Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима је, између осталог, најавила распламсавање низа царинских ратова. О томе ових дана у електронским медијима широм света говоре и пишу економски аналитичари и коментатори најразличитијих профила. Једна од неизбежних тема ових разматрања јесте и покушај да се одговори на питање ко ће из ових шпекулација „покупити кајмак“. Нас помињање шпекулација одмах асоцира на Пекићеве Његоване, једну од две најпознатије фиктивне породице српске књижевности (други су, наравски, Катићи Добрице Ћосића).

Пишући о историјским догађајима с почетка ХХ века, Борислав Пекић се у другој књизи „Златног руна“ дотакао и царинског рата између Аустро-Угарске и Србије, који је трајао од 1906. до 1911, и његовог утицаја на послове породичне фирме Његован.

Симеон Његован није био за овај рат, јер су „толике профитне године биле на том аустријском конту“. Његови послови, упркос сјајним изгледима да добро заради, нужно ће морати да претрпе и извесне губитке, а он је губитке мрзео „чак и када су на другој страни већи добитак обезбеђивали“. Али када је царински рат ипак почео, онда га је ваљало и добити. „Та ко је победио Аустрију“, пише Пекић у другом тому своје седмотомне фантазмагорије, „ако није он, Симеон Његован?“

„Није аустријски монопол у Србији поразила национална политика србујушчих дрекаваца него способеност српске симеоновске велетрговине да изађе на нове, египатске, талијанске, француске, швајцарске и уопште европске пијаце и да се снађе у ширем пословном свету од оног омеђеног земунским и штајнбуршким сточним контумацима...“

Познавање природних наука и друштва

Тако, дакле, каже велика књижевност, док историја бележи да знатан део заслуга за вођење добре економске политике владе Николе Пашића у том бурном периоду припада министру народне привреде Кости Стојановићу.

О животу рођеног ујака нашег великог научника Павла Савића и блиског пријатеља Михаила Петровића Аласа лако би се дао написати какав пекићевски роман у коме здраве и велике идеје губе битку пред апсурдношћу незајажљивог стварног света.

Професор примењене математике на београдском Универзитету, кога је на тој катедри наследио Милутин Миланковић, велики поштовалац, преводилац и тумач дела Руђера Бошковића, Коста Стојановић је био свестрани научник који се сматра за једног од пионира кибернетике. Прво у својим теоријским радовима, а потом и у пракси, он је спојио природне науке и друштво, чврсто верујући у економију која спаја рачунске радње са социологијом.

Напустивши професорску каријеру, укључио се у политички живот земље. У данима када је коначни сукоб Србије са хабсбуршком империјом постајао све извеснији, он је, вазда веран принципима поштења и непоткупљивости, обављајући дужност министра привреде у неколико мандата, настојао да своје знање и модерна схватања о економији стави у службу Србије и нашега народа. Својим знањем и вредним радом он се за њих борио и током Великог рата и након уједињења. У том самопожртвовању га је само неколико дана по поновном преузимању министарског места, у јануару 1921, затекла и изненадна смрт.

„Несавитљив, доследан“, писало је у једном од бројних некролога објављених у домаћој штампи, „исправан исто толико колико дубок и неуморан у раду, он ће дочекати част, ретку и необичну, да умре честити и сиромах, остављајући својој земљи на дар цео свој живот, у којем ниједан дан није прошао без напорног рада за њу“.

Његова земља га није сасвим заборавила, али се не може рећи ни да наша шира јавност данас зна макар понешто о свему ономе што је Коста Стојановић успео да оствари за педесет и четири године живота. Отуда га Александар Петровић, приређивач изабраних дела Косте Стојановића које објављује библиотека „Вук Караџић“ из Алексинца, с правом назива најмање познатим од великих српских научника.

„Његово дело је“, каже Петровић, „по изворности, интелектуалној смелости и научној убедљивости једно од најзначајнијих у укупној српској науци. Ипак, њега је углавном прекрио заборав: идеје су несхваћене, решења запостављена, мада су их време, научни развој и историјска збивања убедљиво потврдили“. 

Од Маловишта подно Пелистера до Београда

Коста Стојановић се родио у Алексинцу 2. октобра 1867. године, шест месеци након што су Турци предали кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу. Мајка му се звала Малена (мада има неких извора који је помињу као Стевану) и оца Тривуна (кога ти исти неки извори називају Стеваном). Оно у чему се сви извори слажу јесте да је тај човек био трговац, пореклом Цинцар, да се презивао Трпковић, те да су се Трпковићи у Алексинац доселили из околине Битоља, тачније из села Маловишта, подно планине Пелистер.

Према речима др Радмила Стојановића, једног од Костиних синова, Тривунов отац се звао Стојан, по коме су будући професор математике и министар привреде и његових пет сестара, од којих ће једна постати мајка Павла Савића, и понели презиме Стојановић.

У једном од новинских некролога објављених у данима после Стојановићеве смрти чак је написано како је овај пореклом био Македонац, док на другом месту проналазимо тврдњу да је и рођен у Маловишту.

У књизи Павла Савића „Наука и друштво“, на самом почетку одељка посвећеног прилозима за биографију великог научника, приређивач издања Владимир Дедијер, у поглављу „Преци“, исписује пасус који пре подсећа на Маркеса него на Пекића.

„По мајци Ани, деда Павла Савића дошао је као дете у сепету с родитељима из Маловишта, села на 800 метара надморске висине испод планине Пелистера, изнад Битоља. Име деде било је Трифун, припадао је широј цинцарској породици Албашејко (што значи од Бошка) из Маловишта, а узео је у Србији презиме Трпковић, по оцу Трпку. Деда је био по занимању ситни трговац који је продавао, као и сви ситни трговци те врсте, по србијанским паланкама, од игле, соли, па све до воденичког камена, галантерије и тако даље. А када му је отац Трпко једном за Ускрс отишао на хаџилук у Јерусалим, назвали су се Хаџитрпковићи. Трифун је имао једног сина Косту, кога је усинио стриц који није имао деце и Коста је добио презиме Стојановић. Коста је имао пет сестара. Он се школовао, постао је професор Велике школе у Београду и оснивач катедре небеске механике.“

Стојановић је у родном Алексинцу завршио четири разреда основне школе, али и прва два разреда гимназије. Алексиначка гимназија је основана 1865. године и спада у ред најстаријих школа овога ранга у Србији. Била је смештена у згради општине, а у време када се у њу уписао Коста Стојановић, у њој је школовање трајало само две године.

Школовање је наставио у Нишу, где је у тамошњој гимназији матурирао 1885. године, као један од најбољих ђака у својој генерацији. Потом се исте године уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду.

Дипломци

Студије на овом одсеку је тада уписало петнаест питомаца, међу којима се налазио и будући велики математичар, светски путник, риболовац и ћеманиста, Михаило Петровић Алас.

Филозофски факултет је у то време био подељен на два одсека: Природно-математички и Филозофско-филолошки. Настава на Природно-математичком одсеку није била подељена по групама, тако да студенти по добијању дипломе нису стицали и специјалност. Сем математике, физике, ботанике, хемијске технологије, географије, нацртне геометрике, геологије, зоологије, минералогије и астрономије сфера, студенти су слушали предавања и полагали испите и из психологије, историје филозофије, економне политике и историје српског народа.

Настава у првој години студија ове генерације одвијала се у ванредним условима, јер је у новембру 1885. избио Српско-бугарски рат. У Капетан Мишином здању, данас згради Ректората, у то време се, сем Велике школе, налазила и Прва београдска гимназија, у чије је просторије 11. новембра 1885. усељена и ХIV резервна ратна болница.

Учионице су претворене у болничке просторије у које је доношен санитетски материјал, а онда су у здање на некадашњем Зереку а данашњем Студентском тргу почели да пристижу и први рањеници. Гимназијалци и студенти су почели да се пријављују у добровољце, а овакво, ратно стање на Великој школи трајало је до фебруара 1886.

Рат је завршен, али друштвене буре тога времена нису могле да заобиђу ни великошколце, који су у једном тренутку били и актери манифестација усмерених против избора Димитрија Данића за професора на Катедри за ниже математичке анализе, јер је изражавана озбиљна сумња у његову стручност. Међу онима који су били иницијатори бојкотовања Данићевих предавања били су управо Михаило Петровић и Коста Стојановић.

Од петнаесторо великошколаца који су 1885. започели студије, диплому су четири године касније стекла њих седморица. Сем Стојановића и Мике Аласа, међу дипломцима су се налазили и професор Војне академије, хемичар Милорад Јовичић и математичар, гимназијски професор и методичар наставе Димитрије Маричић. Коста Стојановић је од свих њих током студирања имао најбоље оцене.

Али уместо да, како су то чинили најбољи великошколци претходних генерација, одмах настави са школовањем у иностранству, Коста Стојановић је из данас нам непознатих разлога остао у Србији. И док се Михаило Петровић спремао да студије настави у Паризу, он је почетком наредне школске године примљен за приправника на Катедри за физику.

У нишкој гимназији

Маја наредне године полаже професорски испит и Министарство просвете га шаље у Ниш, где ће у тамошњој гимназији предавати математику.

Прва нишка гимназија, која данас носи име Стевана Сремца, основана је указом кнеза Милана Обреновића септембра 1878. године, само десет месеци након ослобођења града од Турака. У време када је Коста Стојановић постао професор математике, у овој школи су, између осталих, предавали Стеван Сремац, Светолик Ранковић и Тихомир Ђорђевић.

Мада би неодлазак у иностранство и одлазак у унутрашњост на први поглед могли да се протумаче као јасни знаци извесног застоја у тек отпочетој каријери, све оно што ће Коста Стојановић остварити током боравка у Нишу испоставиће се као изузетно важно не само за његов даљи животни пут већ и за будућност наше науке уопште.

Уместо да, попут каквог књижевног јунака из романа Милутина Ускоковића, западне у фаталистичку егзистенцијалну чамотињу, овај великошколац генерације се поред математике и физике бавио и изучавањем економске теорије, проблемима спољнотрговинске експлоатације у односима између Србије и Аустрије, превођењем књиге „Смак света“ француског астронома Фламариона и проучавањем живота и дела Руђера Бошковића.

Као резултат Стојановићевих настојања да актуелне економско-политичке проблеме сагледа уз помоћ математике, у Београду ће 1902. бити објављена његова студија „О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким“.

С Руђером Бошковићем, на размеђу лакоте и теготе

Седам година пре тога, у Нишу је, без навођења имена преводиоца, објављен двотомни „Смак света, романсирани сценарио удара комете о Земљу“ астронома Камија Фламариона. У истој, Првој нишкој штампарији Ж. Радовановића 1891. године објављена је књига Косте Т. Стојановића „Атомистика. Један део философије Руђера Јосифа Бошковића, у поређењу са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје“.

Стојановић је књигу штампао о своме трошку, а неколико непродатих примерака „Атомистике“ завршиће у његовој породичној кући у Алексинцу, где ће их пронаћи његов сестрић, шестогодишњи дечак Павле Савић.

„У ујаковој соби“, Савић је у једном разговору за „Политику“ испричао Зири Адамовићу, „поред непродатих примерака Бошковићеве књиге, висила је и његова слика, у свештеничкој мантији; мислио сам испрва да је то нека жена. Отац ми је објашњавао ко је Руђер Бошковић, да је он писац те књиге коју је ујак превео. Мислим да ту“, поентира наш велики научник, „у тим сусретима – Бошковићеве књиге, портрет, ујак, очева причања, почиње да ради моја машта, да се разбуктава, да ме привлачи тај мени још непознати, необјашњиви свет...“

А Стојановићев увод у атомистику Руђера Бошковића заиста се може читати и као авантуристичка приповест о световима блиским бескрајној васељени дечачке маште.

Пре него што се посвети разматрању Бошковићевог дела, он даје „Биографију Руђера Јосифа Бошковића“, у којој се махом ослања на животопис славнога Дубровчанина из пера Фрање Рачког. Овај хрватски историчар и политичар је „Животописну црту“ на стотину штампаних страница објавио у зборнику радова који је поводом стогодишњице Бошковићеве смрти у Загребу објавила Југославенска академија знаности и умјетности.

„Чим је мени намиењено било да нацртам живот Бошковића, али тако, да његову научну дјелатност пропустим за посебне струковне разправе: осјећао сам с једне стране лакоћу, с друге теготу ове задаће“, пише при самоме почетку свога текста Фрањо Рачки и даље образлаже:

„Осјећао сам лакоту, јер од моје радње одпадају оцјене дјела, које изискују струковно познавање оних грана знаности, у које спадају, а којега струковнога знања у мене не има и не може бити. Осјећао сам теготу, јер није ласно писати живот учењака неупустив се у потање претресање његова знаствена рада; а још је теже саставити животопис учењака, које је виек мирним кораком текао кроз сва раздобља земаљскога му бића...“

Коста Стојановић у „Атомистици“, која ће заголицати машту и његовог маленог сестрића Павла, управо спаја лакоту и теготу које је Рачки у горњим редовима тако лепо „истолковао“. С лакотом долази и до закључка о несумњивости Бошковићеве народне припадности:

„За карактеристику ондашњег стања у Дубровнику“, пише Стојановић, „нећу вам ја говорити, довољна је оцена Рачког који вели: у доба Бошковићевог у Дубровнику школа беше латинска и талијанска, друштво већим делом словенско (српско). Ово нам јасно показује да језуитска школа, у којој су сви Дубровчани онога времена, као и Б. добијали прве научне основе, није могла учинити од Дубровчана ништа друго до Србе; јер друштво, околина у којој се кретао живаљ беше српска“.

На крају биографског увода, Коста Стојановић у целости штампа библиографију објављених радова Руђера Бошковића коју је у своме раду био навео Рачки.

Потом разматра Бошковићеву атомистику у контексту различитих филозофских погледа на свет. На самоме крају закључује како нам Бошковићеве спекулације о егзистенцији разноврсних светова показују „крајње инстанце до којих се може пети људски ум, али никако и последњу фазу, и ступањ, до ког ће се исти ум попети“.

„Ум ће људски“, наставља, „бити осуђен, да се тако изразим, да вечито блуди по тој магловитој атмосфери, која се спушта над овај проблем. Он никада не може изаћи из ње, јер је дубоко ушао у њу. Трагови пута, по којима је он дошао, изгубљени су у овом мраку, јер за почетком људског сазнања стоје читави векови, а почетак се нашег сазнања састоји у улажењу нашег у овај лавиринат. Многостручни ходници у њему не дају нам изаћи никада и ово нам представља нашу вечиту тежњу за његовим решавањем. Нове и нове перспективе које виђамо у том лавиринту показују нам могуће трансформације нашега ума у питању о материји и сили, а у исто време и последње могуће промене у њему, јер је са крајњим узроком развића васионског у вези и крајња трансформација ума“.

Стојановић је наставио да се интересује за Бошковића, о чијем је животу и раду написао серију радова објављених у периодици, махом у „Просветном гласнику“. У Дубровачком „Срђу“ је о томе објављена следећа белешка:

„Радови Руђера Јосифа Бошковића. Госп. Коста Стојановић, професор у Биограду, довршио је своју опсежну студију која је у неколико бројева 'Просвјетног гласника' излазила под овим насловом. 'Са овим радом, вели писац на крају своје расправе, који се може сматрати као допуна 'Атомистици' (ранији пишчев рад: 'Атомистика Руђера Бошковића '), српска ће публика имати једну цјелину о Бошковићу, из које ће моћи увидјети значај овога највећег Србина ХVIII стољећа.' Надамо се да ће госп. Стојановић и засебно одштампати своју лијепу студију.“ 

Рад као дуг народу

Након три године проведене у Нишу, сопствено трагање по лавиринту сазнања Коста Стојановић наставља у Паризу, у који стиже у јуну 1893. године. Посећује предавања из математике, астрономије, механике и физике код тадашњих угледних професора, међу којима га нарочито одушевљавају и значајно утичу на даље усмерење његових преокупација Анри Поенкаре и Шарл Ермит. Све оно што је током боравка у Паризу видео, чуо и научио подстиче га да све усредсређеније размишља о идеји јединства међу разнородним појавама у природи и друштву.

Ово усмерење га напослетку доводи до покушаја успостављања аналогије између топлотних и економских процеса коју касније разрађује у књизи „Основи теорије економских вредности“.

У Паризу се поново среће са Миком Аласом, који је у то време већ увелико радио на докторској дисертацији.

Пишући стрицу из Париза у јануару 1894, Коста Стојановић, између осталог, каже:

„Мој друг Михаило Петровић отишао је у Србију за славу на позив свога деде, а вратиће се одмах после св. Јована. Као што сам вам и пређе писао, то ми је такав друг да од њега имам много користи и од њега добијам многа упутства у својој струци. Могу вам рећи да је то врло способан човек у својој струци и да ће Србија имати од њега користи више но од ма кога од својих питомаца.“

Стојановићеву подједнаку заинтересованост и за природне и за друштвене науке најбоље илуструје његово учлањење у Историјско друштво науке, те у Француско историјско друштво.

По повратку из Париза, у јесен 1894, постаје професор математике у Другој мушкој београдској гимназији. Три године касније, одлази у Лајпциг, с намером да тамо докторира. Не постоје поуздани подаци шта је утицало на то да у овом универзитетском центру остане тек који месец. Неки биографи наводе неименовану болест, неки алудирају на депресију, али једино што је поуздано јесу речи које је у писму послатом 9. фебруара 1897. упутио извесном Паји:

„Наука тиха, спора, мртвих идеја, пуна проблема могућих и немогућих да се реше, али то нису проблеми живота, стварности, рада и борбе, већ проблеми куриозни и интересантни за мирна човека, за човека не рањеног, за онога који није прекидан у раду, и који бар није таквог склопа да је другојачије свет осетити могао, можда и у врло малим и ништавним неуспесима, какав сам ја био. Ако се вратим у Србију и будем могао бити професор В. Школе, решио сам да будем професор чисте философије, математике никако... Философију волим и с тога што ћу имати више слушалаца, што ћу моћи говорити и што ћу у њој наћи оне утехе, које ми математика не може дати.“

Улазак у политику

Коста Стојановић се у Србију вратио и наставио да предаје математику у Другој мушкој гимназији. Први пут је изабран за народног посланика на листи Радикалне странке 1901. године, а 1903, након Мајског преврата, постаје хонорарни наставник математике на Великој школи. Након што је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, постаје ванредни професор примењене математике на Филозофском факултету.

Током прве године рада на месту ванредног професора, за библиотеку Математичког кабинета наручује стотину и две књиге, листом издања на страним језицима, махом из примењене математике. Објављује низ научних радова из механике, математике и физике, за потребе предавања објаљује рад „О основним принципима механике и њиховој примени на физичке проблеме“, који ће 1912. објавити као универзитетски уџбеник „Механика“. Бави се, дакле, искључиво научним радом уско повезаним са предметом своје професуре.

Али та усредсређеност на само једну област траје једва три године. У априлу 1906. Коста Стојановић постаје министар народне привреде у једној од бројних влада Николе Пашића. На место професора примењене математике ускоро ће из Беча доћи Милутин Миланковић. И он и Мика Алас ће двадесетак година касније бити професори младом Павлу Савићу!

У својим успоменама, Миланковић је записао како се Стојановић на катедри за Примењену математику „није могао дуго задржати и испредавати до краја свој курс тога предмета, јер га је држава требала на другом месту“.

„Био је талентован политичар“, додаје Миланковић, „и један од најспособнијих наших државника... Ретко поштен и даровит, схватио је тај рад као дуг народу и, учествујући у њему целог свог живота, није се вратио на Универзитет“.

Питање изборних система

Стојановић је у политику „ушао“ 1901, када је на листи Радикалне странке Нишког округа изабран за посланика. Пишући о њему у књизи „Апостоли српских финансија“, Миша Бркић наводи како је одлуци Косте Стојановића да са универзитетске катедре прво доспе у посланичке клупе а потом и у министарску фотељу највише кумовао економиста и политичар Михаило Вујић. У неколико наврата министар финансија, у једном мандату, при крају владавине краља Александра Обреновића једно време чак и председник владе, Вујић је из Либералне странке прешао у Радикале, а био је члан масонске ложе „Побратимство“, у коју је примљен и сâм Коста Стојановић.

Старешина „Побратимства“ је био Ђорђе Вајферт, а међу оснивачима се нашао и композитор Стеван Мокрањац. Касније су чланови „Побратимства“, међу осталима, постали још један композитор, Станислав Бинички, политичар Милован Миловановић, сликар и вајар Петар Убавкић, будући славни војвода Живојин Мишић и Стојановићев колега из зборнице нишке гимназије Стеван Сремац.

Одлазак са Универзитета није спречио Стојановића да настави да објављује научне радове из многих области. Тако је са својим колегом са студија и великим пријатељем Миком Аласом у часопису „Дело“ 1906. године објавио рад „О пропорционалном представништву“. Двојица математичара су стриктно научно разматрали изборне системе који се примењују у Европи и онај који је у то време важио у Србији, а научни рад су почели следећим речима:

„Питање о најправичнијем избору једне бројно утврђене групе лица, која би била што вернији израз средине што их бира, јесте, поред све своје привидне простоте, једно од питања о којима се и данас води спор. Оно још није практички решено ни у једној земљи на начин који би могао задовољити, нити се и један данашњи систем у довољној мери приближује тачном решењу тога питања. Начин, пак, на који је оно решено у нашој земљи, један је од врло нерационалних начина те врсте.

Држимо да ће бити од актуелног интереса бацити један критички поглед на разне облике који су до сад давани решењу изборног питања, упоредити их међу собом и проценити у колико се приближују циљу, које се њиховим увођењем у изборну праксу, имао пред очима.“

Своју припадност масонерији Коста Стојановић је јавно обелоданио нашавши се међу двадесет и пет потписника иницијативе за оснивање Српске интерпалраментарне групе, коју су наши посланици основали у мају 1902. Ова група је, пише Миша Бркић, „требало да делује у оквиру Међународног интерпарламентарног савеза, коју су масони основали 1899. године са циљем да 'тражећи правду и правичност у међународним односима, и препоручујући употребу изборних судова за расправљање међународних размирица и сукоба помогну, колико се може, утврђивању мира међу народима'“.

Од тога, знамо, није било ништа. Човечанство ће ускоро снаћи трагедија Великог рата. Али пре него што се Аустро-Угарска и Србија потуку на Церу и Колубари, две земље ће поделити мегдан на економском бојишту.

Искушења Царинског рата

Након „топовског питања“, кризе изазване намером српске владе да модерно наоружање убудуће набавља од Немачке и Француске, дошло је до застоја у обнови трговинског уговора који је био на снази већ више од две деценије.

Ова „тесна трговинска веза“ је, по Милану Тодоровићу, Стојановићевом помоћнику у Министарству и аутору студије из међународне трговине „Царински рат између Србије и Аустро-Угарске“ објављене 1911. године, Србији доносила више штете него користи.

„Наша извозна трговина показивала је, за све ово време, врло велику једностраност у погледу на број извозних артикала: стока, воће и жито били су готово једини артикли које је Србија извозила“, пише Тодоровић у уводу своје студије.

„Квалитет наших извозних артикала остајао је за све ово време по готову непромењен и врло рђав, тако да је њихова цена и на а.-угарској пијаци, а тако исто и на другим пијацама, у колико смо наравно на те пијаце излазили, била увек за неколико поена испод цене истих артикала страног порекла.“

То је у својим радовима насталим пре него што је постао министар народне привреде приметио и Коста Стојановић. Из података које је разматрао дошао је до закључка како је заобилажење бечког посредништва једино решење за економски напредак Србије. И када је Двојна монархија почела да спречава прелаз српске робе преко својих граница, што је означило почетак Царинског, илити Свињског рата, указала се прилика да своју теорију као министар народне привреде спроведе у дело. Тако се грозничави рад на решавању акутне економске кризе претворио у спровођење реформи које ће заувек изменити структуру српске привреде.

Пекићев Симеон Његован је Стојановићеву шпекулацију описао много сочније од нас, али је суштина замисли остала иста. Пре свега, ваљало је, по угледу на Румунију, широм света створити мрежу приватних трговинских представништава која ће бити субвенционисана државним новцем.

Једна таква агенција је основана у Будимпешти још 1897. Крајем 1906. Коста Стојановић је Народној скупштини поднео предлог Закона о оснивању трговинских агентура, са овлашћењем Владе да може да оснује Главну трговинску агенцију у Београду са информационим бироом и музејом. По том закону, пише Бркић, „ове агенције имале би задатак да прате кретање цена на страним тржиштима, проучавају прилике и начин пословања, транспортне, тарифне и остале услове...“.

Тако је током наредне године основано тринаест трговинских агенција, и то у Александрији, Варни, Браили, Женеви, Напуљу, на Малти, у Цариграду, Лондону, Марсељу, Берлину, Бриселу, Берлину, Анверсу и Солуну.

У граду испод ког је ових дана прорадио најсавременији метро као ветеринар при српској трговачкој мисији радио је Стојановићев зет, супруг његове сестре Ане, Петар Савић. Тако се десило да се Павле Савић 1909. године роди у Солуну.

То су дани у којима је Царински рат између Аустрије и Србије био у пуном јеку и када се Савићев ујак свим силама борио да промени Србију. У тој борби наспрам себе није имао само моћну империјалну силу већ и много домаћих трговаца, банкара и мутивода који су гледали да се у новонасталом стању што више обогате.

Заобилазећи санкције

Препрека у остваривању Стојановићевих реформских мера није, међутим, била само наша нарав, већ и историјска последица вековног ропства под Турцима. Србија је саобраћајно слабо била повезана са светом, ваљало је што пре градити нове железничке правце и формирати трговачку речну флоту. Требало је подизати и до тада готово непостојећа индустријска постројења, која помиње и Симеон Његован.

„А од оно неколико привредних постројења, на којима је лежао сав терет царинског обрачуна са Двојном монархијом, Симеон је имао повелик свежањ деоница у Београдском кланичком друштву, Српском бродарском друштву, Народној и Извозној банци, па и у бројним трговачким агенцијама широм Медитерана, запосленим око пробијања бечке економске блокаде.“

У својој обимној историјској монографији посвећеној Царинском рату Димитрије Ђорђевић наводи много епизода које по својој што драматичности, што животности заиста подсећају на предлошке за настанак узбудљиве литературе какву, на пример, уме да пише гонкуровац Матијас Енар.

Узмимо, на пример, судбину првог транспорта живе стоке у Италију, крајем 1906. године, када је стотину и двадесет српских волова од Солуна до Ђенове путовало целих шеснаест дана, јер брод због буре четири дана није могао да пристане у солунску луку. Уз то је дошло до размирице између нашег конзула Љотића и представника Извозне банке.

Више среће смо имали са извозом меса у јужну Француску.

„Због афере у чикашким кланицама, влада у Паризу је“, бележи Ђорђевић, „обуставила увоз месних конзерви из САД. Посредовањем једног француског трговца, Београдска кланица закључила је уговор о извозу меса са великом француском фирмом у Марсељу. Емил Базон, трговац у Бордоу, извезао је такође велике количине меса за јужну Француску и француске колоније. 'Поруџбина је било толико', рекао је К. Стојановић у Скупштини, 'да још три, четири кланице не би биле довољне да их изврше.'“.

Током ових пет бурних година, Коста Стојановић је неуморно путовао, настојећи да, остварујући контакте по целој Европи, омогући што несметанији и бржи извоз српске робе, те да личним ангажовањем разрешава многе неспоразуме или раскринкава покушаје домаћих и страних шпекуланата да новонасталу ситуацију злоупотребе и на муфте стекну већу или мању добит.

Човек који је волео мушкацоне

Тако је са председником владе Николом Пашићем априла 1907. посетио балканску привредну изложбу која је тих дана одржавана у Лондону. На овој изложби су, сем Србије, своју робу излагале Бугарска и Црна Гора.

Према писању новосадске „Заставе“, Пашић и Стојановић су стигли у Лондон оријент-експресом преко Белгије. Међу онима који су их дочекали био је и највећи српски англофил, некадашњи министар и дипломата Чедомиљ Мијатовић, који у то време више није био ни на једној функцији. Његово именовање за члана организационог одбора српског наступа на изложби постало је предмет многих размирица, јер му је замеран начин на који је у британској штампи писао о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Ова изложба је била одличан повод за испољавање многих особина које нас „красе“ до данас, па је тако, на пример, српска штампа тврдила како су бугарски и црногорски павиљони лепши и боље уређени од нашег. Ипак, највећу пажњу британске публике привлачиле су три жене одевене у народну ношњу које су за разбојем ткале пиротски ћилим.

Овај захтеван посао који изискује много знања, вештине, али пре свега стрпљења и потпуне посвећености могао би да послужи као можда најбоља метафора за све оно што је током пет година трајања Свињског рата са Аустријом за Србију урадио Коста Стојановић.

Нови трговински споразум између Аустро-угарске и Србије потписан је 1911. и везе са Бечом су нормализоване, макар привремено.

На страни посвећеној сатири, београдски дневник „Време“ ће неколико година након Стојановићеве смрти, у шаљивој рубрици посвећеној јелима која су највише волели да једу наши владари, писци, глумци и политичари написати како је победник у царинском рату са Аустријом највише волео да једе мушкацоне, илити слатке шапице.

„Кад је био у Бечу“, шалио се анонимни хумориста, „слали су му их нарочито из Београда“.

Ниво ентропије

Упоредо са „радом на терену“ и са свим оним што је са собом доносила дужност министра привреде у доба када се Србија успешно одупрла аустријској економској хегемонији, Коста Стојановић се вредно бавио и теоријским разматрањима појава и односа чији је био учесник и сведок. Тако постаје један од пионира кибернетике, науке без које се не може замислити трећа технолошка револуција.

Стојановић је у економску науку настојао да унесе неке од физичких закона, нарочито законе термодинамике и ентропије. Отуда је, по речима Александра Петровића, „његова економија у основи математика, социологија је физика и механика, физика филозофија...“.

Ове своје погледе и размишљања Коста Стојановић је изнео у књигама „Теорија економских вредности“ и „Тумачење физичких и социјалних појава“, које су објављене исте, 1910. године. Један од његових закључака гласи како „капитал и природа одржавају ниво ентропије, а рад га повећава“. Миша Бркић у свом огледу о Стојановићу упозорава читаоце да се појам ентропије почетком ХХ века и даље разумевао у изворном значењу, дакле, по Вујаклији, као збир енергија који у природи остаје сталан у сваком процесу трансформације.

Што се друштво више удаљава од прошлости, каже даље Стојановић, то је „извор велике вредности све више у капиталима, јер капитал прошлости повећава се све већим и већим акумулисаним, неутрошеним радовима произведеним у појединим моментима“. Капитали, по њему, зраче као топлота и својим зрачењем загревају економске и друштвене средине.

Само годину дана након закључења новог трговинског споразума између Аустро-Угарске и Србије избио је Први, а одмах потом и Други балкански рат, да би у лето 1914. друштвене средине прокључале до степена када више ништа није могло спречити избијање светскога рата.

Слом и васкрс Србије

Коста Стојановић је од августа 1912. до априла наредне године опет обављао дужност министра привреде, а 1915. с владом одлази на Крф. У међувремену његове несугласице са Пашићевом политиком и начином на који ју је водио постају све израженије. Неспоразуми су се ипак завршавали компромисом и то више захваљујући Пашићу, јер је Коста Стојановић био честит, али и импулсиван.

Ток рата и све оно што је довело до доношења одлуке да војска и влада у зиму 1915. преко Албаније напусте Србију учинили су да се овим Стојановићевим особинама придода и огорченост. Да би је у потпуности изразио, почео је да пише књигу која ће под насловом „Слом и васкрс Србије“ бити објављена готово стотину година након окончања Великог рата. Ту је Стојановић изнео своје виђење начина на који је у тим претешким временима требало водити Србију, али и запажања о наличју Пашићевог политичког и државничког делања.

„Србија је“, каже на једном месту у књизи Коста Стојановић, „преко г. Пашића збунила и наше пријатеље, као што је у моментима плашила наше непријатеље“.

Али Стојановић је о слому и васкрсу Србије писао паралелно са приљежним и неуморним испуњавањем свих својих обавеза. За време рата он је написао на десетине текстова који ће бити објављени у Француској, Италији и Енглеској. У њима је јавности тих земаља појашњавао тешку ситуацију у којој се налази Србија, али и како та иста, на колена бачена земља види своју будућност.

А он ју је, као и многи његови најученији земљаци, видео уједињену са осталим југословенским земљама. На остварењу тог циља је неуморно радио све време трајања рата. Највише времена је проводио у Ници, где му се налазила и породица. Ту је, у фебруару 1916, оформљен Клуб народних посланика, за чијег је председника изабран управо Стојановић, док је за секретара клуба изгласан Бранислав Нушић.

У Ници је, у Типографији петроградског агентства, те године чак и штампана брошура „Записници Конференције клуба народних посланика свих политичких странака Српске народне скупштине одржане 11. и 13. фебруара 1916. године у Ници; Меморандум Посланичког клуба упућен Српској краљевској влади“.

Клуб народних посланика је од владе, која се и даље налазила на Крфу, између осталог, захтевао да се од даљих ратних напора колико год је то могуће поштеди универзитетска омладина, а да се у борбама активним официрима придруже и ратни лиферанти који су се склонили у Швајцарску. Иако се Пашић и народни посланици нису слагали у вези са питањем даље политичке будућности Србије, влада је ипак прихватила захтев да се поштеде српски ђаци и студенти. Велика заслуга за ову судбоносну улогу припада управо Кости Стојановићу.

У „Слому и васкрсу Србије“, Стојановић је о односу Пашића према народним посланицима написао: „Разумљиво је да се није могла постићи хармонија у раду између нас и владе, јер је она од почетка до краја била у души противу састанка Скупштине и кад је на њу формално пристала, није имала јасан појам о програму њеног рада.“

Без обзира на разлаз са Пашићем, он је, не престајући да пише своје тестаментарно дело о слому и васкрсу Србије, савесно и са потпуном посвећеношћу наставио да обавља додељене му дужности.

Тако се у  престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца вратио тек 1920, након што је као члан наше делегације учествовао у раду Мировне конференције у Паризу.

Константин Влахов у Академији

Андреј Митровић на првим страницама монографије „Југославија на конференцији мира 1919–1920“ даје две схеме. Прва приказује како је наша делегација требало да буде организована по секцијама за различите области о којима ће се на мировној конференцији расправљати и доносити одлуке. Друга схема приказује фактичко стање ствари након што је конференција почела са радом.

У тој схеми Коста Стојановић је наведен као председник Eкономско-финансијске и саобраћајне секције. Његов најважнији посао је израчунавање ратне одштете. Овај ионако сложени математички задатак додатно је компликовала чињеница да су се у истој држави нашли Србија и делови Аустро-Угарске, што је могло да доведе до апсурдне ситуације да сами себи морамо да плаћамо ратну одштету. Овај сценарио је избегнут највише захваљујући Стојановићу. Оно на шта није могао да утиче, јесте аљкавост наше администрације, која је на терену онако офрље процењивала штету, не састављајући веродостојне и прецизне записнике.

Једноставно, нисмо могли да тражимо шта нам припада јер нисмо имали комплетиране податке о претрпљеној штети.

Радећи на израчунавању ратне одштете, Стојановић се поново нашао на научном пионирском задатку, овога пута у области обрачуна друштвеног богатства и националног дохотка. Упоредо са обављањем ових послова, у међувремену је поново постао министар, само што му је сада додељен ресор пољопривреде. И ту није оклевао да помери ствари са мртве тачке, те се може сматрати за једног од иницијатора оснивања Пољопривредног факултета.

Још у време када је дошао на место министра народне привреде 1906, Коста Стојановић је у једном раду написао како ће реформе најтеже бити спроведене у „пољској привреди“:

„За њу је потребно извршити преображај у погледима масе, које суделује у тој производњи; потребно је унети знање, које наука и искуство даје; потребно је читаве институције створити; променити поредак друштвени па да се с успехом очекују плодови трансформације.“

Стојановић је током боравака у Паризу нашао времена и да пише поезију, коју је објављивао под псеудонимом Константин Влахов, радио на довршавању обимне расправе посвећене животу и раду његовог некадашњег професора Анрија Поенкареа. На овој књизи је почео да ради пре почетка рата и сада је само требало да је допуни и дефинитивно уобличи, а онда и објави по повратку у Београд.

Та књига никада није угледала светлост дана баш као што Коста Стојановић никада није изабран за члана Српске краљевске академије. Баш као што није познато зашто одмах након дипломирања није отишао на даље усавршавање у Париз, исто тако не знамо шта је спречило његов избор у ред српских бесмртника, иако га је за редовног члана СКА 1919. предлагао родоначелник наше археологије Јован Жујовић.

Александар Петровић наводи да у Архиву САНУ постоји документ „о његовом прихватању предлога за чланство у Латинској академији наука и уметности у Паризу“.

Један од ретких

Стојановић је као нови члан Демократске странке постао министар финансија у влади Миленка Веснића у августу 1920. године, а у новембру бива један од потписника Рапалског споразума, којим су неповољно по нашу новоформирану уједињену државу решена спорна територијална питања са Италијом.

У међувремену је, почетком октобра, већ био понудио оставку, као разлог наводећи „очит начин саботирања финансија“ који земљу свесно припрема за „анархију и растројство“.

Веснић је Стојановића довео за министра финансија јер је сматрао да ће он успети да се избори са инфлацијом.

„Веснић је сматрао“, каже Миша Бркић, „да ће Стојановић знати да се ухвати у коштац са овим феноменом, који је у Србији до тада био готово непознат. Испоставило се да математичарска и физичарска знања и враџбине, повезана са искуствима радикалске државне привредне политике, а све је то било концентрисано у личности Косте Стојановића, не лече финансијске прилике једне нове државе склепане од сасвим различитих делова“.

Исцрпљен од непрестаног рада и потпуне посвећености државним пословима, додатно оптерећен сазнањем да корупција и немар све више и очигледније нагризају ткиво тек створене југословенске државе, Стојановић је након краће болести преминуо у својој кући у Београду 3. јануара 1921, само неколико дана након што је поново именован за министра финансија, овога пута поново у влади Николе Пашића.

„Политика“ је вест о његовој смрти донела у самоме врху насловне стране.

„После три дана тешке болести, која га је изненадно и брутално оборила“, писала је „Политика“, „министар финансија и народни посланик Коста Стојановић умро је јутрос у 1 сат. Већ прексиноћ, у суботу, била је изгубљена скоро свака нада и још је једино уздање било, да ће можда само његово тело моћи да победи и преживи бољку за коју медицина није имала лека. На жалост, двадесет година најактивније политичке борбе, у коју је он био унео сву своју снагу и све своје живце, а нарочито последње године криза и потреса којима је за људе Стојановићева кова сваки дан значио читаву битку, биле су и сувише изнуриле његов некада тако снажан организам.“

Потом је следио детаљан след догађаја који су претходили Стојановићевој смрти.

Сутрадан је у „Политици“ објављен и некролог под насловом „Један од ретких“, а слични текстови објављени су у многим дневним листовима и часописима.

На сахрани је опроштајни говор одржао Милутин Миланковић.

Стојановић је, изговорио је тада Миланковић, „сазидао први мост између теоријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан скок. Преко тог моста је прешао на другу страну јер је друштвену теорију извео изван оквира 'воље' појединца, конфесија, редова, класа, нација... које нечему 'теже' служећи се при том 'историјом' као апологијом свих намера“.

„Дошао је“, рекао је још Миланковић над Стојановићевим одром, „да као свештеник науке у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот – та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике“.

Чехословачки амбасадор у Србији Антонин Калина је тих дана рекао како је Стојановић иза себе оставио „поштено име и глас најзначајнијег човека, који је жртвовао рад целог свог живота и све своје снаге само да узвиси свој љубљени народ и његову Државу на оно место које им по праву Божијем и човечијем припада са обзиром на жртве поднесене у вековним борбама за одбрану европске културе“.

Та држава га је, међутим, врло брзо заборавила, али се успомена на значај и величину Косте Стојановића почела враћати у народ током последњих година.

Радио Телевизија Србије је 2012. објавила прво, а 2020. друго издање његове до тада необјављене књиге „Слом и васкрс Србије“. О Кости Стојановићу су у продукцији јавног сервиса снимљене емисије у серијалима „Заборављени умови Србије“ и „Историја науке“.

Сећају га се и његови Алексинчани. Поводом стогодишњице Стојановићевог рођења, тамошња библиотека „Вук Караџић“ је почела са објављивањем његових изабраних дела. Те 2021. Александар Петровић је приредио књигу „Тумачење физичких и социјалних појава“ и написао предговор. Управо ових дана, из штампе се, у истој едицији, очекује излазак Стојановићеве књиге „О увозу и извозу Србије: питање третирано новим методом математичким; Основи теорије економских вредности“.

Ове књиге се штампају у тиражу од две стотине примерака. Сасвим довољно да једна од тих књига доспе у руке неког новог Павла Савића.

O Мирамаре, о твоје гранитне стене,
уздижућ се из претећег мора,
прекором узнемирених душа одјекујући,
сиви таласи бију.

Прекор узнемирених душа који у овој песми помиње италијански нобеловац Ђозуе Кардучи данас сигурно не дотиче посетиоце Мирамареа којих је из године у годину све више. Нико више озбиљно не узима легенду о проклетству овог замка у Тршћанском заливу, по којој је свако ко у њему преноћи осуђен  на превремену смрт у туђини. Ипак, у овој легенди је садржан добар део историје Мирамареа.

Она започиње са аустријским надвојводом Максимилијаном, чије је пуно име било Фердинанд Максимилијан Јосиф Марија Хабзбург-Лотрингер. У историји је остао запамћен као цар Максимилијан I од Мексика. 

Рођен је 1832. године у бечкој палати Шенбрун. Родитељи су му били надвојвода Франц Карл, син аустријског цара Франца II, и принцеза Софија од Баварске. Од почетка будућег мексичког цара прате контроверзе: у високим аустријским круговима колала је прича да је Максимилијан заправо ванбрачни син француског краља Наполеона II.  

Одрастао је на аустријском двору и по сведочењима савременика израстао у пријатног и радозналог младића, чија је нарав у односу на његову браћу била значајно другачија. Његов старији брат, будући цар Франц Јозеф, био је крут карактер, заљубљен у војску и униформе, и није крио анимозитет према Максимилијану. Млађи брат Карл Лудвиг, отац надвојводе Франца Фердинанда и деда последњег аустроугарског цара Карла, био је верски фанатик; године 1896. на ходочашћу у Свету земљу и поред упозорења попио је загађену воду из реке Јордан, од чега је добио тифус и умро. Трећи, најмлађи Максимилијанов брат Лудвиг Виктор постао је познат по низу скандала, а његова готово отворена хомосексуалност шокирала је високе аустријске кругове. У таквом породичном окружењу Максимилијану неће бити тешко да стекне симпатије и популарност код поданика.

Имао је шеснаест година када је избила револуција 1848, након које аустријски цар Фердинанд I под притиском абдицира. Како нема директне наследнике, на престо долази његов синовац Франц Јозеф. Максимилијан постаје други у реду за наслеђивање аустријског трона. Свестан да је дошао на трон „преко реда“ и добрим делом насилним путем, Франц Јозеф страхује да се сличан сценарио може поновити у корист његовог млађег брата, те је отуд, поред личног анимозитета, његов однос према Максимилијану био одређен и питањем политичке моћи. Зато је по ступању на престо наредних неколико година Максимилијана држаo подаље од Беча.

Година 1850. Максимилијан ступа у војну службу у аустријској морнарици, чија је база стационирана у Трсту. Има чин команданта шалупе који нимало не одговара његовом династичком статусу, на шта се не жали. Користи прилику да путује широм Европе, посебно се задржавајући у Шпанији. Романтичне природе, како сведоче савременици, обожава поезију, а посебно песме Хајнриха Хајнеа. По угледу на његове Слике с путовања пише сопствене Скице са путовања, али за писање нема дара.

Иако су Хабзбурзи већ дуго управљали Трстом и околином, тек током 19. века почињу са развојем морнарице и окретање аустријске царевине Средоземљу. Максимилијан је 1854. унапређен и постављен за команданта аустријске морнарице у чину контраадмирала, и у наредних пет година спровео је низ амбициозних реформи које су се односиле на обуку морнаричког кадра и прављењe аустријске борбене флоте. 

Подизање Мирамареа

Године 1855, приликом једне непогоде која га је затекла на пучини, Максимилијан ће бродом набасати на увалу у Тршћанском заливу код насеља Грињано и одмах одлучити да на голој стеновитој заравни изнад увале сагради себи резиденцију. Недуго потом од земљопоседника, међу којима су и тршћански Срби, купује земљиште површине 22 хектара и почиње да зида замак који назива Мирамаре, по имену резиденције португалског краља Фердинанда II.  

Пројектовање замка поверено је тада познатом архитекти Карлу Јункеру, пројектанту, поред осталог, бечког водоводног система и римокатоличке цркве у Бару у Црној Гори. Јункер пројекат ради на основу модела двораца Бабелзберг у Потсдаму и Курник у Пољској, евоцирајући средњовековне владарске палате, али Максимилијан није задовољан. Он тежи још „романтичнијој“ визији прошлости од оне које му је Јункер понудио, тако да ће оригинални пројекат током саме градње по његовим упутствима доживети низ измена.  

Изградњу комплекса Максимилијан лично прати. У ту сврху од богате српске породице изнајмљује за становање у Трсту њихову Вилу Лазаровић (Villa Lazarovich), а у уговору  о закупу добија сагласност да је по нахођењу може мењати или дограђивати.

У овој вили Максимилијан потом често организује забаве, гради парк у коме даје да се засаде ретке биљке, и у њему чак прави мањи зоолошки врт, који ће повремено бити отворен и за посете. У роману Посматрач мора у коме говори о историји тршћанских Срба, Горан Милашиновић описује и ову епизоду из Максимилијановог живота.

Сама градња комплекса Мирамаре трајала је годинама. Након уређења пристаништа у морској ували, почело је зидање замка, највећим делом од мермера извађеног на једном од брионских острва. Упоредо се гради и кастелато, мањи замак у неосредњовековном стилу окружен дрвећем, са великим кулама са зупчастим завршецима и бројним украсима на фасади. Из Виле Лазаровић у кастелато Максимилијан преноси орнаменте, намештај и посебно дизајниране салоне, тзв. „маварску“, „нордијску” и „фламанску” собу.  

Из свих делова великог замка, са изузетком главног улаза, види се море, а његова унутрашњост је украшена интарзијама у дрвету, резбаријама (посебно се истичу грбови свих покрајина у монархији), ловачким трофејима, уметничким сликама, масивним завесама. Све то ствара утисак о богатству градитеља, али и осећај клаустрофобичности, поготово када се пренатрпана унутрашњост просторија „сусретне“ са морском пучином која се види кроз прозоре замка.

По Максимилијановом упутству, замак је подељен на седам великих просторија. У приземљу се налазе његова спаваћа соба, радни кабинет, библиотека и спаваћа соба његове супруге, на спрату је престона соба, декорисана огромним портретом чланова династије Хабзбург, као и низ гостинских соба за госте. Комплетан намештај, као и распоред у овим просторијама, и данас је исти као у Максимилијаново време.

Поред изградње замка, Максимилијан надзире и уређењe врта, по угледу на енглеске паркове. На простору од скоро 22 хектара засађена су ретке врсте и постављене камене клупе, фонтане и статуе, од египатске сфинге, преко скулптура античких богова, реплика ренесансних аутора, до бисте војводе Леополда Хабзбуршког, која је постављена у знак сећања на прикључење Трста Хабзбуршкој круни 1382. године. 

Време досаде, раскоши и сјаја

Током градње замка Максимилијан је ступио у брак са белгијском принцезом Шарлотом, ћерком белгијског краља Леополда I. У младости је био заљубљен у молдавску племкињу Викторију Кешко, тетку краљице Наталије Обреновић, али је њихова веза осујећена због диспропорције у династичком статусу.

За Максимилијана је затим тражена погоднија прилика и она је пронађена у белгијској принцези. Један од услова за брак који је белгијски краљ поставио била је боља „функција“ младожење у аустријској државној номенклатури. Заузврат, у прилично испражњену царску касу у Бечу стигла би велика сума као мираз.

Франц Јозеф је на то пристао, али суревњивост према брату није нестала, због чега га шаље на најгоре место у тадашњој аустријској царевини, именујући га за управитеља Ломбардије и Венеције, чије становништво је било у сталном сукобу са аустријским властима, а оружане побуне с циљем уједињења Италије готово свакодневна ствар. Максимилијанова краткотрајна владавина је окончана 1859, када га је Франц Јозеф сменио због неспремности да примени „чврсту руку“ у обуздавању побуна.

Брак Максимилијана и Шарлоте био је складан, чак и са пуно емоција, како бележе историчари. Наредних година живе у Мирамареу и Трсту, проводећи време у досади и раскоши. Злогласни белгијски краљ Леополд II прилично јетко описао је њихову свакодневицу: „Све слуге су носиле хелебарде! У Паризу смо много причали о томе. Ако овде грешимо због претеране уздржаности, они су криви за глупу раскош. То је луксуз из неког другог времена, који у данашњем времену делује потпуно депласирано.“

У браку са царицом Елизабетом Баварском са надимком Сиси, Франц Јозеф после две ћерке 1858. добија и сина Рудолфа, престолонаследника. Максимилијан схвата да од његовог доласка на аустријски трон нема ништа.

У то стиже понуда мексичких конзервативаца да дође у Латинску Америку и узме титулу цара Мексика.

Мексичке (не)прилике

Млада мексичка држава, која је добила независност три деценије раније, налазила се тада пред великим преломом. Након трогодишњег грађанског рата који је избио 1858. између либерала и конзервативаца, на власт је дошао републиканац индијанског порекла Бенито Хуарез који је покушао да изврши опсежне друштвене и економске реформе. Томе су се противили велепоседници који су заједно са конзервативним круговима у садејству са европским државама, пре свега војним снагама француског цара Наполеона III, извршили преврат и одлучили да обнове монархију.

Претходно, Прво мексичко царство је потрајало само осам месеци након стицања независности од Шпаније 1821, када је за цара проглашен Агустин де Итурбиде, мексички војни командант под чијим вођством је независност и стечена, да би четири деценије касније престо рестаурисане мексичке монархије понуђен аустријском надвојводи Максимилијану Хабсбуршком.

Преговори о преузимању мексичке царске круне теку неколико година. Део историчара ове преговоре романтизује истичући Максимилијанову моралност, jeр наводно није хтео да насилно заседне на мексички престо, мада је ближе истини да је у то време он покушавао да добије гаранције и војну подршку брата и француског цара која би му омогућила неометану власт у Мексику.

Братовљеву подршку не само да није добио, већ је уследио ултиматум Франца Јозефа да, уколико Максимилијан прихвати титулу мексичког цара, мора да се одрекне свих хабзбуршких права и титула не само у своје, већи у име својих потомака. Другим речима, у случају да изгуби мексички престо, Максимилијан би се у Европу вратио као обичан грађанин.

Након колебања, Максимилијан на крају прихвата понуду и полази преко Атлантика. Двомесечни пут бродом у пролеће 1864. користи за писање дворског правилника и церемонијала. Будући живот на царском двору разрадио је до танчина, одређујући чак и колику висину морају да имају припадници дворске гарде – најмање 198 центиметара. У Мексико стиже крајем маја 1864.   

Максимилијан као цар Мексика влада свега три године. Његова краткотрајна владавина обележена је покушајем низа реформи, од настојања да уведе ред у приличнo распојасану администрације и спровођења земљишне реформе које су биле најбитније државно питање у том тренутку због противљења велепоседника, до укидања дужничког ропства, увођења обавезног основног школовања и регулисања радног времена… Започео је и реконструкцију Мексико Ситија у европском стилу, а своју резиденцију сместио је у замак Чапултепек који је реновирао.

Ипак, ништа од свега тога није вредело. Максимилијан је убрзо постао презрен и од међусобно сукобљених мексичких либерала и од конзервативаца. Подршку конзервативаца који су га довели на власт изгубио је због покушаја земљишних реформи, док је за републиканце био неприхватљив као туђинац који је силом дошао на власт. Максимилијана је на трону одржавала само  француска војска, али након што је Француска ступила у рат са Пруском 1865, а под притиском оснажених Сједињених Држава након завршетка Грађанског рата и у складу са Монрооовом доктрином, Наполеон III је повукао своје снаге из Мексика. Дипломатска мисија Максимилијанове супруге Шарлоте, која је јула 1866. отпутовала у Европу да би од француског цара, белгијског краља, свог свекра и папе измолила помоћ – није успела. Мексички цар остао је напуштен од свих. 

Диван дан за умирање 

Почетком 1867. избија побуна предвођена претходним мексичким председником, републиканцем Бенитом Хуарезом. Максимилијан се пред побуњеним хуаристима са свитом повукао из престонице у град Керетаро Артеага у покрајини Сантијаго де Керетаро, где је неколико месеци одолевао опсади. Након издаје у својим редовима, 15. маја 1867. је ухапшен, изведен пред војни суд и заједно са његова два војна заповедника, Мигелом Мирамоном и Томасом Мехиом, осуђен на смрт стрељањем.

Многи европски политичари, интелектуалци и јавне личности, међу којима су били и Виктор Иго и Ђузепе Гарибалди, слали су новим мексичким властима молбе да се Максимилијану поштеди живот, али је Хуарез је то одбио. Његова смрт требало је да послужи као пример целом свету да ниједан туђин више никада неће бити владар Мексика.

Максимилијан је стрељан 19. јуна 1867, у граду Сантијаго де Керетаро. Пред егзекуцију, стрељачком воду је рекао: „Какав диван дан! Одувек сам желео да умрем по оваквом дану.“

Смрт Максимилијана I од Мексика је у Европи постала  догађај године. Новине у европским престоницама опширно пишу о његовој погибији, а илустрације и слике његове егзекуције продају се у огромним тиражима.

За ову сврху начињен је и први фотографски фалсификат објављен у новинама, у односу на данашњу технику наивна фотомонтажа на којој је наводно представљено његово убиство.

Едуар Мане тада ствара своје чувене четири слике и једну литографију на којој је представљена Максимилијаново стрељање, док Франц Лист пише погребни марш посвећен његовој успомени.

Изгледало је дa Максимилијановом смрћу једино није био потресен његов брат. По сведочењима савременика, Франц Јозеф ју је прокоментарисао речима да ће се сада приметити одсуство његове ловачке вештине, али да „можемо свеједно да очекујемо добру разоноду“.

Након смрти, тело мексичког цара је балсамовано и јавно изложено у катедрали у Керетару. Шест месеци касније, Франц Јозеф је ипак у Мексико послао бојни брод „Новару“ којим је ковчег са телом враћен у Европу, и преко Мирамареа и Трста пребачен у Капуцинерску гробницу у Бечу, где и данас почива.

Успомену на његов живот чува спомен-капела у Сантијаго де Керетару, подигнута на месту где је стрељан, као и споменик на Тргу Венеција у Трсту, а у историји је Максимилијан I од Мексика остао упамћен и као трагична личност и као оперетска фигура анахроног владара на прагу модерног доба. Иза њега је као животно дeлo остао само – комплекс Мирамаре. 

Ипак, Максимилијанова смрт је у исто време означила и својеврсну прекретницу у модерној историји, како пише историчар Мартин Рејди у студији Хабзбурзи – Владари света. Након ње, отпочела је готово сезона лова на крунисане главе. Годину дана касније, 1868. године, убијен је кнез Михаило Обреновић, следе убиства руског цара Александра I, царице Сиси, италијанског краља Умберта, српског краља Александра Обреновића, грчког краља Ђорђа, а онда и атентат на Максимилијановог блиског рођака надвојводу Франца Фердинанда, који ће преокренути европску историју… 

Лудило царице Шарлоте

У време када јој је муж стрељан, царица Шарлота се већ осам месеци налазила у дипломатској мисији у Европи, безуспешно покушавајући да добије помоћ. Најпре се обратила Наполеону III, и озлојеђена Наполеоновим одбијањем и избегавањем, доживeла je нервни слом праћен хистеричним нападима.

Убеђена да француски цар покушава да је отрује, панично бежи из Француске, најпре у Мирамаре, одакле креће у Рим да тражи помоћ од папе Пија IX, узалуд. У страху да ће је уходе и убице пронаћи у римским хотелима, моли папу да јој дозволи да преноћи у Ватикану. Папа на то невољно пристаје. Тако је Шарлота постала прва жена у историји за коју се зна да је преноћила у папској резиденцији.

