под руку са феноменалним увећањем њеног материјалног благостања, и то за неких 10% годишње, па је самим тим и потапање мање приметно. На горњем крају расподеле богатства је политичко-административној класа, која је кроз историју владала Кином и којој је супротстављена, и даље веома опрезно, капиталистичко-трговачка класа у порасту. У раду Јанга, Новокмета и Милановића, документована је и анализирана  вероватно најрадикалнија икада – изузев револуције – промена у саставу елите. Она се десила у Кини између 1988. и 2013. године. Економски раст је истиснуо административну класу у корист оне повезане са приватним сектором (капиталисти).

Турчинов модел унутрашњег слома тако добија геополитичку димензију. Борба за глобалну надмоћ између Сједињених Држава и Кине може се онда сликовито представити као питање чији ће политички систем први да пукне. Ако то буде кинески, Кина ће морати да смањи своје спољне амбиције и прихвати улогу подређене силе (Сједињеним Државама), чак и у Азији. Ако се прво сруши амерички политички систем, Сједињене  Државе би кренуле ка изолационизму и морале би да прихвате раст кинеске моћи у Азији, чиме би изгубиле контролну улогу у најдинамичнијем делу света.

Да ли ће се предвиђања Турчиновог модела испоставити тачним? Не знамо, али сматрам да је важно да се усредсредимо на логику механизма који је Турчин представио и да на наредних неколико деценија гледамо као на период потешкоћа, а не да мислимо, као неки који су популаризовали Турчинове погледе у лето 2020. године, да се друштвени процеси могу предвидети прецизношћу какву има кретање небеских тела.

Турчинова теза је фасцинантна и вредна изучавања, а затим или посматрати хронику њеног одвијања у стварности, или можда учествовати у постизању исхода какав она предвиђа или пак његовом спречавању – зато што Турчин показује да постоје случајеви у којима су елити њена далековидост и добро схваћен лични интерес омогућили да преброди тешка времена.