Нежељене гошће Пије IX неће дуго моћи да се отресе. Убеђена да јој раде о глави и плашећи се тровања, одбија да једе и пије, доводећи себе до здравственог колапса. Из Ватикана је рођаци пребацују у замак Мирамаре. Лекари констатују „лудило уз манију гоњења“. Притворену у замку чува је цео један вод аустријске војске. Вест о смрти мужа јој не саопштавају.

Након Максимилијанове смрти, старатељство над Шарлотом је постало проблем, а њена судбина потом постаје предмет надгорњавања аустријског и белгијског двора. Франц Јозеф жели да је задржи под својом контролом, јер би у случају њеног повратка у Белгију, због претходног уговора са братом о одрицању од његових права, морао да врати огроман мираз, због чега на томе белгијски суверен и инсистира.

Док два двора преговарају, Шарлотина болест напредује. Крајем 1867. постигнут је договор да се свргнута мексичка царица ипак из Мирамареа врати у Белгију. Вест о смрти Максимилијана саопштена јој је у јануару следеће године, након чега је дошло до потпуног менталног слома.

Наредних шест деценија провела је скривена од јавности, несвесна света који је окружује. Преминула је 1927, у 86. години живота. Савременици тврде да су јој последње речи на самртничкој постељи биле: „Мексико!“ 

Смрт царице Сиси 

Након Шарлотиног одласка у Белгију, замак Мирамаре постаo је резиденција Хабзбурга. У њему ће у наредних неколико деценија боравити низ чланова династије.

У замку највише борави супруга Франца Јозефа, царица Елизабета, познатија као Сиси. Супротстављених карактера, Сиси и Франц Јозеф се често сукобљавају. Чак ни долазак на свет сина Рудолфа није поправио односе. Сиси је забрањено да васпитава свог сина. Крхког здравља, али и засићена бесконачним сукобима и свађама, Сиси покушава да утекне од мужа и обавеза на двору, предузимајући бројна путовања и често боравећи у Мирамареу.

Ситуација се погоршава нарочито након загонетне смрти сина Рудолфа 1889. у Мајерлингу. Рудолф је, наиме, пронађен мртав у ловачкој колиби са младом љубавницом. Иако је по званичној верзији реч била о самоубиству, о Рудолфовој смрти и данас колају бројне теорије.  

Синовљеву смрт Сиси је тешко поднела. У потпуности се одваја од бечког двора, често проводећи време у палати Ахилио на острву Крф, чију градњу је наложила, и у Мирамареу. У осами покушава да пише сентименталну поезију по угледу на Хајнеа кога, као и Максимилијан, највише цени од свих песника, али ни она нема превише литерарног дара.

Супруга моћног суверена, отвореног духа, жељна авантура и путовања, лепа, физички крхка и несрећна, царица Сиси је често предмет интересовања тадашњих новина. Нарочито њена трагична смрт начиниће од ње иконичну фигуру европске историје друге половине 19. века.

Током путовања у Швајцарску, у Женеви је 10. септембра 1898. на њу извршен атентат. Италијански анархиста Луиђи Лукени је планирао убиство принца Филипа, претендента на француски престо, али како није успео да дође до њега, одлучио je да убије аустроугарску царицу за чији долазак у Женеву је сазнао из новина. На женевском шеталишту, Луиђи прилази царици и забада јој оштру турпију у груди. Неколико сати потом Сиси ће умрети.

Током суђења атентатор је рекао: „Ја сам анархиста по уверењу... Дошао сам у Женеву да убијем суверена, да дам пример онима који пате а који ништа не чине да побољшају свој друштвени положај. Није ми било битно ко је владар кога ћу убити... Нисам ударио на жену, него на царицу…“

Смрт царице Сиси је узнемирила европску јавност. О њој европске новине опширно пишу, широм монархије подижу јој се споменици, али почиње да се говори и о проклетству замка Мирамаре, који је након мексичког цара и царице однео још једну жртву.

Када је надвојвода Франц Фердинанд, након смрти Сисиног сина Рудолфа, постао престолонаследник царства, са породицом је често боравио у Мирамареу. Управо из њега ће јуна 1914. кренути на кобно путовање у Сарајево, што ће додати још једну страницу причи о проклетству тршћанског замка. 

Дом вицекраља Етиопије

Током Првог светског рата, сав намештај и уметничка дела су из Мирамареа превентивно однесени и похрањени у Аустрији, углавном у палате Шенбрун и Белведере. Када је након рата Трст са околином, укључујући и Мирамаре, ушао у састав италијанске државе, након споразума између Аустрије и Италије 1926. претворен је у музеј. Тада је у замак враћен комплетан намештај и извршена његова реконструкција.

Мирамаре је за јавност отворен 1929. године, али не у потпуности. У један део замка, затворен за посетиоце, уселио се нови станар – принц Амедео, војвода од Аосте, блиски сродник последњег италијанског краља Виторија Емануела III.

Принц Амедео је завршио војне школе у Енглеској и Напуљу, током Првог светског рата борио се у италијанским редовима, а у међувремену живео стандардни живот тадашње аристократије, испуњен ловом, доколицом и уживањем у луксузу. Након рата напушта војну службу и бира Мирамаре за своју резиденцију. Са породицом се усељава у део замка који преуређује у тада популарном арт деко стилу.

Године 1932. се реактивира и као пилот учествује у италијанској „пацификацији Либије“ у којој је побуна локалног становништва брутално угушена. Године 1937. године постаје вицекраљ и командант италијанских војних снага у Источној Африци. Иако се историчари слажу да је период његове владавине у Етиопији био знатно блажи у односу на владавину његовог претходника маршала Грацијана, који је починио низ злочина од којих је највећи масакр 30.000 Етиопљана извршен 1936. године, Амедео је управљао користећи сурови колонијални апарат, са концентрационим логорима, пљачком.

Када су маја 1941. британске снаге покренуле офанзиву у Етиопији, његове трупе биле су опкољене у планинској тврђави Амба Алаги. У безизлазној ситуацији, Амедео се предао. Спроведен је у заробљенички логор у Најробију, где je 1942. године умро од последица туберкулозе и маларије.

Амедео је у Италији уживао статус националног хероја, о коме су се још за живота испредале легенде као о војнику-џентлмену који је својим поступцима завредео поштовање и супарничке стране, како Британаца тако и Хајла Селасија. Постао је јунак низа филмова, а помиње га и Хемингвеј у роману Збогом оружје.

Последњи Хитлеров рођендан 

Након Мусолинијевог пада 1943. године, Трст долази под нацистичку управу. Мирамаре Немци користе као школу за обуку официра, али и као место на комe нацисти организују „забаве“, које су се неретко претварале у садистичке оргије над женама присилно доведеним из тршћанског логора Ризиера ди Сан Саба.

Један од најбизарнијих скупова организованих у замку Мирамаре била је прослава последњег рођендана Адолфа Хитлера 20. априла 1945, двадесет дана пре коначног пада нацизма.

У овој прослави, коју је организовао тршћански гаулајтер Фридрих Рајнер, који је са Одилом Глобочником владао немачком Оперативном зоном Јадранско приморје, учествовале су нацистичке старешине, локални индустријалци, италијански фашисти, Власовљеви официри, али и преостале вође колaборационистичких снага са подручја Југославије. Ту чудну прославу, али и историју замка, упечатљиво је описао Клаудио Магрис у свом роману Обустављен поступак:

„Ручак је послужен. Лепо је сести за трпезу; заједно јести и пити улива осећај већег пријатељства. Немци, Италијани, козаци, Срби, Хрвати, Словенци. Нова Европа народа. Свих. Или скоро свих. Иако председника Удружења индустријалаца нема – али као да је ту, захваљујући његовој топлој поруци – боже мој, ту су други што га достојно представљају. Поздрав, порука, жеља; здравица призива здравицу, лица су сјајна и орошена, одраз лустера на таваници, мрље светла по трпези попут латица белих оцвалих ружа, позлаћене флеке и дрхтави одблесци мора улазе кроз прозоре и њишу се по грбовима Kronländera-а, земаља Kруне старог Царства. (…) Снимају се фотографије, групна фотографија. Флеш, пуцањ, прасак белог дима, беле и жуте завесе подрхтавају, напољу, иза прозора галебови се распршују у заслепљујућем одблеску белих крила, немачки официри певају најпре свечано а потом помало раскалашно. Двоглави орао је пуњен и непомичан на таваници, канџе бескорисне у оном кавезу; једино око грабљиво и оштро јесте око Суда, балсамовани судија који је пак већ изрекао неопозиву пресуду, Царство Мексика и хиљадугодишњи Рајх што су трајали, један мало краће, други мало дуже од радова на изградњи Дворца, лудило Шарлотино је трајало преко четири пута дуже од два царства заједно.“

Након рата, крајем 1945. у Мирамареу су биле смештене новозеландске трупе које су са југословенским снагама ослободиле Трст, након тога британске снаге, да би, напослетку, замак 1947. године постао штаб америчког гарнизона у Трсту. 

Година 1954. била је прекретничка у историји Мирамареа. Врши се нова рестаурација којом је враћен оригинални изглед замка и кастелата, и комплекс Мирамаре, претворен у музеј, следеће године је отворен за јавност. Убрзо постаје туристичка атракција. Прошле године је замак походило преко 300.000 људи, чинећи га једном од најпосећенијих дестинација у Италији.

Популарности Мирамареа не одмаже легенда о проклетству замка којe је у превремену смрт у туђини одводило цареве и царице, надвојводе и вицекраљеве, ратне злочинце и хероје…

Терор над неистомишљеницима, сарадња са окупатором и наклоност великих сила у борби за власт питања су око којих се и даље ломе копља између баштиника наслеђа сукобљених герилских покрета из Другог светског рата у Србији. Да ли је случај  Грчке, земље чију су историју писали десничарски победници у грађанском рату под окупацијом и унутар светског рата, искривљени одраз у огледалу југословенског искуства?

Балкански суседи Југославија и Грчка, чија је одбрана од осовинске инвазије започете на обе земље 6. априла 1941. осујећена, нашли су се потом на вододелници историјске судбине.

За разлику од старогрчких полиса који су се уједињавали пред варварима, међу Грцима крајем половине прошлог века међусобне размирице нису се остављале по страни пред претњом споља. Вакуум који је бежећи пред нацистима у Каиро 1941. за собом оставила избегличка грчка влада испунио је спектар покрета отпора који су засебно оперисали у унутрашњости земље, од јонске до егејске обале. Национална шизма између републиканских венизелиста и присталица кобуршке круне, као и предратне хунте генерала Метаксаса, нагризле су неповерењем све поре грчке нације.

Јоанис Метаксас, првобитно германофил док није задобио британско поверење, дошао је на власт августа 1936. распуштањем парламента и уз подршку краља Ђорђа Другог, а у клими страха од успона комуниста на изборима. У Грчкој је успоставио диктаторски режим „националне дисциплине“ налик оном који је Салазар успоставио у Португалу три године раније.

Увод у рат

Ултиматум Мусолинијевог изасланика Емануела Грација за предају неодређених „стратешких положаја“ под претњом ратом који му је изнет двадесет осмог октобра 1940. око три сата ујутро, Метаксас је одбио лаконски хладнокрвним одговором: „Oхи!“ (Не!).

Већ у свитање, док су италијански гарнизони из Албаније спремно насртали преко границе, „охи“ је било заживело као бојни поклич Грка без обзира на идеологију. До данас Грци тај датум с одушевљењем празнују као дан националног поноса.

Технички надмоћнијим италијанским снагама, уместо повратка престижа обећаним тријумфом, грчке трупе генерала Папагоса нанеле су понижавајући пораз у гудурама Епира и западне Македоније.

Италијанским дебаклом и београдским пучем 27. марта, Хитлер је усред завршних припрема за операцију „Барбароса“ био увучен у балканску интервенцију.

Преминувши од болести крајем јануара 1941. Метаксас није доживео коначни слом своје земље након немачког блицкрига из правца Југославије и Бугарске, док се круна с остацима режима домогла уточишта код Британаца у Египту.

Као и Југославија, Грчкa је подељена између сила Осовине. Бугари су заузели источну Македонију и Тракију, Албанци северни део Епира, Немци стратешки важне тачке, укључујући Атину, Солун, провинцију Еврос на турској граници, Крит и још нека острва, док су Италијани заузели остатак земље, чиме су постали владари већег дела Грчке. У Атини је успостављена марионетска влада. 

Покрети отпора

Борбено расположење маса, већ распаљено чудом отпора Мусолинију, у форми антиколонијалног национализма најумешније је искористио ЕЛАС, герилско крило Народног фронта (ЕАМ) предвођеног Комунистичком партијом Грчке (ККЕ).

ЕАМ је око своје Планинске владе, поред сељаштва и еманципованих жена, окупио чак шеснаест генерала предратне војске и шест владика Грчке православне цркве, а мрежом комитета од готово два милиона чланова уочи ослобођења контролисао две трећине грчке територије.

„Народноослободилачки фронт под контролом комуниста постао је водећа организација отпора у Грчкој, из истих разлога из којих су Титови следбеници то учинили на северу“, наводи грчки историчар Лефтен Ставријанос. Комунистичка партија је обезбедила дисциплиновано вођство и илегалну организацију широм земље која је била тестирана током година предратне Метаксасове диктатуре. Такође, грчки комунисти, као и њихове југословенске колеге, учинили су свој ЕАМ националном, а не партијском организацијом отпора. У ЕАМ су позвали све Грке без обзира на политичка уверења све док су се супротстављали страним окупаторима.“

С друге стране, конкурентски покрет опора био је националистички, конзервативни ЕДЕС (Грчка национална демократска лига) под вођством пуковника Наполеона Зерваса, који се, како наводи и Ставријанос, може упоредити с равногорским покретом Драже Михаиловића.

Он је више наступао као организација стајаћег типа са јаким упориштем највише у епирским крајевима са традицијом хајдучије још из турског доба. „Недостајао им је национални организациони апарат којим су комунисти опремили ЕАМ“, пише Ставријанос. „Нису усвојили или доследно следили неки одређени програм заснован на потребама за отпором окупатору. Колебали су се све док их њихова очигледна слабост у односу на ЕАМ није довела до потпуне зависности од Британаца и прикривене сарадње са Немцима и Италијанима… Упркос британској подршци и немачкој кооперативности, ЕДЕС никад није успео да парира ЕАМ-у и ЕЛАС-овим снагама у популарности или војној снази. У време ослобођења Зервас се нашао са дванаестак хиљада људи и контролишући само мало подручје у Епиру, дужине педесетак километара и четрдесетак километара ширине. Три месеца касније, када су избиле борбе између ЕЛАС-а и Британаца, Зервасова војска разбијена је од стране ЕЛАС-а у краткој четвородневној кампањи. Сетимо ли се да је Зервасов ЕДЕС био једини озбиљан ривал ЕЛАС-а, постаје очигледно зашто су ЕАМ и ЕЛАС дефинитивно постали главни ослонац покрета отпора.“

Квислиншки апарат успостављен у Атини водио је пропаганду против ЕЛАС-а засновану првенствено на антикомунизму и антиславизму, наставља Ставријанос, настојећи да искористе традиционални страх од словенства у Грчкој, који датира из серије ратова са Бугарима и руског прихватања бугарских територијалних аспирација у деветнаестом веку. Сходно томе, марионетски званичници у Атини су своје противнике из покрета отпора жигосали као „агенте међународног словенског комунизма“, представљајући Други светски рат као гигантски сукоб између источних хорди које желе да успоставе словенско-комунистичку доминацију над Европом, и немачке војске, која води племениту борбу за спас европске цивилизације од ове двоструке претње.

Из тога је следило да је сваки грчки патриота имао дужност да сарађује са атинском владом и немачким окупационим властима у борби против непријатеља пред вратима, односно против у првом реду комунистичких група отпора. Путем тзв. „безбедносних батаљона“ позамашне бројности, грчки квислинзи су терорисали левичарске елементе.

Рат између грчких партизана и четника

До првих озбиљнијих чарки ЕЛАС-а и ЕДАС-а, долази након пада Италије 1943. када ЕЛАС, приграбивши за себе огромну количину италијанског наоружања, престаје да бива финансиран из Лондона.

Британска дипломатија, у чију интересну сферу је Грчка касније потпала у Јалти, радила је на обједињавању свих националистичких снага око фигуре краља Ђорђа Другог, који је на Черчилов наговор пробао да одбаци регентуру као прелазно решење и најбржим путем формално поврати власт.

Ипак, на Либанској конференцији у Бејруту крајем маја 1944. формирана је влада националног јединства од представника свих оружаних фракција отпора, са центристичким либералом Јоргосом Папандреуом као премијером и архиепископом Дамаскиносом у улози регента. 

Када су по искрцавању савезника октобра 1944. све снаге отпора стављене под команду британског генерала Скобија, већину руралне Грчке већ је био запосео ЕЛАС.

Првог децембра те године Скоби и Папандреу предали су ултиматум за разоружавање свим герилским формацијама неподређеним влади. Комунистички министри су стога поднели оставке, ЕАМ је прогласио генерални штрајк и за 3. децембар најавио протесте на атинском тргу Синтагма.

Тог дана владини жандарми су из митраљеза са кровова отворили ватру на двеста хиљада демонстраната окупљених на тргу. Двадесет осморо је убијено, а више стотина рањено.

ЕЛАС је реаговао нападима на британске трупе и њима лојалне грчке снаге широм Пелопонеза, опколивши центар Атине где су вођене уличне борбе са Британцима, који за појачање довлаче још две дивизије из Италије.

Совјетског амбасадора грчки партизани прозвали су тада сфингом због нејасног става Москве која није видела свој интерес у завади са западним савезницима, препуштајући им, по договору из Јалте, Грчку као део њихове интересне сфере.

Док се прва побуна ЕЛАС-а крајем месеца стишавала, Черчил стиже на преговоре у Атину. Средином јануара 1945, у замену за демобилизацију ЕЛАС-а, потписано је примирје са британским снагама.

Епилог децембарских дешавања познатих као Декемвриана био је споразум грчке владе и партизана у Варкизи 12. фебруара, чији је исход био следећи: ККЕ је остала легалан политички фактор, али су ЕЛАС-ове снаге безусловно разоружане. За премијера је уместо Папандреуа постављен горљиви антикомуниста, генерал Николаос Пластирас, али је и он смењен после свега три месеца. 

Југословенски и амерички фактор

После Варкизе, званична Грчка под британским протекторатом постала је елдорадо за некажњене квислинге инфилтриране у ројалистичку паравојску Икс под заштитом жандармерије, која је у затворима широм земље спроводила мучења и вансудска смакнућа бораца ЕЛАС-а.

Неразоружаним џеповима ЕЛАС-а у северним крајевима земље уточиште је пружио главни покровитељ грчких комуниста, доскорашњи британски партнер – Титова Југославија. Уследио је устанак.

Лице новог устанка представљао је Маркос Вафијадис, ЕЛАС-ов ратни комадант македонских области и ослободилац Солуна који у октобру 1946. стаје на чело новоформиране Демократске армије Грчке (ДСЕ).

Маркосови борци успешно спроводе упаде из база са југословенске и албанске територије, након којих пред надмоћнијим владиним снагама без борбе одступају назад у неприступачни планински терен.

Након првих војних пораза владиних трупа, снажна подршка Атини стигла је од стране америчког Конгреса који је одобрио слање четристо милиона долара помоћи за оно што је председник Труман прогласио „походом против експанзије комунизма која би угрозила амерички положај на Блиском истоку“.

Македонско питање

Побуна 1946. имала је и националну димензију. Окосницу револуционарне армије, више од половине снага, чинили су егејски Македонци из Словено-македонског народноослободилачког фронта (НОФ), који су међу првима понели оружје против режима у Атини који су називали „монархофашистичким“, на шта је овај узвраћао антисловенском реториком о „ЕАМобугарима“.

Македонско питање није заобишао ни Оскар Давичо у свом ратном дневнику Међу Маркосовим партизанима у коме је изнео гледишта устаничког вође:

„Старање Енглеза и монархофашиста да представе НОФ као неку мистериозну организацију са сепаратистичким тенденцијама има провидне циљеве: с једне стране, да унеколико оправда пред светском јавношћу масакре после Варкизе, а с друге, да посеје неповерење и завади грчки народ са словенским... У ствари, о аутономији су говорили и на аутономизму су радили само агенти енглеског империјализма.“

У одсудним биткама крајем августа 1949. на планинама Вич и Грамос, владине снаге потпомогнуте британским бомбардерима користиле су напалм у чишћењу терена од словенске популације. У егзодусу који је уследио протерано је педесет хиљада Македонаца, а убијено шест хиљада.

Од Метаксасове страховладе, која је кажњавала јавну употребу македонског језика, све до данас су остаци ове мањинске заједнице изложени асимилацији, будући да су муслимани у Тесалији и даље једина званично призната национална мањина у Грчкој.

Слом устанка

До коначног слома устанка и краја грађанског рата дошло је у јесен 1949.

Две политичке одлуке коштале су револуционаре могућности победе. Прва је било окретање леђа Југославији, савезнику који је удахнуо живот њиховој борби, и заузимање догматске линије у расколу 1948. после Резолуције Информбироа, премда их је Стаљин одавно био пустио низ воду. Пограничне базе су расформиране, а стаљинистичка параноја проредила је борбене редове грчких комуниста.

Други хибрис било је неслагање Никоса Захаријадиса, шефа ККЕ, са Маркосом Вафијадисом. Захаријадис, који провевши рат заточен у Дахауу није имао никаквог додира са реалностима герилског ратовања, инсистирао је да се прихвати фронтална борба са ројалистима и задрже заузети градови. Покушаји одбране градова Коница и Флорина почетком 1948. завршени су катастрофално по ДСЕ која је на југу Пелопонеза готово сасвим потиснута. Захаријадис је у августу чак сменио Маркоса Вафијадиса са чела врховне команде, што је драстично допринело расулу на терену.

Грађански рат у Грчкој однео је око 150.000 жртава, а око милион је било током рата расељено. Скоро 100.000 бораца ЕЛАС-а и ДСЕ-а и симпатизера комуниста је након рата затворено, прогнано или погубљено. 

На једном од грчких „голих отока“ (од којих је најзлогласнији био Јарос, назван „Медитерански Дахау“), на којима су биле затваране десетине хиљада припадника и симпатизера ЕЛАС-а, укључујући жене и децу, у логору на острву Макронисосу био је затворен и подвргнут тортури и Микис Теодоракис, касније славни композитор и светски симбол отпора диктаторској хунти. 

Буљкешка република

И грчка комуна у војвођанском селу Буљкесу, која је била заправо избеглички камп за грчке партизане, постала је поприште обрачуна стаљиниста са руководиоцима наклоњеним Титу. Ово село у близини Бачког Петровца које се данас зове Маглић пре Другог светског рата било је насељено фолксдојчерима, да би 1945. постало дом за око четири и по хиљаде грчких избеглица.

Седма југословенска, „Буљкешка република“ уживала је екстериторијални статус и била је под чврстом руком ККЕ: штампан је властити новац (тзв. буљкески динар), излазиле су новине „Глас Буљкеса“, на радне акције слате су одвојене грчке јединице, југословенска полиција није интервенисала унутар комуне, а грчко позориште „Атина“ могло је да прими хиљаду и по гледалаца, као највећа сала новосадског Српског народног позоришта.

У поменутим инцидентима који су се прелили из централе страдао је челник комуне Пектасидис, убијен раног новембра 1948. заједно с још неколицином присталица, а већина Грка коју су чинили информбироовци расељена је у Чехословачку. Потомци лојалних и малобројних који су остали и даље су расути по Војводини, носећи презимена попут Козмидис, Јосифидис или Константинидис. 

Грчки Хладни рат

У Грчкој, малој земљи на клизишту блоковске поделе света, секире Хладног рата ископане су пре званичне победе над Хитлером. Превагу у том прототипу хладноратовских прокси сукоба однела је антикомунистичка реакција пре захваљујући англоамеричкој интервенцији него ослањању на властите снаге.

Спирала насиља међу сународницима продужена је у миру кроз заоштравање друштвено-политичке поларизације на леви и десни блок. После пораза ККЕ једина легална левичарска странка остала је Уједињена демократска левица познатог лекара и пацифисте Григориса Ламбракиса, који је 1961. биран у парламент.

Атентат на Ламбракиса у Солуну 22. маја 1963. довео је до масовних нереда у којима је скоро пола милиона грађана изашло на демонстрације против десничарске владе и двора. Премијер Константинос Караманлис поднео је оставку и напустио земљу. Хиљаде радника и студената окупиле су се око нове организације назване Ламбракисова демократска омладина на чије чело je ступио Микис Теодоракис. Дешавања проистекла из Ламбракисовог убиства додатно су радикализовала обе супротстављене стране.

Крхка послератна демократија поново је посрнула 1965. када је остарели премијер Јоргос Папандреу принуђен да поднесе оставку у сукобу с краљем Константином Другим, Ђорђевим наследником. Након успона Уније центра коју је предводио на изборима 1963. и 1964. Папандреуова реформска реторика обрачуна са екстремистичким тајним друштвом официра под називом ИДЕА, које је отворено ултимативно заговарало диктатуру као решење свих грчких проблема, попримила је републикански призвук.

Војни моћници су 21. априла 1967, неколико недеља уочи избора на којима се очекивала нова победа Папандреуове странке, прогласили војну диктатуру познату као „Режим пуковника“, која је била подржана од стране Американаца.

Међу десет хиљада ухапшених левичара био је и Папандреу, који је притворен заједно са сином Андреасом, осумњиченим за левичарску заверу међу нижим официрима, да би недуго потом преминуо у заточеништву.

Шеф хунте, пуковник Јоргос Пападопулос, метафором стављања сломљене ноге у гипс образлагао је насилно свргавање демократски изабране власти, онакво какво је америчка администрација претходно иницирала 1953. у Ирану против Мосадека, а касније, 1973. и против Аљендеа у Чилеу.

Због позива на отпор диктатури ухапшен је и осуђен на затворску казну и Микис Теодоракис и потом интерниран у логор Оропос. Из њега је након интервенције Дмитрија Шостаковича, Артура Милера, Харија Белафонтеа и других пуштен и отишао у изгнанство 1970. године, када му је и Љубомир Симовић посветио Баладу о Теодоракису. 

Студентски устанак 

Новембра 1973. године на Политехничком факултету у Атини избијају масовне студентске демонстрација против диктатуре, али и против НАТО-а и Сједињених Држава, због подршке хунти. После неколико дана побуна је угушена крвопролићем и упадом тенка кроз врата Политехнике.

Описујући талас студентског револта против хунте, Јанис Варуфакис данас на следећи начин анализира узроке грчког неповерења према атлантистичким центрима моћи:

„Од свих слогана које су могли да испишу на вратима Политехнике, побуњени атински студенти који су ставили живот на коцку да би помогли обнову грчке демократије одабрали су две пароле од две речи: НАПОЉЕ САД и НАПОЉЕ НАТО. Носили су фармерке и волели џез, па бих рекао да нису били задојени мржњом према Америци, али одбијали су да живе у америчкој квази-колонији чији се државни буџет шаље на одобрење америчком амбасадору, у којој НАТО и ЦИА управљају војском, небом, морем и тајном полицијом.“ 

Јула 1974, под притиском јавности услед турске инвазије на Кипар и референдума за укидања монархије дискредитоване подршком хунти, пуковнички режим је оборен, а његова врхушка осуђена на доживотни затвор.

Маркос Вафијадис, који је након слома 1949. избегао у Москву, вратио се у домовину 1983. године, а 1989. је добио почасни чин генерала и посланичко место у парламенту на листи Панхеленског социјалистичког покрета.

Микис Теодоракис, који се у земљу вратио након обарања пуковничког режима, био је две године министар културе у влади Константина Мицотакиса и један од најгласнијих критичара НАТО бомбардовања СРЈ.

И након пада диктатуре, национално помирење и закон о репатријацији циљано су заобишли македонске избеглице којима је забрањен повратак. Последњи грчки краљ Константин преминуо је прошле године у егзилу у Великој Британији.

Ако поборници ревизионизма на простору бивше Југославије зажале што је грчки сценарио савезничког искрцавања и рестаурације монархије за нас остао у домену алтернативне историје, није их згорег подсетити да бајонети страних сила тамо нису донели никакав демократски рај, већ полицијску државу, војну диктатуру и вазалну потчињеност другом газди малих народа.

Хитлеров препад 22. jуна 1941. није сломио Совјетски Савез, прву земљу радника и сељака. Неће проћи много и испоставиће се да Црвена армија није тако лак плен као што су немачки генерали мислили и да се њихова ратна авантура неће тако брзо завршити. Исход рата ће бити дефинитивно одлучен у фабричким халама четири године касније, као што се то, уосталом, догодило и у Првом светском рату.

Иако су немачки инжењери и висококвалификована радна снага, допуњена стотинама хиљада заробљеника, до капитулације Немачке произвели 61.780 тенкова и самоходне артиљерије, Руси су успели да им за исто време супротставе 105.232 новопроизведена слична оруђа. Тако су, поред моралне предности коју су имали као браниоци земље у великом Отаџбинском рату, Руси постали и технички супериорни над нацистичком силом.

Међутим, и поред повлачења немачке групе армија Север и прекида блокаде Лењинграда јануара 1944. године, а затим и опште руске офанзиве у јуну исте године – на фронту широком 1.100 километара са 2,5 милиона Црвеноармејаца жељних освете и 6.000 тенкова, 45.000 топова и хаубица и 8.000 авиона произведених у совјетским фабрикама – Хитлер није одустајао од своје стратегије „све или ништа“. Он је рачунао на адут који је годинама држао у рукаву чекајући тренутак за његову употребу – тајно оружје којим је желео да преокрене већ свима осим њему јасан исход рата.

Наиме, немачки научници су под надзором Гестапоа и СС-а током рата развијали неке војне програме започете још почетком тридесетих година, чија је сврха била производња оружја које није било забрањено актима донесеним након немачке капитулације у Првом светском рату. Међу њима је, поред осталог, био и програм развоја ракета на течно гориво.

Хитлерова атомска бомба

Како немачки историчар Рајнер Карлш наводи у својој књизи Хитлерова бомба, мало је недостајало да Хитлер добије трку са Американцима у производњи употребљивог нуклеарног оружја. 

Карлш је, између осталог, пронашао патенте о плутонијумској бомби које је немачка Управа за патенте одбила 1941. године. Пронађени су папири, али и физички докази, на основу мерења радиоактивности у Тирингији и на острву Риген, из којих произилази да су у том региону изведене две пробне експлозије атомских бомби.

Хитлерова А-бомба била је неупредиво мање разорне снаге од оне америчке бачене на Хирошиму, и била је сличнија, тврди Карлш, „прљавим бомбама“ какве би се данас могле произвести у многим земљама, него бомбама које су после рата производили Американци и Совјети. Немачка атомска направа садржала је релативно мало фисионог материјала око кога се налазила велика количина класичног експлозива.

Истовремено, у месту Пенеминде на балтичкој обали током рата настављени су предратни експерименти са ракетним системима и носачима који би били способни да носе евентуално смртоносно Хитлерово оружје.

Још 1934. године, талентовани инжењер Вернер фон Браун тестирао је ракете типа А које су могле да одлете два километра у висину. Оне су након тога унапређиване и сходно снази ракетног пуњења биле обележаване бројевима од 1 до 4.

Настанак Фау-2

Руководилац немачког ракетног програма Вернер фон Браун рођен је 1912. у пољском граду Вижиску. Његов отац, немачки барон Магнус фон Браун, од 1932. до 1933. био је министар за исхрану и пољопривреду у Вајмарској републици. Вернер је од детињства је био опседнут идејом лета у свемир. Са 22 је на Берлинском универзитету стекао докторат из космичког инжењерства и након тога почео да се бави развојем млазних авиона и балистичких ракета. Године 1936. укључио се у рад новоизграђеног ракетног центра у Пенеминдеу.

Шеф ракетног програма који се овде у тајности развијао био је генерал Валтер Дорнбергер, док је Фон Браун био технички директор постројења за развој оружја. Године 1937. Фон Браун је постао члан нацистичке партије, а 1940. приступа Вафен СС-у где стиче чин мајора. Касније ће рећи да је приступање СС-у био услов да би задржао своје место у „ракетном тиму“.

Године 1943. Хитлер је донео одлуку о убрзавању реализације програма А-4 који би омогућио и развијање тзв. „фау“ ракета, „оружја освете“ (Vergeltungswaffe), како га је назвао Гебелс, намењеног, за почетак, разарању Лондона.

Дана 7. септембра 1944. године, петнаест месеци после Хитлерове наредбе, на Лондон је пала прва ракета Фау-2 (V-2). Надаље, ове ракете су експлозивом, као кишом, свакодневно засипале Лондон. Немци су до краја рата лансирали више од 1.000 ракетних бомби на Велику Британију, од којих је 660 пало на Лондон.

Фау-2 је у суштини била једностепена ракета која је као погонско гориво користила алкохол и течни кисеоник, достизала је брзину од преко 5.000 километара на час, имала домет од 300 километара и носила је бојеву главу од 1.000 килограма. Била је то прва балистичка ракета на свету.

У свом првом успешном тестирању, октобра 1942. године, постигла је висину од 100 километара, поставши тако први објекат направљен људском руком који је досегао свемир. Ракети V-2 недостајала је само атомска бомба на њеном врху чиме би Хитлеров сан о тајном оружју био остварен.

У Хитлеровом штабу владало је неописиво одушевљење лансирањем V-2, и поред пораза на Истоку где је управо било изгубљено 28 немачких дивизија и 400.000 припадника Вермахта.

Али Вернер фон Браун, руководилац пројекта, није делио одушевљење. Пред својим колегама је прокоментарисао: „Ракета функционише перфектно, осим што је усмерена према погрешном циљу.“

Гестапо и eсесовци нису ни тренутка чекали, и Фон Браун је сместа ухапшен. Ово му уосталом није била прва изјава која се није уклапала у нацистички сан о тајном оружју које ће разорити Енглеску и Америку. Фон Браун је помињао и ракету „коју би требало развијати да би била послана у Земљину орбиту, а можда и на Месец.“

Наравно, у затвору се није дуго задржао. Након две недеље пуштен је на интервенцију Алберта Шпера и враћен у Пенеминде.

Бег на запад

Од почетка 1945, из источних и западних делова Пруске, Помераније и Шлезије милиони Немаца су у паничном страху бежали пред Црвеном армијом која је незадрживо надирала према Берлину. Свима је било јасно да је крај близу. У Хитлеровој „Вучјој јами“, међутим, сви су још фантазирали о тајном оружју и осветничкој ракети која ће преокренути ток рата. 

У Тирингији, у долини званој Јонастал, између Арнштата и Ордурфа, у априлу 1945. године догодиле су се две велике детонације после којих недељама никоме није био дозвољен приступ месту експлозије. Људи из околних места говорили су о некој ракети званој „Америка“, која ће понети тајно оружје и бацити га на центар Њујорка.

Вернер фон Браун је најбоље знао шта осветничка ракета V-2 може, а шта не може. Док су Руси око Берлина затварали обруч у коме је на сваких 1.000 метара било распоређено 650 топова који су у наредним данима на Берлин бацили 1,8 милиона граната, Фон Браун је позвао стотинак најближих сарадника из нацистичког ракетног програма и предложио им бег из пакла.

Русима нису намеравали да се предају јер су се плашили освете, док о Французима нису ни размишљали пошто би их они третирали као „најгоре беднике и робове“, како су сматрали. Енглези, пак, мислио је Фон Браун, нису имали пара за финансирање његових идеја. Одлучили су да се предају Американцима.

Пошто су се уз помоћ лажних докумената докопали једне железничке композиције, натоварили cу у вагоне све што су могли понети из Пенеминдеа и кроз већ опустошену Немачку кренули ка америчким претходницама. Предали су се првом америчком редову на кога су наишли и препустили се судбини.

Операција „Спајалица“ 

Схвативши колико су заробљени немачки инжењери важни и шта све носе са собом, Американци су убрзаним темпом кренули према подземној фабрици „Мителверк“ код Нордхаузена, где су се ракете V-2 производиле (у којој су принудно радили затвореници из концентрационог логора „Мителбау-Дора“), и ка Пенеминдеу, желећи да тамо по сваку цену стигну пре Руса који су имали податке да се на том месту већ годинама догађало нешто важно.

Американци су стигли први. Све ракете V-2, као и делови за њих, натоварени су у 300 вагона и упућени ка америчким бродовима, а хале и бирои дигнути су у ваздух. Руси су стигли са неколико дана закашњења. 

У јуну 1945. организована је операција „Пејперклип“ којом је Фон Браун са својим сарадницима пребачен у Америку. У војној бази Форт Блис у близини Ел Паса наставили су са послом којим су се бавили у Пенеминдеу.

У Форт Блису немачки инжењери су упућивали америчке стручњаке и техничко особље у тајне ракетних горива и навођених ракета. Америчке ракете V-2 су најпре тестиране у Новом Мексику, да би потом послужиле као основа за даље научне и војне програме.

Даљи пут Вернера Магнуса Максимилијана Фрајхер фон Брауна, шармантног, талентованог и образованог грофовског сина, био је обележен успесима.

Пошто је 1950. године именован за директора америчке Војне агенције за балистичке ракете, развио је ракету „Јупитер-Ц“, којом је 31. јануара 1958. лансиран први амерички сателит „Експлорер-1“. Овај догађај означио је рађање америчког васионског програма. 

Импресиониран оним што је Фон Браун постигао, амерички председник Двајт Ајзенхауер је 28. јула 1958. основао Националну агенцију за аеронаутику и свемир (НАСА).

Фон Браун је потом кренуо на развијање јаче ракете зване „Сатурн“, која је, као што је свима познато, 16. јула 1969. лансирала „Аполо 11“, који се спустио на Месец пет дана касније, 21. јула 1969. године.

Посада „Апола 11“, коју су чинили Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс, испитала је површину Месеца и са собом на Земљу донела двадесетак килограма узорака Месечевог тла. Због овог историјског подвига Фон Браун је дочекао да га Американци носе на рукама.

Он је потом конструисао и развио ракету „Сатурн 1Б“, којом је у орбиту подигао прву свемирску станицу – „Скајлаб“. Крајњи домет и задатак „Сатурна“ била је историјска мисија спајања америчког „Апола“ и совјетског „Сојуза“, што се 1975. године у васиони и десило.

 После успеха програма „Аполо“, Вернер фон Браун је схватио да се његово гледање на васионски програм разликује од програма НАСА-е, која је желела да развија ракете у програму похода за Марс, тако да се из агенције повукао 1972. године и започео рад са корпорацијом „Fairchild Industries“ из Џермантауна у Мериленду, која се бавила пројектовањем разних врста летелица и телекомуникационих сателита. 

Међутим, убрзо сазнаје да болује од рака. Иако је оперисан 1976, болест је и даље напредовала. Умро је јуна 1977, у 65. години. 

„Зашто гробови нису поносни знаци? Зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? Зашто школовани и даровити дегенеришу и изумиру у другој или трећој генерацији? Зашто се од породичног имања не сачува бар пристојан остатак, имена и части ради?“ 

Ова питања Исидоре Секулић с почетка њене Кронике паланачког гробља важе и за причу о српском гробљу у Трсту. 

По званичним италијанским подацима из 2018. године у овом граду је стално насељено преко 4.000 Срба. Али ако се узму у обзир и незванични бројеви, који укључују Србе са нерешеним боравишним статусом и оне који раде често прекарне послове, српска заједница у Трсту данас броји око 10.000 људи. То је чини трећом по бројности националном заједницом у граду, после Италијана и Словенаца. Уколико је веровати незваничним подацима, Срби данас чине око пет посто тршћанске популације, која по попису из 2021. године броји 199.000 становника. (Иначе, сам Трст је у међувремену доживео значајан демографски пад у односу на средину 20. вака када је у њему живело 300.000 становника.) 

Пре двеста година, почетком 19. века, Срба у Трсту било је свегa три стотине. Пола века касније, у време које се рачуна као доба највећег успона српске заједнице у овом граду, број Срба у Трсту био је мањи од хиљаду, бар судећи по регистрованим члановима Српске православне црквене општине. На званичном попису 1910. године, међу 230.000 Тршћана избројано је 2.400 становника града који говоре српским језиком, што је тада чинило нешто изнад 1 одсто градске популације.

Међутим, упркос својој бројности, српска заједница  је током 19. века у Трсту успела да остави значајан траг. Поред бројних палата које и данас носе презимена српских трговаца који су их подигли (Гопчевић, Бота, Теодоровић, Вучетић, Куртовић, Поповић...), ту је и једна од највећих цркава у граду, српска православна Црква Светог Спиридона – због чега се, упркос демографским подацима, уобичајило о Трсту говорити као о „српском граду“. Шта се десило са људима који су сва та здања подигли?

Раскол са Грцима

Привучени могућношћу велике зараде у граду који је 1719. цар Карло VI прогласио за слободну луку, ускоро у Трст стижу и први српски трговци. Најчешће већ имућни, они у Трсту гранају послове и богате се, али настоје и да у граду очувају свој верски и културни идентитет. У писмима упућеним Марији Терезији они скоро отворено прете да ће напустити Трст уколико им се не дозволи изградња православне цркве. Аустријска царица им излази у сусрет и за изградњу православне богомоље намењене тршћанским Србима и Грцима уступа им простор у близини Великог канала. 

Темељи православне Цркве Светог Спиридона постављени су 1753, а њена изградња је трајала десетак година. Међутим, како јe црква била саграђена на месту некадашње исушене солане, због нестабилног терена дошло је до попуштања темеља, а онда и рушења црквеног торња.

Ускоро долази и до раскола у православној заједници између Грка и Срба, због питања богослужбеног језика, али и црквене управе.

Надгорњавање између две православне заједнице, које је иначе било актуелно на целом јадранском приморју, нарочито у Далмацији, потрајало је скоро две деценије и било праћено бројним представкама, петицијама и претњама. Српски трговци су опет писали Марији Терезији, претећи да ће напустити град уколико им се не допусти богослужење на њиховом језику. Како до компромиса није могло да дође, две православне заједнице су се одвојиле. Иако тада мање бројни у односу на Грке, Срби су, може се рећи, однели победу. Грци су 1780. почели да граде своју цркву, док је српској заједници остала пређашња. Она ће потрајати до 1868, када се зида нова, монументална Црква Светог Спиридона, која и данас стоји на Тргу Понте Росо.

Поред две православне цркве, непомирљиви раскол између српске и грчке заједнице донео је Трсту и два православна гробља – грчко и српско.

Ново тршћанско српско гробље

Почетком 19. века, на некадашњем ободу Трста које се данас сматра ширим центром града, на размеђи стамбених насеља и индустријске зоне око пристаништа, хабзбуршке власти су направиле ново градско гробље. Пројекат је поверен Матеу Перчу, аустријском архитекти који је, поред осталог, у Трсту саградио Палату Карчоти на улазу у Велики канал, затим Палату Ковачевић, Театар Верди, грчку Цркву Светог Николе…

Поред решавања урбанистичког проблема – драстичан скок становништва почетком 19. века довео је до брзе попуњености старог гробља у близини тврђаве Сан Ђусто – изградња новог гробља требало је и да покаже успон града. Тако је Гробље Свете Ане добило монументални улаз, заправо камену зграду налик црквеном објекту, раскошну ограду и плинско осветљење, са гробницама бродовласника, берзанских мешетара и велетрговаца, пре налик на омање грађевине него на гробна места.

Због демографске слике града гробље је подељено на неколико конфесионалних целина. Тако је створено римокатоличко гробље, на којем почивају углавном Италијани и Словенци, затим јеврејско, протестантско и англиканско гробље, али и два православна гробља – за тршћанске Грке и Србе.

На српском гробљу је најпре изграђена једнобродна капела са звоником посвећена Светом Ђорђу. Око ње су најпре сахрањивани чланови породица заслужних за њено подизање, затим свештеници који су у њој службовали и председници црквене општине.

Сама гробљанска капела је декорисана раскошним иконостасом и великим лустером, као и фризовима на фасади, међу којима се истиче приказ Светог Ђорђа изнад улаза у цркву. На ново гробље пресељени су и посмртни остаци Срба раније сахрањених код Цркве Светог Спиридона и на старом српском гробљу.

Оно што у шетњи српским тршћанским гробљем привлачи пажњу јесте низ раскошних гробница са скулптурама анђела, статуама покојника, фризовима, грбовима и позлаћеним  мозаицима, симболима некадашњег богатства не само појединаца који овде почивају, већ и читаве једне заједнице.

Гробница Ковачевића

Надгробне споменике су правили познати уметници тог времена. Највећи део подигао је тршћански скулптор Франческо Боза, који је подражавајући античке узоре најпознатији управо по својим гробљанским делима, али и неколицини јавних споменика.

Један број споменика, уметнички вреднијих, радио је италијански скулптор Емилио Бизи, чија дела красе и чувени Олтар отаџбине у Риму и миланску Скалу. Аутор је и кипова хришћанских светитеља на улазу у Цркву Светог Спиридона у Трсту.

Емилио Бизи је заслужан и за раскошну породичну гробницу Ковачевића на српском гробљу у Трсту. Гробница је направљена у неоклацистичком духу тог времена, али са примесама византијске уметности. Унутар гробнице, коју краси камена надстрешница са зупчастим завршецима, седи анђео ускрснућа, у једној руци држећи мач а другом благосиљајући. Испод његових ногу постављене су скулптуре Александра и Василисе Ковачевић.

Ковачевићи су у Трст дошли средином осамнаестог века из Мостара и у Трсту постали имућни трговци. Средином 19. века Александар Ковачевић је био један од најзначајнијих чланова српске заједнице у Трсту, чија помоћ је била пресудна за подизање нове Цркве Светог Спиридона. Умро је 1874. године, након чега породица почиње да пропада. Ђорђе, последњи изданак породице сахрањен у гробници, преминуо је 1916. године, и то у потпуном сиромаштву.

Слика пропадања богатих српских тршћанских породица чита се и на гробници породице Бота. Некада велики трговци кафом, Боте су у Трст дошли из Сплита почетком 18. века. Никола Бота је породични посао разгранао, тргујући и памуком, дуваном и кожом. Године 1809. постао је један од десет најбогатијих Тршћана, али наследнике није имао. Након његове смрти богатство је нестало, баш као и сећање на породицу. Једини спомен на једног од најбогатијих Срба свог времена налази се на српском тршћанском гробљу. На његовој гробници налази се скулптура Франческа Бозе са симболичном представом два анђела са бакљама у рукама.

И Јово Куртовић је некада био моћан тршћански трговац. Рођен је 1718. у херцеговачком селу Зачула, у Требињској шуми. Са своја три брата у Трст је стигао 1748, и временом стекао велико богатство, о чему и данас сведочи монументална палата на Великом каналу, одмах поред Цркве Светог Спиридона, иначе зграда у којој ће „боравити“ главни јунак чувеног романа Судбина и коментари Радослава Петковића. Након Јовове смрти 1809. посао је наследио његов нећак, да би после само годину дана једна од највећих тршћанских компанија била угашена.

И породица Квекић је некада спадала међу најбогатије у српској тршћанској заједници. Родоначелник породице Марко Квекић дошао је у Трст из Херцег Новог 1820. године. Био је трговац житом и бродовласник, доцније власник компанија за прекоокеанску трговину. Средином педесетих година 19. века налазио се међу пет најбогатијих Тршћана. Ћерку Даринку удао је за црногорског принца Данила. Умро је 1855, након чега је његовој двојици синова било потребно само две године да униште очев бизнис и доведу породицу до банкрота. За разлику од раскошног живота и силног богатства, породична гробница је прилично скромна.

Историја је била сурова и према породици Иванковић. Имућни бродовласници и трговци нестали су са сцене након финансијске пропасти крајем 19. века. Једину успомену на њих чува раскошни надгробни споменик, рад чувеног хрватског вајара Ивана Рендића, познатог по низу споменика, међу којима је и онај Петру Прерадовићу на Цвјетном тргу у Загребу.

Рeндић је за Иванковиће на тршћанском гробљу подигао монументалну гробницу, у којој се на два мермерна стуба ослања декоративни лук с медаљоном са ликом Исуса Христа на врху, а испод надстрешнице смештен је позлаћени мозаик са представом голубице и скулптура Херцеговке која полаже цвет на камени ковчег.

Овде се налази и гробница чувенe породице Гопчевић. Раскошна палата у Трсту, богатство које је у једном тренутку породици донело статус једне од најмоћнијих у Аустроугарској, да би затим уследио пад – коме сведочи и необично скромна породична гробница на тршћанском гробљу, у којој не почивају два најчувенија члана породице, Спиридон Старији и Спиридон Млађи.

Како је Спиридон Старији након банкрота извршио самоубиство, његово тело, по одредбама црквених канона, није сахрањено у породичној гробници, него ван гробља, у простору одређеном за самоубице, и без опела. Тачна локација његовог гроба данас се не зна. Не зна се ни за гроб његовог сина Спиридона Млађег, личности крајње питорескне биографије – астроном, конзул Краљевине Србије, етнолог, географ, псеудонаучник, оперски либретиста, германски пропагандиста и још много тога. Успомену на ову чудновату тршћанску породицу данас чува једино скромна гробница.

Следе гробнице Шкуљевића, Фрушића, Ћетковића, Ризнића... Све оне сведоче о судбинама некада богатих и знаменитих породица тршћанских Срба. Њиховом пропадању једним делом је допринела промена пословне климе половином 19. века, када је бродоградњу и трговину у Трсту преузела велика британска компанија „Лојд“, која је са тржишта сурово истиснула „мање“ играче. На тршћанском гробљу се налазе гробови бројних морепловци српског порекла, „капетана од Лојда“, како је урезано на неколико споменика.

Пропадању српских породица у Трсту доприносили су поред тога и ризични пословни потези, као у случају Спиридона Старијег Гопчевића, чија је само једна погрешна одлука довела до пропасти. Уз то, ту је и чињеница да док је прва генерација досељеника у Трст стицала богатство, следеће генерације су га нештедимице трошиле доводећи често породице до пропасти. Напослетку је дошао двадесети век и фашизам, који је посебно у Трсту прогонио мањинске заједнице, међу којима и српску.

Иако данас готово ниједна од некада богатих српских породица у Трсту нема живе потомке, оне су трајно промениле град у коме су живеле. Монументална Црква Светог Спиридона, десетине палата које и данас постоје у Трсту, велики број уметничких дела, али и бројне културне и просветне институције подигнуте захваљујући њиховим прилозима, дело су заједнице која је чинила само један одсто становника овог града.  

Гроб „последњег Обреновића“ 

Недалеко од Капеле Светог Ђорђа, уз зид који гробље дели од улице, своју гробницу има породица Опуић-Константиновић. Биста Александра Опуића, богато декорисани портал на споменику са презименом породице и неуобичајен стаклени отвор у облику крста на самој гробници, сведоци су породичног богатства.

Опуићи су у Трст дошли почетком 18 века. Христифор, родоначелник породице, оставио је синовима Антонију и Александру прилично богатство. Искористивши га, Александар је гранао послове, што је омогућило пристојан живот породици, али и добру прилику за удају његове кћерке Милеве.

Она је ступила у брак са Александром Константиновићем, који се налазио у блиским родбинским односима са краљевском породицом Обреновић. Он је, заправо, након убиства Драге Машин и Александра Обреновића у Мајском преврату, остао као један од последњих чланова династије Обреновић.

Александар је био унук Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша, рођен у браку Анке Обреновић и Александра Константиновића. Блискост Александрове мајке Анке са кнезом Михаилом, а још више његове сестре Катарине у коју је кнез по причама био заљубљен, омогућили су Александру Константиновићу лагодан живот и каријеру. Свој статус ће задржати и након погибије кнеза Михаила – када је у атентату у Кошутњаку убијена и Александрова мајка Анка – нарочито пошто се његова сестра удала за Миливоја Петровића Блазнавца, једног од најмоћнијих људи тог времена у Србији.

Након доласка на власт краља Милана, Александар Константиновић се посветио војној каријери, а након доласка на власт краља Александра Обреновића стигао је до чина гардијског генерала и положаја команданта Краљеве гарде. Ипак, женидба српског краљa Драгом Машин пореметила је њихове односе. Александар Константиновић је био један од грленијих противника њихове везе, толико да је краљу Александру Обреновићу говорио да је Драга Машин проститутка чије је услуге плаћао 10 динара. Након тога, Александар Константиновић је разрешен дужности и протеран из земље.

Отишао је у Трст, где је живео са супругом Милевом. Иако су га завереници помињали као једног од могућих кандидата за престо, након Мајског преврата долази до смене династија и српски краљ постаје Петар Карађорђевић.

Александар Константиновић се након тога није враћао у Србију. Живео је у Трсту, највећим делом од богатства своје жене Милеве Опуић, с којом је имао петоро деце. Њихова ћерка Наталија Константиновић удала се за црногорског принца Мирка Петровића Његоша.

Александар Константиновић је умро 1914. године. Не зна да ли је то била његова жеља или жеља породице, али на спомен-плочи на српском тршћанском гробљу, постављеној 1930. године, написано је на француском језику: „Генерал Александар де Константиновић де Герман, принц Обреновић, последњи те династије“. На гробу је и грб Обреновића са династичким мотом „Tempus et meum jus“ (Време и моје право).

Тако овај споменик на српском тршћанском гробљу чува успомену на једног од последњих чланова династије Обреновића. 

Породица жене Николе Пашића

У непосредној близини гробнице „последњег Обреновића“ налази се гробница Дуковића, још једне породице важне за политичку историју Србије. На гробници се налази биста Александра Дуковића, а уз урезана имена чланова породице ту је и мала загонетка са натписом на гробу: „До виђења“.

Дуковићи су се у Трст доселили из Херцег Новог почетком 19. века, а Александар Дуковић је постао имућни бродовласник и трговац житом. Имао је двоје деце. Син Стефан Дуковић постао је познати вајар чија дела се данас чувају у руским и италијанским музејима, а једна његова скулптура налази се и у Народном музеју у Београду. Споменик оцу на тршћанском гробљу његов је рад.  

Његова сестра Ђурђина је добила добро образовање, у младости је писала песме, а када је дошло време за удају, отац је тражио „добру прилику“ за своју ћерку. Брачне понуде су ишле преко посредника, а одабран је тадашњи председник Народне скупштине Краљевине Србије Никола Пашић, који ће постати један од најмоћнијих српских политичара. Пар се венчао 1890. године у Фиренци. Као део мираза, Пашић је од таста добио зграду у Париској улици број 9 у Београду. По сведочењима савременика, Ђурђина је из сенке утицала на политичке ставове свог мужа, а не треба занемарити ни огроман новац који је донела у брак, захваљујући коме ће Пашић учврстити свој политички положај.

Током Првог светског рата, у јуну 1915. посетила је Велику Британију, где jе у новинама „Sunday Pictorial“ изнела за оно време прилично феминистичке ставове: „Србија, хвала небесима, још увек живи и сигурно ће тријумфовати. То што је успела да проживи сва страшна искуства у претходне три године у највећој мери је захваљујући српским женама. Оне су те које Србију чине земљом наде.“

Након смрти мужа 1926, Ђурђина Пашић је живела повучено, у Београду и у вили на црногорском приморју. Син Радомир, склон аферама и скандалима, правио јој је главобоље, а врхунац је био покушај крађе очеве бисте са београдског Новог гробља, рад Ивана Мештровића, коју је намеравао да прода једном колекционару из иностранства. Ђурђина Пашић је умрла у Београду 1947. године. Сахрањена је на Новом гробљу у породичној гробници Пашића, али је, иронично, остала је без натписа на гробном месту. Наиме, њена жеља је била да почива поред мужа, што тадашње власти испрва нису дозволиле, да би на крају њени посмртни остаци ипак били сахрањени у Пашићевој гробници, али на самом споменику нема њеног имена. Једино сећање на Ђурђину чува породична гробница Дуковића на српском тршћанском гробљу где почивају њени отац, мајка и брат.  

Гроб првог црногорског митрополита који није био владар

На српском гробљу у Трсту сахрањен је и Никанор Ивановић Његуш, први црногорски митрополит који није био и државни владар. Наиме, након смрти Петра II Петровића Његоша 1851, дошло је до раздвајања црквене и световне власти, а на престо долази кнез Данило. У жељи да учврсти своју власт, Данило најпре избегава избор новог митрополита, бојећи се да ће власт морати да дели с њим, тако да је тек шест година након доласка на власт изабрао архимандрита Никанора Ивановића Његуша за новог митрополита.

Родом из Далмације и без упоришта у црногорским родбинским везама, Никанор је постао марионета кнеза Данила. Када се поставило питање ко ће га хиротонисати, тј. да ли ће га у чин увести Карловачка митрополија или Московска патријаршија, Никанор је напослетку завршио у Русији. Године 1858. постављен је за црногорског митрополита, али на том месту се задржао само две године. Након смрти кнеза Данила 1860. године, кнез Никола га је одмах по поласку на власт сменио и убрзо протерао из земље. Никанор је једно време живео у Русији, касније је прешао у Аустроугарску и умро 1894. у Горици. Сахрањен је на српском гробљу у Трсту.  

Три хиљаде душа 

По (непотпуним) подацима из црквених књига, на тршћанском гробљу је сахрањено око 3.000 људи, од чега 2.500 Срба. 

Поред Срба, на овом гробљу је сахрањено и неколицина руских емиграната  пристиглих након Октобарске револуције, затим један број Бугара, али се овде налазе и низ гробница које припадају породицама мешовитог порекла, најчешће српско-италијанског и српско-словеначког. Тако на српском гробљу у Трсту почива и познати италијански глумац Анђело Чекелин (Angelo Cecchelin), упамћен по улогама у комичним филмовима, али и низу плоча које је снимио. Чекелин је потицао из мешовите породице, а сахрањен је у гробници мајке Ане Павловић.

Након вишедеценијског пропадања, највећи део гробница на српском гробљу у Трсту је обновљен захваљујући делимичној финансијској подршци италијанске државе која је пре две године ово гробље прогласила за културно-историјски споменик. 

Српско тршћанско гробље је у неку руку и показатељ континуитета живота једне заједнице у овом граду. Одмах поред раскошних гробница „пионира“, нижу се гробнице нових генерација тршћанских Срба, сведочећи о непрекинутом животу српске заједнице у Трсту.

У есеју „Ракетна армија Црвене заставе Виница“, објављеном 2010. године, у одељку посвећеном главнокомандујућем Стратешких ракетних снага, маршалу Совјетског Савеза Сергеју Семјоновичу Бирјузову, поред других биографских података каже се: „Учествовао у припреми и извођењу операције 'Анадир'. Предводио је формирање 51. ракетне дивизије, њено прераспоређивање на Кубу и довођење у стање приправности...“

На месту главног команданта Стратешких ракетних снага и заменика министра одбране СССР-а, Бирјузов је био од априла 1962. до марта 1963, када је именован за начелника Генералштаба совјетске армије. Током овог кратког периода урадио је много, а резултати његовог рада су много година касније значајно утицали на квалитет борбене способности совјетских ракетних јединица.

Нови тип оружаних снага, Стратешке ракетне снаге, почетком 1960-их био још веома млад – одлуку о његовом стварању донела је совјетска влада 17. децембра 1959. До пролећа 1962. ракетне формације биле су већ на борбеном дежурству, али је било још много посла на њиховом развоју. Под вођством Бирјузова знатно је увећана и побољшана совјетска нуклеарна моћ.

Под његовим непосредним надзором извршена су летачка и конструкторска испитивања ракета базираних у силосима: ракета средњег домета Р-12У, Р-14У и интерконтиненталних ракета Р-16У, Р-9А. У мају 1962. године започео је развој ракете тешке класе Р-36, такође базиране на силосу, способне да савлада моћни систем противваздушне одбране непријатеља. У јануару-фебруару 1963. године, први ракетни пукови опремљени ракетним системима са ракетама Р-12У у Плунги (Литванија) и Р-16У у Нижњем Тагилу (Свердловска област) прешли су на борбено дежурство.

Ера Никите Хрушчова

Али, најважнији мотор развој совјетског нуклеарног наоружања и трци са Америком био је тадашњи први секретар ЦК КПСС Никита Сергејевич Хрушчов. Време владавине Хрушчова било је пуно важних догађаја: разобличавање „култа личности“, сукоб с Комунистичком партијом Кине, лансирање првог Спутњика и човека у космос, кукурузна епопеја, Кубанска криза, пуцњи у радничке демонстрације у Новочеркаску. Он је био активни учесник стаљинистичког периода, али и његов уништитељ. Обећао је да ће да изгради комунизам до 1980. и покаже „мајку мајчину“ Америци. Његова политика званично је касније названа волунтаризмом.

Посматрачи су изјављивали да не знају политичара 20. века који је до те мере био противуречна личност и са „трагично подељеном свешћу“, као што је то био Хрушчов. Наводили су да је „и паметан и глуп, и добар и зао, самопоуздан и плашљив, театралан и политички баналан“. 

Никита Хрушчов је био вулкан енергије. Корисне и бескорисне. Човек сањар, али жестоки прагматичар. Лукав, али и детиње наиван. Радан и маштовит, понекад без мере груб и властољубив. Експериментатор. Непредвидив. Једностран. Свакакав. Био је жртва вицкастог фолклора – звали су га „кукурузар“ и „брбљивац“. Припадао је ретком соју људи за које се каже да их „неће зло“. Изражавао се директно, младалачки – капом о земљу и ципелом о сто.

Био је дубоко импресиониран Америком, посебно фармерском пољопривредом, па га је амбиција за њеним „стизањем и престизањем“ гурала из утопије у утопију, толико да су његови сарадници јавно говорили да би било боље да је никада није ни видео. Када се вратио из Америке 1959, разочарано је рекао Анастасу Микојану да су Американци већ изградили комунизам.

Хтео је чак да створи аграрну партију у оквиру КПСС. Све се окончало конфузијом. То му је на другој страни створило и другу врсту проблема, исту ону с којом ће се суочити и каснији реформатори совјетског комунизма – да је „агент утицаја“ Запада, пошто је често путовао и волео да путује. Тврди идеолози видели су у њему повампирење много опасније јереси – троцкизма.

Други, високи официри, генералитет и апарат безбедности, бојали су се његовог авантуризма, непредвидивих војних блефова који су могли да свет увуку у нови сукоб, пре свих са суперсилама.

Година 1961. била је година потпуног совјетског тријумфа и тријумфа „новог правца“ који је захтевао Хрушчов. Почело је победом у космичкој трци, првим летом у свемир који је извео Јуриј Гагарин 12. априла 1961. године. Само недељу дана касније, америчка инвазија на Кубу у Заливу свиња окончано је катастрофом по Американце. На састанку са америчким председником Џоном Кенедијем јунa 1961. у Бечу, Хрушчов је заузео тврду линију. Онда је у ноћи између 13. и 14. августа изграђен Берлински зид који је овековечио блоковску поделу.

На крају, све је окончано до тада највећом совјетском нуклеарном пробом бомбе снаге 100 мегатона. Цео свет је видео совјетску нуклеарну и ракетну моћ.

Цар бомба

У октобру 1960. ЦИА је из СССР-а добила информацију да се Никита Хрушчов на састанку са лидерима комунистичких партија социјалистичких земаља хвалио огромним залихама нуклеарних пројектила у СССР-у: две стотине нуклеарних ракета су у стању да потпуно униште Велику Британију, Француску и Немачку, а три стотине других – да поразе Америку. „Имамо толико овог оружја да смо неке од њих претопили у тракторе“, наводно се хвалио Хрушчов.

Истовремено, ЦИА је добијала извештаје из Москве да Хрушчов једноставно блефира, „игра за јавност“ како би подигао свој ауторитет међу лидерима социјалистичких земаља. У ствари, СССР има мало пројектила, нема жеље да се започне рат, а комунисти нису у стању да ратују економски.

На крају XXII Конгреса КПСС 1961, одржан је велики концерт, на коме су наступили најпознатији совјетски уметници, а на крају и сатиричари Рудаков и Нечајев. Сада су заборављени, али тада су били на врхунцу популарности. После куплета о саобраћајним прекршитељима и лоповима, запевали су:

– Господа морају узети у обзир
да ми имамо ракете за њих...
– Сто милиона тона тротила
да их срчка удари.

Пре тога, на конгресу је говорио Хрушчов, рекавши да се управо сада тестира нуклеарно оружје и да може да се детонира бомба од 50 милиона тона. „А имамо још моћније, чак 100 милиона тона, али је нећемо употребити – ако то учинимо, ниједно стакло не би остало у Москви“.

Публика је одговорила громогласним аплаузом. Било је то 30. октобра у 11.32 и 13 секунди, баш у тренутку детонације „Кузмине мајке“. Са снагом 50 милиона тона ТНТ-а, ово је била најмоћнија нуклеарна експлозија у историји човечанства (за поређење – бомба бачена на Хирошими била је снаге 20 хиљада тона).

Детонација ове бомбе је примећена на Аљасци, Норвешкој, Гренланду, широм совјетског севера. У селима 410 км од епицентра експлозије разнети су кровови, разбацане брвнаре, срушене камене куће. На острву Диксон, 780 км од експлозије, попуцало је стакло на прозорима.

Експлозију су снимиле све сеизмичке станице на планети на свим континентима. Облак печурке подигао се 67 км у стратосферу, а ударни талас је три пута обишао глобус пре него што је нестао. Када је бомба била монтирана на платформу, водећи инжињери су се договарали како да је назову. Предлог је био „Цар бомба“, али остало је „Кузмина мајка“.

Тешко је превести шта то значи, али два пута је Никита Хрушчов претио у јавности „Кузмином мајком“. Први пут на изложби „Индустријски производи САД“ одржаној у Москви 1959, када је обећао Никсону да ће Америци показати „Кузмину мајку“, а други пут на чувеном заседању скупштине УН 1960. када је лупао ципелом и такође претио „Кузмином мајком“. Није лако превести овај израз, али он би могао да значи „показати шта је шта“, пошто Кузма у руском фолклору важи за наопаког и злог младића. Ето, његовом мајком Хрушчов је претио Американцима. Сада се показало да је реч била о проби до тада најјаче нуклеарне бомбе. 

Ракете путују на Кубу

Идеја да се стратешке ракете са нуклеарним бојевим главама распореде на Куби, која се налази 180 км од САД (Флорида) и 11.000 км од СССР-а, припада Хрушчову, тада првом секретару совјетске Комунистичке партије, који је уједно био и врховни командант Оружаних снага СССР-а и председник Савета министара СССР-а.

Према његовом мишљењу, конвенционалним наоружањем није било могуће обезбедити одбрану Кубе у тренутној војно-политичкој ситуацији. Само ракете са нуклеарним бојевим главама могле би да постану поуздано средство одвраћања од агресивних планова Сједињених Држава.

„Крајем априла 1962. године“, пише генерал армије А.И. Грибков, један од главних програмера операције „Анадир“, „Хрушчов је поделио ову идеју са чланом Политбироа Централног комитета КПСС Анастасом Микојаном, истичући да се само на тај начин, по његовом мишљењу, може гарантовати безбедност Кубе...“

Микојан је отворено посумњао у то, напомињући да је то веома опасно, на шта је Хрушчов одговорио да „то јесте чак и авантуристички..., али ако направимо корак уназад, наш противник ће направити корак напред...“

„Своје мишљење Хрушчов је такође изнео у разговору с руководством Министарства одбране, као да жели да се увери да је у праву“, пише Грибков. „Министар одбране, маршал Родион Малиновски, објаснио је да америчке ракете средњег домета „Јупитер“, стратешки стациониране 1961. у Турској (15 ракета постављених на борбено дежурство у априлу 1962) могу да стигну до виталних центара Совјетског Савеза укупно за 10 минута, док је нашим интерконтиненталним пројектилима потребно 25 минута да погоде америчко тло. По свему судећи, овај разговор је додатно ојачао Хрушчова у идеји да је потребно одмах деловати... У случају америчког напада на Кубу, једноставно нећемо имати времена да јој помогнемо ако не одлучимо да своје ракете поставимо на острво... Али главна ствар која га је бринула била је да ли ће Сједињене Државе започети нуклеарни рат. Вероватноћа тако драматичног исхода догађаја била је веома велика...“

Према америчким аналитичарима, САД су у то време надмашивале СССР у нуклеарном наоружању 10 пута, док је према совјетским аналитичарима америчка премоћ била 15-20 пута. Уз то, сваке године Америка је пуштала у погон један ударни носач авиона носивости од 70 хиљада тона, каквих у Совјетском Савезу тада није било. Те 1961. године, међутим, Американци су пустили у рад не један, већ три јуришна носача авиона одједном, укључујући и један нуклеарни, и саградили атомску ракетну крстарица која ће га пратити. Осим тога, Американци су у време кубанске кризе имали и 9 нуклеарних подморница са ракетама Поларис-А1, по 16 ракета, било је планирано да се направи 41 такво пловило, а изграђени су и у употреби били и стратешки бомбардери које Совјети уопште нису имали.

На састанку Савета одбране СССР-а расправа је трајала дуго. Већина његових учесника подржала је Хрушчова, који је тврдио да ће „постављање ракета на Куби вратити паритет између СССР-а и САД, и ми ћемо моћи да разговарамо са Американцима као равноправним партнерима...“ На крају састанка одлучено је да „Савет министара, Министарство одбране и Министарство морнарице организују тајну испоруку трупа и војне опреме Куби...“

Жетва шећерне трске

Како би припремио операцију „Агадир“, Бирјузов је одлетео на Кубу као „инжењер Петров“. Прва извиђачка група стигла је авионом који је летео као припремни за наводно отварање редовне линије Москва-Хавана. Неколико дана касније, главна група је одлетела на Кубу под маском совјетских пољопривредних стручњака, инжењера и техничара за наводњавање и мелиорацију.

Нуклеарне (тачније, термонуклеарне) бојеве главе за ракете достављене су на Кубу дизел-електричним бродом Индигирка, водећим бродом тадашњих совјетских антарктичких експедиција, и теретним бродом Александровск.

У складишту Индигирке било је више од 160 нуклеарних пуњења, укључујући 60 бојевих глава за ракете Р-12, 80 пуњења за крстареће ракете, 12 пуњења за тактичке ракете Луна, авио-бомбе и морске мине. У случају напада потенцијалног непријатеља, брод је био опремљен потребним оружјем, а капетан Индигирке Алекеј Пинежанинов имао је тајно наређење: „Ако постоји претња од заробљавања, брод мора бити потопљен!“

Путовање Индигирке, „пловила од посебног значаја“, које је трајало од 16. септембра до 4. октобра, лично је контролисао Хрушчов. Укупно је на Кубу послат 21 брод са деловима и наоружањем Стратешких ракетних снага.

У међувремену, док је трајало пребацивање трупа на Кубу, ТАСС је умиривао светску заједницу изјавама попут: „Совјетски Савез не треба да доставља ниједној земљи, па ни, на пример, Куби, средства која има како би одбила могућу америчку агресију... Наше нуклеарно оружје је толико моћно ... да нема потребе тражити место за његово постављање негде ван СССР-а...“

Министар одбране Малиновски је позвао Алексеја Грибкова и дао му следећи задатак. „'Чим све ракетне јединице буду стављене у пуну приправност, јавите се мени лично. Само мени, ником другом'“, присећао се генерал Грибков шта му је Малиновски саопштио. „'Ваш главни задатак је да контролишете спремност ракета и трупа за борбену употребу. Запамтите и реците Плијеву да упутства која је добио лично од Никите Сергејевича о употреби стратешких ракета Р-12, Р-14 морају бити стриктно и прецизно спроведена. Наиме, ракетни дивизион треба да буде стављен у акцију, понављам, само уз личну дозволу Врховног команданта... Ми размештамо ракете на Куби само да бисмо одвратили могућу агресију Сједињених Држава и њених савезника. Нећемо да започнемо нуклеарни рат, то није у нашим интересима... О спремности ракетних снага ћете ме обавестити следећом лозинком...' Министар одбране се мало замислио, погледао ме и јасно изговарајући сваку реч рекао: 'Директоре, жетва шећерне трске иде добро...'“

Почетак кризе

Четрнаестог октобра, амерички извиђачки авион У-2 извршио је снимање из ваздуха у рејону кубанског села Сан Кристобал, провинција Пинар дел Рио, где су опремљена лансирна места за стратешке ракете. Амерички декодери, пажљиво проучивши примљене фотографије, дошли су до недвосмисленог закључка: совјетске ракетне јединице стигле су на Кубу.

Америчко ваздушно извиђање је 17. и 18. октобра направило је нове слике кубанске територије, на основу којих се могло судити о брзом напредовању радова и распореду совјетских ракета. Ово је повећало узнемиреност не само у највишим ешалонима америчке моћи: река цивила са својим стварима у паници је појурила у суседни Мексико.

Амерички председник Џон Ф. Кенеди се 22. октобра обратио нацији на радију и телевизији говором у којем је описао ситуацију на Карибима и указао на опасност од размештања совјетских пројектила на Куби.

У закључку, Кенеди је рекао да ће се свако лансирање пројектила са кубанске територије у правцу територије било које државе западне хемисфере сматрати ударом Совјетског Савеза на Сједињене Државе, који захтева одмазду.

Овај говор, као и дипломатске и војне акције које је након њега предузела америчка влада, били су кулминациони тренутак Кубанске ракетне кризе. Две велике силе биле су на пола корака од нуклеарне катастрофе.

Кенеди је сутрадан, 23. октобра, потписао Директиву бр. 3504 о увођењу поморске блокаде („карантина“) за све врсте офанзивног оружја увезеног на Кубу.

Совјетском руководству је 24. октобра путем радио-прислушкивања постало познато наређење америчкој стратешкој ваздушној команди: „Припремите се за нуклеарни напад!“ Америчка инвазија на Кубу требало је да се догоди 26. октобра.

Тог дана све јединице ПВО стациониране на Куби стављене су у стање приправности.

Истог дана команданту совјетских снага стигла су два наређења која су смиривала ситуацију. Поновљено је да је забрањена употреба нуклеарног оружја без дозволе Москве и наређено да се зауставе сви радови на постављању нових ракета „јер то иритира Уједињене нације“.

Преговори

Министар правде и председников брат Роберт Кенеди састао се 27. октобра увече са амбасадором СССР-а у САД Анатолијем Добрињином и у име председника изјавио да ће Сједињене Државе, уколико совјетске стратешке ракете одмах не буду уклоњене са Кубе, бити принуђене да започну непријатељства најкасније у првим данима следеће недеље. Он је додао да председник САД „жели да избегне рат по сваку цену“, али ризик од војне катастрофе расте са сваким сатом. Дакле, стране треба да се договоре буквално у наредних неколико сати.

Ако је размештање ракетних база у Турској једина препрека постизању решења, онда, рекао је млађи Кенеди, „председник САД не види непремостиве потешкоће ни у решавању овог питања... На крају крајева, распоређивање ракетних база у Турској је формализовано званичном одлуком НАТО-а... Међутим, председник је спреман да о овом питању преговара иза кулиса“. 

Москва је такође била узнемирена развојем ситуације. Хрушчов и Президијум ЦК КПСС били су спремни на чињеницу да би фаталне поруке са Кубе могле стићисваког тренутка. Свакодневно су се одржавали састанци, процењивала се ситуација и разрађивале различите опције. Хрушчов је, пошто је добио поруку од Кенедија, одлучио да одмах дâ позитиван одговор, тим пре што је амерички председник у замену за повлачење ракета из  Турске гарантовао неагресију на Кубу. Сваки минут је био дуг, па је одлучено да одговор совјетске владе у целини буде јавно емитован на московском радију, што је био јединствен случај у светској дипломатији. Али, према Хрушчовљевим речима, „одлагање би било равно смрти“.

Коначно, Правда, гласило КПСС-а, објавила је 28. октобра Хрушчовљев апел председнику САД Џону Кенедију, у чијем завршном делу је речено: „Слажемо се да повучемо са Кубе она средства која сматрате нападачким... Слажемо се да ово спроведемо уз резолуцију УН. Ваши представници ће дати изјаву да ће Сједињене Државе повући своја средства из Турске...“

Председник Сједињених Држава није каснио са одговором: „Поздрављам вашу поруку и сматрам је важним доприносом у циљу мира...“

Совјетска влада је 30. октобра добила одлуку председника САД да елиминише америчке ракете у Турској, али без помињања њене везе са кубанским догађајима. Тиме је званично Кубанска ракетна криза окончана.

Афера Пенковски

О Кубанској кризи написано је много књига, посебно након пада Берлинског зида. Она је била прва тема којом је почела руско-америчка сарадња на изучавању Хладног рата, тако да се о њој и њеном току готово све зна.

Оно што се догодило у овој кризи имало је великог, чак судбинског утицаја на даљи развој догађаја у Совјетском Савезу. Између осталог, био је то најважнији разлог за каснију заверу и уклањење Хрушчова са свих функција.

Остало је неразјашњено, међутим, колико је све што се дешавало заиста било изненађење за једну и другу страну и да ли је у позадини ипак било неких „безбедносних осигурача“ који су  унапред били активирани како догађаји не би измакли контроли. Мистериозна ствар с тим у вези јесте „афера Пенковски“, названа по пуковнику ГРУ-а Олегу Пенковском који је због одавања суперповерљивих совјетских тајни ухапшен управо 22. октобра, на дан када је Кенеди објавио блокаду Кубе. На Западу су Пенковског сматрали најважнијим шпијуном кога су икада имали.

Олег Пенковски је био тај који је обавестио Американце да се СССР у карипској кризи неће ослањати на интерконтиненталне балистичке ракете, већ на балистичке ракете средњег домета Р-12, које су амерички извиђачки авиони касније и открили на Куби. Пенковски је пружио и тачне информације о војним плановима и вероватној стратегији СССР-а у потенцијалном сукобу, укључујући и могуће заузимање Западног Берлина као одмазду за америчку инвазију на Кубу. Пенковски је унапред обавестио Запад и о почетку нове серије нуклеарних тестова на полигону Семипалатинска, заказаних за 1. септембар 1961. године, после скоро трогодишње паузе и упркос поновљеним обећањима совјетске владе да их неће обнављати.

Али, он то није чинио сам. Веровало се да је иза њега стајао шеф КГБ-а генерал Иван Серов који му је и обезбеђивао информације. Други високи официри, генералитет и апарат безбедности, попут маршала Бирјузова, бојали су се Хрушчовљевог авантуризма и непредвидивих војних блефова који су могли да  увуку свет у велики сукоб.

Шта се десило са завереницима?

Серов је оптужен, али не као завереник, већ да је „изгубио будност“, због чега је деградиран: произвели су га у чин генерал-мајора, послали у провинцију и одузели му титулу хероја Совјетског Савеза.

Варенцову је такође одузето звање хероја Совјетског Савеза и звање главног маршала артиљерије, и он је деградиран у чин генерал-мајора.

Смрт маршала Бирјузова

Веровало се да је иза њих је стајала особа која није била толико истурена као они – управо маршал Сергеј Семјонович Бирјузов. Веома раширена је верзија да је маршал Бирјузов, тада као командант стратешких оружаних снага под чијом командом су биле и нуклеарне јединице, био тај који није желео да ризикује и да је он послао Пенковског да достави Американцима доказе да Хрушчов само блефира и да СССР не располаже ракетама којима је претио.

Совјетски Савез је тада имао само четири нуклеарне подморнице са по три ракете које су имале домет 600 километара, док су Американци поседовали девет подморница, а свака је имала по 16 ракета са дометом од 2.200 километара, које су се испаљивале на дубини од 60 метара. Совјетске подморнице, дакле, морале би да стигну скоро до саме обале Америке, како би имале у домету своје циљеве.

Овај случај показује управо како су армије и војно-индустријски комплекси супротстављених блокова сарађивали један с другим, контролишући све, па чак и властити сукоб.

У то време створена је и истинска завереничка група за свргавање Хрушчова. На њеном челу био је некадашњи шеф Комсомола и касније шеф КГБ-а, Александар Шељепин – „гвоздени Шурик“. Важно место у тој групи имао је и Бирјузов као начелник Генералштаба совјетске армије.

Хрушчов је смењен две године касније, 14. октобра 1964. године. А само пет дана касније, 19. октобра, начелник Генералштаба маршал Бирјузов је, долазећи на прославу ослобођења Београда, погинуо у авиону који се забио у Авалу.

Том приликом страдале су укупно 32 особе међу којима и цела совјетска делегација. Ту су погинули и још неки истакнути завереници против Хрушчова и сарадници Шељепина, претендента на совјетско вођство уместо Леонида Брежњева.

Тадашњи шеф југословенске Управе безбедности, генерал Иван Мишковић Брк, рекао ми је да су Совјети само једном, одмах после пада авиона, питали за ову несрећу и више се нису интересовали за детаље истраге.  

Тако је Кубанска криза свој епилог можда доживела на београдској Авали. 

Ове јесени светска рок штампа је скренула пажњу на дебитански албум „opaque“ бенда који се зове Mo Dotti. Дуго сам гледао име бенда. Чинило ми се познатим, али нисам знао одакле. Онда сам се сетио. То је заправо модификовано презиме Тине Модоти (Tina Modotti), колоритне личности с почетка 20. века. Видео сам њене фотографије кад сам једини пут, 2012. године, био у музеју МоМА.

Тина је била талентовани фотограф, комуниста и фатална заводница. Повезала је Холивуд и московску централу Коминтерне. Била је опака жена. У једном фановски интонираном тексту каже се да је растурала бракове, крала мужеве, а онда их варала с другима мушкарцима. Оптуживана је за саучесништво у убиствима и атентатима на председнике држава, била је међународни бегунац с потерницама у више земаља и на различитим језицима, тајни агент, денунцијант и издајица најближих пријатеља, љубавница плаћених убица, борац у грађанском рату, муза и инспирација славних песника, сликара и фотографа.

Тина је била све шта је хтела. Ешли Џад је глуми у филму Фрида. Сцена хомоеротског плеса Тине и Фриде Кало (Селма Хајек) из тог филма никог није оставила равнодушним. Године 2018. најављена је ТВ серија о њеном животу. Предвиђено је било да је глуми Моника Белучи. Не знам шта је било с тим.  

Рокери су одувек били фасцинирани Тином и њеним животом. Памти се песма омиљене групе београдских рокера-интелектуалаца Fugazi под именом „Recap Modotti“, неки се сећају и нумере „Stop Tina Modotti“ бенда Trash Wednesday.

Мадона је продала свој аутомобил марке „мерцедес“ на аукцији да би тим новцем била организована велика ретроспективна изложба Тининих фотографија.

Последњих година расте интересовање за Тинин уметнички легат. Сачувано је око 400 фотографија. Организују се бројне изложбе од Њујорка и Филаделфије, преко Санкт Петербурга и Париза, све до недавне у Барселони.

„It girl“ на острву Елис

Прича о Тини је филмска. Главна јунакиња се на почетку зове Асунта Аделаида Луиђа Модоти Мондини. Касније је скратила име и постала Тина Модоти.

На почетку приче, 8. јула 1913. године, видимo је на острву Елис, где је био главни прихватни центaр за емигранте који су из Европе стизали у Сједињене Државе. Има шеснаест година. Допутовала је сама из Италије паробродом „Молтке“.

Кренула је из Ђенове 24. јуна те године. У прихватном центру је описана као „155 сантиметра висока, ментално и физички здрава девојчица“. Код себе је имала сто долара и возну карту до Сан Франциска. Рекла је да је тамо чекају отац Ђузепе и старија сестра Мерцедес.

Тина Модоти је била прототип оног што англосаксонски писци и публицисти називају „It girl“. То је нека врста фаталне жене, „femme fatale“ што би се рекло.

Синтагмом „It girl“ означавају се особе женског пола која на неодољив начин привлаче пажњу околине. Оне имају „то нешто“ („It“) што зрачи, што их чини неодољивим припадницима оба пола. „То нешто“ је неухватљиво и неописиво. Не може да се сведе на лепоту, шарм, црте личности, карактерне особине, сексуалну привлачност, социјалне вештине.

То је неки квалитет који се не да претворити у речи. Сличан је оном „дашку“ о којем у једној причи пише Иван Буњин. Можда је најбоље погледати филм „Фрида“ и видети како је Ешли Џад представила Тину Модоти. Тада може бити јасније шта је „то нешто“ што издваја и чини уникатним поједине персоне.

Један мој друг има тезу да ће „то нешто“ што издваја и дефинише одређене особе најпре да дезавуише вештачку интелигенцију. Наиме „то нешто“, што смо под утицајем недавних догађаја идентификовали код Криса Кристоферсона – он је био идеални „it boy“ – немогуће је створити у вештачким условима. Можеш да имаш најбољи могућ софтвер, најмоћнији компјутер – мисија је немогућа.

„То“ је „дашак“ који ти нека виша сила удахне на рођењу. Јединствен и непоновљив квалитет који издваја, даје неку врсту магнетизма, посебну привлачност и заводљивост.

Ко има „то“ може „ако је мушкарац да има све жене, а ако је жена може да има све мушкарце“, писала је енглеска списатељица Елинор Глин. Тачност овог исказа потврђује турбулентан и кратак живот Тине Модоти. Она је била „’It’ девојка“ авангардног света у првим деценијама 20. века. Може се рећи да је „жарила и палила“ где год се појави – од Холивуда до московске централе Коминтерне.

Сан Франциско – Холивуд

Кад је стигла у Сан Франциско Тина је почела, са својом старијом сестром, да ради у фабрици кошуља. Лепа италијанска девојчица привукла је пажњу власника. Искористио је њену фотографију за пропагандни постер своје фабрике.

Паралелно, Тина се бавила глумом унутар италијанске емигрантске колоније у Сан Франциску. Њена радијантна појава није никога остављала равнодушним. Глас о лепој, заводљивој Италијанки брзо је стигао до Холивуда. Пионири филмске индустрије позвали су је тамо. Неки кажу да јој је Д.В. Грифит – човек који је „измислио филмски језик и његову синтаксу“ и дао образац како да се третира време на филму – лично упутио позив.

Тина је у Холивуду остварила неколико филмских улога. У Холивуду је постала део боемске екипе. Са својим тадашњим партнером, неки кажу и супругом, који се звао Робо де л’Абри Ричи, била је активна на седељкама на којима се расправљало о политици, психоанализи, филозофији, уметности.

Ту је упознала проминентног америчког фотографа Едварда Вестона. Он је постао њен ментор – учио ју је фотографском послу – и љубавник.

Љубавни троугао Робо–Тина–Едвард успешно је функционисао. Пут их је одвео у Мексико. Робо се изненада разболео од малих богиња и умро. У једном писму Тина је то троугласто време овако описала: „Ох! Како је било лепо. Вино–књиге–слике–музика – светлост свеће – очи у које гледам – и онда мрак.“

Мексико

Тинина неодољива појава привукла је пажњу артистичких кругова у главном граду Мексика. Врло брзо је постала стални члан кружока у чијем центру су били мексички муралисти Дијего Ривера, Хозе Клементе Ороско, Давид Алфаро Сикејрос и Хавијер Гереро. Ту је наравно била и Фрида Кало.

Мексико Сити је у то време, између два светска рата, био космополитски центар. Ту су били европски емигранти, од Сергеја Ејзенштејна и Лава Троцког до човека који је своје романе потписивао псеудонимом Б. Травен и чешког хумористе Егона Ервина Киша. Друштво су им правили карипски и јужноамерички левичари који су, бежећи од прогона у својим домовинама, ту нашли уточиште.

Сликари муралисти, уз то и комунисти, заједно с Фридом Кало креирали су посебну атмосферу која је погодовала уметничком стваралаштву. У тим околностима Тина практикује своју фотографску уметност. Прави веома занимљиве фотографије које прожима оригинални сензибилтет. Мексички аутор Мануел Алварез Браво њену уметничку праксу дели на два дела: романтични и револуционарни.

Први, романтични део, док је још била у вези са Едвардом Вестоном, обележен је апстрактним приступом. То се најбоље може видети на чувеним фотографијама „Телефонске жице“ (1925), коју су Џон Зорн и Бил Фрисел ставили на насловну страну албума „More News For Lulu“ и која је у сталној поставци музеја МоМА.

Слично је и са фотографијама „Степенице“ и „Стадион“.

Касније, кад се Вестон вратио у САД својој законској супрузи, Тина се окреће социјално ангажованој фотографији. То коинцидира с њеним приступом Комунистичкој партији Мексика 1927. године. Тај чин као да је потврдио ону фројдистичку максиму да је дете отац човеков.

Срп и чекић

Тина је, наиме, рођена крајем 19. века у Удинама, у радничкој, вишечланој породици. Отац зидар и мајка фабричка радница, кројачица, нису могли да обезбеде адекватне приходе за свакодневни породични живот. Живело се у сиромаштву. Печалба је била једини излаз. После вишегодишњег слабо плаћеног рада у Аустрији, отац и најстарија ћерка одлазе у Америку. За њима ускоро креће и Тина.

Трауме и фрустрације из детињства проживљеног у беди и немаштини предодредиле су Тину за левичарски политички ангажман. Свакако је томе допринела и страсна љубавна веза са сликаром Хавијером Герером, који је био, као и Ривера и други муралисти, члан мексичке комунистичке партије.

Чланство у партији повезано је и с новим мотивима који се појављују на Тининим сликама. Фотографије као што су „Радничке руке“, „Парада радника“ и нарочито оне где се срп и чекић стављају поред сомбрера, гитаре, реденика и клипа кукуруза мени су најзанимљивије. Левичарски лист „El Machete“, који је Гереро основао, редовно објављује Тинине фотографије.

На сајту музеја МоМА стоји да Тинин артистички кредо гласи: „Не трудим се да створим уметност већ искрене фотографије, без дисторзије или манипулације.“

Атентати

На позив совјетских комуниста Гереро 1927. године одлази у Москву. Тина остаје у Мексику. На демонстрацијама које су организоване поводом егзекуције анархистичког пара Сако и Ванцети, у августу 1928. године, упознаје кубанског револуционар Хулија Антонија Мељу. У складу са својом хиперсексуализованом природом Тина ступа у љубавну везу с њим.

Само четири месеца касније, 10. јануара 1929. године, Меља бива убијен у атентату док се с Тином враћао кући из канцеларије Црвене помоћи. Црвена помоћ је била организација коју је основала Коминтерна и која се бавила пружањем помоћи политичким затвореницима и њиховим породицама.

Тина бива оптужена за саучесништво у убиству. Током процеса стан Тине Модоти је био више пута претресан. Пронађене су њене наге фотографије које је снимио Едвард Вестон. Све мексичке новине су их објавиле. На тај начин хтели су да је дискредитују и прикажу као жену лаког морала.

Захваљујући правној помоћи коју су јој обезбедили Дијего Ривера, Фрида Кало и остали познати мексички интелектуалци и уметници, Тина је ослобођена оптужби.

Неколико месеци касније био је организован атентат на мексичког председника Паскала Ортиза Рубија. Настала је општа антикомунистичка и антиемигрантска хистерија. Тина, као проносирана комунистичка активисткиња, била је на удару медија. Описивана је као „необуздана особа с крвавим рукама“. Такав след ствари довео је до њеног протеривања из Мексика 1930. године.

Прогон

Ту почињу њене година лутања између Берлина, Москве, Рима и Париза. После 1931. године Тина се више није бавила фотографијом. Постала је апаратчик Коминтерне. Као тајни агент те организације обилазила је европске земље и извршавала разне задатке. У то време била је у љубавној вези са италијанским комунистом и Коминтерниним агентом Виторијом Видалијем. Када је 1936. године почео грађански рат у Шпанији, Тина је под псеудонимом „Марија“ отишла тамо. С њом је био у то време и Видали, познат као „Капетан Карлос“.

Кад је републиканска армија доживела пораз 1939. године, Тина и Виторио су тајно отишли у Мексико. Ту је једне вечери, 6. јануара 1942. године, док се враћала с вечере са бившим директором Баухауса Хенесом Мејером, умрла на задњем седишту таксија. Имала је само 45 година.

Лекари су рекли да је умрла од срца. Дијего Ривера, њен партијски друг, заштитник и по мишљењу многих њен први мексички љубавник, мислио је другачије. Мисли да ју је убио Виторио Видал, њен тадашњи партнер, по директном наређењу Јосифа Висарионовича. „Много је знала“, рекао је Дијего Ривера.

Неруда

Последње редове овог огромног текста препуштамо једном Нобеловцу. Пабло Неруда је био сведок Тинине смрти. Његово виђење тог догађаја разликује се од Ривериног. У својим мемоарима „Признајем да сам живео“ (Космос издаваштво, 2018) он пише:

„Дванаест година касније, тихо је пресахла снага Тине Модоти. Мексичка реакција покушала је да оживи срамоту зачињавајући њену смрт скандалима, исто онако као што се раније беху намерачили да њу умешају у Мељину смрт. У међувремену, Карлос и ја смо бдели над њеним ситним мртвим телом. Посматрати једног тако снажног и одважног мушкарца како пати није ни лако ни пријатно. Тај лав је крварио док су му роварили по живој рани, сипајући у њу смртоносан отров својим срамотним покушајима да поново укаљају Тину Модоти, не остављајући је на миру чак ни мртву. Командант Карлос је урликао закрвављених очију; Тина је непомично лежала у свом малом ковчегу изгнанице; ја сам ћутао, немоћан пред призором оноликог бола и патње људи окупљених у оној соби.

Новине су се утркивале у изношењу сензационалистичких прљавштина и неистина. Називали су је 'тајанственом женом из Москве'. Неки су додавали: 'Умрла је јер је превише знала.' Подстакнут Карлосовим зверским болом, био сам донео једну одлуку. Написао сам песму у знак одмазде према онима који су вређали нашу драгу покојницу. Послао сам је свим новинама, без имало наде да ће је ико објавити. Али, ето чуда! Наредног дана, уместо нових небулозних открића најављиваних у претходним издањима, моја песма пуна огорчености и бола због неправде осванула је на насловним страницама свих новина.

Песма се звала 'Тина Модоти је умрла'. Прочитао сам је онога јутра на мексичком гробљу, где смо њено тело оставили да заувек почива под плочом од мексичког гранита. На тој плочи урезане су строфе моје песме.

Никада се више у штампи није појавила ниједна ружна реч о њој.“

Неруда је доста превођен код нас. Песма „Тина Модоти је умрла“ до сада није. 

Слушаћемо и младе рокере Mo Dotti који су за своје име одабрали Тинино презиме.

„Бледо овално лице уоквирено са два црна крила скупљене косе, крупне баршунасте очи које још увек гледају из даљине прохујалих година“, како је Неруда описао Тину Модоти, биће испред нас.

У кратком аутобиографском тексту Извод из књиге рођених, који ће Марку Томпсону послужити као основа за велику истоимену биографску књигу, Данило Киш бележи како по мајчиној линији води порекло од Марка Миљанова. Ако је судити по Кишовим сабраним делима, он није знао за своју славну савременицу и рођаку, унуку Марка Миљанова, Олгу Ивановну Лазовић (1898-1985), коју ће историја запамтити под именом Олгивана Лојд Рајт. Њен живот представља пластичну потврду оне борхесовске тезе коју је Киш толико волео, а која каже како „нема ничег фантастичнијег од стварности". И макар је одавно постала (и) књижевни лик, Олгивана је заправо била толико литерарна да сукус њене биографије више личи на помно конструисану причу него на суру реалност.

Кад бих се загледао Олгиванине фотографије, знало ми се учинити да она физички јако личи на свог деду. У том контексту сам се присетио оне Кундерине реченице о Терези, јунакињи његове Неподношљиве лакоће постојања: „Не само да је била физички слична мајци већ ми се понекад чини да је њен живот био тек продужетак мајчина живота, као што је кретање кугле на куглани само продужетак покрета руке играча". Има у животу Олгиване Лојд Рајт нечег што подсећа на наставак живота Марка Миљанова. Тај аспект њене животне приче мени је заправо најпривлачнији.

Од Медуна до Црнога мора

Рођена је у Црној Гори 27. децембра 1898. године из брака Ивана Лазовића и Милице Миљанове, једне од три војводине ћерке, оне у којој се, по речима једног хроничара, највише распламсао ратнички жар јуначког оца који није имао мушког порода (једини син Марка Миљанова умро је са свега две године). Родила се само четири дана уочи 1899, оне године која виси „о врх вршка" једног столећа, оне у којој су се родили помињани Борхес, Владимир Набоков и Ернест Хемингвеј. У орбити њеног живота, макар и на рубу, наћи ће се и Набоков и Хемингвеј.

Вредело би подробније исписати Олгиванин родослов, исписати макар у фуснотама и кратке биографије мајчиних сестара Анђе и Јоке, а затим и очевог рода Лазовића, али овде ћемо причу о пореклу сумирати кроз кратке увиде славне канадске теоретичарке књижевности и песникиње Роузмери Саливан, односно детаље која она издваја желећи англофоном читаоцу представити контекст из кога долази Олгивана Лојд Рајт. По овом сажетку, Олгивана је „у генима носила жестину и свирепост: отац јој је био врховни судија, а мајка генерал у црногорској војсци и некада давно је јахала у седлу иза свог оца у битку против Турака".

Уочи почетка Првог светског рата, оног рата у коме ће се Милица Миљанова нарочито прославити храброшћу, своју ћерку Олгу она шаље у Батуми на обали Црног мора. Батуми је други највећи град у Грузији, одмах након Тифлиса, данашњег Тбилисија, кога су у античкој Колхиди основали грчки колонисти. За Олгиваниног деду су говорили да као да је дошао из грчког мита, а унука му је, ето, стигла у Медејин завичај, до крајње дестинације Јасона и Аргонаута.

Све до Берлинског конгреса, тачније до Санстефанског мира, Батуми је припадао Османском царству, а у време кад се султан морао одрећи Босне у корист Аустрије, предао је Батуми царској Русији. На самом почетку двадесетог века, у Батумију је као организатор штрајкова деловао Јосиф Висарионович Џугашвили. Живот његове једине ћерке и Олгиване Лојд Рајт ће се деценијама касније нераскидиво испреплести.

Углавном, кад већ почне Први светски рат, Олгивана из Батумија прелази у Тифлис. Тамо је упознала свог првог мужа, летонског архитекту Валдемара Хинзенберга. Тамо је родила њихову ћерку Светлану. Тамо је упознала човека који ће јој променити живот: Георгија Ивановича Гурђијева.

Сусрети са изузетним људима

У уводу двоброја часописа Градац из 1995. посвећеног Гурђијеву, приређивач Иван Нинић  бележи како је Гурђијев по једнима био шарлатан, а по другима најрепрезентативнији човек нашег времена, „традиционалиста у време прогресивности, газда у доба феминистичке пробуђености, трагач за квалитетом у потрошачком добу обиља, херој у времену антихероја, прави учитељ, гуру". Син Грка и Јерменке, целог живота је покушавао да „мистични дух Истока укомпонује у научни дух Запада".

Помињана Роузмери Саливан пише како је „игром случаја породица Гурђијев познавала Јосифа Џугашвилија пре него је постао Стаљин; код њих је изнајмио собу кад је био ђак богословије у Тифлису – упамтили су га по томе што је био тврдица кад је требало платити станарину".

Жак Лакаријер је назвао Гурђијева „гностиком нашег доба". У доба кад се Олгивана упознала с њим, „он се већ био преобразио у мистика и подучавао следбенике својој духовној дисциплини космичког плеса заснованој на његовој теорији небеских тела по којој човек може достићи вишу свест истинског Ја и увежбати законе универзума".

Гурђијев је иначе одрастао у Карсу, граду који је ономад припадао Русији, а данас је турски провинцијски центар уз границу с Русијом, савременим љубитељима књижевности можда најпознатији као место радње у Памуковом роману Снег. Као младић је много путовао, између осталог у централну Азију, Иран, Индију и Тибет те Италију, да би се напослетку вратио у Русију.

Упознат је већ с бројним мистичним традицијама, али то спаја са својим понешто остапбендеровским и феликскруловским темпераментом. Кажу да је током својих путовања финансијски опстајао и тако што би врапце фарбао жутом бојом и продавао их као канаринце.

О својим раним путовањима током којих се упознао с мистичком традицијом Истока и у једном манастиру на Хималајима научио древни језик ритуалних плесова као средства самоспознаје, Гурђијев је писао у књизи Сусрети са изузетним људима, по којој је Питер Брук 1979. снимио истоимени филм. У њему Гурђијева игра српски глумац Драган Максимовић Макс, убијен 2001. године.

Елем, Гурђијев 1912. године у Москви почиње око себе да окупља ученике и да се успоставља као гуру и учитељ. Међу ученицима су кипар Сергеј Меркуров, композитор Томас де Хартман те П. Д. Успенски. Тих година Гурђијев се жени Јулијом Островском.

Бежећи од револуције и бољшевика предвођених својим бившим подстанаром, Гурђијев преко Тифлиса и Истанбула стиже до Париза. У Тифлису је, рекосмо, упознао Олгу Лазовић Хинзенберг. По неким изворима, Светлана Хинзенберг није заправо била ћерка Олгиваниног мужа, него Гурђијевљева. Било како било, када Гурђијев у Истанбулу оснива свој фамозни Институт за хармоничан развој човека, с њим су у Истанбулу и Олга и трогодишња Светлана.

Смрт Катарине Менсфилд

У првој половини двадесетих година двадесетог века, у тој гласовитој епохи која је умногоме мапирала културну парадигму модерности, Олга Лазовић Хинзенберг је важан део Гурђијевљевог кружока. Гурђијев је у то време базиран у Паризу, но његов утицај покрива целу (западну) Европу, а протеже се и преко Атлантика.

Ово није текст о Гурђијеву па не желим превише простора посветити његовој аури, али у контексту Олгиване вреди барем кратко поменути Кетрин Менсфилд, можда и најславнију новозеландску књижевницу свих времена и незаобилазну ауторку из сваке озбиљније антологије кратких прича написаних на енглеском језику у двадесетом веку.

Пријатељица Д.Х. Лоренса и Вирџиније Вулф, добила је туберкулозу када је имала двадесет девет година, те је пет година касније од исте болести и умрла. Последње године живота била је под великим Гурђијевљевим утицајем, а задња три месеца живота провела је унутар Института за хармоничан развој човека. Како је болест већ била узнапредовала, о њој се на дневној бази највише бринула управо Олга.

У кружоку Гурђијева, Олга је била једна од водећих плесачица у његовим ритуалним мистичким плесовима. Један од тих плесова гледала је Кетрин Менсфилд у ноћи своје смрти. Међу последњим речима које је записала јесу оне у којима говори о утисцима који је на њу оставио Олгин плес:

„Постоји тачка од око седам минута у којој је садржан читав, али читав, живот жене. Ништа није изостављено. Из тога научиш више о животу жене него из било које књиге или песме. Ту има простора и за Флоберово Припросто срце... и за принцезу Марију. Нешто мистериозно".

Део Гурђијевљевог кружока у то време је Алфред Ричард Ораж, који је као уредник часописа The New Age сарађивао с Димитријем Митриновићем и који ће нешто касније објавити прву песму Дилана Томаса. У то доба, међутим, Олгивана је већ увелико удата за Френка Лојда Рајта. Ево како се то збило.

На први поглед

Био је 30. новембар 1924. године. На гостовању Руског балета у Чикагу, у позоришту у Осмој улици, упознају се Френк Лојд Рајт и Олга Лазовић Хинзенберг. Он је архитекта, а она плесачица удата за архитекту. И он и она су у браку. Њему је 57 година, а она за мање од месец дана треба да прослави 26. рођендан. Заљубљују се на први поглед. Већ 2. децембра 1925, годину и два дана, тачније 367 дана од њиховог првог сусрета, рађа им се ћерка Јована.

Она је, како се то каже, дете љубави. Ни једно ни друго још, наиме, нису стигли да се законски разведу. Већ месецима, међутим, живе заједно у Талијесину.

Прича о архитектури двадесетог века незамислива је без приче о Френку Лојду Рајту. Филозоф „органске архитектуре" и официјелно је препознат као „највећи амерички архитекта свих времена". У време кад упознаје Олгивану (то је надимак који јој је управо он дао), Лојд Рајт је већ живућа институција.

Ипак, њен утицај на њега, његово дело и баштину је немерљив. Ћерка Јована била је њихово једино дете, али је Лојд Рајт усвојио и Олгиванину ћерку Светлану, која је од тог тренутка такође носила презиме Рајт.

Иако му је архитектура била живот и више од живота („Архитектура је победа људске маште над материјалима, методама и човечанством, која човека претвара у господара сопствене планете. То је, у крајњој мери, геометријски образац ствари, живота, друштва и цивилизације. У најбољем случају, то је магични оквир стварности који повремено дотакнемо када користимо реч ред."), и живот Френка Лојда Рајта био је више од архитектуре.

Пре Олгиване женио се два пута, а с првом женом је имао шесторо деце. Оставио је жену и децу због љубавнице коју ће заједно с њено двоје деце и још четворо људи убити Рајтов полудели слуга 1914. године, у масакру који неугодно подсећа на касније иживљавање Чарлса Менсона над Шерон Тејт и другим жртвама.

У то време, Лојд Рајт је још службено у браку са својом првом женом. После масакра, међутим, он улази у везу с Миријам Ноел, којом ће се након развода и оженити. Венчали су се 19. новембра 1923. Само годину и једанаест дана након склапања тог брака, Лојд Рајт је упознао Олгивану.

По речима Волта Локлија, године које је провео са Олгиваном представљале су најпродуктивнији период у животу Лојда Рајта, јер је у то време пројектовао више од половине својих дела те је написао и аутобиографију.

Након што су се обоје службено развели, Френк Лојд Рајт и Олгивана су се венчали 25. августа 1928. године у поноћ, у Калифорнији, у месту Ранчо Санта Фе. Медени месец провели су у Аризони.

Талијесин

Године 1932, Френк Лојд Рајт и Олгивана оснивају Друштво Талијесин: „Талијесин није био школа; био је то експеримент револуционарног живота у комуни. Рајтов ексцентрични гениј – његове спектакуларне грађевине, његови сликовити говори против ауторитарности и његов звонки позив на органску архитектуру – привукао је амбициозне архитекте у Талијесин.

Студенти су плаћали огромну годишњу школарину да учествују; они су тешким радом исклесали стену и саградили грађевине, неговали вртове, износили ђубре, радили домаће послове, служили оброке, а за оно мало преосталог времена радили би за цртачким столовима.

Студенти који су изабрали да остану сматрали су себе друштвеним радикалима који преображавају Сједињене Државе у складу с Рајтовом грандиозном визијом непрегледног пејзажа broadacre cities, мреже природних села повезаних модерним средствима комуникације и транспортних система."

Део Олгиваниног утицаја на Лојда Рајта тицао се и његовог упознавања с Гурђијевом и његовим учењем. Гурђијевљева врста теозофије оставила је трага у каснијем Лојд-Рајтовом светоназору, али његов однос према самом Гурђијеву није био једнозначан. По властитим речима, повремено га је презирао, а повремено обожавао. Гурђијев је навраћао у Талијесин, али судар двојице алфа типова није био контекст у којем је посетилац могао да надвлада домаћина.

Међу првим Рајтовим шегртима у Талијесину био је и извесни Весли Питерс. Године 1932. био је двадесетогодишњак. Већ првих дана у новој средини загледао се у шеснаестогодишњу Светлану, Олгиванину ћерку. Можда и понављајући мајчин образац заљубљивања, Светлана Питерсу одмах узвраћа љубав, и осам месеци касније њих двоје беже из Талијесина.

Ипак, налик амишкој деци која се напослетку увек враћају у „комуну", и њих двоје се после три године враћају у Талијесин. Питерс је био талентован архитекта и Лојду Рајту је био драгоцен као пројектант. Године 1946. пар има већ двоје деце, а Светлана је поново трудна.

„А онда се 30. септембра 1946. догодила фатална саобраћајна несрећа. Светлана се, са своје двоје деце, враћала из града и џип се преврнуо на узаном мосту преко мочваре на реци Висконсин. Светлана и један њен син су се удавили.

Претходно се непрекидно жалила Питерсу како је џип с платненим кровом који је присиљена да вози опасан и преклињала га је да купи обичан затворени аутомобил, али он је увек одбијао. Сад је дуговао господину и госпођи Рајт не само лојалност већ и дуг у крви. Стога је, људи су говорили, био потпуно у Олгиваниној власти."

Црногорски траг

Мада јесте био признат и за живота, легендарни статус највећег америчког архитекте свих времена Лојд Рајт је ипак стекао постхумно. Таблоиди су тако пре извесног времена писали колико је Бред Пит желео да има кућу на водопаду налик оној коју је Лојд Рајт изградио 1936. То му је наводно била опсесивна жеља још од времена кад је студирао. Причао је о томе својој тадашњој супрузи Анђелини Џоли, па му је она за рођендан купила водопад да на њему дизајнира кућу.

Ипак, и за живота је, макар у последњим годинама пред смрт, Лојд Рајт постао референца чак и за холивудску celebrity културу. Најпре, ту постоји један биографски детаљ. Наиме, његова унука била је глумица Ен Бакстер, добитница Оскара за најбољу споредну улогу за ролу Софи Макдоналд у филму Оштрица бријача Едмунда Голдинга, снимљеног по истоименом роману Сомерсета Мома. Била је номинована за Оскара и за главну женску улогу за филм Све о Еви. Глумила је и код Хичкока (Исповедам се), а њена можда и најамблематскија улога је она из Десет заповести Сесила. Б. Де Мила, где је играла Нефертити раме уз раме с Чарлстоном Хестоном и Јулом Бринером.

Ипак, спектакуларнија је прича о кући у Конектикату коју је за Артура Милера и Мерилин Монро пројектовао Лојд Рајт. Године 1957, Лојд Рајт је са Олгиваном угостио Мерилин Монро, најславнију глумицу свог времена.

Френк Лојд Рајт је умро 9. априла 1959. године. До своје смрти, он је, макар на папиру, био водећа фигура у Талијесину. Након што је умро, међутим, сви конци су у Олгиваниним рукама. Иако сви Рајтови биографи признају Олгиванину велику важност за његову баштину, њено егзотично порекло их често збуњује, па Олгивану тако, у једној иначе цењеној Лојд-Рајтовој биографији, називају Мађарицом.

Постоји ипак неколико амблема њеног врло црногорског утицаја на мужа: од чињенице да су ћерки дали име Јована, преко познате фотографије на којој Лојд Рајт позира у црногорској народној ношњи, до његове познате похвале Његошевој капели на Ловћену („Његош је заиста био генијалан када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.").

Добра илустрација постепеног раста његове постхумне славе јесте и песма Сајмона и Гарфанкла из 1969. године, настале дакле тачно деценију након његове смрти, а објављене на албуму Bridge Over Troubled Water, која се зове So Long, Frank Lloyd Wright.

По сведочењима појединих Лојд-Рајтових следбеника, након његове смрти Олгивана се као нови духовни гуру Талијесина све више ослања на учење Гурђијева: „Плесни ритуали које је организовала у Талијесину, називајући их ‘космичким' плесовима, били су Гурђијевљеви ритуали.

Сваке недеље пре подне држала је обавезна предавања о трагању за вишом свешћу и често је читала из Гурђијевљевих књига. Тврдила је да је упила Гурђијевљеве методе за деконструкцију личности и обнову њега или ње у потрази за истинским ја."

У сећањима већине Лојд-Рајтових ученика, Олгивана се испоставља као својеврстан негативац. Ипак, занимљив је начин на који се тај анимозитет формулише. Један очевидац који јој чак није био претерано несклон забележио је како је она „веома препредена жена, моћна и самољубива".

У њеној потреби да контролише сваки детаљ живота својих потчињених препознаје се и утицај „култа" какав је гајио Гурђијев, али и војничка склоност дисциплини, какву је можда наследила од својих црногорских предака. Једна мање позната анегдота казује нам како ју је једанпут у Талијесину посетио и Милован Ђилас. Причао је после да је била снажан карактер и да је тамошњом колонијом управљала скоро диктаторски. Понекад је окупљала све госте и терала их да слушају док неко наглас чита Примјере чојства и јунаштва ‒ на српском.

Управљајући, дакле, диктаторски својом колонијом, бринући се за мужевљеву заоставштину, Олгивана као да је знала да јој у новој ситуацији треба нови симбол Талијесина, нешто што ће школи обновити ауру посебности и ексклузивности. И ту јој у живот поново улазе Грузија и Русија, и то преко жене која ће је подсетити и на пејзаже њене младости и на Гурђијева и на завичај и на мртву ћерку.

Жена се звала Светлана Алилујева и била је једина ћерка Јосифа Висарионовича Џугашвилија познатијег као Стаљин.

Стаљинова кћи

Живот Стаљинове ћерке тема је бројних књига. Са седамнаест година, она се удала за Григорија Морозова с којим је имала сина Јосифа. Након развода, удала се за Андреја Жданова, с којим је имала ћерку Јекатарину. Поново се развела, па је као тридесетседмогодишњакиња, годинама након очеве смрти, у московској болници у коју је примљена ради операције крајника упознала индијског комунисту Кунвара Браџеша Синга.

Никад се формално није удала за њега, али живели су заједно до његове смрти 1966. године. С изговором да жели да Сингов пепео проспе у Ганг, одлази у Индију. Марта месеца 1967. године улази у Америчку амбасаду у Њу Делхију и од владе САД тражи политички азил. Био је то један од амблематских момената читавог Хладног рата.

Дошавши у Америку, Светлана Алилујева је постала медијска звезда која је добијала много поште од непознатих људи. Од новембра 1969. редовно јој пише и Олгивана Лојд Рајт ‒ у писмима је позива да посети Талијесин.

„Светлана није знала много о чувеном архитекти, и пријатељи су покушавали да је благо упозоре да је то друштво, како су називали Рајтову школу архитектуре, помало чудно, али у књигама и брошурама које јој је Олгивана слала, Талијесин је изгледао изразито лепо", пише Роузмери Саливен у својој биографији Светлане Алилујеве.

„Писма Олгиване Лојд Рајт имала су једну неочекивану удицу. Огливана јој је писала да је њена најстарија кћи Светлана погинула у саобраћајној несрећи пре двадесет пет година. Каква је необична коинциденција да Светлана има исто магично име, које значи просветљена. Већ само то име је талисман. По Олгиваниним речима, било им је суђено да се упознају.

Светлана је била исто тако склона фантазији. Знала је да је Олгивана Црногорка и да је само четири године старија од њене мајке Нађе. Замишљала је жену грузијског тамнопутог изгледа као њена мајка. Касније се тога овако сећала: ‘Обе смо очекивале нешто посебно од нашег сусрета, обе смо гајиле вољене слике и фантазије... Осим те необичне повезаности, од пустиње у Аризони заиста нисам очекивала ништа нарочито'.

Светлана није ни слутила да ће се сусрести с титанком која је већ смислила улогу коју ће она играти у свету Талијесина. Олгивани Лојд Рајт се могло одупрети мало људи."

У марту 1970. Светлана слеће на аеродром у Финиксу, где је чека Јована Лојд Рајт, ћерка Френка и Олгиване. Од аеродрома до Талијесина удаљеност је неких четрдесет километара. Током целе вожње Јована Светлани прича о својој покојној полусестри говорећи на крају: „Надам се да ћете ми сада ви бити сестра".

На имању је дочекује Олгивана. Грли је чврсто и неколико пута понавља њено име хипнотичним тоном, као да се истовремено обраћа њој и својој мртвој ћерки. Светлана је намеравала остати у Талијесину тек неколико дана. У џепу је имала авионску карту за Сан Франциско. Олгивана је, међутим, имала друге намере.

Неспорна је чињеница да Светлана није отпутовала у Сан Франциско и да се већ четвртог априла, само три недеље након што је стигла у Талијесин удала за Веслија Питерса, удовца Олгиванине ћерке Светлане. По већини интерпретација, то је од почетка била Олгиванина намера. Она је наводно веровала да Светлана на неком рачуну у Швајцарској има огроман новац, односно да у неком сефу у истој земљи поседује баснословне количине злата па је желела то богатство везати за Талијесин. Сам Питерс се по тим тумачењима испрва у целу везу упустио искључиво због Олгиваниног притиска. Уочи венчања, Олгивана је свим гостима и званицама Светлану представљала као своју ћерку.

Само пет месеци након венчања, Светлана је имала шокантну вест за Веса. Током једне шетње, „обузело ју је осећање младости и виталности, осећај усредсређеног благостања какав је имала двадесет година пре тога. Кад је отишла код лекара, он јој је потврдио да је трудна. Светлана је била ван себе од среће. У њеним годинама ‒ четрдесет четири ‒ то је био велики дар. Дете јој је дар судбине, компензација за децу остављену у Русији, и коначно ће зацементирати њену везу са Весом.

Кад му је рекла, он је свакако био изненађен, али изгледало је и да му је драго. Међутим, кад су саопштили новости Олгивани, она се разбеснела – у Талијесину нема места за децу јер ‘скрећу енергију с посла'. (...) Светлана није могла да замисли да се породи у Талијесину, па је захвално прихватила позив Весове сестре да се породи у Калифорнији."

На црногорски начин

Двадесет првог маја 1971. године, Светлана је родила ћерку. Дала јој је име Олга, по својој баки. Вес је био усхићен што таквим избором имена може да се додвори Олгивани. Ипак, анимозитет између Светлане и Олгиване с временом је само растао. „Светлана је сад видела Талијесин као језовит и злокобан одјек нечега што је врло добро познавала", пише Роузмери Саливен у књизи Стаљинова кћи.

„Олгивана је била иста као њен отац. Њене смеђе очи су имале ону ‘жуту варницу дивље мачке' какву су имале и Стаљинове очи говорећи: ‘Ја сам главни'. Продорно би вам се загледала у очи, трагајући за оним што покушавате да сакријете; и њен отац је ‘имао обичај тако да гледа'. За вечером је Олгивана контролисала сто и сви су пазили да предвиде њене реакције, баш као и за Стаљиновим столом. Као и Стаљин, и Олгивана је мењала историју како ништа не би умањило њену улогу, тврдећи како је гениј Френка Лојда Рајта процветао тек кад је њу упознао, иако је тад имао шездесет година и већ био светски познат.

Како је Светлана успела да у Америци доспе баш на место које је било одјек репресивног света њеног оца, с ‘култом личности'? Светлана је писала Џорџу Кенану да Талијесином ‘управља, злоставља га, доминира њиме и индоктринира га, на најсуровији словенски (црногорски) начин, старица која је добар политичар, с врло оштрим здравим разумом и невероватно великом жељом да ВЛАДА'. Отишла је из своје диктаторске земље с лажном идеологијом и сада, у ‘овој најдемократскијој и најслободнијој земљи на свету', упала је ‘у малу црногорску краљевину' са ‘двором и оданим дворанима, баш као што је била и резиденција мога оца у Кунцеву'.

Светлана је донела одлуку. Неће се потчинити том психолошком јарму нити ће дозволити да њену ћерку Олгу на тај начин вежу."

После неколико турбулентних свађа и привидних помирења, Светлана је коначно напустила Талијесин неколико дана након Божића 1972. године. Повела је са собом ћерку, а надала се да ће им се придружити и Весли Питерс. Његова оданост Олгивани, међутим, била је јача од свега.

Развели су се током 1973, а Вес је остао у Талијесину све до своје смрти. Надживео је Олгу за шест година, а после њене смрти наследио ју је на челу Фондације „Френк Лојд Рајт".

Пошто је своје приходе раније била везала за Друштво Талијесин, у финансијско-техничким појединостима након развода Светлани је помогао помињани Џорџ Кенан, који ју је иначе, скупа са супругом, знао посећивати у Талијесину.

Остало је запамћено да је Олгивана била одушевљена Кенаном. Како је он од 1961. до 1963. године био амерички амбасадор у Југославији, тешко је замислити да њих двоје нису водили опширан дијалог о Југославији и Црној Гори. Један од архитеката рушења Источног блока путем дисидентске културе, дуго разговара са унуком Марка Миљанова уз секундирање Стаљинове ћерке – то је сиже за драму коју би заиста вредело исписати.

Ритам крви

Олгивана Лојд Рајт умрла је 1. марта 1985. године. У некрологу који је објавио Њујорк тајмс названа је супругом и сарадницом Френка Лојда Рајта и матријархалном владарицом Талијесина. У тексту се цитира реченица њеног мужа: „Сама чињеница да сам у друштву с њом разгаљује ми срце и јача ми дух, и када ствари крену лоше и када иду добро". Надживели су је ћерка Јована и двоје унучади.

У септембру 2015, у старачком дому у Сан Габријелу у Калифорнији, умрла је Јована Лојд Рајт. У својим раним двадесетим, и она је у Паризу накратко била Гурђијевљева ученица, непосредно пре него је учитељ умро. Јовану је надживела њена ћерка Ив Лојд Рајт.

Осврнувши се на необичну и несвакидашњу везу централноевропског Јеврејина и Црногорке, Данило Киш је самог себе прозвао „етнографском реткошћу". Није мања „етнографска реткост" ни жена која носи име „прародитељке древне наше", а која је унука Френка Лојда Рајта и чукунунука Марка Миљанова те, наравно, унука војводине унуке, жене у чију је цртицу између године рођења и године смрти стало пола света и пола историје: од Гурђијева до Мерилин Монро и од Кетрин Менсфилд до Стаљинове ћерке.

„Оно што је могуће за појединца, немогуће је за гомилу", говорио је Гурђијев. Живот Олге Иванове Лазовић односно Олгиване Лојд Рајт добра је илустрација тога шта све може да стане у живот појединца. Гурђијев је рекао и да је највећа могућа грешка веровање да је човек увек исти, пошто човек никада дуго не остаје исти јер се непрестано мења па ретко прође и пола сата а да се не промени. У Олгиванин живот је стало много живота.

Али опет, истовремено, то је такође и живот који је продужетак и дединог живота, као што је кретање кугле на куглани само продужетак покрета руке играча. Испреплитање истости и различитости призива мистику, призива оно што је Гурђијева одвело у езотерију. И није зато случајно што је Олгивана била плесачица. Ритам и плес слутња су оног смисла који речи наслуте тек кроз поезију. Песник рођен надомак Олгиваниног завичаја за време њеног меденог месеца са Френком Лојдом Рајтом написао је стихове:

На почетку сваке љубави
Свијет долази у питање.
Није то више ствар тебе и мене;
Бубе и звијезде помијешају орбите.

Вилијам Батлер Јејтс, песник који такође није измакао Гурђијевљевом утицају, певао је о соколу који у спирали лети небесима. То је иста спирала у којој се окретала Олгивана пред умирућим очима Кетрин Менсфилд даривајући јој спознају какву јој нису дале ниједна песма ни књига.  

Крагујевачка кафана „Зелени венац“, одмах до хотела „Лапово“ и „Јадран“, између два светска рата била је позната по доброј кухињи и специјалитетима са роштиља. Ујутро 20. октобра 1941. у кафани није било гужве. У њој је седео њен власник, кафеџија Мирко Јанковић, тада угледни градски угоститељ. Он је још пре оног, Првог рата, служио у крагујевачким кафанама, наставио је да служи и по повратку са Солунског фронта све док му наредни газда тестаментом није оставио нешто новца, када је отворио своју кафану „Зелени венац“. Неколико млађих гостију је тог јутра уз чашицу разговарало, а два дечака завршавала су доручак – власников син Никола и његов брат од тетке. Два школска друга су цупкала чекајући да крену у школу, када се на вратима појавила кафеџијина жена враћајући се с пијаце и носећи намирнице за кућу и кафану, и још с врата успаничено рекла:

„Децо, вратите се кући, видела сам да Немци и младе одводе!“

Кафеџија Мирко и неколико млађих гостију склонило се на таван. Сина Николу су брже-боље послали кроз двориште између њихове и суседне кафане „Лапово“ до комшије месара, чика Драгог.

Седамдесет година касније, вајар Никола Кока Јанковић, седећи за столом у Галерији САНУ где се 2010. одржавала његова ретроспективна изложба, сећао се тог јутра у очевој кафани:

„Чика Драги и његова жена били су напред, у радњи. Нису чули да им лупам на капију. Ту ме је, у дворишту, пронашао један Немац, огроман човек тупог израза. Тражио ми је легитимацију и рекао ми да сачекам док он види кога има у пекари која је била у истом дворишту. Све је то видела тета Олга, власница кафане 'Лапово'. Док је Немац био у пекари позвала ме, закључала у један од три дворишна клозета и рекла: 'Ћути, купе све живо'. Чуо сам из клозета како Немац пита где сам, а тета Олга каже да сам отишао. Цело одељење су Немци одвели. Стрељали су и мог брата од тетке који је тог јутра доручковао са мном.“

Течан немачки белогардејске ћерке 

Причао је тада Кока Јанковић и како су у очеву кафану „Зелени венац“ долазили професори, апотекари, лекари, глумци Дунавског позоришта када су гостовали у Крагујевцу, потом његови Крагујевчани, гимназијалци и потоњи велики глумци Мија Алексић, Љуба Тадић, Васа Пантелић... Сећао се и како је Ољу Ивањицки, девојчурак који се стално смејао, упознао током окупације код старе сликарке Љубице Филиповић која је, скоро слепа, у кући у Улици Танаска Рајића у Крагујевцу држала курс сликања.

Коју годину касније, након рата, Кока је као студент извајао Ољину главу. Додуше, тако што је прво вајао главу сликара Боже Продановића. Незадовољан, срушио је рад, што му Божа никада није опростио, и са глином у ранцу отишао кући у Крагујевац на распуст. Једног дана брат му каже: „Знаш она мала што лепо црта, што има лепу главу... Што је не извајаш?“ Оља се одушевила скулптуром. То ју је подстакло да и сама ваја.

А 20. октобра 1941. године, немачки војници ушли су и у кућу Ољиног оца, руског емигранта Василија Васиљенка Ивањицког, мајора руске, касније југословенске војске, запосленог у крагујевачком Војно-техничком заводу као стручњак за балистику. У Крагујевцу је Василиј Ивањицки тада живео са десетогодишњом ћерком;  његова жена, Вероника Михаилова Пјотровска, преминула је пет година раније. Убрзо по рођењу ћерке разболела се од туберкулозе; девојчица ју је годинама гледала кроз стаклена врата спаваће собе. Са лечења, из санаторијума у Словенији и Швајцарској, слала јој је цртеже уместо разгледница. Усамљеном детету највећа радост је била када би му отац увече, по доласку са посла, читао романе руске фантастике и тиме побуђивао машту.

Сликарка Оља Ивањицки је годинама касније, у интервјуу „Политици“ 18. новембра 2007, испричала:

„Немци су дошли у нашу кућу, с намером да одведу оца на стрељање. Да, знала сам, баш на стрељање. Иако сасвим мала, казала сам Немцима, на немачком језику, да је мој отац Рус, белогардејац... И молила сам их да га не одводе од куће... Били су запањени мојим знањем немачког, аргументима и молбом детета... Тако сам спасила мог оца Василија.“

Убрзо након тога Оља Ивањицки је кренула да похађа часове цртања код сликарке Љубице Филиповић. Имала је 14 година када је њен портрет извајао будући академик Кока Јанковић. Рад се налази у заоставштини сликарке. 

Црн флор на синовљевој слици 

Ујутру 20. октобра два ђака осмог разреда Друге мушке гимназије, Василије Васа Пантелић и Милосав Мија Алексић  спремали су да пођу у школу, свако са своје стране града. Како се већ у првим данима окупације у зграду гимназије уселила немачка болница, њихово одељење, са још једним, измештено је у зграду бивше Грађанске школе у близини Великог парка, где се преселила и школска администрација.

Мију Алексића тог јутра је мучила математика – биће прозван, а није спреман. Намештајући фризуру пред огледалом говорио је себи: „Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година“.

Скоро 30 година касније, тада већ бард српског глумишта, у интревјуу „Радио ТВ ревији“ маја 1970. Мија Алексић је испричао своја сећања на тај дан.

Шетао је тог јутра по дворишту с књигом у руци преслишавајући се. Отац Велимир виче:

„Зар се сад учи?“

Он се правда, и на капији се судара са мајком Синђом, која је носећи векну црног хлеба повикала:

„Натраг! Немци купе људе...“

И док је с мужем расправила ко купи, зашто купи, и шта је видела, успела је да подвикне:

„Сине, не иди!“

Мија је већ отрчао.

Био је који минут до осам када је ушао у учионицу. Како ко стиже, „доноси информације“. Те „кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку“, потом „море, јок, право у интернацију, у кажњеничке логоре“.

Први је час српског језика. Врата се отварају, на њима се појављује Немац, са шлемом, у црном мантилу и са шмајсером упереним у ђаке. Тајац. Неме, непомичне очи дечака гледају у врх цеви. Немац затвара врата и повлачи се, а потом их, ваљда због бољег ефекта, разваљује ногом.

„Los, los“, урлао је зверски.

Професорка Бранка Ранковић стаје испред шмајсера питајући шта ће им деца. Немац је одгурује.

Стиже још Немаца. Фолксдојчери су се драли:

„У двориште, у колону по три!“

У дворишту мајка Синђа притрчава Мији. Донела му је зимски капут, додаје му га говорећи:

„Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб.“

Мија скида мантил у коме је дошао у школу и даје га другу Бранку Николићу, који није понео ништа, и облачи капут. Узима векну хлеба од мајке, у брзини зграби њену руку и пољуби је. Види оца Велимира преко пута улице како непомично стоји, не успевајући ни руку да дигне у знак поздрава.

На улици су се ђаци збили у колону. Немци вичу „los, los“ и колона креће пут барака на излазу из града. Чују се пуцњи, па рафали. Вриска жена, мајке трче за децом.

Око 19 часова оба осма разреда Друге мушке гимназије Немци изводе из бараке да их спроведу у пиварску школу.

„Идете кући“, каже им један банатски фолксдојчер.

Они који су близу становали питају могу ли одмах кући. Пусте њих десетак. Остале су одвели у пиварску школу...

У сећању глумца Мије Алексића урезана је слика повратка кући: он отвара врата кухиње  и види мајку Синђу у црнини, убрађену у црну мараму, и оца Велимира који је, чини се, остарио тај дан десет година. Њих двоје седе на клупи. Његова слика на зиду, рам са црним флором...

Немци су тог и наредног дана наствили са хапшењима. Мију су сакрили на таван и покрили га кромпирима. Мајка Синђа долазила је једном дневно да га нахрани. Толико се тресао да није могао сам ни да једе. Мајка му говори ко је све стрељан, а Мија промуца:

„Мама, ја нисам крив што сам остао жив.“ 

Говор Марисава Петровића  

Баш када је кретао од куће у школу ујутру 20. октобра, Васи Пантелићу дошао је друг из разреда Душан Младеновић и питао:

„Шта да радимо? Немци по граду редом хапсе, по кућама, на улици...“

„Не знам“, одговорио је „Да пођемо у школу. Да видимо шта ће да буде. Тамо ћемо да се посаветујемо...“ 

Заједно с Мијом Алексићем и друговима из разреда Немци су га покупили. Касније, у интервјуу „ТВ Новостима“ 5. јула 1974. сећао се шта се потом дешавало:

„Сместили су нас у топовске шупе код Милановачког пута. Цело пре подне стизале су нове и нове групе. Тек на понеком лицу могао се запазити страх. Људи су били ћутљиви и смркнути...

– Има ли Немаца међу вама? – питали су и почели су да нас раздвајају и сврставају.

Затим су питали за Мађаре, за Бугаре, за друге. После су се распитивали за љотићевце, па за лекаре и инжењере.

Душан Младеновић, мој школски друг, и ја почели смо да наговарамо младог љотићевца који је стражарио на вратима да нас пусти.

– Не долази у обзир – одбрусио је.

– Па, видиш да смо ђаци као и ти – убеђивали смо га тихо и упорно.

Када је прошла и последња група прозваних из наше бараке, млади љотићевац, чије име не знам и са којим се више нисам срео, погледао нас је и окренуо леђа. Био је то знак да нас пропушта. Изашли смо Душан Младеновић, Миливоје Росић, Влада Нешић и ја. Можда је још неко изашао с нама, не знам.“

По изласку из топовских шупа они који су били прозвани, и они који су кришом изашли, пре него што су пуштени кућама постројени су у облику ћириличног слова “П“ да саслушају говорника.

Сељак Марисав Петровић, некада члан земљорадничке задруге а сада комадант одреда љотићевског Добровољачког корпуса, обраћао им се говорећи како српски народ треба да буде јединствен у борби против комунизма...

Млади Пантелић је тада приметио да се говорник обраћа издвојеним Бугарима, Мађарима, Немцима, док су Срби били затворени у топовске шупе. 

Сутрадан је Васу пробудило штектање митраљеза. Дан касније на свакој кући у Крагујевцу осванула је црна застава. Ако из неке куће нико и није стрељан, црна застава је ипак стављана, у знак опште жалости. 

Професорка Тадић и њени синови  

Професорка француског и српског језика крагујевачке гимназије Радмила Тадић је била удовица, сама је бринула о четири сина. У Крагујевац се доселила након што јој је муж 1933. умро у Новој Вароши, а пре смрти радио као професор историје у гимназији у Урошевцу. 

Када су ујутро 20. октобра 1941. Немци одвели ученике одељења V-3 Прве мушке гимназије, професорка Тадић ушла је учионицу у коме је било одељење V-1, и једног по једног ученика избацивала кроз прозор.

Кроз дворишта, преко ограда, они су одлазили су кућама. Док је спасавала ђаке V-1, њени синови, основци Љуба, Растко, Димитрије и Душан, били су код куће.

„У животу сам видео зло“, причао је Љуба Тадић у једном интервјуу 2004. године. „Имао сам дванаест година у Крагујевцу када су стрељали онај народ и оне ђаке, слушао сам те митраљезе, не само ја него и сви око мене. Никад више мртвачких сандука нисам видео него опет у Крагујевцу четрдесет четврте када је био Сремски фронт, па онда је дошло и ово најновије зло. Било је страшно и мени се учинило да ми се у свести, од онда у Крагујевцу до ових деведесетих година, затворио један круг. Разумем шта је Балкан, али питам се докле ће то тако...“

Ратни план породице Фелба

Иако рођен у Скопљу, тог 20. октобра 1941. године у Крагујевцу се обрео, као „део ратног плана и стратегије“ његове мајке, и гимназијалац Драгомир Фелба. Мајка, одликовани добровољац из Првог рата, још пре званичног почетка рата све је осмислила:

„По тој њеној стратегији“, причао је четрдесет гдина касније глумац Драгомир Фелба у интервјуу „ТВ Новостима“, „Немци су могли једино да крену са севера, па ако стигну до Ниша – а то већ није могло да се догоди – онда почиње евакуација: сестра и ја се на бициклима повлачимо према Грчкој, отац у неки збег, а она остаје да чува кућу. Немци су стигли из Бугарске, а ми смо после извесног времена кренули у избеглиштво на север, у Крагујевац“.

У Крагујевац су стигли месец или два пре стрељања... Драгомир је преживео. 

Касније, гимназијалци Мија Алексић, Васа Пантелић, Љуба Тадић и Драгомир Фелба у годинама окупације „излаз“ су налазили у Крагујевачком позоришту. Много су током те „каријере статирања“ у позоришту научили од глумца и редитеља Илије Ике Јовановића, брата првакиње загребачког позоришта Миле Димитријевић, који је често био одевен доле у чакшире, а горе грађански. Годинама касније, када би заблистали на некој од београдских сцена, умели су да кажу: „Чика Икина школа!“

Када је редитељ Бранимир Тори Јанковић, такође крагујевачки ђак, радио филм Крвава бајка (1969), као епизодисти у филму појављују се школски другови Мија Алексић, Васа Пантелић, Драгомир Фелба, Љуба и Растко Тадић. 

Кнедла у грлу  

Николи Коки Јанковићу  се лице Немца, „огромног човека, тупог израза“, који му је ујутру 20. октобра тражио легитимацију, толико урезало у сећање да, када су га након рата позвали да за представу „Најезда“ Леонида Леонова у Крагујевачком позоришту нашминка Љубу Тадића који је у комаду играо Немца, желео је да глумац асоцира на њега. Кока је црном шминком тако око очију ишминкао Љубу да је личио малтене на Франкенштајна. Када је изашао на сцену, цела сала је звиждала.

Деценијама касније, редак је био „Велики школски час“, дан сећања на жртве стрељања у Крагујевцу, у коме Љуба Тадић није учествовао. Растко Тадић је говорио поему „Крагујевац“ Радоја Радовановића, која је снимљена и на синглици: 

...ми одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса -
стојимо уздигнуте главе и усправног стаса!
И не дрхте нам везане руке... 

Једном приликом, Растко Тадић је у оквиру акције „Селу у походе“ Радио-телевизије Београд, поред споменика страдалим током битке на Козари, говорио потресне реченице писца Младена Ољаче о деци Козаре. Говорећи их, и сам је заплакао, а с њим су плакали и сви окупљени, сниматељи, тонци, глумци и музичари, учесници програма. Знали су, не може Растко да издржи да сузу не пусти – он је крагујевачки ђак.  

Тужна поворка мајки

Спомен-парк „Крагујевачки октобар“ основан је 1953. године. Десет година касније у Шумарицама је подигнут Споменик стрељаним ђацима и професорима V-3, рад вајара Миодрага Живковића. Уследио је рад на изградњи музеја. На Живковићев предлог, Никола Кока Јанковић био је изабран да уради рељеф за Музеј „21. октобар“. Позвали су га и рекли: „Мора бити готово до 15. фебруара, јер долази Тито да отвори музеј.“

Године 2010, док је погледом кружио по Галерији САНУ, где су на његовој ретроспективној изложби били изложени и цртежи које је као дечак радио у очевој кафани, Никола Кока Јанковић присећао се рада на рељефу.

Добијени рок је био толико кратак да није имао времена да одлије рељеф у бронзи. Главни у комитету, неки Ровчанин, причао је Кока Јанковић, рекао му је: „Слушај, то има да буде готово иначе ћемо сви да висимо, и ти и ми.“

Ноћ пред отварање Музеја, са мајстором из Ивањице је до три сата ујутру намештао гипсани рељеф и поливао га врелом водом...

Свет се слио на отварање Музеја „21. октобар“, али нико није ни приметио да је уместо бронзе био гипс. Тито није дошао.

Касније је на место гипсаног постављен бронзани рељеф. На две тешке бронзане траке рељефа „Мајке“, вертикално се ниже тужна поворка жена са марамама на главама које, достојанствене у болу, оплакују своју децу.

Кока Јанковић током живота урадио је више фигура мајки као симбола туге. Његова тетка, чији је син, с којим је доручковао ујутру 20. октобра у очевој кафани, стрељан, и њена бол, били су му полазиште за цео тај опус.

У његовом родном граду, децембра 2019. године, отворен је Легат Николе Коке Јанковића. Фонд броји 1744 експоната. Један од њих је столица која је била део мобилијара кафане његовог оца. Можда она на којој је седео и доручковао 20. октобра 1941. године када је у кафану „Зелени венац“ улетела мајка и успаничено рекла „Немци и младе одводе“; или можда она до ње, на којој је седео вајарев брат од тетке...

Формирањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918, Београд постаје административни, политички центар и главни град новоосноване земље. Није се тадашња држава могла похвалити високим степеном индустријског развитка, што је у оваквим условима чинило Београд индустријским центром. Са Београдским универзитетом и бројним основним и средњим школама, овај град је представљао кошницу студената и ђака. У мору неписмености Краљевине Југославије, међуратни Београд био је (са 89% писмених грађана) острво писмености, а штампа је била основно средство информисања београдске јавности.

Овакав положај осигурао му је енорман раст броја становника и нећемо погрешити ако кажемо да је Београд у овим деценијама неколико пута увећан. Према попису становништва из 1931, Београд је имао 288.938 становника, што га је чинило највећим градом у земљи. Његови житељи су, у највећој мери, били радници, занатлије, трговци и државни службеници.

Са једне стране ниска примања, нередован посао и лоши радни услови, а са друге изнајмљивање животног простора и високи животни трошкови, гурали су већину грађана овог града у борбу за основне животне услове. О оштрој социјалној супротности и јазу између богатих и сиромашних на својеврстан начин сведочи и архитектура тадашњег Београда. Са једне стране, ницале су као печурке вишеспратне палате у којима су лифтови и купатило били стандард, а са друге стране, ове грађевине су биле окружене уџерицама са пољским тоалетима, мемљивим и трошним зидовима, као и нехигијенска насеља попут Пиштољ мале и Јатаган мале. 

У међуратном периоду политика је залазила у све поре друштва и била је „занимација“ свих узраста и слојева. Колико су догађаји одиграни у овом граду били од пресудног значаја за живот целе земље, сведоче дешавања из марта месеца 1941. године. Краљевина Југославија је тих дана стављена на велико искушење. Од Југославије је захтевано да се придружи својим комшијама, Румунији, Мађарској и Бугарској, и приступи Тројном пакту, а заузврат је Краљевини гарантован територијални интегритет и суверенитет и да ће се, приликом утврђивања граница на Балкану, узети њен интерес у обзир. Свестан тешке ситуације у којој се земља налазила као и чињенице да Велика Британија није у стању да пружи озбиљнију помоћ, државни врх на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем донео је одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Одлука је обнародована 25. марта 1941. године у бечком дворцу Белведере.

Без обзира на то што је донета одлука била плод прагматичне политике владе и кнеза Павла, показаће се убрзо да иста није била израз већинске воље народа као ни одређених кругова у војсци. У ноћи измећу 26. и 27. марта, пучисти, предвођени ваздухопловним генералом Душаном Симовићем, врше државни удар, обарају владу Цветковић–Мачек, а кнеза Павла изручују Енглезима. Власт је предата краљу Петру II Карађорђевићу и образована је влада коју је предводио генерал Симовић.

Најмасовнији изливи народног незадовољства одиграли су се 27. марта. Процењује се да се на само једном београдском тргу сакупило око 100.000 грађана. Против кога су биле уперене демонстрације и на који начин су се одвијале, јасно видимо из дела извештаја немачког посланика у Београду Фон Херена, који је упутио Министарству спољних послова своје земље: „Од раних јутарњих часова београдским улицама промичу огромне поворке демонстраната на челу са националним заставама. Међу демонстрантима је највише омладине и радника. Осим одушевљеног клицања новом краљу Петру II, чули су се и повици: 'Доле пакт', 'Доле издаја', 'Доле Павле'. До највећих изгреда до сада дошло је испред немачког Бироа за унапређење односа с странцима чији су излози демолирани. Улице које воде до немачке амбасаде обезбеђене су јаким одредима војске.“

Након оваквих вести из Београда, узалудне су биле иницијативе југословенске владе да нацистима овај чин представи као унутрашњу ствар. На конференцији одржаној 27. марта, вођа Трећег рајха Адолф Хитлер својим сарадницима саопштава одлуку о разбијању Југославије. Исто вече потписује Директиву бр. 25, која је представљала општи операцијски план немачких снага за напад на Краљевину Југославију.

„Штуке“ над Београдом

У зору 6. априла, 4. немачка ваздухопловна флота започела је бомбардовање Београда. Први талас трајао је од 6.30 до 8.00 часова и у њему је учествовало 234 бомбардера праћених ловачким авионима. Погођене су зграде Главног генералштаба и Војне академије, двор на Дедињу и многи други објекти. Већину Београђана први талас је затекао на спавању. Истог дана нацисти су бомбардовали Београд још три пута. Пилоти шестог ловачког пука, који је био задужен за одбрану Београда, исказали су велику храброст и успели да оборе 10 немачких авиона. Београд је поново гађан 7, 8. и 12. априла, а укупан ефекат бомбардовања био је поражавајући по његове грађане и инфраструктуру. Коришћене су бомбе од 50 до 100 килограма. Нацисти су се трудили да ефекат буде што разорнији, о чему сведочи податак да су коришћени кочећи падобрани на најтежим бомбама како би површинско дејство детонације било што снажније. У целокупном нападу, 620 бомбардера избацило је 440 тона бомби.

Страдало је преко 2.000 грађана, оштећено је и уништено преко половине стамбеног фонда. Запаљива бомба проузроковала је пожар у Народној библиотеци, а њен фонд, који је од непроцењиве важности за српску културу, готово је у потпуности изгорео. Велики број Београђана погинуо је у склоништима која су изграђена непосредно пред Други светски рат. Услед недостатка финансијских средстава, грађена су у већини земљана склоништа рововског типа. Погођена су склоништа у Карађорђевом парку, код Вуковог споменика, Правног факултета, у Крунској улици и портама Вазнесењске и Цркве Александра Невског. Само у склоништу у порти Цркве Александра Невског погинуло је 70 лица. Порушене су читаве стамбене четврти. Процењује се да је готово 200.000 Београђана напустило град. Како су изгледали ужаси априлског бомбардовања сазнајемо из дела сећања једног од очевидаца догађаја:

„Тамо је још раније ископано склониште, обичан ров покривен гредама, а преко њих набацана земља која је извађена из рова…[]… Када су долетели први авиони, спасавао се како је ко знао и умео, па је свет из најближе околине појурио и зачас су напунили склониште да се тешко и дисало…[]… Међутим, када несрећа дође, она иде једна за другом, па се тако и у ово склониште сручила бомба од неколико стотина килограма. Својом тежином као од шале просвирала је земље и греде, сишла међу људе и експлодирала. После тога где је било склониште зјапила је огромна рупа као вулкански кратер, оближња стабла извађена из корена, а све заливено људском крвљу. По парку искомадани људски лешеви, жене и деца. Негде се види рука, негде труп, по неки комад одбачен на дрво па виси преко гране, а између тога исцепани комади одеће.“

Копнене трупе Вермахта напредовале су незаустављиво и већ 7. априла ушле у Скопље, а 10. априла у Загреб. Према Београду је надирала 11. оклопна дивизија и јединице 41. корпуса, што је натерало југословенску Врховну команду да нареди повлачење трупа, одређених за одбрану главног града. Улазак извиђачке групе капетана Клингенберга, коју су чинила деветорица војника, припадника СС дивизије Дас Рајх (Das Reich), 12. априла у Београд, за његове грађане представљао је завршетак Априлског рата и почетак окупације. На окончање рата ни остали грађани Краљевине нису чекали много дуже. Краљ и влада су 14. и 15. априла напустили земљу, претходно овластивши генерала Данила Калафатовића да води преговоре са немачким званичницима око примирја. Од жеље за постизањем примирја остао је само наслов на документу „Одредбе о примирју“, који је потписан 17. априла у Београду, у згради чехословачког посланства, а чија је садржина значила потпуну и безусловну капитулацију. 

„Кукасти крст над Београдом“

Војска која је у априлу 1941. умарширала у Београд била је део ратне машинерије састављене да свету донесе „нови светски поредак“. Тешко је одредити тачно место српског народа у овом нацистичком пројекту јер дефинитиван план није постојао, али свакако можемо приближно да га наслутимо. Нацистички расни планери процењивали су да овај народ не завређује прилику да буде асимилован јер је био „нечистог расног састава“. Но, више од свега, положај српског народа одредио је лични став првог човека Трећег рајха Адолфа Хитлера који је у Србима видео бомбаше, а у Београду осиње гнездо. Слику употпуњујемо подсећањем на стереотипе о Србима који су били присутни у немачким војним круговима пре доласка нациста на власт, а који су у периоду Другог светског рата поново активирани. Они су приказивали Србе као народ краљеубице, заостале балканске дивљаке, којима је телесна нечистоћа сасвим уобичајена, и њима сличне. У погледу политичких и војних интереса овај простор представљао је периферију за нацистичку Немачку.

Овакви параметри резултирали су разбијањем Краљевине Југославије и стављањем умањене Србије под немачку војну управу. Под војним заповедником за Србију била је територија коју је Краљевина Србија заузимала пре балканских ратова, увећана за Банат и Косовскомитровачки округ. Пацификација и привредна експлоатација ове територије били су примарни задаци немачке окупационе управе. Београд је био центар окупационе управе и град у којем је, за окупатора, услед своје важности, одржавање реда и мира био приоритет. За овако амбициозан план било је неопходно изградити адекватан репресивни систем који би био способан да контролише све поре живота у овом граду.

Репресивни апарат у Београду био је разгранат и по структури комплексан. Његов носећи стуб била је организација Заповедник полиције безбедности и Службе безбедности која овај назив носи од 1942. У овом периоду он достиже највећу снагу доласком у Србију Вишег вође СС и полиције Аугуста Масјнера. У другој половини јануара 1942, Заповедник полиције безбедности и Службе безбедности био је Емануел Шефер. Доласком 700 службеника ојачан је персонал и кадровски и бројчано. Од овог броја, 300 службеника је било на дужности у Београду. Организациона структура БДС-а састојала се од шест одељења.

Најважније одељење био је злогласни Гестапо. На челу Гестапоа најдуже је био Бруно Затлер и под његовом командом је ова тајна полиција имала следеће реферате: IV A 1 – сузбијање комунизма и левичарских покрета, борба против комунистичког покрета отпора, сарадња са Специјалном полицијом и проучавање левичарских струја и програма; IV A 2 – остали левичарски покрети, спречавање саботажа, спречавање деловања комуниста из суседних земаља у Србији; IV A 3 – праћење и сузбијање делатности покрета Драже Михаиловића; IV A 4 – спровођење заштитних мера за обезбеђење руководилаца и праћење емиграната; IV C 1 – оперативна обрада политичких противника који су деловали самостално; IV C 2 – руковођење затворима и логорима; IV D – страни радници, странци са непријатељским ставом и руска емиграција; IV E 1 – заштита постројења и IV E 3 – полицијска провера лица. 

„Крвник из Ратничког дома“ – Бруно Затлер 

Бруно Затлер рођен је 1898. године у Берлину. У раној младости одлучује се за војнички позив. Истиче се у Првом светском рату, добија подофицирски чин и одликовање Гвозденог крста друге класе. По окончању рата, у почетном периоду радио је као трговац сатова. Овде се није дуго задржао и 1928. отпочиње каријеру у берлинској полицији. Нацистичкој партији приступа 1931. године. Током овог периода учествовао је у бројним истрагама по политичкој линији. Једна од најважнијих била је она која је вођена поводом исценираног паљења Рајхстага 1933. Не преза да крши полицијски кодекс и правила службе до те мере да је учестало физички и психички малтретирао осумњичене, а постоје озбиљне индиције да је учествовао у њиховим убиствима. Одана служба режиму доноси му успон на лествици нацистичког безбедносно-полицијског апарата. У овом периоду постављен је на чело једног од реферата Гестапоа. Својим утицајем и радом превазилазио је свој положај, а нарочито је био познат као човек који је способан да исплете велику мрежу доушника и као стручњак за антикомунистичку борбу. По избијању Другог светског рата наставља своју каријеру у Бриселу, Паризу и Смоленску. На поменутим територијама радио је по антикомунистичкој линији и учестовао у злочинима које су нацисти вршили. У фебруару 1942. прекомандован је у Београд и постављен на чело Гестапоа. Од овог периода па готово све до окончања окупације, у Београду постаје један од господара живота и смрти. Под његовом командом извршена је друга фаза Холокауста у Србији, ухапшен је и погубљен велики број људи. Један је од организатора и реализатора уништавања посмртних остатака жртава на стратишту Јајинци и Јабука. Био је ожењен и имао је троје деце. По окончању рата ухапшен је од стране совјетских власти и осуђен у Народној демократској републици Немачкој на доживотну робију. Преминуо је у затвору 1973. Његова најмлађа ћерка Беата Ниман написала је вредну књигу Мој добри отац: живот са његовом прошлошћу; биографија мога оца злочинца (Службени гласник, 2012) која представља најбољи пример како потомци треба да се односе према негативном наслеђу својих предака. 

Одељење специјалне полиције

Ослањање на домаће ресурсе како би се уштедели сопствени био је образац који су нацисти користили у већини окупираних земаља. Ни територија окупиране Србије није била изузетак. Колаборационистичка управа образована је у првим месецима, у оквиру Комесарске управе на чијем челу је био Милан Аћимовић. Крајем августа долази до реорганизације и образовања владе генерала Милана Недића. Без обзира на промене, колаборационистичка управа је током целокупне окупације била продужена рука окупатора и није уживала самосталност у раду. Њен основни задатак био је спровођење наредби нацистичког окупатора.

Одељење специјалне полиције Управе града Београда, чији је идејни творац Драги Јовановић, посебно се истицало у овом погледу. Створено је на темељу предратног Одељења опште полиције од кога је делимично преузело делокруг рада и кадрове. Ово одељење је, по свом делокругу рада, било политичка полиција. Под окупацијом је задржала карактер политичке полиције, али су, у складу са новим „послодавцем“ и околностима, измењени су правци деловања и структура. Према правилнику од 20. октобра 1941, Одељење специјалне полиције имало је следеће одсеке: I – административно-иследни, II – за унутрашњу политику и сузбијање саботажа, III – за странце и пограничну службу, IV – за сузбијање комунистичке акције, V – за удружења и штампу, VI – централна пријавница, VII – одсек за Јевреје и Роме. Поред наведених одсека, постојале су и две посебне организационе јединице: Одељење полицијских агената и Картотека. У делокругу рада III одсека долази до промене, према свему судећи постављањем Николе Губарева на место шефа, у новембру 1941. Од овог периода, примарна делатност овог одсека јесте сузбијање равногорског покрета отпора. Након краткотрајних намештења Миливоја Јовановића и Миодрага Петровића, на челу Специјалне полиције најдуже је био Илија Паранос. Ова полицијска управа била је смештена на Обилићевом венцу бр. 6 и у Ђушиној улици. 

Логор на Бањици 

Током окупације су, на територији Београда и његове непосредне околине, функционисала два велика концентрациона логора. Они су имали централну позицију у окупаторовом репресивном апарату на територији целокупне окупиране Србије. Малобројни су окупирани градови у Европи који су имали на својој територији два логора, што нам додатно сведочи о степену репресије на простору окупиране Србије, али и решености окупатора да заплаши Београђане. У касарни југословенске војске на Бањици у јулу 1941. образован је највећи логор на територији окупиране Србије. Од оснивања до распуштања у октобру 1944, у логору на Бањици је, према непотпуним подацима, било затворено 26.637 лица. Поред Београђана, у овај логор упућивани су и људи из других делова окупиране Србије. Логор је био подељен на два дела. Једним је управљао окупатор, а другим колаборационистичка управа. Ова подела била је углавном номиналне природе и, као и у другим сегментима, колаборационистичка управа је слепо слушала наредбе окупатора. За немачки део надлежан је био Гестапо, а командант са најдужим стажом био је Вили Фридрих. Но, преживели логораши су по бруталности и немилосрдном односу више запамтили његовог заменика фолксдојчера Петера Кригера. Колаборационистички део налазио се под ингеренцијама Управе града Београда и њиме је управљао Светозар Вујковић, предратни експерт за антикомунистичку борбу, познат по употреби недозвољених метода приликом истраге.

Од 1942. године уведена је категоризација заточеника. Посебна комисија је, на основу података из истраге, одлучивала у коју групу ће који заточеник бити стављен. Постојале су четири категорије осуђених. У првој су се налазили они који су одређени за стрељање, у другој су били „осуђени“ на издржавање дугогодишње робије, а у трећој и четвртој они којима је утврђена блажа кривица и који су имали шансу да након одређеног времена изађу из логора. Управа се није увек држала ових категорија и било је случајева када су и осуђеници треће и четврте категорије упућивани на стрељање.

Услови живота и сам режим у логору били су неподношљиви. Заточеници су, већ на самом уласку, пљачкани од стране управе и чувара. У сваком тренутку, у логору је боравило до 3.000 људи и у појединим периодима собе су биле пренатрпане. Није било основних животних услова. Хигијена је била на лошем нивоу, није било огрева, а исхрана и здравствена заштита биле су испод сваког нивоа. Повремено је долазило и до појаве пегавог тифуса. Ово је само део проблема о којима су заточеници морали да брину. Несумњиво већи проблем представљао им је сам режим у логору. Управа и чувари подвргавали су заточенике физичком и психичком малтретирању. Није био изолован случај убијања заточеника у самом логору. У овоме је предњачио злогласни Петер Кригер. 

Логор на Сајмишту

Други логор налазио се на месту које је у међуратном периоду представљало симбол напретка и модернизације Београда. Београдски сајам изабран је од стране окупатора као место будућег логора због своје локације, капацитета и могућности брзе адаптације. У први мах он је замишљен као сабирни логор за преостали део јеврејске популације. Ова територија изузета је од власти НДХ и логор је био под контролом Војног заповедника за Србију. Логор је почео са радом у децембру 1941. и до 1942. у њему је било 6.400 људи, већином жене, деца и старци. О старосној структури заточеника сведочи извештај из фебруара 1942, према којем је у логору било: 76 беба, 1.136 деце испод 16 година и 4.442 особе преко 16 година. Логор је био под командом Полиције безбедности и Службе безбедности. Управник логора био је СС подофицир Херберт Андорфер, а његов заменик био је Едгард Енге. Логор је финансиран средствима која су добијана продајом јеврејске имовине. Поред нацистичке управе, по угледу на друге логоре, Јеврејима је било остављено да се старају о одржавању реда. Поред Јевреја, у овај логор затворено је и око 600 Рома.

Услови у овом логору били су катастрофални. Већина је била заточена у трећем павиљону. Порушени су зидови, а према истраживању Милана Кољанина, у овом објекту од 5.000 квадрата било је заточено од 4.500 до 5.000 људи и сваки заточеник имао је на располагању само око један квадратни метар. Уместо кревета су коришћени дрвени боксови на спратове и на сваком лежају спавало је минимално по двоје логораша. Стање је знатно погоршавала изразито хладна зима те 1941/1942. Није било грејања, кошава је јако дувала кроз зидове и није био изолован случај да су од последица промрзлина логораши губили и животе. Сходно антисемитској политици нациста, режим у логору је био суров. За најмању непослушност заточеници су пребијани, учестала казна била је шишање косе, а они који су по оцени управе извршили тежи прекршај јавно су стрељани.

Након убиства већине Јевреја, окупатор је овом месту пронашао нову намену. Формиран је Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) који је био под командом Војног заповедника за Србију. Логор је био у директној надлежности Полиције безбедности и Службе безбедности, а сами логораши ангажовани су да врше разне дужности. Овај логор био је централни сабирни и пролазни логор у овом делу Европе за прихват и транспорт што већег броја људи на принудни рад у Немачку и друге делове окупиране Европе. Кроз логор су прошли људи из окупиране Србије, НДХ, Грчке, Албаније и Италије (након њене капитулације у септембру 1943). Није свим логорашима ово била пролазна станица. За велики број људи ово је била последња станица јер је окупатор из логора на Сајмишту намиривао квоте за стрељање у циљу одмазде због акција покрета отпора. Према истраживању Милана Кољанина, кроз овај логор је прошло минимално 31.972 заточеника, а живот је изгубило 10.636 заточеника.

Поред чињенице да је, како смо истакли, овај логор коришћен и као резервоар талаца за намиривање квоти окупатора, на велики проценат смртности утицали су и сами услови који су владали у њему. Непослушност, упућивање жалби, недовољна активност током физичког рада и бекства, били су прекршаји који су сурово кажњавани. Но, није логорској управи ни био неопходан разлог да логораше подвргавају репресији. Бројне су изјаве преживелих логораша које сведоче да су нацисти и логораши одређени за обезбеђење из чисте обести физички и психички малтретирали људе. У спирали злочина најкрвавије место представља Мађарски павиљон у који су одвођени логораши и убијани.

Прихватни логор није имао стабилан извор снабдевања намирницама и све до његовог распуштања владала је глад међу заточеницима. О самом стању у логору на најбољи начин сведочи исказ Петра Тадића, једног од преживелих заточеника:

„Глад изазвана намерно од стране Немаца представља посебно поглавље нашег живота. Они су човека успели да снизе на ниво животиње. Глађу су присилили људе да пасу траву, да купе отпатке по кругу логора најчешће по ђубришту. Експедиције гладних које су чепркале по ђубришту представљале су групе полуголих људи које су се тукле за сваку кост или љуску кромпира. Једном приликом носио сам почишћено ђубре у коме је било нешто мрва од хлеба и других отпадака хране. Посуду у којој су се налазили отпаци носио сам са Миленком Шуваковићем из Чортановаца. Срела нас је једна група гладних, оборила нас је на земљу и отела посуду са ђубретом. Халапљиво су јели отпатке хране заједно са ђубретом у коме се ова налазила“. 

Преостали логори и затвори на територији Београда

Поред наведених, на територији Београда и његовој непосредној околини, функционисало је још неколико мањих логора, затвора и притворских јединица. У лето 1941, нацисти су у Београду кренули са затварањем мушког дела јеврејске популације. Код Аутокоманде, у простору касарне намењеном за чување артиљеријског наоружања, отворен је први логор у окупираном Београду. Топовске шупе почеле су са радом у августу 1941. и у овом простору било је затворено око 6.000 Јевреја и више од 1.000 Рома. Логор је био под управом окупатора. Сам смештај је био у потпуности неадекватан за оволики број људи и заточеници су живели у нехуманим условима. Ово је била само увертира у касније страдање људи у логору Топовске шупе. Током лета и јесени 1941, из овог логора узимани су заточеници како би се намириле квоте за стрељање. У новембру 1941, када је логор распуштен, у њему је остало свега неколико стотина заточеника.

Већина данашњих Београђана, којима је једно од омиљених места забаве тржни центар Ушће, вероватно немају сазнања да је на овом месту током Другог светског рата био логор организације Тодт. Организација Тодт била је задужена да планира и гради капиталне нацистичке пројекте. Она је имала веома важну улогу у ланцу принудног рада. У непосредној близини логора на Сајмишту, организација Тодт је током прве половине 1942. уредила логор на месту где је био привремени смештај немачких избеглица из Бесарабије 1940. Овај логор је функционисао тотално независно од логора на Сајмишту. У пoчетном периоду у њему су затварани физички најснажнији заточеници који су оцењени као подобни за даљи транспорт на принудни рад, а касније и партизани, италијански заробљеници и совјетски заробљеници. И овај логор је распуштен након савезничког бомбардовања у априлу 1944.

Након бомбардовања и затварања логора на Сајмишту појавила се потреба да се пронађе простор у коме би био смештен остатак заточеника. Основан је нови логор у циглани Илије Милишића на Булбулдеру, у близини данашње Градске болнице. У овом логору било је заточено више хиљада људи, а радио је све до ослобођења Београда у октобру 1944. Према одређеним подацима, услед лоших услова, и на овом месту је већи број заточеника изгубио живот. 

Поред логора, на територији Београда је било више затвора и притворских јединица. Под управом БДС-а биле су две затворске јединице. Главни затвор био је на данашњем Тргу Николе Пашића, у некадашњој згради Окружног суда за округ београдски. У централи ове установе, Ратничком дому, адаптиране су просторије у подруму које су служиле као притвор, а на спрату су биле посебне просторије, такозвани „почасни затвор“ за оне који су имали посебан третман. Управа града Београда имала је две мање притворске јединице у самом седишту на Обилићевом венцу (у просторијама данашње студентске мензе чији је популарни назив Три костура) и затвор у Ђушиној улици. 

Холокауст

У складу са идеологијом окупатора, било је очекивано да се први на удару репресивних мера у Београду нађу Јевреји и Роми. Капитулација није била ни потписана, а 16. априла наређено је да се сви Јевреји пријаве и региструју. Ређале су се антијеврејске мере које су егзистенцијално угрожавале овај део грађанства Београда. Наређено је свим Јеврејима да се пријаве „српским полицијским пријавним властима“ на чијој се територији налазе како би се формирали спискови. Сви су око леве руке морали да носе жуте траке на којима је писало „Јеврејин“, ограничено им је право на рад и сви који су по професији били адвокати, лекари, ветеринари и апотекари нису могли да упражњавају даљу праксу. Прописан је принудни рад и на рашчишћавање рушевина упућена су „оба пола у старости од 14 до 60 година“. Места јавне забаве попут позоришта, биоскопа, јавних купатила, спортских приредби била су забрањена за Јевреје (Juden ferboten). Ограничено им је кретање, нико није смео да напусти место становања. Наређено им је да пријаве привредну и приватну имовину. Ромима су сматрани сви „који воде порекло од најмање три циганска претка“ и „цигански мелези који воде порекло од једног или два циганска претка или који су ожењени Циганком“. Све одредбе за Јевреје односиле су се и на Роме, са једном разликом: Роми су око руку морали да носе „траке које морају исто тако бити жуте и носити натпис 'Циганин'“. Допуном уредбе (25. јул 1941), одузета привредна имовина у власништву Јевреја додељена је на управљање комесарима.

У лето 1941, избио је устанак у многим деловима окупиране Краљевине Југославије. Највећи пламен устанка био је на територији окупиране Србије и Црне Горе. Обистиниле су се окупаторове претње да неће презати да на сваку појаву отпора користи принцип колективне одговорности. Уведено је начело стрељања 100 талаца за једног убијеног немачког војника, односно 50 за једног рањеног. Оваква ситуација убрзала је следећу фазу Холокауста у окупираној Србији. Од јесени 1941, из логора Топовске шупе одвођени су Јевреји и Роми на стратишта у околини Београда и стрељани. За разлику од других делова Европе, где су егзекутори били припадници СС, ове злочине извршиле су регуларне трупе Вермахта. Према истраживању историчара Драган Цветковића, извршеног на основу пописа жртава рата, две трећине укупно страдалих Јевреја из Баната и Београда изгубило је живот у Топовским шупама.

Као што смо истакли, након убијања већине мушког дела популације, жене, деца и стара лица јеврејског и ромског порекла затворени су у логору на Сајмишту. Хладна зима 1941/42. у комбинацији са очајним условима дословно је убијала ову нејач. Дневно је у овом периоду умирало и до 20 заточеника.

У једном од писама, Хилда Дајч дочарава безнађе у којем су се нашли не само они у логору на Сајмишту већ већина Јевреја у Европи:

„Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалности, какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте од бола урлали, пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља трагедија. Можемо да издржимо не зато што смо јаки, него стога што нисмо сваког тренутка свесни своје бескрајне мизерије у погледу свега, свега што сачињава наш живот…[]… Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и бројимо један другоме залогаје, сви су очајни – а ипак се нико не убија јер смо сви скупа једна маса животиња коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви подједнако пропали.“

Показаће се да је ово био само увод у страдање јеврејских жена, деце и стараца у логору на Сајмишту. Окупатор је процењивао да ће од пролећа 1942. избити нови устанак у окупираној Србији и да су му неопходни нови капацитети у које ће сместити већи број талаца. У складу са овим потребама и закључцима на конференцији у Ванзеу, донета је одлука да се ликвидира Јеврејски логор Земун. Из Берлина у Београд је стигао специјални гасни камион марке Зауер. У периоду од марта до маја 1942, већина заточеника овог логора убијена је тровањем угљен-моноксидом. Нацисти су угушили преко 5.000 заточеника, а према одређеним проценама укупан број убијених у овом логору износи око 7.000.

Како је текао овај крвави процес сазнајемо из описа који је управник логора Херберт Андорфер пружио аустријском историчару Валтеру Маношеку: „Женама и деци је говорено како иду на исток. Сваки пут је у камиону-гасној комори одвођено њих педесетак. Понекад је Андорфер делио деци слаткише како би брже ушли у камион. Отворени камион ишао би за њима. У њему је био пртљаг…[]… Конвој би се зауставио на београдској страни моста и на том месту је у возило убациван смртоносни гас. Бруно Затлер је тачно израчунао на ком месту треба да се пусти гас у возило како се на улицама Београда не би могли чути крици жена и деце. Мртви су стизали на стрелиште изван града. Ту би група затвореника већ ископала јаме за лешеве.“ 

Хилда Дајч

Уколико бисмо тражили једну личност кроз чију биографију је могуће описати и дочарати патње и страдања јеврејских жена, деце и стараца у логору на Сајмишту, то је несумњиво Хилда Дајч. Рођена је 1922. године у Бечу. Заједно са породицом преселила се у Београд у међуратном периоду. Други светски рат дочекала је као студенткиња архитектуре. По успостављању окупације, њен отац постављен је за председника Председништва јеврејске заједнице која је имала задатак да спроводи наредбе окупатора. О Хилдиним карактерним особинама најбоље сведочи податак да се она у овом периоду добровољно јавила да ради у Јеврејској болници. Овде није био крај њеним добрим делима и жртвовању. Када је оформљен логор на Сајмишту, без обзира на сву опасност и неизвесност, пријавила се да ради сматрајући да је на овом месту потребнија. У логору је радила у амбуланти као болничарка. Током свог боравка на Сајмишту послала је својим школским другарицама четири писма. Садржај ових писама представља прворазредно сведочење о условима у овом логору, стању безнађа у коме се нашла јеврејска нејач и нивоу страдања током Холокауста. Хилда Дајч и њена породица убијени су од стране нациста употребом „душегупке“ у пролеће 1942.

Страдање припадника Народноослободилачког покрета

Упркос свим настојањима окупатора да, вршењем репресије, превентивним мерама и пропагандом, одврати Београђане од отпора, током Другог светског рата су, од прве до последње године окупације, деловала два покрета отпора. Припадници једног су, још у међуратном периоду, били изван закона због субверзивних идеја за које су се залагали и због повременог насилног деловања. Комунистичка партија Југославије је, као чланица Коминтерне, у овом периоду настојала да изведе револуцију, заведе диктатуру пролетаријата и, у коначици, образује бескласно друштво. Југословенски комунисти су и под окупацијом задржали овај политичко-идеолошки курс, уз додатну борбу против окупатора. Од 22. јуна и напада Немачке на СССР, њихова главна стратегија била је отворена и бескомпромисна борба против окупатора. Од овог периода, Народноослободилачки покрет је настојао да организује и води оружану борбу на целокупној територији Краљевине Југославије.

Београд је, као центар окупационог режима и као престоница, представљао кључ целе земље и први предуслов за преузимање власти по ослобођењу и имао је велику важност у овој стратегији. Народноослободилачки покрет настојао је да успостави што јачу организацију у овом граду. Деловала је партијска и скојевска организација, чији су чланови већином били радници, службеници и ђаци.

Отпор комунистичких илегалаца је до марта 1942. имао и оружани карактер. У лето 1941, вршене су акције широког карактера – напади на моторна возила и гараже, пресецање телефонских и телеграфских каблова, спаљивање колаборационистичке и окупационе штампе. У јесен исте године промењена је стратегија и од овог периода комунистички илегалци врше атентате на припаднике Одељења специјалне полиције и сараднике окупатора.

Ни припадници овог дела репресивног апарата нису остајали дужни комунистичким илегалцима. Главни носиоци борбе против комунистичког покрета отпора на територији војног заповедника за Србију били су службеници Одељења специјалне полиције. Ово је и разумљиво с обзиром на то да је исто настало из међуратне Опште полиције чији су службеници били најбољи познаваоци организационе структуре, облика деловања и кадрова КПЈ. О овоме најбоље сведочи податак да је од целокупног рада Одељења специјалне полиције 80% одлазило на антикомунистичку делатност IV одсека. Антикомунистички одсек је, осим у Београду, вршио интензивне истраге и у другим деловима окупиране Србије. Службеници овог одсека су од јуна били укључени у категоризацију заточеника логора на Бањици, чиме су, фактички, поред истражне улоге преузели и функцију тужитеља и судије. Шеф IV одсека Божидар Бећаревић и његови сарадници су исплели мрежу повереника преко којих су прикупљали податке. Улицама Београда крстариле су екипе агената и трагале за припадницима овог покрета отпора. Одсек је формирао велику и уређену картотеку. Настојали су да контролишу све поре београдског друштва. Надзирани су фабрички радници, штампари, новинари, угоститељи, домаћице и друге друштвене групе, организације и установе. На основу оперативних података, Бећаревић је издавао налог за хапшење сумњивих лица. На адресу су одлазили агенти, у одређеним случајевима и референти, и након претреса приводили осумњичене. Током целокупног процеса истраге ухапшеници су проводили време у притвору Одељења специјалне полиције. Формиран је персонални досије који се састојао од основних биографских података, фотографије ухапшеног и саслушања.

Још у међуратном периоду службеници овог одсека били су познати по бруталности према ухапшеницима. Током окупације, овај вид злостављања ухапшених лица подигнут је на виши ниво. Ухапшеници су, током истраге, ударани по табанима, тучени говеђом жилом и врећицама песка по телу, везивани, вербално вређани. Иследници нису имали милости ни према женама и малолетним лицима. Аутентично сведочење о методама службеника IV одсека оставила је илегалка Даница Каришић:

„Прво саслушање почело је одмах по мом довођењу у затвор око 6 часова поподне и трајало је до пола два идућег дана, тј. поноћи. Прво ме је Новковић (Момчило – примедба Р.Р.) са осталим агентима претресао и одузели су ми сат, а доцније и прстен који ми нису никада вратили. Била сам уведена у једну собу, око мене су стајали агенти, а према мени Новковић. Новковић ме је прво питао да ли знам где се налазим, а када сам му одговорила да не знам, одговорио ми је да ћу сазнати 'јер је специјални одсек и то специјално за комунисте'…[…]… Нагласио ми је да ако нећу да причам, одвешће ме у 'клаоницу'. Што ја још нисам знала шта је. Пошто нисам хтела ништа да кажем, агенти су почели да ме ударају песницама по лицу и бради, тако да сам летела од једног од другог. Како сам доцније сазнала, они су овај начин батинања називали 'добацивање да се сети'. Пошто ни тада нисам признала, превели су ме у Витасову (Јован – примедба Р.Р.) канцеларију, коју су називали 'клаоница'; сав под и зидови били су умрљани крвљу, а у њој је било разних справа за мучење и батинање. Ту су ми агенти везали ноге, Новаковић ме ударио у леђа, те сам пала ничице, а затим су ми везали и ноге спојиши их са рукама. Новковић ми је рекао да ће сад почети, а ако будем хтела да причам, да мрднем прстима. Радио је свирао да се не би чуло напољу…[…] Пошто нисам одговарала, тукли су ме по табанима и рукама жилом, а затим мотком по целом телу и грудима нарочито. Тукли су ме и по полном органу. Псовали су и претили ми, називали  ме курвом и најгорим изразима.“

Све до напада Немачке на СССР, 22. јуна 1941, чланови КПЈ нису хапшени од стране окупационих власти. Ово је било само затишје пред буру. Већ дан после лансирања операције Барбароса, покренута је прва свеобухватна акција хапшења на територији окупиране Србије. У Београду је ухапшено 161 лице. Од овог периода ређала су се хапшења готово свакодневно.

Током 1941. године, комунистички покрет отпора доживео је најтежи ударац у септембру, када је извршена прва велика провала. Ухапшени су водећи чланови организације попут чланова Месног комитета КПЈ и СКОЈ-а за Београд: Милош Матијевић Мрша, Вукица Митровић, Божидар Стаменковић итд. Појединци попут Давида Пајића изгубили су живот на београдској улици, покушавајући да спрече сопствено и хапшење својих другова.

Вешање на Теразијама

Упркос константном стрељању ухапшених комуниста, Јевреја и других заточеника, оружане акције у Београду и окупираној Србији настављене су са још већим интензитетом. Окупатору није падало на памет да промени своју стратегију у борби са устаницима и ово му је био само знак да терор мора да појача. Вешање људи у градској средини злочин је коме је нацистичка Немачка прибегавала од првог дана и практиковала га током целокупне окупације. На овај начин застрашивано је градско становништво које је било у доброј мери изоловано од ратних страхота и циљ је био да се обесхрабри у пружању отпора.

У јеку оружаних акција комунистичког покрета отпора у Београду и приближавању жаришта устанка овом граду, у лето 1941. године су водећи људи окупационог система донели одлуку да јавно на овај начин искажу бруталност свог режима. На састанку одржаном у Народној скупштини, високи званичници окупационог апарата закључили су да предузете мере у циљу спречавања саботажа, атентата и осталих акција комуниста у Београду нису уродиле плодом и да је потребно предузети нове кораке у том погледу. Усвојен је предлог једног од диригената репресивног апарата Карла Крауса да се изврши вешање појединих лица у центру Београда како би се застрашило становништво. Жртве одмазде су, у договору са управником града Београда Драгог Јовановића, одабране из редова ухапшених припадника партизанских одреда и комунистичких илегалаца у Београду.

У ноћи измећу 16. и 17. августа стрељани су: Милорад Покрајац – ученик који је ухапшен 15. августа због оружаног напада на немачког наредника, Јован Јанковић – ухапшен на исти дан због покушаја атентата на агента Животу Јеремића, Ратко Јевић и Велимир Јовановић, који су као партизани ухапшени на територији Космајског среза. Тела стрељаних обешена су у недељу (нерадни дан) 17. августа о електричне стубове на Теразијама, где су висила све до 19 часова.

На овом примеру можемо сагледати суштину вршења колективних одмазди окупатора. На овај начин одстрањивани су из друштва противници Трећег рајха, деморалисани припадници покрета отпора и застрашивани они који су помишљали да се прикључе борби против окупатора.

Наредне године под окупацијом донеће још већа искушења за припаднике овог покрета отпора. Масовна хапшења извођена су већ у јануару 1942, а кулминирала су у марту. Ухапшени су готово сви чланови МК КПЈ за Београд, укључујући секретара Јелену Ћетковић. Ово је био најтежи ударац који је Одељење специјалне полиције задало Народноослободилачком покрету у Београду.

На крају ове године је, према нашем истраживању, од 481 лица којима је доказана „кривица“ стрељано 198, 14 је убијено приликом хапшења или преминуло током истраге, 64 је одведено на принудни рад, 13 предато другим органима, 46 послато на преваспитавање у Смедеревску Паланку и 104 је пуштено након издржавања казне у логору на Бањици. Падали су комплетни партијски и скојевски високи форуми, а хапшења су вршена готово сваког месеца и током 1943. године.

Највећа провала извршена је током октобра, баш у периоду када је активно рађено на консолидовању организације. На основу расположивих података, у овој години ухапшено је 245 људи, од којих је стрељано 88, шесторо је убијено на улици или приликом истраге, 44 је одведено на принудни рад, 19 прослеђено у Смедеревску Паланку, 54 је остало у логору на Бањици и 30 је пуштено након издржавања казне. Хапшења су у тој мери утицала на организацију овог покрета отпора, да током 1944. нису обнављани најважнији форуми и да је рад сведен на групе које нису биле повезане међусобно већ са партизанским одредима. Услед ове чињенице, током 1944. драстично је смањен број ухапшених.

Према нашем истраживању, деловањем Одељења специјалне полиције од 1941. до 1944, у Београду је „процесуирано“ 880 људи (од којих је 55% ухапшено 1942, 28% ухапшено 1943, 13% ухапшено 1941. и 4% ухапшено 1944.) О интензитету репресије сведочи податак да је током пуне две календарске године, 1942. и 1943, сваког месеца вршено хапшење више људи, због чега су комунистички илегалци, радећи у овом граду, константно морали да „гледају преко рамена“. Што се тиче старосне структуре, ради се већином о људима млађих и средњих година.

Од 880 људи 41% је стрељано, 18% пуштено након издржавања казне, 15% одведено је на принуди рад, 13% нисмо успели да утврдимо даљу судбину, 8% је спроведено у Смедеревску Паланку, 3% убијено је током истраге и 2% предато је другим деловима окупационог режима. Висок проценат стрељаних у потпуности је у складу са репресивном политиком окупатора на територији окупиране Србије чија је суштина да према онима који покушавају да угрозе интересе Трећег рајха нема милости. О томе сведоче и подаци да режим није презао да стреља ни малолетна лица, као ни породиље.

Породице ухапшених налазиле су се у тешком стању и покушавале су на све начине да спасу своје вољене. Познати су примери покушаја подмићивања службеника полиције и ургирања преко истакнутих чланова колаборационистичког режима, као и понуда да очеви замене своју децу и томе слично. Део следећег сведочанства Милоша Паренте, протојереја и ректора Богословије Светог Саве у пензији, оца истакнутог припадника Народноослободилачког покрета у Београду др Ненада Паренте, може нам помоћи да схватимо тежину позиције у којој су се налазили ови људи:

„Тешка ме је судбина задесила у мојој старости, баш онда када сам мислио да се мирно опростим од овог живота у сазнању да сам читав свој живот провео у раду на добро српства и православља, на добро својих ближњих, да сам тај аманет оставио у наслеђе својој деци, а напосе свом сину, баш сада да ми буде ишчупан одведен, баш сада сва моја нада, узданица, сав мој понос и подршка моје старости да ми буде отргнута. Господине Бећаревићу, молим Вас као сина, будите племенити, имајте самилости и саосећања према мојој старости, услишите моју молбу, сазнајте што је од мог сина и где се налази“.

Као и обично, Бећаревић је остао имун на овакве молбе, др Ненад Парента стрељан је по окончању истраге. Нажалост, губитак сина није била једина трагедија која је задесила овог човека. Поред др Паренте, страдале су његова супруга Славка Морић Парента и сестре Олга и Гордана, као припаднице комунистичког покрета отпора. 

Породица Трајковић

Није ово био изолован случај да страда више од једног члана породице. Готово неписано правило у београдској организацији било је да супружници заједно раде, да су укључени браћа и сестре и томе слично. Трагедија породице Трајковић представља један од најдрастичнијих случаја страдања. Средином јануара 1942, Одељење специјалне полиције запленило је писмо које је Иво Лола Рибар, члан Врховног штаба, послао својој девојци Слободи Трајковић.

Ово није био једини „грех“ Трајковића. Полиција је открила да је мушки део породице, отац Светолик и син Мирослав, лекове и други медицински материјал из своје апотеке прослеђивао партизанима. Агенти су упали у њихов стан у Булевару деспота Стефана и ухапсили целокупну породицу. Након истраге сви су послати у логор на Бањици. На дан 9. маја 1942. године, Светолик Трајковић, његова супруга Милена и деца: Вера, Слобода и Мирослав били су једни од путника камиона смрти. Угушени су тог дана заједно са 225 заточеника из логора на Бањици. Међу убијенима је било и 25 Јеврејки са децом. У знак сећања на овај трагични догађај, једна београдска улица у насељу Бањица носи назив Улица породице Трајковић.

Злочинац фотографског памћења: Божидар Бећаревић

Несумњиви spiritus movens репресије над припадницима Народноослободилачког покрета у Београду био је Божидар Бећаревић. Рођен је 1909. године у Крагујевцу, у сиромашној породици. Након основне и средње школе уписао је Правни факултет али је, услед слабог имовног стања, прекинуо школовање. Као веома млад почео је да ради у државној служби. У полицијску службу примљен је 1932. године, на место званичника у Крагујевцу. Од овог периода његова каријера иде вртоглавом путањом. За само три године постављен је за шефа Опште полиције у овом граду. Ово је, суштински, била политичка полиција која је образована по угледу на ону у Београду. Неколико година је радио и на граници у Коториби и Суботици. Премештен је у Београд 1940. године. У овај град долази као експерт за антикомунистичку борбу и за сузбијање рада других иредентистичких организација и рада страних обавештајних служби. Током окупације, Бећаревић није био први избор управника града Београда Драгог Јовановића. У кратком временском периоду је антикомунистички одсек водио Николај Губарев. Показало се да овај руски емигрант нема ауторитет и да је прави шеф ове екипе Бећаревић, што је и озваничено његовим постављањем у новембру 1941. Од овог периода до ослобођења Београда он је чврсто држао све конце у својим рукама. Организовао је ово одељење по својој замисли и формирао екипу искусних и фанатичних службеника. Као шеф је делегирао задатке, али је лично био укључен у сваку истрагу. Готово сваки досије морао је да прође кроз његове руке, а поједине важне истраге водио је самостално. Резултати на овом пољу донели су му велики утицај у окупационом и колаборационистичком апарату, који је превазилазио његов званични положај. Лично је одговоран за смрт великог броја људи, с обзиром на то да је својим одлукама одређивао даљу судбину ухапшених припадника комунистичког покрета отпора. Под његовом командом људи су психички и физички малтретирани до те мере да није био изолован случај смрти током истраге. Пред само ослобођење напустио је Београд, али није дуго остао на слободи. Изручен је новим југословенским властима у јануару 1946. године. Суђено му је заједно са његовим колегама Светозаром Вујковићем и Николајем Губаревим. Сва тројица осуђена су на смрт, али је Бећаревић наставио свој живот и после званичне смрти. Нови режим користио је његово знање за прикупљање обавештајних података о разним лицима и организацијама. Остала је непознаница како и где је окончао свој живот. 

Страдање припадника Равногорског покрета

Нису само комунисти у Београду настојали да успоставе што јачу организацију. Југословенска војска у отаџбини је, такође, била свесна важности овог града. Већ у првим месецима, поједини официри из Београда повезали су се са покретом пуковника Драгољуба Михаиловића и добили задатак да наставе рад у Београду. Образован је Горски штаб бр. 2 који је био надлежан за целокупну територију окупираног Београда. За разлику од других делова организације, у овом граду образована је и цивилна организација. Своју организацију имала је и омладина под називом Југословенска равногорска омладина. Генерална војна стратегија овог покрета отпора била је да се суздржава од отворене оружане борбе све до тренутка када се стекну повољни услови. Ово је подразумевало да се врше интензивне припреме и да се практикују други видови отпора. Под наведеном стратегијом београдски равногорци вршили су илегалну пропаганду, формирали обавештајну мрежу преко које су долазили до вредних информација, сакупљали материјална средства и прослеђивали јединицама на терену итд.

У делу шире јавности, под утицајем историографије из социјалистичког периода али и елемената поп културе као што су партизански филмови, уврежено је мишљење да је окупатор био благонаклон према припадницима Равногорског покрета отпора. Ово је у потпуности погрешна представа, посебно на нивоу окупираног Београда. Од првог до последњег дана, обавештајно-безбедносни апарат окупатора пратио је и настојао да изврши хапшења припадника овог покрета отпора. За разлику од комунистичких илегалаца, у овом сектору рада главну улогу имао је Гестапо. Окупатор није имао поверења у Одељење специјалне полиције јер је био свестан наклоњености њених службеника Равногорском покрету отпора. На челу IV A 3 реферата био је СС капетан Хајнрих Брандт, а његов заменик био је Фриц Евердинг. Овај реферат имао је бројни персонал, што додатно сведочи о пажњи и важности коју је окупатор посвећивао овом сегменту. Службеници овог реферата успели су да исплету мрежу повереника преко којих су прикупљали оперативне податке и продирали у организацију Равногорског покрета отпора.

Током истраге, осумњичени су били у притвору који се налазио у Ратничком дому или у истражном затвору који се налазио у згради некадашњег Општинског суда, на данашњем Тргу Николе Пашића. Примена психичког и физичког насиља била је устаљена метода током истражног поступка. Ово су нацисти у извештајима називали „пооштрено саслушање“. Шта је подразумевало „пооштрено саслушање“ сазнајемо из редова Александра Хенинга, једног од стражара у истражном затвору Гестапоa: „Пошто сам био у сталном контакту са иследницима из Ратничког дома, куда сам слао затворенике на ислеђење, познате су ми разне методе мучења приликом саслушања. Иследници су вршили саслушање само насилним путем и притиском, своје су жртве пребијали воловском жилом, пендрецима, електричном струјом и употребљавали су један апарат за стезање прстију на рукама, једном речју, окривљеник је морао признати силом или милом оно шта је од њега тражио иследник. Ретки су били случајеви да неко није био испребијан. Да не би слали овако измрцварене људе натраг у наш затвор или логор на Бањицу, исти су задржавани у затвору Ратничког дома да им донекле зарасту ране и тек онда их пребацивали. Како сам чуо од враћених затвореника и од самих иследника да је велики број умро под батинама.“

Током истраге образован је досије сваког осумњиченог. У њега су уношени основни биографски подаци, саслушање и друга документа настала током истражног поступка. Након окончања истраге, иследници су састављали завршни извештај који је представљао резиме на основу кога је предлагана казна. Приликом одређивања кривице није постојао уједначени критеријум. Процењивало се у којој мери су ухапшени говорили истину и настојали да помогну истрази, да ли су идеолошки и политички изграђени, да ли су у илегалну организацију ушли својевољно итд. На основу оваквих процена иследници су предлагали да се ухапшени осуди на смрт, одведе на принудни рад или пусти на слободу. У појединим случајевима, образован је и преки суд који је одлучивао о даљој судбини оптуженог. Као и комунистички илегалци, и равногорци су упућивани у логор на Бањицу. Равногорци су, као и други заточеници, прослеђивани и у друге логоре у окупираној Европи. У већини случајева су прослеђивани у Маутхаузен, где су били подвргнути тешком физичком принудном раду и где су живели у очајним условима.

Немамо потпуне податке о свим хапшењима равногораца, тако да је немогуће изнети оквирне податке о броју ухапшених. Оно што можемо да закључимо на основу анализе извора немачке провенијенције јесте чињеница да су припадници овог покрета отпора хапшени током целокупног периода окупације. Службеницима Гестапоа полазило је за руком да дођу до најважнијих људи равногорске организације у Београду. Крајем 1941. ухапшен је први командант Београда, у том периоду командант Штаба северних покрајина Жарко Тодоровић (тајно име Валтер) и његов близак сарадник мајор Павле Бабац. У другој половини 1942. ухапшен је и други командант Београда потпуковник Душан Манојловић. Он је ухапшен заједно са својих 11 сарадника. Након истраге упућен је у официрски логор. У децембру 1942. ухапшена је група 506 која је одржавала радио-везу, организовала обавештајну службу, вршила саботаже на железници. Кључни људи ове групе, инжењери Лука Шпартаљ и Драгомир Томашевић, осуђени су на смрт и стрељани. У јануару 1943. настављено је са хапшењима. Гестапо је, преко повереника, открио групу равногораца која је чинила један обавештајни пункт у колаборационистичкој влади Милана Недића. Ухапшено је укупно 32 људи од којих је шесторо осуђено на смрт, а остали су послати у логор на Бањици или Маутхаузен.

И током 1944. настављена су хапшења равоногораца. У фебруару је ухапшен један од најважнијих равногорских обавештајаца Боривоје Месаровић. Према немачким извештајима, овом приликом ухапшено је и 72 људи. Највећи ударац равногорска организација доживела је у марту. Гестапо је ухапсио десеторицу команданата београдских корпуса, чији су штабови у том периоду формирани. Ово хапшење посебно указује на став окупатора према Равногорском покрету отпора. У овом периоду равногорци су сарађивали са окупатором како би спречили продор јединица Народноослободилачке војске у окупирану Србију. Без обзира на наведено, у Београду су хапшени њени припадници. 

Крвава писма поручника Костића

Једно од најпотреснијих сведочанстава страдања равногораца у Београду током окупације оставио је поручник Војислав Костић звани Лоле. Овај официр рођен је 1916. у угледној и имућној београдској породици. Нижу школу војне академије завршио је 1936, а Други светски рат дочекао је у чину поручника. У равногорску организацију ушао је у јуну 1941. У почетном периоду радио је у београдској организацији, а затим је као легализовани официр тесно сарађивао са мајором Миланом Калабићем. Ухапшен је у новембру 1942, заједно са Миланом Калабићем и другим официрима. Одведен је у затвор Гестапоа у Булевару краља Александра 5, одакле је извођен на саслушање. Породица је у овом периоду покушавала да му спаси главу и олакша положај доносећи му храну и одећу. Он је користио ову везу и тајно кореспондирао са породицом. Укупно је послао 11 писама. Нека писма писана су на деловима одеће а остала на папиру. На одећи која је у поседу породице и данас се виде трагови крви, као последице вишемесечног мучења. У писмима описује драматичност стања у којем се налази, методе мучења иследника и судбине његових сабораца-заточеника. Према свему судећи, Костић је стрељан у априлу 1943.

Верујемо да ће читаоци, на основу одломака његових писама, на најбољи начин да схвате ситуацију у којој су се налазили заточеници током истраге: „Мој цео одред је стрељан са Калабићем на челу. Чињеница да су мене саслушали после њиховог стрељања, даје ми мало наде на живот. Оне су јако мале. За случај да ме стрељају, остављам као једину жељу да Дују (рођени брат Душан код кога је полиција пронашла летке Народноослободилачког покрета) примите у кућу, јер сви носите помало кривице за њега што је залутао. Шаљите ми што више цигара јер ме то још одржава…“ 

„Драги буразеру и снајка,
Изненадиће вас долазак овог Немца. То је мој стражар, човек који ми је веома много учинио. Као што сам јавио за који дан би требао поћи за логор у Немачку. То је моја жеља а хоће ли се испунити видећемо. Лоше сам прошао на саслушању. Много су ме тукли. У то време била су и она стрељања. Као на белом хлебу био сам око 40 дана. Лебдио сам између живота и смрти. Ово ме је нервно упропастило. Дуја је такве глупости правио да сам се само сикирао са њим. Ја сам мислио у неколико махова да је луд. Овај транспорт треба да пође у петак. То би за мене било премија. Да ли сте ма шта сазнали за мене? Нека ми јаве они од куће? Како си ти и Зора? Боцу сам видео; сила је. Да ли зна да му је чика 'Оле' затворен. Ужасне дане проводим. Ако ме не одведу за 10 дана, тражићу да ме или пусте или стрељају. Како су они кући? Како са радњама? Долази ли Мима и гђа Бацић?...“ 

Таоци

Под удар репресије у Београду нису долазили само они који нису били по нормативима нацистичког „новог светског поретка“. У незавидној ситуацији налазили су се и они који су породично били везани за припаднике покрета отпора или они који су својим угледом могли да служе за пример обичном становништву. Узимање талаца имало је двоструку улогу у репресивној политици окупатора. Првенствено, на овај начин настојано је да се изврши притисак на одбегла лица да се предају. Додатно, емитована је снажна порука: уколико се дрзнете да се укључите у борбу против окупационог режима, последице ће трпети и ваши ближњи. Таоци су могли да постану и људи који нису били повезани са покретима отпора, о чему сведочи пример током устанка 1941. године. У ноћи између 4. и 5. новембра ухапшено је 150 угледних Београђана и заточено у логор на Бањици. Међу њима било је 30 професора Универзитета у Београду. Званично, били су оптужени да су масони и сарадници комуниста. Суштински, њиховим хапшењем окупатор је настојао да уплаши обичне грађане и пошаље поруку да нико није сигуран.

Бројни су чланови породица припадника Народноослободилачког покрета који су били заточени у овом логору. Мајке Александра Ранковића и Коче Поповића биле су становнице једне од соба бањичког логора. У логору на Бањици у два наврата био је отац Марка Никезића – Петар. Ћелије овог казамата осетила су и браћа Благоја Нешковића, Воја и Чедомир. Отац Нешковићев Аћим је ухапшен у децембру 1944, али је убрзо пуштен јер је полиција закључила да су браћа довољан „залог“. Појединци из домаће управе овакву политику окупатора правдали су следећим разлозима: „Не видим разлог да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при том невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу“. Окупациони режим ухапсио је и као таоце држао супругу генерала Михаиловића – Јелицу, супругу и ћерку Драгише Васићa – Наталију и Татјану, супругу мајора Радослава Ђурића – Ружу, оца команданта Београда капетана Александра Михаиловића – Милорада, и друге чланове породица истакнутих равногораца. 

Стратишта и места погубљења

Више пута смо у овом раду наглашавали да је окупатор вршио масовне злочине над заточеницима логора и затвора који су се налазили на територији окупираног Београда и његовој околини. Ови људи су, већином, одвођени у околину Београда и стрељани. Први полигон смрти који је коришћен у ове сврхе налази се код села Јабука на путу Панчево‒Јабука. Ово је било изразито подобно место за ову намену јер је Тамиш онемогућавао бежање жртава, равница пружала добар преглед за стрељачки вод, а пешчани терен је олакшавао копање масовних гробница.

Највећи полигон смрт током Другог светског рата налазио, на предратном војном стрелишту, се у близини тадашњег села Јајинци подно Авале. Насип и грудобран који спречава жртве да беже као и околна шума чинили су ово место идеалним за извођење стрељања. Жртве су довожене камионима Авалским друмом и затим пешке спровођене до места егзекуције. Стрељања су углавном извршавали војници Вермахта, а копање масовних гробница пало је на терет запосленика Централног и Новог гробља. Овде је довожен и злогласни камион „душегупка“ у којем су жртве, јеврејска деца, жене и старци, већ били мртви, а Јајинци су представљали њихово коначно одредиште. Различите су процене колико је људи окончало свој живот на овом стратишту. Аутор ових редова чврсто верује да овај број није мањи од 20.000.

Од јуна 1942. до краја 1944, нацисти су покренули опсежну операцију (Sonderaktion 1005) чији је циљ био сакривање и уништавање доказа њихових масовних злочина. Од заточеника логора образоване су посебне групе које су под надзором нациста вршиле овај прљави посао. У периоду од новембра 1943. године до априла 1944. године, оваква једна група деловала је у стратиштима у Јајинцима и у Јабуци. Стотину заточеника из логора на Бањици је смештено у бараке у Јајинцима. Како је текао сам процес уништавања доказа сазнајемо из дела саслушања Харија Стегмана, једног од припадника фелджандармерије која је вршила обезбеђивање целокупног посла: „Лешеви су вађени из гробова, одело је скидано са њих као и накит које СД односио…[]…Лешеви су слагани на гомиле, између редова је постављано дрво са тер-хартијом а паљено бензином. Гомиле су догоревале следећег дана око 8 часова ујутру.“

Без обзира на прикривање злочина на највећим стратиштима, окупатор није зауставио свој крвави пир све до окончања окупације у Србији. Настављено је са стрељанима и формирана су нова мања места страдања. У београдском насељу Вождовац, делу града који је и данас познат као Маринкова бара, као и на Новом гробљу, вршена су стрељања од средине 1943. Поред наведених, заточеници су стрељани и сахрањивани у масовне гробнице и у троструком Сурдуку у данашњем насељу Ледине, Бежанијској коси, као и на земунском гробљу.

Савезничко бомбардовање 1944. и ослобођење Београда

Београђани током Другог светског рата нису страдали само од руке окупатора. Од јесени 1943. на нишану савезничке авијације нашле су се мете на територији Краљевине Југославије. Мапирани су циљеви попут железничих пруга и путева, важних индустријских постројења, војне ефективе итд.

На Ускрс 1944, савезнички бомбардери окупирали су београдско небо. У бомбардовању 16. и 17. априла учествовало је 600 бомбардера. Бачено је око 2.500 тона бомби, од чега је највећа количина пала на железничка и индустријска постројења. Без обзира на мапирање важних војних, саобраћајних и индустријских циљева, положај мета и техника бомбардовања довели су до огромних разарања и великих људских жртава. Погођен је комплекс болница, а бомбе су пале и на једно породилиште у Крунској улици, где су погинуле бебе, мајке и медицински радници. Град је гађан укупно 12 дана у периоду од априла до септембра 1944. године. Према непотпуним подацима, од савезничких бомби погинуло је 1.792 људи.

Како је савезничко бомбардовање сагледано из угла једног обичног грађанина сазнајемо из дела дневника Драгутина Ранковића: „17. април 1944. Београд, 1100 дан окупације – Тешка времена! Пако и ужас! Рушевине и крв на све стране. Пишем из бежаније. Са женом и ћерком налазим се у ул. Хоповској бр. 25 на Пашином брду. Река избеглица пролази кроз Београд и одлази у унутрашњост и ван вароши. Многи само проведу дан по пољанама и увече се врате кући. Данас у подне Београд је по други пут тучен. Око 4.30 поподне кретох кући и успут видех: рушевине око пијаце Каленића Гумно, у ул. Његошевој, Алексе Ненадовића, Стишкој, Синђелићевој, Кр. [аља] Александра – део преко пута Студентског дома, затим ул. Дечанска која је страховито настрадала, у ул. Пашићевој, и Цетињској.“

Савезничко бомбардовање је било само увертира у још веће разарање Београда. Црвена армија и јединице Народноослободилачке војске су, у периоду од 12. до 20. октобра 1944, водиле борбе против окупатора и ослободиле Београд. Борбе су биле жестоке и водио се прави улични рат. Немачке снаге су и приликом ових борби чиниле злочине над цивилима. Посебно се истиче злочин у згради у Васиној улици, где је 23 станара забаракадирано и заједно са објектом подигнуто у ваздух. Град је доживео велика разарања. Но, напокон, након 1.287 дана окупације, Београд је био поново слободан град. Никада није утврђен тачан број страдалих Београђана током Другог светског рата. Према непотпуном попису жртава рата из 1946. године, у Београдском округу страдало је 8.695, а у самом граду 14.402. Број страдалих (23.097) представља 23,4% укупног броја погинулих на територији Народне Републике Србије.

Приликом радова на реконструкцији Београдске тврђаве, јуна 1935. године, испред цркве Ружице, откопано је 20 људских скелета. Како овај простор пре рата није служио као гробље, савременици су претпоставили да је реч о војницима настрадалим током борби вођених у Београду у октобру 1915. године. Пронађене војничке ознаке, униформе и други предмети јасно су указали да је реч о српским војницима. Спонтано проналажење гробова из Првог светског рата у Београду није било ретко, а уобичајена пракса је налагала да се посмртни остаци сакупе и свечано положе у једну од две београдске војничке костурнице. Међутим, овога пута у питању је био један изузетак.

Наиме, програм комеморације предвиђао је да се поред литургије одржи и „свечани помен незнаним херојима по обредима источно-православне, католичке и муслиманске вероисповести“. 

Сахрану покојника организовали су ветерани некадашње српске краљевске војске, окупљени у „Удружењу бранилаца Београда“, па се не може рећи да је одлука о увођењу католичког и исламског церемонијала донета само из државних обзира или како би се поштовала постојећа верска и национална разноликост унутар Краљевине Југославије. Напротив, српски ветерани су једини прецизно могли да посведоче о врсти и распореду српских јединица које су се налазиле у Београду током драматичних борби које су почеле 6. октобра 1915. године.

Ветерани су знали оно што је данас мало познато српској јавности, а то је да је од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније и Косова и Метохије. 

Присуство муслимана из Санџака, Косова и Метохији и Македоније као војника у оквиру посебне српске војне целине „Трупе Одбране Београда“, спорадично се помиње у српским војним изворима из 1915. године. Међутим, реч је о расутим подацима које нико није систематизовао. Насупрот непостојању ове теме у историографији, успомене на боравак муслимана у српској војсци делом су сачуване у Санџаку. Сећање се преносило породичним предањем, па је самим тим подразумевало и сва она искривљавања и поједностављивања које подразумева усмено преношење историјских знања. У одсуству прецизних обавештења и проверених историјских чињеница, историја учешћа Бошњака у српској војсци у Првом светском рату кретала се између потпуног непознавања и заборава, с једне, и легенде и мита с друге стране.

Судбина Бошњака у српским војним јединицама само је још један запостављени историјски угао на Први светски рат, који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије. Иако је реч о релативно кратком периоду, он је испуњен драматичним примерима сукоба и сарадње, и оставио је далекосежне последице. Његовим расветљивањем барем донекле би требало да се превазиђе етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.

Ко је незнани јунак сахрањен на Авали?

Најважнији траг о боравку муслиманских војника у Београду 1915. године представља прича о Незнаном јунаку сахрањеном на Авали октобра 1915, са натписом на немачком „Ein unbekannter serbischer Soldat“. Стицајем околности баш овај гроб ће постати централно место око којег ће настати ју­гословенски култ незнаног јунака.

Одбор за израду споменика незнаном јунаку почео је са радом 1921. године. Временом је први скромнији споменик заменила велелепна гробница у оквиру маузолеја који је пројектовао Иван Мештровић. Постепено, широм Срби­је проширила се прича да кости незнаног јунака припадају ником другом до муслиману, Бошњаку, српском војнику Сулејману Балићу из Дуге Пољане, месту између Сјенице и Новог Пазара.

Да ли је могуће утврдити индетитет незнаног јунака? Он је погинуо највероватније у ноћи 13/14. октобра 1915. године и то у саставу српског Комбинованог одреда. Реч је о јединици која је у много чему одражавала не само карактер српских ратних импровизација 1915. године већ и шаролику етничку структуру тадашње Србије.

До 17. октобра 1915. године немачка и аустроугарска војска успоставиле су пот­пуну контролу над Авалом. Уследила је и сахрана српских мртвих. Чланови одбора за по­дизање споменика незнаном јунаку оставили су детаљан запис о ексхумацији једног гроба на Авали из 1921. године. Тако се о ту сахрањеном војнику зна подоста.

Први задатак Одбора био је да се утврди да ли је у овом плитком гробу уопште сахрањен српски војник. Предмети који су нађени пажљиво су пописани. Скелет војника претрпео је тешка оштећења услед експлозије гранате. Дежурни лекар је прегледом лобање и скелета установио да је војник био средњег раста и веома млад. Читава лева страна грудног коша била је разнесена, а делови гранате у тежини од 1 300 грама налазили су се испод лобање. Нађени су „делови војничке блузе, опасач са две фишеклије српске, пуне српске муниције“.

Ту су били и други делови војне спреме, упртачи, војничке цокуле које су биле завезане телефонском жицом, новчаник са три „старе“ коване монете од два динара са ликом краља Петра (из 1904. године). Ту је било и парче папира које се није могло идентификовати (претпостављало се да се ради о па­пирној новчаници од 10 динара, пуштеној у оптицај 1908. године). Војник није поседовао идентификациону значку. Пронађено је још муниције, руског порекла, производња „Тул­ског завода“ из 1906. године.

Ова разнородна опрема била је слика и прилика снабдевања српске војске 1914. и 1915. године. Међутим, при скелету није нађено ништа што би откривало идентитет. Ипак, истраживач Бранко Богдановић својим луцидним запажањима недавно је ипак успео да дође до закључка који делује веома уверљиво.

Наиме, он је анализом војничке спреме приметио да је највероватније реч о војнику из Ибарске војне области, дакле, Бошњаку који је стигао у Београд као део попуне у пролеће 1915. године. Кључну улогу имају две чињенице. Одсуство идентификационе плочице или значке и постојање цокула. Овакву знач­ку војници из „Нових области“ углавном нису имали док праве, металне војничке плочице са ознаком идентитета, српска војска добија тек на Солунском фронту. Када је реч о цокулама, незнани војник је носио америчке цокуле (М1910), набављане 1914. године. Оне су дељене првенствено војницима на одслужењу војног рока тј. кадровцима и, у мањој мери, пуковима I позива.

Коначно, Бранко Богдановић закључује: „По све­му судећи, незнани јунак је један од двадесетогодишњака из Ибарске војне области, од Санџаклија позваних на одслужење редовног војног рока, у 10. кадровски пук потпу­ковника Момчиловића. То објашњава и одсуство ратне значке, која није на време подељена 'кадровцима' из 'нових области'. На ово указују и цокуле, увезане телеграфским каблом, које су биле 'привилегија', у односу на опанке другопозиваца и трећепозиваца.“

Регрутација муслимана у српску војску

У драматичним данима прве фазе војних операција у светском рату 1914-1915, Краљевина Србија прибегла је регрутацији муслимана из тзв. Нових крајева пре свега због очајничке потребе за новим контингентима регрута. Попуна „расхода у оперативним јединицама“ тј. проналажење људи који би попунили проређене трупе, постало је императив за српску Врховну команду већ у лето 1914. године.

Међутим, регрутовање и мобилисање на територијама које су тек годину дана биле саставни део Краљевине Србије повлачило је за собом и читав низ политичких и психолошких последица које су се тицале конфесионалних и међуетничких односа. Коначно, долазак регрута из „Нових области“ постављао је и начелно питање изједначавања правног статуса грађана из ових области до оног нивоа уставних права и политичких слобода које су уживали грађани тзв. преткумановске Србије.

Важне одредбе српског устава из 1913. биле су наиме суспендоване у новоприсаједињеним областима, чији су становници тако имали карактер грађана другог реда. Та иста држава је сада од тих другоразредних поданика тражила да бране њене границе.

У Новим областима најпре су регрутовани поданици хришћанске деноминације. Процес је отпочео још у априлу 1914. године када је формиран „Вардарски пук“. Нове класе младића регрутоване су и по отпочињању рата, да би у значајнијем броју ове снаге узеле учешћа у Колубарској бици. Регент Александар Карађорђевић је у својој прокламацији од 28. децембра 1914. године посебно подвукао допринос „браће наше коју од Турка ослободисмо“, обећавајући им право на све политичке и уставне тековине Србије. 

Међутим, регрутација муслимана са „Нових територија“ развијала се на другачији начин управо због своје осетљивости. Сама идеја је испрва стављена ад акта, потписивањем Цариградског мира између Краљевине Србије и Отоманске државе 1914. године. Овим уговором окончана су непријатељства између две државе, а када је реч о регрутовању становника муслиманске вере са територија које су некада припадале Османском царству, договорено је да оно не може да се врши у наредне три године.

Међутим, са уласком Турске на страну Централних сила идеја о регрутовању муслимана са ових простора поново постаје актуелна и српска влада више није намеравала да се придржава оног што је писало у Цариградском уговору.

Командант Трупа Нових области, генерал Дамјан Поповић, као најупућенији у ову проблематику, поднео је српској Врховној команди средином децембра 1914. године елаборат о могућности регрутовања муслимана из његове зоне одговорности у српске јединице. На првом месту он је истакао да Краљевина Србије попуну за војску тешко може наћи на другом месту. Рачунао је да српска војска може да рачуна на нпр. 5.900 регрута, уколико позове „у кадар“ младиће рођене 1893. и 1892. године.

Генерал се дотакао и психолошких и политичких последица. Најпре, он је сматрао да ће мера позитивно утицати на хришћане из Нових области који су већ ангажовани на фронту. Такође, Поповић је сматрао да би се позивањем муслимана под заставу њихова судбина у потпуности везала са Краљевином Србијом. Како је генерал Поповић писао „нестала би нада да ће се Турска икада вратити на овај простор“. Истовремено, увођењем ове мере српска држава би показала снагу својих институција и свог ауторитета.

Тренутак је био повољан јер је управо остварена друга убедљива победа над аустроугарском војском у 1914. години. Управо је завршена Колубарска битка, а нова класа младића из старих граница Србије тј. преткумановске Србије управо је долазила на обуку у „Нове области“. То је значило да ће на терену бити присутна довољна сила да се носи са свим проблемима који би могли да искрсну.

Генерал Поповић није очекивао да ће муслимани са одушевљењем хрлити у српску војску, али није предвиђао ни веће протесте. Генерал је једино процењивао да ће регрути испољити жал за домом, али да прави протести могу једино да се очекују од стране појединих Албанаца.

Конкретан рад на регрутацији требало је да се обави у сарадњи са локалним муфтијама и хоџама како због утицаја који су ови људи имали међу муслиманима, тако и због чињенице да су веома често само они имали тачне спискове младића одређеног годишта. Исламски верски представници имали су кључну улогу и у тумачењу ове мере српске државе.

Циљ државних органа био је да се ово прво регрутовање схвати као жеља српске државе да изједначи све њене поданике у правима, али и обавезама. Маћехински однос државе и својеврсно лицемерје представника власти огледало се у чињеници да су они прво наметали испуњавање обавеза од стране поданика који ће тек у некој неизгледној будућности бити изједначени и у правима са другим грађанима Србије. 

Генерал Дамјан Поповић је препоручивао да се позову четири класе регрута одједном, тј. сви рођени између 1890. и 1893. године. Ово је предлагао јер је очекивао да ће одзив бити слаб. Предлагао је и да се муслимани пошаљу на одслужење војног рока ван граница „Нових области“. Из овог елабората јасно је да се нису очекивали већи безбедносни проблеми приликом регрутације. Ипак, долазак већег броја трупа из централне Србије, као и идеја о могућем масовном игнорисању регрутације, указује да је ситуација била изузетно сложена.

Изношење свог мишљења генерал Поповић завршавао је истицањем важности поштовања религије нових регрута. „Са наше стране треба све учинити, да нови регрути могу своје религиозне обреде вршити онако исто, као што су то вршили и за време служења у турској војсци и као што им се то чини у француској и у енглеској војсци.“

Важност религије правилно је схваћена као једно од најважнијих питања за нове регруте. Међутим, управо описивање нових регрута као „мухамеданаца“ отежава њихово етничко разврставање.

Питање развијености осећања националне припадности и посебности муслимана и хришћана са „Нових области“ свакако је веома сложено. Постоји свакако и могућност да је српска војска употребом термина „мухамеданац“ настојала да потисне локални или национални идентитет Бошњака, Турака и Албанаца третирајући их као домородачко становништво које се од Срба разликује једино религијом. Ипак, нема историјских извора који би јасно указивали да је овакав приступ био практикован.  

Начелник српске Врховне команде, војвода Радомир Путник подржао је предлоге које је изнео командант „Трупа Нових области“. Министарски савет Краљевине Србије је затим на препоруку Врховне команде 25. децембра 1914. године донео одлуку да се у војску позову три годишта муслимана са „Нових територија“, младићи рођени 1892 ̶ 1894.

Младићи су до 18. јануара 1915. године очекивани у касарнама. Одзив је био релативно висок једино у Ибарској дивизијској области, а широм „Нових области“ забележени су бројни проблеми попут одбијања да се положи заклетва или негодовања. Инциденти су се нарочито испољавали у деловима Македоније где је регрутовано албанско становништво. Крајем 1914. године на војну вежбу је позвано још осам годишта, то су били младићи рођени између 1884 и 1891, с тим што је њихова обука спровођена унутар граница „Нових области“, дакле у близини њихових домова.

Ситуација је у сваком случају била веома сложена, а о томе је сведочио и документ који је српска војска запленила почетком 1915. године како кружи у „Новим областима“. То је био проглас „Удружења ислама“ настао фебруара 1915. године. У њему су муслимански регрути позивани да убијају своје официре, уништавају војну опрему као и да на сваки други начин подривају српске ратне напоре.

Слање муслимана у рат против Аустроугарске и Немачке виђено је као погрешно јер су ове државе биле „савезнице муслиманског калифата“. Упркос свим проблемима муслимански регрути су пристигли у своје центре за обуку, а нема доказа да је српска војска предузела неке посебне безбедносне мере услед појаве оваквог позива на борбу против српске државе. 

Постоје индиције да су муслимани били мобилисани и пре формулисања званичне државне политике по овом питању. Холандски лекар Аријус Тинховен писао је у јесен 1914. године да се албанско становништво масовно мобилише у време кризе која је претходила Колубарској противофанзиви српске војске, а да се споразум са Отоманском царевином о року од три године, не поштује.

Сличне оптужбе српском Министарству иностраних дела упутио је и отомански посланик у Србији. Он је тврдио да се муслиманско становништво употребљава „за кулук најгоре врсте“.

Уследила је истрага генерала Дамјана Поповића у којој је захтевао да се команданти свих дивизијских области са „Нових области“ изјасне о овим оптужбама. Утврђено је да су муслимани регрутовани у мањим групама пре свега као коњоводци тј. пратиоци животиња које је српска војска реквирирала за потребе фронта. Наиме, више стотина коња, волова и бивола узето је за потребе фронта и из „Нових области“ послато ка северу, ближе фронту. Муслимани су били ангажовани и за грађевинске радове у близини места у којима су живели, али није било доказа да је било ко мобилисао локалне муслимане за потребе попуне оперативних јединица на фронту. 

Муслимани су у војном смислу једино били ангажовани као припадници стража које су обезбеђивале телеграфске стубове у „Новим областима“. Међутим, формална одлука о ангажовању муслимана „за кулук“ донета је након ступања Отоманске царевине у рат са Русијом. Тада је одлучено да се сви становници „Нових области“ равноправно употребљавају за државне грађевинске радове. Генерал Дамјан Поповић писао је новембра 1914. године, појашњавајући ово наређење: „Опет понављам, да не треба много наваљивати на Турке, да они у томе не виде, као нашу злу вољу, што је Турска у рату са Русијом.“

Ове људе, који су пратили српску комору видео је у околини Ваљева и Арчибалд Рајс. Он је имао сопствено, доста поједностављено виђење националне припадности муслимана које је сусрео. „Воловска кола долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. “  

Мухамедански батаљони у одбрани престонице

Муслимани, регрути позвани у војску у децембру 1914. године, пристизали су у различите српске гарнизоне. Карактеристичан је пример јединица које су дошле у Београд. Наиме, командант „Комбинованог одреда“, који је деловао у оквиру „Трупа Одбране Београда“, пуковник Душан Туфегџић, дошао је на идеју да се изврши посебна прерасподела „мухамеданаца“. Он је поднео својим претпостављенима „Пројекат о батаљону мухамеданаца упућених у овај Одред“.

Пуковник Туфегџић је предлагао да се створе посебни муслимански батаљони, наиме њих четири. То је могло да се учини од младића који су одређени да ступе у јединице у Београду. „Комбиновани одред“ је у мају 1915. године примио чак 3.042 редова муслимана из „Нових крајева“. Пуковник је приметио да је један број регрута „физички изнурен и необучен“, чак њих 705. Због тога је пуковник Туфегџић предлагао да се они издвоје у посебан батаљон и пошаљу на додатну обуку и одмор далеко од бојишта, у Алексинац.

Пуковник Туфегџић је зато предлагао да се у Београду задржи само један батаљон. Та јединица би носила назив „Четврти батаљон Десетог кадровског пука“. Проблем лоше обучености и уопште непознавања војне службе пратио је и хришћане који су пристизали из „Нових области“. Пуковник Туфегџић приметио је и да су јединице оскудевале у официрима, комори као и наоружању. Четврти батаљон имао је 10 наредника, 27 поднаредника и 36 каплара.

У јединице су често стизали српски официри већ више пута рањени на бојишту, па је проблем управљања трупама био веома изражен. „Кад наступе губици у првим борбама, чете ће примати наредници, а како они командују ми смо имали прилике већ да искусимо“, писао је пуковник Туфегџић.

Десети кадровски пук, заједно са VII пуком другог позива чинио је кичму Трупа Одбране Београда. Треба напоменути да је низ српских истакнутих официра попут мајора Драгутина Гавриловића или Ђорђа Роша био управо у X кадровском пуку, али да су се налазили у 2. батаљону истог пука. Остатак јединица Одбране Београда чинило је пар стотина четника и добровољаца, жандарма, као и морнара и артиљераца који су пристигли из држава чланица Антанте. Остатак трупа чиниле су јединице III позива, крајње сумњиве борбене вредности. 

Пуковник Туфегџић је даље предлагао да се формирају још два муслиманска батаљона, снаге од око 800 људи. Један батаљон би био послат ван Београда, у XIX кадровски пук, а други у Дринску дивизију другог позива, у XII пук. Првих дана јуна 1915. године војвода Путник се у потпуности сагласио са овим предлогом. 

Током попуне X кадровског пука велики број обвезника стигао је из крајева „Нових области“ насељених хришћанима, па у Београду видимо и Македонце, Србе и Бугаре из „Нових крајева“.

Поред војника са оружјем, одређени број муслимана имао је у Београду статус „небораца“ који су били ангажовани као коњоводци или су били ангажовани на другим дужностима у позадини. Поред 4. батаљона, за који се са сигурношћу може рећи да је попуњен муслиманима из Санџака, постоје информације да је још један батаљон, Трећи, такође био попуњен муслиманима. Оба батаљона чинила су резерву који је командант Трупа Одбране Београда, генерал Михаило Живковић, морао да употреби већ 7. октобра 1915. године. 

Заборављени хероизам Шемсе Мидовића

Учесник борби за одбрану Београда, Богосав Војновић-Пеликан, писао је 1931. године да је са почетком одбрамбених операција пуковник Туфегџић „све друго, само не обичан човек од крви и меса“.

Након масовне артиљеријске припреме 6. октобра, наредног дана отпочеле су блиске борбе које су се пренеле на београдске улице. Исти савременик упућивао је похвале мухамеданским батаљонима под Туфегџићевом командом.

Једна од тих јединица под командом каплара Шемсе Мидовића пружила је одсудну и најупорнију одбрану Аустријанцима у центру Београда. У условима данашње перцепције међуетничких односа није тешко претпоставити зашто су ове херојске епизоде у којима су учествовали бошњачки војници препуштене забораву.

Ево како је те догађаје описао Војновић-Пеликан: „Његов одред сачињавају и два батаљона 10. пука кадровског, нови наши борци регрути муслимани из Санџака. Под смишљеном командом пуковника Туфегџића ова два батаљона показала су се достојним српског оружја, а њихова барикада код Управе фондова испред Позоришта, под командом њиховог десетара каплара Шемсе Мидовића из Сјенице, најдуже се је опирала Аустријанцима који су надирали од Дорћола и нису могли однети барикаду све док Немци не избише код Лондона.“

Управо овај запис поткрепљује тврдњу да су у Београду, у Десетом кадровском пуку, била два, а не један муслимански батаљон. Аутор каже и да су оба била из Санџака.

Трећи батаљон је са Торлака, где се налазио у резерви, послат на најкритичнији положај: на Дунавски кеј. Тамо је узео учешћа у очајничким покушајима српске војске да успостави контролу над обалом Дунава. Један од јуриша водио је и мајор Драгутин Гавриловић, а како су његове трупе биле састављене од разнородних јединица, могуће да је међу њима било и младића из Санџака. Четврти батаљон је послат, из Раковице, као испомоћ на Аду Циганлију. Ту су такође вођене жестоке борбе. 

Исти аутор, Богосав Војновић-Пеликан, поменуо је учешће једног мухамеданског батаљона у успешном одбијању немачког покушаја искрцавања на Аду Циганлију.

Писао је: „Они пак делови који су успели да се пребаце на Аду, били су просто уништени нашом посадом једним батаљоном 7. пука II позива и батаљоном 10. кадровског пука (муслимана).“ 

Након три дана битке, три четвртине Десетог кадровског пука биле су уништене, као и све остале српске јединице Одбране Београда.

Постоје записи и о учестовању и храбрости Албанаца у овим уличним борбама. О њима је слушао српски официр Васа Ешкићевић и о томе оставио следеће сведочанство: „Како су страховите биле борбе под Београдом види се и по том што је Сремски одред изгубио две трећине својих људи, а од две стотине жандарма остала су свега четворица у животу! Особито су крваве борбе биле од Савског моста, па у правцу топовских шупа и Славије. Читав батаљон Немаца наступао је, пуцајући из стојећег става, и када су се приближили топовским шупама на њих јурнуше као рисови српске комите и чета војника Арнаута са бомбама и бајонетима на пушци, и за непуних 10-15 минута цео простор био је покривен непријатељским лешевима. Наши Арнаути, иако регурти, са комитама су чинили чуда од јунаштва.“ 

Поред велике храбрости и неоспорних заслуга за одсудну одбрану престонице, за мање делове мухамеданских батаљона везују се колебање и предаја у завршници битке. На основу дневничких записа Команданта одбране Београда генерала Михаила Живковића везаних за 8. октобар 1915, Бошњаци се налазе међу више стотина српских војника који су заробљени на Ади Циганлији као и Дунавском кеју. За остале делове Мухамеданског батаљона Живковић каже да су почели да се осипају и повлаче према Топчидеру.

Случајеви предаје и деморализације забележени су и на другим линијама одбране које су држали етнички српски војници, без присуства националних мањина у редовима. У том смислу, најзначајније је било немачко заробљавање српске посаде која је бранила простор око данашњег Спортског центра „Гале Мушкатировић“. Мухамедански одреди су тако и у херојској одбрани и у каснијем повлачењу са београдских положаја делили судбину српских војника. 

Учешће муслиманских батаљона у српској војсци препуштено је како забораву тако и легенди. Можда је то најопаснија комбинација за савременике. Као могући разлог за ниподаштавање ове историјске епизоде може се навести да је овај случај виђен као сувише компликован и неподесан за уклапање у једну искључиво „српску“ причу - како  се борба Краљевине Србије у Првом светском рату и данас доживљава у Републици Србији.

Међутим, од 707.000 грађана Краљевине Србије који су прошли кроз српску војску током 1914 ̶ 1918, њих између 50 и 60 хиљада особа чинили су хришћани и муслимани из „Нових области“. Дакле, око 10 процената српских војника готово се сигурно нису осећали Србима, али су макар у једном тренутку били део ратних напора српске државе. 

У сваком случају без отварања нових питања и ослањања на нове изворе српска историографија сама себе ограничава на понављање матрица према којима је Први светски рат тумачен како у време Краљевине Југославије тако и касније у доба СФРЈ. На тај начин се лишавамо могућности за дубљим сагледавањем изузетно драматичних догађаја који су променили сваки аспект живота у Србији, па тако и међунационалне и међурелигијске односе.

Нови углови посматрања догађаја омогућили би да се унутрашњи живот Краљевине Србије боље разуме, како у преткумановској Србији тако и у Новим областима без обзира на то ко је српску власт доживео као ослободилачку или пак окупаторску. Стогодишњица је прилика и да се историја муслиманских, данас би рекли бошњачких, батаљона проучи и јавно обележи без дискреције која је пратила ову тему у Краљевини Југославији.  

Постоји читав низ фактографских непознаница које се тичу обе стране. С једне стране, то је понашање државе, а на другом крају то су регрути, у случају овог текста, Бошњаци. Оно што је за сада јасно јесте да се за ове трупе не може везати ниједан наратив који је искључив.

Извори не указују да су регрути присилно мобилисани, али ни да су одушевљено одлазили у рат за Краљевину Србију. Оно што је, међутим, непобитно јесте да су батаљони мухамеданаца барем у неколико наврата храбро бранили престоницу државе која их је третирала као нелојални елемент и као другоразредне грађане.

Град Београд, српско друштво и држава Србија требало би да искажу с једне стране захвалност, а с друге стране жаљење због третмана коме су ови људи били изложени у време Краљевине Србије/Југославије. 

У најбруталнијем људском сукобу у историји човечанства, Другом светском рату, зоне ратних дејстава биле су много шире од линија војних фронтова. Цивилно становништво страдало је у ратним операцијама и, погубније, од различитих репресалија које су непосредно или посредно проистекле из остваривања нацистичке идеологије о различитим вредностима људских живота...Рушење свих цивилизацијских вредности испољило се кроз систематско, планско уништење цивилног становништва појединих националних, верских и расних група у масовним ратним злочинима, геноциду и његовом најекстремнијем облику – холокаусту.

Прихватањем па одбацивањем савезништва са фашистичким блоком, исказаним 27. марта у масовним демонстрацијама на улицама већих градова, међу којима је било и Краљево, одређена је судбина српског народа. У деоби и распарчавању територија некадашње Краљевине Југославије, Србија је сведена на уске границe и подређена немачкој војној управи.

Одрази Првог светског рата из кога је Краљево изашло као град у црно завијених удовица, опустелих домова, гробова ратника, ратне сирочади, још су трајали у свести епохе када је почео Други светски рат.

Привредно узнапредовало у међуратном периоду, нарочито захваљујући Аеропланској и Железничкој радионици, са развијеним саобраћајницама за транспорт војске, наоружања и муниције, Краљево је за немачку окупациону власт било важан регионални центар, где су били смештени команда места, 717. пешадијска дивизија, штаб 749. пука са једним батаљоном, штаб и неколико чета 737. пешадијског пука, део артиљеријског дивизиона, Ваздухопловно-технички штаб, експозитура Гестапоа, 3 оклопна воза, складиште ратног плена, техничке као и мобилне јединице.

Појачан са 5 тенкова до почетка октобра 1941. немачки гарнизон у Краљеву био је много моћнији него на почетку окупације града, када је велики број официра и војника Војске Краљевине Југославије, који су се у краткотрајном Априлском рату супротставили немачкој војсци, интерниран у војне логоре у Немачкој.

Како је Априлски рат у слободарској свести српског народа имао карактер недовршеног рата, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији. Борци краљевачког народноослободилачког партизанског одреда су 27. јула 1941. на Гочу положили заклетву и усвојили име одреда – „Јован Курсула“. У граду и околним селима, одред „Јован Курсула“ изводио је диверзије против немачке војне и цивилне управе.

Устанак и стварање слободне територије представљали су заједничке подухвате партизанских и четничких одреда Југословенске војске у отаџбини, који ће се, различити у идеолошком и војно-стратегијском смислу, од 31. октобра 1941, након заједничке опсаде Краљева и напада на трупе Вермахта, потпуно раздвојити.

У телеграму Вишој команди, Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока, 13. септембра 1941. саопштава: „Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије... назива комунистма и четницима.“

Наредбе генерала Вермахта  

У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере.

У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму Листу: „Да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“.

Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел истог дана је проследио: „Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року... Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат.“

Крах хуманости у расистичком друштвеном устројству недвосмислено је исказан у ставу фелдмаршала по коме „треба имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном суровошћу“.

Франц Беме је, на предлог фелдмаршала Листа, већ 20. септембра 1941. примио дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, а тиме целокупну војну и извршну власт.

Немачка офанзива против устанка у Србији, почела је 22. септембра 1941. нападом 342. пешадијске дивизије Вермахта (уз 704, 714 и 717. посадну дивизију на територији Србије) у рејону реке Саве код Шапца. У јеку напада, 25. септембра Франц Беме, опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији, наредио је:

„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“

Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила је кроз „застрашујуће примере“ у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу.

Саботаже од стране устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око града у коме су биле стациониране немачке снаге. Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима.

Противмера Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворили раднике и службенике Фабрике авиона, спроведу хапшења цивилног становништва. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани, постали су таоци у „сабирном логору“, локомотивској хали у кругу Железничке радионице, месту које су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали – лагером.

Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца. У ланцу војне одговорности Вермахта, регуларне војске Немачке, пошто је штаб 717. дивизије (потчињене 65. корпусу) примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, исту је проследио командантима пукова  задуженим за спровођење масовних одмазди. Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву на основу наредбе дивизије од 14. октобра да се извршење мера за одмазду врши само по наређењу пукова.

Овлашћења су била јасна. Конкретизовано: извршење у размерама 100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника. Оперативни командант за читаво подручје борби у рејону Краљево-Горњи Милановац-Крагујевац и наредбодавац масовних одмазди Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца – мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу, и команданта места Алфонса Мациовича.

У номенклатури одговорности за ратни злочин против човечности, неоспорна је улога регуларне војске немачког Вермахта. Огромно подручје које је покривала 717. посадна дивизија Вермахта, као једна од 4 дивизије распоређене у Србији (поред 342, 704, 714), обухватало је како Горњи Милановац, где је такође било стрељања, тако и Крагујевац, где само пар дана иза Краљева долази до масовног стрељања. 

Стрељање  

Ванредно стање са преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца, који су у групама по 100 извођени из локомотивске хале. Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке.

Поруке послате породицама, као и казивања преживелих, међу којима и Марка Сломовића, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних:

„Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице... Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда... Све наде у живот одједном су пале у воду... Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу... једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то...“

Истовремено су устанички одреди, почев од 7. октобра, извршили низ мањих и три велика напада на немачку дивизију стационирану у граду. У реконструкцији догађаја неопходно је призвати у помоћ оновремене извештаје са устаничких положаја:

„Борбе за Краљево заоштравају се из дана у дан. Од јутра до мрака штекћу митраљези и грме топови са обеју страна. Неумољиво се приближавају опсадничке снаге првим непријатељским линијама. Одељење бомбаша и пушкомитраљезаца прве чете партизана Трнавског одреда препливавши Мораву пред самим носем Немаца, приближио се местимично на 30-80 метара пред митраљеска гнезда, вршећи непрестано нападе бомбама... Код задњег покушаја да се пробију, дочекани су свуда неиздрживом ватром из заседе, тако да је на мосту Камиџора један Немац пао у воду, а више мртвих и рањених одвучено преко ноћи вагоном у Краљево. Артиљерија опсадничке војске све више туче непријатељски аеродром. Нарочито се истакао својом спремом, пожртвовањем и храброшћу четник потпоручник Десимир Томашевић, који је дејствујући из села Сирче, поред осталог уништио и један немачки ауто а други потпуно уништио. Тешко рањен у борби, овај храбри борац је сместа оперисан и живот му је ван опасности.

У самом граду ситуација за становништво постаје све тежа. У свом неизмерном страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је.

Око 1.400-1.500 краљевачких радника налази се већ дуже време затворено у једној фабрици. Стање опсадних трупа у најбољем су реду. Број бораца, пушака, митраљеза и топова, стално се повећава. Пожртвовање сеоског становништва у снабдевању бораца са храном, неизмерно је. И последње залогаје наше село нуди својим борцима. То је најбољи одговор српског сељака издајнику и жандарму Недићу. Да и сами Немци виде колико је њихов положај у Краљеву неодржив, види се из тога што сами фашисти дижу у ваздух муницију, која им је толико потребна, уништавају хангаре и магацине и пале танкове бензина, кога Хитлер цени више него крв свога народа.

КРАЉЕВО ЋЕ БИТИ ГРОБНИЦА ХИТЛЕРОВСКИХ БАНДИТА И ИЗДАЈНИКА СРПСКОГ НАРОДА! КРАЉЕВО МОРА БИТИ ОСЛОБОЂЕНО!“

Последњи таоци из хале стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања немачки официри су хицима „докусуривали“ жртве које су показивале и најмањи знак живота. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја преживелo je неколицина талаца чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.

Захваљујући слабостима бирократског система немачке Команде места, од рације се спасао део махом имућнијих грађана.

Краљевачки ватрогасци

Ватрогасна чета је са својом музиком 27. септембра 1941. преко Ибарског моста, поред немачких стражи, напустила Краљево како би се придружила партизанском одреду „Јован Курсула“ на Гочу.

Чланови Ватрогасног друштва који су остали у граду и нови ватрогасци примљени почетком октобра у ватрогасну службу, контролисаног кретања и под сумњом немачких власти, према наређењу команданта места, одређени су да после стрељања сахрањују жртве:

„Ми смо имали траке на рукама на којима је писало Feuerwehr (ватрогасац)“, испричао је оновремени ватрогасац, Радомир Луковић. „Пијани официр је позвао неке војнике који су нам одредили да копамо јаму сто метара дужине, два метра дубине и око шест метара ширине... Немци су викали. Нас ватрогасаца је било 29, било је око 30 цивила и можда око сто људи из Фабрике авиона. Око нас су били митраљези. Немци су лежали поред њих и чекали наређење, да нас после завршетка копања, ликвидирају... Петак, 17. октобар. На земљи: леш до леша. Немци су нас поделили у две групе. Половина је била у ракама, половина горе. Ја сам био горе и носили смо лешеве. Немци су нас стално пожуривали... Препознао сам чичу званог Кикирики. Корпа му је била празна... Поред њега, у кожном капуту лежао је неки службеник из Општине. Одмах до њега лежао је инжењер из Фабрике авиона...Приликом преношења лешева страховито смо се осећали јер су појединци још давали знаке живота, били су искидани од митраљеских зрна... Иначе, сви Немци су били пијани...“

Поред 29 ватрогасаца, своје некадашње колеге сахрањивало је и око 100 радника Фабрике авиона, затворених у фабричком подруму. Већина радника je после сахрањивања и самa стрељанa.

Последње речи и сат стрељаног колеге Словенца сачувао је за читав живот Савко Николић, један од преживелих радника:

„Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе, по стотину стрељаних по групи. Около смо гледали лешеве, и били умрљани крвљу по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан сан... Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку, и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као друг из фабрике, Словенац: 'Узми сат за моје – успомена. Ако их не нађеш – теби, ако претекнеш.'“

Савко никада није успео да превлада трауму, ни да сат уручи супрузи и детету стрељаног колеге. Касније је ову не толико материјалну колико меморијалну драгоценост, по његовој жељи, породица поклонила Музеју у Краљеву.

Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић...) Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања у лагеру остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.

Игре бројевима 

Реална слика краљевачке трагедије сачувана у историјским изворима изгубила се у низу митских представа – о броју стрељаних, о датовању стрељања – усидрених у начинима меморијалног обележавања. Стварање митова и прихватање митологизоване слике око наведених појмова није рационално објашњиво, осим у домену психолошког, да је на савременике утицала трагичност догађаја, незапамћеног до прве ратне године у историји краљевачког подручја.

Упркос подацима и аутентичним списковима насталим током окупације (спискови из фабрика, установа, школа са подручја Жичког среза који је покривао Краљево са околином, обједињујућа евиденција Окружног начелства, легитимације, породична документација, наративни извори), који укупно, после свих анализа, прегледа и поређења не именују више од 2.198 жртава, мит о 6.000, који је досезао чак и 7.500 стрељаних, био је општеприхваћен и свеприсутан.

Потребно је одговорно рећи да су постојећи спискови, као и деловодник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који на основу пријава породица, савременика, током 1945. именовао 3.216 укупних жртава Другог светског рата са краљевачког подручја, били познати историчарима у надлежним установама. Међу документима означеним у оптужници пред Међународним војним судом у Нирнбергу је и Дневник 717. дивизије који бележи наредбе, сопствене и губитке непријатеља, као и мере одмазде.

У извештају датованом 17. октобра 1941. у Краљеву је „у 16.10 сати отворила ватру непријатељска артиљерија; у 16.15. пало је 10 граната на аеродром; у 12.30 сати 20 граната на аеродром и мост на Морави; од 10.00 до 18.30 сати 70 граната на пољопривредну шталу са око 30 погодака; лакше су оштећена возила; у Краљеву врше се претреси кућа. Због губитака од 15. октобра, до сада је стрељано укупно 1.736 људи и 19 жена комуниста.“

На претресу материјала приликом заседања Војног суда од 21. јула 1947. изнето је: „Као што ће се високи суд сетити, то је укупан број од 1.755 талаца неколико смо пута помињали, о коме смо први пут сазнали у извештају о догађају у Краљеву. Број је касније још једном поменут у извештају генерала Бемеа, у коме је парола 'Напред у нове победе'. То смо нашли код шефа полиције СД од 21. октобра.“

Узроци митологизовања броја страдалих, надилазе потребе прагматичног односа према страдању (ратна одштета никад није исплаћена породицама жртава од стране немачке државе). Временска блискост са најстрашнијим злочином у историји града, у свести савременика хранила је представу о стрељању готово половине његових житеља. Прокламовани бројеви утврђивали су се на подацима да је Краљево дочекало окупацију са 12.000 до 15.000 становника. Том приликом, нису били важни ни идентитети жртава, ни њихова имена и њихов људски лик, сем да послуже у прокламацијама о укупном броју.

Да је и тај број варирао потврђују новински извештаји Ибарских новости: „неколико хиљада родољуба“ (1954), „преко пет хиљада људи (1954, 1960), „преко 6.000 грађана Краљева и осталих крајева наше земље“ (1953, 1954) „близу седам хиљада краљевачких жртава“ (1954), да би се крајем 50-их број попео на „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце“, до најзад, „преко 7.500 родољуба“ (1959). Број од 6.000 стрељаних се усталио у медијима после 1960. године. Недодирљиви бројеви о стрељаних 6.000 у Краљеву или 7.000 у Крагујевцу, без имена и презимена, постали су парадигма за оба ратна злочина против човечности у њиховом својеврсном „такмичењу“.

О потреби поименичне идентификације жртава иза митологизованих бројева писао је др Венцеслав Глишић, историчар који је истраживао немачке архиве, а 2001. на научном скупу изјавио: „О чему смо водили бесплодне дискусије лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних талаца, уместо да сачинимо њихов списак по имену и презимену како су то урадили Јевреји за своје жртве. Велики ратни злочин немачке војске, за оно време био је као да је бачена атомска бомба на Краљево. Данас се свет ужасава над злочином терориста у Њујорку, а о злочину у Краљеву који је пропорционално већи, мало се зна у свету.“

Перцепција смрти и однос породице према прецима и покојницима, укорењен у колективној свести, појачавао се политичким дебатама, пригодним говорима на месту колективног страдања и литературом у којој је смрт опсесивна тема. Актуелни односи према цркви и религији, према успостављеним категоријама „колаборациониста“, „издајника радничке класе“ и „родољуба“, рефлектовани су на прошлост и највећу трагедију у историји краљевачког подручја.

Да ли је и колико живота спасао Владика Николај када је уз препоруку немачког команданта Крушевца Клефла, који је према Србима показивао толерантнији став, из Љубостиње с протосинђелом Василијем Костићем дошао у Краљево, да клечећи пред немачким командантом места Алфонсом Мациовичем – јер „роб пред господарем не седи, поготову када његов народ као робље масовно и невино страда... док су они који су криви у шуми“ – моли за престанак стрељања народа, није поуздано утврдиво.

Историјски парадокс представља случај ондашњег председника општине Душана Крстића који је оптужен и стрељан по пресуди чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. као „активан помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“.

Управо у изјави саслушаваног сведока Ферида Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, потврђено је да је не само апелима на конференцијама одржаваним у хотелу „Југославија“, на којима је позивао на смирење устанка, Душан Крстић предао мајору Дешу, команданту 747. пука, Резолуцију у којој су наведене „молбе грађана да прекине стрељање“ како би се сачували српски животи.

Култура сећања

За рационално поимање прошлости била су неопходна имена иза бројева. Модерна историјска наука до сада је утврдила 2.198 имена стрељаних талаца у лагеру и није имала претензије да коначно објасни догађаје и тиме учини непотребним свако даље истраживање о броју жртава, њиховој социјалној, националној, старосној, верској структури... Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано најмање 106 особа млађих од 18 година и млађих, које нису дочекале време да постану очеви и мајке.

Ово потврђују и речи сведока Ферида Азабагића, чиновника, курира између Општине и немачке Команде места: „Познато ми је тачно да су сем раденика и других грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били запослени по фабрикама на изучавању заната, који су могли бити стари од 14, 15 и 16 година.“ Међу стрељанима је било 29 жена.

Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година, било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама... Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.

По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона (око 21%), затим у железничким службама и Железничкој радионици (чак 33%). Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари... Уз стрељане претежно православне вероисповести, убијено је и 73 католика, међу којима највише Словенаца.

У складу са савременом музеолошком праксом, уз остало и оном примењеном у музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму, чији назив на хебрејском, утемељен у Старом завету значи “место за сећање (помен) на име“ тежиште сталне поставке Народног музеја у Краљеву је на личности убијеног. А свако од њих је имао име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик, има личну посвету, за памјат, или за сећање у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности – породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, негативна демографија по броју стрељаних који су тек требали да постану очеви и мајке...

Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су делови сећања потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка – свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће ту наћи и смрт.

Можда ћемо на овај начин сачувати успомену на жртве и траг о њиховом земаљском животу, у неравноправној борби са временом које брише и најупорније сећање.

Лета 1941. Хитлерова Немачка је на врхунцу моћи. Њене трупе, које су прегазиле Европу и сада наступају према Москви и Лењинграду остављајући пустош за собом, чине се непобедивим. Југославија је раскомадана и избрисана са географских карата, али већ током јула у њој се диже покрет отпора, најснажнији у Србији.

Током лета и јесени 1941. године, у Совјетском Савезу се, у знак подршке југословенским устаницима, али и храбрењу сопствених људи да нису остали сами на свету да се туку са нацистичким злом, снимају два филма чија је радња смештена у Србију – Сто за једнога и Ноћ над Београдом. Овај други филм непосредно након рата добиће и наставак, али не на филмском платну.

Али, кренимо редом.

Борбени филмови

Неколико недеља по нападу Немачке на Совјетски Савез, у московским и лењинградским студијима почињу да се снимају краћи пропагандни играни филмови приказивани у оквиру филмског журнала насловљеног Колекција борбених филмова – Боевой киносборник. Током 1941. и 1942. године снимљено је укупно петнаест ових журнала у којима је приказано четрдесетак остварења.

Испрва снимани у Москви и Лењинграду, ови филмови су од краја лета 1941. године снимани углавном у Средњој Азији, у Алма Ати и Ташкенту, где су совјетски студији били измештени пред немачком офанзивом. У филмовима Кинозборника поред приказа пожртвоване и херојске борбе Совјета против окупатора било је и неколико који су за тему имали и рат савезника против Немачке – Британаца и Југословена.

Већ у другом Кинозборнику, с датумом 11. август 1941, међу пет кратких филмова приказаних у њему, емитован је и двадестоминутни филм Сто за једнога, редитеља Герберта Рапапорта. Радња овог филма одвија се, како се на његовом почетку каже, „у једном од градова Југославије, поробљене од немачких фашиста“.

Филм почиње сценом у којој два немачка војника током полицијског часа на улици наилазе на један љубавни пар и почињу да га малтретирају. Када један од Немаца покуша да силује девојку, младић му се супротставља, у кошкању девојка отима од војника пиштољ и убија војника.

Окупаторске власти доносе наредбу да се спроведе одмазда. Наредба гласи „Сто за једнога“ – сто цивила ће платити животом смрт једног немачког војника. У покушају да спрече одмазду, младић и девојка се предају признајући кривицу, међутим, Немци их само прикључују осталим таоцима и воде на стрељање ван града. Када стигну до места одређеног за егзекуцију, таоци нападају војнике, ослобађају се и беже у шуму где се придружују партизанима.

Овај филм је премијерно приказан 11. августа 1941, недељу дана пре него што ће Немци, с циљем гушења устанка у Србији који се ширио, на Теразијама у Београду обесити тела пет српских родољуба и два месеца пре него што ће немачки окупатор заиста почети са одмаздама „сто за једнога“. Опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији Франц Беме је 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Уследиће, поред осталих, масакри у Крагујевцу и Краљеву у којима је стрељано пет хиљада цивила.

Ноћ над Београдом

Исте јесени 1941, у далеком Ташкенту, у режији Леонида Лукова сниман је филм с темом из окупираног Београда, насловљен Ноћ над Београдом. Први пут је у приказан у осмом Кинозборнику, 7. фебруара 1942. године.

Радња филма почиње на руском фронту. Тамо се међу црвеноармејцима нашао и један Србин, бивши припадник покрета отпора из Београда. Он је насилно мобилисан у Вермахт и послат на Источни фронт, где је дезертирао и предао се совјетској војсци. Он сада окупљеним војницима прича догађај из окупираног Београда.

Уводне кадрове Београда прати песма са стиховима: „Спаљен је и срушен Београд / камење вришти за освету.../ мој град је страдао у великом рату, / али народ ће изборити победу.../ срећни људи ће певати... / мој вољени слободни Београд...“

Следе сцене у којима немачке патроле на београдским улицама хапсе и убијају илегалце, а затим како двојица бахатих војника малтретирају Мирка, власника једне београдске кафане који пред окупатором није показао дужну понизност. Када немачки војници Мирка назову Јеврејином, он им хладнокрвно одговара да није Јеврејин већ Србин, на шта му ови, уперивши у њега оружје, кажу: „Фирер ће вам свима подићи споменик на главном тргу, а на твом ће писати: 'Овде лежи грозна српска свиња која није разумела величину германске расе'.“

Кафеџија Мирко се тада позива на заштиту војног команданта града, оберлајтанта Фишера, који станује на спрату његове крчме, и они га поштеде.

У следећој сцени видимо Фишера који је у собу довео локалне музичаре да га разоноде. Музиканти му пркосно свирају мелодију песме о спаљеном Београду с почетка филма, на шта Фишер бесно каже: „Зашто музикант не плаче? Ти не поштујеш немачке официре, данашњи музикант мора да свира уз сузе.“

Београд у Ташкенту

Испоставља ce да Мирко није обичан кафеџија, већ вођа покрета отпора у Београду. Под његовим вођством, београдски илегалци у маниру Отписаних узимају Фишера за таоца, а онда проваљују у зграду Радио Београда. Мирко улази у студио и уживо чита проглас „Словенског комитета“ из Москве којим се сви словенски народи позивају на борбу против окупатора.

„Слушајте ме, Срби, Хрвати, Црногорци, сви Словени – саслушајте ме... Данас у Москви  устали су наши другови, представници угњетених народа свих словенских земаља... Устајте и ви на борбу против германског фашизма... Београд је зверски разрушен, крв за крв, смрт за смрт!... Народи Совјетског Савеза и Црвена армија су с нама, с нама су све демократске земље, читаво напредно човечанство. Устаните у борбу за ослобођење, против хитлеризма! Смрт фашистичким бандама Хитлера и Мусолинија, тим убицама словенских народа! Живела наша победа над крвавим хитлеризмом!“

Мирко с илегалцима затим одлазе, а спикерка, коју игра Татјана Окуњевска, закључава се у студију, стаје пред микрофон и почиње да пева пркосну песму „Ноћ над Београдом“, са рефреном:

Пламен беса у грудима гори,
пламен беса у поход нас води,
спреман је час обрачуна:
смрт за смрт, крв за крв,
у бој Словени, зора ће сванути!

У том, стижу немачки војници и убијају спикерку, али њена песма даље одјекује уз кадрове који приказују народ који се масовно диже на устанак.

Речи песме из филма „Ноћ над Београдом“ написао је Борис Ласкин, аутор многих популарних совјетских песама, док је мелодију написао Никита Богословски, композитор, поред осталих, и познате песме Тамна је ноћ, компоноване на стихове Владимира Агатова.

У филму Ноћ над Београдом, као ни у Сто за једнога нема никаквих идеолошких конотација, нигде се не спомиње комунизам, већ се братски словенски народи позивају на борбу против хитлеризма који свим Словенима прети истребљењем.

Нема ни националних конотација. Иако су јунаци филма Срби, позив на устанак упућен је и Хрватима и Црногорцима, а у самој песми „Ноћ над Београдом“ каже се, поред осталог: „Хрватско небо мило, стење карпатских гора, грозном се куну силом, непријатељу пружиће отпор.“

Песма „Ноћ над Београдом“ надживела је и рат и филм за који је написана. Свој нови живот започеће у – ослобођеном Београду.

Београдска премијера

Октобра 1944. године, неколико дана пошто су борбе за ослобођење Београда завршене, у Народном позоришту, испред кога тек што је била ископана гробница у којој су сахрањени погинули црвеноармејци, организована је приредба за совјетске и југословенске војнике.

Ову приредбу је у репортажи за московску Правду описао Константин Симонов, писац, песник и новинар, код нас најпознатији по песми Чекај ме, ја ћу сигурно доћи, коју је рецитовао Раде Шербеџија и певао Тома Здравковић.

У публици су, пише Симонов, били партизани и црвеноармејци, али и неколико српских свештеника у првом реду, у црним ризама и с великим крстовима на грудима. Врхунац вечери у Народном позоришту био је наступ Рускиње по имену Дусја Жељабова.

Дусја је 1941. радила као расветљивачица у филмском студију у Ташкенту где је сниман филм Ноћ над Београдом, да би се у пролеће 1942. пријавила у Црвену армију као добровољац, и на крају стигла с њом до Београда. Како је певачица оркестра који је требало да наступи у Београду погинула у борби три месеца раније, за приредбу у Народном позоришту заменила ју је Дусја.

Она је те вечери уз пратњу хармонике отпевала неколико песама, а онда, затворених очију, присећајући се снимања филма прве ратне године у Ташкенту, и песму „Ноћ над Београдом“.

„Завршила је песму и отворила очи; публика је ћутала као омађијана“, пише Константин Симонов. „А онда се догодило нешто што Дусја никада до тада није видела. Људи су почели да пљешћу. Пљескали су све јаче и јаче. Затим су почели нешто да вичу и један по један да устају и даље пљешћући. Дусја је схватила да неће отићи са позорнице док ову песму не отпева још једанпут. Попут детета је подигла руке пред усклицима и аплаузима који су одјекивали. Дворана је на то заћутала исто онако изненадно и покорно, као што је изненада и силовито претходно устала на ноге...

'Ова песма', рекла је тада Дусја начинивши корак напред, 'настала је због филма о вашем Београду. Снимили смо тај филм пре три године, врло далеко одавде, у евакуацији. Немци су тада већ заузели Харков и били су близу Москве. Али ми смо тај филм ипак cнимили. Тада сам радила у филмском студију...'

Као да се тада постидела због тога што је поменула себе, начинила је корак уназад и рекла збуњено:

'Ево... певаћу поново.'

И поново је почела да пева.

На великој позорници Народног позоришта у Београду стајала је мала, ружњикава девојка у војничкој блузи и грубим чизмама од кирзе, и несигурним, звонким и ломним гласом певала песму 'Ноћ над Београдом'.

А у сали су сви плакали. Плакали су ти људи, бивши партизани који су три и по године не једном гледали смрти у очи.

Кад се сада присећам ове вечери, Дусја можда и није баш добро певала. Али људи су плакали.

Ето то је, у ствари, све што сам хтео да кажем.“

Симонов на крају чланка позива надлежне совјетске службе да када буду слали филмове у Југославију обавезно пошаљу и Кинозборник са филмом Ноћ над Београдом: „Можда тај филм и није добро снимљен, али у њему је очито и снага наде и дар предвиђања. А то је оно што дира људска срца, као и највећа уметност.“

Филм у Београду

Дусјин наступ у Народном позоришту, након кога је песма „Ноћ над Београдом“ почела да се пева у ослобођеној престоници, и Симоновљев чланак о београдској приредби објављен децембра 1944. године у московској Правди, скренули су пажњу и на песму и на филм.

Совјетске власти позвају Татјану Окуњевску, глумицу која је у филму глумила спикерку и која је отпевала песму, да је поново сними у студију. Песма је и у СССР-у и у ослобођеној Југославији, али и у целој Источној Европи, муњевито постала велики радијски хит.

На таласу популарности песме, већ почетком 1945. године договорена је дистрибуција филма Ноћ над Београдом, а ускоро је уследио и званичан позив да глумица и певачица Татјана Окуњевска присуствује југословенској премијери филма и одржи концерт.

Совјетске власти тада одлучују да Окуњевској организују турнеју у свим земљама куд је прошла совјетска војска – у Бугарској, Румунији, Југославији, Мађарској, Чехословачкој, Аустрији, Пољској и Немачкој. У сваком месту на турнеји биће приказан један од филмова у којима је Татјана Окуњевска играла – Ноћ над Београдом, Александар Пархоменко или Било једном у Донбасу, а након пројекције ће се одрђати и њен солистички концерт.

О томе како је ова турнеја одредила судбину Татјане Окуњевске, она сама ће сведочити у аутобиографији Татјанин дан, објављеној у Русији 2002. године.

У овој књизи Окуњевска описује свој живот и говори о догађајима чија се веродостојност делом доводи у питање. Нешто од овога што следи свакако се одиграло, а да ли баш онако како Татјана Окуњевска описује у својим мемоарима, не може се са сигурношћу утврдити.

Совјетска звезда

Татјана Кириловна Окуњевска рођена је 1914. године, у месту Завидово у Московској губернији. Са седамнаест се удала за студента режије Дмитрија Варламова, каснијег Ејзенштајновог асистента и познатог редитеља научно-популарних филмова. С њим је 1933. добила ћерку Ингу, али се убрзо потом од њега растала.

Године 1934. снимила је први филм, Дунду по Мопасановој причи и у режији Михаила Рома, да би већ следеће године добила главну улогу у комедију Врели дани. Улога у овом филму учиниће је совјетском филмском звездом. Друсна, једра, пуна живота, ликом и стасом била је оличење узорне комсомолке.

Након Врелих дана Окуњевска почиње да наступа и у позоришту, а затим 1936. снима филм Последња ноћ, након чега се њена филмска каријера нагло гаси пошто су у Стаљиновим чисткама 1937. нестали њени отац и баба, а она била стављена на црну листу. 

Три године касније удаје се за утицајног совјетског књижевника Бориса Горбатова, партијског секретара Савеза писаца СССР-а, и њена филмска каријера се наставља.

Управо је филм Ноћ над Београдом означио њен повратак на сцену. За њим ће уследити ратни наслови Александар Пархоменко (1942) и Било једном у Донбасу (1945), који су обновили њену некадашњу славу. Позоришна представа Сирано де Бержерак у режији Серафиме Бирман, у којој је играла Роксану, главну ролу, постао је московски позоришни хит.

Крајем рата Татјана Окуњевска има статус државне уметнице првог реда, уз све привилегије које с таквим статусом иду, укључујући и дружење с високим партијским функционерима.

Уочи југословенске турнеје, Окуњевска добија позив да пред партијским вођама одржи концерт у Кремљу, али после поноћи, што је било уобичајено доба за разоноду совјетских моћника.

Окуњевска одлази у Кремљ, али концерт није одржала. У својим сећањима описује мучну сцену – те ноћи ју је силовао свемоћни шеф НКВД-а Лаврентиј Берија.

Београдски концерт

Септембра 1945. године Окуњевска са својим супругом стиже у Југославију.

Филм Ноћ над Београдом већ је дистрибуиран у земљи и она је дочекана као велика звезда, што је за њу изненађење. Чини јој се да су је Југословени помешали с Марлен Дитрих и Гретом Гарбо, пише у својој аутобиографији. Наступа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Титограду, Скопљу и Београду. Предусретљив домаћин и водич на југословенској турнеји био јој је Радован Лалић, слависта и уредник културне рубрике Борбе.

У разговору са београдским новинарима Борис Горбатов је рекао да је њега и његову супругу довела љубав коју сваки совјетски човек осећа према народима Југославије и жеља да упознају, како је рекао, људе нове Титове Југославије и разгледају земљу чији су се синови четири године тако предано борили против немачких фашистичких окупатора. „Од свих земаља света, од свих народа у Совјетском Савезу највише воле Југославију и Југословене“, рекао је Горбатов. „У Совјетском Савезу завиде онима, који су посетили Југославију. Нема тога који не жели де дође у вашу земљу. Сви они који су били у Југославији, враћају се у Совјетски Савез као југословенски родољуби.“

Београдски концерт Татјнае Окуњевске био је главни догађај на југословенској турнеји.

У публици је у првом реду седео маршал Тито с читавим генералштабом. Концерт је завршен овацијама. Песму „Ноћ над Београдом“ Татјана Окуњевска отпевала је на бис три пута. Бина је била затрпана цвећем.

Сутрадан је добила позив на ручак у Белом двору, Титовој новој резиденцији. У књизи се Окуњевска сећа првог сусрета с Титом.

„Обична капија, и иза ње према мени иде маршал у цивилном оделу – на концерту је био у униформи – са баштенским маказама и управо одрезаним црним ружама, уз ногу му је леп овчарски пас који очима пиљи у мене.

'Сада ћемо да проверимо како се ви односите према мени. Ако лоше, Рекс ће Вас одмах пред мојим очима раскомадати!'.“

Окуњевска у Татјанином дану описује Тита, његов велики прстен с црним брилијантом који му, како јој је рекао, доноси срећу, затим чланове његовог генералштаба присутне на ручку – „сви млади, високи, лепи, у дивно сашивеним униформама“.

Међу њима је и Владимир Владо Поповић с надимком Шпанац, предратни питомац НКВД-ове школе, шпански борац, партизански генерал, први амбасадор нове Југославије у Москви и Титов човек од највећег поверења.

Атмосфера је била весела, опуштена, Тито се Татјани удварао, како она пише у својој књизи, а ручак који је послужен изненадио ју је обилатошћу, за разлику од скоро сиротињског какав јој је послужен у Црној Гори. Сећаће се Окуњевска касније и „шармантног Ђиласа“ и других југословенских комуниста, сасвим другачијих, како пише, од совјетских којима је била окружена.

За дедињски пријем у част совјетске глумице и Титову заинтересованост, наравно, зналe су и совјетске службе.

Татјана напушта Београд, наставља турнеју по Источној Европи, а по повратку у Москву Берија је поново силује, пише у Татјанином дану. Она је понижена и посрамљена. „Што не причаш како те је дочекао југословенски маршал“, пита је Берија цинично. „Лепотан, а?“

Валцер с Титом у хотелу „Метропол“

Крајем маја 1946. године Тито долази у дводенедељну посету Москви. О овој посети и атмосфери у којој одржана исцрпно пише Ђилас у Разговорима са Стаљином. Књига Татјанин дан евоцира је на другачији, чини се доста слободан начин. Совјетска глумица у књизи наводи и једну епизоду у којој је она наводно одиграла главну ролу.

Наиме, у Титову част, по речима Окуњевске, организован је пријем у московском хотелу „Метропол“. На пријем је дошла с мужем, Борисом Горбатовом.

На прве звуке валцера, Тито јој прилази и праћен погледима присутних моли је за плес. Он је у маршалској униформи оперваженој златом, а она у „сомотској хаљини боје крви“, пише Окуњевска у својој књизи. „Нисам могла да претпоставим да један маршал тако сјајно плеше“, каже, „као царски официри што су плесали“.

Окуњевска потом описује разговор који су она и Тито наводно водили током плеса који су плесали сами на подијуму, окружени погледима званица.

Док плешу, Тито јој на уво тихо говори:

„– Ево, коначно вас држим у загрљају. Мислио сам да вас никада нећу дочекати, чак ни моји обавештајци нису могли да вас пронађу. Ја сам лично удесио овај пријем и бринуо се да ли ћете бити слободни да дођете. Сутра играте у Сирану, могу ли да дођем да вас гледам у позоришту?

– Шта је с вама! У нашем позоришту нема званичних ложа, они би растурили позориште да би вас свеједно примили, и све би то отишло до Централног комитета.

– Онда дозволите, позваћу позориште да с вашом представом дође к нама у Југославију... А сада, молим вас, наставите да се осмехујете и слушајте ме, другу могућност да разговарам с вама нећу имати... Ви сте ми неодољиво потребни, ја без вас не могу ни да живим, ни да постојим, сада већ одавно, од када сам вас у рату видео у Ноћи над Београдом, ја сам био тај који је наредио амбасадору да вас позове у Југославију! Смешкајте се, молим вас, као да ћаскамо о ситницама. Ја знам све о вашој породици, али чак и када бисте се ви сагласили да будете моја жена, међу нама су непремостиве препреке: ја немам права да се вама оженим, у земљи су смутна времена и ја се никако не бих могао оженити странкињом, па још Рускињом, видите како се мењају односи Русије према нама после рата, па просудите како би то изгледало да вас оженим. Али ја вас позивам у моју домовину Хрватску, ми ћемо за вас у Загребу, који вам се толико свидео, изградити студио, моћи ћете да снимате шта желите, језик ћете научити, а у прво време ће вам преводити. Све сам смислио. Ви сте видели како вас је примио народ у Југославији, заборавићете све тешкоће.

– Не могу да одем из своје земље... Али имам идеју: преселите се ви код нас, а ми бисмо вам припремили неко топло месташце у ЦК! Осмехујте се! Као да говоримо о безначајним ситницама!

Он се насмејао.

Била сам задихана од валцера, узбуђења, напора.

– Молим вас, мислите на мене, размислите добро о свему, и ако ја не будем дошао још једном да вас загрлим, макар у плесу, ви своју одлуку реците Владу, амбасадору, с којим сте се већ упознали, ја њему апсолутно верујем.“

Када је плес завршен, прича Окуњевска, Тито ју је отпратио до њеног мужа Бориса Горбатова, који је сијао од среће. „Било ме је срамота када је Борис поскочио и улизички нам потрчао у сусрет својим ситним корачићима“, написала је Окуњевска. Односи између супружника одавно, по њеним речима, нису били добри.

Сутрадан су Татјану позвали из њеног позоришта и рекли јој да их је звао лично маршал Тито и распитивао се да ли може да дође на представу Сирана, а кад му је речено да протокол то не дозвољава, Тито је онда упутио позив позоришту да гостује у Југославији. Требало је само добити дозволу совјетских власти.

Окуњевска је увече наступила у Сирану. У публици није био „њен маршал“, како су је у позоришту већ задиркивали. Али био је ту југословенски амбасадор Владимир Поповић.

Након завесе, на позорницу су изнели огромну корпу са две стотине црних ружа. Публика је била затечена. То није био уобичајен поклон глумици у московским позориштима. На поруци закаченој за корпу писало је: „Ове руже нису убране мојом руком, али јесу у оном врту, пре неколико сати... Ја стално мислим на вас, а ни ви никада нећете моћи  да ме сасвим избришете из свога срца...“

Татјана и Тито се више нису видели. Гостовање њеног позоришта у Југославији совјетске власти нису дозволиле.

Лепи Црногорац

Након епизоде у „Метрополу“, амбасадор Владо Поповић наставља да позива Окуњевску у Југославију. Маршал тражи од ње да дође, говорио јој је, али Окуњевска то не жели. А онда, након неколико сусрета, амбасадор и глумица, како у својој књизи пише глумица, започињу страсну љубавну везу.

Окуњевска се заљубила у лепог и кршног Црногорца „с невероватним христоликим очима какве имају готово сви Јужни Словени, и дивним, искреним, добрим рукама“, како га описује. И амбасадор је, каже, до ушију заљубљен. „Опрости ми све – и нетактичност, и уплитање у личне односе с маршалом“, говорио јој је Поповић. „Изгубио сам главу, волим први пут, волим те свим својим бићем, непромишљено, још од првих кадрова филма у коме сам те видео...“

„Опијеност... опсесија... Топим се у његовим христоликим црногорским очима...“, сећала се касније Окуњевска своје, како каже, највеће животне страсти.

С временом њихова веза постаје све компликованија. Поповић јој наводно нуди брак, али она не може да се разведе. Амбасадор чак позива на разговор несрећног Бориса Горбатова како би разрешио мучну ситуацију... Узалуд.

У међувремену, односи Југославије и Совјетског Савеза постају све лошији. Након Резолуције Информбироа, совјетски тенкови су на границама Југославије, а Константин Симонов потписује памфлет у коме Тита упоређује с Гебелсом и назива га издајником и западним шпијуном. 

Веза Татјане Окуњевске и Владимира Поповића се прекида. Године 1948. Поповић је опозван из Москве. Након тога ускоро одлази за амбасадора Југославије у Вашингтон, а Татјана Окуњевска – у логор.

У процесима против „информбироваца“ у Југославији помињала су се и имена Татјане Окуњевске и њеног супруга Бориса Горбатова у контексту пријема и пијанки у њиховом московском дому за полазнике московске више војне академије „Ворошилов“ и врбовања југословенских официра за совјетске службе.

Песма „Ноћ над Београдом“ скинута је са свих радио станица и у Совјетском Савезу и у Југославији и временом је пала у заборав.

Од звезда до логора

Септембра месеца 1948. по Окуњевску у њен стан долази тајна полиција. Налог за хапшење потписао је, како наводи у својој књизи, Беријин наследник на месту шефа полиције Виктор Абакумов.

Абакумов, бивши шеф СМЕРШ-а („Смрт шпијунима“) био је не само бруталан егзекутор каквог га описује Солжењицин у Првом кругу већ и опседнут глумицама и певачицама. Окуњевска је једном одбила његово насртање и ошамарила га. Сада ју је послао у злогласну Лубјанку, под оптужбом за издају, противдржавно деловање, везе са странцима, београдски пријем на коме је наводно играла гола на столу пред Титом, и планирано бекство у Југославију...

Истрага је трајала тринаест месеци и Татјана Окуњевска је на крају осуђена због антисовјетске агитације и пропаганде на десет година затвора. Шаљу је у гулаг, најпре у Степлаг у Казахстану, а затим Вјатлаг у Кировској области. Док је она у логору, 1953. умире Стаљин, крајем године убијен је Берија, следеће Абакумов.

Године 1954. умире и њен муж Борис Горбатов. Ништа добро о њему Окуњевска у својим мемоарима није написала, презирала га је док су били у браку. Константин Симонов је поводом смрти Горбатова, чији је пријатељ био, написао песму о Окуњевској, описујући је као лењу, хистеричну и лажљиву.

Након пет логорских година, Окуњевска је пуштена на слободу. Покушава да се врати глуми, али неуспешно. Оптужује Константина Симонова да сплеткари против ње. До краја седамдесетих наступа као певачица, а на концертима пева и мексиканске и аргентинске песме.

Накратко је у браку с грузијским глумцем Арчилом Гомијашвилијем, који ће се касније прославити у улози Остапа Бендера у екранизацији Дванаест столица Иљфа и Петрова из 1971. године. Од осамдесетих година игра на филму и телевизији, али углавном епизодне улоге.

С падом СССР-а, међутим, њено име почиње чешће да се појављује у руским медијима. Некадашња дива совјетске кинематографије добија закаснеле почасти, новинари с њом раде интервјуе а о њеној судбини се снимају документарни филмови.

Татјана Окуњевска је имала 86 година када је отишла на пластичну операцију затезања лица. Операција се искомпликовала, она је добила хепатитис Ц, затим цирозу јетре, па рак костију. Две године проводи у кревету, не примајући никога. Умрла је 15. маја 2002. године.

Када је 2005. постхумно изашла њена аутобиографија Татјанин дан, Татјанина ћерка Инга, удата за Виктора Суходрева, преводиоца за енглески Хрушчова, Брежњева, Косигина, Андропова и Горбачова, изјавила је да у мемоарима њене мајке има веродостојних чињеница, али и доста претеривања и конфабулирања, те да њеној мајци не треба веровати баш све што је у књизи написала.

Титових црних ружа Инга се није сећала. Поповићевих букета – да.

Песма „Ноћ над Београдом“, која је променила судбину Татјане Окуњевске, последњих година захваљујући Јутјубу изронила је из вишедеценијског заборава.

Готово све што знамо о деловању усташког покрета између два рата као и о њиховој улози у убиству краља Александра Карађорђевића које се догодило 9. октобра 1934. дугујемо др Владети Милићевићу, водећој личности међуратне југословенске обавештајне службе. Последњих година, његово име почело је да се појављује у филмовима, серијама и књигама које су се бавиле међуратним темама и судбином краља Александра Карађорђевића. 

Село Самаила

Моја породица потиче из истог села као и Владета Милићевић. Самаила су просторно (2.400 хектара) и по броју становника (око 1.500) највеће село краљевачке општине које се налази на старом путу Краљево-Чачак. Према књизи Драгољуба  В. Корићанца „Надибар-1“, објављеној 1992. године, насеље под овим именом помиње се први пут у једном запису из 1540. године где се каже да су „поп Мијо и ђак Вук преписали четворојеванђеље из села Самаиле“.

Из овог списа види се да су Самаила постојала као насеље још у XVI веку, али су као и друга из свог окружења била у саставу великог турског спахилука, па се у турским катастарским пописима као самостално село не помиње. Као насеље под именом Самаии помиње се и у старим аустријским картама из 1718. године, када је после Пожаревачког мира дуж Западне Мораве успостављена граница између турске и аустријске царевине.

Порекло имена села није никада тачно утврђено, али оно звучи некако библијски, како то говори један мој пријатељ. Јасно је да је име настало давно, у средњем веку. Истина, на град истог имена наишао сам у Оману. Наша породица, поред још неколико, како је навео Драгољуб Корићанац, убраја са међу староседеоце који истрајавају од настанка места.

На платоу Војног музеја у Београду стоји споменик војнику Владимиру Ђековићу из Самаила. Споменик је овде вероватно донешен да би био сачуван. Међутим, о њему нико не брине , па је једна страна у потпуном распадању. Текст на споменику гласи:

„Овај Споменик показује име Владимир Ђековић из Самајла бивши војник 1 класе 111 чете карановачког батаљона кој поживи 22 г. а погибе у Куршумли 26. декембра 1877 год. борећи се с Турцима за веру јочество србско а под вла витешког књаза М-Обреновића!  Овај споменик подиже му уцвељена мајка његова Јајнка (Јаника).“ 

Атентат без преседана

Основна школа у Самаилима постоји од 1892, дакле тачно 130 година. У тој школи учитељи су били отац и мајка др Владете Милићевића, Недељко и Даринка. У матичној књизи рођених цркве у Ласцу (инв.бр.7, стр. 297, Архив Краљева) стоји да је Владета Милићевић рођен 21. маја 1898. и да је био треће дете својих родитеља. Старија од њега била је његова сестра Милица, рођена 1895. Кум на венчању и крштењу деце био је порезник из Краљева, Милутин Веснић.

Милићевић је током Првог светског рата школован у Француској, а после рата почео је да ради у Министарству унутрашњих послова, одакле је брзо упућен као полицијски аташе у Беч, где је пратио развој и деловање реваншистичких и ревизионистичких покрета. Ту је доспео у контакт с франковачким круговима, који ће нешто касније бити важан ослонац у деловању усташког покрета. Следећи кретање усташа, прешао је у Рим, где се темељно инфилтрирао у усташки покрет, са мрежом доушника у самом врху покрета, тако да је готово инстантно био обавештен о њиховим плановима.

Отуда је Милићевић у више наврата, континуирано од лета 1934. па све до дана атентата, извештавао Београд о плановима за убиство краља Александра Карађорђевића. Биће то – атентат без преседана. За атентат на краља Александра, Милићевић је рекао да „у светским полицијским аналима, не постоји ниједан атентат о коме се унапред више знало, а да је, касније, успео!“ Пет месеци пре атентата добио је прве податке о његовим припремама у усташком штабу.

Друго обавештење добио је краљев први ађутант, дивизијски генерал Милан Јечменић, који је у лето 1934. године боравио на опоравку у Бад Гаштајну у Аустрији. Приликом његовог повратка у земљу, септембра, обавестио га је југословенски војни аташе из посланства Краљевине Југославије у Бечу, „да усташе врше припреме за атентат на Његово краљевско величанство приликом предстојећег путовања у Бугарску и Француску“.

Треће, најконкретније упозорење, доставио је загребачки Јеврејин, др Владимир Сакс Петровић, који се рано придружио усташама, те је после успостављања НДХ добио звање „почасног аријевца“, иако је био доушник краљевске полиције. 

Наредбе Анте Павелића

На сам дан краљевог одласка из Београда, 2. октобра, Милићевић је министру унутрашњих послова Живојину Лазићу показао две наредбе Анте Павелића о ликвидацији југословенског краља. Лазић је одмах отишао код председника Владе, Николе Узуновића захтевајући да се одмах пошаље 50 полицајаца у Француску који би штитили краља. Узуновић је послао Лазића краљу, јер сам није смео да одлучи да издвоји 20.000 долара из буџета, колико би та акција коштала. Краљ је подржао Узуновића, хвалећи при том француску полицију.

Београдска полиција обавестила је француску полицију о припремама атентата и послала списак осумњичених особа које је тражила да буду протеране, а међу њима била су и двојица будућих атентатора. 

Краљу Александру су на дан пристајања у Марсеј, 9. октобра после подне, саопштили најновију Милићевићеву информацију да ће атентатори (њих пет или шест) покушати атентат у Марсеју, а да је друга група отишла у Париз да тамо покуша атентат, ако не би успели они на обали. Због тога су забринути предлагали Александру да се не искрцава него да остане на броду док се не предузму све мере безбедности или да уплове у ратну луку Тулон. Александар, изморен путовањем и резигниран, одговорио је да је сад прекасно за све то. Исто тако је већ раније, приликом облачења адмиралске униформе, одбио молбу свог собара Зечевића да навуче заштитни панцир што би му том приликом сигурно спасило живот.

И у Марсеју су југословенски посланик у Паризу, Мирослав Спалајковић, маршал двора, генерал Александар Димитријевић и конзул у Марсеју Светислав Лазаревић расправљали са домаћинима проблем безбедности југословенског краља. Домаћини су их уверавали да нема разлога за страховање, иако је полицијско обезбеђење сведено на минимално. Генерал Димитријевић у свом каснијем сведочењу тврдио је да је пратња од 12 моторциклиста уклоњена након наређења из кабинета француског министра Албера Сароа.

Главни организатор атентата на краља Александра био је Еуген Дидо Кватерник који је био под директном командом Анте Павелића. Павелићу је наређења издавао специјални виши саветник у ОВРА, др Ерколе Конти.

Павелић је живео и радио у Италији под високом Мусолинијевом заштитом, а „Дуче“ је наоружавао и хранио око 340 усташа у логорима на италијанској територији. Италија је била земља која је стајала иза Александровог убиства, а не Мађарска која је за то оптужена у Лиги народа. То скретање кривице с Рима извели су Британци и Французи, јер су промашено веровали у могућност привлачења Италије на своју страну и избегавање рата који је убрзо покуцао на европска врата.

Политички спектар за избегавање рата кретао се од пацифизма до поновног наоружавања. Напетости између Југославије и Мађарске расле су ка врхунцу. Европским силама више није било ни на крај памети да утврде истину и осуде организаторе атентата.

Први задатак био је да се цео догађај заташка. У томе су водећу улогу играле Француска и Велика Британија, односно министар Лавал и државни секретар Ентони Идн.

Уколико би Југославија изашла у Лиги народа са доказима који би били оптужујући за Италију, Бартоув план приближавања Италији био био окончан. Лавал је демонстрирао потпуно политичко слепило, не разумевајући да после убиства творца плана, министра Бартуа, и једног од најважнијих ослонаца тог плана, краља Александра, ни сам план неће бити могућан. 

Злочин и његова позадина

Своју слику о атентату на југословенског краља, а затим каснију истрагу и заташкавање истине о њему, Владета Милићевић дао је у књизи „Убиство краља у Марсеју – злочин и његова позадина“. „Пиратско“ издање ове књиге појавило се негде на почетку 2000. али ће се ускоро, уз ауторска права, појавити на српском језику уз обимно пратеће истраживање у издању Клуба „ПЛУС“ из Београда.

Ова књига, иначе, била је у центру великог хладноратовског заплета крајем 50-их година прошлог века. Први пут је на Милићевићеву књигу пажњу скренула Фикрета Јелић Бутић у свом раду „Прилог проучавању дјелатности усташа до 1941“, који је објављен 1969.  У уводу у овај рад, у којем се набрајају значајнији извори о развоју усташког покрета, Милићевићева књига није ни поменута. Она се наводи тек касније на неколико места, у фуснотама. То је на неки начин и разумљиво, јер је она користила материјале органа унутрашњих послова социјалистичке Југославије, који су тада већ били „обогаћени“ бројним иследничким материјалима над значајним личностима из усташког вођства, а у предратним материјалима били су и  Милићевићеви извештаји из Рима, Беча и Париза. Фикрета Јелић Милићевићеву књигу, али на немачком, први пут помиње у фусноти 44, набрајајући литературу у вези са убиством краља Александра Карађорђевића.

Пун значај Милићевићева књига наћи ће у обимним истраживањима др Богдана Кризмана „Анте Павелић и усташе“, (1978), „Павелић између Хитлера и Мусолинија“, (1980), двотомној књизи „Усташе и Трећи рајх“, (1983) и у књизи „Павелић у бјекству“, (1986). 

Каријера Ханса Шпајдела

Милићевићева књига појавила се у оквиру обновљене интернационалне контроверзе која се развила педесетих година поводом убиства краља Александра у Марсеју. Официјално гласило источнонемачке Радничке партије, „Neues Deutschland“ започело је у мају 1957. нову дебату о позадини убиства југословенског краља, наводећи да су иза свега стајали Хитлер и тадашња нацистичка Немачка.

На насловној страни листа од 23. маја 1957. главни текст био је „NATO General Speidel organisierte Königs – und Ministermord“. Као доказ за такву тврдњу понуђено је да је помоћник немачког војног аташеа у Паризу, Ханс Шпајдел, извео операцију „Тевтонски мач“, што је било шифровано име за атентат на краља Александра.

Лист је већ 15. фебруара 1957. ставио на знање да се бави судбином овог Хитлеровог генерала. Тада је на насловној страни листа објављено да је његово именовање за команданта НАТО-а у Европи „увредило Француску“.  Иста насловна страна донела је и текст о „тајним Рокфелеровим документима“ у којима је он америчком председнику Ајзенхауеру, наводно, доставио „цинични план“ о „овладавању светом“ преко привредне помоћи.

Шпајдел је имао запажену војничку каријеру у Хитлеровој војсци да би после рата био блиски саветник Конрада Аденауера. Остало је забележено да је анализирао опције за поновно наоружавање Немачке. Посебан куриозитет је да је био пријатељ са познатим немачким писцем, Ернстом Јингером. Они су се упознали као окупациони војници у Паризу 1941.

Нешто касније, источнонемачко руководство показало је нове доказе за ове тврдње – наводну преписку Ханса Шпајдела и Хермана Геринга у којој Шпајдел тврди да су све припреме за атентат на југословенског краља завршене и даје се тачна маршрута његовог кретања. Документи су представљени на конференцији за штампу која је имала велики одјек у Европи.

„Neues Deutschland“ је 19. јула 1957. посветио читаву насловну страну атентату на краља Александра, илустровану сликом атентата и копијама докумената уз тврдње да је Шпајдел био укључен у њега.

Тевтонски мач

Истражујући дубље мотиве и позадину за укључивање Хитлерове Немачке и генерала Шпајдела у убиство југословенског краља, недељник „Der Spiegel“ је пронашао да су Совјети први пут „лапидарно поменули“ помоћ атентаторима од стране „обавештајних органа немачког Вермахта“ у „Историји дипломатије“ која је објављена одмах после рата.

Када је источноберлински издавач „Конгрес“ крајем јесени 1950. припремао брошуру о „Титовом фашизму“, немачка улога у атентату такође није поменута. Уместо тога, одједном су заједно са „хрватским Павелићевим фашистима“ доведени у везу са атентатом и – „југословенски троцкисти на челу с Титом“.

Материјал за ту документацију припремио је, како наводи магазин, „поручник Касановић“, али је вероватније да је исправно презиме „Косановић“. Косановић  је био обавештајни официр југословенске војске, а касније и код партизана, а тада, наводи „Шпигел“, био је на челу источноберлинског „Комитета за подршку југословенској ослободилачкој борби“ чији чланови су повремено помагали и били саветници у писању и објављивању антитиоистичких памфлета. 

У том материјалу Шпајделово име није такође поменуто. Оно је први пут употребљено од стране пропагандног шефа источнонемачких комуниста, Алберта Нордена, који је био на челу „Одбора за немачко уједињење“ и убачено у Косановићеве документе. Таква верзија догађаја представљена је крајем јесени 1956. функционерима француских синдиката, који је нису употребили онако како су то претпостављали они који су им дали ту причу. Французи је нису објавили, него су је доставили својим пријатељима у Београду, који су заузврат радили на прикупљању документационог материјала у Берлину. 

Из овога произилази да је у ову целокупну операцију била укључена и југословенска страна и да је то био један од првих гестова отопљавања односа две стране које су биле непомирљиво сукобљене од 1948. и раскола Тито-Стаљин. На тај начин може делимично, али не потпуно, да се разуме зашто само Југославија од свих европских држава није поклонила никакву пажњу свему овоме, иако је била директно заинтересована и била субјекат целог догађаја.

У Југославији није приказан ни филм „Тевтонски мач“, нити је све до 1983. била преведена и објављена књига руског историчара Константина Волкова „Убиство краља Александра – Хитлерова завера“ која је штампана још 1964, једним делом и као одговор на Милићевићеву књигу.

Акција је настављена даље тако што је, према овим тврдњама, Источна Немачка снимила документарни филм „Тевтонски мач“, а Министарство одбране објавило је књигу „Тевтонски мач. Велика каријера малог шпијуна“ („Unternehmen Teutonenschwert. Die große Karriere eines kleinen Spions“, Берлин 1959).

Филм је добио прву награду на међународном фестивалу у Карловим Варима 1959. године. Шпајдел је настојао да забрани приказивање филма, посебно у Лондону, али је Градско веће тесном одлуком 59:58 гласало да се приказивање филма одобри. 

Крунски сведок

У контексту ове блоковске конфронтације на највишем нивоу, наћи се у јавности и име Владете Милићевића. Он и његова књига појавили су се као централни противдоказ Шпајделовог одговора и одбране од источнонемачких навода, а Милићевић је назван „крунским сведоком“ који је „годинама најближи познавалац марсејског краљеубиства“. 

Представљајући га, немачки магазин „Шпигел“ наводи да је као представник Југославије у Интерполу 12 година пратио трагове убица краља и људи у позадини и који је у својој тек објављеној књизи „Der Königsmord von Marseille“ непобитно устврдио да је убиство било дело хрватских фашистичких усташа. Њега је извео усташки вођа Анте Павелић уз помоћ и подршку италијанске тајне полиције. 

Недељник је навео Милићевићеве речи да је било довољно доказних материјала против Италије и Мађарске и да ниједна друга страна сила није била укључена. Власти у Берлину су подржавале истрагу, а председник берлинске полиције Хелдорф лично је учествовао у томе.  

„Шпигел“ наводи да Милићевић објашњава и како је могућно да поред доказа  Мусолинијевог учешћа буде могућно да „Панков“ (синоним за Источну Немачку), повеже Хитлера и Шпајдела са убиством краља Александра. „Француска дипломатија је тада тежила савезу са Италијом и Југославијом и зато је Мусолинијева улога у марсејској афери прећутана“, навео је „Шпигел“. 

Милићевићева књига објављена је у Бад Годебергу на више језика, а коштала је 8,80 немачких марака. Интересантно је да ова расправа није била укључена у саслушање о комунистичким пропагандним фалсификатима у америчком Конгресу, мада су бројни други случајеви из тог периода били предмет разматрања након извештаја који је поднео заменик директора ЦИА, Ричард Хелмс. 

Полицијски делегат

Изненадно поновно појављивање ове теме у европској јавности последица је чињенице да је Шпајдел, тада већ генерал, наставио своју војничку каријеру у Западној Немачкој и постао командант НАТО снага у Европи и остао до 1963.  После рата наставио је да се бави обавештајним пословима јер је од 1947. до 1952. водио обавештајну службу краља Петра Карађорђевића, са разгранатом агентуром у Латинској Америци. Ту је био у редовним контактима с Миланом Стојадиновићем који је био контакт са аргентинским председником Хуаном Пероном, али и са усташким челницима. Нарочито су га занимали његов доушник Анте Година и усташки поглавник Анте Павелић.

Анте Година је био Милићевићев доушник пре и после убиства Александра, када је био полицијски делегат у посланству Краљевине Југославије у Риму. Његове информације биле су од капиталне вредности. Заузврат, Милићевић је омогућио групи шверцера да и даље транзитно протурају своју робу преко Југославије, што је као фикција обрађено у серији Драган Бјелогрлића „Сенке над Балканом“.  

Све до 1956. године Владета Милићевић је делио судбину Петра Карађорђевића. Селио се с њим по париским и лондонским хотелима, живео у Кану и Ници, у његово име узимао новац на зајам, депоновао менице и заједно с њим трошио и расипао паре по монденским летовалиштима и баровима.

Дејствовао је и „полицијски“: бдео над безбедношћу бившег краљевског пара. Организовао је „гостовања“ Петра Карађорђевића по Европи и Америци, као када је у доба рата био његов телохранитељ у САД и Канади. Поред тога, помагао је бившег суверена и у његовом „политичком раду“ којим се, сада покојни последњи југословенски монарх, неко време покушавао бавити.

Наравно, одржавао је везу са француским „Другим бироом“ и британским „Интелиџенсом“, радио за њих информације и неке друге послове – о чему он подробно пише у својим забелешкама из тог периода. Тај период био је Милићевићева „лабудова песма“. Већ од 1953. до 1955. године, залази његова „звезда“ у емиграцији. Владета Милићевић тада сарађује на писању књиге, биографије Петра Карађорђевића („Живот једног краља“). Одмах после тога,  Милићевић је добио  отказ. Био је то почетак дубоког раскола у српској емиграцији у Европи која ће касније бити оштро подељена на „париску“ и „лондонску“ фракцију.

Милићевића је заменио бивши генерал Тодор-Тоша Милићевић, који није ни у каквом сродству са Владетом. Све послове којима се бавио ранији „министар двора“ преузима његов наследник, за кога се у емиграцији јавно говорило да представља „човека Друге управе“ француске обавештајне службе. Неки су чак протумачили Владетин пад сукобом двеју обавештајних служби око Петра Карађорђевића, британске и француске. У том сукобу Владета Милићевић је пао као „личност Интелиџенс сервиса“, а бивши генерал Тодор Милићевић дошао на његово место као експонент „Другог бироа“, који је на свом терену, у Паризу, славио победу.

Милићевићев повратак у земљу

Када је 1966. припремао друго издање своје књиге, Милићевића су непознате особе позвале на састанак у један од најлуксузнијих европских хотела, париски „Plaza Athenee“. Авенија Монтењ, која је добила име по француском писцу и филозофу Мишелу Монтењу, повезује две привлачне тачке Париза – Јелисејска поља и Плас д Алма. У тој авенији, налази се и овај хотел који је деценијама био стециште највиших светских кругова.

Историја зграде која обухвата три броја, од 23 до 27, у ствари је историја луксузног хотела „Плазе Атене“ у коме се од краја 19. века окупљају сви људи од имена и значаја у животу Европе. У дискретним салонима тог хотела, на првом спрату састајао се белгијски краљ Леополд са својом лепом пријатељицом Клео де Мерод, а ту је своје богате гозбе приређивао доцнији британски краљ Едуард VII као принц од Велса.

У „Плази“ су руски кнежеви и грофови, све до Октобарске револуције, за једну ноћ знали на коцки да слисте на стотине хектара шума и потроше небројене суме новца, а ту је после абдикације свраћао бивши британски краљ Едвард VIII са својом морганатском супругом Вали Симпсон. После Другог светског рата у „Плази“ је имао своје апартмане и канцеларију и краљ Петар Карађорђевић. Владети Милићевићу, дакле, ово окружење није било непознато. Када је сео у бар чудног имена „Реле“, ослањен на скупоцени штап са сребрном дршком и онако отмен и седокос, оставио је утисак на двојицу господе који су га очекивали.

Гости су били изасланици његовог предратног противника, усташког првака др Бранка Јелића, који је и тада био веома активан и деловао је у целом свету. Саопштили су Милићевићу Јелићеву поруку да ће бити ликвидиран, уколико не изостави његово име из новог издања књиге. Милићевић је знао да то значи да је у опасности, без обзира изоставио или не изоставио Јелића из књиге. Одлучио је да се врати у Југославију. Убрзо му је повратак и омогућен. 

Са собом је донео не само архиву коју је водио као министар двора краља Петра II, него и своје белешке, разна документа, рукописе и богату документацију о усташком деловању. Успомене на свој контраобавештајни и полицијски рад, као високи функционер апарата безбедности Краљевине Југославије, писао је и у Лондону, за време рата и док је био министар правде у емигрантској влади.

У неколико наврата посетио је своје родно село Самаила. Када се разболео, лечио се у Железничкој болници на Дедињу и умро 1968. у 70. години.     

Историја вести и репортажа забележених камером развијала се упоредо са развојем филма. Пре телевизијских постојале су филмске вести које су почетком 20. века биле главни извор информисања у земљама у којима је кинематограф освојио гледаоце. Публика је хрлила у биоскопе да види ново чудо технике које је у стању да пројектује догађаје у покретне слике.

Филмске новости су измислили Французи. У биоскопима су се пуштали филмови са ведетама, а конкуренција је временом толико порасла да је требало смислити нешто ново. Први је на идеју о филмским вестима дошао Шарл Пате (1863-1957), легендарни продуцент који је поставио темеље филмске индустрије у Француској.

Фасциниран фонографом Томаса Едисона који је први пут видео на вашару у Венсану, градићу крај Париза, основао је предузеће „Браћа Пате“ које ће убрзо пронети славу филмске уметности по свету.

Породична фирма са амблемом петла покривала је све од производње, развијања до пројекција филмова и њихове дистрибуције у Европи, али и у Сједињеним Државама. Патеова идеја је била да понуди јединствен поглед на догађаје у земљи и свету. Тако је смислио да се филмске новости на актуелне теме у друштву, политици или спорту приказују у биоскопима у форми журнала у трајању од неколико минута, што је претеча дневника.

Прве репортаже су имале политички садржај. Шарл Моасон и Франсис Дублије, сниматељи филмских пионира из Лиона, браће Лимијер, Августа и Луја, снимили су крунисање руског цара Николаја II 28. маја 1896. године.

Материјал им је одузет а они су завршили у затвору због инцидената који су избили током церемоније. Убрзо су ослобођени али им је камера враћена тек шест месеци касније.

Улазак трамваја у теразијску станицу

Наредне године је Моасон први пут снимио једног француског председника – Феликс Фор је током десетак дана обилазио земљу а сниматељ је свакодневно бележио његову турнеју. Шеф државе и његово окружење били су свесни значаја новог медија што се види и када отпоздрављају, јер су окренути камери а не грађанима који су се због њих окупили.

Исте, 1897. године је у Београд стигао Андре Кар, фотограф из Лиона, још један изасланик браће из Лиона. То је био његов други долазак у српску престоницу – прве Лимијерове филмове приказао је у сали кафане код „Златног крста“ на Теразијама, шест месеци након париске премијере у „Гранд кафеу“ последњих дана децембра 1895. године.

Позоришни и филмски критичар и теоретичар Петар Волк у књизи „20. век српског филма“ наводи да је краљ Александар Обреновић са мајком, краљицом Наталијом, посетио ову пројекцију о којој су писали сви београдски листови тога доба. За време свог другог боравка у Београду Кар је снимио неколико филмских сторија – „Полазак Његовог Величанства Краља из двора у Саборну цркву“, „Излазак радница из монопола дувана“, „Трамвајска станица на Теразијама“, „Повратак Краљев из Софије на железничкој станици“, „Калемегданска шетња“. Ови филмови су нажалост изгубљени.

Лажни Патеови журнали

Пате је убрзо почео да прави и лажне филмске журнале, реконструкције стварних догађаја, са глумцима и декором. Идеја није била да се догађаји лажно представе, већ да се вести о њима пренесу путем новог медија.

Када не може да се сними земљотрес у Сан Франциску зато што сниматељи не могу да се пошаљу преко Атлантика јер још нема ни авиона који прелази океан, једини начин јесте да се догађај реконструише, као што новине некада извештавају о догађајима кроз илустрације.

Снимање лажних журнала у Патеовом седишту у Вансену је било скупо, али је њихов успех био огроман. Публика је хрлила у биоскопе да види догађаје који су се одвијали на другом крају света.

Посебно је чудесан био доживљај у Палати Гумон на Монмартру, у „највећем биоскопу на свету“ отвореном 1911. године на месту некадашњег хиподрома, у који је могло да стане 6.000 гледалаца, 40 музичара и хор.

Екран је био огроман и слике су биле импресивне; како је епоха немих филмова, музика која прати пројекцију изводи се уживо, уз слике иде текст, а они који не знају да читају траже од суседа да им читају наглас. Они који су имали више новца и били спремни да плате скупљу карту могли су да погледају и копије филмске траке које су се бојиле ручно.

Мајски преврат на филму

Међу Патеовим лажним журналима који су имали велики успех била је и реконструкција убиства краља Александра и краљице Драге у ноћи 28. и 29. маја 1903. Ова сторија насловљена „Убиство српске краљевске породице“ снимљена је у Вансену одмах пошто се догађај одиграо, на основу непрецизних новинских вести.

Режирао ју је Лисијан Нонге, један од првих Патеових сниматеља, краљицу Драгу је играла француска глумица Нели Кормон, а краља Александра Анри Етијеван.

Прва верзија филма се одмах нашла у париским биоскопима, али је убрзо замењена другом, у којој су неке сцене измењене након што су стигле нове информације.

Филм је приказан у европским престоницама, али не и у Србији, где је забрањен. Остало је забележено да је био на репертоару путујућег биоскопа Карела Лифке током гостовања у Љубљани у пролеће 1904.

Међу филмовима које је Лифка приказивао те године помињао се и филм „Грозоте у Македонији“, реконструкција масакра који су починили турски војници над македонским устаницима. 

Пате је шест година касније снимио играни филм о Мајском преврату „Београдска трагедија“, за који је сценарио написао француски писац и драматург Анри Батај, у коме су глумили познати француски позоришни глумци тога доба, Шарлота Барбије и Леон Арвел. Ни ова верзија није приказана у Србији.

Крунисање краља Петра 

Двојица Британаца, Арнолд Мјур Вилсон, адвокат, публициста, фотограф и почасни конзул Краљевине Србије у Шефилду и Френк Сторм Мотершо, сниматељ фотографског предузећа из овог града на северу Енглеске, снимили су 1904. документарно-репортажни филм „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и Путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“, најстарији сачувани филмски запис са Балкана.

У српској престоници снимили су сцене уочи церемоније крунисања, пролазак званица у кочијама, народ који поздравља делегације, краља на коњу, војну параду на Бањици и панораму града.

Потом су кренули пут Србије, где су снимали призоре из Краљева, Жиче, Студенице, Рашке, Новог Пазара, а зaтим су наставили у Црну Гору, где су снимали Андријевицу и Цетиње, да би путовање завршили у Шибенику и Задру. Ови снимци који су монтирани заједно са крунисањем српског краља уврштени су у светску филмску баштину.

Филм је први пут приказан у Лондону 1904, а годину дана касније и у Српском народном позоришту у Београду, на пројекцији којој су присуствовали краљ Петар, чланови краљевске породице и владе и друге високе званице. У листу „Мали журнал“ је забележено да се „у филму види и црногорски престолонаследник Данило са супругом Милицом, иако нема података да је присуствовао крунисању“.

Филму се потом губи траг, да би га у Лондону пронашао дипломата и књижевник Војислав Јовановић Марамбо, који је током Првог светског рата боравио у Великој Британији као шеф бироа српске владе за односе са јавношћу.

Марсејски дочек

Први звучни филмови појавили су се 1927. године, када почиње златно доба филмских новости. Убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. године први је атентат на једног суверена снимљен уживо. У америчкој верзији филма убачен је глас који драматично најављује да „следе најневероватнији снимци који су икада направљени“.

Краљ Александар је 6. октобра из Зеленике разарачем „Дубровник“ кренуо у званичну посету Француској. Од путовања возом одустало се због ризика од атентата који су спремале усташе, а о чему је тих дана писала и француска штампа. Брод је 9. октобра упловио у луку у Марсеју, одакле је требало да настави даље за Париз. У 16 часова краљ Александар је сишао са палубе брода у сусрет француској делегацији у којој су били министар спољних послова Луј Барту, генерал Жозеф Жорж, члан Ратног савета, и вице-адмирал Шарл Ален Мари Берело. На доковима је све врвело од света који је клицао краљу. 

Барту је дочекао краља „на скандалозан начин“, каже Серж Вијале из Националног аудиовизуелног института (INA) у Француској, у серијалу посвећеном археологији медија који је крајем године емитован на најслушанијем француском радију „Франс ентер“.

Политичари су од самих почетака филма знали да користе покретне слике за сопствену промоцију. Да би се добили снимци због којих ће свет хрлити у филмске сале били су и тада као и сада спремни на све. Свестан хипнотичке снаге филмских слика на јавност, Луј Барту је по сваку цену хтео да сниматељи филмских новости што атрактивније сниме долазак југословенског краља.

„Обећао је да око њега неће бити заштите како би могли што ближе да приђу и сниме пролазак од луке до железничке станице у Марсеју, где је требало да седне у воз за Париз“, прича Серж Вијале.

То је био разлог, каже овај познавалац филмских архива, што је краљ Александар са домаћинима сео у кабриолет, иако је провобитно требало да се превезе у блиндираном аутомобилу, полицијских кордона готово да није било, а поворка у којој је био црни отворени „делаж“ са југословенским краљем на задњем десном седишту споро се кретала због коњице која је ишла испред и народа који је желео да приђе што ближе. Обезбеђење је склоњено, око кола су били само сниматељи и лака коњица.

Атентатор, бугарски терориста Владо Георгијев Черноземски, члан ВМРО-а који је са усташама припремао убиство краља, није имао препрека да дође до возила и испали десет хитаца из „маузера“ кога је носио скривеног у букету цвећа; два метка погодила су краља Александра, један Бартуа и четири генерала Жоржа.

Настао је метеж, полицајци су пуцали у гомилу и убили два посматрача. Тешко повређени Александар и Барту су ускоро подлегли повредама.

Жеља да се обезбеде спектакуларни снимци коштала их је главе. „Краљ Александар је умро у Марсеју због крајње несмотрености власти“, каже Вијале.

Снимци овог убиства обишли су свет као велика сензација. Камера је променила начин на који се извештава о актуелним збивањима, а у неким случајевима посредно је на њих и утицала, као што показује атентат у Марсеју.

Прво убиство једног владара забележено филмском камером инспирисало је уметника Владимира Николића за видео-инсталацију „Прво убиство“, премијерно изложену 2008. године у Паризу. 

Смрт у Даласу

Тек тридесет година касније, 22. новембра 1963, друго убиство суверена једне државе снимљено уживо одјекнуће у свету. Џон Кенеди је убијен у Даласу док је из отвореног кабриолета у друштву своје жене Џеки Кенеди отпоздрављао присталицама.

После рата телевизија је постепено освајала медијски простор, али је до коначног преокрета дошло током Кенедијеве сахране 1963. године, када је преузела вођство над свим медијима, укључујући и радио.

Два дана након што је амерички председник убијен у Даласу, његов ковчег је био изложен у Вашингтону, на Капитолу. Породица је одлучила да не буде сахрањен у родном граду, као што је била традиција, већ десетак километара даље, на војном гробљу Арлингтон.

Три телевизијске мреже су тада решиле да се удруже и поставиле су шездесетак камера између Капитола и гробља. Око 175 милиона америчких гледалаца могло је да уживо прати погребну поворку.

Авантура филмских новости која је трајала 36 година ту се завршила.

Седамдесетдеветогодишњи британски историчар Јан Кершо широј јавности је најпознатији као биограф Адолфа Хитлера. Његова чувена двотомна биографија најозлоглашенијег политичког лидера модерних времена је и једино његово дело преведено на српски језик. Два тома, дакле, са карактеристичним временским граничницима и поднасловима – „Хибрис 1889-1936“ односно „Немезис 1936-1945“ – објавила је 2003. и 2004. издавачка кућа Утопија.

У Хрватској су, међутим, у последње три-четири године објављена два његова новија наслова. Иако примарно фокусиран на истраживање Хитлеровог живота и Другог светског рата, Кершоа је погрешно доживљавати искључиво као Хитлеровог биографа. Имајући у виду важност Хитлеровог деловања на историју двадесетог века, није чудно да се Кершо, како је време пролазило, све више бавио и другим лидерским и политичким фигурама које су обележиле то време.

Дванаест жигосаних

Крајем септембра ове године, у књижарама широм англосаксонског света на полицама се појавила нова Кершоова књига. На близу пет стотина страница великог формата, у издању Пингвина, под насловом „Personality and Power“ („Личност и моћ“) Кершо подастире пред читаоце дванаест биографских есеја о политичким лидерима који су по њему пресудно обележили европски двадесети век.

Поднаслов је такође веома карактеристичан: „Builders and Destroyers of Modern Europe“ („Градитељи и рушитељи модерне Европе“). Међу ових дванаест фигура је једанаест мушкараца и тек једна жена, односно тројица Руса и тројица Немаца, двоје Британаца те по један Француз, Шпанац, Италијан и – Југословен.

По редоследу самог Кершоа, ово је листа: Лењин, Мусолини, Хитлер, Стаљин, Черчил, Де Гол, Аденауер, Франко, Тито, Маргарет Тачер, Горбачов, Хелмут Кол.

Читалац суочен са списком, хвата самог себе како најпре мисли кога све – нема; нема Ататурка, нема ниједног Пољака, ни Војтиле ни Валенсе, нема Хавела, нема Палмеа, нема Хортија ни било којег Мађара, нема Грка ни Португалаца. Такође, у насловима поглавља је јасно кога од својих „јунака“ Кершо види као позитивца, кога као негативца, а у коме препознаје понешто и од једног и од другог: Аденауер је, примера ради, „градитељ Западне Немачке“, а поглавље о Тачеровој зове се „Национална регенерација“; с друге стране, Мусолини је „икона фашизма“, а Хитлер „организатор рата и геноцида“, напослетку пак Стаљин је „спроводилац терора над сопственим народом и херој Великог отаџбинског рата“.

У овој подели, барем према наслову поглавља њему посвећеном, Тито је несумњиво позитивац, пошто је описан само као „некрунисани краљ социјалистичке Југославије“.

Дипломатски акробата

Уз сам почетак поглавља о Титу, Кершо бележи, готово успут, да је Титова међународна репутација била несразмерна за лидера једне земље лишене „праве војне и економске моћи“. Као круну Титове спољне политике он истиче стварање Покрета несврстаних, као кровне организације азијских, афричких и јужноамеричких земаља у тадашњем биполарном свету, а све то „под југословенским кишобраном“.

И заиста, у оном фамозном тријумвирату с Насером и Нехруом, Тито је био „први међу једнакима“, мада је водио неупоредиво мању земљу од Египта и Индије. Стога и Кершо, пишући о Титу, неке своје дилеме формулише директно као питања:

„Како је могуће да је Тито остварио тако дубински утицај и на унутрашњу политику своје земље и у глобалној политици? Какве су то особине рођеног вође, и у рату и у миру, пресудно утицале да постане тако истакнута фигура? Који услови су му омогућили да се дочепа власти и консолидује је? И напослетку, како је могао остати неприкосновени владар толико дуго?“

Одговарајући на ова питања, Кершо креће од Титовог карактера. Као његове несумњиве особине наводи ове: интелигенција, самопоуздање, склоност акцији и динамичност.

За Титову дипломатску активност наводи да је имала епске пропорције и потенцира неке конкретне бројке: између 1944. и 1980. Јосип Броз је имао 162 службене државничке посете у 92 различите земље, а у истом интервалу је у Југославији био домаћин за неколико стотина страних делегација од којих су равно стотину предводили председници влада, а чак 175 председници држава.

Америчка пита

Као што је британска помоћ имала велику улогу у Народноослободилачкој борби, за мирнодопску економску стабилност Југославије након раскида са Стаљином важне су биле америчке донације. У само три године, између 1950. и 1953, Американци су у Југославију „упумпали“ више од 553 милиона долара, и то „оних пара“, како се то каже.

Врло упућено и компаративно вешто, Кершо примећује како се Тито усуђивао да „нервира“ Запад, примера ради стављајући се на страну Арапа у ратовима против Израела 1967. и 1973. године. Потенцира такође и привремено прекидање дипломатских односа са СР Немачком након југословенског признања ДДР-а 1957, као и Де Голов гнев на Југославију због подршке ослободилачком покрету у Алжиру.

Истовремено, Тито је „нервирао“ и СССР, чак и након Хрушчовљеве „Каносе“, када је, рецимо, осудио инвазију на Чехословачку 1968. Управо у том контексту ваља посматрати и Никсонову посету Југославији 1970, као и Титову узвратну посету Вашингтону наредне године.

Брежњев тада покушава да „контролише штету“, па гута кнедлу и долази у Београд крајем те исте 1971. Мада је атмосфера у разговорима с југословенским политичким врхом била лоша, СССР је Југославији те године дао кредит од 540 милиона долара.

Иако већ у поодмаклим годинама, Тита управо његов међународни углед чини недодирљивим и на домаћем терену. Већ се припрема усвајање Устава из 1974, моћ се из савезних институција сели ка републичким центрима, али према вани Тито је и даље незамењив.

Старост и смрт

И у последњих десетак година живота, Тито је био изузетно активан. Током седамдесетих, он и даље путује, од Индије преко Сирије до Јужне Америке, а учествовао је и у раду чувене хелсиншке конференције о сигурности и сарадњи 1975. године.

У последњим годинама Титовог живота, паралелно с потешкоћама које је изазвала уставна реформа, појављују се и економске тешкоће као последица глобалне нафтне кризе. Економски проблеми почињу да „хране“ национализам и сепаратизам. У Хрватској и Словенији почиње да се развија парадигма „овде се ради, Београд се гради“. Репресија расте и у области културе.

У другој половини седамдесетих, у Југославији је четвороцифрен број политичких затвореника. Ипак, све док је Тито био жив, и унутрашња стабилност земље и њена међународна репутација суштински су се „држале“.   

Скоро до пред сам крај Тито је старио достојанствено. Последњих месеци живота, међутим, због дијабетеса му је ампутирана нога и генерално је бивао све немоћнији. Кад је с пролећа 1980. умро, била је то вест која је потресла свет. На сахрану су му дошле делегације из 128 земаља света.

У контексту Горбачовљевих реформи, пише Кершо, Југославија без Тита није имала никаквих шанси. Кад геополитички више није била потребна, а оставши без кохезионог фактора унутар себе, Југославији су дани били одбројани.

Нимало небитну ролу у свему томе имао је још један јунак ове књиге: тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол. Било како било, Југославија је надживела Тита једва једанаест-дванаест година. Имајући, међутим, у виду да је Тито имао двадесет и шест кад је прва Југославија успостављена, бива јасно да је он као личност био дуговечнији од Југославије као државе.

Иако Кершо у књизи нигде не прави ону паралелу иначе драгу британским историчарима и публицистима о Титу као „последњем Хабсбургу“, испоставља се да је његова смрти била злокобнија за Југославију, него што је смрт Фрање Јосифа била за Аустро-Угарску.

Демократи и диктатори

У поговору своје књиге, Кершо каже да су неки од њених јунака демократи, а неки диктатори. Није, међутим, нужно да су демократи позитивци, а диктатори негативци. Хитлер је барем једанпут освојио власт на суштински поштеним изборима, док се за Тита то баш и не може рећи.

У сваком случају, кључни историјски догађаји у Европи у двадесетом веку су два светска рата. Кад пореди Тита с другим политичарима, Кершо најчешће „потеже“ Лењина и Стаљина као комунисте, мада тврди и да постоји паралела са Франком кад је реч о „зависности стабилности државе од личне политичке моћи појединца“.  

„Тито је данас тек далеки остатак прошлости, без стварног значаја за свакодневни живот већине људи који политичку историју посматрају тек од оснивања својих садашњих националних држава које су некада биле део Југославије“, каже Кершо у закључку. „Остала је митска слика Тита као симбола изгубљеног јединства. Само мањина осећа носталгију. То је све што је остало од политичког титана који је стварао историју, али чије се наслеђе показало кратковеким.“

Цела Кершоова књига је понешто и есеј о улози појединца у историји, нешто чиме су се бавили силни историчари откад та дисциплина уопште постоји; мада не само историчари, него и писци, рецимо, па се тако неке од најбољих страница Толстојевог „Рата и мира“ баве управо том темом.

Мислиоци попут Карлајла и Буркхарта такође су имали сличне „опсесије“: Кершоова књига је књига о „историјском лидерству“ у специфичним историјским тренуцима. Она не доноси неке нове архивске податке, али је изванредан пример елегантне и економичне синтезе. Чак ће и они који су читали опширне Титове биографије, уживати у врло сажетом приказу неких контроверзних периода његовог живота, као, рецимо, година његовог боравка у Москви усред најгорих чистки.

Напослетку, читање поглавља о Титу, као и читање целе књиге, наводи на размишљање о контексту и узроцима распада Југославије. Чак и сама „селекција“ Тита у ову књигу, нарочито кад узмемо у обзир тајминг, сугерише некакав жал за Југославијом каквог на Западу углавном нема. Неком је очито било у интересу да Југославије више не буде јер су се, је ли, геополитичке околности промениле. Сада, када се може учинити да следи рестаурација неких старих геополитичких околности, понеко можда и помишља: ех, да нам је опет Југославија. Отуд можда и носталгија за „личношћу и моћи“ Јосипа Броза Тита, некрунисаног краља друге Југославије.  

Одломак из књиге „Личност и моћ – Градитељи и рушитељи модерне Европе“

Личност и моћ Јосипа Броза Тита

Пише: ЈАН КЕРШО 

Први пут је Тито постао међународно познат током Другог светског рата, као несаломиви вођа партизана, који су, што је јединствен случај међу покретима отпора, уз малу спољну војну помоћ ослободили своју земљу од непријатељске окупације. Потом је, захваљујући политичком умећу и немилосрдности, тридесет пет година држао чврсту контролу над уздама моћи у Југославији и умро је на власти 1980. Успешно је пркосио снажном Стаљиновом притиску 1948, држећи Југославију ван совјетског блока и омогућивши да буде једина европска комунистичка држава независна од Москве. Као резултат тога Совјетски Савез је био спречен да прошири доминацију на читав Балкан.

Суптилном дипломатијом Тито је обезбедио међународну важност Југославије као стожера између Истока и Запада у Хладном рату, кадар да искористи и изигра сукобљене интересе Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. Био је кључан у стварању Покрета несврстаних, фактички под југословенским вођством, као кровне организације за земље Азије, Африке и Јужне Америке које нису хтеле да се приклоне ниједној од суперсила.

У иностранству, Титов положај је далеко надмашио оно што се могло очекивати од лидера европске комунистичке земље којој је недостајала и економска и војна моћ. Код куће се само он показао способним да одржи национално јединство државе унутар које је снажне центрифугалне тенденције чак и он понекад једва држао под контролом.“ (...)

Предуслови моћи

„Рат је омогућио Титову власт. Без рата, инвазије, распарчавања земље, окрутне немачке и италијанске окупације, стравичног усташког терора и цепања покрета отпора на партизане предвођене комунистима и монархистички четнички покрет, Тито готово сигурно никада не би био у позицију да преузме власт у Југославији. Пре 1941. комунисти су били мали покрет и недостајала им је шира популарност. Етничке поделе и супарничке националности учиниле су готово немогућим изградњу доминантног југословенског класног идентитета. Потенцијал за револуционарни устанак, како је препознато и у Москви, није постојао. Без инвазије, јединствена комунистичка држава би једва била замислива. Вероватније је да би се Југославија – углавном скрпљена конструкција после Првог светског рата – у неком тренутку распала на неколико малих националних држава.

Од оних којима сам се бавио у овој књизи, Тито је био једини вођа који је дошао на власт као победник и у светском рату и у истовременом грађанском рату. Лењин, Мусолини, Хитлер (индиректно), Черчил и Де Гол, сви су дошли на власт захваљујући, барем делимично, светском рату (Де Гол је морао да се бори са ривалским Вишијевским режимом). Франко је своју моћ дуговао победи у грађанском рату, али није учествовао у светском рату. Али само је Тито дошао на власт након што је добио и грађански рат у оквиру светског рата – и то не из релативно безбедног штаба далеко од непосредне опасности, већ на самој линији фронта у жестоким борбама. Његови партизани морали су да рачунају не само на моћну и убојиту силу немачких (и италијанских) окупатора, већ и на варварска зверства усташа и немилосрдне нападе четника, ројалистичке и српске националистичке снаге предвођене пуковником поражене југословенске војске Драже Михаиловића. Бруталност је рађала бруталност. И партизани су чинили своја злодела. Тито је лично наредио ликвидацију свих шпијуна, петоколонаша и „активних противника народноослободилачке борбе“.

Број партизана на почетку грађанског рата у Србији био је само око 40.000. Окрутност, прогон, одмазде и зверства са којима су се свакодневно суочавали, иако су били застрашујући, служили су као подстицај за регрутовање фанатичне мањине спремне да жртвује све за партизанску ствар: ослобођење отаџбине од фашиста и империјалиста. Већ до 1943. Тито је командовао са око 150.000 партизана. Број се до краја године удвостручио пошто су људи видели да се рат неумољиво окреће против освајача. Приликом ослобођења Београда у октобру 1944. број партизана се попео на чак 800.000. Иза ових бројки све више је било оних, укључујући и чланове породице, који су, иако нису били међу самим борцима, саосећали и пружали помоћ и подршку партизанима.

Тито је био огорчен на минималну подршку Совјетског Савеза, коме су и самом требали сви ресурси које је могао прикупити за титански обрачун са Хитлеровим снагама. Партизани до 1943. године нису имали никакву опипљиву подршку ни Британије или САД. Черчилове симпатије су у почетку биле са четницима, али је за њега најважнији био пораз Немачке, и постепено је схватио да се кладио на погрешног коња. Између четника са Немцима и Италијанима и они су губили подршку народа. Иако су Американци и даље полагали своје наде у њих због њиховог жестоког антикомунизма, Черчил је све веће британске ресурсе посветио да помогне партизанима. До Техеранске конференције у новембру 1943. године, савезници су били спремни да признају партизане као југословенску национално-ослободилачку снагу. Черчил, британски вођа аристократског порекла, дао је директан допринос стварању комунистичког вође Тита. Уз помоћ залиха британског наоружања, партизани су до 1944. године везали петнаест немачких дивизија на Балкану.

Тито је био далеко од беспрекорног у свом војном командовању (као што је касније истакао Ђилас). Али имао је добре подређене команданте. И био је инспиративан вођа – одлучан, смирен у опасности, спреман да подели недаће са својим људима, одржавајући дисциплину и одишући снагом воље и уверењем у победу. Окупио је тридесетак људи који су га пратили у  штабу и с којима је прешао стотине миља преко југословенске територије. Али он сам је доносио кључне одлуке. Кроз његове руке пролазиле су све линије контроле. Његов ауторитет је био неупитан.

Више од три године као командант партизана имао је тако изванредну судбину да то данас изгледа као измишљена авантуристичка прича из рото романа. Али ово је било стварно. У марту 1943. године, на пример, врло ризичним маневром, пребацио је своју партизанску војску, укључујући болесне и рањене, преко реке Неретве на сигурно, избегавајући њено сигурно уништење од стране великих снага наоружаних четника. И више од тога: партизани су тада успели да преокрену ситуацију, иако су четници били бројчано надмоћнији. Четници се никада нису опоравили, био је то одлучујући пораз њиховог вође Михаиловића. У јуну, усред интензивних борби, Тито је за длаку избегао смрт, рањен у леву руку од гранате која је експлодирала у близини, и ипак је успео да избегне опкољавање у близини реке Сутјеске. Убијено је преко 7.000 партизана, али је Тито успео да побегне у шуме источне Босне. У мају 1944. он и његови блиски другови, заробљени у пећини током велике немачке офанзиве, пратили су исушено корито реке и на крају успели да побегну у планине. Такви подвизи су касније искоришћени да би се изградила моћна слика легендарног партизанског команданта, која је била у сржи Титовог култа.

Након што је Тито у септембру 1944. одлетео у Москву, Стаљин је пристао да пошаље трупе да помогну у ослобађању Југославије. Око 400.000 војника Црвене армије борило се уз партизане у последњем нападу на Београд, иако је њихово грабежљиво понашање – наводно 1.219 силовања, 111 убистава и 1.204 случаја пљачке – било дубоко одбојно. Совјетска војна помоћ у овој фази била је далеко од занемарљиве, а партизани су такође, као што је поменуто, до тада имали користи и од британског оружја.

Ипак, током највећег дела рата, пуне три године партизани су се ефикасно борили сами, у почетку без икаквих изгледа, пркосећи Немцима, Италијанима, усташама и четницима. Њихова тврдња да су ослободили сопствену земљу била је у великој мери оправдана. За разлику од било где другде у Источној Европи, Црвена армија је овде играла само закаснелу и помоћну улогу.

Пет дана након што су партизани ушли у Београд, након интензивних борби, 20. октобра 1944, Тито се вратио у престоницу – сада као тријумфални ратни вођа и ослободилац Југославије, херој са неоспорним правом на послератно руковођење земљом. (...)

Наслеђе

„Редак је случај државника који је тако дуго држао власт и чија је смрт тако ожаљена широм света, да би се његово животно дело потом срушило у року од само једне деценије. Стога је тешко на било који смислен начин говорити о Титовом трајном наслеђу. Заправо, распад Југославије у страшном етничком сукобу 1990-их година јасније показује колико је монументално Титово достигнуће у изградњи политичког система који је одржавао упркос његовим центрифугалним силама. Тридесет пет година био је централна тачка интеграције народа различитог етничког, језичког и верског порекла и различитих нивоа економског развоја. У исто време, брзина колапса илуструје инхерентне структуралне недостатке у  конструкцији система, што је неизбежно производило тензије и поделе, очигледне већ од 1970-их, које ће на крају и поделити земљу.

Без Тита, покушај сложеног балансирања који је подразумевао Устав из 1974. није успео. Војска је све више остајала једина преостала институција која је желела да одржи федералну, унитарну државу. А онда, касних 1980-их, утицај Горбачова драматично је изменио међународну равнотежу снага, што је као индиректну последицу имало одбацивање забринутости због растуће претње од распада Југославије. Тито је био творац историје. Али био је немоћан да спречи да безличне силе – растући и на крају необуздани притисци национализма и сепаратизма – поткопају, а затим и коначно одбаце Југославију коју је он изградио. Његов лични утицај на историјску промену био је, дакле, значајан – али пролазан.

Титово деловање није утицало само на Југославију. Његов пркос Стаљину имао је важне европске, па чак и глобалне последице. Његов ангажман са земљама у развоју био је такође од светског значаја. Готово четири деценије Тито је несумњиво сам доносио кључне одлуке које су кројиле судбину његове земље. Играо је јединствену личну улогу. Нико други то није могао да опонаша. Био је неопходан за изградњу и одржавање социјалистичке државе у послератној Југославији, као што је био и раније за тријумф партизана. Његова личност и достигнућа донели су му лојалност и јединствену подршку потенцијално раздвојеног вођства. Tито је, у смислу Макса Вебера, био „харизматични вођа“, иза којег је стајала „харизматична заједница“. То је била срж онога што су бескрајни производи државне пропагандне машинерије претворили у пуни „Титов култ“ – основу његовог народног легитимитета и чинећи његову позицију моћи неупитном.

Ореол Титове харизме трајао је до његове смрти. Убрзо након ње, међутим, почео је да бледи. Његове године на власти почеле су да се преиспитују и сагледавају у другачијем светлу. Његов приватни живот, жудња за луксузом, сујета и жудња за моћи били су у оштрој супротности са социјалистичким идеалима које је проповедао. Последично, и социјализам као политички систем и национално јединство југословенске мултиетничке државе били су све више дискредитовани. Чак је и његов ратни досије доведен у питање јер је створена сложенија слика борбе против фашизма – она која је делимично рехабилитовала четнике и открила размере партизанских злочина.

Претварање Тита од националног идола у личност жестоких политичких и историјских оспоравања био је део почетка трагичног распада Југославије. Нешто више од деценије након његове смрти, улице и тргови у Хрватској названи у његову част добијају нова имена, срушени си партизански споменици. У посткомунистичкој, етнички подељеној бившој Југославији, расцепкани културни идентитет није остављао простора за поштовање комунистичког диктатора који је силом личне власти и немилосрдном репресијом инсистирао на јединству социјалистичке државе и гнушао се националистичких непријатељстава која су претила да је униште.

Тито је избегавао да припреми наследника. И заиста, ниједан лидер способан да одржи интегритет вишенационалне Југославије није га следио. Уместо тога, „снажни људи“ који су у року од неколико година градили своје базе моћи били су лидери који су доливали уље на ватру етничких подела: Слободан Милошевић у Србији, Фрањо Туђман у Хрватској, Алија Изетбеговић у Босни и Херцеговини и Радован Караџић међу босанским Србима.

Владе које су преузеле власт у засебним државама некадашње Југославије учиниле су све што су могле да дискредитују Тита и окрену леђа ери која се везивала за његово име. Тито је симболизовао прошлост коју су желели да избришу. Четири деценије од његове смрти, Тито је постао централна личност у веома спорној историји. Само старији грађани у државама наследницама Југославије га се још увек сећају као лидера земље. Можда се још увек сећају нераскидиво испреплетених позитивних и негативних карактеристика његових дугих година на власти.

Тито је данас тек далеки остатак прошлости, без стварног значаја за свакодневни живот већине људи, који политичку историју виде тек од оснивања садашњих националних држава које су некада биле део Југославије. Остаје митска слика Тита као симбола изгубљеног јединства. Само мањину обузима носталгија за тим. То је све што је остало од политичког титана који је стварао историју, али чије се наслеђе показало кратковеким.“

Пре неки дан имали смо овдје у Београду, у Народном музеју, промоцију књиге наше Јелене Ердељан „Слике Монахиње Марије – Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“, у издању Музеја жртава геноцида.

Прије него нешто кажем о сликама сестре Марије, рећи ћу нешто о мјесту на коме су те слике настале.

Ја се нисам родио у Јасеновцу, али сам растао у Босанској Градишци. Од ње само треба прећи мост преко Саве, преко пута је Стара Градишка, јасеновачки логор број 5. У мом дјетињству је Градишка (и Стара и Босанска) био један град спојен мостом.

Стара Градишка никада није имала болницу, ни средњу школу, ни робну кућу, кафић, нити било шта друго што чини град. А опет, ми из Босанске Градишке никада нисмо имали парк, парк је био преко моста, у Старој Градишци. Никада нисмо имали ресторан, он је био прекопута у Старој Градишци. Наравно, нисмо имали ни затвор, јер је затвор био у Старој Градишци. 

У Старој Градишци је био један споменик, обелиск, један од првих споменика који је подигнут послије Другог свjетског рата. Још увијек је тамо, запуштен и у распаду. Ми смо се ту, код тог споменика играли, дружили. Никад нам нико није рекао да су испод тог споменика кости скупљене приликом поратног уређивања Старе Градишке. Никад и нико.

Али сваке године, крајем сваког априла, наши животи су се мијењали. Градишком, једном и другом, одједном би завладало чудно осјећање да то нису уобичајени нормални дани, осјећај који нико није могао да дефинише. Тих дана била је с једне стране годишњица ослобођења Градишке, али и годишњица гашења логора Јасеновац.

Двадесет првог априла 1945. године побијене су посљедње жене, јасеновачке затворенице. Затвореници у Јасеновцу су их чули како су пјевале док су их водили скелом преко Саве на Градину. Знали су гдје их воде и да су сутрадан они на реду.

Сутрадан, 22. априла, у 10 ујутро, повиком „Напријед, другови“, неких шест стотина од последњих хиљаду логораша је кренуло у пробој. Ко зна да ли би се ико пробио да се, по причи која можда није у свему тачна, Миле Ристић, један велики човјек, физички снажан Козарчанин који је године провео у логору, није попео на стражару, отео од усташа митраљез и њиме покривао пробој последњих логораша. Помагао му је у томе неки Тенџерић из Подградаца. Обојица су били из такозваног Љевчанског Поткозарја, између Градишке и Бањалуке, из тих крајева.

Тридесет пет година касније, 4. маја 1980, чули смо за смрт Титову. Сви су се тада мобилисали, и мој стари је отишао је у болницу, на посао. Дошао је сутрадан и кратко рекао: „Убио се Миле Ристић.“

Током посљедњих Титових дана, опет по причи, Миле Ристић је био на психијатрији, јер је осјећао дубоко да се нешто тешко дешава. Кад је чуо за Титову смрт, бацио се кроз прозор болнице. Пошто је био јак човјек, није одмах подлегао повредама, живио је до 8. маја, када је преминуо.

Да бисмо разумјели Милу Ристића, треба разумјети још једног страдалника. Ево, сад кад сам дошао у Београд, прешао сам опет преко Бранковог моста. Име моста, на жалост, асоцира само на једног Бранка. Не на Бранка Пешића ни на Бранка Радичевића, ни на било ког другог Бранка осим на Бранка Ћопића. Он је учинио исто што и Миле Ристић, четири године послије њега, марта мјесеца. Бацио се с моста. Нешто касније, поводом Бранкове смрти, Матија Бећковић је рекао једну мудру ствар: рекао је да је Бранко прва жртва рата из 1991. године.

Рекао бих ипак да није Бранко прва жртва рата из 1991. Прва жртва рата из 1991. је био Миле Ристић.

А опет, Мила Ристића не можемо разумјети без оног Бранковог увода у „Башту сљезове боје“. У тој књизи, наиме, Бранко први пут рјечју помиње Јасеновац.

Двадесет пет година након завршетка Другог свјетског рата, Бранко Ћопић, који је цијели свој живот и скоро све своје писање посветио Другом свјетском рату, од „Орлови рано лете“ и „Славног војевања“ до „Пролома“ и „Глувог барута“, ниједном није поменуо Јасеновац, све до „Баште сљезове боје“, која је изашла 1970. године.

У уводу „Баште“, Бранко заправо пише писмо свом другу Зији Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу, и каже: ево, опет неки црни коњи и црни јахачи и црне им потковице – не знаш јесу ли Назгули или који други – углавном, ево их опет, и бојим се, мој Зијо, каже, да ћу и ја, прилике су, као и ти завршити…

Е то је стварност, јасеновачка стварност у коју је 2016. дошла Сестра Марија. Дошла је из Манастира Бешке са Скадарског језера, из мјеста гдје се живи као у древна времена монашка… Немојте да говорите да то није могуће. Могуће је. Тамо нема ни струје, нема ни воде. Ако хоћете да пијете или да једете, морате у чамац, па до обале, да јело и воду донесете. Тамо живе сестре, монахиње, и монаси, заиста као у древна времена. Имају агрегате, моторе на чамцу и понешто друго од технике, али суштински живе као што се није живело ни у 15. вијеку, јер када су ти манастири прављени, тада се до њих могло доћи пјешке, али од тада је језеро порасло; тада су били и извори којих више нема, прекрила их је вода у 19. вијеку.

Сестра Марија и још двије сестре – једна од њих, сестра Маркела, је Рускиња, друга је наша игуманија Серафина – дошле су Манастир Јасеновац. Марија је до тада понешто црткала, али се није Јасеновцем бавила.

И одједном, מה פתאום, што би рекли на ивриту, одједном као млијеко кад провари, како је Андрић говорио, она почиње да слика.

Сестра Марија је поријеклом из јужне Србије, одрасла је у Београду, дипломирала је на факултету заштите на раду. И она je пред нас изнијела нешто што ми сами видјели нисмо, чему смо се надали, за шта су нам душе жудиле и чекале. Из ње излази нешто што нисмо могли да дочекамо. Нешто што превазилази и Бранкову смрт и смрт Миле Ристића. Нешто што сад чини да знате нешто запретено и тајно…

Некад се у Јасеновац долазило екскурзијама, кажу да је око милион људи прошло кроз Јасеновац током социјалистичке Југославије. Толико о томе да је Јасеновац био табу тема. Није. Али је приступ њему био табу, што би рекао покојни Јован Мирковић, чије име исто хоћу да поменем. Ако питате неког у нашем свијету ко је највећи зналац Јасеновца од 1945. до данас, нико неће знати да наведе име Јована Мирковића, човјека који је у два наврата, прије посљедњег рата, био директор Спомен подручја Јасеновац, и који је завршио овдје у Београду, радећи у Музеју жртава геноцида. Он је знао сваку стопу Јасеновца, гдје се шта налазило и гдје je шта и када било од његовог формирања августа 1941. до кад су партизани ушли у њега почетком маја 1945. Првих дана маја, наиме, 21. српска дивизија је ушла у напуштени логор Јасеновац. Јасеновац није ослобођен, као што су Аушвиц или Дахау ослобођени. Он је након пробоја логораша напуштен и никад га нико ослободио није.

Јован Мирковић је то знао, ја вас молим да запамтите име тог великог човјека. Многи би данас вољели да говоре о Јасеновцу, али он је био један од ријетких који је морао да говори и који је имао знање и достојанство да с њиме говори о Јасеновцу. Е тај Јован Мирковић је оним што је радио и дао, оним што је говорио, отворио врата некоме као што је монахиња Марија, с којом почиње потпуно нови период, потпуно нови дан у гледању на Јасеновац.

Ево гледали смо малочас филм о Јасеновцу из 1946. и наравно, свима нам је после њега тешко, мучно, пуни смо набоја, с правом. „Освету траже ове жртве, освета ће бити, једино освета“, каже се у филму. А владика Николај, прије своје смрти у Америци, говорећи о Јасеновцу каже: „Срби прво да се не свете.“ Нисмо се у томе баш прославили.

Али ево, сада, добили смо ово што нам је донијела сестра Марија. То је нешто што је живјело у колективној свијести, али из ње је сада изашло као нешто ново. Али, како каже  Андрић, или Хесе у „Демијану“, зашто је тако тешко било изаћи из те љуштуре, из тог јајета?

Како било, наша душа је послије ових слика другачија, мекша. Дао Бог да сам дјетињство провео гледајући у овако нешто, а не само ове ужасе од филма који су нам показивали сваки пут кад смо ишли у Јасеновац.

Каже мени неко: а кад си ти био први пут у Јасеновцу? А како ћу да памтим, кажем му, кад сам био први пут у Јасеновцу? Па одрастао сам тамо, од пете године своје године сам одрастао у Јасеновцу. Онда кад сам први пут прешао мост, 1971, ето, тога се могу сјећати да сам први пут био у Јасеновцу. И Босанска Градишка је била на свој начин дио логорског комплекса. У Босанску Градишку су 1945. године довели оне мучене четнике црногорске кад су се предали, па су их одатле пребацивали у Стару Градишку, вјероватно скелом. Немамо историјских сазнања шта је с њима било, макар с вођством, Павлом Ђуришићем и осталима, али можемо да претпоставимо.

Али дај Боже да смо своје дјетињство провели гледајући ове слике Сестре Марије. Можда бисмо израсли као мало мекши, мало племенитији људи. Овако се на нашу крајишку тврду душу, додавало само тврђе и љуће. Јесте описао Бранко Николетину као митраљесца, голубијег срца, али можда тек сад са овим сликама ће наше душе постати мало голубије и мало склоније праштању. 

Нешто се коначно мијења, нешто се заиста дубински мијења… И што је најљепше, нема недеље да у Јасеновцу нема стотину, стотину педесет, двјеста људи. Нема дана без посјетиоца. И, хвала Богу, када дођете у Манастир Јасеновац, тамо неко живи. У које год доба дана да закуцате, као и кад дођете у Студеницу, Дечане, Хиландар, има неко да вам отвори врата, да вас дочека, да вас прими; имате где да преспавате, да се помолите Богу, запалите свијећу, наравно и да посјетите и Cпомен подручје.

У току прошле године, кажу званични извештаји, повећао се број људи који долазе у Cпомен подручје. То је можда највише зато што ми сваку групу која долази у манастир шаљемо да оде и види и Cпомен подручје, да оде наравно и до Доње Градине, то онда све заједно чини посјету меморијалу.

Некада је посјета Јасеновцу обавезно укључивала и посету Козари. На жалост, више не. А то је јако важно. Ево и зашто.

Ми јесмо страдали, али наше страдање не можемо на силу звати Холокаустом. Јеврејски народ није имао много прилике да се бори у Другом свjетском рату. Ми јесмо. Ми не само да смо се борили, ми смо у Другом свjетском рату побjедили. Не било ко, него – МИ.

Други свjетски рат у Југославији водио се у највећем дијелу од Врбаса на истоку до Беле Крајине у Словенији на западу. О томе говоре и називи наших дивизија. Прве две јесу биле пролетерске, трећа је била санџачко-црногорска, али Четврта је била крајишка, Пета је била крајишка, Шеста је била личка, Седма је била банијска, Осма кордунашка, Девета далматинска, Десета и Једанаеста крајишка, Дванаеста славонска. Значи, потпуно је јасно гдје се рат водио. И ми смо у том љутом рату побједили.

Ако Гарда Србије поносно корача Црвеним тргом 9. маја, на Дан побједе, они су поносни због оних који су се тада борили, у тој борби дали двије стотине хиљада живота, и побједу изборили. Ми смо побједници Другог светског рата. Не само страдалници, него смо и побједници. И та побједа нам пише на челу. 

***

На тридесетогодишњицу ослобођења Трста, 2. маја 1975. године, након гашења пожара у великом складишту у улици Сан Маурицио, ватрогасци су у њему пронашли и један леш. Оно што је било чудно јесте што се тело умрлог налазило у мртвачком сандуку. Испоставило се да је реч о Дијегу де Хенрикезу, чувеном тршћанском колекционару оружја и власнику магацина.

Истрага је експресно завршена, са закључком да је до смрти дошло услед несрећног случаја. Квар на електричним инсталацијама изазвао је пожар, тако је гласило прво образложење тршћанске полиције.

Ипак, случај је био далеко од завршетка. Породица је посумњала у званичну верзију, наводећи низ нелогичности. Најпре, противпожарни апарат се налазио поред самог сандука – зашто он није искоришћен за гашење пожара, било је прво питање које је постављено. Друго, изнад Хенрикезовог леша била је и рупа од метка.

Постојала је и предисторија случаја. У месецима пре кобног пожара Хенрикез је добијао претње смрћу, а једном је  извршен и физички напад на њега. Хенрикезови пријатељи су сведочили да им се поверио да га већ недељама посећују крајњe сумњиви људи који се распитују о могућности куповине делова његове колекције. Застрашен овим, он се, како су навели његови пријатељи, у недељама пред смрт није одвајао од пиштоља стрепећи од нових напада.

Смрт га је затекла у мртвачком сандуку у коме је и иначе спавао, говорећи да се тако припрема за смрт.

Сумњу да је реч о несрећном случају додатно су појачале тврдње породице да су у ноћи пожара из складишта нестали делови Хенрикезових дневника о тршћанском логору Ризиера ди Сан Сабa из Другог светског рата. Смрт тршћанског колекционара месецима није силазила са насловних страна италијанских новина и до данас се о њој говори као о једној од највећих тршћанских мистерија.

Млади племић и успон фашизма

Дијего де Хенрикез рођен је 20. фебруара 1909. у Трсту. Породица његовог оца била је шпанског порекла. Из Бургундије су се Хенрикези током осамнаестог века селили у неколико европских држава, један део чланова породице у Португал, други у Аустрију, у Трст, где ће због великог доприноса морнарици Аустријске царевине добити племићку титулу. С друге стране, његова мајка била је руско-турског порекла.

Дијегов отац је био берзански мешетар који je почетком двадесетог века стeкао велики капитал, који ће омогућити безбрижан живот породици, али и могућност за добро образовање деце, Дијега и његова сестре Фјоре (Fiore de Henriquez), која ће постати чувена енглеско-италијанска вајарка, позната колико по свом уметничком стваралаштву, толико и по бурном животу, добрим делом због сексуалне оријентације. Фјора је била интерсексуална особа, рођена као хермафродит.

По избијању Првог светског рата породица се неколико пута сели. Тако ће Дијего основно и гимназијско школовање добити у Грацу, Венецији, Горици и, напослетку, у Трсту. У овом граду ће уписати и студије на Наутичком институту.

Одрастање у сенци рата добрим делом је одредило његов живот. По сведочењима савременика, Хенрикез је још у дечачким годинама показивао страст према оружју, прикупљајући га скоро као играчке у шетњама по околини Трста, где је након великих ратних операција затицао мноштво остављеног оружја и опреме.

У раној младости с пријатељима је основао Археолошко друштво Трста, с којим је ишао у бројне експедиције по Красу и Истри, где је прикупио знатан археолошки материјал. У послератним годинама одлази и на бројна путовања, међу којима је и одлазак у Индију 1926, када је имао непуних седамнаест година. 

Студије у Трсту завршио је у време успона фашизма, који је посебно у Трсту показао своју праву природу. Након паљења словеначког Народног дома 1920, првог фашистичког напада који је однео људске жртве, тршћански фашисти се обрачунавају не само са политичким противницима, већ и са припадницима националних мањина у граду. Нарочито су на удару Словенци, након Италијана најбројнија национална заједница у граду, а нападнут је и демолиран и конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У Трсту, у коме је раније живело мноштво народа творећи својеврсни мултинационални амалгам, фашисти сада убрзано раде на разарању неколико стотина година заједничког живота и „италијанизацији“ Трста, о чему ће најбоље писати Борис Пахор.

Ни Хенрикезови нису поштеђени. Њихово презиме је италијанизовано у Enriquez (Енрикец), какво ће и остати све до пада фашизма. Сам Дијего је испочетка био фашистички симпатизер и припадник добровољне фашистичке милиције, али убрзо ће се дистанцирати од покрета.

У међуратном периоду радио је у тршћанској поморској компанији „Adriatica di Navigazione“. у њеном у картографском одељењу. Ова компанија се бавила теретним и путничким саобраћајем у Јадранском и Средоземном мору. Године 1928. оженио се Аделом Фањон, са којом ће добити два детета: Адел Марију и Алфонса Федерика. 

У окупираној Југославији

Одмах по избијању Другог светског рата мобилисан је, али захваљујући везама успева да избегне одлазак на фронт. Године 1941. је у градићу Сан Пјетро дел Карсо (данашња Пивка у Словенији), где је распоређен у административно одељење које је управљало окупираним југословенским територијама. 

У својим дневницима и белешкама које води, оставиће низ упечатљивих слика из времена окупације. Једна од њих је упад италијанских јединица у основну школу у Љубљани, где децу, узраста од осам до десет година, италијански војници постројавају уза зид и претресају их у потрази за „субверзивним материјалом“ који основци наводно крију.

Хернандез сведочи и ислеђивању југословенских држављана у италијанским затворима и логорима, који су изложени физичком малтретирању, изгладњавању и понижењима сваке врсте. Једно од њих је било и терање заточеника да скину сву одећу са себе, након чега су дане проводили обнажени у затворским ћелијама.

У једној сцени коју бележи, описује рацију по љубљанским кафанама у коју су послати једва пунолетни италијански младићи. Током ње један војник је случајно притиснуо ороз и убио госта кафане, на шта су се остали војници разбежали.

Са првим партизанским акцијама у лето 1941, окупационе снаге крећу са репресалијама. Хенрикез у својим дневницима пише о црнокошуљашким нападима на цивиле, масовним стрељањима и масакрима. Као посебно потресну сцену он наводи терање оца и мајке партизана Томажича да отворе свој ресторан и служе фашисте који су непуних сат времена раније стрељали њиховог сина.

Сведочећи оваквим сценама – које уредно бележи у дневницима – Хенрикез постаје непомирљиви непријатељ фашизма, али и страхује од освете која ће због ових бестијалности неминовно доћи. Убрзо налази начин да се повеже са словеначким антифашистима, припадницима Освободилне фронте Словеније, о чему оставља записе. Та познанства ће му касније пуно значити.

Прва колекција оружја у Пивки

Поред документовања фашистичке бестијалности, Хенрикез остаје веран својој младалачкој страсти за оружјем, у чему има подршку надређеног, пуковника Отона Франчинија.

У касарни у Пивки, направљеној у међуратном периоду на самој граници Италије и Краљевине Југославије (Пивка је по Рапалском споразуму после Првог светског рата припадала Италији, што ће се променити након 1945. године), Хенрикез проналази мноштво застарелог оружја из Првог светског рата, укључујући и заплењено оружје војске Краљевине Југославије. Како је оно највећим делом неупотребљиво, Хенрикез долази на идеју да направи својеврсну колекцију оружја. За то добија и подршку старешина, који му додељују три војника за потребе, камион за транспорт оружја и дозволу за слободно и неограничено прикупљање материјала.

У тренутку капитулације Италије, његова колекција скупљена током две ратне године за Војноисторијски музеј у Пивки већ броји неколико стотина предмета, класификованих и музеолошки обрађених. Страхујући да ће колекција бити заплењена, Хенрикез у последњем тренутку организује транспорт музејске збирке, која у Трст стиже у неколико железничких композиција.

Део колекције који је остао у Пивки искористила је југословенска власт након завршетка рата. На месту некадашњег Хенрикезовог музеја се данас у Пивки налази Парк војне историје, једна од највећих музејских поставки у овом делу Европе.

Трст под нацистима

Своју колекцију оружја Хенрикез пребацује у тврђаву из 17. века на брду Сан Вито. Поред бриге о колекцији, током последње две године рата он документује и живот Трста под управом нациста. Иако је Трст формално и даље део Италије, Мусолинијеве марионетске Салске републике, у њему је средиште нацистичке Оперативне зоне Јадранско приморје, којом управљају Фридрих Рајнер и Одило Глобочник.

По доласку нациста у Трст, прва на удару је тамошња јеврејска заједница, која је готово у потпуности уништена. Следе прогони и других мањинских заједница, као одговор на све чешће партизанске акције.

У знак одмазде због пет убијених својих војника, Немци априла 1944. у Палати Ритмејер у Улици Гега вешају преко педесет талаца, највећим делом Словенаца, али и антифашиста италијанског и хрватског порекла. „Кућа ужаса“, како су је Тршћани назвали, испуњена је телима обешених талаца на степеништима, прозорима, лустерима, чак и орманима.

Како би се становништво додатно застрашило, лешеви су висили пет дана, а Тршћани су под присилом довођени у обилазак зграде. Уз то, током тих пет дана Немци наређују возачима трамваја да намерно успоре поред зграде, како би се становницима града утерао страх. Следе нова вешања цивила и антифашиста у граду, сада на железничкој станици и у насељу Вила Опичина, пале се села у близини града…

Под управом Одила Глобочника ствара се концентрациони логор Ризиера ди Сан Саба у некадашњој фабрици пиринча. Иако овај логор по броју жртава не спада у највеће нацистичке логоре смрти – у њему је по послератним проценама убијено између 3 и 5 хиљада заточеника – остао је упамћен по бестијалности џелата. За разлику од индустријског убијања у осталим нацистичким логорима, овде се жртве уз злостављања најчешће „мануелно“ ликвидирају.

Као и највећи део житеља Трста, Дијего де Хенрикез у две године нацистичке страховладе покушава да некако сачува живу главу. У септембру 1943. године званично је добио отпуст из војске, вратио се на стари посао у поморској компанији, а захваљујући познанствима са „умеренијим“ немачким официрима успева да очува своју колекцију, иако стрепи због могућег уништења колекције услед бројних савезничких бомбардовања.

У својим бележницама, у којима и даље пише о ратним догађањима, оставио је стотине страница записа о свакодневном животу под нацистичком страховладом, али и попис имена фашиста који су ступили у немачку службу. 

Педантно бележећи њихова недела и саучествовања у убијањима Јевреја, талаца и партизана, он посебно сведочи о злочинима Гаетана Колотија, вође полицијске јединице под непосредном управом Одила Глобочника. „Колотијева банда“, како је убрзо названа, „прославила“ се низом сурових убистава, међу којима су била и бацања живих људи у рудничка окна.

Иако је Колоти ликвидиран од стране партизана у априлу 1945, његово име је због „антикомунизма“ у послератном Трсту остало „светло“. Чак је 1953. године од стране италијанске државе постхумно награђен Орденом за војничку храброст. Чланови његове банде не само да после рата нису судски процесуирани, већ су постали и део државног апарата, какав је био случај са једним злочинцем из банде који је у послератном Трсту радио као инспектор у полицији.

Иако је у Италији 1946. проглашена општа амнестија за припаднике фашистичког покрета, она није важила за учеснике у масовним злочинима. Отуд Хенрикезово бележење имена злочинаца и описа злочина није била ни најмање наивна ствар, поготово што се он није либио да све то након рата јавно износи, стварајући себи тако смртне непријатеље. 

Хенрикез је био опасан сведок, нарочито у време када је општа клима у Италији била таква да се ратне године потисну у заборав. „Изградња земље – политички, економски социјално – била је важнија од ма каквог озбиљног настојања да се нација суочи с прошлошћу“, пише историчар Јан Кершо у књизи Личност и моћ. „То је било у складу са националним расположењем. После траума и превирања, већина људи је желела да се врати нечему налик 'нормалном' животу. Избегавање разговора о фашистичкој прошлости одговарало је већини Италијана.“

Друг директор музеја

Својеврсна травестија, коју на изузетан начин описује Леонардо Шаша у књизи прича Рођаци са Сицилије, свој израз налази и у Трсту последње године рата. Фашистички градоначелник Трста Чезаре Пањини, постављен на то место од стране нациста 1943. године, долази на идеју да „ослободи“ Трст. У тренутку када готово сви Немци буду отишли из града, он покушава да направи „побуну“, како би се пред савезничким снагама приказао као противник нацизма и фашизма.

У тој „побуни“ он ће чак и напасти заостале немачке војнике у Управи града, али ће се после њиховог оружаног одговора повући. Лакрдија у којој фашисти ослобађају град од нациста ипак је брзо прекинута. Првог маја југословенске снаге улазе у град.  

У тим данима Хенрикез, захваљујући познанствима са припадницима Освободилне фронте Словеније, али и познавању неколико језика – поред италијанског, говорио је немачки, српски, словеначки и енглески – постаје посредник и преводилац у преговорима.

Посредник је и у предаји групе немачких војника који су се ушанчили у тршћанској Палати правде. Иако су војници свесни да је рат за њих завршен, они покушавају да издејствују предају новозеландским војним јединицама, а не југословенским, бојећи се могућих реперкусија. Њихов страх је био прилично оправдан, пошто су ове јединице годинама вршиле злочине на територији окупиране Југославије.

Како се, ипак, пред Палатом правде налазе југословенске а не новозеландске јединице, крвави сукоб је готово неминован. Вероватно би до обрачуна заиста и дошло да Хенрикез није постао преговарач између две стране – југословенске и новозеландске команде са једне и немачких снага са друге. Споразум је на крају склопљен. Како би се избегло крвопролиће, Немци се предају новозеландским трупама.

Иста ситуација се понавља и у вили Кастелeто, где се налази немачки генерал-мајор Линкенбах са батаљоном војника. И ови преговори су завршени успешно. Као „накнаду“ за овај посао, Хенрикез од немачког генерала добија на поклон униформу и део оружја за колекцију. По свему судећи, тада је добио и савезничку дозволу за наставак скупљања своје колекције. Хенрикез ће у овим данима учествовати и у осујећивању немачког плана да се тршћанска лука дигне у ваздух приликом повлачења њихових снага. 

У наредна четрдесет и три дана, у којима Трстом управља југословенска војска, Хенрикез игра значајну улогу и као сарадник одбора за управљање градом, који је омогућио какво-такво снабдевање Трста намирницама како би се спречила масовна глад. У својим дневницима говори о одличним односима са југословенским официрима, поготово пуковником Рибаром.

Ценећи његово супротстављање фашизму, Југословени почињу да га називају „друг директор музеја“. Дозвољено му је прикупљање расходованих војних возила, оружја, докумената… Успева да набави чак и једну немачку подморницу, али и да уђе у Ризиеру, где ће у своју бележницу преписати поруке заточеника са зидова логора.

„Половне подморнице – купујем и продајем“

Након успостављања Слободне територије Трста 1947. године, захваљујући везама на обе стране, Хернандез неометано прелази из једне зоне у другу, настављајући са радом на свом музеју. Путује по Красу и Истри повећавајући колекцију на неколико хиљада предмета, а пише и председнику Сједињених Америчких Држава молећи га да му поклони систем навођења „Норден“, који је коришћен приликом атомског напада на Хирошиму.

Са Швајцарцем Огистом Пикаром, научником и проналазачем који је 1931. године извео први лет у стратосферу, учествује у познатом пројекту „Батискаф“, чији је циљ био да се досегне најдубље место на планети. У Трсту је по Пикаровом пројекту саграђена подморница, тачније батискаф „Трст“, која је успела да стигне до најдубље тачке у Пацифику, у Маријанском рову дубине 10.914 метара.

Сам Пикар ће у аутобиографској књизи Од стратосфере до морских дубина из 1955. године написати да је иницијативу за овај пројекат покренуо Хенрикез и у њега уложио и свој новац. Хенрикезова замисао била је да батискаф „Трст“ постане део његове колекције након употребе, али до тога није дошло, он је данас изложен у Националном музеју америчке морнарице у Вашингтону.

Ипак, једна погрешна одлука је Хернандезу уништила остатак живота. Године 1949. дао је отказ у поморској компанији у којој је радио, и то након обећања градске управе Трста да ће његова колекција постати градски музеј чији ће он бити директор. Ово обећање никада неће бити испуњено.

Оставши без сталних примања, а притом непрестано добијајући обећања градске управе да ће се музеј ускоро отворити (чак је и у те сврхе направљена специјална комисија), Хенрикез ће наредне две деценије провести у крајње незавидној позицији. 

Како би преживео, продаје делове колекције, али и купује нове предмете, улазећи у својеврсни зачарани круг. Гротескно је звучао оглас који је 1963. дао у новинама: „Половне подморнице – купујем и продајем.“ Суочена с немаштином,  његова породица се сели у Горицу, док он остаје у Трсту, живећи на ивици егзистенције, у магацину у коме је чувао део колекције.

Како године пролазе, Хенрикез схвата да од тршћанске управе ништа неће добити. Зато средином педесетих одлази у Рим, где му тамошња градска власт додељује простор напуштене војне касарне у којој би музеј био смештен. Ипак, и то се изјаловило. Почетком шездесетих година враћа се у Трст, добијајући неколико нових понуда. Верона, Горица и још неколико градова му нуде простор за смештај збирке.

Тек тада тршћанска градска управа покреће ствар са мртве тачке, правећи музејски конзорцијум на чијем се челу налази Хенрикез. После година немаштине, он 1969. године поново добија стална примања, али године економских недаћа оставиле су велике последице на његово физичко и ментално здравље.

И раније склон ексцентричности, у последњим годинама живота становницима Трста постаје познат по крајње чудноватом понашању. По граду је ходао носећи немачку војну кацигу или самурајску маску говорећи да на тај начин мисли остају сачуване у његовој глави, у ресторанима је наручивао оброке са тачно одређеним бројем зрна пасуља или грашка, а у свом магацину је спавао у мртвачком сандуку. 

Упркос ексцентричности, због колекционарске страсти и ерудиције ужива популарност код Тршћана који га зову професор.

Загонетна смрт

Хенрикезова загонетна смрт 2. маја 1975. највећа је тема у граду. Мистерију појачава иступ његове удовице, која у разговору за лист Il Meridiano di Trieste сведочи о Хенрикезу у времену ослобођењу Трста:

„Мора да је то био крај јула или први дани августа 1945. године. Мој муж је три дана заредом остао у Ризиери, преписујући поруке са зидова ћелија које су остављали затвореници у логору. Радио је и ноћу уз свећу. Дозволио је себи само неколико тренутака одмора. Не могу да заборавим његово жаљење и разочарање када се вратио кући четвртог дана. 'Адел', рекао ми је, 'избрисали су све што је писало на зидовима. Када сам се јутрос пробудио, затекао сам молере који су све прекрили слојевима креча. Нисам могао да завршим свој посао. Ко зна зашто су то урадили.'“

Шта то Хенрикез преписује са зидова ћелија некадашњег логора смрти у Трсту? По тврдњама његових пријатеља и породице, што добрим делом потврђују и остаци његових сачуваних дневника, то су биле последње поруке заточеника пред одлазак у смрт. Поред својих имена и порука породицама, они су неретко записивали и имена људи који су их потказали, ухапсили или мучили у логору. Током хаотичног бега управе логора, на челу са злогласним Одилом Глобочником, ти записи нису уништени у мају 1945. када су партизанске јединице ушле у град. „Грешка“ је исправљена два месеца после тога.

Разговор с Хенкрикезовом удовицом је објављен у време када се очекивао почетак првог суђења преживелим злочинцима из Ризиере, и то три деценије након завршетка рата. Поред немачке управе логора на оптуженичкој клупи требало је да се нађу и њихови италијански помагачи, тршћански фашисти који су се након Мусолинијевог пада ставили на службу Глобочнику.

Сумња да је Хенрикезова смрт повезана са овим суђењем и притисак јавности утичу да се покрене нова истрага. Приликом прве обдукције Хенрикезовог тела, шест месеци након његове смрти, испоставило се да је он у ноћи пожара доживео прелом ребара и карлице, а пронађени су и трагови металне жице на његовом телу.

Ипак, тужилац званично изјављује да о несталим дневницима са именима злочинаца из Ризиере нема сазнања, а преломе ребара и карлице поново описује као последицу несрећног случаја. Помињала се и могућност да је смрт изазвао провалник који га је одгурнуо усмртивши га, а онда изазвао пожар у страху да ће бити откривен, али никакав званичан закључак није донет. Истрага је поново покренута 1979, а затим и 1988. године, али упркос контроверзама које су их пратиле, оне нису довеле до нових сазнања. Иако су неки полицијски службеници деценијама касније тврдили да је Хенрикез сасвим сигурно убијен, смрт Дијега де Хенрикеза се и данас званично води као несрећни случај.

Касније контроверзе

Наравно, овакав исход случаја изазвао је бројне реакције. Једне тршћанске новине су писале да је Хенрикез поседовао не само преписе са зидова Ризиере, већ и низ фотографија италијанских фашиста који су учествовали у злочинима у логору, али и на подручју окупираних делова Југославије. Тај материјал би био, по тврдњи тршћанских новинара, кључни доказ на будућем суђењу.

Ипак, до тога није дошло. На тршћанском процесу за злочине у Ризиери, отпочетом у фебруару 1976, оптужена су само два Немца, припадника Ајнзацгрупе. И то у одсуству. Како је један од њих, Аугуст Дитрих Алерс, умро у току суђења, на оптуженичкој клупи је „остао“ само Јозеф Оберхаузер. Због ратних злочина осуђен је на доживотни затвор, али није одслужио ниједан дан казне. Немачка је одбила његову екстрадицију. Екипа чувене документарне серија Шоа га је пронашла и снимила у минхенској пивници, у којој је радио.

Овакав исход суђења покренуо је додатне гласине, чак и говоркања о умешаности тајних служби у смрт Дијега де Хенрикеза. Како су појединци тврдили, он је својим сведочењем и доказима могао да угрози фашисте који су се под окриљем западних обавештајних служби окупили у паравојним антикомунистичким групама у европским државама, поготово у Италији, и то у оквиру Операције Гладио. Говоркало се и о учешћу по злу чувеног вође ложе П2 Еуђенија Цефиса, поготово након ништа мање загонетног убиства Пазолинија у новембру 1975, непуних шест месеци након Хенрикезове смрти.

По званичној изјави бившег премијера Италије Ђулија Андреотија након парламентарне истраге 1990. године, на подручју Италије је у претходних неколико деценија ангажовано неколико стотина цивила у тајној организацији која је требало да предупреди комунистичку опасност. У првим годинама за то су били ангажовани италијански крајњи десничари, фашистички симпатизери, чак и ратни злочинци. Након дугих судских и парламентарних процеса утврђено је да су у току ове операције изазивани намерни терористички напади. Најпознатији је „Пeтеано масакр“ 1972, у ком су неофашисти убили три карабињера.

О овој групи су у Италији деценијама колале бројне приче, а постали су и тема филмских и књижевних дела. Међу њима је и роман Умберта Ека Нулти број из 2015. године, a бестселер писац детективских књига Вејт Хајнхен 2007. објавио је роман Дуге сенке смрти (Le lunghe ombre della morte), у ком је Хенрикезова смрт приписана завери припадника Операције Гладио.

Музеј рата у служби мира

Хенрикез је сахрањен на Војном гробљу у Трсту. На надгробном споменику му је урезан епитаф: „Дај ми свој мач, пријатељу, ја ћу га чувати за тебе. Не бори се: само љубављу ћеш постићи мир.“

Перипетије са музејом након његове смрти су се настављале, правиле се нове комисије, постављале нове управе, вршиле се нове процене, али се суштински готово ништа није променило, све док почетком осамдесетих градска управа није кренула у откуп колекције од Хенрикезових наследника. 

Музеј с Хернандезовом колекцијом, смештен у некадашњу тршћанску касарну „Duca delle Puglie“, отворен је за јавност у јуну 2000. године. Од пописаних 15.000 предмета које је Хенрикез прикупио за живота – међу којима је велика количина тенкова, бродова, подморница, војних возила, комада хладног и ватреног оружја, фотографија, уметничких слика, графика, плаката, мапа, филмова, докумената, Хенрикезових дневника на скоро 50.000 писаних страница – због недостатка простора, изложен је само мали део.

Тренутна стална поставка из 2014. године посвећена је највећим делом Првом светском рату, а као највреднији изложени експонати издвајају се погребна кочија предузећа које је у Трсту превезла мртва тела Франца Фердинанда и Софије Хотек након Сарајевског атентата, затим блуза Франца Јозефа, као и велики број комада оружја и војне опреме коришћен у ратним борбама током битке на Сочи.

Ослањајући се делом на Хенрикезову замисао, музеј преко приказа рушитељске моћи оружја и рата покушава да укаже на неопходност мира. Сам Хенрикез је ту замисао овако изразио: „Желимо да да покажемо како у свим временима, а посебно у садашњој ери, рат у великој мери представља огромну и бескорисну дисперзију драгоцене енергије која, уколико би се користила у чисто мирољубиве и хуманистичке сврхе, може дати дивне и неочекиване резултате.“

Ипак, жеља оснивача колекције није у потпуности испоштована. Уместо назива који му је Хернандез дао „Међународни центар за укидање рата и универзално братство – Музеј историје и рата 'Дијего де Хенрикез' – Први светски центар за читање и модификацију прошлости и будућности посредством инверзије времена као последице ослобађања простора времена ради укидања зла и смрти“, он је поједностављено назван „Музеј рата за мир 'Дијего де Хенрикез'“.

Клаудио Магрис, савремени класик италијанске књижевности, 2015. је објавио роман Обустављен поступак (издање Архипелага, у преводу Снежане Милинковић), инспирисан највећим делом Хенрикезовом личношћу. У њему Магрис каже: „Када би ми сви дали властито оружје, када би све оружје света било у Музеју, свет би био разоружан, коначно би владао мир. Али био би нам потребан велики Музеј, велики попут света…“

Током припрема за сусрет руског председника Путина и америчког председника Бајдена, 16. јуна 2021. у Женеви, припремни састанак одржали су и саветници за националну безбедност, Џејк Саливен и Николај Петрушев. Руска делегација је тада поклонила Саливену оригиналну гравуру америчког часописа „Harpers Weekly“ из 1863. годинe, која приказује руске бродове укотвљене у њујоршкој луци.

Тада су, наиме, две руске ескадриле спречиле енглеско и француско мешање у амерички грађански рат на страни сепаратистичких држава Југа. Петрушев је поручио да је тиме желео да подсети да Русија и Сједињене Државе могу да буду пријатељи и да сарађују.

Реч је о догађају из историје америчко-руских односа који је сасвим остао у сенци дуге и дубоке историје сукоба две суперсиле.

Од Крима до Крима

Русија је 1863. године пролазила кроз тешка времена. Ране проузроковане поразом у Кримском рату још нису зарасле. У Кримском рату 1853-1856, Руском царству супротставила се коалиција Британског, Француског, Османског царства и Краљевине Сардиније.

Разлози за рат били су повезани са намерама Русије да, користећи све веће унутрашње противречности у Османском царству, помогне одвајање балканских територија од њега, углавном настањених православним народима. Велика Британија и Аустрија су се томе успротивиле. Лондон је, поред тога, настојао да истисне Русију са црноморске обале, Кавказа и Закавказја.

У критичној фази рата савезници су успели да концентришу велике снаге војске и морнарице на Црном мору. То им је омогућило да успешно искрцају десантни корпус на Крим, нанесу низ пораза руској војсци и након једногодишње опсаде 11. септембра 1855. заузму Севастопољ.

На кавкаском фронту руске трупе су деловале успешније. Али претња Аустрије и Пруске да се придруже рату приморала је Русију да прихвати наметнуте мировне услове.

Париски мировни уговор, потписан у марту 1856. године, захтевао је да Русија врати Османском царству све територије заузете у јужној Бесарабији, код ушћа Дунава и на Кавказу, и било јој је забрањено да има морнарицу у Црном мору. Русија је била озбиљно ослабљена и привремено је изгубила утицај у црноморском региону.

Ипак, Русија покушава да не „падне на колена“. Млади цар Александар II је фебруара 1861. потписао манифест о укидању кметства.

Ситуација у Русији је и даље била под лупом Уједињеног Краљевства и Француске, које се нису држале по страни када је јануара 1863. у западним провинцијама Руског царства избио пољски устанак.

Племићко-католичке вође устанка залагале су се за обнову независне Пољске „од мора до мора“. Као одговор на побуну, руски цар је послао трупе на територије обухваћене немирима, што би се данас звало „операција за обнову уставног поретка“. Априла 1863, Лондон, Париз и Беч упутили су протестну ноту Александру II, коју су затим подржале Шведска, Италија и Шпанија.

Европска дипломатија није могла да пропусти шансу да још једном притисне Русију, а забринутост над судбином пољског народа била је само изговор. „Не могу се од енглеске, француске, а још више аустријске владе, очекивати искрене симпатије за патњу Пољака“, писале су америчке новине „New York Daily Tribune“, 1. маја 1863.

У јуну 1863. европске силе су послале другу ноту у Санкт Петербург и затражиле сазивање међународног конгреса ради решавања пољског проблема.

Европске силе у Америчком грађанском рату

У том тренутку, кабинет Александра II донео је, модерним језиком речено, „асиметричну“ политичку одлуку. Одлучио је да пошаље две групе руских ратних бродова на две обале Северне Америке у којој је већ две године буктио грађански рат.

У складу са наредбом руског цара Александра II од 25. јуна 1863. године, две руске ескадриле су послате на обале Америке. Прва, под заставом контраадмирала Лесовског, послата у Њујорк, имала је 6 бродова, а посада је бројила 3.000 људи. Друга ескадрила под командом контраадмирала Поповa, коју је чинило 6 бродова и 1200 официра и морнара, послата је у Сан Франциско.

Историчари се не слажу о разлозима због којих је Санкт Петербург послао две ескадриле руске морнарице на атлантску и пацифичку обалу Сједињених Држава, али многи сматрају да је влада Александра II тиме желела да у великом стилу реши задатке политичке и војно-стратешке природе мењајући однос снага не само унутар Сједињених Држава, већ и шире.

Русија се на овај корак одлучила, сматра се, као на превентивну меру у случају избијања рата са Великом Британијом и Француском, пошто су водеће европске силе тада већ отворено претиле Санкт Петербургу могућом војном интервенцијом због пољског питања. У том случају, руске ескадриле могле би да постану ефикасно средство за блокирање непријатељских морских комуникација у близини америчке обале, као и за започињање операција против енглеске трговачке флоте.

Такође не треба заборавити да су се до тада између Русије и Сједињених Држава развили врло пријатељски и поверљиви односи. Неутрална и добронамерна позиција Вашингтона током Кримског рата била је високо цењена у Санкт Петербургу.

Руски министар спољних послова, а касније канцелар Руске империје, кнез Горчаков с тим у вези је написао: „Симпатије америчке нације према нама нису јењавале током читавог Кримског рата и Америка нам је пружала, директно или индиректно, више услуга него што се могло очекивати од силе која се држи стриктне неутралности“.

С друге стране, раних 1860-их претња влади америчког председника Линколна нису биле само побуњене јужне државе, већ и Лондон и Париз, који су у Америчком грађанском рату тражили своје интересе подржавајући Конфедерацију.

Велика Британија је направила интригу и признала је Конфедерацију Америчких Држава, што је помогло да се повећа њен међународни легитимитет, а у лето 1863. године ескадрила од 5 бродова из флоте краљице Викторије стигла је у канадску луку Екмолт, показујући спремност да подржи противнике федералних власти у Вашингтону.

И Француска је играла своју геополитичку игру са својим плановима за суседни Мексико, подржавајући отцепљене америчке државе и тајно снабдевајући снаге Конфедерације оружјем.

У Америчком грађанском рату само је Русија, уз Швајцарску, безусловно подржала Север. 

„Руска политика према Сједињеним Државама је одлучна и неће се мењати у зависности од курса било које друге државе“ саопштио је руски министар иностраних послова Горчаков. „Пре свега, желимо да Америчка унија опстане као неподељена држава... Русији су упућени предлози да се придружи плановима интервенције. Русија ће одбити све предлоге ове врсте.“ 

Политички, терен за ову операцију пружала је и чињеница да је Русија, која је управо укинула кметство, у Грађанском рату у САД стала на страну Севера који се борио против Југа за укидање ропства.

Цела операција изведена је у најстрожој тајности, да би се 24. септембра 1863. руска ескадрила адмирала Лесовског усидрила на доковима Њујорка, а 27. септембра друга ескадрила под командом адмирала Попова стигла у луку Сан Франциска.

Све указује да је најважнији задатак америчке експедиције руских ратних бродова био „истицање заставе“, како војна дипломатска пракса назива подсећање противника на своје присуство и спремност за акцију. Руски планови су добро функционисали, а калкулација се показала тачном: антируска коалиција је потпуно пропала. 

Русофилија у Америци

Америчко јавно мњење топло је поздравило присуство руских морнара у америчким лукама. Били су окружени интензивном пажњом америчких званичника и јавности.

Боравак бродова руске морнарице на америчким обалама обележиле су и прославе, свечане церемоније и балови. Руски изасланик у Сједињеним Државама Стекља писао је Горчакову: „Наши поморски официри и даље су предмет свеопште пажње. Генерално, становници се такмиче у својој жељи да угосте наше морнаре.“

„Ваша екселенцијо, већ из новина наравно знате с каквим нас осећањем примају овде“, писао је новембра 1863. контраадмирал Попов руском министру морнарице Крабеу. „Петог овог месеца град Сан Франциско организовао је бал у знак опште наклоности цару и Русији, који ће у аналима Сан Франциска остати као највеличанственији на обали Тихог океана.“ 

Занимљива чињеница је да је Николај Римски-Корсаков, будући познати композитор, био члан руске посаде, који је у ескадрили Лесовског служио као млади везиста. „Наша ескадрила овде је примљена пријатељски, до крајњих граница. Они долазе до нас, чак и даме, да изразе задовољство што смо у Њујорку“, јављао је Корсаков.

Резултати интервенције

Скоро 9 месеци руски бродови били су на америчким обалама. Крајем јула 1864. године, када је Санкт Петербург сматрао да су циљеви мисије испуњени, заповедницима ескадрила наређено је да напусте америчке воде и врате се кући.

Политички резултати боравка руске морнарице у Сједињеним Државама оцењени су у обе престонице као више него успешни.

Могућност блокирања осетљивих трговинских поморских комуникација Енглеске и Француске омогућила је кабинету Александра II да заузме тврђи став у односу на западноевропске силе. Као резултат тога, „пољско питање“ је уклоњено са међународне агенде. До лета 1864. побуна у западним областима Русије је угашена.

С друге стране, на прекретници Америчког грађанског рата, ескадриле са којих су се вијориле заставе Руске империје играле су за Вашингтон улогу гаранта безбедности и одвраћања страног мешања. У политици понекад није потребно да пушка пуца; довољно је да је напуњена и усмерена на непријатеља.

Током боравка руских поморских снага у Америци, федералне снаге оствариле су значајне војне успехе, ауторитет Линколнове администрације се повећао и ојачао је међународни положај земље.

Опроштајни банкет

На опроштајном банкету организованом у част Русије у Бостону 7. јуна 1864, речено је: „Руска ескадрила није са собом понела никакво оружје или гранате за сузбијање побуне, оне нам нису потребне, али са собом је донела више од тога: осећај међународног братства, моралну подршку... Русија се показала као наш мудар, чврст и поуздан пријатељ.“

Амерички државни секретар Севарда је оценио: „Иако је руска флота дошла из својих разлога, значај њеног присуства био је у томе да убеди Енглеску и Француску да је дошла да заштити Сједињене Државе од њиховог мешања.“

У америчкој амбасади у Санкт Петербургу приређен је пријем за руске морнаре који су се вратили, и секретар америчке амбасаде Берг тада је рекао: „Између Сједињених Држава и Русије постоји пријатељство над којим нема сенке лоших успомена. Није тешко замислити огромне предности које таква политика може пружити свим владама света.“

Сматрајући се дужном Русији, америчка влада је 1866. године одлучила да у Русију пошаље „посебну депутацију“ како би изразила захвалност Сједињених Држава руском цару и народу на помоћи пруженој слањем руских ескадрила на њене обале.

Данас, 160 година касније, ове речи нестварно звуче: у контексту данашњих америчко-руских односа, тешко да може и да се замисли да су оне икада размењене између ове две велике силе.

На простору бивше СФРЈ не постоји топоним који је толико пута служио као инспирација уметницима. Познати омладински песнички фестивал на Тјентишту подразумевао је да млади песници пишу о славној бици из Другог светског рата. Ту је рањен и Иван Горан Ковачић, који ће непун месец након битке бити убијен, у близини. Сама реч Сутјеска постала је симбол борбе, погибије и спаса.

Уметност подстиче уметнике, порађа уметност. Као што је Владимир Бурич, руски песник, рекао: „Време читања стихова, то је време њиховог писања“, тако и кроз пример инспирације Битком  на Сутјесци видимо константно уметничко враћање тој теми.

Кад помислим на излаз из немогућег, падне ми на памет и излаз из обруча онда када се чинило да нема излаза. Битка је, кажу историчари, вођена од 15. маја до 15. јуна 1943. Пораз Хитлерове војске код Стаљинграда довео је до тога да југословенски антифашисти након Сутјеске помишљају да би крај 1944. могли дочекати у Београду. Било је важно одржати бакљу. Да је партизански покрет ликвидиран на Сутјесци, тешко да би се икад опоравио.

Споменик на Тјентишту свечано је отворен 1971. године. Када је добио шансу да реализује идеју, Миодраг Живковић је постао познат у целом свету.

Споменик се састоји од две симетрично постављене камене громаде високе 19 метара између којих је простор за продор. Споменичке масе јесу скулптуре које симболизирају снагу. Кад се прође између њих и изађе на отворени простор, наилази се на немирне стазе од камена где су исписани називи партизанских јединица. Уметник је Сутјеску видео не као смрт већ као животну победу.

Фебруара 1971. он, који је себе дао и Кадињачи и Шумарицама, изјавиће: „Понекад ми се чини да сам познатији у Чилеу, него у Југославији! Кад прегледам све изреске из водећих чилеанских листова и успоредим с оним што је о мени и мојем делу написано у домовини, то мишљење намеће ми се само од себе“.

То су речи Миодрага Живковића који је био весељак, а на све кипарске конкурсе слао је рад под шифром „13“. Десет година је носио Сутјеску док није из њега кануо споменик, огромни камен, спомен огромне борбе и огромне туге.

Уметник је данима и годинама имао дилему – хоће ли споменик свакоме говорити оно што баш он мисли и осећа? Шта ће мислити народи Југославије кад застану пред спомеником?

Десило се, током изградње на Тјентишту, долазе неки душебрижници и виде Миодрага Живковића у радничком оделу и чизмама.

И кажу: „Жиле, Тито долази, да се обучеш.“

„Па, није дошао да види како сам обучен, него да види шта радимо“, одговорио је Живковић.

Он је од почетка тражио израз којим ће камен морати да носи сећање на прошлост и поруку за будућност, али будућност ће донети и оне године кад се неће обележавати годишњица битке о којој су певали милиони људи.

Али како је ток рата удесио да се дође баш на реку Сутјеску и на околне планине?

Операција Шварц 

Немачко-италијанска офанзива почетком 1943. има само један циљ: да једним ударцем уништи главнину Народноослободилачке војске Југославије и тиме осигура јадранско залеђе у случају савезничког искрцавања.

Током априла и почетком маја Немци гомилају снаге у долини Лима и Таре, приближавају се и спремају за коначни ударац.

Немачки командант за југоисток предложио је Врховној команди да основни циљ операције буде уништење главне оперативне групе партизана, а разоружање четника да се изведе узгредно. Командант немачких трупа у Хрватској, генерал Литерс, којем је поверено руковођење операцијама, издао је 6. маја заповест о припреми и извођењу операције „Шварц“, познате код нас као Битка на Сутјесци.

Идеја немачког командовања била је да на линији Фоча-Горажде-Пљевља-Пријепоље-Бијело Поље-Колашин-Подгорица-Никшић-Гацко-Калиновик стегне главна оперативна група Народноослободилачке војске, те да се на планинским масивима у пределу око доњег тока Пиве и Таре уништи.

За ту операцију ангажоване су: Прва брдска дивизија, стигла са Источног фронта, Седма СС дивизија „Принц Еуген“, 118. ловачка дивизија, 369. легионарска дивизија, 724. пук 104. ловачке дивизије, два пука бугарске војске и три италијанске дивизије – „Taurinenze“, „Venezia“ и „Ferara“, и 4. ловачка бригада НДХ потчињена команди 118. немачке дивизије. У резерви су чекале 117. немачка дивизија, 373. легионарска дивизија „Тигар“ и четири италијанске дивизије. За операцију је ангажовано 12 авио-ескадрила.

Петнаестог маја покренута је операција „Шварц“. Преко 120.000 непријатељских војника ударило је на шест пута мање југословенских бораца.

Борци немачке Прве брдске дивизија, који се хвалили тиме што су поболи кукасти крст на Елбрус, респектовали су Прву пролетерску бригаду. Њен командант написао је у извјештају: „Непријатељ се жилаво и огорчено брани.“

Командант Прве пролетерске Коча Поповић је 17. маја у 9.15 часова послао депешу Врховном команданту: „Непријатељска акција има карактер офанзиве“.

То је прва директна информација Врховном штабу да се ради о новој офанзиви.

И Тито ће касније, много пута, потврдити да партизанске снаге никад нису биле у већој опасности. Партизански курири и осматрачи свакодневно уочавају примицање немачких војника. Распламсавају се борбе, партизански борци јасно уочавају да се простор сужава.

Британска мисија 28. маја 1943. слеће на Дурмитор, а њу предводи Вилијам Дикин, којег Ђилас описује као ћутљивог човека који је рекао да „хоће да помогне“. Тито каже сарадницима како ће Британци „да виде ко се бори“.

Партизани су Британцима дали коња који је носио радио-станицу, а 31. маја четници су напали Врховни штаб, бележи Ђилас. 

Како расте неизвесност, расте нервоза. Тих дана Титова невенчана супруга Даворјанка Пауновић, звана Зденка, била је хистерична. Ђилас: „Раздрао сам се на Зденку да ћути – док је нисам сподбио за чуперке и бацио низа стене, јер да ЦК има ваљда и другог посла а не да се бави њеним хистеријама. Тито је ћутао, док је Зденка панично обнемела.“

Сремуш у планини 

Поред недовољно оружја, муниције, санитетског материјала и хране, партизанске јединице водиле су са собом и више од четири хиљаде рањеника и константно их је пратио пегави тифус.

После рата многи југословенски извори наводе да су Немци током Битке на Сутјесци затровали изворе воде у целом крају, али Ђилас то негира. Он као предност младих и лаконогих партизана истиче то што на простору на ком су се водиле битке нема снега, те се може заспати на тлу.

На троуглу Жабљак-Фоча-Гацко, припадници италијанске окупационе војске отели су од народа 60.000 грла стоке којима је храњена немачка војска током непријатељске офанзиве.

Партизани су бивали гладни, а кад би јели, јели би понеку дивљу јагоду, коњско месо и дивљи лук – на територији Балкана познат под именима сремуш, сремуша и сријемуша. Сви преживели истичу сремуш као храну која их је држала. Биљка Allium ursinum, позната и под називом дивљи бели лук, углавном расте у вишим планинским пределима, међутим, данас је све више људи који је гаји и у баштама. Карактерише је јака арома и љуткаст укус. Богата је многим минералима и витамином Ц, а санира упале и инфекције, ојачава срце, подржава јетру и бубреге.

Баш од априла до краја јуна може се брати сремуш. А шта да је Битка на Сутјесци у јануару била? Шта без сремуша?

Осим сремуша, како наводи лекар Гојко Николиш у књизи Коријен, стабло, паветина, партизани су јели пужеве.

Лекари и болничарке међу партизанима имали су бригу више. Како лечити без медикамената. Раширио се тифус пегавац.

Ђилас сумња да Немци, током битке, упадају у радио депеше и лако читају комуникацију. После рата је заиста утврђено да су Немци открили шифру радио саобраћаја Врховног штаба и то обилато користили.

Али, шта је важно за данашње разумевање тока битке?

У Главну оперативну групу, међу партизане, свакодневно стижу вести да се Немци из Украјине сваког дана пред Црвеном армијом повлаче према Западу. То сигурно знају и Немци који надиру из свих праваца.

Кочин пробој 

Десетог јуна, у раним јутарњим сатима, Прва пролетерска дивизија је разбила борбену групу Höhne и пробила непријатељски обруч на Сутјесци. Успех Прве пролетерске дивизије 10. јуна био је од пресудног значаја за читав исход тридесетодневне битке на Сутјесци. Њеним продором кроз Зеленгору ка Јахорини био је осујећен непријатељски план опкољавања и уништења главне оперативне групе, и створени су услови за извлачење.

Наредне ноћи Сутјеску је прешао и Врховни штаб са Другом пролетерском дивизијом. Одсечена Трећа санџачка дивизија је заједно с рањеницима десеткована у пробоју преко Сутјеске 13. јуна.

Исписане су странице историје, препричавале су кафане како је Коча Поповић, на своју руку, пробио обруч иако му то Тито није одобравао. Неки су тврдили да је то својеглавост, а неки да је то Кочина генијалност. Можда је баш био потребан песнички осећај да се нађе простор и време за излазак из обруча. 

Касније, много касније, када Коча буде у САД разговарао са америчким генералима – сви ће они знати за његов пробој на Сутјесци.

Прва пролетерска дивизија искористила је повољан тренутак и дохватила се масива Зеленгоре код Врбничких колиба. За њом су се извлачиле и остале јединице. Али немачка команда је пажљиво пратила развој ситуације, и одмах је убацила своју резерву, 369. дивизију у фронтално наступање на Зеленгору са севера. Прва пролетерска је 9. јуна била нападнута. Авиони су немилице сејали смрт.

Коча Поповић имао је испред себе три немачке борбене групе, а иза себе још три. Две ојачане немачке дивизије. Фронт се из часа у час згушњавао, а слободни простор се сужавао.

Са Кочиног становишта, ситуација је била драматична, и није се смело губити ни тренутка. Требало је деловати брзо и одлучно. Сваки изгубљени тренутак чинио је ситуацију тежом. Командантов инстинкт био је исправан. Он у том тренутку није знао да су Немци иза фронта 369. дивизије већ прикупљали делове 724. ловачког пука као појачање.

Коча се определио за напад према северу, право кроз центар фронта 369. дивизије. Више пута покушао је да добије Врховни штаб радио-везом, да изложи своје виђење ситуације и своје предлоге, али узалуд. Нашао се пред проблемом одговорности. Осећао је да му је највиша дужност да делује, и то одмах, али није имао одобрење врховног команданта. Међутим, према његовом виђењу, све друго осим енергичног пробоја, и то одмах, представљало је сигуран пут у колективну пропаст.

Зато је донео одлуку да поступи самовољно. О томе је написао обавештење Врховном штабу, које је послао по куриру. Расформирао је све помоћне и техничке јединице, и наредио да сви, укључујући и официре, крену на јуриш заједно.

Стигла је у врховни штаб и Кочина порука у којој јавља: „Ми одосмо, а ви немате шта да чекате, него боље крените за нама.“

Пеко Дапчевић, командант Друге пролетерске, сугерисао је да је боље да се одмах крене и искористи Кочин продор. Иначе ће после ионако морати истим путем, само кад се Немци среде, под много тежим околностима.

Крећемо, одлучио је и Тито.

И бригаде су се сјуриле низ Зеленгору, па у источну Босну. Слободна територија се ширила: Бугојно, Јајце, Тузла, Шамац... За њима су непрекидно каскале две немачке дивизије са Сутјеске, Седма СС „Принц Еуген“ и 369, али без већих успеха.

Јунак пробоја био је Коча, својеглави пролетерски командант.

Антоније Исаковић овако описује јутро у којем је Прва пролетерска кренула на јуриш:

„Доле је млада шума, а испред нас ливада. Али ниска, густа магла, као млеко густа магла, готово се ништа не види... Из те шуме, назирем, провирују, излазе партизани. Излази Прва пролетерска. Одједном, магла је стала, нагло се дигла, чистина. А на супротној страни ливаде, негде на око осамдесет-сто метара од нас, жут редут, ров. То је Балиновац. Ту су Немци. Ушанчени. Добро памтим, Данило Лекић је одмах командовао: ‘Прва пролетерска – јуриш!' И вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви... Све команде чета и сви штабови батаљона, и штаб бригаде и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (политички комесар Мијалко Тодоровић) били су у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари... Све је изашло ту, колико нас је било. Само идеш... Фанатично напред. У магновењу сам видео рањеног друга како пуца у себе. Неће да остане као рањеник. Излетели смо из те шуме и само трчали, незадрживо трчали. (...) Немци пуцају, али ми надиремо; један Немац, видим, подиже се да побегне. Сећам се те слике: немачки официр из пиштоља пуца у њега, пуца у своје војнике. Не да им да беже. Узалуд, разбили смо Немце, да не знам ни како.“

Рањеници

Стално се, и пре пре изласка из обруча и после, ковитлала још једна драма – рањеници. Куда и како са њима?

Ђилас предлаже да их посакривају по пећинама. На тај начин он, уочи тешке одлуке, са Тита пребацује одговорност на себе.

Тито је 9. јуна одобрио да се крене даље.

Рањеници су остали.

Истог дана је рањен и Тито, сведочи Ђилас. И додаје: „Успоравали су нас лешеви, у недоумици да то нису преморени борци које треба пробудити.“

Наишли су на педесет рањеника. Нису нас прекорели, каже Ђилас, и сећа се рањеног младића из Крагујевца који је тражио да се рањеницима не одузима оружје. Ђилас је схватио да болничко особље рањеницима одузима оружје како се не би убили, али он ипак наређује да се рањеницима не одузима оружје, јер то је средство да се избегне мучење.

Ђилас каже рањеницима: „Бринућемо за вас уколико се пробијемо.“ Рањени Крагујевчанин одговара: „Само се ви пробијајте, а нама шта буде.“

Гојко Николиш тврди да је Тито био потиштен кад га је известио о рањеницима у Централној болници. „Примио је извештај без коментара, али врло потиштена лица“, сећа се Николиш.

Рањен је и Нурија Поздерац. На Вучеву. Носе га. Поздерац је у агонији. Ђилас каже како лекари предлажу да се Поздерац инјекцијом „докрајчи“. „Ја сам то одбио“, каже Ђилас. Нурија Поздерац умире 11. јуна и олакшава себи и другима.

Ево карактеристичног сећања истргнутог из томова послератних сећања на битку:

„На уласку у шуму, рањеник. Грли га сестра. Неки предлаже да га понесу. 'Не, готов сам. Зар да изгинете због мене?' Звали смо сестру. 'Хвала вам, другови', рекла је и загрлила брата. 'Заједно мремо, а вама пуно хвала.'“ Остала је сестра да сконча покрај брата. Коњи носе тешке рањенике. Коњи су кост и кожа.

И још из сећања бораца: 

„Коњетина је укуснија печена него кувана.“

„Једни падају од замора, други од метака.“

„Гладан, један је сањао питу и пружао руку за њом.“

„Хладна ноћ, сакрио се Месец за облаке. Хладна Сутјеска. Вода не зна за страх.“

„Човек сео и умро.“

„На мртвом коњу човек седи и реже месо.“

„Неко превија рану буковим лишћем.“

„Немци јуришају. Падају, али се не заустављају.“

„Лешеви низ реку.“

Александар Јоксимовић на Лучким Колибама, моли: „Оставите ме да умрем. Не могу даље.“

„Жена без обе ноге. Вуче се рукама. Ускоро ће искрварити.“

„Заид. Курир. 11 година. Пегав у лицу. Погинуо.“

„Војин Савчић одрао кожу са коња и обавио босе ноге, израњављене.“

„Леш. Девојка. Петнаестак година. Без метка, без гелера. Погинула од притиска ваздуха, јер бомба је пала близу ње. Да је звери не растргну, да непријатељ не види њено лице, бацили смо је у реку.“

„Тифусари. Очи им пламте грозничавим сјајем. Лица бледа. Образи упали. Огрнути су ћебадима. Иду, као слепи мишеви.“

„Нечујно умиру тифусари, без трзаја.“

„Група тифусара реже живог коња. Он се копрца, али убадају га бајонетима.“

„Гулимо букова стабла. Укусан сок испод коре.“

„С лешева скидамо ципеле. Једемо шумске јагоде. Усне нам испуцале.“

Из историје Прве пролетерске:

„Деветог јуна освануо је ведар дан. У зору су батаљони кренули ка Врбничким колибама и Старом катуну. Још се сунце није појавило, а долетио је извиђачки авион. Дуга колона 1. бригаде кретала се преко голих пашњака Лучких колиба. Пилот је угледао колону, циљ какав је само пожелети могао, и одмах се устремио на њу. Борци су полегли у траву и ватром натјерали пилота да са веће висине баца бомбе и митраљира. Нико у колони није погођен, али је тако рана појава извиђачког авиона наговјештавала тешку борбу дугог јунског дана. Било је јасно да ће послије извиђачког авиона ускоро долетјети бомбардери. За мање од једног часа запиштале су сирене 'штука', проломила се Зеленгора од силних експлозија бомби. Небо су парали непријатељеви авиони као узнемирени рој стршљена. Оног тренутка када је дознао да колона партизана пролази преко Сутјеске између Кошура и Озрена, командант њемачких снага генерал Литерс реаговао је са намером да затвори излаз са Зеленгоре.“

Сава Ковачевић командује: „Кад гранате падају, треба лећи. А кад је пауза – трчати, пробијати се.“

Немци сити ратују. Имају времена и за предах. Само здрави иду у борбу.

Један Италијан који је служио Владимира Назора, пребегао је. Долази наредба партизанима да стрељају заробљенике Италијане. Неки партизани плачу и стрељају Италијане с којима су се зближили током борбе и скривања.

Није чудно да постоји и зближавање међу непријатељима. Нешто раније, партизанима је побегао и један заробљени италијански хирург који се прославио брзим операцијама. Звао се Ђовани Бава. Гојко Николиш пише да се Бава, млад и крепак, добар спортиста, вешт, провукао кроз уснули логор и побегао Италијанима, отишао својима.

Године 1957. Николиш и Бава ће се срести у Београду на медицинском конгресу. Звали су га југословенски лекари, јер су памтили како је вешто оперисао партизане током рата. Историја бележи да су се Николиш и Бава изгрлили кад су се срели. Николиш је имао разумевање за Бавино бекство, али и респект према његовом знању и раду у најтежим околностима.

На стени код Драгаш седла десетак војника лежи, сви погинули од једне гранате. Лешеви имају непријатан мирис, остали несахрањени.

Из клисуре избија колона Немаца. Иду ка Тјентишту. Улогорили су се и подигли шаторе. Нису ни слутили ко их гледа. Сава Ковачевић шаље курира Глиги Мандићу, команданту Прве далматинске, сa обавештењем о улогорењу Немаца.

Киша. Чека се да Мандић нападне. Треба му времена да тихо распореди батаљоне.

Напокон, партизански митраљези заштекташе. Немци суманути беже. Остављају коње и шаторе.

Мандића је осетио један пас немачке војске па су Немци први отворили ватру, али Мандићеви борци, спремни за битку, изненадили су непријатеља. Било је тридесетак мртвих партизана у том нападу. Од Мандића Сави Ковачевићу стиже писмо да је бригада продужила даље, а да је он остао само са двојицом курира.

Безнађе, али неки гладни борци су запевали. Та песма била је велико охрабрење.

Смрт Саве Ковачевића

Освануо 12. јун 1943. Дан облачан и кишовит, па нема авијације на небу. Али стиже радосна вест. Немци изгубили Пантелерију. Скоро нико не зна где је то. То је острвце између Сицилије и Африке. Поподне, из Врховног штаба до Ђиласа стиже наредба: „... У случају да дођете у тешку ситуацију, пробијаћете се у мањим јединицама.“

Партизани се споро пробијају. Мостарски батаљон напред, а за њим вођство. Ноћ. Мало брже иду, али споро и скоро нечујно. Дошли су на пропланке изнад реке Сутјеске. Указала се пред очима ведра ноћ, али без месечине. Прешли су Сутјеску. Нису тачне приче да су се давили у реци, јер је река на том месту тек изнад колена. Било је убијених па су као лешеви плутали низ реку.

На другој обали реке Сава Ковачевић је рекао: „Немаца нема или су врло слаби чим нас не чекају на реци.“ Остала је тишина, Ђилас каже: „Можда нас чекају даље.“

И шта сведочи Ђилас о том трену?

Наишли су на рањеника. „Спасите ме, другови. Не остављајте ме, другови!... Тај несрећник је био заостао од ранијих јединица, или рањен приспао а потом се прикрио – пред Немцима који су туда јуче, а можда и данас, крстарили и биваковали. Али нико од нас није прозборио, ни успорио корак или коња.“

Гојко Николиш се сећа: „Један лијеп, млад и кршан Херцеговац, тешко рањен, моли да га убијемо.“

Почео је успон на Крекове.

Генерал Литерс издаје наређење: „Ниједан човек способан за војну службу не сме жив да напусти обруч.“

Мостарски батаљон је упао међу непријатељске бункере. Одмах је трећина погинула. Остали су залегли и пуцали. Било је то у зору 13. јуна. 

Сава Ковачевић гласно командује: „Напријед, другови! Пред вама је ваш командант, напријед!“

Пуцњи. Пуцњи. Гранате. Фијуци метака. Киша метака.

Недуго затим, пронесе се тих глас: „Погибе Сава.“ Он, који је лично знао сваког борца из Пете (црногорске) бригаде.

Ђилас: „Повикао сам неком од Савиних курира да донесе Савин револвер – да бих га сачувао. Курир је отрчао, промувао се око Саве и вратио: 'Неко је пиштољ однео!', саопштио је разочарано... Милутиновић, ја и остали згледали смо се и згрозили: револвер је, у ствари, неко опљачкао – усред пљуска митраљеског, док смо се ми, у току десетак минута, јадали и договарали. И то је схваћено као тоњење и распад....“

Трећа санџачка бригада кренула је на јуриш. Ту и тада су изгинули многи њени најгласовитији борци. Партизанске чете шаљу курире једна другој. Одржава се каква-таква веза у хаосу.

У шуми је лакше него на пољу. Дође као предах. Али смрт сече као срп.

Ђилас код извора наилази на двојицу разоружаних Немаца. Ђилас пита на немачком: „Где су немачки војници?“ А један од упитаних на добром српском каже, заокруживши руком изнад себе: „Свуда унаоколо.“

То су били војници злогласне Седме СС „Принц Еуген“ дивизије.

Ђилас је ваљда једини писац који отворено каже да је заклао човека. 

„То је повећало мој револт“, пише Ђилас, „на безочност војника – домаћих Шваба... Скинуо сам пушку и – будући нисам смео пуцати, јер су Немци били на стени изнад нас, високој четрдесетак метара, тако да се чуло њихово довикивање – ударио из замаха Немца по глави. Кундак се одломио, Немац пао на леђа. Извадио сам нож и једним махом пресекао Немцу гркљан. Затим сам додао нож Раји Недељковићу, политичком раднику којега сам познавао од пре рата и чије су село, Грошницу, близу Крагујевца, Немци измасакрирали 1941. године – додао сам му нож да докрајчи другог Немца. Недељковић је притискао Немца, Немац се копрцао, али се убрзо смирио...“

Драгиша Ивановић из Пете (црногорске) бригаде показао је највећу прибраност и сналажљивост и провео око 350 рањеника. Сви који су били на ногама борили су се, корачали, нису се предавали, али је општи утисак свих сведока да је наступила неповезаност. Неизвесност.

Мртви

Свануо је 15. јун. Ситна киша падала је по живима и по мртвима.

Од укупно 22.148 партизанских бораца, колико је учествовало у Бици на Сутјесци, погинуло је њих 7.454.

Многи партизани су масакрирани као рањеници у тренутку заробљавања.

Бригаде са највећим бројем погинулих у бици су биле:

Друга далматинска ударна бригада – 764 борца;

Прва далматинска ударна бригада – 564 бораца;

Трећа далматинска ударна бригада – 531 борац;

Четврта пролетерска црногорска ударна бригада – 456 бораца;

Прва пролетерска ударна бригада – 409 бораца;

Пета пролетерска црногорска ударна бригада – 396 бораца,

Седма банијска ударна бригада – 365 бораца; 

Друга пролетерска ударна бригада – 360 бораца;

Трећа санџачка ударна бригада је имала 282 погинула, што је чинило више од две трећине њеног састава на почетку офанзиве.

Међу палим борцима је било 597 партизанки, што је незабележен пример женског херојства у историји ратовања. Од њих 597, биле су 352 болничарке.

Немачки главнокомандујући генерал Рудолф Литерс је у свом извештају описао „комунистичке побуњенике“ као „добро организоване, вешто вођене и с борбеним моралом који изазива чуђење“.

Ниједна партизанска јединица није се предала.

Три песме о Сутјесци: