Историја

У Приједору се половином јула одржала културно-туристичка манифестација „Витешки дани“. Љубитељи средњега века цео један викенд уживали су у богатом програму који се одвијао у парку на самој обали реке Сане, где је за ову прилику подигнута реплика древног дрвеног утврђења. Док су заљубљеници у древна јуначка времена пратили борбе момака који су се сигурно добро знојили под витешким аутфитом, у Сани су се брчкали купачи жељни освежења од великих врућина.

А само неколико километара узводније и осамдесет и кусур година раније, у дану када је Хитлер напао СССР, код моста на Жегеру освежење у реци је потражила весела група млађих жена и мушкараца. Сви они су били чланови Комунистичке партије Југославије. Међу њима су били и котарски судија Божо Цикота и његова супруга Мира. Намеравали су да у купању и сунчању проведу цео дан, али им је један пролазник донео вест о хапшењима у самоме граду. Усташе су хапсиле и све оне који су се купали и на месту где су овог лета одржани „Витешки дани“.

Младићи и девојке су се брзо разишли са плаже код моста на Жегеру.

„Касније сам дознала да су то мјесто називали комунистичком плажом“, записала је у својим сећањима на ратна збивања Мица Врховац, која је тог 22. јуна 1941. са брачним паром Цикота и осталим младићима и девојкама из ове групе успела да на време побегне са обале Сане и избегне хапшење.

Она је пре рата у Приједору радила као учитељица, а у првим данима окупације примљена је у Комунистичку партију, заједно са својом сестром и Невенком Антонијевић, будућом супругом предратног револуционара и члана најужег руководства поратне Босне и Херцеговине, друга Ђуре Пуцара Старог.

„Било је то у моме стану“, записала је Врховчева у својим сећањима, објављеним у зборнику „Козара у народноослободилачком рату, записи и сјећања“, чијих је шест обимних томова током седамдесетих година штампао београдски Војноиздавачки завод. „Дошао је Душан Брковић и рекао ми: 'Другарице Мицо, ти си од данас члан Партије!'“

Мица Врховац каже и како није сигурну да ли је Мира Цикота у то време већ била члан Партије.

Овај податак се не наводи ни у недавно објављеној историјској монографији Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић „У борби рођене – допринос жена Козаре Народноослободилачкој борби“, у којој је цело поглавље посвећено Мири Цикоти.

Тачан датум када је супруга котарског судије постала и његова партијска другарица заувек ће остати у дубокој илегали, али из наведене грађе и других извора може се сазнати много тога о обавештајном раду Мире Цикоте у окупираном Приједору и њеном деловању након што су у мају 1942. партизани ослободили град од усташа. Познато је и како су је током велике летње непријатељске офанзиве на Козари ухапсили Немци и потом предали усташама. Ови су је, упркос чињеници да је била у другом стању, осудили на смрт и 27. августа 1942. обесили у центру Приједора.

О Мири Цикоти је писао и народни херој Раде Башић у приповеци „Мира“, објављеној у збирци „Омче на бијелом грлу“. Аутор сценарија за игране филмове „Козара“ и „Доктор Младен“ је пред налетом стваралачке маште од документарне грађе и сопственог искуства створио фикцију из које се, упркос уобичајеним манама оваквих текстова, помаља целина трагичне судбине главне јунакиње његове приповести.

Редови који следе подсетиће нас на животну причу ове храбре жене чије је херојство нашло место у устаничкој песмарици напаћеног народа Козаре. 

Од „татиног дјечка“ до партијског секретара

Живот у међуратном Приједору можда је најлакше описати сликом Градине у незаборавној серији „Више од игре“. Баш као у варошици коју је у сценарију измаштао Слободан Стојановић, а у режији Здравка Шотре играла Ивањица, и Приједор је имао гимназију, богате трговце, сиромашне раднике и рударе из оближњег рудника Љубија, певачко друштво, фудбалске тимове, тениски клуб и напредног, у народу вољеног лекара, доктора Младена Стојановића.

И баш као у измишљеној Градини, у стварноме Приједору је непосредно пред почетак новога светскога рата било оних који су надирање нацизма и све невоље које су са собом доносили хитлеровци видели као прилику за остварење револуционарних циљева.

Прве активности чланова КПЈ у Приједору забeлежене су још почетком двадесетих година, али је приближавање јесени 1939. и рата који ће она са собом донети учинило да другарице и другови знатно појачају илегални рад.

Да ли по налогу Партије, или по вољи неког шефа у Министарству правде или неког нижег бирократе, тек почетком септембра је у Приједор, са супругом Миром и ћеркицом Љиљом, из Травника, возом, стигао Божо Цикота, који је постављен за котарског судију.

И за судију и његову жену премештај у Приједор је значио повратак у завичај.

Мира Пралица је рођена у селу Двориште, код Босанске Дубице 1912. године. Отац Глишо је у селу држао дућан, након што је у Приједору изучио трговачки занат код газде Мевораха. По избијању Великог рата, газда Глишо бива мобилисан у аустро-угарску војску. Већ у првим борбама на руском фронту се предаје и потом као српски добровољац учествује у борбама на Солунском фронту. За то време, трговину је водила његова жена Даница. По Глишином повратку из рата селе се у Дубицу и тамо отварају трговину која брзо напредује. Мира је завршила прво основну, а потом грађанску школу, али је све време помагала оцу у радњи.

„Мира је татин дјечко“, Раде Башић у својој приповеци или наводи или препричава газда Глишине речи, „замјена и насљедник! Водиће она послове боље него ја“.

И био је у праву, само што су послови татиног дјечка доносили много већи ризик.

Уочи избијања Другог светског рата Глишо Пралица је добрим пословањем постао имућан човек. Из сведочанстава учесника и сведока приједорске ратне свакодневице може се закључити да је у првим данима окупације породицу успео да пресели у Београд. По Мири им је у Београд био послао 250.000 динара, али је она тај новац употребила не би ли се од стрељања спасао Мухарем Суљановић, секретар приједорског комитета КПЈ. Након што су га ухапсили, усташе су Суљановића спровели у Загреб, али су посредници уз помоћ газда Глишиног новца успели да издејствују преиначење смртне пресуде.

Ни Раде Башић се није усудио да у својој причи о Мири Цикоти нагађа како је отац реаговао на оно што је са повереним новцем урадио његов „дјечко“.

Али и Башић и сви остали који су писали о тим приједорским данима под усташком окупацијом потврђују да је након Суљановићевог хапшења на место председника Мјесног комитета Партија поставила Миру Цикоту. 

„Осјећамо дах партизана“

Немци су управљање Приједором препустили усташама почетком јула 1941. Следи талас хапшења и пљачки у којима је махом страдавало српско становништво, а 29. јула у град стиже „Кватерникова гарда“, коју чини око стотину и двадесет младића старих између шеснаест и двадесет година.

Сутрадан у оближњем Паланчишту устаници ослобађају таоце који су били затворени у општинској згради, а исте вечери полиција дели пушке грађанима лојалним власти НДХ.

Наредног јутра, општински телал Смајо Мусић даје на знање грађанству да се затворе све радње, те да сви морају остати код својих кућа. Сви они који нису Срби добијају траке које им као знак распознавања омогућавају слободно кретање по граду. У једанаест сати почиње убијање Срба које ће трајати до преподнева другог августа. За то време убијено је преко осам стотина људи.

Међу усташама који су у то време чинили најуже руководство града налазио се и логорник Јосип Кадрум, који је до почетка рата био надређени судија Божи Цикоти.

Већ у првим данима страховладе НДХ, Божо је успео да врбује Кардумовог помоћника Биторајца. Овај је све најважније податке и вести достављао Цикоти, да би их, потом, његова супруга Мира у писмима, преко курира, прослеђивала на Козару, партизанима, којима је командовао доктор Младен Стојановић. Сâм Стојановић је у једној поруци илегалцима у Приједору поручио да раде како знају „јер нам ту требате као капи росе за сушу“.

Једно од тих писама је усташама пало у руке.

Раде Башић у својој прози наводи наводни садржај писма у целини:

„Другови моји драги,

Дозволите мало маште, јер ово на крају је мој слободнији, необавезан разговор са вама. Мјесецима сте на блокади нашег града. Осјећамо дах партизана. Тако сте нам близу, а тако далеко... Зашто не кренете само још корак напријед! Раскините бодљикаву жицу! Порушите зидове што нас дијеле!

П. С. Ово, наравно, не узимајте сасвим озбиљно. Јер, ви ћете доћи у прави час. У то не сумњам. Ово је само моје сањарење, два сата су послије поноћи.

Смрт фашизму – Слобода народу!“

Никада нећемо сазнати шта је заиста писало у ухваћеној поруци која је стигла на Кардумов сто. Он је писмо показао Биторајцу и изразио сумњу да би пошиљалац лако могла бити и „госпођа Мира“. Зато је намеравао да је већ наредног дана посети и увери се у своју сумњу на лицу места.

Млади брачни пар је са ћеркицом Љиљом живео у стану изнад једне гвожђарске радње у коју је свакога дана навраћало много муштерија. То је био сјајан параван за курире и остале илегалце који су навраћали у стан председнице месног комитета.

Тог дана се у стан Цикота попео и Биторајац, који је Миру обавестио о Кардумовим сумњама и намерама. Она је у року од двадесет и четири часа уништила сваки папир на коме је нешто писала, а онда по нотесима и новој свесци са рецептима оставила довољно писаних трагова „новим“ рукописом.

Тако је куртоазна посета логорника Кардума на томе и остала, а брачни пар је несметано наставио са обавештајним активностима које су допринеле да партизани средином пролећа 1942. ослободе Приједор. 

„Опатијски протокол“ против народа Козаре

Одлуку о великој офанзиви на устаничке снаге у источној и западној Босни команданти немачких и усташко-домобранских војних снага донели су два месеца пре него што су партизани ослободили Приједор.

План велике операције „чишћења“ направљен је почетком марта 1942. у Опатији, па се споразум о заједничкој акцији у којој ће у наредним месецима бити побијено много цивила, а међу њима и много мајки са децом, назива „Опатијским протоколом“. Њиме је било предвиђено да се приступи хапшењу готово целокупног становништва са Козаре.

Док ове јаке непријатељске снаге нису кренуле у извршење зацртаног, у ослобођеном Приједору се одвијао живот који је најављивао како ће, по завршетку рата, и победом револуције, изгледати стварност нове Југославије.

Саставни део те народноослободилачке стварности била су и суђења народним издајницима. У раду суда учествовала је и Мира Цикота, која је по природи обавештајног посла врло добро знала ко је шта радио током дана и месеци усташке страховладе.

Тако су, захваљујући њеном сведочењу, на смрт осуђени сви они ратни заробљеници који су имали било какве везе са злочинима почињеним над цивилним становништвом. Сва је прилика како је управо ово ангажовање запечатило судбину Мире Цикоте, која је након почетка непријатељске офанзиве на Козару побегла носећи у наручју ћеркицу Љиљу, а у себи нови плод љубави са супругом Божом.

Неископана земуница и написано опроштајно писмо

Ни из једног извора се не може сазнати када су се њих двоје последњи пут видели. Највероватније ће бити како је свако од њих извршавао своја наређења, што је довело до тога да из Приједора не изађу заједно. На крају непријатељске офанзиве Божо је успео да се пробије из обруча, док је Мира Цикота заједно са ћеркицом заробљена код села Војскове.

Претходно није успела да се пробије из обруча код Мљечанице, где су је они који су тај ужас преживели и касније сведочили о ономе кроз шта су тих дана прошли, видели у групи са Скендером Куленовићем и већ помињаном будућом супругом Ђуре Пуцара Старог.

О самом заробљавању сведочанство је оставила Мира Каус.

„Лутале смо заједно Мира Цикота, Јулија и ја. У робици сам носила санитетски материјал, један билтен и конзервирану кафу. Не знам шта смо јеле. Једино знам да смо дуго лутале по Козари.

Осјећале смо да смо опкољене. Договориле смо се да копамо земуницу. Нас три смо цијелу ноћ рукама копале склониште и пред зору ископале толико да нам је само глава могла да уђе. Руке су нам биле крваве, па више нисмо могле да радимо.“

Мира Каус је код себе имала и пиштољ у коме је било само три метка, којима су намеравале да изврше самоубиство ако их Немци пронађу. Али када су се ујутру Немци појавили, оружје ју је издало.

„Везали су нас шпагом за врат: Јулија напријед, затим ја, па Мира Цикота. Мира је носила дјевојчицу која је имала тада 4 или 5 година. Носила је ову дјевојчицу кроз цијелу козарску офанзиву.“

Опет нема докумената на основу којих би се утврдило у ком је тренутку Мира Цикота успела да спасе своју девојчицу од даљег малтретирања и ко је и како малу Љиљу избавио из ропства.

Немци су их тукли и саслушавали одмах по хапшењу, у неколико махова хтели да их стрељају, да би их, након довођења у Приједор, на крају предали усташким властима.

Мира Каус је доспела у логор Циглана, одакле су је преместили у бањалучки затвор познатији под именом Црна кућа.

„Тамо сам нашла Миру и Јулију. Оне су ми рекле да иду на покретни пријеки усташки суд. И ја сам тражила да идем на суд, али ми нису дали.

Мира је осуђена на смрт. Била је у то вријеме у другом стању. Чекала је на помиловање. Жандар Марко нам је једне ноћи рекао да Мира није помилована и да ће бити стријељана. Она се у то вријеме налазила у другој ћелији. Мира је то такође чула. Додала сам јој каиш да се сама објеси и да усташама у Приједору не дозволи да је вјешају. Она је покушала да се објеси, али није успјела.“

Успела је да мајци пошаље опроштајно писмо. Њену поруку најмилијима је из Црне куће у клупчету вуне успела да изнесе скојевка Стана Ољача.

„Драга моја мама,

Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала... И ево послије више мјесеци ја Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код Вас. То ми је олакшало ово стање, мирна сам, јер она ми је једина мисао била и страховала сам да ће остати далеко од Вас. Обећала сам јој задњих дана, док смо биле заједно у Приједору, да ће она отићи својој баки, па сам сада задовољна да је тако испало. Сунце моје мало, много је пропатила посљедњих дана лутајући и бјежећи са мном. Надам се да ће се ускоро опоравити, да ће бити добра дјевојчица и на задовољство баки и дједи. Знам да је волите сви много, али знам, да сам Ти, драга мама, задала и много брига, јер она је још мала, размажена, а Ти не попуштај, јер јој се ваља привикавати на један нови живот, на живот у којем неће имати маму што разумије своје дијете и стоји увијек с њим и уз њега. Учите је на рад и нека Ти већ сада помаже у кућним пословима, а њезине добре тетке знам да ће је вољети и пазити на њу. Мислим да би било добро да још ове године не пође ушколу, јер је физички слаба, али ако буде могуће, нека иде у дјечије забавиште.

Купите јој торбицу и какву дјечју књигу, она већ уме помало читати. Пољуби је много пута и реци јој да је мама поздравља и моли да буде добра и послушна. Једном ће јој доћи тата, јер ја се надам да је још у животу, ја сам јој то говорила, не знам је ли упамтила шта сам јој рекла...

Завршићу ово писмо. Мајко моја драга, не жалости се, морало је ваљда овако бити, ето Вам сада Љиље. Ти се чувај, знам да си слаба и осетљива. Тату ми поздрави и пољуби, захваљујем му се за све, врло Вас обадвоје волим! Љиља, Лала и Нада нека ми испуне жељу и нека буду озбиљне и добре.

Поздравите све Божине, а вас петоро воли Ваша Мира.“ 

Трг за вешање

Из писма је јасно да је мала Љиља већ стигла код баке и деде, који су из Београда на све начине покушавали да спасу своју кћер. Никакав новац, међутим, није могао да преиначи одлуку преког усташког суда.

Мира Цикота се за свој последњи повратак у завичај обукла лепо.

„Носила је црни костим“, записала је у сећањима Мира Каус. „Тако обучена, отјерана је у Приједор. Тако смо се растале.“

Раде Башић је од погубљења Мире Цикоте саткао лирску жанр-сцену у којој, по кишном дану, херојски одлазак илегалке у легенду посматра и омладинка Захира.

„Мира је у плавом костиму, бијелој блузи и салонкама са високим потпетицама. Уредна је и дотјерана колико је то у њеној прилици, у затвору, било могуће. Мирно и достојанствено гази до вјешала, пење се на подијум, затим на столицу...

Без суза, без грча, без дрхтаја, намиче сама омчу на врат. Погледом обухвата окупљене грађане. И, не каже ништа. Њене лијепе, мало замагљене очи, говоре стоструко...“

А стоструко говори и извод из записника са саслушања заповједника опћинског редарства који је о погубљењу Мире Цикоте полицијским органима нове, револуционарне власти одмах након ослобођења рекао следеће:

„Истина је да сам присуствовао  извршењу смртне пресуде вјешања над г-ђом Цикота из Приједора заједно са котарским лијечником Жидовом, али по наређењу судије Срећка Граховца и оружничког сатника Барабаша, који је све наређивао шта се треба урадити, а т. ј. на редарству је био задатак да има набавити људе за покоп, сандук, опћинска кола за превоз, те да редари имају вјешати именовану госпођу Цикоту. Сви су се редари на тај налог побунили, а редар Вице Сарић се је добровољно јавио, а сатник Барабаш је нашао још једног усташу (Сарић Вицо и овај усташа су погинули) те су они извршили смртну казну. Сатник Барабаш је наредио да се мора народ сакупити на лице мјеста што је по његовом наређењу морало бити урађено.“

Само две године касније, дакле у септембру 1944, након напада Петог партизанског корпуса на Бања Луку, између осталих високих непријатељских официра и функционера, ухапшен је и судија Срећко Граховац. Осуђен је на смрт и обешен на истом месту на ком је, по његовом пресуди, обешена Мира Цикота. 

Револуција и слаткиши

Иако идеолошки сладуњава и сва од општих места, приповест Радета Башића почиње кишовско-кишоновском сценом у којој Љиља Цикота посећује приједорску фабрику слаткиша која је после рата понела име њене мајке Мире. Фабрика вафли „Мира Цикота“ је успешно радила све до распада Југославије и доласка транзиције, када ју је прво купио загребачки „Краш“, да би напослетку била прекрштена у „Миру“.

Реч је о исходима на које смо, ако не сасвим огуглали, онда већ одавно пристали. Ипак, никад није касно да се човек запита коме је од маркетиншких комесара нових власти пало на памет да фабрикама слаткиша почне да даје имена народних хероја и који је политички комесар ову тенденцију приметио и наредио њен моментални крај?!

Како год, осамдесет и две године од херојске смрти Мире Цикоте оно што је преостало јесте горак укус у устима.

И још понеки податак.

Божо Цикота је до краја рата био у партизанима а по ослобођењу је постао председник Врховног суда Босне и Херцеговине. Љиља Цикота је до почетка грађанског рата живела и радила у Сарајеву, где је прво била средњошколски професор Српскохрватског језика и књижевности (један од њених ђака био је и познати кошаркашки тренер Богдан Тањевић), а потом и уредник за дечју књижевност у Издавачком предузећу „Свјетлост“.

У првим месецима рата успела је да са ћерком Миром напусти Сарајево, оставивши у своме стану, у Улици Ђуре Ђаковића (данас Алипашиној), богату библиотеку.

Треба сада имати имагинацију и веру Радета Башића, па у тишини између хука граната и штектања митраљеза, док мајка и ћерка још једном одлазе у неизвесност, чути народ Козаре како пева:

„Једна жена објешена паде,
млади живот за слободу даде.
Њено име Цикота је Мира,
што је жртва усташкога пира.
Ко је прљав, гроб њен нек не дира,
Комуниста бјеше наша Мира.
Козарчанке, миле сеје наше,
васпитајмо ми најмлађе наше
на дјелима мајке и јунака,
ко је Мира то вас знаде свака.“

„Садања политичка ситуација личи на таљиге које су се заглибиле у блату. Тражи се нова свежа запрега. Е, али се никоме не иде на руду.“

Овом констатацијом почиње новински коментар „Владина криза и бирање филмских звезда“ објављен у београдској „Политици“ 19. децембра 1926. године.

Само неколико дана након изненадне смрти Николе Пашића биле су настављене интензивне међустраначке консултације и унутарстраначке игре чији је крајњи исход требало да буде формирање још једне владе коју ће предводити Никола Узуновић, један од „резервних играча“ Народне радикалне странке, који је у то доба често улазио у игру и преузимао улогу капитена.

Упоредо са овим умногоме нушићевским ритуалом одвијао се и избор за најлепшу девојку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је као награду добијала прилику да своју срећу опроба у Холивуду.

У игри за учешће у извршној власти тих година редовно су учествовали међусобно посвађани Радикали, Демократе Љубе Давидовића, отцепљени део Демократа под вођством Светозара Прибићевића, Хрватска сељачка странка Стјепана Радића, те странке Антона Корошеца и Мехмеда Спахе.

Најлепша Југословенка требало да буде изабрана између три преостале кандидаткиње, које су, случајно или не, долазиле из Београда, Загреба и Љубљане. Завршна ревија лепоте организована је у Загребу, одакле је у компликованој политичкој партији шаха учестововао Стјепан Радић, који је тих дана врло често одлазио у Београд, не би ли на лицу места повукао свој следећи потез.

„Јучерашње новине забележиле су кратко, онако узгред“, писало је у поменутом „Политикином“ чланку, „тек реда ради, да г. Радић путује у Загреб. А масним словима подвукле су и истакле, да гца. Штефица Видачић, нова мис Југославије, долази из Загреба“.

Напослетку је свечани дочек новокрунисане лепотице морао да сачека, јер се госпојица Штефица од силног узбуђења разболела и није могла одмах да путује из Загреба. А Стјепан Радић је са својом странком напослетку ипак завршио у опозицији. 

Пашићева сахрана и коалициона „венчања“

Несолидност политичког система тек створене заједничке југословенске државе можда најбоље илустрије број влада које често нису трајале ни два-три месеца. Већ прва влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца пала је и пре њеног формирања јер Александар Први Карађорђевић ни по коју цену није хтео да прихвати да на њеном челу буде Никола Пашић.

Најпознатији српски политичар и председник најпознатије српске политичке странке касније је ипак формирао неколико влада, али је пред крај живота поново морао да трпи последице краљеве антипатије.

Сва је прилика да је монархово понашање током последње аудијенције Пашића и коштало живота. Успешним унутарстраначким и међустраначким маневрисањем Пашић је таман био припремио терен да се поново нађе на челу кабинета, када му је краљ још једном и, испоставиће се последњи пут, рекао да га не види као премијера.

Пашићу је по повратку кући из двора позлило, да би исте вечери преминуо.

Велики државник је на брзака и уз све почасти испраћен на онај свет, а онда се наставило са страначком комбинаториком. На крају је формирана влада на чијем се челу још једном нашао краљев омиљени радикал Никола Узуновић, а у којој су нека министарска места припала и Радићевој странци. Овај кабинет је, међутим, потрајао једва месец дана.

Мандат за састављање наредне владе поново је поверен Узуновићу, али у новоформираној већини овога пута није било места за Хрватску сељачку странку. Једна од првих парламентарних акција коју је Радић предузео против нове владе Николе Узуновића био је захтев да министар полиције Божидар Максимовић због све веће репресије органа реда поднесе оставку.

У књизи „Диктатура краља Александра“ Светозар Прибићевић је у неколико речи описао и Узуновића и Максимовића.

Узуновић, „којим се краљ послужио 1926. да би истиснуо Пашића“, лиферовао је држави сено „за силне милијуне“.

„У тој врсти послова“, каже Прибићевић“, „он је, наравно, изврстан. Изван тога, то је човјек осредње памети, који се воли служити страним изразима, а не зна њихово тачно значење због чега су му се новинари ругали кад је био предсједник владе“.

Божидар Максимовић је, по Прибићевићу, био „један од ступова“ Александрове диктатуре. Политичку каријеру је започео као сведок оптужбе на Солунском процесу, на коме је Апис осуђен на смрт.

Прибићевић се у књизи присећа сусрета са већ болесним Пашићем, коме се „здравље побољшало чим је био обавијештен да му је повјерена проведба избора“.

„Посјетио сам га кад је састављао листу министара. Кад је уписивао министра унутрашњих послова, Пашић напише Максимовићево име. Питао сам га: 'Што вам тај треба?' Пашић важно погледа и рече: 'Е па знај, онај га хоће'. Тај 'онај' био је краљ.“

Пашић је умро крајем 1926, а почетак 1927. су, сем избора још једне Узуновићеве владе, обележили епидемија грипа и снажан земљотрес који је средином фебруара погодио Херцеговину и делове Далмације, а чији је епицентар био у близини Љубиња.

„Политика“ је читаоце известила како новоизабрани кабинет разматра могућност да у пострадале крајеве пошаље једног или два своја члана, те да ће о „овоме питању влада у најскоријем времену донети одлуку“.

Влада је у међувремену морала да се позабави спречавањем потенцијалног политичког земљотреса чији ће епицентар бити Скупштина. Парламент је у то време своје седнице одржавао у бившој коњичкој касарни, на чијем се месту данас налази Југословенско драмско позориште.

Ту је, у четвртак 24. фебруара 1927, одржана расправа о поверењу министру полиције Божи Максимовићу која се наједном претворила у представу достојну БИТЕФ-а. 

Од жамора до шуштања свилене хартије

Званичну „тужбу“ против министра који је у јавности био познат и под надимком Божа Кундак поднела је Радићева Хрватска сељачка странка, али су озбиљне замерке на рад Максимовићевог министарства имале и друге опозиционе странке, али и неки посланици из радикалских редова који су се и након Пашићеве смрти држали страначке политике свога преминулог вође.

Тако је дан пре скупштинске „акције против Максимовића“, тадашњи градоначелник Панчева и гимназијски професор физике Лаза Шуваковић за „Политику“ изјавио како су се његови односи са министром унутрашњих дела „у многоме погоршали од последњих обласних избора, услед недозвољеног мешања органа полицијских власти у чисто партијске односе и питања“.

Шуваковић потом појашњава како су полицијски органи по наређењу среског начелника над „најчеститијим нашим грађанима и најоданијим првацима и присташама радикалне партије“ у панчевачком срезу чинили „недела, гоњења, терор и хапшења“.

„Политика“ обавештава читаоце и како је било планирано да главни говорник Хрватске сељачке странке буде председник њиховог посланичког клуба Павле Радић, иначе сестрић Стјепана Радића, „али да он због одласка у Праг није био у могућности да цео предмет припреми. Због тога ће га заменити г. Шибеник“.

А онда је дошао дан расправе.

„Политикин“ извештач је забележио да су након оглашавања скупштинског звонца које је најављивало почетак седнице у салу први ушли радикали „живо жагорећи“, а мало касније и чланови опозиције.

„Неколико радикала били су спремни да упадицама, добацивањем и осталим парламентарним средствима бране г. Божу Максимовића и парирају упадице и протесте опозиције. Исто тако и опозиција спремила се за борбу. Предосећало се одмах у почетку да ће доћи до велике гужве.“

Седницу је водио председник Скупштине Марко Трифковић, који је крајем 1918. врло кратко и сâм био министар унутрашњих послова, да би по Пашићевој смрти важио за другог човека Радикала.

Пре него што се прешло на читање образложења захтева за Максимовићеву смену, владајућа већина је одбила неколико предлога за допуне дневног реда, око чега су се посланици расправљали дуго, често једни другима упадајући у реч.

„И за време читања оптужбе влада жагор у дворани“, описивао је атмосферу на седници извештач „Политике“, наводећи како је председник г. Трифковић молио посланике да заузму своја места.

Потом је реч добио инкриминисани министар унутрашњих дела.

„Чим се на скупштинској трибини појавио г. Божа Максимовић, у дворани је настала тишина. Публика је напрегла дах да што боље чује. У оној тишини чуло се шуштање свилене хартије, на којој су вредни стенографи везли своје чудне знакове.“

Али чим је Максимовић почео да одбацује оптужбе за конкретно полицијско насиље током одржавања избора, посланици опозиције су почели да негодују и добацују, да би на крају дошло до „општег узбуђења, граје и препирке у Скупштини“.

У свађу се укључио и лично председник владе Узуновић, који је тужбу опозиције назвао празном, што је изазвало још бучнију рекацију.

Већина посланика опозиције напушта скупштинску салу, „уз опште протесте и узвике : 'Ајте да видите шта сте урадили!'“

„У овом тренутку долази до једне невероватне сцене какву сигурно није видео ни један парламент на свету.“

Испод ове реченице, следио је међунаслов: 

Го човек у Скупштини

Извештач прво подсећа читаоце на околности које су довеле до усијања атмосфере у скупштинској сали, а онда прелази на ствар:

„Наједном, врата на сали, она према клупама опозиције, до новинарске ложе, нагло су се отворила и једна група посланика нагрнула је унутра гурајући пред собом једног човека, без капута, само у прснику и панталонама, свег модрог у лицу.“

Са опозиционим посланицима и тајанственим човеком без капута, у скупштинску салу је ушло и доста људи „из публике“.

И док су они из свег гласа узвикивали пароле против владе и министра полиције, председавајући Трифковић је узалудно захтевао да се смире.

Јер, уместо да послушају председника Скупштине, опозициони посланици су притрчали оном човеку и смакли му панталоне.

„Тако је он остао само у прснику и краткој исцепаној кошуљи“, што је код већина присутних изазвало запрепаштење. Оно је постало још веће „када је неколико посланика зграбило овако голог човека и подигли га у вис, окрећући га према владиној већини и дипломатској ложи. Цео откривени доњи део тела човека био је ишаран великим модрим масницама и бразготинама“.

У сали је прво настало врло кратко затишје, а онда је настао џумбус који умало није завршио тучом.

„Неке жене на галеријама почеле су да циче и да беже напоље. Министри су скочили са својих столица и напустили салу. Г. Божа Максимовић мирно је стајао за говорницом и гледао шта се ради. Кад је председничко место напустио и г. Марко Трифковић, г. Максимовић се повукао полако у министарску собу.“ 

За све је крив бивши управник позоришта

У скупштинској сали атмосфера је и даље била узаврела. Радикали су питали опозиционе колеге због чега скрнаве парламент „голим телима“ а председник кабинета Узуновић је с „ироничним осмејком“ добацио опозицији:

„Је ли то тај ваш парламентаризам, кога ви чувате и браните?“

Узбудљиво је било и у кулоарима, где су се жандарми који нису спречили опозиционаре да у салу уведу тајанственог голаћа правдали новинарима како нису смели да се туку са бившим министрима који су сад у опозицији.

„Лепо смо им казали и још стали испред врата, али они нас силом одгурнуше“, причали су жандари. „Шта ја могу кад ме један бивши министар унутрашњих дела ухвати за рамена и склони са врата?!“

Скандалу је сведочила и супруга једног од посланика, која је тог дана са галерије први пут присуствовала скупштинском заседању. „Ни слутила нисам да су вам овакве седнице“, рекла је једноме министру. „Да сам знала, никад не бих ни долазила.“

Некадашњи министар Коста Тимотијевић дао је новинарима следећу изјаву:

„Само нек се почело! Као што има дан за интерпелације, тако ћемо сада да одредимо један дан за овакве илустрације данашњег режима. Али мало ће да буде један дан. Него, уторником, четвртком и петком. А на врата да наместимо таблу: 'Улаз дамама забрањен!'“

Тај исти Тимотијевић је, према Прибићевићевим записима, у првим данима новостворене државе сматрао како је извесни посланик, кога је полиција била претукла „добио оно што је тражио“.

Посланици радикалске већине су за све кривили Милана Грола:

„Тај стари управник позоришта свему је крив. Он је све ово режирао.“ 

„Лелекао сам, лелекао, па сам промукао“

Коме ја заиста пало на памет да усред расправе о поверењу министру полиције у скупштинску салу уведе изубијаног човека, још увек није било најјасније, али се из писања „Политике“ сазнаје да су главног актера овог скандала новинари имали прилику да интервјуишу пре него што су му опозициони посланици скинули гаће и његов изубијани тур показали члановима владе.

Наиме, „голи човек“ је потпуно обучен, али сав у модрицама, са једним својим рођаком ушао у Скупштину у једанаест часова и упутио се у одаје посланичког клуба Демократа. Тамо је затекао само тројицу посланика, јер су остали већ били у сали и испричао им шта му се десило. На то је писар демократског клуба отишао до новинарске ложе и позвао неколико извештача да пођу са њим.

И онда се пред новинарима човек скинуо „и показао своје помодрело тело од убоја. Рекао је да га је синоћ претукао г. Соколовић, комесар топчидерске полиције“.

За штампу је изјавио и да се зове Јован Ристић, „станује у улици Топчидерско Брдо број 40 б и службеник је на трошарини београдске општине“.

На питање шта му се десило, човек кога ће ускоро као корпус деликти унети у скупштинску салу, новинарима је испричао како је претходне вечери свратио у кафану „Опленац“, у којој се редовно састаје са пријатељима.

„За једним столом седео сам са својим старим пријатељем Мићом Вукосављевићем и својим синовцем Миланом Николићем. Седели смо тако скоро пуна два сата. За то време попили смо три до четири чаше вина. Тада је у кафану ушао г. Соколовић. Мића ме је пита: ко је тај? А ја сам на то одговорио:

– То је један добар демократа и мој пријатељ.“

Полицијском комесару и припаднику Радикала ова шала се толико није свидела да је затражио од газде кафане да Ристића избаци из кафане. Након што је овај одбио да га послуша, из „Опленца“ је отишао полицијски комесар, који се кроз пет минута вратио у пратњи два жандарма.

Наредили су му да „у име закона“ крене са њима у полицијски кварт.

„Ја нисам хтео да идем, али су ме жандарми зграбили и извукли напоље. Ја сам се отимао, и они су ми исцепали све одело. Онда се више нисам отимао.“

Ристић је одведен у топчидерски кварт, где га је саслушао Соколовић лично.

„Жандарми су ме увели у једну канцеларију у којој је био г. Соколовић, један писар у униформи и један човек у цивилу. Чим сам ја ушао у собу“, наставио је Ристић, „електрика се угасила. Ја сам се тргао уплашен, али су ме жандарми гурнули пред комесара.“

Комесар је почео да га псује, а онда упитао ко је то „добар демократа и пријатељ“.

„Једном руком ме је зграбио за гушу, а песницом ме лупио по лицу из све снаге. Ја сам се бранио, зграбио сам руком г. Соколовића за врат, и чини ми се да сам га огребао. Тада су ме жандарми с леђа лупили и ја сам потрбушке пао на под. Док су ме жандарми држали за руке и ноге, г. Соколовић се био сагнуо и боксером ме ударао по глави и леђима и ритао ногама. Кад му је то било мало, он је узео од жандарма пушку и кундаком ме лупао. Ја сам лелекао, лелекао, па сам промукао.“

Ристић је пуштен тек тог јутра када је и дошао у Скупштину. Претходно је отишао код лекара, а градски физикус му је након прегледа издао уверење у коме се након констатовања и описивања бројних повреда на готово свим деловима тела пацијента даје следеће мишљење:

„Ове су повреде нанесене јуче многобројним снажним ударцима неким тупим оруђем. Боловање по овим повредама, при нормалном току лечења, трајаће 25 дана, оне су лаке природе.“

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“

Лаке или тешке, повреде су биле видне, у шта су се уверили сви који су се затекли у скупштинској сали када су опозициони посланици унели Ристића, а онда му скинули гаће и његове маснице показали члановима владе и председништва.

За овај необични догађај убрзо се чуло у целоме граду, па је у послеподневним сатима „велики број публике“ блокирао Скупштину, око које су ред одржавали жандарми и детективи.

„Кулоарима су врвели политичари, новинари, фотографи, а глаерију су пре 5 часова биле још пуније него пре подне.“

Али седница је настављена тек у седам часова увече, када се посланицима обратио председник парламента Марко Трифковић.

У међувремену је управник града Манојло Лазаревић отворио хитну истрагу против полицијског комесара Соколовића. Када је колима стигао у топчидерски комесаријат, тамо је затекао неколико новинара. Соколовићево саслушање трајало је једва пола сата. Полицијски комесар је тврдио како је једини кривац за све претучени Ристић, кога је намеравао да пријави Управи града.

„Ово је, несумњиво, све намештено и подметнуто“, изјавио је Соколовић пре него што је донесена одлука о његовој моментаној суспензији и покретању истраге.

О свему што се тог дана десило у Скупштини обавештен је и Двор, а председник парламента Трифковић до касно послеподне није успео да помири ставове владајуће већине и опозиције. Док су први тврдили да је у питању локални инцидент који је брзом реакцијом надлежних одмах добио свој правични епилог, опозиција је тврдила како је то што се десило Ристићу слика и прилика стања у земљи.

Имајући у виду стање ствари, Трифковић је одржао одмерен говор, у коме је присутне обавестио како ће полицијски комесар Соколовић бити не само кажњен, него и превремено пензионисан.

На самоме крају обраћања, Трифковић је народним посланицима предложио да се тог дана више не ради, а да седница буде настављена сутрадан у десет часова. Његов предлог је прихваћен без дискусије.

Али пре него што је овај бурни скупштински дан заиста окончан, управник града Лазаревић је сменио и дотадашњег скупштинског комесара Ђокића. Њега је већ у два часа послеподне на месту службеног лица одговорног за полицијско обезбеђење Скупштине заменио члан теразијског кварта Стефановић.

Репортер „Политике“ је Ђокића интервјуисао у скупштинском комесаријату, одакле је смењени шеф обезбеђења узимао неке папире који су му остали у столу. Човек је изгледао „врло узбуђен“, јер су и он и писар комесаријата Миливојевић остали без службе тако изненада и због следа догађаја на које, по Ђокићевом мишљењу, нису могли ни да утичу, нити да их спрече.

„Ристић је, вели Ђокић“, пише „Политика“, „доведен од посланика у Скупштину и био је обучен. Писар г. Миливојевић, који је ипак на време сазнао о намерама демократа и закрчивши пролаз, покушао заједно са двојицом стражара да спречи улазак у дворану, био је одгурнут силом са врата“.

Ђокић је додао да сматра како овај догађај од њега захтева да повуче консеквенце, те да је већ предао и молбу да буде пензионисан.

„Мој гест је достојан једног Шумадинца.“

Тог дана су изјаве дали многи „фактори“ тадашње политичке сцене. И док су они који су заступали становиште владајуће већине инсистирали на томе како је опозиција на нечувен начин прекршила пословник, те да су сви који су одговорни за оно што се десило несретном Ристићу одмах разрешени дужности и стављени под истрагу, опозиционари су све оно што се десило и дешава видели као показатељ дубине кризе у којој се власт налази.

Напуштајући Скупштину, председник владе Узуновић је новинарима прво рекао како поздравља одлуку председавајућег да не тражи кажњавање никога од опозиционих посланика који су изазвали инцидент.

„Тешка је кривица“, закључио је Узуновић, „и такав атак на парламенат и парламентаризам да ту нема друге казне него да је изрече народ, него да је изрекну бирачи онима који су то инсценирали“.

Узуновић је тог дана већ једном излазио из Скупштине, након што је око пола два послеподне окончан састанак радикалских министара на коме се разговарало о ономе што се тог јутра десило у скупштинској сали.

„Сада ћемо видети како ће се наша јавност показати у овој ствари и да ли ће бити објективна и чувати грану на којој седи“, рекао је Узуновић новинарима који су га били дочекали пред Парламентом. Међу представницима штампе било је и неколико фотографа који су хтели да га фотографишу.

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“, зачуђено их је упитао Узуновић.

Радићев одговор

Својеврстан одговор на његово питање дао је Стјепан Радић, који се тог дана налазио у Загребу.

Лидер Хрватске сељачке странке примио је новинаре у председничкој соби обласне скупштине у смирај дана у коме се у Београду, у Скупштини, десио до тада незамислив инцидент.

Радић је прво рекао како је „сама судбина хтела да се то догодило у овом моменту. А и држим да је за Божу Максимовића и за целу владу, тј. за онај део радикала који држе с њиме, то је такав морални ударац, који су одавно заслужили“.

Излаз из кризе Радић је видео у промени владе.

„Ја велим: излаз из те ситуације је или најшира концентрација без радикала, или избори. Ми с радикалима више не идемо а ко с њима хоће, нека иде. Кад дође до избора, ми ћемо рећи само ово: То им је програм, то им је фотографија, тај голи човек.“

Избори су одржани већ у априлу 1927, након чега је формирана коалициона влада радикала и демократа, а Узуновићево место је заузео радикал Велимир Вукићевић.

Пре тога Скупштина је изгласала поверење министру полиције Божи званом Кундак.

После тога у Скупштини је Пуниша Рачић пуцао у Стјепана Радића, који је убрзо преминуо од последица рањавања.

А Јован Ристић је, ваљда, и након што је као корпус деликти разголићен у Скупштини, редовно навраћао у кафану „Опленац“. Редовни гост ове кафане на Сењаку био је и Никола Нушић, рођени брат највећег српског комедиографа, а човек који је држао „Опленац“ током трајања Другог светског рата, изгубио је главу у стрељањима које су извршили ослободиоци у последњим данима октобра 1944. Објекат је срушен тек 1978. године, због изградње надвожњака.

Терор над неистомишљеницима, сарадња са окупатором и наклоност великих сила у борби за власт питања су око којих се и даље ломе копља између баштиника наслеђа сукобљених герилских покрета из Другог светског рата у Србији. Да ли је случај  Грчке, земље чију су историју писали десничарски победници у грађанском рату под окупацијом и унутар светског рата, искривљени одраз у огледалу југословенског искуства?

Балкански суседи Југославија и Грчка, чија је одбрана од осовинске инвазије започете на обе земље 6. априла 1941. осујећена, нашли су се потом на вододелници историјске судбине.

За разлику од старогрчких полиса који су се уједињавали пред варварима, међу Грцима крајем половине прошлог века међусобне размирице нису се остављале по страни пред претњом споља. Вакуум који је бежећи пред нацистима у Каиро 1941. за собом оставила избегличка грчка влада испунио је спектар покрета отпора који су засебно оперисали у унутрашњости земље, од јонске до егејске обале. Национална шизма између републиканских венизелиста и присталица кобуршке круне, као и предратне хунте генерала Метаксаса, нагризле су неповерењем све поре грчке нације.

Јоанис Метаксас, првобитно германофил док није задобио британско поверење, дошао је на власт августа 1936. распуштањем парламента и уз подршку краља Ђорђа Другог, а у клими страха од успона комуниста на изборима. У Грчкој је успоставио диктаторски режим „националне дисциплине“ налик оном који је Салазар успоставио у Португалу три године раније.

Увод у рат

Ултиматум Мусолинијевог изасланика Емануела Грација за предају неодређених „стратешких положаја“ под претњом ратом који му је изнет двадесет осмог октобра 1940. око три сата ујутро, Метаксас је одбио лаконски хладнокрвним одговором: „Oхи!“ (Не!).

Већ у свитање, док су италијански гарнизони из Албаније спремно насртали преко границе, „охи“ је било заживело као бојни поклич Грка без обзира на идеологију. До данас Грци тај датум с одушевљењем празнују као дан националног поноса.

Технички надмоћнијим италијанским снагама, уместо повратка престижа обећаним тријумфом, грчке трупе генерала Папагоса нанеле су понижавајући пораз у гудурама Епира и западне Македоније.

Италијанским дебаклом и београдским пучем 27. марта, Хитлер је усред завршних припрема за операцију „Барбароса“ био увучен у балканску интервенцију.

Преминувши од болести крајем јануара 1941. Метаксас није доживео коначни слом своје земље након немачког блицкрига из правца Југославије и Бугарске, док се круна с остацима режима домогла уточишта код Британаца у Египту.

Као и Југославија, Грчкa је подељена између сила Осовине. Бугари су заузели источну Македонију и Тракију, Албанци северни део Епира, Немци стратешки важне тачке, укључујући Атину, Солун, провинцију Еврос на турској граници, Крит и још нека острва, док су Италијани заузели остатак земље, чиме су постали владари већег дела Грчке. У Атини је успостављена марионетска влада. 

Покрети отпора

Борбено расположење маса, већ распаљено чудом отпора Мусолинију, у форми антиколонијалног национализма најумешније је искористио ЕЛАС, герилско крило Народног фронта (ЕАМ) предвођеног Комунистичком партијом Грчке (ККЕ).

ЕАМ је око своје Планинске владе, поред сељаштва и еманципованих жена, окупио чак шеснаест генерала предратне војске и шест владика Грчке православне цркве, а мрежом комитета од готово два милиона чланова уочи ослобођења контролисао две трећине грчке територије.

„Народноослободилачки фронт под контролом комуниста постао је водећа организација отпора у Грчкој, из истих разлога из којих су Титови следбеници то учинили на северу“, наводи грчки историчар Лефтен Ставријанос. Комунистичка партија је обезбедила дисциплиновано вођство и илегалну организацију широм земље која је била тестирана током година предратне Метаксасове диктатуре. Такође, грчки комунисти, као и њихове југословенске колеге, учинили су свој ЕАМ националном, а не партијском организацијом отпора. У ЕАМ су позвали све Грке без обзира на политичка уверења све док су се супротстављали страним окупаторима.“

С друге стране, конкурентски покрет опора био је националистички, конзервативни ЕДЕС (Грчка национална демократска лига) под вођством пуковника Наполеона Зерваса, који се, како наводи и Ставријанос, може упоредити с равногорским покретом Драже Михаиловића.

Он је више наступао као организација стајаћег типа са јаким упориштем највише у епирским крајевима са традицијом хајдучије још из турског доба. „Недостајао им је национални организациони апарат којим су комунисти опремили ЕАМ“, пише Ставријанос. „Нису усвојили или доследно следили неки одређени програм заснован на потребама за отпором окупатору. Колебали су се све док их њихова очигледна слабост у односу на ЕАМ није довела до потпуне зависности од Британаца и прикривене сарадње са Немцима и Италијанима… Упркос британској подршци и немачкој кооперативности, ЕДЕС никад није успео да парира ЕАМ-у и ЕЛАС-овим снагама у популарности или војној снази. У време ослобођења Зервас се нашао са дванаестак хиљада људи и контролишући само мало подручје у Епиру, дужине педесетак километара и четрдесетак километара ширине. Три месеца касније, када су избиле борбе између ЕЛАС-а и Британаца, Зервасова војска разбијена је од стране ЕЛАС-а у краткој четвородневној кампањи. Сетимо ли се да је Зервасов ЕДЕС био једини озбиљан ривал ЕЛАС-а, постаје очигледно зашто су ЕАМ и ЕЛАС дефинитивно постали главни ослонац покрета отпора.“

Квислиншки апарат успостављен у Атини водио је пропаганду против ЕЛАС-а засновану првенствено на антикомунизму и антиславизму, наставља Ставријанос, настојећи да искористе традиционални страх од словенства у Грчкој, који датира из серије ратова са Бугарима и руског прихватања бугарских територијалних аспирација у деветнаестом веку. Сходно томе, марионетски званичници у Атини су своје противнике из покрета отпора жигосали као „агенте међународног словенског комунизма“, представљајући Други светски рат као гигантски сукоб између источних хорди које желе да успоставе словенско-комунистичку доминацију над Европом, и немачке војске, која води племениту борбу за спас европске цивилизације од ове двоструке претње.

Из тога је следило да је сваки грчки патриота имао дужност да сарађује са атинском владом и немачким окупационим властима у борби против непријатеља пред вратима, односно против у првом реду комунистичких група отпора. Путем тзв. „безбедносних батаљона“ позамашне бројности, грчки квислинзи су терорисали левичарске елементе.

Рат између грчких партизана и четника

До првих озбиљнијих чарки ЕЛАС-а и ЕДАС-а, долази након пада Италије 1943. када ЕЛАС, приграбивши за себе огромну количину италијанског наоружања, престаје да бива финансиран из Лондона.

Британска дипломатија, у чију интересну сферу је Грчка касније потпала у Јалти, радила је на обједињавању свих националистичких снага око фигуре краља Ђорђа Другог, који је на Черчилов наговор пробао да одбаци регентуру као прелазно решење и најбржим путем формално поврати власт.

Ипак, на Либанској конференцији у Бејруту крајем маја 1944. формирана је влада националног јединства од представника свих оружаних фракција отпора, са центристичким либералом Јоргосом Папандреуом као премијером и архиепископом Дамаскиносом у улози регента. 

Када су по искрцавању савезника октобра 1944. све снаге отпора стављене под команду британског генерала Скобија, већину руралне Грчке већ је био запосео ЕЛАС.

Првог децембра те године Скоби и Папандреу предали су ултиматум за разоружавање свим герилским формацијама неподређеним влади. Комунистички министри су стога поднели оставке, ЕАМ је прогласио генерални штрајк и за 3. децембар најавио протесте на атинском тргу Синтагма.

Тог дана владини жандарми су из митраљеза са кровова отворили ватру на двеста хиљада демонстраната окупљених на тргу. Двадесет осморо је убијено, а више стотина рањено.

ЕЛАС је реаговао нападима на британске трупе и њима лојалне грчке снаге широм Пелопонеза, опколивши центар Атине где су вођене уличне борбе са Британцима, који за појачање довлаче још две дивизије из Италије.

Совјетског амбасадора грчки партизани прозвали су тада сфингом због нејасног става Москве која није видела свој интерес у завади са западним савезницима, препуштајући им, по договору из Јалте, Грчку као део њихове интересне сфере.

Док се прва побуна ЕЛАС-а крајем месеца стишавала, Черчил стиже на преговоре у Атину. Средином јануара 1945, у замену за демобилизацију ЕЛАС-а, потписано је примирје са британским снагама.

Епилог децембарских дешавања познатих као Декемвриана био је споразум грчке владе и партизана у Варкизи 12. фебруара, чији је исход био следећи: ККЕ је остала легалан политички фактор, али су ЕЛАС-ове снаге безусловно разоружане. За премијера је уместо Папандреуа постављен горљиви антикомуниста, генерал Николаос Пластирас, али је и он смењен после свега три месеца. 

Југословенски и амерички фактор

После Варкизе, званична Грчка под британским протекторатом постала је елдорадо за некажњене квислинге инфилтриране у ројалистичку паравојску Икс под заштитом жандармерије, која је у затворима широм земље спроводила мучења и вансудска смакнућа бораца ЕЛАС-а.

Неразоружаним џеповима ЕЛАС-а у северним крајевима земље уточиште је пружио главни покровитељ грчких комуниста, доскорашњи британски партнер – Титова Југославија. Уследио је устанак.

Лице новог устанка представљао је Маркос Вафијадис, ЕЛАС-ов ратни комадант македонских области и ослободилац Солуна који у октобру 1946. стаје на чело новоформиране Демократске армије Грчке (ДСЕ).

Маркосови борци успешно спроводе упаде из база са југословенске и албанске територије, након којих пред надмоћнијим владиним снагама без борбе одступају назад у неприступачни планински терен.

Након првих војних пораза владиних трупа, снажна подршка Атини стигла је од стране америчког Конгреса који је одобрио слање четристо милиона долара помоћи за оно што је председник Труман прогласио „походом против експанзије комунизма која би угрозила амерички положај на Блиском истоку“.

Македонско питање

Побуна 1946. имала је и националну димензију. Окосницу револуционарне армије, више од половине снага, чинили су егејски Македонци из Словено-македонског народноослободилачког фронта (НОФ), који су међу првима понели оружје против режима у Атини који су називали „монархофашистичким“, на шта је овај узвраћао антисловенском реториком о „ЕАМобугарима“.

Македонско питање није заобишао ни Оскар Давичо у свом ратном дневнику Међу Маркосовим партизанима у коме је изнео гледишта устаничког вође:

„Старање Енглеза и монархофашиста да представе НОФ као неку мистериозну организацију са сепаратистичким тенденцијама има провидне циљеве: с једне стране, да унеколико оправда пред светском јавношћу масакре после Варкизе, а с друге, да посеје неповерење и завади грчки народ са словенским... У ствари, о аутономији су говорили и на аутономизму су радили само агенти енглеског империјализма.“

У одсудним биткама крајем августа 1949. на планинама Вич и Грамос, владине снаге потпомогнуте британским бомбардерима користиле су напалм у чишћењу терена од словенске популације. У егзодусу који је уследио протерано је педесет хиљада Македонаца, а убијено шест хиљада.

Од Метаксасове страховладе, која је кажњавала јавну употребу македонског језика, све до данас су остаци ове мањинске заједнице изложени асимилацији, будући да су муслимани у Тесалији и даље једина званично призната национална мањина у Грчкој.

Слом устанка

До коначног слома устанка и краја грађанског рата дошло је у јесен 1949.

Две политичке одлуке коштале су револуционаре могућности победе. Прва је било окретање леђа Југославији, савезнику који је удахнуо живот њиховој борби, и заузимање догматске линије у расколу 1948. после Резолуције Информбироа, премда их је Стаљин одавно био пустио низ воду. Пограничне базе су расформиране, а стаљинистичка параноја проредила је борбене редове грчких комуниста.

Други хибрис било је неслагање Никоса Захаријадиса, шефа ККЕ, са Маркосом Вафијадисом. Захаријадис, који провевши рат заточен у Дахауу није имао никаквог додира са реалностима герилског ратовања, инсистирао је да се прихвати фронтална борба са ројалистима и задрже заузети градови. Покушаји одбране градова Коница и Флорина почетком 1948. завршени су катастрофално по ДСЕ која је на југу Пелопонеза готово сасвим потиснута. Захаријадис је у августу чак сменио Маркоса Вафијадиса са чела врховне команде, што је драстично допринело расулу на терену.

Грађански рат у Грчкој однео је око 150.000 жртава, а око милион је било током рата расељено. Скоро 100.000 бораца ЕЛАС-а и ДСЕ-а и симпатизера комуниста је након рата затворено, прогнано или погубљено. 

На једном од грчких „голих отока“ (од којих је најзлогласнији био Јарос, назван „Медитерански Дахау“), на којима су биле затваране десетине хиљада припадника и симпатизера ЕЛАС-а, укључујући жене и децу, у логору на острву Макронисосу био је затворен и подвргнут тортури и Микис Теодоракис, касније славни композитор и светски симбол отпора диктаторској хунти. 

Буљкешка република

И грчка комуна у војвођанском селу Буљкесу, која је била заправо избеглички камп за грчке партизане, постала је поприште обрачуна стаљиниста са руководиоцима наклоњеним Титу. Ово село у близини Бачког Петровца које се данас зове Маглић пре Другог светског рата било је насељено фолксдојчерима, да би 1945. постало дом за око четири и по хиљаде грчких избеглица.

Седма југословенска, „Буљкешка република“ уживала је екстериторијални статус и била је под чврстом руком ККЕ: штампан је властити новац (тзв. буљкески динар), излазиле су новине „Глас Буљкеса“, на радне акције слате су одвојене грчке јединице, југословенска полиција није интервенисала унутар комуне, а грчко позориште „Атина“ могло је да прими хиљаду и по гледалаца, као највећа сала новосадског Српског народног позоришта.

У поменутим инцидентима који су се прелили из централе страдао је челник комуне Пектасидис, убијен раног новембра 1948. заједно с још неколицином присталица, а већина Грка коју су чинили информбироовци расељена је у Чехословачку. Потомци лојалних и малобројних који су остали и даље су расути по Војводини, носећи презимена попут Козмидис, Јосифидис или Константинидис. 

Грчки Хладни рат

У Грчкој, малој земљи на клизишту блоковске поделе света, секире Хладног рата ископане су пре званичне победе над Хитлером. Превагу у том прототипу хладноратовских прокси сукоба однела је антикомунистичка реакција пре захваљујући англоамеричкој интервенцији него ослањању на властите снаге.

Спирала насиља међу сународницима продужена је у миру кроз заоштравање друштвено-политичке поларизације на леви и десни блок. После пораза ККЕ једина легална левичарска странка остала је Уједињена демократска левица познатог лекара и пацифисте Григориса Ламбракиса, који је 1961. биран у парламент.

Атентат на Ламбракиса у Солуну 22. маја 1963. довео је до масовних нереда у којима је скоро пола милиона грађана изашло на демонстрације против десничарске владе и двора. Премијер Константинос Караманлис поднео је оставку и напустио земљу. Хиљаде радника и студената окупиле су се око нове организације назване Ламбракисова демократска омладина на чије чело je ступио Микис Теодоракис. Дешавања проистекла из Ламбракисовог убиства додатно су радикализовала обе супротстављене стране.

Крхка послератна демократија поново је посрнула 1965. када је остарели премијер Јоргос Папандреу принуђен да поднесе оставку у сукобу с краљем Константином Другим, Ђорђевим наследником. Након успона Уније центра коју је предводио на изборима 1963. и 1964. Папандреуова реформска реторика обрачуна са екстремистичким тајним друштвом официра под називом ИДЕА, које је отворено ултимативно заговарало диктатуру као решење свих грчких проблема, попримила је републикански призвук.

Војни моћници су 21. априла 1967, неколико недеља уочи избора на којима се очекивала нова победа Папандреуове странке, прогласили војну диктатуру познату као „Режим пуковника“, која је била подржана од стране Американаца.

Међу десет хиљада ухапшених левичара био је и Папандреу, који је притворен заједно са сином Андреасом, осумњиченим за левичарску заверу међу нижим официрима, да би недуго потом преминуо у заточеништву.

Шеф хунте, пуковник Јоргос Пападопулос, метафором стављања сломљене ноге у гипс образлагао је насилно свргавање демократски изабране власти, онакво какво је америчка администрација претходно иницирала 1953. у Ирану против Мосадека, а касније, 1973. и против Аљендеа у Чилеу.

Због позива на отпор диктатури ухапшен је и осуђен на затворску казну и Микис Теодоракис и потом интерниран у логор Оропос. Из њега је након интервенције Дмитрија Шостаковича, Артура Милера, Харија Белафонтеа и других пуштен и отишао у изгнанство 1970. године, када му је и Љубомир Симовић посветио Баладу о Теодоракису. 

Студентски устанак 

Новембра 1973. године на Политехничком факултету у Атини избијају масовне студентске демонстрација против диктатуре, али и против НАТО-а и Сједињених Држава, због подршке хунти. После неколико дана побуна је угушена крвопролићем и упадом тенка кроз врата Политехнике.

Описујући талас студентског револта против хунте, Јанис Варуфакис данас на следећи начин анализира узроке грчког неповерења према атлантистичким центрима моћи:

„Од свих слогана које су могли да испишу на вратима Политехнике, побуњени атински студенти који су ставили живот на коцку да би помогли обнову грчке демократије одабрали су две пароле од две речи: НАПОЉЕ САД и НАПОЉЕ НАТО. Носили су фармерке и волели џез, па бих рекао да нису били задојени мржњом према Америци, али одбијали су да живе у америчкој квази-колонији чији се државни буџет шаље на одобрење америчком амбасадору, у којој НАТО и ЦИА управљају војском, небом, морем и тајном полицијом.“ 

Јула 1974, под притиском јавности услед турске инвазије на Кипар и референдума за укидања монархије дискредитоване подршком хунти, пуковнички режим је оборен, а његова врхушка осуђена на доживотни затвор.

Маркос Вафијадис, који је након слома 1949. избегао у Москву, вратио се у домовину 1983. године, а 1989. је добио почасни чин генерала и посланичко место у парламенту на листи Панхеленског социјалистичког покрета.

Микис Теодоракис, који се у земљу вратио након обарања пуковничког режима, био је две године министар културе у влади Константина Мицотакиса и један од најгласнијих критичара НАТО бомбардовања СРЈ.

И након пада диктатуре, национално помирење и закон о репатријацији циљано су заобишли македонске избеглице којима је забрањен повратак. Последњи грчки краљ Константин преминуо је прошле године у егзилу у Великој Британији.

Ако поборници ревизионизма на простору бивше Југославије зажале што је грчки сценарио савезничког искрцавања и рестаурације монархије за нас остао у домену алтернативне историје, није их згорег подсетити да бајонети страних сила тамо нису донели никакав демократски рај, већ полицијску државу, војну диктатуру и вазалну потчињеност другом газди малих народа.

Тако је то: између Лима и Рашке, од Новог Пазара до Пријепоља, од Рогозне преко Голије и Пештерске висоравни до Старог Влаха – испод сваког камена историја, испод сваког камена легенда... Време и људи на сваком кораку оставили су трагове.

Многи су путописци долазили и пролазили. Како они читају градове, тако и читаоци читају душе путописаца који кроз градове и кроз крајеве проносе своје утиске или понекад носе предубеђења. Истине путописаца памте се као истине, а измишљотине као измишљотине. Било је кроз историју много смешних путописа. Антоније Диоген тврди да је пловећи ка Арктику стигао надомак Месеца. Није, дакле, увек веровати онима који пролазе неким крајем и записују. Ипак, најбоље је да утиске путописаца упоредимо са савременим виђењем градова и народних склоности. 

Курипешића брдо и Сребрна планина

Бенедикт Курипешић (1490-1531) био је преводилац аустријској делегацији која је кренула у Цариград да преговара са Османлијама о миру, након победоносних османлијских похода северно од Саве и Дунава. Курипешић је Словенац, пише на немачком језику, а преводи на латински. Његов путопис објављен је 1531. године.

Писац помиње да је по ведром дану, 20. септембра, из Нове Вароши јахао лепом пољаном, па пише како прелази реку Увац и пење се на велико брдо са којег се јасно могу видети и Дубровник и Цариград, и Смедерево и Босна.

Милисав Савић писац књиге Terra Rascia сматра да Купрешић овог пута претерује, што му иначе није својствено. Савић сматра да не постоји брдо са којега се могу видети и Дубровник и Цариград, Јадран и Босфор. „Ваљда из тог разлога он и не наводи име тог врха с којег се види читаво Балканско полуострво. За сваки случај: јер ако би навео име, неко од читаоца који би се нашао на том истом путу, могао је да га оповргне“, пише Савић.

Корнелије Дуплиције Шепер (Cornelius Duplicius Shepper, 1503-1555) оставио је запис о посети манастиру Милешеви. Срео је калуђере који су радили у пољу; они су тврдили да Свети Сава потиче из породице Линцијеве којега је убио цар Константин. Шепер међутим не верује у њихову тезу и тврди да је Свети Сава био Словен.

И Бенедето Рамберти (Benedetto Ramberti, 1503-1547) је посетио Милешеву када је са својим рођаком, иначе дипломатом, путовао од Дубровника за Цариград. Он тврди да су му „калуђери грчке вере и ношње“ показали очувано тело Светог Саве, али и записује информацију да манастир добија подједнако дарова од Турака, Јевреја и хришћана. Али изненађење тек следи! Рамберти је преко Сјенице стигао у Нови Пазар, град у којем види живу трговину и много дућана турских и хришћанских. У вароши види бистру реку (Рашку) која се улива у Мораву – што није тачно: Рашка се улива у Ибар – али Рамберти даље тврди да је у месту Ибар – које не постоји данас, а можда је постојало – видео митску реку Хеброс која тече у подножју Сребрне планине. Да ли је под Сребрном планином сматрао Копаоник или Рогозну? Ако је о Рогозни реч, заиста је била препуна рудника као и Копаоник, а њена река зове се Избичка река. Планину Хеброс помиње Овидије када говори о Орфеју.

Сребрну планину помиње и Жан Шено (Jean Shesneau) који пролази овуда 1547. и наводи да је „мучна и висока“; из ње се вади сребро за султана. Годину дана после њега овим путем пролази и Жак Гасо (Jacques Gassot) који Нови Пазар именује местом развијене трговине и такође помиње Сребрну планину као место одакле се вади сребро за велики приход султана, а планину описује као веома тегобну.

И Италијан Катерино Зено (Catarino Zeno) који је 1550. године путовао за Цариград помиње Сребрну планину, али сматра да је Копаоник турска реч (Coparenih). Ту је боравио у селу Остраће (Ostrate) које може имати старогрчки корен. Можда се у том месту некад производио цреп. Зено је ушао у кућу домаћина Константина који има шест ожењених синова који пак „имају 12 кћери, све лепе“. Италијан наводи да је то леп крај, богат стоком и изворима, са привилегијама од султана да не плаћају порез и да им се синови не могу одузети за јаничаре. 

Пријепољско пиво

Пјер Лескалопије (Pierre Lescalopier) путује широм Европе, а 1574. креће као и многи претходници од Дубровника до Цариграда. За кулинаре је важан податак да је у Милешеви послужен чорбом од празилука, рибом и црним хлебом. У истом манастиру послужен је и Жан Палерн Форезјен (Jean Pelerne Foresien) који 1582. бележи да је гостољубиво позван на ручак са месом. „У манастиру све народе лепо примају и госте читав дан, без икаквог плаћања“, наводи Форезјен.

Дневник путовања млетачког амбасадора Паола Контарина (Paolo Contarinо) писао је непознати писац, његов слуга. Он наводи да у Пријепољу поред кућа саде хмељ да би добили пиво „које пију уместо вина“. У Милешеви, каже путописац, службу служе на грчки начин, на српском језику, а снабдевени су хлебом, вином и стоком.

Исти писац у Новом Пазару бележи шест хиљада кућа, од тога сто хришћанских, и наводи да су житељи овог града вешти у изради предмета од гвожђа: буздовани, катанци, меденице... Каже и да житељи Новог Пазара гвожђе ископавају у Глухавици. Ту је место древног рудника, недалеко од Тутина.

Помиње и два манастира: на брду Свети Ђорђе (вероватно мисли на Ђурђеве ступове где у том тренутку борави 15 калуђера) и Свети Петар (вероватно мисли на Петрову цркву где у том тренутку бораве два калуђера). За људе у Новом Пазару овај слуга путописац каже да су добри, али слуга Фокс (Fox), унајмљени писац, који пише путопис Харија Кевендиша (Harrie Cavendish) наводи 1589. да је Нови Пазар „лоповско место“. Фокс пише: „Прођосмо поред Новог Пазара, али не уђосмо у варош, јер нам наш јаничар рече да је то лоповско место познато по бројним убиствима и пљачкама.“

Фокс примећује и да су људи у Србији и у Босни „сиромашни, припрости и рђаво обучени“. Он види људе који ору малим воловима и истиче болну чињеницу која има огроман утицај на вишевековну економију ових простора: „Њихово орање изгледа као да је риљано.“ 

Због плодова и због хлада

Иако се код слуге Паола Контарина наводи да Нови Пазар има шест хиљада кућа, само тридесет година потом, 1610. Марин Бици (Marin Bizzi, 1570-1625) тврди да Нови Пазар броји три хиљаде огњишта. У та времена често је куга морила овај град, те је могуће да је и зато дошло до наглог смањења популације. Бици у новопазарском крају виђа много јабука и ораха, и воће засађено поред путева, због плодова и због хлада.

А како Нови Пазар види Пјер Лефевр (Pier Lefevure) који овуда пролази почетком 17. века? „Овај свет јако воли доколицу у којој је одрастао и на коју је навикао. По цео дан се одмара и највише времена је пред вратима, испод кућне стрехе која се надноси на улицу и забавља се у међусобном разговору и посматрању пролазника; никад се не види у шетњи.“ Путник који данас прошета кроз Нови Пазара не би се зачудио Лефевровом опису.

А најпознатији путописац међу османлијским путописцима Евлија Челебија (1611-1689) у Новом Пазару је видео 48 врста јабука и 35 врста крушака. И видео је „јазове“ – воду изведену из Рашке којом су житељи вековима заливали баште. Једног од тих јазова, који насељем Луг иде до библиотеке, сећа се и потписник ових редова, али су 2007. „стручњаци“ тај јаз затрпали. 

Дубровчанин Симо Будмани (1703-1764) долази у Нови Пазар 1734. године, али не пише о боравку већ бележи речи, турцизме, загонетке и пословице. Локални Срби жале се на свој положај и Будмани записује овај израз: „Једва течемо“. Али се жале и на свештенике да су „грђи“ – јер наплаћују свету водицу, прекађивање и улазак у кућу.

Поред горе поменутог Реље, још један јунак из народне поезије нашао се у мастилу путописца. На Рогозни, недалеко од Новог Пазара, у селу Бањска, обрео се Милош С. Милојевић (1840-1897), који сведочи да је видео развалине градића Страхињића Бана. Он тврди да је градић разорио Влах Алија са 12.000 јањичара још пре битке косовске.

Две Енглескиње у Пазару

Две ауторке које су истраживале Словене под Османлијама, Георгина Мур Мекензи и Аделина Аулина Ирби, дошле су 1863. у Нови Пазар и у Тутин. Оне сматрају Нови Пазар главном станицом на путу од Цариграда према Сарајеву, дакле дају му у том часу примат у односу на Скопље. Посетиле су и Дежеву за коју знају да је ту некада боравила, како кажу „волела да седи“, породица Немањића. С тим у везу, и данас у народу има предање да је Растко Немањић рођен управо у засеоку Дежеве који се зове Мишчиће. Оне тврде и да „овде негде“ лежи двор Цара Душана.

„Једну гомилу камења на обали реке Рашке народ зове кућом Рељином, а припада оном окриљеном јунаку кога ћете видети у свакој галерији српских јунака“, наводе ауторке. Реч је, наравно, о Рељи од Пазара који је у предању познат и као Реља Крилатица. Као историјска личност, Хреља Охмућевић био је великаш српске средњовековне државе у време Цара Душана. Зна се и да је био у служби већ у доба краља Милутина, а умро је 1342. Но, можда важније од историјских списа, народни певачи веле да је Реља побратим Краљевића Марка.

Георгина Мур Мекензи и Аделина Аулина Ирби недалеко од Новог Пазара, испитују и једног чауша кога су среле на друму према Тутину. Питају о јуначким способностима Арнаута, Васојевића и Бошњака. Саговорник каже да су Васојевићи врло добри јунаци, добри јунаци на пушци као и Арнаути, „али су Бошњаци на коњу јунаци – та нема им пара у целом свету“, каже чауш, а гошће записују.

У Тутину две Британке разговарају са главом у породици Хамзагића и примећују да му је једна просторија у кући изрупчана од метака. Овај Хамзагић је био принуђен да пушком брани своју кућу, посед и породицу од разбојника који су тражили прилику да га опљачкају. Дакле, пушком је чувао сан чланова своје породице не тако давно – пре 160 година. 

Стил неких путописаца, иако штур, поетичан је, и расни писци би могли много научити. Марин Кабога (1673-1740), Дубровчанин, дошавши у Пријепоље каже да је видео човека високог око 80 центиметара: „Видесмо стармалог који беше дуг лакат и по дубровачки, браде дуге као у обична човека, а рекоше нам да има жену и децу ожењену, ако му неко други није помогао да учини.“

Драги читаоци, видели сте шта све имамо и у чему смо оскудни. Овај текст написан је са циљем да укаже на једноставну чињеницу: до уласка у XX век много је више сведочења оних који су пролазили кроз овај крај него оних који су у њему живели.

Ремон Арон, рођен 1905, а преминуо 1983. године, био је један од водећих француских и светских јавних интелектуалаца, либералних мислилаца и социолога друге половине 20. века. Његов рад обухватао је готово све области друштвених и хуманистичких наука. Студирајући филозофију (са фокусом на немачку филозофију), писао је о Канту, Хегелу и Хајдегеру; од 1940-их све више се интересује за међународне односе и објављује низ значајних радова из те области, чији је врхунац монументално дело Мир и рат међу нацијама, објављено на француском 1962, а на енглеском 1966. године. Књига је добила похвале многих, укључујући Роберта Мекнамару и Хенрија Кисинџера.

У време Вишијевске Француске и немачке окупације земље, Арон је у егзилу у Лондону, политички близак Де Голу и његовој влади Слободне Француске. Његов либерализам га је, нарочито после 1945, довео до изразито антикомунистичких ставова, коначног раскида са гимназијским другом Жан-Полом Сартром, тешких односа са многим француским левичарима и комунистима, и до полемика са младим социјалистима попут Пјера Бурдјеа и искусним политиколозима као што је Морис Диверже.

Његов социолошки рад о индустријском друштву совјетског и капиталистичког типа био је, по мом мишљењу, изванредан. Када сам седамдесетих година прошлог века прочитао три тома његових предавања одржаних на Сорбони крајем педесетих и почетком шездесетих година („18 предавања о индустријском друштву“, „Класна борба: Нова предавања о индустријским друштвима“, „Демократија и тоталитаризам“), био сам апсолутно импресиониран. И остао сам то до данас.

Арон је такође написао врхунске студије о политичким мислиоцима и социолозима: Диркему, Макијавелију, Марксу, Монтескјеу, Парету, Веберу и Токвилу. Задовољство је читати их, а недавно сам неке од њих поново прочитао када сам радио на књизи „Визије неједнакости“. Аронове портрете интелектуалаца сврстао бих уз оне које је написао Кејнс у „Есејима у биографији“, како по дубини увида у начин размишљања различитих аутора, тако и по разумевању односа између њихових живота и идеја.

Вреди поменути и Аронову комбинацију академске каријере и новинарства. Деценију након Другог светског рата радио је само као новинар, углавном у Фигароу, десничарском прокатоличком дневном листу. Чак и када је потпуно прешао у академске воде, наставио је да у дневној и недељној штампи пише о политици и економији. За једног социолога из 1960-их, био је изузетно добро упућен у економију; да размишља и пише о економским темама почео је већ током Велике депресије.

Након 1968. године његов раскид са левичарима, комунистима и паракомунистима (како их је називао) постао је коначан и неопозив. Остао је нешто попут consigliere-а разним француским политичким лидерима, али није јасно да ли су они у реалној политици заиста обраћали много пажње на Ремона Арона. Његови односи са Де Голом остали су хладни и дистанцирани.

Као што се види из ове подуже, а ипак непотпуне скице за његов животопис, Арон је током своје дуге каријере био не само сведок најважнијих политичких догађаја на Западу током шездесетак година, већ је лично познавао готово све значајне личности француске, британске, немачке и америчке друштвене и политичке сцене: од филозофа као што су Леон Бруншвик, Александар Кожев, Ален и млади Анри Бергсон, преко Де Гола, Леона Блума, Андреа Малроа, Жан-Пола Сартра, Симон де Бовоар, Пола Низана, Рожеа Мартина ди Гара, Лајонела Робинса, Фридриха Хајека и Џејмса Барнама током студентских и ратних година, па све до стотина других после Другог светског рата (од Џорџа Кенана до Пјера Бурдјеа, његовог асистента).

Дакле, његова је каријера била изузетна и он сам био је изузетан човек. Али шта можемо конкретније рећи о Ароновој књизи мемоара, објављеној непосредно након његове смрти – делу на којем је, с обзиром на обим од хиљаду страна (одштампаних ситним фонтом и готово без маргина) и стотинама цитата из његових радова и из списа многих који су га хвалили или критиковали, морао да ради годинама? Многи документи цитирани у књизи или кратке анегдоте, морали су бити пажљиво чувани током времена – било у физичком облику, било као забелешке или кратки записи.

На ову огромну књигу осврнућу се из три угла: стил писања, политичка становишта и академски допринос. Ова три аспекта дају врло различите резултате.

Стил. За једног типичног француског друштвеног научника и писца (et qui se veut tel), књига је написана изненађујуће једноставним, готово приземним стилом. Реч је о прилично неинспиративној прози. (То се најјасније види у Ароновој потпуно неоригиналној расправи о догађајима из 1968. године у Француској и другде.) Нема реченица или пасуса вредних цитирања, оних са упечатљивим, необичним или оригиналним запажањима или идејама. Можда сам се надао да ћу у Ароновим Мемоарима пронаћи размишљања попут оних у Шатобријановим Мемоарима с оне стране гроба или Токвиловим Успоменама [на 1848], али тога овде нема. Док су ова два дела написана с живошћу и блиставом елеганцијом, уз дозу цинизма и подсмеха (нарочито код Шатобријана), Аронов стил је доследно раван и наизглед непристрасан.

Чак ни изузетне околности његових сукоба са Сартром и Бовоар, а касније и са Бурдјеом, нису изложене на јасан и директан начин. Нема портрета тих личности, од којих је неке познавао још од младости (Сартра као тинејџера, Низана и Малроа у њиховим двадесетим годинама), а Арон избегава директна суочавања с њима чак и у књизи. Он не даје јасно мишљење нити о појединцима с којима се сукобљавао, нити о онима с којима се слагао. Уместо детаљних приказа живота и дела какве је умео тако вешто да напише када је говорио о Марксу или Макијавелију, у случају људи које је лично познавао даје само неугодне инсинуације: тек у пола реченице наводи како је Сартр украо једну његову идеју за своје чувено Биће и ништавило (стр. 174), да избегава друштво мушкараца јер није вољан да слуша и расправља, и – имплицитно – зато што га жене, а не мушкарци обожавају, да пише „подмукле нападе“ и тврди да се диви Дос Пасосу „тамо у далекој Америци“ само да би омаловажио своје француске савременике и ривале (стр. 612–613); Бурдјеа описује као „стручњака за универзитетске интриге“ (стр. 441), а за Дивержеа каже да га „психоаналитички тумачи“ уместо да расправља о његовим ставовима.

То не доприноси Ароновој већој слави. Уместо што се са својим идеолошким противницима обрачунава посредно, кроз досетке и избегавање, било би храбрије да је пружио портрете својих опонената са свим њиховим манама и врлинама. Читалац овако стиче утисак извештачености у писању иза којег стоји слабо прикривена велика сујета.

Аронова таштина се нарочито огледа у честом, понекад бескрајном цитирању делова сопствених књига и чланака, од којих они објављивани још средином 1930-их у разним новинама нису од неког значаја. Али таштина захтева да се они опширно наводе, а лажна скромност да се анализирају реченицу по реченицу, и то с привидном објективношћу и закључке да су неки у њима изнети ставови били превише оптимистични, други потпуно тачни, а да су трећи показали своју вредност тек протоком времена и слично. Ова привидна самокритика има, у ствари, управо супротну сврху: да покаже како је он увек био у праву.

Ако књизи недостаје „узвишености“ (особина коју француски аутори толико цене), да ли онда у њој има бар хумора? Готово нимало; у књизи нема лакоће ни ведрине, а иронији једва да има трага. Све је написано у најозбиљнијем могућем тону. Чак и своје ране текстове (писане када је имао двадесетак година) Арон третира као важна филозофска дела – до мере да једно чисто формално писмо захвалности које му је упутио тадашњи угледни филозоф пошто је примио његову нову књигу (али није имао времена да је прочита), старији Арон у Мемоарима цитира с нескривеним поносом.

Човек се запита – зашто је он уопште скупљао таква, строго говорећи, безначајна писма и како  је успео да их сачува упркос рату, окупацији, егзилу у Енглеској и честим селидбама између Тулуза, Бордоа и Париза? Двадесетогодишњи Ремон као да је знао да ће једном постати славан и да ће у позним годинама писати своје Мемоаре.

Политика. Око половине књиге посвећено је политици; заправо и више, ако под политику убројимо разматрања економске ефикасности капитализма у односу на комунизам или критику недостатка слободе у комунистичким земљама. Француска и европска политика од средине 1920-их до 1980-их заузима велики простор у књизи. Арон се нарочито поноси тиме што је био доследан својим либералним (у европском смислу) и космополитским уверењима. Док је у неким случајевима то вероватно и био, у многим другим то се може довести у питање – чак и на основу његовог сопственог сведочења. Размотрићу неколико таквих случајева.

Рајнска област, 1936. Говорећи о догађајима који су се одиграли између 1933. и 1939, Арон Хитлерову војну реокупацију Рајнске области недвосмислено осуђује, а француску владу критикује зато што није послала војску да протера Немце. Правни основ за то би био Локарнски споразум (демилитаризација Рајнске области). Али овде постоји неколико проблема. Арон опширно пише о неправдама Версајског мировног споразума, укључујући и забрану распоређивања немачке војске у Рајнској области (стр. 51), али ако је Версајски споразум био тако неправедан, зашто би немачка ремилитаризација сопствене територије онда била злочин? Даље, било је више него наивно – чак и по Ароновом мишљењу, нарочито с обзиром на то колико добро је познавао Немачку – очекивати да ће Вермахт свргнути Хитлера у тренутку када је уживао подршку 70–80% домаћег становништва и када је почео да поништава споразум који је у Немачкој био толико осуђиван и сматран неправедним.

Шпанија, 1936-1939. Што се тиче Шпанског грађанског рата, Арон је углавном уздржан. Није да га не помиње, али не може да се натера да подржи републиканце, пошто би тиме стао на страну Совјета и комуниста, нити може да подржи франкисте јер су нацистички савезници. Избегавајући да се јасно определи он, у ствари, вероватно заступа становиште Леона Блума и подржава британску политику немешања, што је у суштини значило Франкову победу.

Минхен, 1938. Слична амбивалентност. Арон није присталица „попуштања“, али није ни за рат, нарочито ако би то био рат вођен заједно са Совјетима, које презире и према којима је изузетно неповерљив. Дакле, у основи, све се своди на општа места без ичег конкретног – осим помињања француских демократских савезника у Источној Европи који се, како каже, остављају на цедилу. Али ко су ти демократски савезници из Источне Европе? Осим Чехословачке, нико. Пољска је била под владавином десничарског војног једнопартијског режима, Румунија, Грчка и Југославија под аутократским краљевима. Остале источне европске земље биле су савезници Немачке, а Пољска и Мађарска су радо учествовале у распарчавању Чехословачке. Дакле, где су ти „демократски савезници“ Француске који су, по Арону, остављени у Минхену на цедилу?

Хајде сада да пређемо на деколонизацију. 

Индокина, 1946-1954. Арон је за независност Вијетнама, Камбоџе и Лаоса, али уз услов да остану у оквиру „Француске заједнице“ (Communauté Française). Али шта заправо значи независност унутар Француске заједнице? Аргумент за наставак квaзиколонијалне контроле ових земаља је геополитички: ако Индокина остане у блиским везама са Француском, совјетска „марионета“ Хо Ши Мин неће моћи да дође на власт, па ће се тиме очувати слобода у Азији. Очигледно је да је овај аргумент за наставак колонијализма данас толико танак да је непријатно и помињати га.

Суец, 1956. Ситуација је овде још гора. У принципу, Арон није био за војну интервенцију против Египта, али пошто се Насер понашао „провокативно“ (национализација Суецког канала у његовој сопственој земљи је провокација!), и пошто је подржавао независност Алжира, Французи и Енглези су, по Ароновом мишљењу, имали право да интервенишу. Суецка инвазија од стране Француске, Велике Британије и Израела догодила се истовремено када је совјетска инвазија угушила мађарску револуцију. Арон не примећује да исти аргумент у међународној политици који он користи да оправда напад на Суец може бити коришћен (и био је коришћен) од стране Совјета да оправдају гушење Мађара. И затим, бизарно, каже: „Нећемо у Суецу пронаћи решење за проблем Туниса, Марока и Алжира. Наша једина нада, једина шанса, јесте да ће удар [le coup] против човека који оличава исламски фундаментализам [вероватно Насер], пренети нашим саговорницима поруку врхунске храбрости“ (тј. кроз војни удар) (стр. 451).

Алжир, 1958-1965. Овде је Арон био спектакуларно у праву… И храбар. Било да је видео узалудност покушаја да се одржи Француска империја или разумевајући ток историје и процес стварања нација, Арон је био спреман да прихвати независност Алжира, чак и да се залаже за њу. Још 1957. године написао је књигу Алжирска трагедија у којој заговара независност Алжира.

Док је у случају Индокине постојала једна врста подвале – право на самоопредељење је формално прихваћено, али су му постављена политичка ограничења са захтевом да нове земље буду део шире западне коалиције – деценију касније таквих ограничења више нема. Арон је недвосмислено за окончање рата и признавање независности, без обзира на очекивани француски егзодус. Његова позиција је изузетно храбра јер га ставља на супротну страну у односу на оне који су га до тада подржавали. Левица неће потрчати да га спасава пошто ју је већ више пута одбацио, а десница је бесна због његове „издаје“. То је био његов најбољи тренутак.

Француска источна политика шездесетих. Мање-више уопштена критика Де Голове политике (од његовог порицања било какве легитимности Вишијевског режима до преузимања плебисцитарних овлашћења 1958), добија веома снажан и прецизан облик у Ароновом неслагању с Де Головим помирљивим потезима према Совјетском Савезу и Источној Европи. Арон их објашњава „психологијом генерала више него политичком анализом“ (стр. 555), уводећи тако психолошко објашњење политике „Великог човека“, какво иначе на другим местима исмева. Слична критика се проширује и на западнонемачку Ost-politik, чак и на Хелсиншке споразуме и рационалну намеру Жискара д’Естена да повећа обим трговине са Совјетским Савезом.

Показало се да је Арон био у заблуди. Управо су економски и политички контакти са комунистичким режимима на Истоку (од којих су многи били сумњиво лојални Кремљу) довели до трансформације Источне Европе и успона Горбачова. Аронов непопустљив антисовјетизам овде показује своја практична ограничења и слепило: да би се одвратила „претња“ комунизма над Западном Европом, много мудрија и ефикаснија била је политика детанта него мрачни антикомунизам и антисовјетизам, које је заговарао Арон.

Следећа критика је превише очигледна, па ћу је поменути само једном реченицом: ова књига, која се толико бави међународним односима, готово да не помиње Кину, Индију, Индонезију, Африку, Покрет несврстаних, Нови међународни економски поредак, Бандунг, Маоа, Џоу Енлаја, Гандија, Нехруа, Нкруму, Каунду, Сукарна… Аронов „свет“ је ограничен на две велике светске силе и три мање европске земље.

Као и многи политичари и политиколози, Арон није могао – упркос ономе што тврди – да одржи доследну идеолошку позицију. Ствари су биле тешке и мутне: унутрашња политика се преплиће са међународном, идеали су морали да се прилагођавају околностима, привремена решења су се прихватала више него она која би била идеална, а принципи заборављани да би касније можда били примењивани. Ништа од тога није изненађујуће. Али Арон ништа од тога не прихвата, ни делимично.

Академска дела. Пошто Арон запањујуће детаљно наводи или цитира скоро све своје радове, имамо срећу што у овој књизи рекапитулира и своје најважније доприносе. Најзанимљивији делови књиге за мене су они који се баве његовим предавањима из социологије, ангажманом са канонским ауторима и расправом о модерним индустријским друштвима, базираним на тржишту или планској економији.

Као што сам већ поменуо, сматрам да су то одлични радови. Нећу их овде детаљно разматрати, осим да напоменем да је Арон био међу првима који је исправно разумео проблем економског планирања и производње у економијама совјетског типа. Он то није радио са Хајековог становишта, већ је постављао питање корисности за обичне грађане повећања БДП-а путем производње хиљада тенкова или трактора, који пропадају недуго пошто су произведени. Такође, наглашавао је неефикасност планских инвестиција – што ће постати очигледно тек седамдесетих, али што многи раније нису примећивали. Аронова забринутост по овом питању је, по мом мишљењу, ближа истини од Хајекове: високе стопе раста совјетског типа економије можда нису саме по себи фиктивне, али обухватају ствари које мало утичу на добробит становништва, пошто је висок раст заправо раст ниског квалитета – на пример, ако сваки пар ципела може да потраје само годину дана, огромна годишња производња ципела (као што је, иначе, било у Совјетском Савезу) готово да не доприноси никаквој добробити.

Арон помиње да је у три своје књиге засноване на његовим предавањима на Сорбони био мање критичан према друштвима совјетског типа него у другим својим радовима и у интимним размишљањима. Управо ова његова научна неутралност чини ми се најпривлачнијом. Његова анализа друштава совјетског типа као класних, при чему у анализи користи марксистичке концепте (контрола над средствима за производњу, привилегована позиција у расподели вишка вредности), или критика управљачких елита, у чему прати Парета, велика је предност ових књига. Контраст Маркс-Парето осветљава проблеме много боље него коришћење само једног или другог аутора. Такође је важно било Ароново увођење концепта индустријског друштва које да би расло – што је циљ оба типа модерних индустријских друштава – мора да „реши“ исте економске проблеме: како организовати производњу, како стимулисати људе на рад и како расподелити производе тог рада.

Аронов допринос теорији међународних односа садржан је у две књиге: Велика шизма (1948) и монументално дело Мир и рат (1962). Занимљиво је да Арон признаје (стр. 386) да један од кључних концепата уведених у књизи Мир и рат – о хетерогеним и хомогеним политичким системима, где у првом државе у миру или рату функционишу по истом принципу легитимитета, док се у другом принципи легитимитета разликују – потиче из докторске дисертације грчког политиколога Панагиса Папалигураса.

У Мемоарима већина расправа о Миру и рату односи се на нуклеарна питања: моћ одвраћања, узајамно загарантовано уништење, флексибилни одговор итд, као и значаја force de frappe, француске независне нуклеарне силе. Теорије међудржавних односа и социологије, које чине најважније делове Мира и рата, тек површно су поменуте.

Помало је изненађујуће (бар за мене) да, упркос бројним америчким похвалама и приватним контактима са аутором Мира и рата, књига није имала велики успех у Сједињеним Државама, ни у академском свету ни међу доносиоцима одлука.

Овај приказ завршио бих једном личном напоменом. Аронови Мемоари нису књига коју бих препоручио за читање у целини било коме ко није у потпуности посвећен проучавању детаља француске политичке или интелектуалне историје 20. века. Књига није забавна ни лака, изазива осећај фрустрације чак и код добронамерних и заинтересованих читалаца. Човек не може да се не запита како је једна тако изузетна и интелигентна особа, са ненадмашном ерудицијом и искуством у политици, академској заједници и новинарству, могла да помисли да је најбољи начин да се потомцима представи тако што ће написати књигу од 1.000 страница у којој ће на 600 страница наводити цитате из својих радова, од најмање познатих до оних најпознатијих? Да ли мемоари треба да буду приказ сабраних дела?

Читајући је, читалац схвата да је невољни саучесник у пројекту самохвалисања и егоцентричности, да је ауторова сујета толика да је прекрила све, и то на штету самих ауторових интереса, а да је његова неспособност да разуме обична људска интересовања и страсти толика да се неизбежно поставља питање: ако постоји толики недостатак емпатије, како можемо поверовати да је аутор био у стању да нам представи праве мотиве разних политичких актера које је сретао током своје дуге и блиставе каријере?

P.S. Нисам знао за ново издање Аронових Мемоара док га нисам видео у једној књижари у Женеви. Није ми било тешко да се одлучим да књигу купим.

„Биће проблем са буџетом“, рекао је председник Александар Вучић гостујући у емисији „Четвртак у 9“ на РТС-у 23. октобра.

Пет дана касније, министар финансија Синиша Мали је нацрт Закона о буџету послао на мишљење буџетским корисницима. Оно што из тог документа може да се види јесте да министар финансија не рачуна на било какав проблем с НИС-ом. Буџет за 2026. годину направљен је као да ова компанија није под америчким санкцијама.

Нацртом државне касе за 2026. годину не планира се било какво успоравање прихода од акциза на нафтне деривате. План је да по том основу у државну касу уђе 244 милијарде динара, што је 18 милијарди више него што је планирано за ову, 2025. годину, пише у нацрту буџета у који је Око портал имао увид. У процентима, то је чак 7,9% више.

Претходне 2024. године по том основу стигло је 224 милијарде динара, а ове године приходи од акциза надмашиће буџетски план. Како се наводи у образложењу државне касе за следећу годину, приходи од акциза на нафтне деривате биће 235 милијарди  динара.

Динамика економског раста

Због НИС-а, види се из нацрта, не планира се ни успоравање економског раста. Да ли то значи да креатори фискалне политике игноришу проблем америчких санкција једној од највећих овдашњих фирми, или рачунају да ће та ситуација до краја ове године бити разрешена? Судећи према ономе што је у свом саопштењу после завршене ревизије аранжмана из предострожности навео Међународни монетарни фонд (ММФ), „власти су одлучне у намери да разреше питање санкција НИС-у на начин који обезбеђује несметано снабдевање Србије нафтним производима“. Не пише на који начин.

У својим прогнозама, ММФ за Србију ове године рачуна НИС као ризик. „Ризици по пројекције су на негативној страни. Пролонгирање решавања питања НИС-а и домаћих политичких тензија могло би да ослаби економску активност“, наводи се у саопштењу ММФ-а, али и додаје да Србија има такозване „фискалне и екстерне бафере“.

Шта ова економска фраза значи? У преводу, то су високе девизне резерве, добро капитализован банкарски сектор и оно што ММФ зове „умерени јавни дуг“, јер су укупна дуговања државе, иако достижу 38 милијарди евра, и даље испод 45 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана.

А ММФ је након ове ревизије смањио процену привредног раста за Србију за ову годину. И то са 2,4 одсто, колико је за Србију наведено у Извештају о глобалним економским изгледима који је објављен почетком октобра на редовном јесењем заседању ММФ-а и Светске банке, на 2,1%. То смањење објашњавају „спољашњим и домаћим изазовима“.  Тај раст је последица нижих јавних инвестиција, смањених прилива страних директних инвестиција и слабије потрошње, наводи ММФ.

Министар финансија Синиша Мали нешто је оптимистичнији у прогнозама. За ову годину, како наводи у образложењу буџета за следећу, очекује раст БДП-а од 2,3%. А када је кројио буџет за ову, 2025. годину, претпоставка од које је пошао је да ће економски раст ове године бити 4,2%, што се није десило.

Када је у јулу ове године, у складу са буџетском процедуром, министар финансија буџетским корисницима послао упутство за припрему буџета за 2026. годину, у њему је навео да се догодине очекује убрзање привредног раста на 4,2 одсто. Ипак, и тај проценат је сада смањен. Државну касу за следећу годину министар финансија правио је на претпоставци да ће БДП порасти за 3%. У образложењу нацрта за 2026. годину, наводи да је то „умерено убрзање економске активности“.

Приходи и расходи

Нацртом буџета за 2026. годину планирају се укупни приходи и примања у износу од 2.414 милијарди динара, што је у односу на план за ову годину раст од 2,9%. Појединачно гледано, највећи раст прихода очекује се од пореза на доходак грађана (8,7%), са 138 на 150 милијарди динара. Процена прихода по овом основу узима у обзир повећање минималца, али и планирано повећање плата запосленима у јавном сектору.

Појединачно, највећи приход чини порез на додату вредност – чак 1.084 милијарде динара, што је 2,7 одсто више у односу на овогодишњи буџет. Ове године, приходи од ПДВ-а су подбацили. Очекује се да уместо планираних 1.056 милијарди буду 1.002 милијарде динара. То значи да министар финансија очекује да догодине лична потрошња грађана порасте и да то буде један од стубова раста БДП-а

Укупни расходи планирани су на нивоу од 2.751 милијарду динара, што је у односу на ову годину 3,4% више. Буџетом за ову годину расходи су планирани на нивоу од 2.660 милијарди динара. Расходи за запослене следеће године биће већи за 11,51% него ове (са 588 на 655 милијарди динара), што је последица повећања зарада у јавном сектору.

Издаци за камате у буџету за 2026. годину падају: са 220 на 212 милијарди.

Падају и издаци за субвенције: са 224 на 214 милијарди динара.

Субвенције у области науке су повећане: са 3,8 на 4,1 милијарду динара.

Веће су и субвенције за животну средину: са 4,39 на 4,5 милијарди динара.

Субвенције привреди са 26,9 су повећане на 27,8 милијарди.

Веће су и субвенције за туризам: са 1,3 на 1,7 милијарди динара.

Смањене су субвенције за рударство и енергетику: са 13,41 на 11,5 милијарди.

Мање су и субвенције за друмски саобраћај: са 26 на 19 милијарди динара.

Мање су и субвенције за културу: са 2 на 1,4 милијарде.

Субвенције за ваздушни саобраћај су у динар преписане из претходног буџета, и износе 605 милиона динара.

Субвенције пољопривреди и ове и следеће године биће на нивоу од 116 милијарди динара.

Субвенције за железнички саобраћај такође – и ове и следеће године на нивоу су од 24 милијарде.

Капитални издаци

Буџетом за следећу годину планиране су јавне инвестиције у износу од 602 милијарде динара. Ове године план је био већи – 612 милијарди динара. Капитални издаци представљају више од петине буџета (21,88%).

За национални стадион план је да се потроши 21 милијарда динара, а из планског дела буџета види се и издатак у 2027. години по том основу од 6,2 милијарде динара.

Иначе, ове године за национални стадион буџетом је било планирано 18 милијарди. Закључно са 30. септембром, како показују подаци о извршењу буџета, потрошено је тек 135 милиона динара. То представља само 0,73% од плана. Односно, то значи да се национални стадион ове године није ни градио.

За Експо 2027 план је да се догодине потроши 47,5 милијарди. Из плана за 2027, који се такође доставља уз нацрт, види се да је за те намене одвојено 12 милијарди динара. За ову годину план је био да се за Експо потроши 46 милијарди динара. До краја септембра није потрошено ни пола тог износа – 20,6 милијарди (44,8%).

На списку капиталних пројеката државе за следећу годину је и тунел од Карађорђеве улице до Дунавске падине у Београду (5 милијарди динара), изградња акваријума са пратећим садржајем (1 милијарда динара) и нова зграда Природњачког музеја (2,8 милијарди).

Под шифром ВнБА (вишенаменски борбени авиони), у буџету се крију и издаци за француске авионе „рафал“. У 2026. години рафале ћемо платити 97,7 милијарди динара. Из  планског пратећег дела буџета види се и издатак за 2027. годину по том основу – 101 милијарда динара. Рафале ћемо отплаћивати и 2028. године, види се из нацрта у планском делу буџета – 68 милијарди динара.

У буџету се виде и издаци за редовно служење војног рока, што подразумева опремање касарни и пратеће трошкове. Они износе 3,37 милијарди динара.

Саобраћајнице

За брзу саобраћајницу првог б реда Нови Сад–Рума планирано је 16,5 милијарди динара, за пројекат мађарско-српске железнице 14,77 милијарди, за реконструкцију железничке пруге Ниш–Димитровград 10,87 милијарди, за деоницу аутопута од Прељине до Пожеге 4,2 милијарде, а за деоницу Појате–Прељина 28 милијарди динара. Буџетом је планирана и изградња аутопута Београд–Сарајево, а за те намене одвојено је 4 милијарде динара, за саобраћајницу Рума–Шабац–Лозница 5,2 милијарде динара. За деоницу аутопута од Ниша до Плочника (ка Мердару) планирано је 1,3 милијарде динара.

План је да се гради и аутопут ка Зрењанину – 12 милијарди динара.

Из буџета се види да држава планира изградњу новог моста преко Саве – 4,8 милијарди.

За обилазницу око Новог Сада – 7,6 милијарди.

Београдски метро, за који су ове године издаци врло смањени, сада се вратио у буџет са значајнијим износом. План је да се у 2026. години на метро потроши 20 милијарди, у 2027. години још 77 милијарди, а 2028. године – 68 милијарди динара.

За Историјски музеј Србије, који се налази на месту некадашње зграде железничке станице, планирано је 1,1 милијарди.

Буџетом за 2026. годину планиран је минус у каси од три одсто БДП-а. Нацртом буџета план је да фискални дефицит достигне 337 милијарди динара. Ове године планиран је дефицит од 314 милијарди динара.

Инфлација ће, према прогнози Министарства финансија, следеће године бити у границама циља (3,7%).

Цео овај план може да поремети оно чега у буџету нема. А то је НИС, фирма која прави скоро 4% БДП-а и пуни 10% буџета. Од разрешења судбине ове фирме зависе сви ови бројеви.

„Зашто гробови нису поносни знаци? Зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? Зашто школовани и даровити дегенеришу и изумиру у другој или трећој генерацији? Зашто се од породичног имања не сачува бар пристојан остатак, имена и части ради?“ 

Ова питања Исидоре Секулић с почетка њене Кронике паланачког гробља важе и за причу о српском гробљу у Трсту. 

По званичним италијанским подацима из 2018. године у овом граду је стално насељено преко 4.000 Срба. Али ако се узму у обзир и незванични бројеви, који укључују Србе са нерешеним боравишним статусом и оне који раде често прекарне послове, српска заједница у Трсту данас броји око 10.000 људи. То је чини трећом по бројности националном заједницом у граду, после Италијана и Словенаца. Уколико је веровати незваничним подацима, Срби данас чине око пет посто тршћанске популације, која по попису из 2021. године броји 199.000 становника. (Иначе, сам Трст је у међувремену доживео значајан демографски пад у односу на средину 20. вака када је у њему живело 300.000 становника.) 

Пре двеста година, почетком 19. века, Срба у Трсту било је свегa три стотине. Пола века касније, у време које се рачуна као доба највећег успона српске заједнице у овом граду, број Срба у Трсту био је мањи од хиљаду, бар судећи по регистрованим члановима Српске православне црквене општине. На званичном попису 1910. године, међу 230.000 Тршћана избројано је 2.400 становника града који говоре српским језиком, што је тада чинило нешто изнад 1 одсто градске популације.

Међутим, упркос својој бројности, српска заједница  је током 19. века у Трсту успела да остави значајан траг. Поред бројних палата које и данас носе презимена српских трговаца који су их подигли (Гопчевић, Бота, Теодоровић, Вучетић, Куртовић, Поповић...), ту је и једна од највећих цркава у граду, српска православна Црква Светог Спиридона – због чега се, упркос демографским подацима, уобичајило о Трсту говорити као о „српском граду“. Шта се десило са људима који су сва та здања подигли?

Раскол са Грцима

Привучени могућношћу велике зараде у граду који је 1719. цар Карло VI прогласио за слободну луку, ускоро у Трст стижу и први српски трговци. Најчешће већ имућни, они у Трсту гранају послове и богате се, али настоје и да у граду очувају свој верски и културни идентитет. У писмима упућеним Марији Терезији они скоро отворено прете да ће напустити Трст уколико им се не дозволи изградња православне цркве. Аустријска царица им излази у сусрет и за изградњу православне богомоље намењене тршћанским Србима и Грцима уступа им простор у близини Великог канала. 

Темељи православне Цркве Светог Спиридона постављени су 1753, а њена изградња је трајала десетак година. Међутим, како јe црква била саграђена на месту некадашње исушене солане, због нестабилног терена дошло је до попуштања темеља, а онда и рушења црквеног торња.

Ускоро долази и до раскола у православној заједници између Грка и Срба, због питања богослужбеног језика, али и црквене управе.

Надгорњавање између две православне заједнице, које је иначе било актуелно на целом јадранском приморју, нарочито у Далмацији, потрајало је скоро две деценије и било праћено бројним представкама, петицијама и претњама. Српски трговци су опет писали Марији Терезији, претећи да ће напустити град уколико им се не допусти богослужење на њиховом језику. Како до компромиса није могло да дође, две православне заједнице су се одвојиле. Иако тада мање бројни у односу на Грке, Срби су, може се рећи, однели победу. Грци су 1780. почели да граде своју цркву, док је српској заједници остала пређашња. Она ће потрајати до 1868, када се зида нова, монументална Црква Светог Спиридона, која и данас стоји на Тргу Понте Росо.

Поред две православне цркве, непомирљиви раскол између српске и грчке заједнице донео је Трсту и два православна гробља – грчко и српско.

Ново тршћанско српско гробље

Почетком 19. века, на некадашњем ободу Трста које се данас сматра ширим центром града, на размеђи стамбених насеља и индустријске зоне око пристаништа, хабзбуршке власти су направиле ново градско гробље. Пројекат је поверен Матеу Перчу, аустријском архитекти који је, поред осталог, у Трсту саградио Палату Карчоти на улазу у Велики канал, затим Палату Ковачевић, Театар Верди, грчку Цркву Светог Николе…

Поред решавања урбанистичког проблема – драстичан скок становништва почетком 19. века довео је до брзе попуњености старог гробља у близини тврђаве Сан Ђусто – изградња новог гробља требало је и да покаже успон града. Тако је Гробље Свете Ане добило монументални улаз, заправо камену зграду налик црквеном објекту, раскошну ограду и плинско осветљење, са гробницама бродовласника, берзанских мешетара и велетрговаца, пре налик на омање грађевине него на гробна места.

Због демографске слике града гробље је подељено на неколико конфесионалних целина. Тако је створено римокатоличко гробље, на којем почивају углавном Италијани и Словенци, затим јеврејско, протестантско и англиканско гробље, али и два православна гробља – за тршћанске Грке и Србе.

На српском гробљу је најпре изграђена једнобродна капела са звоником посвећена Светом Ђорђу. Око ње су најпре сахрањивани чланови породица заслужних за њено подизање, затим свештеници који су у њој службовали и председници црквене општине.

Сама гробљанска капела је декорисана раскошним иконостасом и великим лустером, као и фризовима на фасади, међу којима се истиче приказ Светог Ђорђа изнад улаза у цркву. На ново гробље пресељени су и посмртни остаци Срба раније сахрањених код Цркве Светог Спиридона и на старом српском гробљу.

Оно што у шетњи српским тршћанским гробљем привлачи пажњу јесте низ раскошних гробница са скулптурама анђела, статуама покојника, фризовима, грбовима и позлаћеним  мозаицима, симболима некадашњег богатства не само појединаца који овде почивају, већ и читаве једне заједнице.

Гробница Ковачевића

Надгробне споменике су правили познати уметници тог времена. Највећи део подигао је тршћански скулптор Франческо Боза, који је подражавајући античке узоре најпознатији управо по својим гробљанским делима, али и неколицини јавних споменика.

Један број споменика, уметнички вреднијих, радио је италијански скулптор Емилио Бизи, чија дела красе и чувени Олтар отаџбине у Риму и миланску Скалу. Аутор је и кипова хришћанских светитеља на улазу у Цркву Светог Спиридона у Трсту.

Емилио Бизи је заслужан и за раскошну породичну гробницу Ковачевића на српском гробљу у Трсту. Гробница је направљена у неоклацистичком духу тог времена, али са примесама византијске уметности. Унутар гробнице, коју краси камена надстрешница са зупчастим завршецима, седи анђео ускрснућа, у једној руци држећи мач а другом благосиљајући. Испод његових ногу постављене су скулптуре Александра и Василисе Ковачевић.

Ковачевићи су у Трст дошли средином осамнаестог века из Мостара и у Трсту постали имућни трговци. Средином 19. века Александар Ковачевић је био један од најзначајнијих чланова српске заједнице у Трсту, чија помоћ је била пресудна за подизање нове Цркве Светог Спиридона. Умро је 1874. године, након чега породица почиње да пропада. Ђорђе, последњи изданак породице сахрањен у гробници, преминуо је 1916. године, и то у потпуном сиромаштву.

Слика пропадања богатих српских тршћанских породица чита се и на гробници породице Бота. Некада велики трговци кафом, Боте су у Трст дошли из Сплита почетком 18. века. Никола Бота је породични посао разгранао, тргујући и памуком, дуваном и кожом. Године 1809. постао је један од десет најбогатијих Тршћана, али наследнике није имао. Након његове смрти богатство је нестало, баш као и сећање на породицу. Једини спомен на једног од најбогатијих Срба свог времена налази се на српском тршћанском гробљу. На његовој гробници налази се скулптура Франческа Бозе са симболичном представом два анђела са бакљама у рукама.

И Јово Куртовић је некада био моћан тршћански трговац. Рођен је 1718. у херцеговачком селу Зачула, у Требињској шуми. Са своја три брата у Трст је стигао 1748, и временом стекао велико богатство, о чему и данас сведочи монументална палата на Великом каналу, одмах поред Цркве Светог Спиридона, иначе зграда у којој ће „боравити“ главни јунак чувеног романа Судбина и коментари Радослава Петковића. Након Јовове смрти 1809. посао је наследио његов нећак, да би после само годину дана једна од највећих тршћанских компанија била угашена.

И породица Квекић је некада спадала међу најбогатије у српској тршћанској заједници. Родоначелник породице Марко Квекић дошао је у Трст из Херцег Новог 1820. године. Био је трговац житом и бродовласник, доцније власник компанија за прекоокеанску трговину. Средином педесетих година 19. века налазио се међу пет најбогатијих Тршћана. Ћерку Даринку удао је за црногорског принца Данила. Умро је 1855, након чега је његовој двојици синова било потребно само две године да униште очев бизнис и доведу породицу до банкрота. За разлику од раскошног живота и силног богатства, породична гробница је прилично скромна.

Историја је била сурова и према породици Иванковић. Имућни бродовласници и трговци нестали су са сцене након финансијске пропасти крајем 19. века. Једину успомену на њих чува раскошни надгробни споменик, рад чувеног хрватског вајара Ивана Рендића, познатог по низу споменика, међу којима је и онај Петру Прерадовићу на Цвјетном тргу у Загребу.

Рeндић је за Иванковиће на тршћанском гробљу подигао монументалну гробницу, у којој се на два мермерна стуба ослања декоративни лук с медаљоном са ликом Исуса Христа на врху, а испод надстрешнице смештен је позлаћени мозаик са представом голубице и скулптура Херцеговке која полаже цвет на камени ковчег.

Овде се налази и гробница чувенe породице Гопчевић. Раскошна палата у Трсту, богатство које је у једном тренутку породици донело статус једне од најмоћнијих у Аустроугарској, да би затим уследио пад – коме сведочи и необично скромна породична гробница на тршћанском гробљу, у којој не почивају два најчувенија члана породице, Спиридон Старији и Спиридон Млађи.

Како је Спиридон Старији након банкрота извршио самоубиство, његово тело, по одредбама црквених канона, није сахрањено у породичној гробници, него ван гробља, у простору одређеном за самоубице, и без опела. Тачна локација његовог гроба данас се не зна. Не зна се ни за гроб његовог сина Спиридона Млађег, личности крајње питорескне биографије – астроном, конзул Краљевине Србије, етнолог, географ, псеудонаучник, оперски либретиста, германски пропагандиста и још много тога. Успомену на ову чудновату тршћанску породицу данас чува једино скромна гробница.

Следе гробнице Шкуљевића, Фрушића, Ћетковића, Ризнића... Све оне сведоче о судбинама некада богатих и знаменитих породица тршћанских Срба. Њиховом пропадању једним делом је допринела промена пословне климе половином 19. века, када је бродоградњу и трговину у Трсту преузела велика британска компанија „Лојд“, која је са тржишта сурово истиснула „мање“ играче. На тршћанском гробљу се налазе гробови бројних морепловци српског порекла, „капетана од Лојда“, како је урезано на неколико споменика.

Пропадању српских породица у Трсту доприносили су поред тога и ризични пословни потези, као у случају Спиридона Старијег Гопчевића, чија је само једна погрешна одлука довела до пропасти. Уз то, ту је и чињеница да док је прва генерација досељеника у Трст стицала богатство, следеће генерације су га нештедимице трошиле доводећи често породице до пропасти. Напослетку је дошао двадесети век и фашизам, који је посебно у Трсту прогонио мањинске заједнице, међу којима и српску.

Иако данас готово ниједна од некада богатих српских породица у Трсту нема живе потомке, оне су трајно промениле град у коме су живеле. Монументална Црква Светог Спиридона, десетине палата које и данас постоје у Трсту, велики број уметничких дела, али и бројне културне и просветне институције подигнуте захваљујући њиховим прилозима, дело су заједнице која је чинила само један одсто становника овог града.  

Гроб „последњег Обреновића“ 

Недалеко од Капеле Светог Ђорђа, уз зид који гробље дели од улице, своју гробницу има породица Опуић-Константиновић. Биста Александра Опуића, богато декорисани портал на споменику са презименом породице и неуобичајен стаклени отвор у облику крста на самој гробници, сведоци су породичног богатства.

Опуићи су у Трст дошли почетком 18 века. Христифор, родоначелник породице, оставио је синовима Антонију и Александру прилично богатство. Искористивши га, Александар је гранао послове, што је омогућило пристојан живот породици, али и добру прилику за удају његове кћерке Милеве.

Она је ступила у брак са Александром Константиновићем, који се налазио у блиским родбинским односима са краљевском породицом Обреновић. Он је, заправо, након убиства Драге Машин и Александра Обреновића у Мајском преврату, остао као један од последњих чланова династије Обреновић.

Александар је био унук Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша, рођен у браку Анке Обреновић и Александра Константиновића. Блискост Александрове мајке Анке са кнезом Михаилом, а још више његове сестре Катарине у коју је кнез по причама био заљубљен, омогућили су Александру Константиновићу лагодан живот и каријеру. Свој статус ће задржати и након погибије кнеза Михаила – када је у атентату у Кошутњаку убијена и Александрова мајка Анка – нарочито пошто се његова сестра удала за Миливоја Петровића Блазнавца, једног од најмоћнијих људи тог времена у Србији.

Након доласка на власт краља Милана, Александар Константиновић се посветио војној каријери, а након доласка на власт краља Александра Обреновића стигао је до чина гардијског генерала и положаја команданта Краљеве гарде. Ипак, женидба српског краљa Драгом Машин пореметила је њихове односе. Александар Константиновић је био један од грленијих противника њихове везе, толико да је краљу Александру Обреновићу говорио да је Драга Машин проститутка чије је услуге плаћао 10 динара. Након тога, Александар Константиновић је разрешен дужности и протеран из земље.

Отишао је у Трст, где је живео са супругом Милевом. Иако су га завереници помињали као једног од могућих кандидата за престо, након Мајског преврата долази до смене династија и српски краљ постаје Петар Карађорђевић.

Александар Константиновић се након тога није враћао у Србију. Живео је у Трсту, највећим делом од богатства своје жене Милеве Опуић, с којом је имао петоро деце. Њихова ћерка Наталија Константиновић удала се за црногорског принца Мирка Петровића Његоша.

Александар Константиновић је умро 1914. године. Не зна да ли је то била његова жеља или жеља породице, али на спомен-плочи на српском тршћанском гробљу, постављеној 1930. године, написано је на француском језику: „Генерал Александар де Константиновић де Герман, принц Обреновић, последњи те династије“. На гробу је и грб Обреновића са династичким мотом „Tempus et meum jus“ (Време и моје право).

Тако овај споменик на српском тршћанском гробљу чува успомену на једног од последњих чланова династије Обреновића. 

Породица жене Николе Пашића

У непосредној близини гробнице „последњег Обреновића“ налази се гробница Дуковића, још једне породице важне за политичку историју Србије. На гробници се налази биста Александра Дуковића, а уз урезана имена чланова породице ту је и мала загонетка са натписом на гробу: „До виђења“.

Дуковићи су се у Трст доселили из Херцег Новог почетком 19. века, а Александар Дуковић је постао имућни бродовласник и трговац житом. Имао је двоје деце. Син Стефан Дуковић постао је познати вајар чија дела се данас чувају у руским и италијанским музејима, а једна његова скулптура налази се и у Народном музеју у Београду. Споменик оцу на тршћанском гробљу његов је рад.  

Његова сестра Ђурђина је добила добро образовање, у младости је писала песме, а када је дошло време за удају, отац је тражио „добру прилику“ за своју ћерку. Брачне понуде су ишле преко посредника, а одабран је тадашњи председник Народне скупштине Краљевине Србије Никола Пашић, који ће постати један од најмоћнијих српских политичара. Пар се венчао 1890. године у Фиренци. Као део мираза, Пашић је од таста добио зграду у Париској улици број 9 у Београду. По сведочењима савременика, Ђурђина је из сенке утицала на политичке ставове свог мужа, а не треба занемарити ни огроман новац који је донела у брак, захваљујући коме ће Пашић учврстити свој политички положај.

Током Првог светског рата, у јуну 1915. посетила је Велику Британију, где jе у новинама „Sunday Pictorial“ изнела за оно време прилично феминистичке ставове: „Србија, хвала небесима, још увек живи и сигурно ће тријумфовати. То што је успела да проживи сва страшна искуства у претходне три године у највећој мери је захваљујући српским женама. Оне су те које Србију чине земљом наде.“

Након смрти мужа 1926, Ђурђина Пашић је живела повучено, у Београду и у вили на црногорском приморју. Син Радомир, склон аферама и скандалима, правио јој је главобоље, а врхунац је био покушај крађе очеве бисте са београдског Новог гробља, рад Ивана Мештровића, коју је намеравао да прода једном колекционару из иностранства. Ђурђина Пашић је умрла у Београду 1947. године. Сахрањена је на Новом гробљу у породичној гробници Пашића, али је, иронично, остала је без натписа на гробном месту. Наиме, њена жеља је била да почива поред мужа, што тадашње власти испрва нису дозволиле, да би на крају њени посмртни остаци ипак били сахрањени у Пашићевој гробници, али на самом споменику нема њеног имена. Једино сећање на Ђурђину чува породична гробница Дуковића на српском тршћанском гробљу где почивају њени отац, мајка и брат.  

Гроб првог црногорског митрополита који није био владар

На српском гробљу у Трсту сахрањен је и Никанор Ивановић Његуш, први црногорски митрополит који није био и државни владар. Наиме, након смрти Петра II Петровића Његоша 1851, дошло је до раздвајања црквене и световне власти, а на престо долази кнез Данило. У жељи да учврсти своју власт, Данило најпре избегава избор новог митрополита, бојећи се да ће власт морати да дели с њим, тако да је тек шест година након доласка на власт изабрао архимандрита Никанора Ивановића Његуша за новог митрополита.

Родом из Далмације и без упоришта у црногорским родбинским везама, Никанор је постао марионета кнеза Данила. Када се поставило питање ко ће га хиротонисати, тј. да ли ће га у чин увести Карловачка митрополија или Московска патријаршија, Никанор је напослетку завршио у Русији. Године 1858. постављен је за црногорског митрополита, али на том месту се задржао само две године. Након смрти кнеза Данила 1860. године, кнез Никола га је одмах по поласку на власт сменио и убрзо протерао из земље. Никанор је једно време живео у Русији, касније је прешао у Аустроугарску и умро 1894. у Горици. Сахрањен је на српском гробљу у Трсту.  

Три хиљаде душа 

По (непотпуним) подацима из црквених књига, на тршћанском гробљу је сахрањено око 3.000 људи, од чега 2.500 Срба. 

Поред Срба, на овом гробљу је сахрањено и неколицина руских емиграната  пристиглих након Октобарске револуције, затим један број Бугара, али се овде налазе и низ гробница које припадају породицама мешовитог порекла, најчешће српско-италијанског и српско-словеначког. Тако на српском гробљу у Трсту почива и познати италијански глумац Анђело Чекелин (Angelo Cecchelin), упамћен по улогама у комичним филмовима, али и низу плоча које је снимио. Чекелин је потицао из мешовите породице, а сахрањен је у гробници мајке Ане Павловић.

Након вишедеценијског пропадања, највећи део гробница на српском гробљу у Трсту је обновљен захваљујући делимичној финансијској подршци италијанске државе која је пре две године ово гробље прогласила за културно-историјски споменик. 

Српско тршћанско гробље је у неку руку и показатељ континуитета живота једне заједнице у овом граду. Одмах поред раскошних гробница „пионира“, нижу се гробнице нових генерација тршћанских Срба, сведочећи о непрекинутом животу српске заједнице у Трсту.

„Два пута сам био одбијен од Академије… То је био најтежи ударац у мом животу.“ Овако је Адолф Хитлер у злогласној Мојој борби описао своје покушаје да упише студије на Академији ликовних уметности у Бечу. Хитлерово виђење првог покушаја, из 1907. у Мојој борби је описано на следећи начин:

„Када ми је умрла мајка, судбина је у неком погледу већ донела своју одлуку. У њеним последњим месецима боловања путовах у Беч да бих полагао пријемни испит на Академији. Опремљен дебелим паковањем цртежа, дао сам се онда на пут, уверен да ћу испит моћи да положим као од шале. У реалки сам већ био далеко најбољи цртач у свом разреду, отада се моја способност још изванредно даље развила, те ми је тако задовољство собом допуштало да поносито и срећно очекујем најбоље. (…)

А сада сам, дакле, био по други пут у лепоме граду и чекао са горућим нестрпљењем, али и гордим самопоуздањем, на резултат мог пријемног испита. Толико сам био убеђен у успех да ме је саопштење о одбијању погодило као неочекивани удар грома из ведрог неба. А ипак је баш тако било. Када сам се представио господину и изнео му своју молбу за објашњење разлога мог непријема у Општу школу сликања на Академији, тај господин ме упорно увераваше да се из мојих поднетих цртежа недвосмислено исказује моја ненаклоност ка сликарству. (…)

Тешко погођен напустих Ханзеново раскошно здање на Шилерплацу. По први пут у свом младом животу, у потпуној несагласности са самим собом, осетио сам горчину првог неуспеха. Јер, то што чух о својој способности, учини ми се као да одједном открих блесак муње моје двојности, од које сам још поодавно патио, а да досад никако не успех да изнађем разлог зашто и због чега.“

По многима је овај неуспех био прекретница не само у Хитлеровом животу, већ и у историји 20. века. У случају да је Хитлер успео да се упише на студије, све би било много другачије. Такву контрафактуалну верзију Хитлеровог живота донео је Ерик-Емануел Шмит у роману Други живот Адолфа Х.:

„А шта би било да је Академија ликовних уметности одлучила другачије? Шта би се догодило да је, баш у том тренутку, комисија примила Адолфа Хитлера? Тај минут би променио ток једног живота, али би променио и ток света. Kакав би био двадесети век без нацизма? Да ли би било Другог светског рата, педесет пет милиона мртвих, од којих шест милиона Јевреја, у свету у ком би Адолф Хитлер можда био сликар?“

Наравно, то не значи да се неки други Хитлер не би појавио да изрази „дух времена“, о чему је опсежно писао Јан Кершо у сада већ скоро канонској Хитлеровој биографији, али његов бечки неуспех је за многе схваћен као превратнички тренутак. Кривац за то био је професор који га је одбио на пријемном испиту. Звао се Кристијан Грипенкерл.

Како је одбијен Адолф Хитлер

За упис на тада вероватно најпрестижнију европску ликовну академију од пријављених кандидата се очекивало да приложе своје радове. По мерилима професора који су примали студенте, посебно Кристијана Грипенкерла који је био на челу комисије, кључна је била вештина кандидата да добро нацртају људску фигуру. Хитлеру је то недостајало. Он је на пријемни испит послао неколико пејзажа и цртежа грађевина.

Пресуда је, како неки извори наводе, била прилично језгровита: Wenig Köpfe, у дословном преводу: „Премало глава“ – заправо премало приказаних људских фигура.

У протоколима који се чувају у архиву бечке Академије ликовних уметности за Хитлерове радове из 1907. године се каже: Probezeichnungen ungenügend („Пробни цртежи недовољни“). Да ли је тада Грипенкерл заиста Хитлеру рекао да је неподобан за сликара, како он наводи доцније у Мојој борби, остаје у домену спекулација.

Ипак, прво одбијање Хитлера није поколебало. Већ следеће године, он се поново пријавио на пријемни испит прилажући нове радове. Пресуда комисије, на чијем челу је опет био Кристијан Грипенкерл, овога пута је била још драстичнија. Његови радови су у првој селекцији одбачени и он чак није ни изашао на пријемни испит.

За Хитлера је то већ била потпуна катастрофа. За њега су почеле тешке године које је добрим делом провео на улици и у склоништима за бескућнике. Од уметности није одустао, издржавајући се продајом разгледница и акварела, углавном са пејзажима и мотивима бечких знаменитости које је сам сликао.

За одбијање на Академији и неприхватање његове генијалности, како ју је он видео, кривио је „арогантни академски свет“ и уметничку елиту Беча. 

Урош Предић као асистент Кристијана Грипенкерла

Проблем са уписом на Академију, и то баш код Грипенкерла, није имао Урош Предић. Он је 1876. испит без проблема положио. Како српски сликар наводи у својим аутобиографским записима, недавно први пут обједињеним у књизи Аутобиографија у издању ИК Квазар, једини проблем за упис могли су евентуално бити његови политички ставови:

„Октобра 1876. стигнем у Беч и упишем се у Сликарску академију, у сасвим новој згради на Шилерплацу. Професор ме упита јесам ли омладинац и погледа ме сумњиво кад му одговорих да јесам, али се умири кад му објасних да 'омладинац' значи die Jugend, те је према томе сваки млад Србин омладинац.“

Грипенкерл је показао прилично симпатија према Предићу, што се може видети и по томе што је он наставио усавршавање у његовој мајсторској школи, али и по поверавању озбиљнијих задатака. Наиме, у том тренутку у Бечу је подизана нова зграда Парламента по пројекту чувеног архитекте Теофила Ханзена. Кристијан Грипенкерл је добио задатак да ослика тринаест слика као декорацију за салу Горњег дома, припремне скице је сам урадио, али је извођење посла препустио Предићу.

Задовољан исходом, Грипенкерл је Предића унапредио у свог асистента на Академији. Предић у својој Аутобиографији пише:

„Ту сам морао да савлађујем своје реалистичке наклоности и да их подредим строгим захтевима стила, те се тако створи срећан компромис. Слике су имале стила без укочености и биле су освежене реалистичним појединостима.

Задовољан мојим радом, професор ме предложи колегијуму за свог асистента и године 1883. будем потврђен у том звању од Министарства просвете.“

Тако је Урош Предић са непуних 26 година постао Грипенкерлов асистент на Академији ликовних уметности. У наредне две и по године оцењивао је радове својих само неколико година млађих колега и вршио њихове коректуре.

Био је то прилично исцрпљујући посао, с обзиром на начин на који је Грипенкерл своје асистенте искориштавао, о чему је писао и Паја Јовановић, који је такође био Грипенкерлов студент. Наводећи пример једног другог асистента, Паја Јовановић је тврдио да он ништа није постигао у животу зато што је професор искористио све његове таленте у своју корист. Али Урош Предић је успео да избегне ту замку, тако што је након две и по године асистентског стажа напустио то место:

„Довршивши свој посао за Парламент, откажем своје наставничко место, на којем сам био пет семестара и опростим се са професором. Остадох још неколико дана у Бечу да се спремим за коначан одлазак кад добих карту од професора, где ме зове да банем мало до Академије. Одох њему и он ми пријатељским тоном рече да још нисам потпуно довршио свој посао код њега и показа ми слику где Орест и Филад клече пред пророчицом Питијом у Делфском храму, тражећи заштите против фурија. Пророчица седи на троношцу, чије ноге имађаху облик лавове панџе. Тако је једна панџа, сасвим у сенци, остала недовршена, а професор ме замоли да осликам шта још треба. Смешећи се, обавим ту ситницу за четврт сата, а бележим ово као карактеристичан доказ колико је цео тај посао [био] од моје руке.“

Као разлог за напуштање Грипенкерла Предић је навео тражење сопственог пута, али је у тој одлуци удео сигурно имао и изостанак навођења његовог ауторства у тада великом пројекту на декорацији зграде Парламента у Бечу. Те слике су и данас потписане само Грипенкерловим именом.

Ипак, Предић о томе никада није оптужујуће говорио. Напротив, Грипенкерла је представљао као драгоценог учитеља који га је извео на прави пут, усађујући му пре свега љубав према академској школи сликарства, али и технички беспрекорном уметничком извођењу, које је резултирало Предићевим ремек-делима као што су „Косовка девојка“, „Деца под дудом“ или „Сироче на мајчином гробу“...

О поштовању које је до краја живота имао према Грипенкерлу, сведочи и једно од његових писама писаних у дубокој старости у коме је навео да је Грипенкерл био тај који га је научио шта то значи „уметнички занат и дисциплина“.

Умало одбијени Паја Јовановић

Паја Јовановић умало није прошао као Хитлер на пријемном испиту за бечку Академију. Заправо, његов први покушај уписа на Академију 1876. године био је неуспешан. Како је сведочио у романсираној аутобиографији Мемоари сликара, коју је први пут након 70 година управо објавила Академска књига, проблем је био у његовој школској спреми.

Јовановић наиме формално није испуњавао услове за упис јер није имао завршен последњи разред гимназије, а, што је било још горе, пријемној комисији се његови радови нису претерано допали. Разочарање Паје Јовановића је било равно Хитлером. У Мемоарима сликара пише:

„Најжешће ме је тиштио тај немарни, багателишући начин којим је та комисија за столом, а особито онај што нам је говорио, гледала на мој рад и на моју судбину. А мора да сам им изгледао необично глупав и застрашен… Још и данас, после толико много година, живо се сећам потреса који сам онда претрпео због тог разочарања и срамоте. (…)

Очев мрачни поглед и моја глупава усплахиреност о томе су јасно говорили. А кад сам још чуо да се неки смеју, ухватих оца за рукав и пожурих да изиђемо одавде на улицу. Отац није ништа проговорио. Знао сам да се љути што ме је доводио у Беч тако неспособна за Академију.“

Ипак, уметност срећом није остала без Паје Јовановића. Успешно је завршио четврти разред гимназије, а цртање је усавршавао код тада познатог бечког професора Јулијуса Махолда. Већ следеће године се изнова пријавио на пријемни испит и положио га. Паја Јовановић је примљен на Академију 1877. године. Први професор са којим се сусрео био је управо Кристијан Грипенкерл, кога у Мемоарима скраћено зове Грипен. Од тог тренутка, Гринпен је у наредне две године централна фигура у његовом животу.

Непослушни ученик

Грипенкерл је због свог неприхватања тада модерних струјања, од импресионизма надаље, и тврдоглавог опстајања на основама академског реализма, дошао на глас застарелог професора. Паја Јовановић у Мемоарима сликара то овако описује:

„Главни посао за нас почетнике био је да цртамо по античкој скулптури цело преподне, од осам до дванаест. Ту нам је био учитељ професор Грипен. (…)

Грипен је био добар уметник такозваног академског правца. Баш у то време јурнула је у нашу школу бујица натурализма, а сва младеж из Академије видела је у Грипеновом раду само застареле схеме, тако да је и најнеспособнији почетник међу нама веровао да се већ самим тим што се назива модернистом, пленеристом, натуралистом, или томе слично, далеко издигао изнад професора Грипена, који гледа у гипсане фигуре, а не у живу природу као он.“

И Паја Јовановић је био сличних схватања. Његови први цртежи – настали на часовима и вежбама код Грипенкерла, који се данас чувају у Градском музеју у Вршцу и у Музеју града Београда – пресликане су копије античких уметничких дела. С друге стране, већина ученика жудела је за сликањем живих модела, сматрајући непрестано пресликавање старих узора излишним, што је доводило до сукоба са професорима. Грипенкерл је пак сматрао да његови ученици нису спремни за оно што би желели да сликају, јер још увек нису научили занатске основе сликарства. Тако је тињао сукоб који је потрајао скоро две године.

Последњи паганин

Поред „застарелости“ његовог схватања сликарства, Грипенкерл је изазивао и велики бес због својих прилично специфичних уверења. Наиме, он је био велики противник хришћанства, поготово његове римокатоличке варијанте, а свим срцем веровао је у старогрчку религију, толико да је себе називао верником богиње Атине.

Његови оштри коментари на рачун хришћанства у срцу конзервативне двојне монархије изазивали су запањеност његових ученика. Овако је један од његових наступа забележио Паја Јовановић:

„'Ова пресвета невеста Атена би била задављена у варварству средњег века од хришћанских зилота који ширише око себе мрак, беду и пусто незнање.'

Апсолутна тишина наводи га да продужи: 'Јесте. Сав сјај Олимпа и светлост мудрости, сва радост живота и преузвишени култ лепоте беху замењени, кроз петнаест стотина година, биготеријом и варварским тупилом.' (…)

Одиста, професор Грипен је био архисвештеник богиње Паладе Атене, а његово обожавање старе Хеладе ишло је тако далеко да је усвојио тезу свог пријатеља Ханзена, славног архитекте бечког парламента, да је јелинска цивилизација најсавршеније дело људског генија и да она има да остане и за будућа времена темељ за изградњу људске културе.“

За разлику од доброг дела својих колега који су Академију уписали да би у првом реду научили основе црквеног сликарства, Паја Јовановић не само да није био повређен Грипенкерловим ставовима, него је у њима и уживао. „Али ја сам волео тог апостату отпадника и жедно сам упијао његове речи“, записао је.

Можда се управо под његовим утицајем Паја Јовановић такође прилично нехајно односио према хришћанству. О томе сликовито сведоче и Мемоари сликара, у којима он на појединим местима износи прилично „јеретичке“ погледе:

„Установа славе, тог кућевног божанства, потиче из раног предхришћанског доба и обележава онај дан кад су наши стари морали да се опросте са својим древним боговима да би ступили у хришћанство. То су нерадо чинили, слушајући своје застрашене жупане којима су зилотски мисионари из Византије претили паклом и вечитим огњем, а подмићивали их дијадемама и положајима. Није чудо што се прост народ томе противио колико год је могао. Његови стари клањали су се лепој сунчаној вери свевишњих божанстава већ хиљадама година… Али кад им хришћанство би најпосле наметнуто, и кад примише јеврејску митологију, покушаше да прокријумчаре бар неке од својих старих богова и у нову веру.“

Ипак, то га није спречило да и у црквеном сликарству остави велики траг, о чему најбоље говоре иконостаси које је урадио за цркву у Долову и за Саборну цркву у Новом Саду.

Растанак и немерљив утицај

До бурног растанка с Грипенкерлом дошло је на другој години студија. Приликом израде једне слике, Грипенкерл је инсистирао да Паја Јовановић прво мора да направи пробну варијанту на картону, па тек онда да уради слику на платну. Паја је то одбио, верујући да је тренутна инспирација много важнија од досадне и непотребне припреме. Резултат је био потпуна катастрофа, што и сам у Мемоарима признаје, говорећи да је његова тврдоглавост била непотребна, а да је Грипенкерл био у праву.

Ипак, млади Паја Јовановић је за неуспех окривио школу и свог професора. Пошто је наставио да се супротставља професорском ауторитету, Грипенкерл је напослетку избацио Пају Јовановића из своје мајсторске школе и послао га у класу професора Леополда Карла Милера.

Иако је у првом тренутку осетио олакшање због тога, Паја Јовановић је касније схватио колико су Грипенкерлове лекције биле важне и колико су га заправо изградиле као уметника. О томе је записао:      

„Али то што сам код професора Грипена, пред делима античке скулптуре научио, остало ми је за цео живот. Он је желео да у нама пробуди осећај за лепоту, за ритам и за хармонију античке скулптуре; указивао нам је на оно фино осећање Јелина за линију. Упућивао нас је на Хомера, а поред Хомера на огромну књижевност и на јединствену културу старих Јелина. (…) Ако бих морао остати без тога што сам онда стекао преко Грипена, осећао бих се пуким сиромахом.“

Шта је било после

Кристијан Грипенкерл је радио као професор на Академији ликовних уметности у Бечу од 1874. године до своје смрти 1916. године. Како је време пролазило, његово име је све више одлазило у заборав, а његова дела – на првом мести слике које су настале као део декорације за зграде Парламента у Бечу, Академије у Атини и Бечке државне опере – сматрају се више симболом једне епохе него радом значајног уметника.

У историји уметности много више је упамћен као педагог који је на пут извео бројне генерације сликара и скулптора, али и по сукобима са некима од њих. Тако су остали упамћени његови жучни дуели са ученицима, међу којима су били Егон Шиле, Густав Климт, Рихард Герстл и други…

По причама, Грипенкерл је био толико ужаснут сликама Егона Шилеа да му је тражио да никада у јавности не каже да му је он био професор. Шиле је након непуне две године студија 1909. избачен са Академије, највећим делом на Грипенкерлово инсистирање, након чега је направио уметничку групу Neukunstgruppe, у којој је био и Оскар Кокошка.

Ништа бољи однос Грипенкерл није имао према Климту, чије је сликарство у потпуности одбацивао, али најгоре је прошао Рихард Герстл, сликар трагичне судбине који је живот окончао самоубиством у 25. години.

Грипенкерл га је два пута избацио са Академије, а његово сликарство окарактерисао је речима: „Тако како ти сликаш, ја мокрим по снегу.“

И да је могао знати за потоњу каријеру недаровитог бечког сликара Адолфа Хитлера, Кристијан Грипенкерл, с обзиром на његов карактер и уверења, тешко да би променио своју одлуку да га не прими на Академију. Била је то одлука након које је животни пут Адолфа Хитлера узео други смер. 

Тридесетак година касније, Урош Предић је Други светски рат провео у крајњем сиромаштву, некада и гладујући, од чега је спас проналазио у родном Орловату. Паја Јовановић је недуго после Аншлуса бежећи из Беча од нациста отишао у Београду, где је у стану у Бирчаниновој улици, који је изнајмио од тада познате породице Рош, провео тешке године окупације. И он и Предић ослобођење су дочекали са радошћу.

После рата, већ добрано у годинама, прилагодили су се новој политичкој реалности. У јеку Тршћанске кризе Паја Јовановић је насликао познати портрет Јосипа Броза Тита који се данас чува у Народном музеју у Београду. Политички тренутак је означен Титовом песницом положеном на Трст на географској мапи на столу. Мање позната су два његова цртежа Стаљина, која се чувају у Музеју града Београда, од којих је на једном Стаљин нацртан поред мачке. 

И Предић и Јовановић умрли су у дубокој старости, Јовановић 1957. у 98. години, Предић четири године раније, у 96. години.

Данас су њихова имена много познатија од њиховог учитеља Кристијана Грипенкерла. Да није било кобне одлуке да не прими Адолфа Хитлера на Академију ликовних уметности, бечки професор сликарства Кристијан Грипенкерл био би вероватно потпуно заборављен.

Приликом радова на реконструкцији Београдске тврђаве, јуна 1935. године, испред цркве Ружице, откопано је 20 људских скелета. Како овај простор пре рата није служио као гробље, савременици су претпоставили да је реч о војницима настрадалим током борби вођених у Београду у октобру 1915. године. Пронађене војничке ознаке, униформе и други предмети јасно су указали да је реч о српским војницима. Спонтано проналажење гробова из Првог светског рата у Београду није било ретко, а уобичајена пракса је налагала да се посмртни остаци сакупе и свечано положе у једну од две београдске војничке костурнице. Међутим, овога пута у питању је био један изузетак.

Наиме, програм комеморације предвиђао је да се поред литургије одржи и „свечани помен незнаним херојима по обредима источно-православне, католичке и муслиманске вероисповести“. 

Сахрану покојника организовали су ветерани некадашње српске краљевске војске, окупљени у „Удружењу бранилаца Београда“, па се не може рећи да је одлука о увођењу католичког и исламског церемонијала донета само из државних обзира или како би се поштовала постојећа верска и национална разноликост унутар Краљевине Југославије. Напротив, српски ветерани су једини прецизно могли да посведоче о врсти и распореду српских јединица које су се налазиле у Београду током драматичних борби које су почеле 6. октобра 1915. године.

Ветерани су знали оно што је данас мало познато српској јавности, а то је да је од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније и Косова и Метохије. 

Присуство муслимана из Санџака, Косова и Метохији и Македоније као војника у оквиру посебне српске војне целине „Трупе Одбране Београда“, спорадично се помиње у српским војним изворима из 1915. године. Међутим, реч је о расутим подацима које нико није систематизовао. Насупрот непостојању ове теме у историографији, успомене на боравак муслимана у српској војсци делом су сачуване у Санџаку. Сећање се преносило породичним предањем, па је самим тим подразумевало и сва она искривљавања и поједностављивања које подразумева усмено преношење историјских знања. У одсуству прецизних обавештења и проверених историјских чињеница, историја учешћа Бошњака у српској војсци у Првом светском рату кретала се између потпуног непознавања и заборава, с једне, и легенде и мита с друге стране.

Судбина Бошњака у српским војним јединицама само је још један запостављени историјски угао на Први светски рат, који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије. Иако је реч о релативно кратком периоду, он је испуњен драматичним примерима сукоба и сарадње, и оставио је далекосежне последице. Његовим расветљивањем барем донекле би требало да се превазиђе етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.

Ко је незнани јунак сахрањен на Авали?

Најважнији траг о боравку муслиманских војника у Београду 1915. године представља прича о Незнаном јунаку сахрањеном на Авали октобра 1915, са натписом на немачком „Ein unbekannter serbischer Soldat“. Стицајем околности баш овај гроб ће постати централно место око којег ће настати ју­гословенски култ незнаног јунака.

Одбор за израду споменика незнаном јунаку почео је са радом 1921. године. Временом је први скромнији споменик заменила велелепна гробница у оквиру маузолеја који је пројектовао Иван Мештровић. Постепено, широм Срби­је проширила се прича да кости незнаног јунака припадају ником другом до муслиману, Бошњаку, српском војнику Сулејману Балићу из Дуге Пољане, месту између Сјенице и Новог Пазара.

Да ли је могуће утврдити индетитет незнаног јунака? Он је погинуо највероватније у ноћи 13/14. октобра 1915. године и то у саставу српског Комбинованог одреда. Реч је о јединици која је у много чему одражавала не само карактер српских ратних импровизација 1915. године већ и шаролику етничку структуру тадашње Србије.

До 17. октобра 1915. године немачка и аустроугарска војска успоставиле су пот­пуну контролу над Авалом. Уследила је и сахрана српских мртвих. Чланови одбора за по­дизање споменика незнаном јунаку оставили су детаљан запис о ексхумацији једног гроба на Авали из 1921. године. Тако се о ту сахрањеном војнику зна подоста.

Први задатак Одбора био је да се утврди да ли је у овом плитком гробу уопште сахрањен српски војник. Предмети који су нађени пажљиво су пописани. Скелет војника претрпео је тешка оштећења услед експлозије гранате. Дежурни лекар је прегледом лобање и скелета установио да је војник био средњег раста и веома млад. Читава лева страна грудног коша била је разнесена, а делови гранате у тежини од 1 300 грама налазили су се испод лобање. Нађени су „делови војничке блузе, опасач са две фишеклије српске, пуне српске муниције“.

Ту су били и други делови војне спреме, упртачи, војничке цокуле које су биле завезане телефонском жицом, новчаник са три „старе“ коване монете од два динара са ликом краља Петра (из 1904. године). Ту је било и парче папира које се није могло идентификовати (претпостављало се да се ради о па­пирној новчаници од 10 динара, пуштеној у оптицај 1908. године). Војник није поседовао идентификациону значку. Пронађено је још муниције, руског порекла, производња „Тул­ског завода“ из 1906. године.

Ова разнородна опрема била је слика и прилика снабдевања српске војске 1914. и 1915. године. Међутим, при скелету није нађено ништа што би откривало идентитет. Ипак, истраживач Бранко Богдановић својим луцидним запажањима недавно је ипак успео да дође до закључка који делује веома уверљиво.

Наиме, он је анализом војничке спреме приметио да је највероватније реч о војнику из Ибарске војне области, дакле, Бошњаку који је стигао у Београд као део попуне у пролеће 1915. године. Кључну улогу имају две чињенице. Одсуство идентификационе плочице или значке и постојање цокула. Овакву знач­ку војници из „Нових области“ углавном нису имали док праве, металне војничке плочице са ознаком идентитета, српска војска добија тек на Солунском фронту. Када је реч о цокулама, незнани војник је носио америчке цокуле (М1910), набављане 1914. године. Оне су дељене првенствено војницима на одслужењу војног рока тј. кадровцима и, у мањој мери, пуковима I позива.

Коначно, Бранко Богдановић закључује: „По све­му судећи, незнани јунак је један од двадесетогодишњака из Ибарске војне области, од Санџаклија позваних на одслужење редовног војног рока, у 10. кадровски пук потпу­ковника Момчиловића. То објашњава и одсуство ратне значке, која није на време подељена 'кадровцима' из 'нових области'. На ово указују и цокуле, увезане телеграфским каблом, које су биле 'привилегија', у односу на опанке другопозиваца и трећепозиваца.“

Регрутација муслимана у српску војску

У драматичним данима прве фазе војних операција у светском рату 1914-1915, Краљевина Србија прибегла је регрутацији муслимана из тзв. Нових крајева пре свега због очајничке потребе за новим контингентима регрута. Попуна „расхода у оперативним јединицама“ тј. проналажење људи који би попунили проређене трупе, постало је императив за српску Врховну команду већ у лето 1914. године.

Међутим, регрутовање и мобилисање на територијама које су тек годину дана биле саставни део Краљевине Србије повлачило је за собом и читав низ политичких и психолошких последица које су се тицале конфесионалних и међуетничких односа. Коначно, долазак регрута из „Нових области“ постављао је и начелно питање изједначавања правног статуса грађана из ових области до оног нивоа уставних права и политичких слобода које су уживали грађани тзв. преткумановске Србије.

Важне одредбе српског устава из 1913. биле су наиме суспендоване у новоприсаједињеним областима, чији су становници тако имали карактер грађана другог реда. Та иста држава је сада од тих другоразредних поданика тражила да бране њене границе.

У Новим областима најпре су регрутовани поданици хришћанске деноминације. Процес је отпочео још у априлу 1914. године када је формиран „Вардарски пук“. Нове класе младића регрутоване су и по отпочињању рата, да би у значајнијем броју ове снаге узеле учешћа у Колубарској бици. Регент Александар Карађорђевић је у својој прокламацији од 28. децембра 1914. године посебно подвукао допринос „браће наше коју од Турка ослободисмо“, обећавајући им право на све политичке и уставне тековине Србије. 

Међутим, регрутација муслимана са „Нових територија“ развијала се на другачији начин управо због своје осетљивости. Сама идеја је испрва стављена ад акта, потписивањем Цариградског мира између Краљевине Србије и Отоманске државе 1914. године. Овим уговором окончана су непријатељства између две државе, а када је реч о регрутовању становника муслиманске вере са територија које су некада припадале Османском царству, договорено је да оно не може да се врши у наредне три године.

Међутим, са уласком Турске на страну Централних сила идеја о регрутовању муслимана са ових простора поново постаје актуелна и српска влада више није намеравала да се придржава оног што је писало у Цариградском уговору.

Командант Трупа Нових области, генерал Дамјан Поповић, као најупућенији у ову проблематику, поднео је српској Врховној команди средином децембра 1914. године елаборат о могућности регрутовања муслимана из његове зоне одговорности у српске јединице. На првом месту он је истакао да Краљевина Србије попуну за војску тешко може наћи на другом месту. Рачунао је да српска војска може да рачуна на нпр. 5.900 регрута, уколико позове „у кадар“ младиће рођене 1893. и 1892. године.

Генерал се дотакао и психолошких и политичких последица. Најпре, он је сматрао да ће мера позитивно утицати на хришћане из Нових области који су већ ангажовани на фронту. Такође, Поповић је сматрао да би се позивањем муслимана под заставу њихова судбина у потпуности везала са Краљевином Србијом. Како је генерал Поповић писао „нестала би нада да ће се Турска икада вратити на овај простор“. Истовремено, увођењем ове мере српска држава би показала снагу својих институција и свог ауторитета.

Тренутак је био повољан јер је управо остварена друга убедљива победа над аустроугарском војском у 1914. години. Управо је завршена Колубарска битка, а нова класа младића из старих граница Србије тј. преткумановске Србије управо је долазила на обуку у „Нове области“. То је значило да ће на терену бити присутна довољна сила да се носи са свим проблемима који би могли да искрсну.

Генерал Поповић није очекивао да ће муслимани са одушевљењем хрлити у српску војску, али није предвиђао ни веће протесте. Генерал је једино процењивао да ће регрути испољити жал за домом, али да прави протести могу једино да се очекују од стране појединих Албанаца.

Конкретан рад на регрутацији требало је да се обави у сарадњи са локалним муфтијама и хоџама како због утицаја који су ови људи имали међу муслиманима, тако и због чињенице да су веома често само они имали тачне спискове младића одређеног годишта. Исламски верски представници имали су кључну улогу и у тумачењу ове мере српске државе.

Циљ државних органа био је да се ово прво регрутовање схвати као жеља српске државе да изједначи све њене поданике у правима, али и обавезама. Маћехински однос државе и својеврсно лицемерје представника власти огледало се у чињеници да су они прво наметали испуњавање обавеза од стране поданика који ће тек у некој неизгледној будућности бити изједначени и у правима са другим грађанима Србије. 

Генерал Дамјан Поповић је препоручивао да се позову четири класе регрута одједном, тј. сви рођени између 1890. и 1893. године. Ово је предлагао јер је очекивао да ће одзив бити слаб. Предлагао је и да се муслимани пошаљу на одслужење војног рока ван граница „Нових области“. Из овог елабората јасно је да се нису очекивали већи безбедносни проблеми приликом регрутације. Ипак, долазак већег броја трупа из централне Србије, као и идеја о могућем масовном игнорисању регрутације, указује да је ситуација била изузетно сложена.

Изношење свог мишљења генерал Поповић завршавао је истицањем важности поштовања религије нових регрута. „Са наше стране треба све учинити, да нови регрути могу своје религиозне обреде вршити онако исто, као што су то вршили и за време служења у турској војсци и као што им се то чини у француској и у енглеској војсци.“

Важност религије правилно је схваћена као једно од најважнијих питања за нове регруте. Међутим, управо описивање нових регрута као „мухамеданаца“ отежава њихово етничко разврставање.

Питање развијености осећања националне припадности и посебности муслимана и хришћана са „Нових области“ свакако је веома сложено. Постоји свакако и могућност да је српска војска употребом термина „мухамеданац“ настојала да потисне локални или национални идентитет Бошњака, Турака и Албанаца третирајући их као домородачко становништво које се од Срба разликује једино религијом. Ипак, нема историјских извора који би јасно указивали да је овакав приступ био практикован.  

Начелник српске Врховне команде, војвода Радомир Путник подржао је предлоге које је изнео командант „Трупа Нових области“. Министарски савет Краљевине Србије је затим на препоруку Врховне команде 25. децембра 1914. године донео одлуку да се у војску позову три годишта муслимана са „Нових територија“, младићи рођени 1892 ̶ 1894.

Младићи су до 18. јануара 1915. године очекивани у касарнама. Одзив је био релативно висок једино у Ибарској дивизијској области, а широм „Нових области“ забележени су бројни проблеми попут одбијања да се положи заклетва или негодовања. Инциденти су се нарочито испољавали у деловима Македоније где је регрутовано албанско становништво. Крајем 1914. године на војну вежбу је позвано још осам годишта, то су били младићи рођени између 1884 и 1891, с тим што је њихова обука спровођена унутар граница „Нових области“, дакле у близини њихових домова.

Ситуација је у сваком случају била веома сложена, а о томе је сведочио и документ који је српска војска запленила почетком 1915. године како кружи у „Новим областима“. То је био проглас „Удружења ислама“ настао фебруара 1915. године. У њему су муслимански регрути позивани да убијају своје официре, уништавају војну опрему као и да на сваки други начин подривају српске ратне напоре.

Слање муслимана у рат против Аустроугарске и Немачке виђено је као погрешно јер су ове државе биле „савезнице муслиманског калифата“. Упркос свим проблемима муслимански регрути су пристигли у своје центре за обуку, а нема доказа да је српска војска предузела неке посебне безбедносне мере услед појаве оваквог позива на борбу против српске државе. 

Постоје индиције да су муслимани били мобилисани и пре формулисања званичне државне политике по овом питању. Холандски лекар Аријус Тинховен писао је у јесен 1914. године да се албанско становништво масовно мобилише у време кризе која је претходила Колубарској противофанзиви српске војске, а да се споразум са Отоманском царевином о року од три године, не поштује.

Сличне оптужбе српском Министарству иностраних дела упутио је и отомански посланик у Србији. Он је тврдио да се муслиманско становништво употребљава „за кулук најгоре врсте“.

Уследила је истрага генерала Дамјана Поповића у којој је захтевао да се команданти свих дивизијских области са „Нових области“ изјасне о овим оптужбама. Утврђено је да су муслимани регрутовани у мањим групама пре свега као коњоводци тј. пратиоци животиња које је српска војска реквирирала за потребе фронта. Наиме, више стотина коња, волова и бивола узето је за потребе фронта и из „Нових области“ послато ка северу, ближе фронту. Муслимани су били ангажовани и за грађевинске радове у близини места у којима су живели, али није било доказа да је било ко мобилисао локалне муслимане за потребе попуне оперативних јединица на фронту. 

Муслимани су у војном смислу једино били ангажовани као припадници стража које су обезбеђивале телеграфске стубове у „Новим областима“. Међутим, формална одлука о ангажовању муслимана „за кулук“ донета је након ступања Отоманске царевине у рат са Русијом. Тада је одлучено да се сви становници „Нових области“ равноправно употребљавају за државне грађевинске радове. Генерал Дамјан Поповић писао је новембра 1914. године, појашњавајући ово наређење: „Опет понављам, да не треба много наваљивати на Турке, да они у томе не виде, као нашу злу вољу, што је Турска у рату са Русијом.“

Ове људе, који су пратили српску комору видео је у околини Ваљева и Арчибалд Рајс. Он је имао сопствено, доста поједностављено виђење националне припадности муслимана које је сусрео. „Воловска кола долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. “  

Мухамедански батаљони у одбрани престонице

Муслимани, регрути позвани у војску у децембру 1914. године, пристизали су у различите српске гарнизоне. Карактеристичан је пример јединица које су дошле у Београд. Наиме, командант „Комбинованог одреда“, који је деловао у оквиру „Трупа Одбране Београда“, пуковник Душан Туфегџић, дошао је на идеју да се изврши посебна прерасподела „мухамеданаца“. Он је поднео својим претпостављенима „Пројекат о батаљону мухамеданаца упућених у овај Одред“.

Пуковник Туфегџић је предлагао да се створе посебни муслимански батаљони, наиме њих четири. То је могло да се учини од младића који су одређени да ступе у јединице у Београду. „Комбиновани одред“ је у мају 1915. године примио чак 3.042 редова муслимана из „Нових крајева“. Пуковник је приметио да је један број регрута „физички изнурен и необучен“, чак њих 705. Због тога је пуковник Туфегџић предлагао да се они издвоје у посебан батаљон и пошаљу на додатну обуку и одмор далеко од бојишта, у Алексинац.

Пуковник Туфегџић је зато предлагао да се у Београду задржи само један батаљон. Та јединица би носила назив „Четврти батаљон Десетог кадровског пука“. Проблем лоше обучености и уопште непознавања војне службе пратио је и хришћане који су пристизали из „Нових области“. Пуковник Туфегџић приметио је и да су јединице оскудевале у официрима, комори као и наоружању. Четврти батаљон имао је 10 наредника, 27 поднаредника и 36 каплара.

У јединице су често стизали српски официри већ више пута рањени на бојишту, па је проблем управљања трупама био веома изражен. „Кад наступе губици у првим борбама, чете ће примати наредници, а како они командују ми смо имали прилике већ да искусимо“, писао је пуковник Туфегџић.

Десети кадровски пук, заједно са VII пуком другог позива чинио је кичму Трупа Одбране Београда. Треба напоменути да је низ српских истакнутих официра попут мајора Драгутина Гавриловића или Ђорђа Роша био управо у X кадровском пуку, али да су се налазили у 2. батаљону истог пука. Остатак јединица Одбране Београда чинило је пар стотина четника и добровољаца, жандарма, као и морнара и артиљераца који су пристигли из држава чланица Антанте. Остатак трупа чиниле су јединице III позива, крајње сумњиве борбене вредности. 

Пуковник Туфегџић је даље предлагао да се формирају још два муслиманска батаљона, снаге од око 800 људи. Један батаљон би био послат ван Београда, у XIX кадровски пук, а други у Дринску дивизију другог позива, у XII пук. Првих дана јуна 1915. године војвода Путник се у потпуности сагласио са овим предлогом. 

Током попуне X кадровског пука велики број обвезника стигао је из крајева „Нових области“ насељених хришћанима, па у Београду видимо и Македонце, Србе и Бугаре из „Нових крајева“.

Поред војника са оружјем, одређени број муслимана имао је у Београду статус „небораца“ који су били ангажовани као коњоводци или су били ангажовани на другим дужностима у позадини. Поред 4. батаљона, за који се са сигурношћу може рећи да је попуњен муслиманима из Санџака, постоје информације да је још један батаљон, Трећи, такође био попуњен муслиманима. Оба батаљона чинила су резерву који је командант Трупа Одбране Београда, генерал Михаило Живковић, морао да употреби већ 7. октобра 1915. године. 

Заборављени хероизам Шемсе Мидовића

Учесник борби за одбрану Београда, Богосав Војновић-Пеликан, писао је 1931. године да је са почетком одбрамбених операција пуковник Туфегџић „све друго, само не обичан човек од крви и меса“.

Након масовне артиљеријске припреме 6. октобра, наредног дана отпочеле су блиске борбе које су се пренеле на београдске улице. Исти савременик упућивао је похвале мухамеданским батаљонима под Туфегџићевом командом.

Једна од тих јединица под командом каплара Шемсе Мидовића пружила је одсудну и најупорнију одбрану Аустријанцима у центру Београда. У условима данашње перцепције међуетничких односа није тешко претпоставити зашто су ове херојске епизоде у којима су учествовали бошњачки војници препуштене забораву.

Ево како је те догађаје описао Војновић-Пеликан: „Његов одред сачињавају и два батаљона 10. пука кадровског, нови наши борци регрути муслимани из Санџака. Под смишљеном командом пуковника Туфегџића ова два батаљона показала су се достојним српског оружја, а њихова барикада код Управе фондова испред Позоришта, под командом њиховог десетара каплара Шемсе Мидовића из Сјенице, најдуже се је опирала Аустријанцима који су надирали од Дорћола и нису могли однети барикаду све док Немци не избише код Лондона.“

Управо овај запис поткрепљује тврдњу да су у Београду, у Десетом кадровском пуку, била два, а не један муслимански батаљон. Аутор каже и да су оба била из Санџака.

Трећи батаљон је са Торлака, где се налазио у резерви, послат на најкритичнији положај: на Дунавски кеј. Тамо је узео учешћа у очајничким покушајима српске војске да успостави контролу над обалом Дунава. Један од јуриша водио је и мајор Драгутин Гавриловић, а како су његове трупе биле састављене од разнородних јединица, могуће да је међу њима било и младића из Санџака. Четврти батаљон је послат, из Раковице, као испомоћ на Аду Циганлију. Ту су такође вођене жестоке борбе. 

Исти аутор, Богосав Војновић-Пеликан, поменуо је учешће једног мухамеданског батаљона у успешном одбијању немачког покушаја искрцавања на Аду Циганлију.

Писао је: „Они пак делови који су успели да се пребаце на Аду, били су просто уништени нашом посадом једним батаљоном 7. пука II позива и батаљоном 10. кадровског пука (муслимана).“ 

Након три дана битке, три четвртине Десетог кадровског пука биле су уништене, као и све остале српске јединице Одбране Београда.

Постоје записи и о учестовању и храбрости Албанаца у овим уличним борбама. О њима је слушао српски официр Васа Ешкићевић и о томе оставио следеће сведочанство: „Како су страховите биле борбе под Београдом види се и по том што је Сремски одред изгубио две трећине својих људи, а од две стотине жандарма остала су свега четворица у животу! Особито су крваве борбе биле од Савског моста, па у правцу топовских шупа и Славије. Читав батаљон Немаца наступао је, пуцајући из стојећег става, и када су се приближили топовским шупама на њих јурнуше као рисови српске комите и чета војника Арнаута са бомбама и бајонетима на пушци, и за непуних 10-15 минута цео простор био је покривен непријатељским лешевима. Наши Арнаути, иако регурти, са комитама су чинили чуда од јунаштва.“ 

Поред велике храбрости и неоспорних заслуга за одсудну одбрану престонице, за мање делове мухамеданских батаљона везују се колебање и предаја у завршници битке. На основу дневничких записа Команданта одбране Београда генерала Михаила Живковића везаних за 8. октобар 1915, Бошњаци се налазе међу више стотина српских војника који су заробљени на Ади Циганлији као и Дунавском кеју. За остале делове Мухамеданског батаљона Живковић каже да су почели да се осипају и повлаче према Топчидеру.

Случајеви предаје и деморализације забележени су и на другим линијама одбране које су држали етнички српски војници, без присуства националних мањина у редовима. У том смислу, најзначајније је било немачко заробљавање српске посаде која је бранила простор око данашњег Спортског центра „Гале Мушкатировић“. Мухамедански одреди су тако и у херојској одбрани и у каснијем повлачењу са београдских положаја делили судбину српских војника. 

Учешће муслиманских батаљона у српској војсци препуштено је како забораву тако и легенди. Можда је то најопаснија комбинација за савременике. Као могући разлог за ниподаштавање ове историјске епизоде може се навести да је овај случај виђен као сувише компликован и неподесан за уклапање у једну искључиво „српску“ причу - како  се борба Краљевине Србије у Првом светском рату и данас доживљава у Републици Србији.

Међутим, од 707.000 грађана Краљевине Србије који су прошли кроз српску војску током 1914 ̶ 1918, њих између 50 и 60 хиљада особа чинили су хришћани и муслимани из „Нових области“. Дакле, око 10 процената српских војника готово се сигурно нису осећали Србима, али су макар у једном тренутку били део ратних напора српске државе. 

У сваком случају без отварања нових питања и ослањања на нове изворе српска историографија сама себе ограничава на понављање матрица према којима је Први светски рат тумачен како у време Краљевине Југославије тако и касније у доба СФРЈ. На тај начин се лишавамо могућности за дубљим сагледавањем изузетно драматичних догађаја који су променили сваки аспект живота у Србији, па тако и међунационалне и међурелигијске односе.

Нови углови посматрања догађаја омогућили би да се унутрашњи живот Краљевине Србије боље разуме, како у преткумановској Србији тако и у Новим областима без обзира на то ко је српску власт доживео као ослободилачку или пак окупаторску. Стогодишњица је прилика и да се историја муслиманских, данас би рекли бошњачких, батаљона проучи и јавно обележи без дискреције која је пратила ову тему у Краљевини Југославији.  

Постоји читав низ фактографских непознаница које се тичу обе стране. С једне стране, то је понашање државе, а на другом крају то су регрути, у случају овог текста, Бошњаци. Оно што је за сада јасно јесте да се за ове трупе не може везати ниједан наратив који је искључив.

Извори не указују да су регрути присилно мобилисани, али ни да су одушевљено одлазили у рат за Краљевину Србију. Оно што је, међутим, непобитно јесте да су батаљони мухамеданаца барем у неколико наврата храбро бранили престоницу државе која их је третирала као нелојални елемент и као другоразредне грађане.

Град Београд, српско друштво и држава Србија требало би да искажу с једне стране захвалност, а с друге стране жаљење због третмана коме су ови људи били изложени у време Краљевине Србије/Југославије. 

Крагујевачка кафана „Зелени венац“, одмах до хотела „Лапово“ и „Јадран“, између два светска рата била је позната по доброј кухињи и специјалитетима са роштиља. Ујутро 20. октобра 1941. у кафани није било гужве. У њој је седео њен власник, кафеџија Мирко Јанковић, тада угледни градски угоститељ. Он је још пре оног, Првог рата, служио у крагујевачким кафанама, наставио је да служи и по повратку са Солунског фронта све док му наредни газда тестаментом није оставио нешто новца, када је отворио своју кафану „Зелени венац“. Неколико млађих гостију је тог јутра уз чашицу разговарало, а два дечака завршавала су доручак – власников син Никола и његов брат од тетке. Два школска друга су цупкала чекајући да крену у школу, када се на вратима појавила кафеџијина жена враћајући се с пијаце и носећи намирнице за кућу и кафану, и још с врата успаничено рекла:

„Децо, вратите се кући, видела сам да Немци и младе одводе!“

Кафеџија Мирко и неколико млађих гостију склонило се на таван. Сина Николу су брже-боље послали кроз двориште између њихове и суседне кафане „Лапово“ до комшије месара, чика Драгог.

Седамдесет година касније, вајар Никола Кока Јанковић, седећи за столом у Галерији САНУ где се 2010. одржавала његова ретроспективна изложба, сећао се тог јутра у очевој кафани:

„Чика Драги и његова жена били су напред, у радњи. Нису чули да им лупам на капију. Ту ме је, у дворишту, пронашао један Немац, огроман човек тупог израза. Тражио ми је легитимацију и рекао ми да сачекам док он види кога има у пекари која је била у истом дворишту. Све је то видела тета Олга, власница кафане 'Лапово'. Док је Немац био у пекари позвала ме, закључала у један од три дворишна клозета и рекла: 'Ћути, купе све живо'. Чуо сам из клозета како Немац пита где сам, а тета Олга каже да сам отишао. Цело одељење су Немци одвели. Стрељали су и мог брата од тетке који је тог јутра доручковао са мном.“

Течан немачки белогардејске ћерке 

Причао је тада Кока Јанковић и како су у очеву кафану „Зелени венац“ долазили професори, апотекари, лекари, глумци Дунавског позоришта када су гостовали у Крагујевцу, потом његови Крагујевчани, гимназијалци и потоњи велики глумци Мија Алексић, Љуба Тадић, Васа Пантелић... Сећао се и како је Ољу Ивањицки, девојчурак који се стално смејао, упознао током окупације код старе сликарке Љубице Филиповић која је, скоро слепа, у кући у Улици Танаска Рајића у Крагујевцу држала курс сликања.

Коју годину касније, након рата, Кока је као студент извајао Ољину главу. Додуше, тако што је прво вајао главу сликара Боже Продановића. Незадовољан, срушио је рад, што му Божа никада није опростио, и са глином у ранцу отишао кући у Крагујевац на распуст. Једног дана брат му каже: „Знаш она мала што лепо црта, што има лепу главу... Што је не извајаш?“ Оља се одушевила скулптуром. То ју је подстакло да и сама ваја.

А 20. октобра 1941. године, немачки војници ушли су и у кућу Ољиног оца, руског емигранта Василија Васиљенка Ивањицког, мајора руске, касније југословенске војске, запосленог у крагујевачком Војно-техничком заводу као стручњак за балистику. У Крагујевцу је Василиј Ивањицки тада живео са десетогодишњом ћерком;  његова жена, Вероника Михаилова Пјотровска, преминула је пет година раније. Убрзо по рођењу ћерке разболела се од туберкулозе; девојчица ју је годинама гледала кроз стаклена врата спаваће собе. Са лечења, из санаторијума у Словенији и Швајцарској, слала јој је цртеже уместо разгледница. Усамљеном детету највећа радост је била када би му отац увече, по доласку са посла, читао романе руске фантастике и тиме побуђивао машту.

Сликарка Оља Ивањицки је годинама касније, у интервјуу „Политици“ 18. новембра 2007, испричала:

„Немци су дошли у нашу кућу, с намером да одведу оца на стрељање. Да, знала сам, баш на стрељање. Иако сасвим мала, казала сам Немцима, на немачком језику, да је мој отац Рус, белогардејац... И молила сам их да га не одводе од куће... Били су запањени мојим знањем немачког, аргументима и молбом детета... Тако сам спасила мог оца Василија.“

Убрзо након тога Оља Ивањицки је кренула да похађа часове цртања код сликарке Љубице Филиповић. Имала је 14 година када је њен портрет извајао будући академик Кока Јанковић. Рад се налази у заоставштини сликарке. 

Црн флор на синовљевој слици 

Ујутру 20. октобра два ђака осмог разреда Друге мушке гимназије, Василије Васа Пантелић и Милосав Мија Алексић  спремали су да пођу у школу, свако са своје стране града. Како се већ у првим данима окупације у зграду гимназије уселила немачка болница, њихово одељење, са још једним, измештено је у зграду бивше Грађанске школе у близини Великог парка, где се преселила и школска администрација.

Мију Алексића тог јутра је мучила математика – биће прозван, а није спреман. Намештајући фризуру пред огледалом говорио је себи: „Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година“.

Скоро 30 година касније, тада већ бард српског глумишта, у интревјуу „Радио ТВ ревији“ маја 1970. Мија Алексић је испричао своја сећања на тај дан.

Шетао је тог јутра по дворишту с књигом у руци преслишавајући се. Отац Велимир виче:

„Зар се сад учи?“

Он се правда, и на капији се судара са мајком Синђом, која је носећи векну црног хлеба повикала:

„Натраг! Немци купе људе...“

И док је с мужем расправила ко купи, зашто купи, и шта је видела, успела је да подвикне:

„Сине, не иди!“

Мија је већ отрчао.

Био је који минут до осам када је ушао у учионицу. Како ко стиже, „доноси информације“. Те „кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку“, потом „море, јок, право у интернацију, у кажњеничке логоре“.

Први је час српског језика. Врата се отварају, на њима се појављује Немац, са шлемом, у црном мантилу и са шмајсером упереним у ђаке. Тајац. Неме, непомичне очи дечака гледају у врх цеви. Немац затвара врата и повлачи се, а потом их, ваљда због бољег ефекта, разваљује ногом.

„Los, los“, урлао је зверски.

Професорка Бранка Ранковић стаје испред шмајсера питајући шта ће им деца. Немац је одгурује.

Стиже још Немаца. Фолксдојчери су се драли:

„У двориште, у колону по три!“

У дворишту мајка Синђа притрчава Мији. Донела му је зимски капут, додаје му га говорећи:

„Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб.“

Мија скида мантил у коме је дошао у школу и даје га другу Бранку Николићу, који није понео ништа, и облачи капут. Узима векну хлеба од мајке, у брзини зграби њену руку и пољуби је. Види оца Велимира преко пута улице како непомично стоји, не успевајући ни руку да дигне у знак поздрава.

На улици су се ђаци збили у колону. Немци вичу „los, los“ и колона креће пут барака на излазу из града. Чују се пуцњи, па рафали. Вриска жена, мајке трче за децом.

Око 19 часова оба осма разреда Друге мушке гимназије Немци изводе из бараке да их спроведу у пиварску школу.

„Идете кући“, каже им један банатски фолксдојчер.

Они који су близу становали питају могу ли одмах кући. Пусте њих десетак. Остале су одвели у пиварску школу...

У сећању глумца Мије Алексића урезана је слика повратка кући: он отвара врата кухиње  и види мајку Синђу у црнини, убрађену у црну мараму, и оца Велимира који је, чини се, остарио тај дан десет година. Њих двоје седе на клупи. Његова слика на зиду, рам са црним флором...

Немци су тог и наредног дана наствили са хапшењима. Мију су сакрили на таван и покрили га кромпирима. Мајка Синђа долазила је једном дневно да га нахрани. Толико се тресао да није могао сам ни да једе. Мајка му говори ко је све стрељан, а Мија промуца:

„Мама, ја нисам крив што сам остао жив.“ 

Говор Марисава Петровића  

Баш када је кретао од куће у школу ујутру 20. октобра, Васи Пантелићу дошао је друг из разреда Душан Младеновић и питао:

„Шта да радимо? Немци по граду редом хапсе, по кућама, на улици...“

„Не знам“, одговорио је „Да пођемо у школу. Да видимо шта ће да буде. Тамо ћемо да се посаветујемо...“ 

Заједно с Мијом Алексићем и друговима из разреда Немци су га покупили. Касније, у интервјуу „ТВ Новостима“ 5. јула 1974. сећао се шта се потом дешавало:

„Сместили су нас у топовске шупе код Милановачког пута. Цело пре подне стизале су нове и нове групе. Тек на понеком лицу могао се запазити страх. Људи су били ћутљиви и смркнути...

– Има ли Немаца међу вама? – питали су и почели су да нас раздвајају и сврставају.

Затим су питали за Мађаре, за Бугаре, за друге. После су се распитивали за љотићевце, па за лекаре и инжењере.

Душан Младеновић, мој школски друг, и ја почели смо да наговарамо младог љотићевца који је стражарио на вратима да нас пусти.

– Не долази у обзир – одбрусио је.

– Па, видиш да смо ђаци као и ти – убеђивали смо га тихо и упорно.

Када је прошла и последња група прозваних из наше бараке, млади љотићевац, чије име не знам и са којим се више нисам срео, погледао нас је и окренуо леђа. Био је то знак да нас пропушта. Изашли смо Душан Младеновић, Миливоје Росић, Влада Нешић и ја. Можда је још неко изашао с нама, не знам.“

По изласку из топовских шупа они који су били прозвани, и они који су кришом изашли, пре него што су пуштени кућама постројени су у облику ћириличног слова “П“ да саслушају говорника.

Сељак Марисав Петровић, некада члан земљорадничке задруге а сада комадант одреда љотићевског Добровољачког корпуса, обраћао им се говорећи како српски народ треба да буде јединствен у борби против комунизма...

Млади Пантелић је тада приметио да се говорник обраћа издвојеним Бугарима, Мађарима, Немцима, док су Срби били затворени у топовске шупе. 

Сутрадан је Васу пробудило штектање митраљеза.

Дан касније на свакој кући у Крагујевцу осванула је црна застава. Ако из неке куће нико и није стрељан, црна застава је ипак стављана, у знак опште жалости. 

Професорка Тадић и њени синови  

Професорка француског и српског језика крагујевачке гимназије Радмила Тадић је била удовица, сама је бринула о четири сина. У Крагујевац се доселила након што јој је муж 1933. умро у Новој Вароши, а пре смрти радио као професор историје у гимназији у Урошевцу. 

Када су ујутро 20. октобра 1941. Немци одвели ученике одељења V-3 Прве мушке гимназије, професорка Тадић ушла је учионицу у коме је било одељење V-1, и једног по једног ученика избацивала кроз прозор.

Кроз дворишта, преко ограда, они су одлазили су кућама. Док је спасавала ђаке V-1, њени синови, основци Љуба, Растко, Димитрије и Душан, били су код куће.

„У животу сам видео зло“, причао је Љуба Тадић у једном интервјуу 2004. године. „Имао сам дванаест година у Крагујевцу када су стрељали онај народ и оне ђаке, слушао сам те митраљезе, не само ја него и сви око мене. Никад више мртвачких сандука нисам видео него опет у Крагујевцу четрдесет четврте када је био Сремски фронт, па онда је дошло и ово најновије зло. Било је страшно и мени се учинило да ми се у свести, од онда у Крагујевцу до ових деведесетих година, затворио један круг. Разумем шта је Балкан, али питам се докле ће то тако...“

Ратни план породице Фелба

Иако рођен у Скопљу, тог 20. октобра 1941. године у Крагујевцу се обрео, као „део ратног плана и стратегије“ његове мајке, и гимназијалац Драгомир Фелба. Мајка, одликовани добровољац из Првог рата, још пре званичног почетка рата све је осмислила:

„По тој њеној стратегији“, причао је четрдесет гдина касније глумац Драгомир Фелба у интервјуу „ТВ Новостима“, „Немци су могли једино да крену са севера, па ако стигну до Ниша – а то већ није могло да се догоди – онда почиње евакуација: сестра и ја се на бициклима повлачимо према Грчкој, отац у неки збег, а она остаје да чува кућу. Немци су стигли из Бугарске, а ми смо после извесног времена кренули у избеглиштво на север, у Крагујевац“.

У Крагујевац су стигли месец или два пре стрељања... Драгомир је преживео. 

Касније, гимназијалци Мија Алексић, Васа Пантелић, Љуба Тадић и Драгомир Фелба у годинама окупације „излаз“ су налазили у Крагујевачком позоришту. Много су током те „каријере статирања“ у позоришту научили од глумца и редитеља Илије Ике Јовановића, брата првакиње загребачког позоришта Миле Димитријевић, који је често био одевен доле у чакшире, а горе грађански. Годинама касније, када би заблистали на некој од београдских сцена, умели су да кажу: „Чика Икина школа!“

Када је редитељ Бранимир Тори Јанковић, такође крагујевачки ђак, радио филм Крвава бајка (1969), као епизодисти у филму појављују се школски другови Мија Алексић, Васа Пантелић, Драгомир Фелба, Љуба и Растко Тадић. 

Кнедла у грлу  

Николи Коки Јанковићу  се лице Немца, „огромног човека, тупог израза“, који му је ујутру 20. октобра тражио легитимацију, толико урезало у сећање да, када су га након рата позвали да за представу „Најезда“ Леонида Леонова у Крагујевачком позоришту нашминка Љубу Тадића који је у комаду играо Немца, желео је да глумац асоцира на њега. Кока је црном шминком тако око очију ишминкао Љубу да је личио малтене на Франкенштајна. Када је изашао на сцену, цела сала је звиждала.

Деценијама касније, редак је био „Велики школски час“, дан сећања на жртве стрељања у Крагујевцу, у коме Љуба Тадић није учествовао. Растко Тадић је говорио поему „Крагујевац“ Радоја Радовановића, која је снимљена и на синглици: 

...ми одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса -
стојимо уздигнуте главе и усправног стаса!
И не дрхте нам везане руке... 

Једном приликом, Растко Тадић је у оквиру акције „Селу у походе“ Радио-телевизије Београд, поред споменика страдалим током битке на Козари, говорио потресне реченице писца Младена Ољаче о деци Козаре. Говорећи их, и сам је заплакао, а с њим су плакали и сви окупљени, сниматељи, тонци, глумци и музичари, учесници програма. Знали су, не може Растко да издржи да сузу не пусти – он је крагујевачки ђак.  

Тужна поворка мајки

Спомен-парк „Крагујевачки октобар“ основан је 1953. године. Десет година касније у Шумарицама је подигнут Споменик стрељаним ђацима и професорима V-3, рад вајара Миодрага Живковића. Уследио је рад на изградњи музеја. На Живковићев предлог, Никола Кока Јанковић био је изабран да уради рељеф за Музеј „21. октобар“. Позвали су га и рекли: „Мора бити готово до 15. фебруара, јер долази Тито да отвори музеј.“

Године 2010, док је погледом кружио по Галерији САНУ, где су на његовој ретроспективној изложби били изложени и цртежи које је као дечак радио у очевој кафани, Никола Кока Јанковић присећао се рада на рељефу.

Добијени рок је био толико кратак да није имао времена да одлије рељеф у бронзи. Главни у комитету, неки Ровчанин, причао је Кока Јанковић, рекао му је: „Слушај, то има да буде готово иначе ћемо сви да висимо, и ти и ми.“

Ноћ пред отварање Музеја, са мајстором из Ивањице је до три сата ујутру намештао гипсани рељеф и поливао га врелом водом...

Свет се слио на отварање Музеја „21. октобар“, али нико није ни приметио да је уместо бронзе био гипс. Тито није дошао.

Касније је на место гипсаног постављен бронзани рељеф. На две тешке бронзане траке рељефа „Мајке“, вертикално се ниже тужна поворка жена са марамама на главама које, достојанствене у болу, оплакују своју децу.

Кока Јанковић током живота урадио је више фигура мајки као симбола туге. Његова тетка, чији је син, с којим је доручковао ујутру 20. октобра у очевој кафани, стрељан, и њена бол, били су му полазиште за цео тај опус.

У његовом родном граду, децембра 2019. године, отворен је Легат Николе Коке Јанковића. Фонд броји 1744 експоната. Један од њих је столица која је била део мобилијара кафане његовог оца. Можда она на којој је седео и доручковао 20. октобра 1941. године када је у кафану „Зелени венац“ улетела мајка и успаничено рекла „Немци и младе одводе“; или можда она до ње, на којој је седео вајарев брат од тетке...

Ревизионистичке тенденције које доминирају у културној борби на простору бивше Југославије неумољиве су у приказивању партизана као једнопартијске војске однарођених фанатика. Међутим, антифашистичка партизанска борба која је еманирала наше најдубље слободарске традиције, поготово преко Дрине где је својим отпором геноцидној НДХ гарантовала биолошки опстанак пречанским масама, била је изразитије обојена народном епиком тог поднебља него ускогрудом комунистичком фразеологијом о чему сведоче колико историјске толико и културне чињенице.

Један од крајишких првоустаника, Осман Карабеговић рекао је да је тробојка под којом се борио симбол поробљеног српства, а петокрака на њој знак братства народа. Под тим знамењем не би поникла најуспешнија антинацистичка герила у Европи да његова порука није имала скоро архетипско упориште у колективној свести грмечких, козарских, озренских и мајевичких сељака којима је првенствено била упућена.

Када је Југославија 27. марта одушевљено рекла не мркој куги, епископат СПЦ је, као за време конкордатске борбе, једнодушно устао уз народ (међу првима и све чешће оптуживани за фашизам Николај Велимировић): говор патријарха Гаврила којим је благословио побуну против Хитлерове тираније и Мусолинија, убице краља Александра, Иван Мештровић назвао је убојитијим од свог немачког оружја. Црква је у тој свести била исходиште оне заветне мисли коју је велики српски пријатељ Томаш Масарик изразио лозинком да је Христос, а не Цезар смисао наше историје и демократије.

Критичари пуча који Винстону Черчилу замерају да је тада, евоцирајући косовско опредељење цара Лазара, преко радија ратовао до последњег Србина, заборављају да је овај три године касније Титу поверио рођеног сина Рандолфа који се спустио падобраном у босанске гудуре и био заробљен у десанту на Дрвар, али су га партизани ослободили пре него што му је откривен идентитет.

Поповска деца

С друге стране, учење Васе Пелагића, социјалисте у мантији и најслободоумнијег српског националног радника, оставило је дубоког трага на генерације парохијског свештенства у Крајини које је прошло кроз бањалучку богословију. Била је то муња која је загрмела у наредним генерацијама: међу пелагићевцима био је и читлучки прота Илија Кецмановић, народни првак и отац др Војислава Кецмановића-Ђеде, следбеника Масариковог либерализма и првог ратног председника ЗАВНОБиХ-а, који се 1943. придружио партизанима у ослобођеној Тузли.

Ту је био и поп Симо Стојановић, чији је син засигурно најопеванији народни херој, легендарни доктор Младен.

Свештенички син из крајишког места Кључа био је и напредни теолог Никола Мачкић, који је као катихета у бијељинској гимназији заједно са Ђедом ратовао против непросвећености и незнања. Био је симпатизер Јовановићеве странке левих земљорадника. У докторским студијама омела га је успостава усташке страховладе од које се склања у Крагујевац, где је дочекао и кобни октобар 1941. године.

Када су нацисти покуцали на врата његове учионице, прибрано је наредио ученицима да замене римске цифре броја шест на капама у четири и тако избегну одвођење у таоце. Док су му џелати нудили да остави своје остале ученике на стратишту и спасе се захваљујући исправама НДХ и познавању немачког, одбијао је поноситим усклицима да је Србин, а не Хрват из Босне. На крају је погубљен у загрљају са њима.

Прота Јевстатије, поп Владо и Златиборац Милан Смиљанић

Забиљешке из ратних дана Војислава Кецмановића спадају у најинтимније и најживописније дневничке записе из партизанске епопеје. Овог сина старе свештеничке лозе народних трибуна кроз муке герилског ратовања у позним годинама изнова је водило промишљање о месту вере и цркве у народном животу и историјској судбини прекодринских Срба чије је свештенство, за разлику од других клерикалних структура, са народом вековима чинило јединствен демократски организам.

Зато су и најистакнутији свештеници у НОБ-у били хероји из Балканског и Великог рата и комите за време Турака, као нововарошки прота Јевстасије Караматијевић и Златиборац Милан Смиљанић.

Пут и дело проте Караматијевића, верског референта (војног свештеника додељеног свакој јединици НОВЈ за какве је Тито једном приликом рекао да вреде више од пет комесара) Треће санџачке пролетерске бригаде, и попа Владе Зечевића, прекаљеног првоборца из устаничког Ваљева у чину пуковника и референта при Врховном штабу (касније првог министра унутрашњих послова СР Србије) – потоњих делегата АВНОЈ-а – побија главни ревизионистички мит о нелегитимитету и незаступљености аутентичних српских представника изван Комунистичке партије у политичким телима партизанског покрета.

Зечевић је испрва у четничким одредима учествовао у ослобођењу Крупња и Шапца, али је разочаран напуштањем активног отпора и курсом сарадње с окупатором са својом јединицом од петстотињак бораца прешао у партизане.

Са Дедијером је у Риму известио савезничку јавност о усташким зверствима, чије је жртве у Ливну опојао Караматијевић, који је у ратном вихору и сам изгубио кћерке Кају, Наташу и Зору, супругу Јефимију, браћу Влајка и Милорада и двојицу унука. Наступајући кроз српске крајеве, у предасима од борби крштавао је децу.

Проглас Скупштине православних свештеника

У цркви села Српска Јасеница на ослобођеној територији Бихаћке републике одржана је 15. новембра 1942. велика Скупштина православних свештеника на којој су учествовали поп Блажо Марковић, верски референт Прве пролетерске бригаде, Зечевић и Караматијевић, који је пре заседања одржао службу. Скупштина је прихватила Посланицу која жигоше снаге колаборације и позива јерархију, паству и остале родољубе на слогу у бескомпромисном отпору окупатору. У њој између осталог стоји:

„Кроз све вијекове ропства није српски народ доживио такве злочине, паљења и покоље стотине хиљада српског живља, као што су носиоци 'нове Европе' – фашисти, учинили за ових шеснаест мјесеци окупације Југославије. Отуд нема оправдања ни за једног владику, свештеника и Србина да сарађује са окупаторима. Та досадашња сарадња са фашистима једног дијела епископата и свештенства, равна је гнусом злочину и издаји свога народа, па их народ брише из спискова својих синова и изравнава их са зликовачким окупаторима. Исто тако одбацујемо белогардејског избјеглицу, самозваног митроплита Гермогена, Павелићевог 'поглавара православне хрватске цркве' који је саблазан и понижење за православље. Овај став наше скупштине једино одговара традицији Светосавске цркве. Досадашње држање Његове светости патријарха Гаврила у складу је са традицијама и идеалима Светосавске цркве, зато свештенство и народ могу с правом очекивати да ће и даље моћи у њему гледати поглавара српске цркве.“

Ова реторика светог рата до истраге нацифашизма просто је неупоредива са калкулантским тоном улеманских резолуција у Сарајеву, Приједору, Бањалуци и другде које се настоје подвалити под чин отпора усташком режиму, што је још 1980. раскринкао Дервиш Сушић у свом антибарбарусу Парергону. 

Сремци у манастиру Тавна

Манастири у забаченим пределима, са својим пространим просторијама били су идеална места за партизанске штабове и војне болнице, као у источнобосанским сестринствима у Тавни и Ловници, или братству Чокешине код Лознице. Због тога су често били на мети казнених експедиција, а четници Радивоја Керовића, који су здружени са хрватскомуслиманском СС дивизијом Ханџар приређивали паљевину и покоље сународника у српским партизанским селима североисточне Босне (у којима је страдала и Кецмановићева жена Ана), замало су обесветили манастир Тавну када су на Духове 1944. уручили свечани позив на прославу своме надређеном, штандартенфиреру Дезидеријусу Хампелу.

Манастир Тавна је у току читавог рата служио као болница за рањенике и важно размеђе путева сремских партизана који су 1942. и 1943. надирали у Босну, о чему у фолклорном наслеђу сведочи корачница Кад су Сремци кренули коју је спевао поп Сава Сувић.

Историчар Јован Бојовић у својој докторској дисертацији истакао је да је крајем тридесетих у цетињској богословији бујао скојевски покрет који је окупљао скоро две трећине ђака, а 1939. букнуо је и тродневни штрајк услед честих претреса у потрази за марксистичком литературом.

Споменица палих свештеника

Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих бораца у НОБ-у 1941-1945, коју је 1960. приредио свештенички одбор на челу са протом Миланом Смиљанићем у издању Савеза удружења православних свештеника, руши други темељни мит домаће ревизионистике: да су социјалистичка историографија и државни наративи страдање српског свештенства табуизовали и цензурисали.

У овом опширном мартиријуму, поред целокупног страдања свештеника, богослова и монаштва од стране усташа, хонведа и балиста, описан је и братоубилачки терор оних који су га обавијали провидним плаштом побожности – српских снага колаборације.

Свештенику и познатом задругару Андреји Божићу из Бадњевца, заточеном у Крагујевцу октобра 1941, љотићевски гаулајтер Марисав Петровић ругао се уз пуно цинизма: „Шта велиш, попе Андро, сада када је твој живот у мојим рукама?“ Он му је одговорио: „Када је, Марисаве, мој живот у твојим рукама, онда ми и не треба.“ Сутрадан је стрељан.

То подсећа на држање др Саве Ђукановића, асистента на београдском Богословском факултету, који је по слому јулског устанка организовао отпор у свом црногорском завичају: дрљевићевцима је пред погубљење поручио: „Не признајем суд под окупатором.“

Ивањички парох и предратни опозициони лидер Драгољуб Милутиновић ставио се на чело устаничких одреда у свом крају. Када су четнички комаданти кренули у легализацију одреда при Недићевој влади да би се обрачунали са комунистима, његов пријатељ Иван Рибникар убедио га је да настави борбу против окупатора са партизанима. Састанку су присуствовали Тито и Лола Рибар. Признат је за команданта јаворског одреда партизана. У јануару 1942. злогласни Божа Јаворац заклао га је и одрао му кожу с леђа.

Свршени богослов кога је рат омео да буде рукоположен, Владимир Букилић, по лику из Горског вијенца прозван поп Мићо, постао је комадант Друге јужноморавске бригаде и погинуо у јуришу на митраљеско гнездо у пролеће 1944. на Пасјачи. Проглашен је народним херојем.

Парох Живојин Атанасковић (поп Дина) пао је 17. новембра 1941. у окршају са Немцима и љотићевцима као митраљезац космајског одреда.

Јеромонах Тимотеј Петровић из Орашког одреда погинуо је по повратку са Кадињаче у борби против четника. Поп Момчило Нешић из Косовске Митровице појао је док су га гестаповци страховито мучили. Прота Мирчета Головић из Никшића погинуо је на Сутјесци.

Четници су због симпатија према НОБ-у, осуде колаборације или непокора њиховим старешинама заклали или стрељали вранићког пароха Боривоја Гавриловића, парохе Милисава Перишића и Небојшу Поповића у жичкој епархији, попове Александра Марковића и Јеремију Исаковића у шумадијској епархији, Живорада Марковића у шабачко-ваљевској епархији, студеничког сабрата Матеја Дамњановића, Илију Буђина и Јосифа Брагина из браничевске епархије. Попа Дамјана Дамјановића убили су љотићевци јер је народу проказивао њихову издају.

Заборављени Горазд Павлик

Српска православна црква прославила је 4. маја 1961. свештеномученика Горазда Павлика. Овај бивши католички свештеник по уједињењу Чехословачке приступио је реформистичком покрету за стварање народне цркве на ћирилометодским и хуситским традицијама, будући да је већина Чеха била с правом огорчена на римокатоличку јерархију у којој су гледали вековну реакционарну полугу хабзбуршког апсолутизма. 

Када је ова Чешка црква саборима у Оломуцу и Сремским Карловцима обједињена са СПЦ, замонашио се у Крушедолу да би убрзо 1921. у Београду био свечано хиротонисан у новоизабраног епископа чешких и моравских земаља.

Чешки командоси који су у мају 1942. пресудили протектору Моравске Рајнхарду Хајдриху, трећерангираном нацисти после Хитлера и Химлера, потражили су уточиште у крипти прашког православног Храма Светих Ћирила и Методија где су одолевали налетима есесоваца све док нису извршили самоубиство како би избегли заробљавање.

Нацисти су кренули у језиву одмазду над чешким цивилима која је предвиђала потпуно истребљење православља у Чешкој: све цркве су преко ноћи затворене и оскрнављене, а међу првима је пострадао владика Горазд који је пред преким судом преузео сву одговорност за помагање падобранцима на себе, и сам поневши ореол националних светитеља, константских мученика Хуса и Јеронима.

Смисао антикомунизма данас

Управо су српски партизани који су чинили окосницу југословенског народноослободилачког покрета били ти који су, баш по Карабеговићевој симболици, у јеку фратрицида потакнутог од стране окупатора хришћански пружили руку свакоме ко је био спреман на искрену борбу против завојевача.

Најистакнутији идеолози српског националног становишта с краја минулог века, попут Милорада Екмечића, а поготово Добрице Ћосића и Михаила Марковића, нису имали дилему око патриотских и цивилизацијских тековина НОБ-а које данас са полазишта која немају везе са основаном критиком политике послератних власти оспоравају острашћени антикомунисти, за које партизани изгледа нису били довољно српска војска.

Све и да уз себе поред вере и пожртвованости ових часних јереја нису имали Владимира Дедијера, Мешу Селимовића, Скендера Куленовића и Милована Ђиласа, били би српскији од колабораната који су док је ослобађано Јастребарско склапали споразуме о легализацији са усташким режимом и који су под ознакама хрватских борбених здругова (Kroatische Kampfgemeinschaften) заједно са његовим остацима одступали према Блајбургу.

У том смислу, култура сећања званичне Русије и Руске православне цркве кроз култ победе Црвене армије у Великом отаџбинском рату била би здрав пример за српско друштво у целини. Никаква новина није да су квислинзи од Петена до Љотића и Недића вазда били најгрлатији родољупци, али све док њихови глорификатори брехтовски урлају крезубе софизме, а интелектуалци ћуте због корице хлеба, нећемо се, како веле, макнути из четрдесет прве.

Бар не као нација која претендује на достојанствен однос према непорецивим историјским чињеницама уместо шизофрене и самопоричуће кризе идентитета у којој је прошлост неизвесна, а будућност заборављена.

Немачко потчињавање југословенских територија припремано је још пре Априлског рата, економским и банкарским потчињавањем. Економски слабо развијен простор Југославије, након пада Француске и потчињавања њених банака немачким банкама, остао је незаштићен, што су моћне банке „Дрезднер“ и „Дојч“ лако искористиле.

Тако економски и финансијски снажно повезана с Немачком, Краљевина Југославија била је приморана да приступи Тројном пакту 25. марта 1941. године. Пуч 27. марта био је покушај промене дотадашње политике, али је Југославију муњевито увео у ратни сукоб са нацистичком Немачком.

Тај ратни сукоб Југославија је изгубила за свега 12 дана. Слабо организована југословенска војска неуспешно се бранила и капитулација је потписана 17. априла, а рат је званично завршен. Остао је упамћен као Априлски рат и велика катастрофа.

Након рата уследило је „уклапање“ Југославије у „Нову Европу“, коју је Хитлер са својим сарадницима организовао, па је Србија у њој добила статус територије под војном управом, као и Белгија, Грчка и окупирани део Француске.

Положај окупиране Србије након рата одредила је Хитлерова нетрпељивост према Србима и његова дефиниција Срба као главног ослонца панславизма и бољшевизма на Балкану, па се сходно томе на општој лествици окупираних народа Србин нашао на самом дну.

Окупациона управа

Организација окупационе управе предвиђала је преплитање различитих установа, оних које су се бавиле одржавањем безбедности и оних које су подразумевале привредно искоришћавање окупираних територија, са установама које су надгледале функционисање квислиншких институција.

У таквом распореду снага општу превагу углавном су односиле институције задужене за безбедност и привреду, па су СС-генерал Аугуст Мајснер, виши СС и полицијски вођа за окупирану Србију, и Франц Нојхаузен, опуномоћеник за привреду, временом дошли до знатно јачег положаја у односу на Харалда Турнера, шефа Управног штаба војног заповедника Србије, и Феликса Бенцлера, опуномоћеника немачког Министарства спољних послова.

Овај пример јасно говори о томе да је немачки интерес на простору окупиране Србије била економска експлоатација и одржавање општег окупационог поретка. Наиме, вођство нацистичке Немачке је на територију окупиране Србије, као и окупиране Грчке, гледало кроз призму јединственог допунског економског простора као само једног дела целовитог простора „Новог европског поретка“.

Сврха такве нове економске политике, била је декларативно да „извуче Европу из кризе 1930-их година“, а стварно да цео простор стави у службу немачке индустрије. За ту сврху Немци су још пре рата оштро критиковали економски поредак заснован на „Златном стандарду“ и предлагали фашистички концепт строго контролисане привреде и трговинске размене, који би „Европи донео самодовољну улогу у Свету“.

Наравно, то је била само декларативна жеља нацистичких властодржаца, док је иза свега стајао искључиво немачки национални и привредни интерес.

Важну улогу у остваривању немачких планова, који су пре свега подразумевали даља освајања, имало је успостављање сателитских режима на окупираним територијама, који би организовали ефикасну управу, омогућили привредну експлоатацију, али и смањили потребу за немачком војском на територијама које су већ освојене. Тако је Други светски рат отворио простор за људе који су били вољни да сарађују са окупатором, а чије деловање данас познајемо под појмом „колаборационизам“.

Многи угледни историчари, у првом реду Питер Дејвис, Марк Мазовер и Роб Бенет, у својим делима детаљно су обрадили многобројне аспекте, теорију и класификацију колаборације. Ипак, будући да сама реч „колаборација“ до данас нема свеобухватну дефиницију, за основно значење углавном се узима „сарадња домаће управе са окупационим снагама преко границе дозвољене међународним правом“.

Поуздани људи на „Југоистоку“

Тако је нацистичка Немачка посегла за поузданим људима, које је изнедрила локална средина, а који су били спремни да јој путем сарадње обезбеде ефикасну експлоатацију простора познатог као „Југоисток“, а немачке војне снаге ослободе за друге војне операције. За овакве положаје Немци нису бирали профашистичке организације, као што су „Збор“, „Стреласти крстови“ или „Гвоздена гарда“, већ су ослонац потражили у конзервативним представницима, традиционалним структурама, али и предратним организацијама.

Једна таква организација у Србији била је и Одељење опште полиције, које је деловало између два светска рата и за посебан задатак имало антикомунистичку делатност.

У тренутку када су припреме за операцију „Барбароса“ биле у завршној фази, нацистима је било јасно да ће идеологија борбе против комунизма постати једна од кључних тачака у остваривању њихове власти. Тако су још током трајања Априлског рата одлучили да потпуно обнове рад предратне полиције, која је у делатности против комунизма имала изузетне резултате.

Рајнхард Хајдрих је 17. априла 1941. године посетио је Београд и саветовао Карла Крауса, новоименованог начелника Оперативне команде Београда, и Ханса Хелма, шефа Гестапоа у Србији, да се у организацији локалних институција ослоне на људе лојалне Немачкој, као пример наводећи Драгомира Јовановића и Милана Аћимовића, предратне немачке агенте у Југославији.

Стицајем околности, Драги Јовановић, који је првог дана бомбардовања побегао у Горњи Милановац, вратио се 18. априла у Београд, чврсто решен да предухитри великог ривала Аћимовића и приграби што већи делокруг власти за себе. По доласку у Београд, Јовановић се јавља Хелму и на састанку му износи идеју брзог обнављања полицијске организације.

Већ 21. априла 1941. године Драгомир Јовановић именован је за изванредног комесара Београда, што је функција која је објединила функцију председника Општине града Београда и управника града Београда, са специјалним задатком – да у Београду обнови полицијску организацију.

Агенти Специјалне полиције

Још пре завршетка рата окупатор је почео да организује нову управу, а Драгомир Јовановић је по наредби окупационих власти, 23. априла 1941. године донео уредбу о успостављању полицијске организације у Београду. Јовановић је већим делом задржао устројство предратне полиције, осим што је име Општа полиција променио у Специјална полиција ради застрашујућег утиска који такво име оставља. Организацију полиције поделио је на три одељења – Административно одељење, Одељење Кривичне полиције, задужено за послове извиђања и истрага по кривичним прекршајима, и Одељење специјалне полиције.

Специјална полиција подељена је на седам одсека: I –Административно-иследни одсек, II – Одсек за унутрашњу политику и сузбијање саботаже, III – Одсек за странце и пограничну службу, IV – Одсек за сузбијање комунистичке акције, V – Одсек за удружења и штампу, VI – Централна пријавница и VII – Одсек за Јевреје и Цигане.

Све време окупације агенти Специјалне полиције деловали су као помоћни орган, пре свега, Гестапоа. С временом је делокруг рада Специјалне полиције доста проширен, па су агенти радили на ислеђивању, кажњавању, сузбијању саботажа, питању странаца, радили су у пограничним службама, на сузбијању комунистичке делатности, контроли штампе, формирању картотека сумњивих лица и, наравно, испуњењу немачких наређења у вези са Јеврејима и Ромима. Хапсили су и испитивали сумњиве лекаре, студенте, средњошколце и раднике свих занимања. Били су прилично сурови у свом раду и одани помоћник немачких власти у правом смислу те речи.

Јовановићев основни задатак током априла, маја и делимично јуна 1941. године био је да окупи што више старих агената и на тај начин потпуно обнови организацију београдске полиције. Тако је два месеца после успостављања Одељења специјалне полиције, трајало интензивно попуњавање кадра полицијским агентима, чији је задатак био да обнове некадашњу полицијску власт у граду и земљи. Већина агената је пре рата обављала посао полицијског агента, али до краја рата, сходно потребама, периодично су примани нови агенти у службу. Некомплетна архива Специјалне полиције, похрањена у Историјском архиву Београда, доноси податке о укупно 402 агената који су у неком тренутку радили у Специјалној полицији.

У служби су били рангирани на следећи начин: полицијски агент приправник, полицијски агент III класе, полицијски агент II класе и полицијски агент I класе, што је уједно био највећи ранг који је полицијски агент Специјалне полиције могао да достигне...

Након успостављања Специјалне полиције, пријем у службу, задаци, државноправни прописи, те комплетан положај агената заснивао се на старим законима Краљевине Југославије. То се односи, пре свега, на Закон о чиновницима и Закон о државним полицијским извршним службеницима, донетим још 10 година пре рата. Нове околности захтевале су нове прописе, па су Уредба о устројству Српске Државне Страже, донета 1942. године, и нови Закон о чиновницима из 1943. године дефинисали положај и улогу агената у стању окупације.

Апсолутна већина агената били су мушкарци и у архивској грађи постоји свега један пример да је једна жена била агент злогласне Специјалне полиције. Звала се Наталија Поповић, с надимком „Бела“. Рођена је 1898. године у Прокупљу, била је православне вероисповести и завршила је три разреда гимназије. У току рата била је распуштеница без деце, прилично искусна у раду, пошто је од 1926. године деловала на највишем агентском положају као агент I класе. Током свог осамнаестогодишњег рада није била кажњавана, константно за свој рад од надређених добијајући оцене „добар“ или „врло добар“. Говорила је француски језик и била специјалиста за прикупљање информација на уобичајеним салонским окупљањима у тадашњем Београду. Имала је одличне контакте у виђенијим београдским породицама и доносила вредне службене, али и приватне информације о тадашњој београдској елити.

Током 1944. године покушала је да добије одобрење за одлазак у пензију, очигледно наслутивши за себе неповољан крај рата, али услед тога што није испуњавала услове, њен захтев је одбијен, па је после ослобођења пала у руке Озни. Након што је хладнокрвно дала исцрпан исказ о Дражи Михаиловићу и његовој акцији и издала сваког кога је желела, без трунке стида новој комунистичкој власти поручила је: „Спремна сам радити и за вас уколико ви то желите прихватити.“

Што се тиче порекла, персонални састав агентуре Специјалне полиције био је разноврстан. Ако се у обзир узму место рођења и вероисповест, стање је било следеће:

Убедљиво највећи број агената долазио је из Моравске, Дунавске и Хрватске бановине. Моравска и Дунавска бановина имале су изразито хомогену верску структуру будући да су из њих долазили једино агенти православне вероисповести, па су били врло погодни. Хрватска бановина била је прилично заступљена, али и верски хетерогена, ипак већину су чинили православни агенти. Такође неретко агенти у својим персоналним упитницима наглашавају да долазе из Книна, који је био једно од места са највише агената у Специјалној полицији.

Дринска бановина дала је велики број искусних и прилично активних агената потребних за сложене акције у њиховом родном крају. Специјална полиција је на том простору била нарочито активна почетком 1942. године, покушавајући да неутралише сваку потенцијалну акцију након угушеног устанка. Управа града Београда дала је сходно догађајима велики број агената, оправдавши улогу „тврђаве Специјалне полиције и Гестапоа“ у окупираној Србији. Ипак, највећи број агената из Београда и уже околине примљен је у службу без искуства у раду предратне полиције.

Након јуна 1941. године, до када је у полицију враћен највећи део предратних агената, у службу су примани махом агенти из Београда и углавном врло млади, а неретко и тек свршени матуранти без служења војног рока или било какве полицијске обуке.

Агенти из Зетске и Врбаске бановине били су средње заступљени, вероватно услед слабијег школовања деце из тих крајева, лошије могућности родитеља да их пошаљу на школовање и потребе да живе на породичном имању ради обраде земље. Агената из Вардарске бановине било је мало, вероватно услед слабије развијености тих крајева и што је та ериторија остала изван окупиране Србије, па је смањена потреба за агентима са тог простора. Дравска бановина дала је изразито мали број агената, углавном римокатоличке вероисповести. То су били само агенти старијих годишта, са великим искуством рада у предратној полицији и очигледно добро тестирани и више пута проверени, јер једино тако су власти у њих могле имати поверења.

Ван предратне Југославије рођена су свега три агента, по један у: САД, Турској и Мађарској. Само један од њих био је агент предратне полиције, док су друга двојица имала маргиналну улогу у смирај окупације, очигледно примљени само да се попуни људство, без икаквих нарочитих квалификација.

Када се као критеријум узме вероисповест, видимо да је „верска и национална подобност“ играла важну, али не и пресудну улогу. Агенти православне вероисповести били су апсолутна већина, међутим, и тај мали проценат римокатолика и муслимана имао је своју битну улогу. Наиме, то су били агенти „старог кова“. Колико су били искусни добро говори чињеница да је убедљиво најмлађи од њих био агент по имену Бењамин Червенко, рођен 1914. године у Дравској бановини. Као агент Одељења опште полиције радио је од 1935. године, што значи да је до избијања Априлског рата имао већ шест година искуства.

Остали су били још искуснији и, наравно, током година више доказани у оданости и полицијском раду. Агенти римокатоличке и муслиманске вероисповести су били добро испитани и проверени, а након што би се утврдило да су апсолутно верни и одани режиму, запослени су у новоформираном Одељењу специјалне полиције.

Ако агенте поделимо према старосној структури на следећи начин: искусни агенти (рођени пре 31.12.1900. године), средовечни агенти (рођени између 1.1.1901. године и 31. 12. 1920. године) и млади агенти (рођени након 1.1.1921. године), долазимо до следећих резултата: искусних агената било је 50 (14,05%) и они су добрим делом чинили елитни део Специјалне полиције, прихватајући кључне улоге у главним задацима. Многи од њих били су одликовани Албанском споменицом или другим одликовањима Краљевског Дома.

Већина је имала беспрекорну службу без икаквих оштрих прекршаја и казни, ако се изузму појединци као што је агент Махмут Алајбеговић, оптужен за уцену угледног трговца.

Средовечних агената било је 297 (83,41%) и они су чинили срж Специјалне полиције одрађујући највећи део оперативног рада на терену. Често су били у додиру са великим новцем или људима који су поседовали велики новац, па се за њихово деловање везује највећи део тешких злоупотреба.

Младих агената било је свега 9 (2,52%) и они су махом имали маргиналну улогу, а поред тога умели су да искористе свој положај, чинећи различите злоупотребе.

Након Априлског рата у најбољем случају имали су по 20 година и углавном су примљени крајем 1943. и током 1944. године, када многи агенти мистериозно напуштају своје положаје и нестају, или одлазе на честа „боловања“ са којих се не враћају.

Ако се имају у виду изнесени подаци, чини се да су године старости и искуство у служби имали важну улогу приликом распоређивања на дужности. Искусни агенти добијали су главне улоге и најосетљивије задатке, док су средовечни имали једним делом главне улоге, али више су били активни током самих извршења задатака него на обавештајном раду. Хапшења, испитивања и премлаћивања хапшеника била су њихова специјалност.

Млади агенти су, сходно својим годинама, али и негативним искуствима која су њихови надређени имали с младим агентима, добијали само помоћну и углавном прилично маргиналну улогу.

Школовање и одликовања агената

У Краљевини СХС и доцније Краљевини Југославији није постојала посебна школа за полицијске службенике, већ је њихово школовање било прилично слабо организовано. Наиме, након Првог светског рата, кадар београдске полиције попуњен је људима враћеним са фронта, углавном оскудног, а понекад и никаквог образовања. Неки од њих дуго су радили, па чак и дочекали да буду у служби Специјалне полиције. Након завођења диктатуре, образовање полицијских службеника добија озбиљније обрисе, па је Закон о државним полицијским извршним службеницима предвидео минималне психофизичке и моралне услове за пријем на курс за полицијске извршне службенике. Питомац је морао навршити 21 годину, бити писмен, најмање висок 164 центиметра, имати потврду о одслуженом војном року, психофизички потпуно здрав, некажњаван и савршеног моралног владања.

Ако испуни ове услове и буде одабран, питомац је бивао примљен у Централну школу за полицијске извршне службенике у Земуну. Тамо су подвргавани шестомесечним курсевима, који су обезбеђивали једнако образовање за све будуће жандарме и полицијске агенте.

Након те кратке обуке, агенти би били распоређени на дужност према потреби и наредне три године би заузимали положај агент приправник. Током те три године сам агент није могао поднети оставку на своје место, а, с друге стране, могао би бити отпуштен у случају да не задовољи надређене. Након три године агент је могао да настави с напредовањем у служби, што је подразумевало и периодске повишице плате.

На тај начин је за полицијску службу образован највећи део кадра Специјалне полиције.

Наравно, пре ступања на курс, будући агенти су пролазили редовне државне школе, мада при том очигледно нису имали високе амбиције у смислу образовања. Од свих агената који су радили у одељењу Специјалне полиције, 192 (58,72%) агента похађало је само основну школу. Нешто боље образовање добило је 126 (38,54%) агената похађајући гимназију, а 6 (1,84%) агената похађало је трговачку школу, док у вези с образовањем агената постоје и три парадокса.

Наиме, агент Радован Проданов завршио је ветеринарску, агент Аврам Мијић вероисповедну школу, а Радич Стефановић био је неписмен.

Пример неписменог агента речито говори о томе да иако закон изричито каже да је обавеза да агент буде писмен, то није морао увек да буде случај. Такође, иако је поменути закон предвиђао да сви агенти прођу обуку за полицијског агента на курсу школе у Земуну, од 327 агената који су у досијеу навели податке о свом школовању, свега 187 (57,18%) агената имало је положен курс или подофицирску школу.

Ова два примера „заобилажења прописа“ јасно говоре о томе да новоформираној Специјалној полицији није било битно да ли је неко прошао курс по закону Краљевине Југославије, већ је доста битније било да ли је поменута особа аријевац, да ли има родбинских или било каквих других веза са Јеврејима, те да ли је слободан зидар или има неке везе са слободним зидарима. Тих пет критеријума уведено је у нови персонални упитник, који су прописале окупаторске власти.

Најречитији пример о томе колико школовање агената није било битно доноси један годишњи извештај о раду агента по имену Обрен Л. Савић. Наиме, његов претпостављени на питање о општој стручној спреми агента одговара са „добар“ и поред тога што је агент завршио само основну школу.

Од укупног броја агената, 40 њих је навело да говори стране језике. Наравно најзаступљенији и најпогоднији је био немачки језик, који је говорило 15 агената, а други најзаступљенији је мађарски, који је говорило 12 агената.

То се пре свега везује за простор где су рођени, односно додир који су имали са мађарским језиком у срединама у којима су живели. Француски је говорило седам агената, а служили су се и енглеским, румунским, турским, албанским, бугарским, грчким, италијанским, руским, пољским, латинским и шпанским језиком.

Поред тога, међу агентима је постојао један прави полиглота. Агент Рудолф Мате, рођен у Љубљани, говорио је немачки, италијански, француски и шпански језик. Тај податак изненађује, посебно имајући у виду да је већина агената, као и сам Рудолф Мате, завршила само основну школу.

Од укупног броја агената чак 82 (20,39%) агента поседовала су неко одликовање из времена Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Најчешће су то биле медаље за ревносну службу, грађанске заслуге, услуге Краљевском Дому и Албанске споменице. Углавном су носиоци одликовања били агенти старијих годишта, али се дешавало и да агенти рођени након 1910. године заслуже и добију одликовање од Краљевског Дома.

Поред домаћих одликовања, поједини агенти су носили и одликовања страних земаља. Тако је, на пример, агент Љубомир Божичић био одликован од Немачке и Чехословачке Медаљом за услуге тим државама или агент Емил Маргетић, који је био одликован Медаљом Белог Лава III степена Чехословачке Републике.

Ипак, најодликованији агент Специјалне полиције био је Милосав Лазовић, са чак девет одликовања. Он је непрекидно од завршетка Првог светског рата, па све до 1939. године, добијао следећа одликовања: Споменицу за рат Ослобођења и Уједињења, Сребрну медаљу за храброст, коју је добио два пута, затим Албанску споменицу, две Сребрне и једну Златну медаљу за услуге Краљевском Дому, Златну медаљу са круном за услуге Краљевском Дому и Златну медаљу за ревносну службу.

Био је човек беспрекорне биографије и без мрље током каријере, што сведочи о томе да је у Специјалној полицији било и брилијантних службеника.

Начин деловања у Београду и унутрашњости

Рад Специјалне полиције почетком окупације био је готово потпуно усредсређен на Београд. Тек у новембру 1941. године појављују се све чешћи извештаји о акцијама у унутрашњости окупиране Србије. Након велике „Мартовске провале“ 1942. године, када су разбијени многи окружни и месни комитети у Београду, а комунисти махом побегли у унутрашњост, акције агената Специјалне полиције постају доста масовније и у унутрашњости.

Специјална полиција је од тада морала доста да измени систем рада и поред уобичајене борбе с комунистима у Београду, окрене се делатности у унутрашњости, где је пренета главна активност устаника.

Следећа карта јасно показује да је Београд био права „тврђава“ окупатора и квислиншког поретка. Поред свакодневних акција у Београду, појавила се велика потреба за борбом против комуниста у унутрашњости, односно потреба за озбиљном, искусном и за антикомунистичку делатност припремљеном формацијом. Након гушења устанка 1941. године, Специјална полиција је већину својих акција усмерила према највећим градовима и чувању главних саобраћајница, па се током 1942. године ређају акције у Шапцу, Ужицу, Чачку, Крушевцу, Пожаревцу, Нишу и, наравно, околини Београда.

Врх окупиране Србије и шефови Специјалне полиције сматрали су да борба није готова након 1941. године и да одлучни ударац треба бити нанет растурањем преосталих војних формација широм земље, за шта је велику улогу добила Специјална полиција. И поред великог успеха и хапшења више хиљада лица, то им није пошло за руком, па се акције почетком 1943. године омасовљавају. Неповољан развој ситуације за окупатора на фронтовима у првој половини 1943. године знатно је усмерио акције квислиншке полиције на околину Београда, па је већ крајем те године жустро сузбијана свака комунистичка делатност у широј околини Београда, очигледно због страха да се ускоро и на тим просторима не појаве велике војне формације Народноослободилачког покрета.

Почетком 1944. године активност Специјалне полиције била је највећа током читаве окупације, али усредсређена готово изричито на Београд, јер се круг око главног града већ увелико сужавао.

Током последње године окупације Специјална полиција деловала је прилично ретко у унутрашњости, на свега неколико места, а након почетка савезничког бомбардовања, њена активност се готово распала, а агентура прилично осула.

Акције у унутрашњости углавном су се одвијале по дојави или ако неки комуниста приликом испитивања ода одређену активност у унутрашњости. Након тога, Збор полицијских агената издавао је наредбу за деловање у одређеном месту, са именовањем агената на задатак и одређивањем финансијских трошкова у зависности од броја референата и агената укључених у акцију. После окончања задатка, агенти су подносили рачуне за све трошкове и враћали остатак новца.

Екипе нису биле сталне и често су мењани састави, стриктно комбинујући искусне референте са млађим агентима или искусне и млађе агенте. У свакој екипи морао је да буде бар један искусни полицијски радник. Након провала и хапшења, настојали су да ислеђивање заврше, ако је могуће, на лицу места, после чега су оптуженике транспортовали возовима за Београд. О сваком делу акције у унутрашњости редовно су извештавали своје надређене телефоном, а повремено и писаним извештајима, док локалним властима нису били обавезни да подносе било какве извештаје.

Један од највећих подухвата у унутрашњости представљала је акција из августа 1943. године у Крагујевцу и околини, за коју је именовано девет инспектора, референата и поднадзорника и чак 38 полицијских агената. О озбиљности те акције говори и то да су у њу били укључени високи функционери Одељења специјалне полиције, Миливоје Јовановић и Никола Губарев, а да су за трошкове добили чак 150.000 динара у готовини, а резултат акције је било тренутно разбијање комунистичких организација у том крају.

Ипак, Београд је био средиште деловања агената Специјалне полиције.

Тако је сваког дана издавана дневна заповест о томе који ће агенти бити распоређени на дежурство, у резерву, у картотеку, канцеларију, код телефона, код шефа одељења, код шефа одсека, у кривичну полицију, затим који су агенти на поштеди или боловању и који су на службеном путу.

Готово сваког дана ротирани су на положајима, и ретко када би један агент био на истој позицији на дежурству два дана заредом. Остали агенти су распоређивани по квартовима, кретали су се градом, легитимисали и хапсили свакога ко им је изгледао сумњиво, а често су на располагању имали и аутомобил.

Те патроле биле су организоване под вођством углавном старијег агента, који је у својој пратњи имао још двојицу агената. Свака патрола добијала је свој рејон који је требало да контролише, а неретко су ишли и у излетничка места у околини Београда и проверавали сваку сумњиву делатност.

Број агената на свакодневној служби у Београду варирао је, али је била константа да их никад не буде мање од 90.

С временом се број повећавао, па свој зенит достиже 31. јануара 1944. године, када су на дневну службу у Београду распоређена 122 агента. Након тог дана, број агената ће почети постепено да опада.

Сваки од 14 округа окупиране Србије имао је своје представништво, где је полиција постављала свог представника. Такође је сваки од 96 срезова имао по једног представника полиције постављеног из Београда. Уз то, постојала је и једна управа полиције, 12 представништава градске полиције, девет полицијских комесаријата и седам среских испостава. На челу тих установа често су били сами агенти Специјалне полиције и тесно су сарађивали с централом у Београду. Локалне испоставе су преко сарадње са Српском државном стражом долазиле до одређених оперативних сазнања, након чега се успостављао контакт са вођством у Београду и организовале акције у унутрашњости земље.

После пријема дојаве или после сазнања, агенти су подносили извештај о својим закључцима и тражили одобрење за претрес стана одређеног лица.

Практиковали су да претресе изводе ноћу, након полицијског часа, јер су тада осумњичени бивали у својим домовима, а вероватно и због застрашујућег ефекта који је оваква акција изазивала. Добијали су налог о претресу стана, а након упада сачињавали су извештај о претресу, са пописом пронађених ствари, те записник о саслушању осумњиченог лица.

Такви претреси су обавезно вршени у присуству двоје људи, који су у својству грађана потписивали извештаје и гарантовали њихову веродостојност.

У случају откривања нечега сумњивог или одређеног „компромитујућег материјала“, агенти су осумњичене приводили у неки од затвора Специјалне полиције и њихов предмет стављали у даљу истрагу.

Поступање с ухапшеницима

Злогласни затвори Специјалне полиције су у првом реду били „Мансарда“, у згради Специјалне полиције на Обилићевом венцу, и „Централни затвор“, на углу Таковске и Ђушине улице, а уз њих често су коришћене просторије логора на Бањици.

У ћелијама је било доста затвореника, често и више од подношљивог броја, а сам режим је према ухапшеницима био веома строг.

Хигијена је била катастрофална, затвореници су били неуредни, необријани и прљави, а воде често није било довољно ни за пиће. То је узроковано, пре свега, знатно пооштреним мерама које је захтевао сам окупациони систем, па је однос према ухапшенима доста пооштрен у односу на предратни принцип. Никакви пакети нису били дозвољени, већ је само повремено, празничним данима, било дозвољено да породице донесу неку чорбасту храну и проју, али ни то често није стизало до притвореника.

Затвореници су били потпуно одвојени од осталих просторија зграде Специјалне полиције, и имали су свакодневни контакт једино са униформисаним стражарима. Када би се указала потреба за њиховим испитивањем ради откривања саучесника у илегалној делатности, референт иследник би на парчету папира написао име оптуженика под ознаком „саслушање“ и предао га неком од присутних агената. Агент би одлазио до стражара, предавао му цедуљицу и чекао док стражар не изведе ухапшеног.

Осумњичени је, након тога, у пратњи агената извођен из затвора, ради спречавања могућег самоубиства, након чега му је читана пријава, предочени докази и био би позван да прича све што зна о поменутом случају. Ако то одбије, приступало се пребијању ради изнуђивања признања и одавања својих саучесника у одређеном случају.

Приликом таквих саслушања агенти су дивљачки пребијали притворенике. Након њиховог одбијања да одговоре на постављена питања, агенти би у уста затвореницима стављали крпу или чарапу и натерали их да скину ципеле и кошуљу. Након тога су их шамарали, ударали песницама и ногама и обарали на под. Постојала је пракса да агент, након обавезног разговора с притвореником, изненада и изузетно снажно удари ухапшеника да би он остајао ошамућен и неретко одмах износио податке о свему што су од њега тражили. Такође, ударали су их различитим врстама пендрека по целом телу, али најчешће по табанима и длановима, што је изазивало несносне болове.

Пребијања по лицу отварала су озбиљне ране, а један бивши затвореник тврдио је да му је оток био толики да би, када пожели да отвори очи, то морао да уради рукама.

Поред тога, постојала је и посебна „справа“ за ударање, која се називала „корбач“. То је, у ствари, била прилично дебела говеђа жила, коју су агенти набављали у кланицама у околини Београда. Ударац корбачем био је толико јак да би после свега неколико удараца пуцала и дебела кожа на табанима притвореника. То је изазивало интензивна крварења, а када се појаве ране, агенти су притвореника подизали на столицу и ноге му стављали у кофу ледене воде или директно на рану стављали снег ако је било зимско доба. Након таквог пребијања по стопалима, затвореници махом нису били у стању да се у ћелију врате ходајући, већ су пузали на коленима. Те ране су се често инфицирале услед недовољне медицинске помоћи и лоших услова живота у затвору.

Често су им руке и ноге везивали ланцима на леђима, а затим везу на рукама и везу на ногама спајали стезањем, све док се потпуно не дохвате. Тада би ударали корбачем по длановима и табанима, јер је ухапшени лежао на трбуху на поду, а спојени удови су му били у ваздуху.

Ако ни то не натера испитаника да проговори, кроз ланце који су на леђима спајали везане руке и ноге, агенти и иследници би провлачили дебелу мотку и приближили два стола један другоме.

Онда би затвореника измрцвареног пребијањем подигли да виси у ваздуху између два стола, на које је наслоњена мотка. Са обе стране би, за столове везали мотку, оставили осумњиченог да виси и напустили просторију.  

Такав положај изазивао је бол у целом телу и притвореници нису могли дуго да га издрже, бог чега се то сматрало једним од најтежих облика мучења.

Злогласни иследник Радан Грујичић имао је свој начин мучења, који се састојао од тога да два или више агената на поду држе испитаника који лежи на леђима, а сурови иследник би са стола скакао притворенику директно на стомак.

То је изазивало губитак ваздуха и свести, а одмах затим затвореник би бивао поливен кофом ледене воде и истог секунда пробуђен.

Такође, понекад су чврстим испитаницима стављали врећицу са песком на стомак, бубреге или плућна крила и ударали у њих.

Сведок Нада Шпадијер пред судом је изнела да су у затвору у Ђушиној испитаницима на главу стављали некакву металну конструкцију, која је служила за стезање лобање.

Могуће је да је то истина, јер је из предратног времена познато да је тадашња Политичка полиција конопцима стезала главу притвореника. Такође, за мучења су практиковали и још суровије облике иживљавања, па тако постоје примери да су мушкарци ударани по полном органу, а жене посебним палицама по грудима.

Једном приликом су једну бачву напунили водом и натерали више од 100 затвореника да се у њој, један по један, окупају при том не мењајући воду. Агенти су били свесни да у затвору владају различите болести и да много затвореника има отворене ране, па су на тај начин желели да што више њих заразе различитим болестима, преносећи их с једних на друге.

И гестаповци су понекад учествовали у пребијању притвореника. Долазили су ноћу припити из града и трезнили се ударајући их. Један бивши затвореник сведочио је да су у Нишу гестаповци ноћу изводили на снег босе притворенике и тукли их „толико да је снежна белина нестајала под крвљу“ претучених људи.

Услед таквих сурових пребијања догађало се и да притвореници подлегну повредама. Таквих примера било је доста, а затвор у Ђушиној је чак имао дозволу за употребу ватреног оружја у случају да испитаник не жели да прича.

Приватни живот агената

Брачни статус агената био је, наравно, шаролик, али њихов приватни живот био је доста буран у време окупације. Наиме 32,74% агената, који су навели податке о томе, било је током Другог светског рата неожењено. На то је добрим делом утицао и закон који је прописивао да сваки агент који пожели да се ожени мора писмено затражити одобрење за женидбу од старешине надлештва. О томе сведочи захтев агента Чедомира Карановића, поднет 10. јануара 1944. године Управи логора Бањица, са основним подацима о својој вереници и молбом за одобрење за склапање брака. Управа логора Бањица након тога је поднела своје мишљење да је потписани оставио утисак „озбиљног човека и службеника“ и проследила његову молбу на надлежност његовом директно надређеном.

Неожењени су углавном били млађи агенти, али је било и примера искусних агената који су остајали „нежење“. Такође, 24,81% агената било је ожењено, али нису имали деце, док је 42,44% агената било у браку и имало по једно или више деце. Највећу породицу имао је агент Живојин Јовановић, са чак седморо деце.

Породични односи многих агената нису били лепши део њихове биографије, па тако на њих често постоје притужбе од „ближњих“. На пример, агент Радомир Анђелковић упао је с колегом у стан своје супруге, са којом је живео одвојено, и киднаповао своје рођено дете. Због тог прекршаја је 10 дана провео у затвору. Агент Љубомир Божичић готово је силовао девојку којој се претходно удварао и којом је желео да се жени, при том, како је наведено у извештају, показујући велику дрскост и према њој и према њеној мајци.

Агенти Специјалне полиције су за своју службу добијали плату која је била у складу с платама других чиновника. Тако је, на пример, агент приправник добијао месечну плату у износу од 2.000 динара, а сваки виши степен у служби повећавао је плату за по неколико стотина динара. Ако се има у виду да је током комплетног трајања окупације плата за све државне службенике била између 2.000 и 3.000 динара, јасно је да обични агенти нису били повлашћени што се тиче плате.

Према подацима који су упућени Београдској финансијској дирекцији, ради исплате личних доходака, највећу плату од агената имао је агент Мирко Чоловић, 3.760 динара, а најмање су примали агенти приправници, 2.100 динара.Поред тога, имали су и следовање назначено као „додатак на одело“, које је износило 100 тадашњих динара.

Током окупације набавка основних животних намирница била је изразито отежана, па су се људи снабдевали на „црној берзи“, где је цена килограма масти или сланине ишла до 200 динара, а цена кубног метра дрва за огрев била и до 300 динара.

Јасно је стога да агенти Специјалне полиције нису живели само од својих плата. Наиме, вршећи препаде током ноћи, агенти су били у прилици да пљачкају имовину ухапшеника, том приликом, противно правилима службе, не подносећи извештај о пописаним стварима, изговарајући се „превеликим и непотребним послом приликом пописивања“. Те ствари су најпре отпремане у магацин на Обилићевом венцу 26/1, а након тога дељене између агената. Касније су имовину ухапшеника препродавали или је мењали за робу намењену својим потребама. Можда и најдрастичнији пример био је случај злогласног иследника Јована Витаса, који је скинуо златне зубе са леша једног свирепо усмрћеног затвореника и претопио их у бурме за своје венчање.

Стекавши велики новац на овакве начине, агенти су имали могућност да живе добро и троше доста. И поред тога, често су слободно време проводили у својим службеним просторијама, где су неретко и спавали. Користили су алкохолна пића, често били неуредни, запуштени и прљави, а неретко су распакивали пакете које породице донесу ухапшеницима и узимали њихову храну.

О томе добро говори и случај агента Германа Милановића, који је кажњен, јер је у логору Бањица узимао кајмак из две посуде донете логорашима браћи Цицварић.

Агенти су доста времена проводили и у граду и често посећивали кафане. Сам Милан Недић жалио се како је народ под окупацијом безобзиран и несолидаран, односно како је друштвени живот оживео врло брзо после Априлског рата. Кафане су се напуниле и широм земље се пило и певало.

Наравно, и агенти Специјалне полиције често су одлазили у кафане. Међутим, ти људи, наоружани и свесни своје моћи, а у исто време прилично конфликтне личности, под дејством алкохола често су правили нереде: тукли се по кафанама, користили пиштоље у ситуацијама када нису смели и долазили пијани на службу.

Из свега наведеног јасно је да је положај агената у окупацији био бољи него положај обичних грађана. С временом је њихова моћ постајала све већа, а сразмерно је расла и њихова бахатост. Њихов положај је постао пожељан за све дангубе и „пропалице“ тадашњег Београда, који су били жељни лаког стицања новца и моћи засноване на голој сили. Ипак, услед таквог понашања мржња према њима брзо је нарасла, па су и сами агенти још у лето 1941. године, од „ловца постали ловина“.

Њихово бахато понашање, хапшење и малтретирање грађана, али и близак однос с Немцима, условио је да их омрзне цела чаршија. Ароганција моћи се службено показала врло корисна, али грађани су на агенте, иако су били Срби, гледали с великом дозом мржње, чак можда и већом од оне коју су осећали према окупатору. У таквим околностима, агенти су потиснули сваку скрупулу и почели да воде рачуна искључиво о интересу Немаца и свом личном интересу, што је још од почетка окупације изазвало оштар отпор, али и повремена убиства агената Специјалне полиције.

Након рата јавност је упозната са злочинима Специјалне полиције, и то путем судских процеса, новина и радија. Главни оптужени, Драгомир Драги Јовановић, изведен је пред суд на процесу заједно са Драгољубом Михаиловићем, и осуђен на смрт. Илија Паранос, шеф Специјалне полиције, лоциран је и ухапшен у Италији. Међутим, током екстрадиције возом, Паранос је извршио самоубиство. Божидар Бећаревић, шеф Антикомунистичког одсека, затим Светозар Вујковић, управник логора на Бањици, као и Николај Губарев, такође један од шефова одсека Специјалне полиције, изведени су пред суд и осуђени на смрт.

Има оних који су, као Радислав Грујичић, успели да остану на слободи одласком преко океана, док су сами агенти од случаја до случаја проналажени, али ипак у мањем обиму. Неки од њих су погинули крајем Другог светског рата, док такође постоји један мањи број познатих случајева кojи су изведени су пред суд и осуђени.

Извор: Годишњак за друштвену историју (1/2017). Истраживање је рађено на основу грађе Историјског архива Београда.

Историја Бриона обухвата период од најмање 130 милиона година. Незамислива је чак и за једног од најстаријих житеља овог острва, часну и брбљиву старину Кокија, који се полако ближи осмој деценији живота. О њему је недавно, у холандској продукцији, аустралијски редитељ Квентин Милер снимио документарни филм Ћао, Коки, који је своју премијеру имао на овогодишњем Берлинском филмском фестивалу.

Уколико је расположен, овај добродржећи старац ће вас поздравити, упитати за здравље, поменути свог непрежаљеног Тита, али ће бити прилично дискретан што се тиче његових сусрета са Софијом Лорен, Гадафијем, краљицом Елизабетом и силесијом других личности које су у време СФРЈ боравиле на Брионима.

Што се тиче других ствари, Коки је мање деликатан, па ће вас почастити низом псовки, добрим делом научених од Тита, али чак и њему, који је постао симбол острва и његовог места у историји не само ових простора, прилично би било чудно када би видео његове прве житеље, своје далеке рођаке.

Диносауруси и неолићани

Дуговеки живот острва археолошки је документован. Једна од првих ствари које ћете видети по доласку на острво Велики Брион је џиновски отисак тропрстог теропода, врсте диносауруса чији је најпознатији представник био тираносаурус. Виши од 15 метара и тежак неколико тона, теродоти су доцније еволуирали и из њиховог стабла је изашло чак 11.000 врста данашњих птица.

Међу њима су били и папагаји, па се Коки, у неку руку, може посматрати и као далеки рођак првобитних житеља острва.

Људи на Брионе стижу седамдесетак милиона година касније. На Великом Бриону, на локалитету на рту Громача, пронађени су остаци велике неолитске насеобине. Живот у неолиту се највећим делом одвијао на острвима Велики (или Вели) Брион и Мали Брион, док је низ од 14 мањих острва који припада архипелагу Бриони остао углавном до данас ненасељен, уз изузетке као острво Ванга, на коме је била подигнута Титова вила.   .

Око 1000. године пре нове ере острво је населило племе Хистра (или Истра), по којој је истарско полуострво добило име. Римски извори о Хистрима говоре као о опасном ратничком племену које је користило разуђену и тешко приступачну обалу Истре као базу за пљачкашке походе. Стари Римљани су Хистре успели да покоре тек 177. године пре нове ере, што је описао римски историчар Тит Ливије у чувеном делу Од оснивања града.

Тек након победе над Хистрима Римљани су својој републици прикључили и Брионе. Бриони су добили назив Insulae Pullariae, и на њима су богати Римљани подигли низ резиденција, од којих је највећа била она Гаја Леканија Баса из породице која је владала острвом, и организовали производњу маслиновог уља које је било је на цени широм империје. Једно од најстаријих стабала маслине у Европи, старо око 1.600 година, налази се на Брионима и још доноси плодове.

У новом миленијуму

С пропадањем Западног римског царства, крајем 4. века острва су заузели и разорили Остроготи, после чега cу једно време билa напуштенa, да би се живот на Великом Бриону наставио тек под Византијом, коју наслеђују Франци, па Млечани, који овде праве солану и каменолом из кога ће вадити, поред осталог, и мермер за тршћанску вилу Мирамаре.

Назив Бриони први пут се помиње 1421. године, а потиче од од грчке речи брион, што значи морскa маховинa. Код старијих Истријана и данас је за острва уобичајен облик Бриони, иако је званично име острва за данашњу хрватску државу – Бријуни.

Прекретница за Брионе се десила крајем 19. века, када је један од најбогатијих Аустријанаца тог времена, власник челичана Паул Купелвизер, одлучио да баш на Брионима за себе створи, како је говорио, „рај на земљи“.

Купелвизер је острво купио 1893. године од берзанског мешетара Вилдија, за 75.000 гулдена, што је, када би се превело у данашње вредности, износило око 22 милиона долара. По преузимању острва, Купелвизер је на Брионима затекао катастрофално стање. Најпре, готово да није било дрвећа, највећи део острва су након година експлоатације камена заузимале голети, а у његовој унутрашњости мочваре с ројевима маларичних комараца.

Купелвизер је помоћ затражио од тршћанског Словенца Алојза Чуфара, који је тада у аустроугарској администрацији био на задатку пошумљавања Истре. Чуфар пристаје на његову понуду и од 1894. до смрти 1907. године ради као управитељ острва.

Први задатак пред њим било је пошумљавање острва, затим култивисање земљишта уништеног вађењем камена и прављење путева и стаза, чија дужина ће на крају износити преко 50 километара. Али највећи проблем је био исушивање мочвара које су биле легло комараца, и сузбијање маларије која је косила становништва острва. Купелвизер, који је и сам једва преживео маларију, за тај посао 1901. године ангажује славног лекара и бактериолога Роберта Коха, који је претходно пронашао узрочнике туберкулозе и колере.

Кох велики број заражених острвљана лечи кинином, и спроводи низ мера  за сузбијање болести, да би за само неколико месеци маларија на острву била готово искорењена.

Кохов боравак на Брионима значајно је допринео истраживању маларије и начинима борбе против ње. Поред осталог, и то је било уврштено у његов епохални допринос медицини због којег је 1905. добио Нобелову награду. У знак захвалности на Брионима је у некадашњем каменолому подигнуто споменик-обележје његовог боравка на острву, а микроскоп који је Кох користио током истраживања маларије изложен је у тамошњем музеју.

Рај на земљи

Купелвизер на Брионима гради пристаниште, уређује водоснабдевање, уводи струју, подиже хотеле. До избијања Првог светског рата на острву је радило пет хотела са капацитетом од 500 гостију, а његова „брионска флота“ бројала чак седам бродова.

Како би се систем одржавао, на острву су радиле стотине запослених, највећим делом из Пуле и околних места, за чији смештај су направљени посебни стамбени комплекси.

У жељи да острво буде добрим делом самоодрживо, Купелвизер на њему прави неколико фарми, млекару и сади винограде. Сир и вино које се производило на острву дистрибуирани cу широм Европе.

Гостима брионских хотела на располагању је био базен са угрејаном морском водом, бањски третмани, тениски терени и коњичко тркалиште, организовани су концерти, књижевне вечери и предавања познатих научника, а о животу на острву извештавале су новине Brioni Insel-Zeitung.

Купелвизер ангажује тада познатог ловца Карла Хагенбека да на острву направи и зоолошки врт са ретким животињама.

Све то је, наравно, било намењено искључиво богатој клијентели. Рекламна кампања о Брионима као најексклузивнијем европском летовалишту, али и фама која је почела да кружи о њему, убрзо је на острво довела европске индустријалце, политичаре, племство, уметнике...

Франц Фердинанд и брионске краве

Прва је на острво стигла немачка принцеза Марија Јозефа од Саксоније, мајка последњег аустроугарског цара Карла. Вођен њеним примером, на острву је и Карл често боравио, а друштво му је правио принц Ајмоне, који ће након разарања краљевине Југославије 1941. постати „краљ“ Независне Државе Хрватске под именом Томислав II. На острву често борави и немачки цар Вилхелм II. На њихову препоруку на Брионе почиње да долази и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, који 1910. долази на идеју да преотме острво од Купелвизера.

У својим мемоарима он наводи и бизарну епизоду са Францем Фердинандом који му је рекао да би он много боље управљао острвом, а да би му један од првих потеза био да побије све животиње, а нарочито, из неког разлога, краве. Купелвизер је био шокиран овим предлогом, али је све то знатно боље прошло од посете Франца Фердинанда америчком националном парку Јелоустоун. По причама, он је веверице, изнервиран забраном да по парку не сме да их из ватреног оружја убија, гађао камењем.

Купелвизер је одбио његову понуду, али је у жељи да умилостиви аустријског надвојводу, понудио да изгради вилу за њега која ће му бити препуштена на бесплатно коришћење, а он да само плаћа камату на кредит који ће за те потребе бити узет.

Франц Фердинанд је привидно пристао на овај план, али је заправо смислио подвалу.  У париском издању Њујорк Хералда пуштена је лажна вест да Аустроугарска због осетљиве политичке ситуације и опасности од шпијунаже планира да конфискује острво од Купелвизера и претвори га у санаторијум намењен ратним инвалидима. Намера је била да се Купелвизер заплаши и да по ниској цени прода острво. Директни извршитељ посла био је адмирал аустријске морнарице Фон Рипер, човек од највећег поверења Франца Фердинанда, о коме Купелвизер пише у мемоарима:

„Морао сам бити спреман на експропријацију ако би овај предлог прошао. Ризиковао сам да ми се имовина, која је тако мукотрпно стечена, одузме за износ далеко испод њене вредности. (…) Како сам сазнао из веома поузданих извора, његова намера је била да ме исцрпи, односно да ме мучи на такав начин да бих морао да понудим Брионе престолонаследнику и да будем захвалан за сваку цену коју би он био спреман да плати. Смешне процене и бројке којима је баратао показивале су његово потпуно неразумевање већ тада стечене вредности Бриона.“

Купелвизер ипак није насео на ову подвалу, а Франц Фердинанд је од плана одустао. Последњи пут је Брионе видео у јуну 1914. током путовања за Сарајево. Том приликом он није посетио острво, али је бродом прошао поред њега и оставио синове да тамо проведу време током његове посете Босни и Херцеговини.

Џејмс Џојс и Томас Ман на Брионима

Поред аристократије и богаташа, на острву су често боравили и познати уметници, као тада чувени аустријски сликар Хуго Шарлемон, који је насликао бројне пејзаже са брионским мотивима, као и Густав Климт.

Унутрашњу декорацију брионских здања пројектовао је у духу бечке сецесије Едуард Крамер, ученик Ота Вагнера.

Редовни посетиоци острва били су нобеловац Вилхелм Оствалд, композитор Рихард Штраус, оперски певачи Јан Кепура и Лили Леман. На њeму су неколико седмица боравили Џорџ Бернард Шо и Томас Ман, кога је овде затекла вест о смрти композитора Густава Малера, по комe je начинио лик Густава фон Ашенбаха, јунака новеле Смрт у Венецији, који посећује Брионе, описујући га као „острво на Јадрану, које је последњих година стекло леп глас; оно лежи близу истарске обале, становништво – шарено ритави сељаци – говори језиком посве туђим, лепо разграђене хриди спуштају се у море, онде где је отворено…“

На Брионима је Џејмс Џојс прославио свој рођендан 2. фебруара 1905. написавши о томе у писму свом брату: „Нора, Ејерс, госпођица Глобочник и ја смо отпутовали малим паробродом на острво Бриони (познато по сиру). Свака мала гозба је празник у овој земљи.“

Сећање на Џојсов боравак на Брионима данас чува уметнички пројекат Дамира Урбана „Бријунска соба Џејмса Џојса“, као и позориште „Ulysses“ Радета Шербеџије.

Између светских ратова 

Први светски рат, отпочео након смрти најпознатијег госта острва и мрзитеља брионских крава, променио је и Брионе. Недуго по Сарајевском атентату гости су напустили хотеле, њихова места су заузели аустроугарски морнарички официри, а острво је постало главна аустроугарска подморничка база.

Након рата, Бриони, као и цела Истра, припали су Италији. Паул Купелвизер је преминуо у Бечу 1919. У појединим изворима се може пронаћи информација да се разболео током посетe Србији крајем 1918, где је истраживао локације за ископавање злата, али за то не постоје материјални докази.

Брионе је наследио његов син Карло, покушавајући да настави очевим путем. Комплекс је проширен, направљени су нови тениски терени и игралиште за поло, чак је  набављен и хидроавион који је довозио путнике из Трста, али није вредело. Из годину у годину, Карло је тонуо у све веће дугове. Није му погодовало ни то што је власт у Италији прешла у руке фашиста, који су његову породицу сматрали реликтом некадашње аустроугарске прошлости. У време велике економске кризe, 1930. године, суочен са банкротом, Карло Купелвизер извршио је самоубиство.

Породична фирма одлази у стечај, а 1936. власништво над острвом преузима италијанска држава, и то на лично инсистирање Мусолинија. Уочи почетка Другог светског рата Бриони су претворени у војну базу, са подморничком школом и стационарем за повређене италијанске војнике.

Након капитулације Италије 1943. године, острво је прешло у немачке руке, и то као део Оперативне зоне Јадранско приморје под командом Одила Глобочника. На Брионима је била стационирана велика немачка јединица, због које је острво неколико пута било на мети савезничких бомбардовања, од којих су најжешћа била у априлу 1945, када су уништена два хотела, мноштво вила, пристаниште…

Немци су се са острва повукли ка Трсту, а прве партизанске јединице на Брионе су стигле 29. априла 1945. Затекли су готово потпуно разорено острво.

Две године касније на Брионе је дошао  Тито. По неким изворима овде је доспео тражећи место за резиденцију из које би могао брзо да се евакуише у случају совјетске окупације Југославије. Ускоро му се придружио и Коки. Отпочело је ново поглавље историје острва, чији је Коки једини живи сведок.

Током припрема за сусрет руског председника Путина и америчког председника Бајдена јуна 2021. у Женеви, припремни састанак одржали су и саветници за националну безбедност, Џејк Саливен и Николај Петрушев.

Руска делегација је тада поклонила Саливену оригиналну гравуру америчког часописа „Harpers Weekly“ из 1863. годинe, која приказује руске бродове укотвљене у њујоршкој луци.

Тада су, наиме, две руске ескадриле спречиле енглеско и француско мешање у амерички грађански рат на страни сепаратистичких држава Југа. Петрушев је поручио да је тиме желео да подсети да Русија и Сједињене Државе могу да буду пријатељи и да сарађују.

Реч је о догађају из историје америчко-руских односа који је сасвим остао у сенци дуге и дубоке историје сукоба две суперсиле.

Од Крима до Крима

Русија је 1863. године пролазила кроз тешка времена. Ране проузроковане поразом у Кримском рату још нису зарасле. У Кримском рату 1853-1856, Руском царству супротставила се коалиција Британског, Француског, Османског царства и Краљевине Сардиније.

Разлози за рат били су повезани са намерама Русије да, користећи све веће унутрашње противречности у Османском царству, помогне одвајање балканских територија од њега, углавном настањених православним народима. Велика Британија и Аустрија су се томе успротивиле. Лондон је, поред тога, настојао да истисне Русију са црноморске обале, Кавказа и Закавказја.

У критичној фази рата савезници су успели да концентришу велике снаге војске и морнарице на Црном мору. То им је омогућило да успешно искрцају десантни корпус на Крим, нанесу низ пораза руској војсци и након једногодишње опсаде 11. септембра 1855. заузму Севастопољ.

На кавкаском фронту руске трупе су деловале успешније. Али претња Аустрије и Пруске да се придруже рату приморала је Русију да прихвати наметнуте мировне услове.

Париски мировни уговор, потписан у марту 1856. године, захтевао је да Русија врати Османском царству све територије заузете у јужној Бесарабији, код ушћа Дунава и на Кавказу, и било јој је забрањено да има морнарицу у Црном мору. Русија је била озбиљно ослабљена и привремено је изгубила утицај у црноморском региону.

Ипак, Русија покушава да не „падне на колена“. Млади цар Александар II је фебруара 1861. потписао манифест о укидању кметства.

Ситуација у Русији је и даље била под лупом Уједињеног Краљевства и Француске, које се нису држале по страни када је јануара 1863. у западним провинцијама Руског царства избио пољски устанак.

Племићко-католичке вође устанка залагале су се за обнову независне Пољске „од мора до мора“. Као одговор на побуну, руски цар је послао трупе на територије обухваћене немирима, што би се данас звало „операција за обнову уставног поретка“. Априла 1863, Лондон, Париз и Беч упутили су протестну ноту Александру II, коју су затим подржале Шведска, Италија и Шпанија.

Европска дипломатија није могла да пропусти шансу да још једном притисне Русију, а забринутост над судбином пољског народа била је само изговор. „Не могу се од енглеске, француске, а још више аустријске владе, очекивати искрене симпатије за патњу Пољака“, писале су америчке новине „New York Daily Tribune“, 1. маја 1863.

У јуну 1863. европске силе су послале другу ноту у Санкт Петербург и затражиле сазивање међународног конгреса ради решавања пољског проблема.

Европске силе у Америчком грађанском рату

У том тренутку, кабинет Александра II донео је, модерним језиком речено, „асиметричну“ политичку одлуку. Одлучио је да пошаље две групе руских ратних бродова на две обале Северне Америке у којој је већ две године буктио грађански рат.

У складу са наредбом руског цара Александра II од 25. јуна 1863. године, две руске ескадриле су послате на обале Америке. Прва, под заставом контраадмирала Лесовског, послата у Њујорк, имала је 6 бродова, а посада је бројила 3.000 људи. Друга ескадрила под командом контраадмирала Поповa, коју је чинило 6 бродова и 1200 официра и морнара, послата је у Сан Франциско.

Историчари се не слажу о разлозима због којих је Санкт Петербург послао две ескадриле руске морнарице на атлантску и пацифичку обалу Сједињених Држава, али многи сматрају да је влада Александра II тиме желела да у великом стилу реши задатке политичке и војно-стратешке природе мењајући однос снага не само унутар Сједињених Држава, већ и шире.

Русија се на овај корак одлучила, сматра се, као на превентивну меру у случају избијања рата са Великом Британијом и Француском, пошто су водеће европске силе тада већ отворено претиле Санкт Петербургу могућом војном интервенцијом због пољског питања. У том случају, руске ескадриле могле би да постану ефикасно средство за блокирање непријатељских морских комуникација у близини америчке обале, као и за започињање операција против енглеске трговачке флоте.

Такође не треба заборавити да су се до тада између Русије и Сједињених Држава развили врло пријатељски и поверљиви односи. Неутрална и добронамерна позиција Вашингтона током Кримског рата била је високо цењена у Санкт Петербургу.

Руски министар спољних послова, а касније канцелар Руске империје, кнез Горчаков с тим у вези је написао: „Симпатије америчке нације према нама нису јењавале током читавог Кримског рата и Америка нам је пружала, директно или индиректно, више услуга него што се могло очекивати од силе која се држи стриктне неутралности“.

С друге стране, раних 1860-их претња влади америчког председника Линколна нису биле само побуњене јужне државе, већ и Лондон и Париз, који су у Америчком грађанском рату тражили своје интересе подржавајући Конфедерацију.

Велика Британија је направила интригу и признала је Конфедерацију Америчких Држава, што је помогло да се повећа њен међународни легитимитет, а у лето 1863. године ескадрила од 5 бродова из флоте краљице Викторије стигла је у канадску луку Екмолт, показујући спремност да подржи противнике федералних власти у Вашингтону.

И Француска је играла своју геополитичку игру са својим плановима за суседни Мексико, подржавајући отцепљене америчке државе и тајно снабдевајући снаге Конфедерације оружјем.

У Америчком грађанском рату само је Русија, уз Швајцарску, безусловно подржала Север. 

„Руска политика према Сједињеним Државама је одлучна и неће се мењати у зависности од курса било које друге државе“ саопштио је руски министар иностраних послова Горчаков. „Пре свега, желимо да Америчка унија опстане као неподељена држава... Русији су упућени предлози да се придружи плановима интервенције. Русија ће одбити све предлоге ове врсте.“ 

Политички, терен за ову операцију пружала је и чињеница да је Русија, која је управо укинула кметство, у Грађанском рату у САД стала на страну Севера који се борио против Југа за укидање ропства.

Цела операција изведена је у најстрожој тајности, да би се 24. септембра 1863. руска ескадрила адмирала Лесовског усидрила на доковима Њујорка, а 27. септембра друга ескадрила под командом адмирала Попова стигла у луку Сан Франциска.

Све указује да је најважнији задатак америчке експедиције руских ратних бродова био „истицање заставе“, како војна дипломатска пракса назива подсећање противника на своје присуство и спремност за акцију. Руски планови су добро функционисали, а калкулација се показала тачном: антируска коалиција је потпуно пропала. 

Русофилија у Америци

Америчко јавно мњење топло је поздравило присуство руских морнара у америчким лукама. Били су окружени интензивном пажњом америчких званичника и јавности.

Боравак бродова руске морнарице на америчким обалама обележиле су и прославе, свечане церемоније и балови. Руски изасланик у Сједињеним Државама Стекља писао је Горчакову: „Наши поморски официри и даље су предмет свеопште пажње. Генерално, становници се такмиче у својој жељи да угосте наше морнаре.“

„Ваша екселенцијо, већ из новина наравно знате с каквим нас осећањем примају овде“, писао је новембра 1863. контраадмирал Попов руском министру морнарице Крабеу. „Петог овог месеца град Сан Франциско организовао је бал у знак опште наклоности цару и Русији, који ће у аналима Сан Франциска остати као највеличанственији на обали Тихог океана.“ 

Занимљива чињеница је да је Николај Римски-Корсаков, будући познати композитор, био члан руске посаде, који је у ескадрили Лесовског служио као млади везиста. „Наша ескадрила овде је примљена пријатељски, до крајњих граница. Они долазе до нас, чак и даме, да изразе задовољство што смо у Њујорку“, јављао је Корсаков.

Резултати интервенције

Скоро 9 месеци руски бродови били су на америчким обалама. Крајем јула 1864. године, када је Санкт Петербург сматрао да су циљеви мисије испуњени, заповедницима ескадрила наређено је да напусте америчке воде и врате се кући.

Политички резултати боравка руске морнарице у Сједињеним Државама оцењени су у обе престонице као више него успешни.

Могућност блокирања осетљивих трговинских поморских комуникација Енглеске и Француске омогућила је кабинету Александра II да заузме тврђи став у односу на западноевропске силе. Као резултат тога, „пољско питање“ је уклоњено са међународне агенде. До лета 1864. побуна у западним областима Русије је угашена.

С друге стране, на прекретници Америчког грађанског рата, ескадриле са којих су се вијориле заставе Руске империје играле су за Вашингтон улогу гаранта безбедности и одвраћања страног мешања. У политици понекад није потребно да пушка пуца; довољно је да је напуњена и усмерена на непријатеља.

Током боравка руских поморских снага у Америци, федералне снаге оствариле су значајне војне успехе, ауторитет Линколнове администрације се повећао и ојачао је међународни положај земље.

Опроштајни банкет

На опроштајном банкету организованом у част Русије у Бостону 7. јуна 1864, речено је: „Руска ескадрила није са собом понела никакво оружје или гранате за сузбијање побуне, оне нам нису потребне, али са собом је донела више од тога: осећај међународног братства, моралну подршку... Русија се показала као наш мудар, чврст и поуздан пријатељ.“

Амерички државни секретар Севарда је оценио: „Иако је руска флота дошла из својих разлога, значај њеног присуства био је у томе да убеди Енглеску и Француску да је дошла да заштити Сједињене Државе од њиховог мешања.“

У америчкој амбасади у Санкт Петербургу приређен је пријем за руске морнаре који су се вратили, и секретар америчке амбасаде Берг тада је рекао: „Између Сједињених Држава и Русије постоји пријатељство над којим нема сенке лоших успомена. Није тешко замислити огромне предности које таква политика може пружити свим владама света.“

Сматрајући се дужном Русији, америчка влада је 1866. године одлучила да у Русију пошаље „посебну депутацију“ како би изразила захвалност Сједињених Држава руском цару и народу на помоћи пруженој слањем руских ескадрила на њене обале.

Данас, 160 година касније, ове речи нестварно звуче: у контексту данашњих америчко-руских односа, тешко да може и да се замисли да су оне икада размењене између ове две велике силе.

Што је састанак Доналда Трампа и Владимира Путина ближи, светска јавност се са много више жара бави самим местом овог дуго ишчекиваног сусрета него оним о чему ће председници САД и Русије на Аљасци разговарати. А када је већ тако, зашто не подсетити како је политичка историја ове територије, која је све до шездесетих година деветнаестог века припадала Русији, најдиректније повезана са нашим исељеницима.

О тој вези је у својим календарским, рококо записима за овај портал својевремено писао Мухарем Баздуљ, на себи својествен начин осветливши лик и дело Мајка Степовића, последњег територијалног гувернера Аљаске пре него што ће ова 3. јануара 1959. године постати четрдесет и девета америчка савезна држава.

Наиме, Вилијам Сјуард је 1867. године купио Аљаску Сједињеним Америчким Државама за седам милиона и две стотине хиљада долара, али ће проћи још деведесет две године пре него што ће Аљаска формално постати део САД. Тадашњи гувернер Аљаске био је унук Марка Стијеповића који је из Рисна кренуо пут Америке, муж Далматинке Матилде, рођене Баничевић, и таст легенде НБА кошарке Џона Стоктона

Шездесет и шест година касније, на некадашњој руској територији којом је једно време управљао овај потомак Бокеља, састаће се двојица владара који својим делањем увелико остављају дубок траг у историји човечанства.

Њихов сусрет на Аљасци је лепа прилика и да се подсетимо и 2021. године, када је свет ишчекивао да ли ће се и где срести Путин и Бајден. Тадашња неизвесност нас је била подстакла да се позабавимо давним и егзотичним посетама највиших политичких представника две највеће светске силе селима и градовима СССР-а и САД.

На том вртоглавом путовању у богату историју детанта књижевна имагинација уопште нам није била потребна, јер је оно што се приликом ових посета заиста дешавало било и остало достојно најбољих страница из опуса Михаила Булгакова, Марка Твена, Владимира Сорокина или Томаса Пинчона.

Амерички Захарије Трнавчевић

А прича почиње са Хенријем Е. Воласом, америчким потпредседником у периоду од 1941. до 1945, за време мандата председника Френклина Д. Рузвелта, који је својим ауторитетом и политичком моћи можда могао да спречи и употребу атомске бомбе и избијање Хладног рата, те да односе између Запада и Истока уведе у знатно помирљивије воде. Иронија Воласове судбине је у томе што га је управо посета СССР-у пред крај Другог светскот рата коштала даље политичке каријере. 

Хенри Егард Волас рођен је 1888. године на фарми у америчкој држави Ајова, у породици агронома и политичара, која је, између осталог, деценијама издавала Воласов фармер, у то време најпопуларнији амерички часопис посвећен пољопривреди. Волас је и сам дуго био сарадник и главни уредник часописа и може се рећи како је његова животна преокупација била стална потрага за најразличитијим унапређењима процеса обраде земље и узгајања стоке и живине. Из жеље да на сваки начин помогне пољопривредницима проистицале су све његове остале активности, укључујући и политички ангажман.

Воласи су били републиканци, а Хенријев отац Хенри Кантвел Волас обављао је дужност државног секретара за пољопривреду у администрацијама председника Хардинга и Кулиџа од 1921. до 1924, када га је смрт затекла на радном месту.

Управо је неодговорно понашање потоњих републиканских администрација према све већим проблемима у којима се налазила америчка пољопривреда Хенрија Воласа натерало да се приклони Рузвелтовој идеји о потреби за коренитим економским реформама познатим као „политика Њу дила“, те да на изборима 1932. прво подржи демократског кандидата, а да почетком наредне године уђе у Рузвелтов кабинет и постане државни секретар за пољопривреду.

Унутрашња светлост

Упоредо са преданим радом на реформи америчке аграрне политике, Волас је трагао за новим научним достигнућима у агрономији, али и за религијском „унутрашњом светлости“. Прва потрага га је, између осталих успеха на том пољу, учинила једним од оснивача прве фабрике хибрида кукуруза у свету.

Друга потрага је била мање успешна, јер га је интересовање за теозофију (чланови овог езотеричног религијског покрета су, између осталих, били и Вилијам Батлер Јејтс, Пит Мондријан, Ерик Сати и Томас Едисон!) довело до сликара и мистика Николаја Константиновича Рериха.

Рерих је својим оријенталним мистицизмом Воласа залудео толико да му је овај, упркос оштрим противљењима својих сарадника, поверио руковођење научном експедицијом која је 1934. године, о трошку америчке владе, послата у тзв. Унутрашњу Монголију и пустињу Гоби, где је поред осталог требало да се бави ботаничким истраживањима, прикупи семена биља које спречава уништавање плодних слојева земљишта и пошаље их у Америку. Рерих се током трајања експедиције отео било каквој и било чијој контроли, бавећи се својим пословима и наводно тражећи егзотичне лековите биљке. Волас је након фијаска експедиције морао и писменим путем да се одрекне свих веза са Рерихом.

И док је ток ове шеснаестомесечне азијске експедиције (у којој је, ко зна, можда учествовао и Корто Малтежанин?!) пратио из Вашингтона, Волас је до избијања Другог светског рата и сȃм радо предузимао дугачка путовања по САД и Мексику, обилазећи села и градове возом, аутомобилом, често и коњском запрегом. Превасходни разлог ових екскурзија била је жеља да се обиђе што више фарми и плантажа, где се сусретао са „индивидуалним пољопривредним произвођачима“, с којима је размењивао агрономска искуства.

Чудан свет политике

Међутим, у лето 1940. године Волас је кренуо на велику предизборну турнеју, јер је, упркос противљењима многих делегата, на конвенцији Демократске странке одржане у Чикагу номинован за потпредседничког кандидата. Френклин Делано Рузвелт се, због ванредних историјских околности изазваних Хитлеровим експресним покоравањем већег дела Европе, на овим изборима кандидовао за свој трећи мандат.

Начин на који је Волас учествовао у предизборној кампањи представљао је право освежење за бираче. Издвајала га је пре свега неконвенционалност у комуникацији са обичним светом, а био је и први амерички политичар који се бирачима (то се десило на једном скупу у Новом Мексику) обратио на шпанском језику.

Након што је Рузвелт обезбедио трећи мандат, Волас је изјавио како је током предизборне кампање много путовао и да се сусрео са много занимљивих људи и потом додао како ипак није навикао на такав начин живота и да му је свет политике чудан.

Само три недеље након што је постао потпредседник, Волас је поново отпутовао у Мексико, да би присутвовао инаугурацији новоизабраног мексичког председника Камача. Путовао је са својом супругом, у сивом плимуту и возачем којег му је доделио Стејт дипартмент. За разлику од фијаска Рерихове азијске експедиције, ово Воласово путовање се претворило у прави тријумф америчке спољне политике, јер је захваљујући својим непосредним приступом и обећаном помоћи тамошњим пољопривредницима, успео да Камача приволи на формирање снажног панамеричког савеза против Немачке и њених савезника.

Све се то дешавало пре јапанског напада на Перл Харбур.

Век обичног човека почиње атомском бомбом

Улазак Сједињених Држава у Други светски рат Волас је видео и као развојну шансу за америчку пољопривреду, али се у својим ауторским текстовима и говорима залагао за идеју да се након победе над фашизмом свет уреди на праведнији начин и започне „век обичног човека“. Из тих размишљања су се родили и први обриси онога што данас знамо као Организација Уједињених нација. Али, упоредо с размишљањима о начинима на којима ће свет функционисати када „избије мир“, Волас је као члан најужег Рузвелетовог окружења од првог дана био упознат са тајном мисијом израде атомске бомбе.

А размишљајући о свету после победе над фашизмом, Волас је у њему, без било каквих идеолошких ограда, тражио и место за СССР, а то се није свиђало пре свега Черчилу. И док се код нас и даље воде полемике о опсегу умешаности британске обавештајне службе у организацију и реализацију великих мартовских демонстрација након којих је Немачка бомбардовала Београд и окупирала Југославију, са сигурношћу можемо да кажемо како је у елиминисању Воласа као потенцијалног кандидата за Рузвелтовог наследника кључну улогу одиграла МI6. О томе је лично сведочио чувени писац Роалд Дал.

Аутор светски познатих романа Гремлини и Чарли и фабрика чоколаде прво је био ратни пилот, али након што је оборен у Грчкој, постаје агент британске тајне службе која га 1942. шаље  у Вашингтон, где је успео да се спријатељи и са Елеонором Рузвлет, док је са Воласом играо тенис и одлазио у дугачке шетње. Према Воласу је гајио велику наклоност, али се никако није слагао са његовим идејама о томе како би после Хитлеровог пораза требало да изгледа слободни свет. „Био је диван човек, али идеалиста и исувише невин за овај свет.“

Искористивши ове Воласове особине, Дал је успео да дође до нацрта његовог памфлета у ком је изложен предлог америчке послератне политике у Пацифику, који никако није ишао на руку Британцима.

Путовање у СССР на које ће Волас кренути крајем маја 1944. године само ће помоћи и Черчилу и домаћим противницима тако широкогрудог схватања спољне политике да у корену сасеку и саму помисао на идеју да би такав човек једнога дана могао да постане председник САД.

Међутим, пре него што је отишао на путовање које ће, испоставиће се, запечатити његову политичку каријеру, Волас је у марту 1943. кренуо на турнеју по земљама Латинске и Јужне Америке. Током наредних пет недеља прешао је скоро дванаест хиљада миља. Путовао је користећи обичне комерцијалне летове и инсистирао да његови домаћини изоставе све протоколе и забораве на било какав посебан третман.

Слетао је и узлетао двадесет и четири пута, а говорио је на скуповима којима је знало да присуствује и по стотину хиљада људи, колико се било окупило у главном граду Чилеа. Ова турнеја је забележена као тријумф Воласове личне дипломатије. До његовог повратка у САД, десетак латиноамеричких и јужноамеричких земаља је објавило рат Немачкој.

Годину дана касније, Волас је полетео пут Сибира, ниједног јединог трена ни не помисливши на оно што и вама сигурно прво падне на памет када чујете, или изговорите име овог непрегледног азијског пространства – а то су логори.

Волас је тог 20. маја 1944. кренуо на путовање чије је главно одредиште, заправо, била Кина, и дипломатска мисија чији је циљ био да покуша да расплете тамошњу компликовану војно-политичку ситуацију и приволи Чанг Кај Шека на тешњу сарадњу са САД.

Председник Рузвелт је невољно пристао на ову Воласову идеју. Његово здравље било је све крхкије, у току су биле последње припреме за савезничко искрцавање у Нормандији, а није далеко била ни предизборна конвенција Демократске странке на којој би делегати требало да му повере и четврти председнички мандат.

На крају је попустио, али је ипак одговорио Воласа од намере да своје путовање на исток започне посетом Москви, а да након Сибира и Кине одлети и до Аустралије и Цејлона. Посета Москви и сусрет са Стаљином би, рекао му је Рузвлет, било фатално за његову даљу политичку каријеру, док је летење над јужним Пацификом било исувише ризично.

И тако је Волас кренуо на пут са кога ће се вратити педесет дана касније, пред сам почетак предизборне конвенције у Чикагу. И иако се неће сусрести са Јосифом Висарионовичем, као поклон својим домаћинима ће, поред педесет пилића, семена бундеве и осталих ђаконија, понети и Стаљинов портрет рађен радиоактивном бојом, која светли у мраку.

Потпредседник на Колими

Припремајући се за пут, Волас је чак успео да научи и нешто руског, којим се заиста и служио током бројних сусрета са становништвом Сибира. Путовао је транспортним авионом „Скајмастер“, који је током ове мисије прелетео двадесет и седам хиљада миља и провео у ваздуху више од 135 сати. С њим су у Сибир и Кину кренули Џон Н. Хазард, стручњак за совјетско право и уједно преводилац за руски језик, Џон Картер Винсент, дипломатски саветник при једној америчкој мисији у Кини, Овен Латимора, стручњак за Кину који је говорио монголски језик, и још три војника. Авионом је управљао пуковник Ричард Т. Најт.

Сем авионом, Волас је током посете Сибиру путовао и колима, возом, па чак и бродом. Током скоро четири недеље, колико је провео на територији СССР-а, успео је да обиђе двадесет и два града, међу којима су се нашли и Велкал, Иркутск и некадашња Алма-Ата, данашњи Алмати. Један од градова које је Волас посетио био је и Магадан, административно седиште „Далстроја“, совјетског привредног гиганта који се, између осталог, бавио и експлоатацијом рудника злата. Оно што Волас није знао јесте да се под тим именом заправо крио систем логора у области реке Колиме, у којима је током страшних година Стаљиновог терора своје кости оставило на стотине хиљада људи.

Совјетске власти су се пажљиво припремале за Воласову посету, а о томе сведочи обимна преписка коју су у вези с тим водили главни човек „Далстроја“ Иван Никишов и шеф НКВД-а Лаврентиј Берија, а која је редовно достављана на увид Стаљину и министру иностраних послова СССР-а Молотову. Ова преписка је очито уродила плодом, јер је Волас током своје посете срцу логорске цивилизације на Колими видео оно чега нема, дакле сретне и задовољне раднике и сељаке који живе у правој идили, а није видео оно што је Магадан заправо био – место непојмљиве људске патње и до танчина разрађен логорски механизам.

Ништа од онога што је Волас у тој области видео није, дакле, било стварно. Једино што совјетске власти за ову прилику нису изградиле Потемкинова села, већ су пред посету америчког потпредседника уклонили на десетине стражарских осматрачница које су биле подигнуте дуж друмова. Уместо кула-стражара и изгладнелих логораша, Волас је на сваком кораку сусретао задовољне сељаке, док му је при сваком оброку сервирано обиље хране. Тако је посетио и једну фарму свиња, где је разговарао са симпатичним, руменим девојкама којима је поставио неколико питања у вези са начином на који хране свиње, али су се девојке непрестано симпатично смејуљиле, јер су у ствари радиле у администрацији „Далстроја“ и о свињогојству нису имале појма.

Амерички посетиоци су током трајања посете гошћени преко сваке мере. Где год би био организован банкет, ручак, вечера или закуска, столови су се повијали под најразличитијим делицијама које су довлачене ко зна одакле само да би Волас закључио оно што је у својој књизи Совјетско-азијска мисија и закључио – како се у Сибиру живи сјајно!

Филмски маратон

Ипак, совјетски функционери су задрхтали када је на једном од тих кермеса Волас, након што је пажљиво осмотрио богату понуду, упитао нешто свога преводиоца. Нешто је, изгледа, ипак недостајало! Убрзо се испоставило да је потпредседник САД пожелео да попије чашу млека.

Логораши за време његове посете Колими, а нарочито Магадану, нису пили млеко, али макар нису морали да излазе на тешки, робовски рад. Затвореници су током тродневне посете административном центру „Далстроја“ држани под кључем, али су им зато све време пуштали филмове. Тако се посета америчког потпредседника „Аушвицу без крематоријума“ претворила у необични филмски маратон о којем би, сваки на свој начин, сигурно имали шта да кажу Данило Киш, Борислав Пекић, Булат Окуџава или Владимир Војнович.

Није познато које су филмове током Воласовог боравка на Колими гледали житељи архипелага Гулаг, али је врло брзо по његовом повратку са овог бизарног путешествија постало јасно да ни Рузвелт, ни многи други политичари и други утицајни људи у САД не желе једног таквог „сањара“ за наследника већ добро болесног председника. Интересантно је да му је у почетку много више замерано на дипломатском фијаску који је доживео у Кини, али је убрзо по објављивању књиге у којој је описао своје педесетодневно путовање по Сибиру и Кини морао и писмено да се извињава што је пакао на земљи видео и приказао скоро као рај.

Спуштање гвоздене завесе

У међувремену, Френклин Рузвелт је умро и његово место заузео је Хари Труман, који је употребио атомску бомбу и тако окончао Други светски рат. У првим данима после трагедија у Хирошими и Нагасакију Волас је предлагао да се сва научна сазнања о атомској бомби поделе са СССР-ом, али је ова његова идеја глатко одбијена.

Волас се на наредним председничким изборима појавио као кандидат треће, независне струје, али упркос масовној подршци на предизборним скуповима, није успео да значајније угрози Труманову позицију. Може се рећи да је његов политички концепт био једна од првих жртава постистине и лажних вести. Америка, хришћански свет, али ни Русија нису били спремни да прихвате овог „сањара“ као алтернативу лидерима који су намеравали да светом и даље владају по већ добро опробаном рецепту.

Тако се Волас повукао на своју фарму, а Хладни је рат почео да греје срца јастребова са обе стране гвоздене завесе.

Иако све завађенији и све ближе ивици новог светског сукоба, високи политички функционери двеју супротстављених страна ипак нису сасвим дигли руке од међусобних званичних посета.

Тако је прво у лето 1959. у Москву допутовао амерички потпредседник Ричард Никсон, да би већ у септембру, на позив америчког председника Двајта Ајзенхауера, у двонедељну посету САД стигао Никита Хрушчов.

Никсон лети у Москву

Хрушчов је у званичну посету САД позван грешком!

Криза изазвана његовим ултиматумом западним силама да се у року од шест месеци повуку из Берлина била је на врхунцу када су му на дачу донели позив председника Ајзенхауера да посети САД, не би ли у директним разговорима покушали да нађу излаз из тренутне ситуације. Мало је рећи да је Хрушчов био изненађен позивом, али ништа мање није био изненађен ни Ајк. Писмо, истина, јесте срочено у Стејт департменту, али је требало само да послужи као нека врста подсетника званичницима који би својим совјетским колегама овај позив саопштили усмено, тражећи заузврат Хрушчовљеве видне уступке на конференцији која је ускоро требало да се одржи у Женеви. Хрушчов је позив прихватио и изразио жељу да током посете проведе десетак дана у обиласку САД.

Ајзенхауер је за све ово сазнао тек када му је стигао одговор из Москве. Због бирократске аљкавости администрације мораће да трпи највећег непријатеља у сопственом дворишту и глуми љубазног домаћина!

Председник је за овај превид индиректно кривио свога заменика, Ричарда Никсона, који је крајем јула 1959. требало да оде у раније уговорену посету Москви, где се у то време одржавала Америчка национална изложба, на којој су амерички привредници совјетским грађанима приказивали најновија достигнућа најмоћније светске индустрије.

Ајзенхауер је Никсона примио на дан његовог поласка за Москву. Још једном је поновио своју огорченост због начина на који је доведен пред свршен чин а онда замолио Никсона да се током разговора са Хрушчовом понаша мирољубиво и снисходљиво, а да саму посету САД ни не помиње. Никсон је, међутим, имао друге планове, јер је хтео да одлазак у непријатељско гнездо медијски искористи за предстојећу председничку кампању у којој ће се наредне године наћи наспрам Кенедија.

Тако је свет добио прву политичку телевизијску дебату, и то у колору!

Кухињска дебата

Након званичних разговора, Хрушчов и Никсон су са својим свитама отишли до сајамских павиљона у парку Соколники, где је управо била отворена Америчка изложба. Пратила их је армија домаћих и страних новинара, што су и Хрушчов и Никсон искористили да започну међусобно надмудривање. И док су њих двојица током обиласка изложбе размењивали углавном шаљиве аргументе у корист социјализма и капитализма, присутни представници америчких фирми су овај догађај видели као јединствену прилику да рекламирају своје производе.

Тако се у Хрушчовљевим рукама у једном тренутку нашла и флашица пепси-коле (челници „Кока-коле“ су сматрали да им се не исплати учешће на изложби), да би се високи гости потом нашли у ентеријеру најновије америчке кухиње, где је, атмосфера међусобног надгорњавања достигла врхунац. На крају су Хрушчов и Никсон стали и пред камере америчких телевизија и у импровизованом студију одржали петнаестоминутну дебату, која је остала позната под називом „кухињска дебата“.

Пре него што су почели размену аргумената о предностима и манама два супротстављена друштвена уређења, совјетски премијер и амерички потпредседник су се договорили да дебата буде емитована истовремено на совјетској и америчкој телевизији. Три америчке ТВ станице су се, међутим, оглушиле о овај договор и током исте вечери емитовале снимљени материјал. Совјетска телевизија је „кухињску дебату“ емитовала два дана касније, у касном вечерњем термину и углавном без превода онога што је Никсон говорио.

Све време Никсонове посете СССР-у амерички новинари су покушавали да од потпредседника добију потврду онога о чему се међу њима све гласније шушкало. Да ли то Хрушчов долази у посету Сједињеним државама?

Никсон им је одговарао дипломатски увијено.

Хрушчов је то чинио на себи својствен начин.

Након што се Никсон вратио са четвородневног кратког обиласка СССР-а, било је договорено да се преко државне телевизије обрати совјетском аудиторијуму. И док је он у америчкој амбасади писао говор, Хрушчов је изразио жељу да разгледа боинг 707 којим је Никсон допутовао у СССР. Са собом је био повео и конструктора авиона Андреја Николајевича Тупољева, од кога је у шали тражио да добро запамти како изгледа амерички авион, не би ли после украо неке идеје. Потом је прихватио да попије виски, а онда изјавио како су Совјети конструисали бомбардер који може да лети до САД и да се врати назад у земљу без иједног слетања ради допуне горива.

„А да ли бисте волели да летите до Америке без слетања у овом боингу?“, упитао га је амерички репортер.

„У овом или у неком другом“, одговорио му је Хрушчов.

„А када?“

„Када за то дође право време“, рекао је Хрушчов уз загонетан смешак.

Јер, скоро сви детаљи његове посете САД били су већ уговорени.

ТУ-114 слеће у Америку

Хрушчов ће стићи у Вашингтон, где ће му у Белој кући бити приређена свечана вечера. Потом ће отпутовати у Њујорк, где ће се обратити Генералној скупштини ОУН и потом посетити гроб Френклина Рузвелта. Затим следи одлазак у Лос Анђелес, где ће ручати са филмским звездама „Твенти сенчери фокса“, док ће у Сан Франциску посетити седиште компаније „Ај-Би-Ем“. Потом ће одлетети у Ајову, свратити до Питсбурга и најзад стићи у Кемп Дејвид, где ће разговарати са Ајзенхауером. Совјетски амбасадор у Вашингтону је током усаглашавања садржаја посете у итинерер све време покушавао да убаци и посету совјетске делегације Дизниленду, али су га Американци уверавали да ће се то већ моћи уредити на лицу места.

Као својеврсни дизнијевски одговор на ово оклевање америчких власти да комунистичког вођу припусте у царство дечје маште, Совјети су само четрдесет сати пре Хрушчовљевог доласка у Вашингон лансирали ракету која је успешно стигла на Месец.

Према проценама директора Еф-Би-Аја Едгара Џона Хувера, најмање двадесет и пет хиљада Американаца је било спремно да изврши атентат на Никиту Сергејевича Хрушчова. Ипак, америчка јавност је у првој посети једног совјетског вође видела и шансу да се забави и... изрекламира.

Када је објављено да ће Хрушчов посетити САД, Стејт департменту су почели да се јављају из најразличитијих делова земље, нудећи совјетском вођи гостопримство. Тако су се за домаћине, између осталих, јавили и градски оци Москве у држави Ајдахо и Варшаве у Мисурију. Џез трубач Луј Армстронг је предложио да Хрушчов обавезно посети неки џез клуб.

Једна жена из државе Мисисипи је свом новорођеном дечаку, иначе њеном осмом детету, дала име Никита, а Национални институт за хемијско чишћење је објавио да ће током боравка совјетске делегације бесплатно третирати њихову гардеробу.

Делегација је била бројна, а прилика за флекање напретек.

Хрушчов је у посету САД повео целу своју породицу, супругу Нину, сина Сергеја (25) и кћерке Јулију (44) и Раду (30), са којом је на пут кренуо и њен супруг Алексеј Адзубеј, уредник дневника Известија. У делегацији су били и бројни саветници, званичници и чланови обезбеђења. Међу њима су били и писац Тихог Дона Михаил Шолохов, те Туповљевов син, као лична гаранција славног авио-конструктора да ће са летом огромног ТУ-114 бити све у најбољем реду.

Ова грдосија је у јуну те исте године већ слетала на вашингтонски аеродром, и Американци нису могли да пронађу довољно високе степенице за толики авион, па је Хрушчовљев заменик Козлов морао да се на писту спусти низ ватрогасне мердевине. Проблем са степеницама је решен до 15. септембра 1959. године, када је у послеподневним часовима авион у коме је био Никита Хрушчов са својом свитом слетео на писту војне базе Ендрјуз.

Хрушчову, за разлику од Воласа који је, припремајући се за посету Сибиру учио руски, није падало на памет да учи енглески. Тешко је ипак поверовати да га је од свега што би могао да види у САД истински једино интересовао Дизниленд.

Према неким непоузданим изворима, човек који је на ХХ конгресу КПСССР у тајном реферату пред делегате изнео део прљавог веша Стаљинове страховладе, наводно чак није знао шта је то уопште Кемп Дејвид, па му је лакнуло када је схватио да је реч о Ајзенхауеревој дачи. Обавештајних података о САД сигурно му није недостајало, а припремајући се за ово историјско путовање, можда је читао шта су о највећој капиталистичкој земљи својевремено писали Максим Горки или Иљф и Петров.

Приземном Америком

Горком се Америка уопште није свидела. Боравио је у њој на самом почетку двадесетог века и о томе оставио неку врсту новинарских записа. У њима је, на пример, Њујорк називао градом Жутог Ђавола.

Иљф и Петров су, лако је претпоставити, били много ведрији. Они су 1936. аутомобилом прокрстарили северноамерички континент од Источне до Западне обале и назад. Шта су на том путовању доживели, шта су све видели, описали су у књизи Приземна Америка, која је код нас објављена у издању Накладног завода Хрватске већ 1946. године, у преводу Елзе Долић. Овај сатирични путопис може да се чита и као својеврсна совјетска верзија култног романа На путу једног од хероја битничког покрета Џека Керуака, који је код нас први превео Војислав Деспотов, а на чије романе подсећају и Воласова посета Колими и Хрушчовљева нада да ће једнога дана видети Дизниленд.

И док је Хрушчов на Америчкој изложби у Москви попио пепси-колу, творци Остапа Бендера су након устезања напослетку ипак попустили и пробали кока-колу. Отпили су гутљај, уздахнули и закључили како кока-кола „заиста освјежује грло, узбуђује живце, лијечи уздрмано здравље, ублажује душевне боли и чини човјека генијалним, као што је био Лав Толстој.“

За разлику од Горког, Иљфа и Петрова, који су се, по пристајању брода у њујоршку луку, изгубили у лавиринту блокова улица Велике јабуке, Хрушчова је на аеродрому сачекао председник Ајзенхауер, који се потом некако сместио на задњем седишту отвореног линколна између свога нежељеног госта и његове супруге.

Хрушчов на малом екрану

Дуж петнаест километара пута између војне базе и Беле куће њих је видело скоро 200.000 љубопитљивих људи који их нису ни поздрављали нити су негодовали. Хрушчов ће у својим мемоарима (који су у Русији објављени много година након што су штампани на западу!) касније записати како је „народ само стајао и гледао у нас као да смо неки чудаци“.

ТВ пренос ових првих сати посете Никите Хрушчова САД гледала је у своме дому у Ајови и двадесетпетогодишња Моника Ларсон, да би њу и њену четворомесечну усвојену ћеркицу Кимери Ен, у нападу беса, голим рукама задавио надарени студент математике и физике Бери Мекдоналд. Он је своме адвокату након хапшења рекао како је осетио потребу за убијањем док је гледао Хрушчова на малом екрану.

Већини Американаца се, међутим, свидело оно што су видели на телевизији. Никита Сергејевич је био талентовани политичар који је умео да очас посла скрене на себе пажњу сензације жељних америчких новинара. „Одмах сте могли да осећате његову привлачност“, рекао је сенатор Хенри Кебот Лоџ, амбасадор САД при ОУН, кога је Ајзенхауер задужио да буде Хрушчовљев пратилац на његовој америчкој турнеји. „Био је рођени политичар. – човек који би, да се нађе у просторији пуној непознатих људи, кроз неколико сати успео да придобије већину њихових гласова.“

Када је ово изјавио, Лоџ сигурно није мислио на чланове Националног удружења америчких стоматолога, који су свој годишњи конгрес у њујоршком хотелу „Валдорф Асторија“ одржавали у исто време када је на исто место из Вашингтона стигао совјетски вођа. Градоначелник Њујорка и представници Стејт департмента су руководству зубарског удружења упутили писмо, љубазно их замоливши да своју пленарну седницу заказану за 17. септембар не одрже у великој балској сали овог хотела, већ у неком другом адекватном простору који ће им град обезбедити, јер би на том месту требало да се одржи велики банкет у част високог госта из СССР-а. Амерички зубари се, међутим, нису дали. Одбили су молбу, отписавши градоначелнику да су они одавно резервисали и уредно платили најам велике балске дворане и да их уопште не итересује што у њој сад треба да једе тамо неки комуњара. Пријем у Хрушчовљеву част је тако одржан у балској дворани оближњег хотела „Комодор“.

Како Хрушчов није видео Дизниленд

И тако је током две недеље обиласка САД први човек прве земље комунизма час дочекиван са изливима искреног гостопримства, час праћен изливима још искреније нетрпељивости. Шампион оваквог приступа несумњиво је био градоначелник Лос Анђелеса, који на вечери приређеној у Хрушчовљеву част својим оштрим, нимало дипломатским обраћањем испуњеним репрезентативним примерима, како би се то данас рекло, говора мржње умало није изазвао међународни скандал невиђених размера. Овде је Хрушчов показао како уме да буде трпељив и толерантан, иако је имао сасвим довољно разлога да прекине посету и свет уведе у још дубљу кризу.

А за све је могао да буде крив не тврдоглави и непристојни градоначелник Града анђела, већ – Дизниленд!

Тог истог дана, у филмском студију „Твенти сенчери фокса“ Хрушчов се сусрео са великим бројем холивудских звезда. Тамо су га, између осталих, сачекали Едвард Џи Робинсон, Џуди Гарланд, Шели Винтерс, Гари Купер, Ким Новак, Дин Мартин, Џинџер Роџерс, Кирк Даглас, Тони Кертис, За За Габор, Лиз Тејлор, Хенри Фонда, Френк Синатра, Дејвид Нивен, Морис Шевалије, Чарлтон Хестон...

Овај последњи је разменио неколико речи и са Михаилом Шолоховом, рекавши му да није прочитао ниједну његову књигу, али јесте неке одломке. Увређени Шолохов му је узвратио како је и он видео неколико одломака из Хестонових филмова.

Ипак, било је и глумаца који су одбили да се нађу у Хрушчовљевом друштву. Међу њима је био и будући председник Роналд Реган, који је изјавио да „верује како делити са неким хлеб у друштву указује на међусобно пријатељство“, те да он према Хрушчову не гаји било каква пријатељска осећања.

И Мерлин Монро је прво одбијала да дође, али из студија су упорно наваљивали да промени одлуку. Речено јој да је Америка у свету позната по кока-коли и Мерлин Монро и то јој се свидело. Онда јој је саветовано да дође одевена што је сензуалније могуће, али да са собом не поведе мужа, јер је у то време Артур Милер био под истрагом Конгресног комитета за неамеричке активности, због оптужби да је комунистички симпатизер.

Након што се после сусрета са Хрушчовом вратила кући у Њујорк, Мерлин се поверила својој служавки како је руски вођа дебео и ружан и како му је лице пуно брадавица, те како је све време разговора с њом режао.

Потом је закључила: „Ко би уопшпте хтео да буде комуниста кад би имао таквог председника?“

Разочарана је била, али не колико и Мерлин, и Хрушчовљева супруга, након што је током дружења са холивудским звездама, сазнала да им из безбедносних разлога ипак неће бити омогућено да посете Дизниленд. Када је то рекла Синатри, овај се нагнуо ка Дејвиду Нивену и дошапнуо му: „Јебеш пајкане, реци маторој да ћемо ти и ја после да их водимо тамо.“

Синатра и Нивен ипак нису остварили ову намеру.

Хрушчов је прешао преко увреда градоначелника Лос Анђелеса и, све у свему, лепо се провео у Америци. Разговори у Кемп Дејвиду нису донели неки нарочити напредак у разрешењу берлинске кризе, али су се двојица лидера договорили да ће се и даље договарати.

Током тих разговора, Ајзенхауер је Хрушчова питао да ли би можда желео да после погледају неки филм.

„Ако је неки добар, што да не.“

„А какве филмове највише волите да гледате?“

„Вестерне“, рекао је Хрушчов и испричао како је Стаљин, кад год је имао времена, гледао вестерне.

Гледали су Шејна.

Револуција у Америци

И док одјавна шпица само што није кренула преко овог помало монтипајтоновског геополитичког калеидоскопа неких давних дана који никако да прођу, треба рећи како се тих дана у московској Правди појавила карикатура на којој Мики Маус каже Паји Патку како њих двојица изгледа представљају претњу за све оне који посећују Америку.

У једним локалним америчким новинама је пак објављено како Хрушчов на својој страни има преко десет милиона америчких малишана којима исто не дају да иду у Дизниленд.

Овај највећи и најчувенији забавни парк на свету можда је касније посетио Хрушчовљев син Сергеј, који је 1991. године са својом супругом емигрирао у САД, где је предавао о теми Хладног рата на Универзитету Браун и где је у јуну 2020. извршио самоубиство у својој осамдесет и четвртој години.

Његов отац је умро 1971, у својој дачи.

 Никита Хрушчов се вратио у САД већ у септембру 1960. (само што је овога пута допутовао бродом), где је на заседању Генералне скупштине ОУН, којој су присуствовали и Ј. Б. Тито, Насер и Фидел Кастро (који је одржао четворосатни говор), из протеста ударао ципелом у микрофон, али овога пута није напуштао Њујорк.

Тако испада да је од свих њих, једино Хенри Волас видео Дизниленд, и то на Колими.

Овде би сада баш добро легла нека „опака“ Прилепинова реченица, мада нико не би имао ништа против ни неког Пушкиновог прозног одломка, макар се у њему говорило о расположењу господе на селу.

Па ипак, пре него што се на екрану појави THE END, имамо још толико времена да се подсетимо шта су још у својој књизи о Америци написали Иљф и Петров:

„У Америци никада неће бити револуције. Револуција ће у Америци почети за пар дана!“

Када им понестане добрих, оригиналних прича, холивудски продуценти посегну за успелим европским или азијским филмовима и сниме њихову америчку верзију. Тако је својевремено француски филм Никита Лика Бесона преснимљен у холивудску Тачку без повратка Џона Бедема, а мало је недостајало да и награђивана Клопка Срдана Голубовића добије холивудског рођака. Квентину Тарантину добрих и оригиналних прича никада није мањкало, али се у сваком његовом остварењу може наћи понека уснимљена сцена из омиљених му филмова.

Ове целулоидне парафразе и раније су умеле да узбуркају хоризонт очекивања његове бројне и верне публике, али је спрдање са ликом и делом Бруса Лија у Тарантиновом, за сада последњем, филму Било једном у Холивуду изгледа отишло предалеко. Ову филмску увреду нарочито тешко поднели су посетиоци биоскопских сала широм бивше Југославије, где обојица уметника заузимају почасна места у сложеној иконографији једне по много чему специфичне поп-културе, која је била и остала склона смештању странаца у саму срж домаћег поткултурног бића. Због тога се Тарантинов претходни филм Подлих осам може гледати и као једно од до сада најпрецизнијих уметничких тумачења механизама распада СФРЈ.

И управо зато би се творац Петпарачких прича пред домаћом публиком у потпуности искупио за вређање Бруса Лија када би, зашто да не, снимио римејк партизанског филма Доктор Младен.

Филм Мидхата Мутапчића из 1975. године, снимљен по сценарију Радета Башића (који је и аутор Стојановићеве биографије), са Љубом Тадићем и Павлом Вуисићем у главним улогама, ни из данашње перспективе не спада у групу великих промашаја некадашње заједничке кинематографије.

Законитости једног оригиналног филмског жанра и начин на који је прослављени партизански командант са Козаре изгубио живот били би, међутим, сасвим довољни да се аутор Проклетника заинтересује за судбину овог народног хероја, омиљеног лекара, тенисера и старијег брата вајара Сретена Стојановића, о којима би и један Бернардо Бертолучи пожелео да сними телевизијску серију.

Дечаци из Младе Босне

Конспирација се испоставља као кључна реч у причи о младости браће Младена и Сретена Стојановића, рођених у Приједору, у свештеничкој породици чији је последњи представник овог позива био управо њихов отац Симо.

Међу књигама богате библиотеке Младена Стојановића налазило се и Свето писмо попа Симе, у коме је, на четвртој страни, његовом руком написано: „И роди ми се син Младен 7. априла 1896. године.“

Две године касније родио се Сретен, а поп Симо и Јованка (такође из свештеничке породице) имали су осморо деце и отац је намеравао све да их одшколује. Тако се, након основне школе коју је завршио у Приједору, Младен 1906. године уписао у сарајевску гимназију, да би 1907. гимназијско школовање наставио у Тузли, где му се наредне школске године придружује брат Сретен.

Из тог времена сачувано је и ово њихово писмено обећање дато оцу, које се и данас чува у меморијалном музеју у Приједору:

Добро учили јесу, али је њихово владање, макар из персепктиве аустријских окупационих власти, било далеко од доброг, јер су обојица били чланови „Тајне ђачке организације“. У почетку је то било претежно литерарно удружење, али се у време када су браћа Стојановић постали њени чланови караткер деловања био знатно изменио. И даље се читало много и о прочитаном бивали састављани реферати, али су уместо књижевних тема сада расправљали о равноправности жена, о Енгелсовим радовима посвећеним пореклу породице...

И док је један од гимназијалаца осталим члановима организације реферисао о железничким тарифама у Босни и Херцеговини, Младен Стојановић је одржао предавање „О здрављу народа“. Носио је лептир-машну и црни шешир са широким ободом, који је у то време био знак напредности. Био је висок и леп младић. Дотетераност му пристајала.

Друштво из „Златне моруне“

При крају текста „Млада Босна“, писаног поводом обележавања четрдесетогодишњице почетка Првог светског рата, Сретен Стојановић је, написао и ово:

„То је било чудно време, кад су деца, узвишеношћу свога духа понела у славу родитеље, збунила жандаре, препала судије и тешко забринула стару монархију.“

У пролеће 1912. године, Младен Стојановић постаје члан тајне националистичке организације „Народна одбрана“, чији су чланови били организовани по тројкама.

Након завршетка шестог разреда гимназије, он, уместо да отпутује у Приједор, не обавестивши родитеље, тајно одлази у Србију, до које је путовао што пешице, што возом, што лађом.

Стигавши у Шабац, Стојановић се заклиње на сабљи мајора Мите Павловића и постаје члан организације „Уједињење или смрт“. У Београду проводи време у кафани „Златна моруна“ на Зеленом венцу, где се среће са Гаврилом Принципом и Мустафом Голубићем. Потом одлази у Врање, где у војној касарни, са осталим омладинцима пролази једномесечну војничку обуку под командом српског четничког војводе Војина Поповића Вука. Вежбало се руковање пушком, пиштољем, бомбом. У Младеновој групи били су и Хасан Ребац и Мустафа Голубић.

Стојановић се у Босну вратио умешаваши се међу мостарске матуранте, који су били на екскурзији. Са овом групом је путовао и Владимир Гаћиновић, који се враћао из Швајцарске. Када се крајем августа најзад појавио у Приједору, Младен Стојановић је укућанима одушевљено причао о незаборавном путовању са Гаћиновићем од Шапца до Босанског Брода.

 „Чујеш, мали“, рекао му је у једном тренутку Гаћиновић и загрлио га: „Лези на моје крило и одмори мало уморну главу.“

И док је Младен Стојановић наставио школовање у тузланској гимназији, његов брат је због организације ђачког штрајка прешао у Београд, где се у „Златној моруни“ састајао са комитама и ђацима из Босне и Херцеговине:

„Једног дана сретну ме пред 'Албанијом' код сата Принцип и Грабеж и упитају ме да ли мој брат Младен и Тодор Илић још станују у нашем старом стану у Тузли“, пише Сретен у својим сећањима. „Када сам ја потврдно одговорио, они ми рекоше да би желели да преноће  тамо јер не би хтели да их Швабе виде, а хоће мало да сврате у Босну. Када сам их питао за правац путовања, одговорише да иду код Грабежа у госте на Пале. Ја сам, по њиховој жељи, написао у Тузлу отворену карту брату, и та је карта после нађена и теретила ме као учесника у атентату, али сам касније ослобођен те сумње.“

Младен Стојановић је са групом ђака и професора Тузланске гимназије ухапшен само шест дана након Сарајевског атентата, током трајања матурских испита. Сретен је вест о Фердинандовом убиству чуо у Приштини, где је био са групом матураната Прве београдске гимназије:

 „Ујутро смо отишли у Косовску Митровицу где смо са војском провели време весело играјући коло и певајући песме; после смо, у редовима, прошли поред аустријског конзулата демонстративно певајући Хеј Словени.“

Потом су кренули за Београд, не би ли се пријавили у добровољце. У Куманову им је ватрени говор држао млади Прока Јовкић (Нестор Жучни), песник који се вратио из Америке да 1915. умре у Нишу, од последица тифуса.

Уместо да их упишу у добровољце, вође организације „Народна одбрана“ босанским ђацима поручују да се што пре врате кућама, чиме ће скинути сваку сумњу са умешаности српских власти у атентат. Милан Прибичевић је том приликом Сретену чак рекао како од рата неће бити ништа, те да ће по повратку можда бити ухапшени, али да ће им потом школа чак признати и изостанке.

Иако га је директор Прве београдске гимназије одговарао од намере да се врати кући, Сретен Стојановић је послушао Прибичевића. Ухапшен је чим је прешао у Земун.

„Мала паприка“ и Зеница блуз

Аустријске власти су у кратком времену похапсиле све чланове тузланске „Тајне средњошколске организације“ и потом покренуле детаљну истрагу, која се ослањала на обиље заплењених  докумената који су, између осталих, тешко теретили обојицу Стојановића.

Сретен је био аутор већ помињане дописнице брату у којој се помињу Принцип и Грабеж, док је, код Младена, између осталог, пронађен нацрт манифеста, који је настао као његова прва реакција на Сарајевски атентат, и у коме, између осталог пише:

„Љубимо хероје наше: Јукића, Жерајића, Дојчића, Цабрињу, Планиншћака, Принципа, јер су они пророци нације, јер су они нација! Синови једне Југославије!... Долазе пророци Нације, долазе пророци Југославије. Прислушните сви како вам јаче куцају жиле и како вам јаче струји крв, то је говор Слободе! Будите сви пророци Нације и она ће срећна бити, јер је вријеме да пророштво среће Нације буде истинито! Пророци долазе! Наставите стазу њихову, да не замре крв у жилама народа овог. О свијетли, о велики, синови пророци Југославије!“

Због ових редова, Младен Стојановић је током истраге боравио у самици тузланског затвора, али је, по сведочанству својих другова, и ту држао до уредности. У знак протеста био је пустио дуге бакенбарде, које је држао уредно и редовно се бријао.

Након пораза аустријске војске на Колубари, затвореници су због страха власти од могућег продора српске војске у Босну и Херцеговину премештени у бањалучку Црну кућу, у коју су пре њих били затварани Васо Пелагић и Петар Кочић.

„Црна кућа је била санаторијум за нас“, написао је Сретен Стојановић у аутобиографији. „Заједно смо били по собама, кључари су били наши људи, а грађанство се организовало да нас добро почасти... Врхунац је био када смо основали лист Мала паприка. Лист је штампан у нашој соби а умножавали смо га помоћу индига. Уживали смо док смо га писали. Имали смо новости из казнионе, новости споља, чланке, старе и нове вицеве. Једна страна била је посвећена карикатурама које сам ја правио.“

Након десет месеци пребачени су у Бихаћ. Чекајући суђење у злогласној Кули, подигнутој за турскога вакта, ђаци су успели да направе један број „Алманаха“. Младен Стојановић је приложио своје песме и један есеј, док су ликовне прилоге били дело брата Сретена и Косте Хакмана.

На суђењу одржаном у Бихаћу у другој половини септембра 1915. године Младен Стојановић је осуђен на шеснаест, а његов брат Сретен на десет година тамнице. Оковани у ланце, осуђеници су из Бихаћа возом спроведени у Зеницу, на издржавање казне.

Првих неколико месеци провели су у „стакленој кући“, делу казнионе који је имао делимично стаклени кров. Боравили су у самицама и био је им је забрањен и најмањи контакт са осталим осуђеницима. У самицама су се налазили разбоји, на којима је сваки сужањ морао да истка између дванаест до петнаест метара тканине дневно.

Младену Стојановићу је најтеже падала забрана сваког разговора и усамљеност. Био је физички пропао, чему је, сем лоше исхране, највише утицао робовски рад на разбоју. Сретен Стојановић је увидео да би га тај рад могао коштати и живота, те се упорно чинио невештим. И док су остали осуђеници свакога дана исткали и по петнаест метара платна, он би једва успео да уради метар, највише два.

Најзад су их распоредили по мајсторским радионицама. Младен је почео да оправља ципеле, док је Сретен допао столарске радионице, где је убрзо на видело изашао његов резбарски дар. Најзад им је било дозвољено и да читају, али се сва лектира састојала из Светога писма, Речника француског језика, те дела америчког филозофа Емерсона Репрезентанти људског рода у преводу на немачки језик.

У јесен 1917. године стигла је амнестија. Сретен Стојановић је са собом у Приједор понео табакеру на којој је изрезбарио српске сељаке који играју коло. Испоставиће се да ће му то отворити врата студија вајарства у Бечу јер је београдски лекар Ђурица Ђорђевић, одушевивши се овим његовим радом који је видео одмах после завршетка рата, решио да о своме трошку школује талентованог младића.

У међувремену су обојица Стојановића морали на регрутацију. „Ја и мој брат смо се споразумели да од нас двојице може само он да буде спасен од војске, а ја никако“, пише Сретен Стојановић и потом описује како се Младен све време лекарског прегледа жалио на повреду ноге, док је он одмах изјавио како се осећа потпуно здрав и спреман за војну службу.

Тако се Младен вратио кући у Приједор, док је Сретен послат у логор Босанске друге регименте у Лебринг, у Штајерској. Ту је на све начине успевао да избегне војне дужности, да би најзад успео да дезертира и преко Приједора стигне у Загреб, у коме га је дочекао брат Младен. Сретена преко веза смештају у болницу, што је први корак ка ослобађању од војне службе.

Попут Мелкиора Тресића у роману Киклоп Ранка Маринковића, Сретен се одлучује на самоизгладњивање, не би ли га отпустили из војске због неухрањености. У биографији наводи како му је успевало да не једе и не спава и по пет дана, а потом описује свечани дочек нове 1918. године у кафани „Гранд“ на Илици:

„Када се угасила светлост, музика је засвирала Хеј, Словени, а ми смо то дочекали са урнебесним клицањем. Светлост се упалила а ми смо још певали. У кафани је био велики број аустријских официра који су се збунили оваквим дочеком Нове године, али су пристојно устали и дочекали завршетак песме, а ми смо тражили да се понови и запевали смо. Када смо натерали музику трећи пут, официри су се успротивили.“

Срце пошљедњег дива

Сутрадан је објављен први број књижевног часописа „Књижевни југ“, чије су уредништво чинили Иво Андрић, Нико Бартуловић, Бранко Машић и Владимир Ћоровић, кога су у јуну заменили Милош Црњански и Антон Новачан. Ту су своје радове, између осталих, објављивали Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Антун Барац, Исидора Секулић, Сима Пандуровић, Алекса Шантић...

У осамнаестом броју часописа, објављеном 18. септембра 1918, изашла је песма Младена Стојановића „Болани Дојчин“. 

Писан на размеђу дубоког сумрака угњетелачке колонијалне империје и првих наговештаја зоре државног уједињења Јужних Словена, овај младалачки сонет ће се поетским варирањем судбине јунака из истоимене јуначке народне песме испоставити као готово поовска слутња трагике Стојановићевог краја.

Али, између јесени деветсто осамнаесте и пролећа четрдесет и друге чекале су га двадесет и четири године испуњене пре свега – чињењем добра.

Са Мустафом у Бечу

У Сремској Митровици Младен са групом другова учествује у разоружавању аустроугарских јединица, потом се у Загребу уписује медицину.

Прво је становао у згради факултета, потом у једном собичку дворишне зграде у Влашкој улици. Одбио је да прима краљевску стипендију. Био је вредан и добар студент, па му је др Перовић као демонстратору поверавао веома озбиљне задатке. Исти професор га је више пута слао у Беч, са овлашћењем да може службено да посећује бечки Анатомски институт и присуствује часовима анатомије професора Фердинанда Хохштетера. Тамо се поново срео са Мустафом Голубићем и одмах укључио у активан рад удружења југословенских студената.

Према сећањима чланова овог удружења, на једном од митинга прво је говорио Мустафа Голубић, који је свој говор почео речима: „Краљ Александар је злочинац!“ Међу последњима је иступио Младен Стојановић и осудио режим који је на смрт осудио Алију Алијагића, атентатора на министра полиције у влади СХС Милорада Драшковића.

У Бечу је у то време био и његов брат Сретен Стојановић, који је успешно студирао вајарство. Младен након завршетка студија медицине почиње да ради у Закладној болници у Загребу, а потом у сарајевској болници на Кошеву, а млади уметник одлази у Париз, где на чувеном „Салону независних“ 1921. године излаже скулптуре Мој отац и Моја мајка и добија добре критике.

Дружи се са Милом Милуновићем, Славком Воркапићем, Бергсоновом кћерком...

„Бергсон је имао глувонему ћерку која је радила са нама. Тешко је говорила, била је ружна, али сјајно чељаде, племенито и паметно. Мене је свуда вукла и претила ми прстом када би ме видела са девојкама. Био сам код њих; упознала ме са оцем који ми рече да му стално о мени причају, а ја сам му рекао да му је ћерка диван друг.“

Среће и Исидору Данкан.

„Шаљапин пева, Исидора Данкан игра и ви имате карте јер њихови пријатељи седе са вама или моле да спавају код вас коју ноћ. Исидора Данкан, већ старија, дебела, окружена још дебљим Американкама, у малој гардероби препуној милионског накита зове ме да пођем с њом на вечеру код Американаца. Гади ми се, одбијам.“

Младен је ријечима лијечио

И док Сретен у Паризу живи као неки јунак романа Хенрија Милера, Младен Стојановић 1925. године у Загребу ради на састављању „Антологије модерне југословенске лирике“, заједно са Мирославом Фелдманом и Густавом Крклецом.

Рукопис су предали књижару З. В. Васићу, али антологија на крају никада није штампана. Према Крклецовим речима „остало до данас мутно зашто ʼАнтологијаʼ није објављена“. Говорећи о Младену Стојановићу, Крклец је рекао да је то био „најдивнији младић кога сам срео. Младен је био човјек какви ће људи бити.“

После двогодишње праксе, Младен Стојановић одлази да као лекар служи на острву Брач, у Пучишћима. Тамошњи народ га је брзо заволео и упамтио као младог и полетног лекара, спремног да свакоме помогне.

Почетком 1929. године умире му отац и Младен се враћа у Приједор, не би ли био уз мајку. Отвара приватну лекарску праксу, 1932. оснива и тениски клуб у Приједору, жени се, добија сина...

И све би то били подаци којима се потврђује сређени, материјално обезбеђен грађански живот током сезоне мира или година мирног живљења да нема оне друге стране међуратног периода доктора Младена. Јер, управо у тој деценији овај врсни дијагностичар почиње да остварује своје идеале, али и отворено наставља да се супротставља државном апарату, који својим бирократским делањем производи све израженије социјалне неједнакости.

А како се живи у првој земљи комунизма својим очима је видео Сретен Стојановић, када је 1928, заједно са својим пријатељем Драгишом Васићем, посетио Совјетски Савез и о томе у својим чланцима редовно извештавао читаоце тадашњих београдских „Новости“.

Приједорчани су често знали да кажу како „Младен лијечи ријечима и погледом боље него неки други скупим лијековима“. Бесплатно је лечио на стотине крајишких сељака, а када би га питали колико морају да му плате, он би одговорио: „Плаћено је, да си ти жив и здрав. Платио је газда Н. Н. Њему сам ја ударио тарифу. Има он више од тебе.“

Сиротињи је често давао и новац за лекове и за путне трошкове, а једно време је на железничкој станици имао и свога „агента“, чија је дужност била да сачекује сељаке који траже лекарску помоћ и да их спроводи до ординације.

У „Политици“ је 11. јула 1937. године објављена и ова кратка захвалница:

Бринуо је о здрављу љубијских рудара, које је здушно подржавао и помагао током великог штрајка 1940. године, предавао хигијену у приједорској гимназији и пред почетак Другог светског рата радио у железничкој амбуланти. Власти су намеравале да га склоне са тог места, али су железничари потписали петицију којом су захтевали да доктор Младен остане њихов лекар, јер они другога не желе.

Полиција је тридесет и осме претресла кућу Стојановића, у потрази за компромитујућим материјалима, али је мајка у последњем тренутку из докторових књига извукла тражене списе и сакрила их у њедра. Члан КПЈ је, међутим, постао тек 1940. године.

За то време, Сретен Стојановић се скрасио у Београду, где је прво био хонорарни наставник у Вишој педагошкој школи, да би 1937. године био изабран за професора Уметничке академије. Учествовао је у оснивању Српског културног клуба, али га је напустио 1941. 

„Иде Младен, води партизане...“

Априлски рат Младен Стојановић је са батаљоном у којем био распоређен провео у одступањима по Далмацији. По повратку у Приједор, усташке власти га нису хапсиле, али је на име гаранције да ће бити лојалан новим властима морао да положи сто хиљада динара.

Ухапшен је одмах након што је Немачка напала Совјетски Савез, а из затвора је побегао месец дана касније. Ево делова извештаја који је из приједорске котарске области послат усташком стожеру за Босанску Хрватску у Бањалуци:

„Ноћас, пол сата послије поноћи др Стојановић је пошао у заход, са горњег спрата у доњи, при чему га је слиједио стражар Решић Фехим. Кад су др Стојановић и стражар Решић сишли до половине степеница, тада је др Стојановић завикао 'Пожар', а Решић кад је видио пожар, повикао је на остале ухапшенике, ради гашења и спашавања – дочим је Стојановић искористио ту стрку ради пожара, па је унишао у заход и кроз заходски прозор непознато куда побјегао. Постоји темељита сумња, да је сламу сам др Стојановић запалио да изазове метеж и да то искористи у циљу да побјегне. За др Стојановићем је одмах поведена потјера, али до данас без успјеха. Стар 40 година, стаса високог, лице обло, очи црне, коса смеђа, браду и бркове брије. У случају ухићења да се под јаком стражом допрати овој области...“

Стојановић је након бекства из затвора отишао на Козару, где је током лета те прве ратне године био један од главних организатора народног устанка.

Злочини који су усташе већ увелико чиниле над српским становништвом на овом подручју и почетак одвођења људи у Јасеновац убрзао је формирање првих партизанских одреда. Крајем августа формиран је Козарски партизански одред, чији је први командант постао доктор Младен, а политички комесар Осман Карабеговић.

Одред је улази у отворене битке против немачких и усташких снага, а са сваком успешно изведеном акцијом, Младеновим партизанима се придруживало све више бораца, док је сам доктор израстао у народног јунака.

Крајем четрдесет прве године, када је по директиви Главног штаба партизанског покрета у Босни и Херцеговини са својим борцима са Козаре прешао у Подгрмеч, имао је густе црне бркове, који су се лагано и недисциплиновано расипали и повијали око усана. Носио је широки опасач, био увек утегнут и дотеран, а на опасачу су висили бомба „крагујевка“ и велики „парабелум“. Носио је стално доглед и футролу са секцијама, а на глави кожни качкет са звездом петокраком.

Пред њим је већ увелико ишла легенда о јунаку коме је народ веровао и о коме је певао. Како је народ Подгрмечја дочекао доктора Младена, сведочи Бранко Ћопић који га је тада и упознао:

„Чим је Младен прешао ријеку Сану и ступио на подгрмечко тло, дочекала га је шума барјака и непрегледна маса сељака и омладине. Око дубоко усјечене и кривудаве снијежне пртине, којом је Младен пролазио са својом пратњом, наџиџало се сила божја сељака и како Младен наилази, они занесено и побожно скидају шубаре и шкрљаке и стављају их под пазухо. У једној руци држе флашу а у другој чашу ракије – добродошлице. Нуде Младена и његову пратњу. Неки га дочекују са крухом и сољу и крсте се док му пружају комад погаче.

Младен стасита људина, војничког изгледа и корака, што се само на филму може видјети, широким покретом руке прихвата добродошлицу смјешећи се, а омладина избацује пароле и пјева. Прилазе му најугледнији домаћини, рукују се с њим и поздрављају га ријечима: 'Нек' си нам дошао, Обилићу наш!'“

На Стојановићево наваљивање, Бранко Ћопић почео је да пише и песме. „Бранко, треба да пјеваш“, рекао му је једном приликом у разговору и скренуо пажњу на мотив сељачке торбе о којем би и он, да је млађи, написао песму:

„Посматрао сам народ под Козаром како у торбама доноси храну и дарове борцима и понуде рањеницима. Видио сам свакојаких торби... брашњавих, изблиједјелих, млинарских. Видио сам лијепо извезене, свечаног изгледа торбе, које се у мирно доба ваде из ормана само кад се иде у походе, сватове и на славе. Видио сам излизане ђачке торбице и џакове од свега и свачега направљене и на љуту невољу скрпљене, које својом појавом упозоравају да је ту рат. Хиљаде торби на погрбљеним сељачким леђима, као симболи народне муке и невоље, али и ријешености да се истраје у борби, да се помогне своја војска, која нема ни магацина, ни конзерви ни млинова...“

Најважније војничке битке Козарски одред је извојевао у касну јесен 1941. године. Последња акција којом је командовао Младен Стојановић била је напад на школу у Турјаку 16. новембра. О току акције говори последњи извештај који је Стојановић као командант Одреда послао Главном штабу 21. децембра 1941:

Само три дана касније, усташке власти су за њим расписале потерницу:

Две издаје и предуго умирање

Партизани, међутим, нису увек успевали да владају ситуацијом на политичком плану. Као и на другим територијама на којима се народ дигао на устанак, и на ширем подручју Босанске Крајине односи између војника који су на капама носили црвену петокраку и војника са кокардама нису још увек били разјашњени.

Зато је на једном од партизанских војних саветовања одлучено да Младен Стојановић преузме команду над новоформираним јединицама и руководи консолидацијом стања у том делу Босне, где је све више бораца прелазило у четничке јединице. 

Један од његових задатака био је да покуша да постигне договор са устаницима предвођеним предратним учитељем Лазаром Тешановићем, који, према сазнањима партизанске команде, још увек нису били изабрали страну.

На ове преговоре је кренула колона од стотинак партизана, предвођених Младеном Стојановићем и потоњим генералом Костом Нађем, који је у својим „Ратним успоменама“ овако описао како су упали у заседу:

 „Пртина којом смо ишли поређани један за другим, вијугала је на југ. Кад смо прошли поред брда Липовац, километар северније од села, доктор Младен је изашао на чело колоне...

„Стој, ко иде?“

„Своји смо, партизани...“

У исти мах је праснула стражарева пушка, а онда из школе груну плотун. Младен је први пао, погођен у чело.“

У заседи је изгинуло дванаест бораца, а рањеници су након целодневне борбе извучени и пребачени у ратну болницу, у зграду школе у селу Јошавка. Младен Стојановић је смештен у оближњу кућу, домаћина Данила Вуковића, где га је неговала докторка Даница Перовић.

Стојановићев опоравак је текао добро и његови ратни другови су већ почели увелико да га посећују када је дошло до нове издаје. Обезбеђење болнице поверено је члану штаба Радету Радићу, који је одраније играо двоструку игру и није оклевао да одмах крене у акцију. Убедио је колебљиве борце и првој групи наложио да ликвидирају рањенике који су лежали у школи, другој да разоружа заштитницу штаба одреда, а трећој да оду до куће Данила Вуковића и убију Младена Стојановића.

Постоји више изјава сведока оног што се потом десило, међу којима су и сведочења починитеља злочина. Неки од њих су после рата осуђени на робију или на смрт, а неки су наставили да живе у Јошавки. Нема ту много рашомонијаде, јер је у свим верзијама рањени Младен Стојановић након драматичне ноћи и дана у ћебету изнесен из куће и убијен стотинак метара од ње.

Смрт доктора Младена 

О ономе шта се дешавало у кући Данила Вуковића у Јошавки 1. и 2. априла 1942, сведочила је докторка Даница Перовић. Изјаву је дала тек 1956. године у болници, где је лежала већ тешко болесна од рака:

Стојановићев ратни друг Раде Башић, који је написао докторову биографију и сценарио за играни филм Доктор Младен, посетио је Јошавку 1967. године:

„Био сам у кући Данила Вуковића, погледао собичак у коме је Младен рањен лежао. Собица је тијесна и ниска. Ту се Младен није могао усправити. Улазна врата изрешетана су мецима оне ноћи кад је Младен разоружан...

Бројао сам кораке пјешачећи од школе, гдје је била смјештена болница, до куће Данила Вуковића, гдје је лежао Младен. То је раздаљина од неких 700-800 метара. Као ратнику и војнику наметало ми се питање: како то да ни штаб одреда ни Оперативни штаб нису дошли на идеју да боље обезбиједе рањеног и непокретног Младена? Како се не сјетише да га пребаце у Крајину, у боље и сигурније услове лијечења?

Стајао сам неко вријеме крај потока Млинске Ријеке, недалеко од мјеста гдје је Младен стријељан. Жубор потока, уједначен и равнодушан, узнемири ме и наљути. Дан је био јулски. Брежуљци око мене осунчани. Ја мрачан и несрећан. Дрвеће је подсјећало на костуре, жбуње на празне лобање погинулих.

Зар је Младен морао ту и тако завршити...

Зажелих да се на овом мјесту више никад не нађем.“

Историја и легенда

Десетак дана након Стојановићевог убиства, одред којим је командовао званично је прозван Другим КНО партизанским одредом „Младен Стојановић“, а 7. августа исте године доктор Младен проглашен је за народног хероја.

По њему су после рата названа многа обданишта, школе и здравствене установе. Пре рата већински немачко село Букин код Бачке Паланке након рата је насељено колонистима из Босанске Kрајине, и у част др Младена Стојановића понело је назив Младеново.

У центру Младенова 1971. године подигнут је Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора 1941-1945. и Младену Стојановићу. На споменику се налази шесто имена палих крајишких бораца и натпис посвећен доктору Младену: „Поносном народу Босанске Крајине, ти си био вођа. Данас си његов понос и вечита легенда.“

Сретен Стојановић је преживео Други светски рат. Био је међу неколико оних који су у августу 1941. у окупираном Београду, ризикујући своје животе, одбили да потпишу „Апел српском народу“, у коме је јавно осуђен комунистички устанак у окупираној Србији и народ позван на поштовање окупаторског реда и мира.

Између осталог, Сретен Стојановић остаће упамћен као аутор споменика Младену Стојановићу који се налази у Приједору, споменика Његошу на Платоу Филозофског факултета у Београду и споменику Карађорђу на платоу испред храма Светог Саве и Народне библиотеке Србије.

А споменик је пре неколико година добио и војвода Лазар Тешановић, док једна улица у Бањалуци данас носи име војводе Радета Радића.

Оно што је највише карактерисало „кратки 20. век“ јесте склоност савременог човека да скрене у крајност. Потпуну, мрачну и несхватљиву. Управо из тог разлога, Ерик Хобсбаум овај период је назвао потпуно тачном синтагмом – „Доба екстрема“. Нацизам и све што се за његово време догађало представљало је врхунац тог екстрема.

Ратна победа са собом кроз историју носи могућност да се на освојеном простору ствари измене и креира потпуно нова стварност. Такве околности биле су на делу када је комбинација компаративних предности Вермахта и Луфтвафеа резултирала сувереним продором немачке армије у свим правцима Европе (1939-1941). Иза ових јединица следио је гломазан окупациони апарат, који је управо креирао ту „нову стварност“, спроводећи у пракси идеје националсоцијализма. Међутим, с обзиром на то да је нацизам у својој сржи имао креирање „животног простора немачког народа“, то је у пракси значило потпуну измену демографије европског континента – физичку ликвидацију, пресељење и свођење на минимални ниво развоја, у зависности од догме расистичке политике националсоцијализма и „вредности“ појединих народа. 

У пракси то је значило масовне злочине који су извршени над Јеврејима, Ромима, али и практично свим другим европским народима. Процес креирања „животног простора немачког народа“ имао је јасан циљ и потези нациста током рата говоре у прилог тези да су злочини вршени начелно у смеру који је овај план подразумевао. Милиони људи широм Старог континента су усмрћени и закопани у масовне гробнице. Међутим, након промене ратне среће, трагови ових злочина почињу да за Трећи рајх представљају баласт.

Постепено повлачење Вермахта, све јачи притисак Црвене армије и напредовање западних савезника у Африци, довео је ово питање у фокус врха нацистичке Немачке. Иако је још 1942. године у врху полицијско-безбедносног сектора Трећег рајха одлучено да све веће масовне гробнице у средњој и источној Европи морају бити уклоњене, прави замах ове акције кренуо је посебно након битака у Стаљинграду и код Курска.

Специјална акција 1005

Ова операција названа је „Специјална акција 1005“, и означена као државна тајна највишег ранга. На њено чело постављен је СС-пуковник Паул Блобел, са задатком да свугде где је потребно формира „Специјалне команде 1005“, које би организовале и ексхумацију и уклањање трагова злочина.

Лешеви су прво ексхумирани и спаљени у највећим концентрационим логорима, а затим се прешло на појединачна стратишта широм источне Европе. Све је функционисало тако што су формиране посебне јединице од припадника немачке Полиције безбедности и Службе безбедности (чији је најистакнутији део био Тајна државна полиција – Гестапо) и Полиције и поретка (задужене за вршење обезбеђења, патролирање и контролу).

Полиција безбедности је обезбеђивала логистику, давала практичне директиве и руководила, док је Полиција поретка вршила обезбеђење и спречавала прилаз грађанима. Само ископавање и спаљивање изводили су заробљеници, притвореници и разни други „принудни гробари“, осуђени на целодневни рад у ужасним условима, са катастрофалном исхраном и под сталном претњом смрћу.

Тако су Специјалне команде на различитим местима имале другачији обим, форме и динамику рада. Међутим, свима је заједнички био метод ископавање лешева, прављење ломача, спаљивање, мрвљење несагорелих костију, и на крају расипање пепела. Радиле су у календарски различитим фазама године, при другачијим временским условима и користећи различите врсте „помагала“ која би овај посао олакшала. Након што би ломача уништила лешеве, прелазило се даље, на следећу масовну гробницу или на наредно стратиште.

То је у пракси значило да након ексхумације у некадашњим масовним гробницама остаје мало конкретних трагова, односно тиме је испуњаван циљ Трећег рајха. Са друге стране, тајност ове операције, као и строга забрана приступа и ширења вести требало је да гарантује да информације о томе никада не угледају светлост дана. Ту је посебно важна чињеница да су „принудни гробари“ убијани након што обаве свој део посла или једноставно постану физички или психички неспособни за даље ископавање лешева.

Међутим, како су трагови на највећим стратиштима у источној и централној Европи нестајали, и како је Црвена армија напредовала према Балкану, у фокус Специјалне акције 1005 дошла је Југославија.

Bеома бројна, обимна и неприступачна стратишта у Независној Држави Хрватској определила су пуковника Блобела да свој задатак прво обави у окупираној Србији. На овој територији тачно се знало где леже лешеви жртава и колики је њихов број, као и то да се налазе на физички лако доступним теренима.

Стратиште у Јајинцима

Тако је, према закључцима послератне Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, ова акција започела почетком новембра 1943. године у Јајинцима.

Формирана је мешовита јединица од 48 људи из Полиције поретка и најважнијих представника немачке Полиције безбедности у Београду. Њима је на располагање стављен тзв. „одред смрти“ од око 100 принудних гробара јеврејске, српске, ромске и албанске националности.

Директан изасланик Блобела за ову операцију у Србији био је Вилхелм Темпел, који је организовао рад у пракси. Малобројни извори говоре да су ексхумација и спаљивање трајали у изузетно тешким условима зиме 1943/44 и продужли се све до почетка априла 1944. године.

Током тог периода по већ описаном принципу извршена је ексхумација и спаљивање неколико десетина хиљада лешева у Јајинцима. Након тога, ова Специјална команда извршила је исти задатак на неколико стратишта у Банату, после чега је исто обавила и у Нишу.

Међутим, без обзира на изузетно високу температуру ломаче, поједини делови костију, метални и гвоздени делови одеће, као и комади накита или златника које су притвореници скривали код себе, нису у потпуности сагоревали. Тако је у београдском случају дошло до једног изузетка.

Наиме, остаци с ломаче су просејавани кроз сито да би се из њих издвојили крупни делови. Ако би наишли на ствари од вредности или племените метале, нацисти су их издвајали у ковчег посебне намене, који је касније транспортован за Берлин.

Осим тога, гробари су морали ручно да уништавају несагореле зглобове или чвршће кости, што ипак није увек било могуће. Међутим, временом је количина несагорелих костију и других предмета постала врло обимна, па су немачки полицајци наредили да се све то утовари на камионе и одвезе из Јајинaца. За њихово одредиште одабран је рукавац реке Саве, наспрам Аде Циганлије.

Тачан датум када су остаци спаљених лешева транспортовани и избачени на обалу савског рукавца није познат, осим да се то догодило током пролећа 1944. године. Међутим, даља хронологија догађаја прилично је позната.

Морбидна „златна грозница“ на Чукарици

Наиме, око Духова исте године Чукарицом се пронела вест да на обали Саве, у близини насеља које се тада звало „Павиљони“, а директно наспрам Веслачког клуба „Београд“, грађани у великој гомили различитих предмета проналазе извесне количине – злата.

Према исказу сведока Миодрага Јанковића, гомила посмртних остатака првих дана је обухватала површину од отприлике три до четири метра ширине и четири до пет метара дужине. Такође, Јанковић тврди да је слој био дебљине око 30 центиметара и да су се у њему налазиле људске кости различите величине, затим зуби, шнале од каишева, женске укоснице, копче за чарапе, ексери од ципела, ножићи, мушки блокеји и други несагорели одевни предмети.

Међутим, сви сведоци се слажу да је међу овим посмртним остацима било и извесних количина злата и драгог камења. Односно, лица која су након рата дала исказ слажу се у ставу да је у овим несагорелим остацима био и већи број златних зуба, као и златника.

Интересантно је да сведоци говоре о томе да су златници, тзв. „наполеони“, били опшивени танким слојем лима, тако да савршено наликују обичном дугмету. То имплицира да су притвореници, пре него што су пошли путем затвора и логора, покушали да вешто прикрију златнике и тиме себи дају последњу наду у спас. Нажалост по ове људе, тај спас никада није стигао, а њихови опшивени златници постали су предмет интересовања окупацијом потпуно осиромашеног београдског грађанства.

Тако се већ након неколико дана кроз град пронела вест да се на Чукарици свакодневно проналазе велике количине злата. Људи су тамо похрлили, cведоци говоре да је их je готово у сваком тенутку током дана по остацима претурало 50 до 60, а Београдом се увелико причало да на Чукарици влада „златна грозница“.

Гласине и хистерија

Да је то изазвало свеопшту помаму говори и чињеница да је већ након пар дана, када је инжењер Бранивоје Нешић дошао да направи увиђај, гомила посмртних остатака била расута на, по његовој процени, преко 200 квадратних метара. Нешић такође сведочи да су људи након потраге на лесу силазили у Саву и претурали по посмртним остацима који су избачени у воду.

Као што то обично бива код прича о благу, причало се да су многи људи пронашли велике количине злата, али нико није смео да открије њихова имена. Прича је доживела невероватне и сасвим сигурно не баш истините размере, па се говорило да је током првих дана пронађено и по 20 „наполеонa“ и више десетина или стотина златних зуба дневно.

Сви који су били упитани одговарали су једноставно да нису пронашли ништа, пре свега из страха да ће пронађеног злата морати да се одрекну. Међутим, сведок Витомир Јовановић пренео је информацију да је лично видео београдске трговце златом који су читаву потрагу посматрали са стране. Након што би неко пронашао племенити метал, трговци су на лицу места испитивали његову чистоћу и одмах га откупљивали за кеш.

Све је попримило невероватне размере кроз причу о једној жени која је пронашла толико „наполеонa“ да их је препродала за 200.000 динара. Ако имамо у виду да је током окупације просечна плата једног чиновника била између 2.000 и 3.000 динара, то би значило да је ова госпођа тиме зарадила готово 100 месечних плата. Наравно, то је ипак мало вероватно, и можемо претпоставити да је заправо само плод свеопште хистерије коју је ова морбидна „златна грозница“ произвела међу Београђанима.

Доба екстрема

Епилог овог невероватног следа догађаја био је такав да је на крају колаборационистичка полиција поставила патролу која је грађанима забрањивала приступ лесу и приобаљу. Осим тога, након неколико дана количине злата су се исцрпеле, па се и интересовање нагло смањило.

Међутим, ова прича на видело је избацила неколико феномена. Наиме, нацистичка политика у окупираној Србији довела је до свеопштег друштвеног слома и кидања свих норми достојанственог грађанског понашања. Тако се дошло у парадоксалну ситуацију да су Београђани пет месеци пре ослобођења копали по посмртним остацима својих доскорашњих суграђана. To можда најбоље описује психозу у којој су грађани Београда живели под окупацијом.

У исто време, ова прича сама по себи представља парадокс који је само нацистичка политика могла да створи. „Доба екстрема“ добило је свој крајњи екстрем, а Београд једну неславну причу која је још једно сведочанство о животу у време рата.

Пре неколико година, током вечере са јапанским пријатељем, поменуо сам да никада нисам разумео логику јапанског напада на Сједињене Америчке Државе. Ако ништа друго, мислио сам, било би лакше, а можда и исплативије, да је Јапан напао Совјетски Савез, као што су то очекивали Џејмс Бернам и многи други крајем 1941. године. Мој јапански пријатељ ме је тада упутио на књигу „Номонхан, 1939: Победа Црвене армије која је одредила ток Другог светског рата“, а коју је написао амерички војни историчар Стјуарт Д. Голдман и објавио амерички Naval Institute.

Књига говори о две важне битке које су се водиле 1938. и 1939. године између Совјетског Савеза и Јапанског царства (односно његове Квантуншке армије која је контролисала Манџукуо, марионетску државу коју је Јапан 1932. створио у Манџурији). Те две битке познате су по местима где су се одиграле: Чангкуфенг (или Битка код језера Хасан) и Номонхан (или Битка на Халхин Голу), оба на граници између Манџукуoа и Монголије, која је тада била у војном и политичком савезу са СССР-ом.

Три поглавља Голдманове књиге посвећена су војној анализи и политичко-војним одлукама у вези с овим биткама, које је Голдман годинама проучавао углавном користећи архив Главног штаба Јапанске царске војске и мемоаре кључних учесника, а у мањој мери из војне архиве у Москви.

У оба сукоба, формално гледано, спор је био у различитом тумачењу разграничења између јапанске и совјетске стране, што је у стварности био само изговор за непријатељство. Прави разлози били су међусобна политичка некомпатибилност, сумњичавост и „испипавање“ друге стране како би се проверила снага противника.

Оба сукоба започела су нападом Квантуншке армије, која је деловала углавном самостално. Голдман говори о јапанској традицији „праведне војне непослушности“ (gekokujo, „владање одоздо“), по којој је Квантуншка армија била позната, а која је често доводила штаб Царске армије и јапанску владу пред свршен чин. У оба сукоба, Совјети су изашли као победници.

Битка код Номонхана није била мали сукоб: трајала је четири месеца (од маја до августа 1939) и однела је између тридесет и педесет хиљада жртава (погинулих и рањених), приближно подједнако на страни снага Јапана и снага СССР-а и Монголије. (У тај број, међутим, нису урачунати регрутовани Кинези, односно манџурски војници, чије жртве су Јапанци „заборавили“ да забележе.)

Најважнији део Голдманове књиге није опис самих војних операција (иако би неки љубитељи ратне историје могли уживати и у том делу), већ политичка реинтерпретација савезништава у Другом светском рату, делимично условљених управо исходом ове две битке.

Постоје две кључне реинтерпретације које Голдман наводи.

Прва тачка се тиче совјетске стратегије у Европи. Било да је реч о савезу са Англо-Французима или са нацистичком Немачком, она се не може посматрати искључиво у европском контексту. Совјетски Савез је био суочен са два непријатеља на супротним крајевима земље: са нацистичком Немачком на западу, с којом није имао заједничку границу, и са Јапаном на истоку, са којим јесте. И Немачка и Јапан су били совјетски идеолошки непријатељи и геостратешки конкуренти. Дакле, оно што се дешавало на истоку земље утицало је на оно што се дешавало на западу, а највише на Стаљинову одлуку да са нацистима у августу 1939. године потпише пакт о ненападању.

Друга тачка тиче се јапанске одлуке да нападне САД – што је био разлог због ког ми је пријатељ и препоручио да прочитам Голдманову књигу.

Тачка број 1: Као што знамо, Стаљин је истовремено преговарао са Британијом и Француском с једне, и са Немачком с друге стране. Стандардно објашњење је да су и западне силе и СССР покушавали да усмере немачки напад на ону другу страну. Стаљин је потписивањем пакта с Хитлером усмерио немачки напад ка западним силама, избегао рат с Немачком 1939. године, добио делове Источне Европе у оквиру споразума, и тако – стратешки гледано – донео исправну одлуку. Голдман се слаже с том оценом, али додаје и азијску компоненту.

Наиме, чланице Антикоминтернског пакта, Немачка, Јапан и Италија, имале су различите циљеве. Јапан је желео да се Немачка обавеже на рат против СССР-а уколико Јапан уђе у рат с Москвом, али Хитлер тада (1939) није био заинтересован за тај рат и није желео да пристане на ову обавезу. Али да је Стаљин тада склопио савез са западним силама, тврди Голдман, ништа не би спречило Хитлера да обећа помоћ Јапану – јер би СССР тим савезом већ био ангажован против Немачке.

Али, када је склопио пакт са Немачком, Стаљин је ослабио везе између Јапана и Немачке, и стога више није морао да страхује од рата не само на западу земље (што је стандардно објашњење), већ и на истоку, јер Јапан не би напао СССР без гаранције немачке подршке (што је Голдманов додатак).

Можда је најбоље да цитирамо самог Голдмана:

„Логика налаже да би Стаљин, у случају да је у том тренутку изабрао антифашистички савез са западним демократијама, преузео превелики ризик рата против Немачке. Чак и ако до великог совјетско-немачког рата тада не би дошло, Црвена армија би морала да буде концентрисана на западу земље. То би гурнуло Немачку у савез са Јапаном и могло би охрабрити Јапанце да започну напад на рањиви совјетски источни фронт. Опасност од рата на два фронта морала је бити избегнута.“

Наравно, све се то разматра из перспективе августа 1939. године. Ова калкулација се урушила у јуну 1941, али се није показала потпуно погрешном, јер Јапан никада није напао СССР.

Уместо тога, Јапан је напао Сједињене Државе. И ту долазимо до Голдманове геополитичке тачке број 2.

Два пораза које је Јапан претрпео у ограниченом сукобу са СССР-ом довели су до већег уважавања снаге Црвене армије од стране јапанске војске (иако је Врховна команда армије у почетку имала веома ниско мишљење о њој), затим до смањења политичког значаја Квантуншке армије (која је била „непокорна“ и најратоборнија према „Русима“), као и до појачаног јапанског фокуса на освајање Кине и пораз Чан Кај Шека.

Ово је, према Голдману, значило да је Јапан морао да крене „на југ“, а не „на север“. То је подразумевало освајање европских колонија у Азији које су припадале земљама већ пораженим од стране Немачке (француска Индокина и холандска Индонезија), или оним које су биле у смртној борби с нацистима и неспособне да бране своје азијске поседе (Велика Британија). У судбоносној одлуци, Јапан напада јужну Индонезију.

Тај потез је изазвао ембарго на нафту од стране САД-a, што је требало да паралише јапанску ратну машинерију за неколико месеци. То је, пак, учинило да даљи јапански напади и заузимање индонежанских нафтних поља, као и напад на САД, делују као разумни кораци.

Голдман овај мало познати сукоб између Јапана и СССР-а посматра као један од кључних делова слагалице коју су два режима морала да „реше“ између 1939. и 1941. године. Совјетско-јапански сукоб је додатно учинио да Стаљинов споразум са Хитлером изгледа још повољније из угла Москве, а судбински је преусмерио јапанска освајања ка југу. Можда Голдман понекад преувеличава значај Рата код Номонхана, али овај сукоб свакако заслужује много више пажње него што му политички историчари обично дају.

Ово је још важније сада, када рат у Европи има директне последице на геополитику у Азији. Можда зато није требало да нас изненади када је пре неколико дана кинески министар спољних послова експлицитно повезао исход рата у Украјини са ситуацијом у Источној Азији.

На тротоару једне од најпрометнијих новосадских улица, у Булевару Михајла Пупина, близу подземног пролаза и станице градског превоза, деценијама стоји један споменик. Не зна се шта је на њему интригантније – имена уклесана на ружичастом каменом постаменту, текст исписан архаичном варијантом немачког језика, или беле мермерне лобање на врху постамента које држе још једну плочу на којој се налазе пламтећа срца са исписаном речи: „Нераздвојиво.“

Шта овај споменик представља за већину пролазника представља непознаницу, као и да се испод њега налази гробница у којој су похрањени посмртни остаци јерменске породице Ченази и бројних Јермена. У непосредној близини споменика, на месту данашњег пословног комплекса, пре само шест деценија налазила и јерменска црква.

Први Јермени на Балкану

Тачних података о првим насељавањима Јермена на подручје Балкана нема. Највероватније се њихова сеоба са Кавказа на наше просторе десила током 10. и 11. века, након најезде Турака и пада тадашње јерменске престонице Ани у турске руке 1064. године.

Предање каже да су Јермени у Србију дошли на позив Светог Саве који је наводно био одушевљен њиховим градитељским подухватима. Они су тај позив прихватили и, опет по предању, саградили најпре манастир Витовницу у Браничевском округу. Ипак, овај манастир је настао знатно касније, крајем 13. века, за време краља Милутина, али у његовом подизању су заиста учествовали јерменски градитељи. О томе сведочи двојезична ктиторска плоча на манастиру, на којој пише:

„У име Оца и Сина и Светог духа ја Ладон Бабугов син подигох цркву у име светог Јакоба патријарха и Светог Петра апостола за спомен мој и родитеља мојих (…) в лето године јерменске 667.“

У каснијим предањима о Косовској бици помиње се и јерменски одред који је био део снага турске војске, али је током битке прешао на српску страну. Преживели припадници овог одреда после битке су се наводно населили у околини Сокобање, и ту основали манастир по имену Јерменчић. Ипак, како о томе не постоје материјални трагови, ова прича вероватно спада у домен легенди.

Прва јерменска колонија у Београду

Писани трагови о присуству Јермена на Балкану спорадични су све до 16. века, када се они појављују на историјској сцени као вешти трговци и занатлије. Први забележени истакнути чланови београдске јерменске заједнице су Аслан и Алпиар Багратуни, који су се у Београд доселили 1521, што се види из једног документа који се чува у јерменском манастиру у Венецији. У њему се наводи да су њих двојица обилато помагали јерменску цркву у Београду. 

Ова јерменска црква се налазила код Обилићевог венца, где су током археолошких ископавања пронађена три надгробна споменика из 17. века. Њихова изузетна уметничка вредност потврдила је мишљење о Јерменима као вештим каменоресцима и градитељима. Ове три плоче данас су изложене на отвореном на Калемегдану, у непосредној близини Републичког завода за заштиту споменика.   

Београдске Јермене и њихову трговачку и занатлијску вештину помињу разни путописци, међу којима и Едвард Браун, лекар енглеског краља, који 1699, у свој дневник са путовања Отоманским царством записује:

„Одсели смо код неког јерменског трговца, где нам је било удобно. Посетили смо и неколико других јерменских трговаца, који су поизграђивали лепе куће. Једна је имала чесму и лепо купатило и пећи; ту смо били добро почашћени кафом, шербетом и изврсним вином, какво даје суседна земља. Ови Јермени растурени су по свима трговачким местима и имају своју цркву у Београду.“

Верски раскол 

Више података о животу јерменске заједнице код нас потиче из прве половине 18. века, када је Београд био под Аустријом, и то услед верског раскола, између поклоника Јерменске апостолске цркве и тада новоформиране Јерменске католичке цркве.   

Наиме, хришћанство је у Јерменију дошло врло рано, а за званичну државну религију проглашено је још 301. године. Поред Коптске и Сиријске цркве, Јерменска апостолска црква је једна од цркава која је као основу своје верске догме прихватила монофизитство, односно учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска природа, за разлику од других цркава, утемељених у учењу о постојању две природе у Христу, божанске и људске. Устројство и верски обреди Јерменске апостолске цркве, као и Коптске и Сиријске, ближи су православној варијанти хришћанства, тако да се оне некада означавају као оријентално-православне цркве.

Раскол унутар Јерменске цркве наступио је у 17. веку, када је део јерменске црквене јерархије и верника, најпре у Пољској 1630, основао Јерменску католичку цркву, која је у богослужењу задржала јерменски језик и литургијске обреде, али је за врховног поглавара призналa римског папу. Године 1742. папа Бенедикт XIV је и званично прогласио Јерменску католичку цркву са седиштем у Либану. Временом је ова црква узела примат у јерменској емиграцији, док је у самој Јерменији до данас доминантна остала Јерменска апостолска црква.

Важан јерменски верски и културни центар почетком 18. века постао је манастир на острву Сан Лазаро у Венецији. Његов настанак се веже за јерменског монаха Мехитара Себастација. Након неуспелих покушаја да у Истанбулу реформише Јерменску апостолску цркву, Мехитар је са својим следбеницима признао папу за врховног поглавара, и 1701. године, са још 16 монаха, основао црквени ред који је по њему назван Мехитаристички.

Протеран из Истанбула, он се упутио најпре у Метонију на Пелопонезу где је основао манастир, а бежећи потом пред Турцима који су овај манастир уништили, на острву Сан Лазаро у венецијанској лагуни 1717. оснива јерменски манастир, познат као San Lazzaro degli Armeni, и у њему мисионарски центар, штампарију и болницу. Овај манастир је временом постао један од центара јерменске културе са библиотеком која данас броји преко 150.000 наслова.

Група монаха из Венеције потом 1773. прелази у Трст, где оснива штампарију за књиге на тзв. оријенталним језицима, да би се због Наполеонових освајања 1810. године преселили у Беч. Ту им је додељен један стари капуцински манастир за ново седиште, и добијају и дозволу за рад штампарије, која убрзо постаје једна од највећих у аустријској царевини.

Мехитаристи су развили разгранату мисионарску делатност. Још почетком 18. века послали су своју мисију на простор Балкана. У Београду су затекли Јермене под управом Јерменске апостолске цркве. 

На почетку је подела по црквеној основи међу београдским Јерменима била прилично оштра, што је условило и два богослужбена места у граду. Јерменски православци трпели су велике притиске како би прешли у Јерменску католичку цркву, а положај је у неким тренуцима био толико тежак да су православни Јермени радије бирали да оду назад у Турску, него да приђу другој цркви. 

А онда, године 1739. Београд освајају Турци, а Јермени, заједно са Аустријанцима и Србима, беже у Војводину. Остало је забележено да је јерменски свештеник Јаков Ерзерумски био тај који је уочи пада Београда успео да готово комплетну јерменску заједницу из Београда лађом пребаци Дунавом до Новог Сада. О драматичности тог тренутка сликовито говори писмо које је 28. јула 1739. написао јерменски свештеник Микаел Себастаци:

„Сви Јермени који су остали у граду и ја покушавамо да се избавимо одавде ако је икако могуће. Већ три дана Турци опкољавају а њихови (Аустријанаца) бродови су се скрили на безбедно место, подигли мостове и њихова војска је данас нестала. Сваког часа Турци јачају и на сваком кораку утврђују топове. Свакоме у граду је лице бледо као крпа а срце обамрло. Да вам је да видите ситуацију у граду: до сада није доспео ниједан куршум, а турско мноштво већ задаје огромни страх.“

Јермени у Војводини

По доласку у Војводину Јермени су добили готова сва верска права, али највећим делом у оквиру Јерменске католичке цркве, која је ускоро и постала једина јерменска верска заједница на овом простору.

Јерменска колонија је бројала око 150 чланова, и населила се на простору тзв. Петроварадинског Шанца, у близини Петроварадинске тврђаве, где су тада углавном живеле избеглице из Босне, Грци и Срби, да би им се касније придружили Немци. Искористивши повољну прилику, сви они заједно су 1748. успели да од царице Марије Терезије за своје насеље добију статус слободног краљевског града, и за то платитили 80.000 форинти. Град се од тада назива Неопланта, или у српској верзији – Нови Сад. 

Јермени у Новом Саду су постали познати као вешти трговци вуном, зачинима, кафом, шећером и племенитим металима, а касније су се насељавали и у другим крајевима Војводине, највећим делом у Банату, где је део богатих Јермена куповао велика имања. Стечено богатство улагали су у школовање нових генерација, па су до краја 18. века многи Јермени налазили посао у аустријској администрацији. Генерално, Јермени су на простору данашње Војводине успели да се прилично добре уклопе, посебно у урбаним срединама.

Поред трговине, најчешће су се бавили крзнарством и златарством, али су држали и кафане. Како је посао с кафанама растао, остало је забележено да је 1778. године Марија Терезија морала да реагује забраном Јерменима да се баве продајом алкохола.

Једна од најбогатијих и највећих земљопоседничких породица у Војводини била је јерменска породица Ченази, која је у Нови Сад дошла из Београда 1739. године. Захваљујући њој у граду је подигнута Јерменска црква, а чланови ове породице су у неколико генерација постајали градски сенатори. О богатству и моћи Чаназија сведочи и сачувана породична гробница у Новом Саду у којој је сахрањен Симеон Ченази, ожењен Аном Маријом Кларом Томановић. Касније је породица осиромашила, а потомци се раселили. Поред Ченазија, познате јерменске породице биле су Аведик, Агамал, Минар, Маркар и друге.

Ашот Овакимјан у књизи Срби и Армени. Културне и књижевне везе од краја XVIII до почетка XX века пише како су се прве генерације Јермена у Новом саду чврсто држале своје културе и како су се од суграђана разликовали и по одећи, пошто су носили карактеристичне огртаче са развезаним рукавима, широке панталоне и фесове. Како је време пролазило и како су долазиле нове генерације, ово је полако нестајало.

Вукова и Његошева дела у јерменској штампарији

Јерменској штампарији михитариста у Бечу, која је почела да ради 1812. године, Вук Караџић је на препоруку Јернеја Копитара поверио штампу својих књига, тако да су Јермени били ти који су први израдили штампарска ћирилична слова настала по Вуковој реформи. Процес израде оловних слова у јерменској штампарији надгледао је лично Вук.

У овој штампарији је 1818. новом српском азбуком одштампан Вуков Српски рјечник и његов превод Новог завјета 1847. године, као и низ других Вукових књига. Уз противљење Карловачке митрополије Вуковом правопису, и Кнежевина Србија је званично забранила дистрибуцију ових књига у земљи под образложењем да је она штампана од „друге стране“, тј. од Јермена.

Исте године кад је одштампан Вуков превод Новог завјета, у јерменској штампарији у Бечу одштампане су и Песме Бранка Радичевића и прво издање Његошевог Горског вијенца. Штампање Горског вијенца, који је финансирао Спиридон Старији Гопчевић, надгледао је лично Његош, који је у јерменском манастиру боравио 1847. године, када је написао и песму „Поздрав роду из Беча 1847“. 

У овој штампарији је одштампано преко двеста српских књига, од којих велики број капиталних издања за српску културу. Добар део њих је данас дигитализован и доступан на сајту Библиотеке Матице српске. 

Штампарија је активно са ручним слогом радила све до 1999. године. „Нешто пре тога понудила је на продају стара оловна слова разних азбука, поред осталог и прве Вукове српске ћирилице. Србија није нашла за потребно да релативно јефтино откупи тај слог, који би за многе познаваоце имао вредност реликвије, тако да је претопљен у олово и продат као сировина“, писао је Јован Хиршл.

Прва јерменска црква

Недуго по преласку из Београда у Нови Сад, 1739. године дошло је до подизања прве јерменске цркве. Она се налазила неколико стотина метара од данашњег Трга слободе. Градња цркве посвећене Светом Григорију Просветитељу и парохијског дома започетa је 1744, а завршенa је две године касније.

Највећи приложник цркве био је Јован Ченази, једно време и градски сенатор. На његовом гробу писало је: „Господин Јоанес Џан азизјан Шоротски, поживе овде неко време у изгнаништву. Био је добар и помагао је сиротињу, поживе шездесет седам година и потом упокоји се у Господу благом смрћу и би сахрањен у овом раскошном гробу.“

Фотографије старе цркве нису сачуване, као ни детаљни описи њеног изгледа. На старим цртежима јерменска црква није била уочљива, иако је уцртана на гравири Захарија Орфелина из 1774. године.

Историчарка Љиљана Лазић је у књизи Јерменска црква у Новом Саду. Избрисана баштина, најопсежнијој студији о историјату ове цркве, која је пратила истоимену изложбу у Музеју града Новог Сада 2014. године, написала следеће:

„Детаљнијих описа прве цркве Јермена у Новом Саду нема, али се извесна слика о њеном изгледу може формирати на основу архивских докумената из 18. века у којима се помињу проблеми око одржавања. Током осме и девете деценије 18. века трајала је интензивна преписка између Јерменске црквене општине, новосадског Магистрата, Намесничког већа у Пожуну и Дворске коморе у Бечу. Основне примедбе јерменског свештеника и верника су се односиле на величину и трошност цркве, стање крова и торња, па и на локацију објекта. Истакнути новосадски Јермени  – Ченази, Аведик и Пири, су 1770. послали писмо царици Марији Терезији у коме су молили да им се дозволи куповина пољопривредног земљишта како би могли лакше издржавати своју трошну цркву или градити нову. Међутим, Магистрат није био вољан да им уступи нови плац, сматрајући да постојећа локација у потпуности одговара потребама јерменских верника.“

Такво стање се задржало више од једног века. Иако су чланови јерменске заједнице истрајно захтевали дозволу за поправак црквe, као и њено проширивање или подизање нове, том захтеву се није изашло у сусрет. Јерменска заједница је желела да се у цркви службе обављају на јерменском језику, као и да сами Јермени управљају црквеном имовином, против чега је била градска управа.

Живот цркве се настављао захваљујући прилозима богатих Јермена. Али како је време пролазило, јерменска заједница се смањивала. У књизи Пут у Пољску, објављеној 1830. године, путописац Минаса Бжшкјан бележи: „Пре је град био дом многих Јермена и угледних трговаца, од којих су се многи овде населили из Београда, а сада има само 30 јерменских домова, као и велелепна камена црква посвећена светом Просветитељу (Григорију) и напоредо с њом камена кућа старешине с баштом која се простире до Дунава. Ова кућа и црква напредују захваљујући старатељству оца Карапета.“

Нова новосадска јерменска црква

Догађај који је преокренуо историју Новог Сада и утицао и на јерменску заједницу јестe онај из револуционарне 1849. године, када су мађарске снаге са Петроварадинске тврђаве бомбардовале градско језгро Новог Сада као одговор на покушај генерала Јосипа Јелачића да заузме тврђаву. Десетине топовских ђулади изазвале су пожар у коме је страдао велики број кућа и готово све јавне и црквене зграде, укључујући и јерменску цркву. Црква је уништена а њен инвентар опљачкан. 

Иако су у јерменској заједници широм Аустроугарске скупљани прилози за обнову цркве, до тога није дошло наредних двaдесетак година.

Прекретница је била гест једне од најбогатијих Новосађанки, Марије Трандафил, која се након смрти свог мужа посветила хуманитарном раду. Поред стипендија за сиромашну децу, она је од својих средстава финансирала обнову православних цркава у граду, али и јерменске. У мемоарским записима Тридесетгодишње угодне и неугодне успомене њен близак сарадник Лука Јоцић је то описао следећим речима:

„Кад већ у тим приликама није могла притећи својима у помоћ, а она се реши, да јерменску цркву, која је у покрету 1848-1849. била изгорела, из темеља подигне и још лепшом је начини но што је била пре буне. Шта намисли, то хтеде неодложно и да изврши. Позове к себи новосадског архитекта Молнара и замоли га, да јој поднесе план и прорачун. Молнар се пожури, зар у страху, да ће се добротворка можда још у последњем часу предомислити. Није прошло ни двадесет и четири сата а пред њом је стојао план и предрачун, по којем би се та црква заједно са звонима подигла за 12.000 форината. Она тај план и прорачун усвоји без приговора и одмах се учине потребне припреме за зидање.“

Зидање нове цркве је започето 1872. године. Иако је првобитни план познатог архитекте Ђерђа Молнара (који је, између осталих здања, пројектовао Градску кућу и Цркву Имена Маријиног у Новом Саду) предвиђао изградњу цркве у тада доминантном барокном стилу, од тога се одустало, у пројeкат су убачени бројни неоготички елементи а висина торња повећана на скоро 29 метара. Када је изградња завршена, на прочељу цркве постављена је спомен-табла са натписом на српском језику: „У славу Св. несаздељене Тројице а и из смирене и чисте христијанске љубави спрам својих ближњих обновила овај дом божји Марија Трандафил год. 1872.“

Спољашњи изглед нове цркве описала је Љиљана Лазић у књизи Јерменска црква у Новом Саду. Избрисана баштина:

„Најуочљивији елемент је био улазни вестибил, који је према улици извучен из површине фасаде за један метар. На тај начин је улаз 'ступио' на јавну површину, позивајући вернике и пролазнике да уђу у храм. Вестибил је имао полукружни свод изнад портала и по два фланкирана стуба са композитним капителима на избаченим сокловима са бочних страна. Горњи део улаза је чинио троугаони тимпанон са крстом, наглашен фризом малих розета.  Једино у овом делу грађевине се могу препознати евентуални узори из старе јерменске архитектуре. (…) Изнад улазног вестибила, на средишњем месту фасадне површине, била је постављена камена розета у романичком стилу, пречника 136 цм. Она је представљала централни декоративни елемент, али је имала и функцију застакљеног зидног отвора кроз који је пролазила светлост према степеништу звоника. Са њених бочних страна, али нешто ниже, биле су формиране две полукружне нише од опека у којима су се, на профилисаним постаментима, налазиле стојеће камене фигуре у пуној пластици.“

Опадање и пропаст новосадских Јермена

Иако је изградња нове цркве завршена, до њеног отварања и почетка богослужења протекло је неколико година. Приликом декорисања унутрашњости дошло је до сукоба између Маријe Трандафил и јерменске заједнице. Проблем је најпре био у тексту на спомен-плочи, јер се јерменски свештеник противио реченици да је Марија Трандафил подигла цркву из темеља, захтевајући да на табли стоји да ју је она обновила, што је на крају и уклесано.

Још већи проблем је била, како се наводи у неким изворима, њена жеља да у цркви на олтару стоји икона Светог Саве, што је одбијено јер се он у јерменској цркви не поштује као светитељ. Унутрашњост цркве је довршена без њене помоћи, али и без њеног утицаја.

Црква је била богато декорисана хришћанским симболима, киповима, минијатурама и представама светитеља на сводовима и зидовима, на прозоре су постављени витражи, а на галерији су инсталиране оргуље.

Временом се број Јермена у Новом Саду  смањивао. Након револуционарне 1849. у граду је пописано свега тридесетак припадника јерменске заједнице, да би се на следећем попису 1870. године само 13 Новосађана изјаснило да су Јермени.

На почетку 20. века број Јермена је спао на само шест, а последњи Јерменин, тачније Јерменка, у Новом Саду пописан је 1944. године. Колико je нестанак Јермена из Новог Сада био последица селидби, толико је био и последица асимилације. Како било, када је Јерменска црква саграђена, у њу су углавном на богослужења долазили припадници других народа. Током подизања новосадске катедрале крајем 19. века, она је служила као богослужбено место за новосадске Мађаре и Немце.

Нестанак новосадске јерменске заједнице условио је прилично нехајaн однос државних и градских органа према проблему одржавања Јерменске цркве. Последњи јерменски свештеник у граду био је Јохан Самуел Поликарп, полиглота и добар познавалац јерменске културе и историје. Новосађани су га упамтили по специфичној свештеничкој ношњи коју је заједно са цилиндром и штапом носио по граду. 

Без верника и подршке државе, Поликарп је две деценије животарио, чувајући црквену имовину, о чему сликовито сведочи његово писмо пореској управи 1946. године:

„Пет година нисам већ купио ципеле, нити бели веш, чарапе, хаљине, само сам поправио старе. Како већ нисам уопште имао бело рубље, дао сам си правити рубље од чаршава које сам још имао. (…)  Моје јело је исто најскромније. Често се задовољим за ручак са кајганом или једном малом конзервом. С тиме имам ручак, који ми стаје 10-12 динара. Тако се живи, кад је човек принуђен да штеди. Сада зна Пореска Управа, да ја немам прихода као други свештеници те да сам у години 1945. живео искључиво од прилога добровољних наше цркве, те према томе немам обавезу да плаћам порез на приход. Али да мој случај не би био изузетак, вољан сам, почевши од 1. јуна до краја године 1946. својевољно да плаћам месечну суму од динара 50. Пореској Управи, али не као порез на приход, него само као једну своту у корист Државне благајне, пошто сматрам за своју почасну дужност исту помагати.“ 

Пут ка пропасти

Јерменска црква се први пут нашла на удару урбанистичких планова у међуратном периоду, када су црквена здања запречила излазак града на Дунав и модернизацију централних новосадских улица. У плановима за рушење тада се нашао јерменски парохијски дом, двоспратна зграда са свештеничким станом и пословним простором који је био издаван.

Тај план је реализован након рата, 1949. године, када је парохијски дом срушен, али се чинило да ће црква опстати. Завод за заштиту споменика Војводине тада је цркву прогласио за споменик културе, иако, како се наводи у документу, она нема неку већу уметничку и архитектонску вредност, али представља једини историјски траг постојања за град важне јерменске заједнице.

У то време већ прилично трошну цркву одржавао је Јохан Самуел Поликарп, али је тај задатак током педесетих година постао готово немогућ. Како Јермена у граду сем њега више није било – последња новосадска Јерменка је преминула 1948. године – мехитаристи су одлучили да цркву продају неком католичком реду, најпре фрањевцима, а добијени новац би се уложио у подизање цркве у Београду, где је после Првог светског рата настала мања јерменска заједница, али до тога није дошло.

Рушење цркве

Како је у урбанистичким плановима било предвиђено рушење Јерменске цркве у Новом Саду, а римокатолички црквени редови нису хтели да је купе, она је препуштена пропадању. Током велике олује 1957. године кров цркве је готово уништен и није обновљен.

А онда, због прављења новог булевара кроз центар града, данашњег Булевара Михајла Пупина, упркос протестима урбаниста и Завода за заштиту споменика 1963. године донето је коначно решење о рушењу цркве. Ангажовала се и централа Мехитаристичког реда која је послала допис у Југославију:

„У овој ситуацији обраћамо се Вама, господине Министре, са пуно поверења и са хитном молбом да спасете од разарања нашу историјски вредну 200-годишњу цркву. Верујемо да смо у праву што се усуђујемо да ову молбу упутимо господину Министру, јер је већ 1949. жупска кућа јерменске цркве била експроприсана и демолирана због регулације града. Друга регулација, овај пут на штету једне цркве која је проглашена историјским спомеником, била би за нас заиста врло болна, јер је ова црква – са неколико надгробних споменика – преостала као последњи споменик некад многобројне и угледне јерменске колоније у Новом Саду и Петроварадину.“

Није вредело. Конгрегацији мехитираста је исплаћена мања одштета и остављен јој je рок да уклони црквени мобилијар, који је једним делом завршио у Музеју града Новог Сада, док је остатак завршио на отпаду.

Познати новосадски фоторепортер Боривоје Милосављевић је фотографски забележио процес рушења цркве у октобру 1963, а новосадски Дневник је то овако известио:

„Старица није издржала. Моменат није ни тако свечан, ни значајан да ће се упамтити ко је и на ком месту ранио њено већ помало трошно тело, али пре два дана неко је забио први пијук у један од њених зидова, можда почео да руши неки од неважних стубова, можда извадио неку греду. Све то није важно. Тек почело је рушење Јерменске цркве у Новом Саду и оно сигурно неће дуго трајати. Изгледа помало необично, али Новосађани који су ову невисоку и неатрактивну грађевину волели више него што су то годинама показивали, као да о њој никада нису размишљали као о цркви. Присно и поверљиво налегла на околне зграде, црква се до те мере изједначила с њима да је постала само драги, скромни детаљ који се и не примећује али за који се сигурно зна да постоји.“

Добар део јерменских надгробних споменика, који су стајали око цркве, након рушења је искоришћен као подлога за  стазе у Дунавском парку и за поплочавање платоа око споменика Светозару Милетићу на Тргу слободе. Тек након јавног протеста крајем осамдесетих, оне су уклоњене са централног новосадског трга. 

Сећање на Јермене

Тек након рушења јерменске цркве у Новом Саду и завршетка изградње Булевара, видело се колико је то био непотребан потез, jeр црква уопште није сметала предвиђеној траси. Остаци њеног темеља потрајали су све до 1988. године, када је и последњи траг Јерменске цркве нестао током изградње подземног пролаза испод Булевара.

Сећање на цркву сачували су caмo стари документи, фотографије, разгледнице... Јерменска црква је била мотив на сликама Ђорђа Табаковића, који је овековечио и њено рушење 1963, као и на сликама Миленка Шербана. О цркви и јерменској заједници писали су новосадски писци и новинари, Ана Цимер, Ласло Вегел, Душан Попов и други.

Једино што је данас остало од трагова јерменске заједнице јесте на почетку поменути надгробни споменик породице Ченази, данас заштићен као споменик културе од великог значаја. Првобитно се налазио у дворишту Јерменске цркве, пошто је породица Ченази била њен ктитор, неколико пута је померан да би напослетку, почетком деведесетих, пронашао своје место на Булевару Михајла Пупина.

Почетком деведесетих недалеко од њега подигнут је и јерменски крст, такозвани хачкар. Реч је о спомен-обележју посвећеном југословенским пилотима који су 1988. године погинули током превоза хуманитарне помоћи пострадалима од земљотреса у Јерменији. 

Од трагова историјског трајања Јермена у нашој земљи ту су још три поменута надгробна споменика на Калемегдану и један хачкар у земунском парку, постављен деведесетих година прошлог века и често пута скрнављен од стране хулигана. Вишевековна историја Јермена на нашим просторима готово у потпуности је нестала.

Ипак, историја некада зна и да се појави када се то не очекује. Приликом изградње пословног комплекса на месту некадашње Јерменске цркве у Новом Саду, пре неколико година пронађени су јерменски гробови. Међу предметима пронађеним у једној гробници били су и медаљони са ликом јужноамеричке Богородице од Гвадалупе, што је сликовито посведочило о распрострањености јерменске емигрантске заједнице. 

Пронађени посмртни остаци су сахрањени испод споменика породице Ченази, али без помена на постаменту. Остаје нада да ће се то можда променити у будућности, поготово што постоје бројне иницијативе за реконструкцију новосадске Јерменске цркве, или барем достојнијег обележавања њеног некадашњег постојања. 

Од када Универзитет као установа постоји у Европи, студенти били агенс друштвених промена. Још су средњовековни студенти (и њихови професори) својим космополитским начином живота, и могло би се рећи авантуристичким духом, представљали велики изазов за релативно непокретно средњовековно друштво.

У модерно доба прва студентска удружења настала су у Немачкој (Burschenshaft) током буђења националне свести у доба Наполеонових ратова 1813/14. Прво студентско удружење под називом „Teutionia“ основали су у Халеу добровољци-повратници из рата против Наполеона 1814. године.

Прва политичка демонстрација студената, Вартбуршка прослава 1817. године, такође је имала национално-патриотски карактер. На њој се скупило 349 студената, махом теолога и правника, да прославе 300 година реформације и „битку народа код Лајпцига“. Следеће године, у свом уставу „Општенемачко удружење студената“ (Allgemeinen deutschen Burschenschaft) себе je видело као „одраз свог народа процветалог у слободи и јединству“. Овај тип национално-либералних студентских покрета доживео је врхунац у револуцији 1848. године.

Студенти у револуцијама

У западној Европи студенти су били активни учесници у револуцијама 1830. и 1848. године: „Париски студенти су били први оганизовани републиканци у Француској 19. века, а такође су били и револуционари“, писао је Џон Пламенац.

Револуција 1830. године инспирисала је Виктора Игоа да први у светској књижевности, у роману Јадници, опише побуњене студенте, чланове тајног удружења „Пријатељи АБЦ-а“.

„Већина Пријатеља АБЦ-а су били студенти, срдачно удружени са неколико радника... Ти су млади људи живели међусобно као у некој породици, толико су били у пријатељству. Сви, осим Легла, били су с југа“, писао је Иго. За њихове вође Анжолра и Комбефера, Иго наводи: ,„Анжолра је био јединац син и богат... Човек би рекао, гледајући му мисаони одсјај погледа, да је у неком ранијем живљењу прошао кроз револуционарну апокалипсу... Природа првосвештеника и младића, необична код једног младића. Био је богомољац и борбен; са непосредне тачке гледишта, војник демократије; изван савременог покрета, свештеник идеала... Поред Анжолре, који је представљао логику револуције, Комбефер је представљао њену филозофију. Говорио је: 'Револуција, али цивилизација'... Волео је реч грађанин, али је још више волео реч човек.'“

По мишљењу Џoна Пламенца, студенти су били ти који су започели револуцију у Паризу 1848, док су у Немачкој 1848. били само део либералног грађанства, „тек један глас у великом хору револуционамог покрета“, како каже Конрад Јарауш. Зато се не може говорити о посебном студентском покрету у 1848. години, бар не у смислу студентских покрета 20. века. И у Париској комуни 1871, међу бланкистимa, који су представљали вођство револуције, такође је било много студената. 

Касније долази до раздвајања студентских покрета на два типа, што ће кулминирати у првој половини 20. века. У Европи национално оријентисани покрети прилазе крајњој десници, а студентски покрети усмерени ка социјалним реформама приближавају се левици и често имају интернационални карактер. Ова подела није апсолутна, а поготово не важи у Трећем свету, где многи студентски покрети комбинују социјално-реформаторске и националне елементе.

Трећи свет

У земљама Трећег света, у време антиколонијалне борбе, студентски активисти су често деловали као „функционални еквивалент“ непостојећих или слабих модернизаторских слојева. Студенти су лако прихватали идеје из других средина и покушавали да их примене у својим земљама. За разлику од индустрије, економских и друштвених структура, за трансфер политичких и културних идеја практично не постоје препреке. Као што су се у 19. и 20. веку модни трендови ширили из Париза, тако су се и западне политичке идеје шириле светом, без обзира на степен развоја или политички систем и земљама „примаоцима“.

Преносиоци политичких и културних идеја често су били студенти. Скоро сваки члан Уније западноафричких студената у Лондону, основане 1925., пошто се вратио у западну Африку постао је политички лидер. Међу њима су најпознатији Kваме Нкрумах, студент логичког позитивизма код Aјера (као и Михајло Марковић), који је 1957. постао први председник Гане, и Џомо Кенијата, докторант код Бронислава Малиновског, који је 1964. постао први председник Кеније.

Руски студенти

Контраст између идејних концепција и друштвене стварности често је код студе­ната, још у 19. веку, побуђивао политички радикализам. Чини се да је радикализам сту­дентских покрета у 19. веку био највећи у друштвима где је „интелигенција“ била дистанцирана како од осталих делова средње класе, тако и од елите и нижих класа.

Можда нигде контраст између општег нивоа друштвеног развоја и образоване „интелигенције“ није био већи него у Русији 19. века. Александар Херцен је то описао: „Та контрадикција између образовања и обичног живота нигде није досегла толике размере као међу племством Русије.“ Под племством, Херцен је пре свега мислио на студенте из редова племства. Притом треба имати у виду да је огроман број студената долазио из редова такозваног „трећег елемента“, декласираног племства које је племство било само по имену, а живело је од слабо плаћених чиновничких и интелектуалних занимања.

Занимљиво је да је проценат поповских синова такође био изузетно висок у редовима студентских активиста у Русији. Можда би било пресмело тражити везу између зилотског фанатизма руских студената и хилијастичке и месијанске традиције руског православља, али би свакако требало имати у виду те специфичности социјалне структуре руских студената који су покушавали да пронађу интелектуалну „пречицу“ за савлађивање заосталости, неправде и беде.

У почетку су у природним наукама видели нову веру, која треба да реши друштвена питања... Базаров, јунак Тургењевљевог романа Очеви и деца, објављеног 1862. године, спаја веру и анатомију и веру у хемију. У слободно време се бавио сецирањем жаба, изјављујући да је „пристојан хемичар двадесет пута кориснији од песника“.

Руски студенти су коначно у марксизму пронашли „научни метод“ за побољшавање друштва. „Теорију моћнога мислиоца“, како је Маркса назвао Петар Лавров, руски студенти су прихватили далеко пре својих западноевропских колега. Готово нико међу студентима на Западу није знао за Маркса у тренутку његове смрти 1883. године, док су руски студенти тим поводом организовали манифестације у московској Петровској академији, на универзитету у Одеси и Техничком институту Санкт Петерсбурга

Први страни језик на који је преведен Капитал био је руски, што је помало збунило оца историјског материјализма, јер се то није уклапало у теорију о условљености надградње развијеношћу базе. Маркс је у једном писму рекао да осим тога што је руски пр­ви језик на који је Капитал преведен, Русија је и земља где се продао највећи број примерака овог дела. Међутим, одмах затим је приметио да руски аристократски сту­денти образовани на западним унииверзитетима увек стреме оном најекстремнијем што Запад нуди, те да их тај младалачки идеализам не спречава да постану ниткови чим уђу у државну службу.

Без обзира на Марксове сумње у социолошку „правилност“ руске револуционарне омладине, не може се сумњати у њихову револуционарну жестину и спремност да погину и убију за своје идеале. Студентски револуционарни терор није никад и нигде досегао толике размере као у царској Русији. Само на цареве Александра Другог и Александра Трећег су револуционари, углавном сту­денти, покушали да изврше већи број атентата. Александар II је убијен 1881. године, у организацији „Народне воље“, коју су чинили млади људи, углавном бивши студенти.

Од првог студентског протеста у Русији, у Харкову 1858, руски студенти су више од пола века били у скоро сталној побуни, а њихов покрет се одликовао жестином и пре усвајања марксизма. Према проценту студената који су хапшени или избацивани са универзитета, ниједан каснији студентски покрет у свету не може се ни примаћи руском. Тако је, на пример, 1861. године ухапшено 43% санктпетерсбуршких студе­ната, седамдесетих година 19. века је годишње хапшено по 2,5% московских студената, а осамдесетих и деведесетих година са московског универзитета избацивано је од 2,4 до 12% студената годишње. У последњој години 19. века, 1899, штрајковало је 81% руских студената, док је 1911. године у целој Русији са факултета избачено 15% студената.

Руски студенти су и први који су испробали неке видове политичке борбе и друштвеног понашања који су за каснији развој студентских покре­та били значајнији од првих немачких студентских удружења. У жељи да покажу своју блискост са народом, руски студенти су први почели да носе одећу радника и сељака – 1874. и 1875. године две до три хиљаде младих људи, махом студената, обучени као радници и сељаци кренули су „у народ“ да га уздижу и просвећују. Каснија америчка мода ношења ствари од плавог тексаса (blue jeans), карактеристичног за америчке сељаке и раднике, која је доживљавана као побуна против грађанског поретка, заправо је далеки (и вероватно несвесни) од‌јек прерушавања руских студената „народњака“. 

С друге стране, царски режим је имао своје захтеве у погледу изгледа студената, који су били прилично противречни. Студентима је за време цара Николаја Првог (1849) наметана карактеристична фризура да би их полиција лакше препознавала током немира, а 12 година касније (1861) била је забрањена студентска униформа, не би ли се сломила студентска политика имиџа.

Врхунац студентског ангажовања у револуционaрним догађајима у Русији пре Првог светског рата била је Револуција 1905. Студенти су постали председници најзначајнијих радничких совјета, као што су они у Санкт-Петерсбургу и Одеси. Сту­дентски немири су се у Русији наставили до 1914, а посебно после 1910. године, када је председник владе Столипин, сматрајући универзитете леглом немира, почео да укида права која су с муком извојевана 1905. године.

По избијању Првог светског рата студенти су се лојално укључили у ратне напоре царевине. Касније је њихов патриотски ентузијазам, после пораза и лошег вођења рата, као и због увођења регрутације за студенте 1916. године, нешто спласнуо.

Почеци студентског (и ђачког) покрета у Србији

У Србији је до 1863. године највиша школа био Лицеј, који је превазилазио ниво средње школе, како по функцији тако и формално (већ је 1839. године одвојен од Гимназије „као вишa и свезе и сношенија никаквог са Гимназијалним неимајућа школа“), али тек се о Великој школи, која је 1863. године отворена као „научни завод за вишу и стручну изображеност“ са три факултета (Правнички, Технички и Филозофски), може говорити као о некој врсти правог универзитета.

До забране једног студентског удружења у Србији први пут је дошло већ 1851. То је била Дружина младежи српске, основана 1847. и забрањена четири године касније, после напада на владу. 

Први штрајк лицејаца одржан је у време Светоандрејске скупштине 1858. године, да би се три године касније, 1861, лицејци побунили против мера министра просвете усмерених према студентима који не иду редовно у цркву. У петицији они моле кнеза Михаила да као пријатељ просвете спречи да се Лицеј „као једини храм образованости... силом претвори у богословију“. Апел студената се завршава у најчистијем духу европског либерализма: „Ми нисмо више људи чим нам се ова (научна – П. М.) слобода одузима... Хоћемо, желимо, а и позив нам је да тежимо да нам закони постану светиња“.

Студенти су исте године демонстрирали у знак подршке херцеговачком устанку Луке Вукаловића, а лицејац Алимпије Савић је покренуо кривични поступак против жандара Алексе Миџића због физичког напада. После треће Савићеве жалбе Министарству унутрашњих дела, жандар је предат суду.

У јунским догађајима око Чукур чесме 1862. године, студенти су на барикадама имали организовану јединицу коју су назвали Лицејска легија. Углавном су били одевени у „душанке“ и „лазарице“ са калпацима (што подсећа на немачке патриотске студенте с почетка 19. века), а Милан Кујунџић Абердар је носио црвену гарибалдинску кошуљу. Време су углавном проводили у војним вежбама, а мимо њих уз тамбуре, гусле и патриотске књиге (да ли је то један од првих хепенинга?).

Две године касније, 1864, поново је на дневном реду студената било питање политичких слобода. Студенти су демонстрирали поводом избацивања својих професора Владимира Јовановића и Стојана Вељковића из Велике школе. Пре тога је забрањено Друштво српске словесности, које су основали 1841 Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, због полемика у којима су учествовали Јовановић и Вељковић. Једна од највећих полемика (у чему има значајне симболике) избила је око избора Ђузепeа Гарибалдија за почасног члана Друштвa српске словесности. Наравно, обојица искључених професора су били за то.

Српски студенти нису остали имуни на утицаје руских народњака и нихилиста. Ти утицаји су ишли од опонашања Јевгенија Базарова, јунака Тургењевљивих Очевa и децe, као у случају студента филозофије Милоша Давидовића који је наопачке лепио маркице са сликом кнеза Михаила, до „гутања“ списа Писарева, Доброљубова и Лаврова.

Чернишевског су, како каже Јован Скерлић, српски студенти „скоро обожавали“, а Јован Жујовић тврди да су седамдесетих година 19. века сви студенти Велике школе, изузев једног Црногорца, знали руски.

Јован Милићевић прави разлику међу студентским генерацијама: док је она око 1860. водила књижевне полемике, у време оснивања Уједињене омладине српске 1867. студенти су се бавили националним радом, да би већ почетком седамдесетих година доминантна тема студентског ангажмана постала свеобухватна реформа друштва, надахнута руским узорима. „Бледуњави младићи са дугом запуштеном косом... ишли су у групама и једнако нешто расправљали“, писао је Слободан Јовановић о овој генерацији.

Немири и забране

Намесничка влада, формирана након смрти Михаила Обреновића 1868, после почетне толеранције почела је да врши притисак на политичка удружења. Рад студентског удружења „Побратимство“, основаног 1867, забрањен је 1871, после демонстрација сазваних поводом избацивања једног професора Велике школе.

Влада је једва дочекала демонстрације да законски ограничи аутономију Велике школе. После тог догађаја, настало је извесно затишје.

Оснивање политичких странака у Србији 1881. године довело је до оживљавања студентског политичког живота, као и до поделе студената на либерале, напредњаке, радикале и социјалисте.

Прве велике демонстрације су избиле 1882. године, поводом комада Рабагас француског драмског писца Викторијена Сардуа у Народном позоришту којим је режим хтео да исмеје радикале и социјалисте. На премијери, за време другог чина, омладинци ових двеју странака су почели да протествују уз помоћ пиштаљки, чегртаљки (sic!) жабица и бацања јаја на бину. У позориште су улетели жандари и започели тучу са студентима и ђацима која се наставила и око позоришта.

Деведесетих година долази до новог циклуса у студентском политичком животу. Уместо руских народњака, на студенте Београда све висе утичу непосредни западни узори. Радикалско „Дело“ доноси приказе дела Маркса и Енгелса, директно, а не као раније посредством руских превода и коментара.

Немири су у ово време постали скоро уобичајени део студентског живота, али њихови узроци нису били увек само политички. У јануару 1894. студенти су полупали прозоре на неким кафанама негодујући „због скандалозног понашања певачица“, које у својим куплетима нису остављале сту­денте на бини. Други пут те године су демонстрирали поводом укидања устава, а трећи пут против неког професора са Правног факултета.

Сва три пута је демонстрирао и студент Филозофског факултета Радоје Домановић, који је приликом кафанских де­монстрација био ухапшен. 

Демонстрације 1899. године сазване су поводом зверстава у Старој Србији и Македонији. Оно што је код њих поучно и за будућа времена је зрело закључивање студената о повезаности унутрашње и спољашње снаге државе. Студент завршне године филозофије Јован Скерлић је рекао да се „прво треба ослободити београдских паша, па тек онда радити на ослобођењу поробљене браће“, а у завршној резолуцији, у којој се осуђују турска зверства, пише: „Великошколска омладина уверена да је снага једне државе у сразмери са сређеношћу унутрашњих прилика, жали дубоко што је данашња влада у Србији исувише немоћна у Отоманској империји.“

Сви учесници скупа су стављени пред „академијски суд“, а студентски скупови су забрањени.

Студентски немири су добили на снази и значају у 20. веку, пред крај владавине династије Обреновића. После смрти краља Милана попустио је притисак режима, а новим уставом је уведен ограничени парламентаризам.

Деца револуција

Први велики немири београд­ских студената у 20. веку су демонстрације 1902. године. Разлози студентског незадовољства нису били само политичке природе. Од октобра 1901. године Сенат је приморао Ректорат да му уступи на коришћење свечану салу и још неколико просторија Капетан-Мишиног здања. Ова епизода упечатљиво показује колико је Бео­град био мали и неизграђен град. Просторије за Сенат у Дому краља у Дечанској још нису биле завршене, а очигледно у целом Београду није било довољно репрезентативних просторија.

Почетком јануара 1902. године пред Сенат је дошао Закон о зборовима и удружењима. Око тог закона било је неких несугласица са Народном скупштином, у ко­јој су седели изабрани посланици, а не као у Сенату они углавном постављени од краља.

Великошколци су редовно пратили заседања Сената и судбину законских предлога. Незадовољни одлуком Сената, студенти су почели да негодују још за време његове седнице. Када су удаљени из зграде, наставили су да протествују пред зградом Капетан-Мишиног здања, а нарочито су били намерни да извижде Николу Пашића. Пред Велику школу је пристигла жандармерија и почела је туча, да би се на крају умешала коњичка полиција.

Углед студената је био толики да је и сама полиција неколико дана касније одржала збор и изразила жаљење што су их великошколци изазвали и што је полици­ја са њима поступила „као и са сваком мангупаријом, на велику штету угледа нашег највишег васпитног завода“.

Демонстрације су великошколцима послужиле као повод за веће захтеве. Тражили су да се зграда Универзитета врати првобитној намени, а у противном су запретили да ће напустити зграду у оставити је Сенату. Академски суд је казнио 211 студената поништавањем једног или два семестра, али су великошколци би­ли солидарни и од 25. марта су бојкотовали наставу. Почетак семестра је одложен за 2. мај, али ни тада већина није дошла у своје клупе.

На крају је краљ својим указом од 28. октобра ослободио све кажњене великошколце. Сенат је исељен још пре тога. Била је то велика победа студентске солидарности и лекција политичарима који су од 1899. го­дине почели да праве непринципијелне компромисе са недемократским владаром.

И пад династије Обреновић су најавиле студентске демонстрације. Протесту студената против још једног укидања устава придружили су се шегрти и маса света. Дошло је до пушкарања, приликом којег је погинуло више људи. За разлику од претходног времена када су побуњене студенте водили филозофи, сада су најактивнији били правници, као Димитрије Туцовић и Љуба Јовановић-Чупа. Режим Александра Обреновића је дефинитивно изгубио легитимитет и два месеца касније је свргнут, убиством краља и краљице.

Демонстрација студената је било и у периоду парламентарне демократије од 1903. до 1914. године. О њима, међутим, нећемо много говорити јер је политички контекст био промењен. У овом периоду универзитетска власт је углавном штитила студенте у сукобима са органима реда, а државна власт је према њима била благонаклона.

Европска омладина између светских ратова

У међуратном периоду дошло је до обрта у политичкој оријентацији европских студената. У скоро свим европским земљама студенти се после Првог светског рата радикализују, али је међу њима све више десних радикала и националиста.

У Нема­чкој је неуспела револуција 1918. године била револуција без студената. Далеко их је више било у редовима националистичких добровољаца.

За све време трајања Вајмарске републике немачки студенти нису прихватили парламентарну демократију. По једној анкети 77% немачких студената је одбацивало вајмарски устав. Велики историчар и професор Фридрих Мајнеке рекао је 1925. године: „Ја знам да се већина академске омладине данас налази у десничарском табору.“

У Италији је 13% фашиста било из студентских редова, још пре него што су фашисти дошли на власт. Десничарски екстремизам се појавио и код француских студената, међу којима је ојачала Action Francaise. По први пут је дошло до великих десничарских студентских немира, а десничарски студенти су чак покушали да убију француског премијера Леона Блума. Неки аутори ту појаву објашњавају сукобом генерација и побуном против очева, који су овај пут били либерали и левичари на власти (Клемансо, Блум, Ерио).

Београдски универзитет се политички развијао у сасвим супротном правцу.

„Црвени универзитет“

У послератној историографији сматра се већ општим местом чињеница да је у периоду измеду два светска рата Београдски универзитет био расадник револуционамих кадрова. По истраживању Љубомира Петровића, од 1.322 народна хероја у Југославији њих 313, или 23,68% били су из студентских редова.

Осим левичара (и љотићеваца) на Београдском универзитету jе било организованих студената који су били присталице и умеренијих политичких опција, пре свега демократа и земљорадника. Светозар Вукмановић Темпо о почетку великих студентских демонстрација 1931. године пише: „Готово сви говорници су понављали пароле о слободи збора и договора, о слободним демократским изборима, иако су припадали овој или оној партији чија су руководства припадала опозицији.“

Наравно, у већини каснијих радова ове демонстрације ће бити приписиване комунистима. Остаје ипак чињеница да су студенти Београдског универзитета претежно били распоређени лево од политичког центра, а померање ка левом крају политичког спектра је било све јаче како се ближио Други светски рат.

Прве велике демонстрације београдских студената у међуратном периоду имале су несумњив печат левичарства. Тог 23. јуна 1919. скоро сви студенти Универзитета су напустили предавања и демонстрирали против протеривања комунистичког вође Владимира Ћопића и још неких студената у родна места. Прошли су Кнез Михаиловом, Краља Милана и Кнеза Милоша, све до Министарства војске и момарице. Жандармерија је пуцала у ваздух, а студенти су на плотуне одговорили певањем химне. Мини­стар просвете је захтеве студената назвао „умесним“, а министар војни је студентску поворку назвао „руљом“.

У пролеће 1920, студенти су организовали први митинг који је по броју учесника превазишао студентске сразмере. На Калемегдану пред 10.000 људи, припадници разних политичких опција (између осталих Васа Чубриловић и Цвјетко Поповић из редова младобосанаца) говорили су против владе Стојана Протића, највише против корупције, а за грађанске слободе, доследну аграрну реформу и расписивање избора за Уставотворгану скупштину.

На Теразијама је дошло до сукоба демонстраната са жандармеријом и коњицом, у којима је повређено и десетак студе­ната. После тих догађаја Универзитет и средње школе су ступили у вишедневни штрајк.

Децембра 1920. влада доноси Обзнану којом забрањује рад Комунистичке партије Југославије, што изазива нови талас протеста.

Ваведењски догађаји

У првој половини двадесетих година водила се борба државе и универзитета око универзитетске аутономије. Држава је настојала да на професоре примени Закон о чиновницима, то јест да останак у служби професора буде као и код чиновника везан за лојалност држави. Универзитет се годинама борио против тога, нарочито од када су 1923. године избачени неки професори на основу члана 4 чиновничког закона који се тицао „забране испољавања начела против постојеће државне форме“.

Студенти су тим поводом организовали демонстрације у марту и децембру 1924. У марту су де­монстрације остале ограничене на универзитетске ауле, док су децембарске демон­страције, познате као „ваведењски догађаји“, избиле и на улицама. Децембарске де­монстрације су посебно занимљиве, јер су оне показале солида­рност не само београдских и загребачких, већ и чехословачких студената.

Наиме, београдске демон­страције избиле су на вест о демонстрацијама загребачких свеучилиштaраца поводом указа министра Светозара Прибићевића којим је пензионисано неколико професора Загребачког свеучилишта. Дошли су делегати из Загреба и упућени су телеграми подршке од Централног савеза чехословачких студената.

 На светосавској приредби 1925. године студенти су повицима на министра Прибићевића прекинули прославу, а четрдесеторица су приведена у управу града.

Ове демонстрације су имале епилог у духу студентских провокација пола века касније.

Следеће године, сва три универзитета Краљевине СХС (Љубљана, Загреб и Београд) ступили су у штрајк поводом напада фашиста на словеначки лист у Трсту.

Нови талас 

После ових догађаја наступило је затишје од неколико година. У тридесетим годинама, после попуштања диктатуре и Октроисаног устава (1931) дошло је до новог таласа студентских демонстрација, невиђених до тада по организованости и дуготрајности.

Овај пут демонстрације су избиле у Студентском дому Краља Александра, у којем је 1929. године било смештено 543 студента из разних крајева Југославије. У односу на број становника сваке области било их је највише из Црне Горе (78), као што је уосталом био случај и са студентима у целини. Међу 7.678 студената 1934. го­дине из Зетске бановине је било 1.232 (једино је из многољудне Дунавске бановине долазило више, 1.981 студент). 

Услови живота у дому су били добри. Светозар Вукмановић Темпо пише да су за њега услови били „изнад сваког очекивања“. Студентски дом је уживао аутономију, као и сам Универзитет.

Велике демонстрације 1931. године започеле су 27. октобра разбијањем предизборне конференције Косте Куманудија и Божидара Максимовића у оближњој кафани „Жагубица“. Када их је полиција отерала из кафане, студенти су наставили да извикују пароле у дому.

На другој предизборној конференцији следеће недеље (5. новембра) поновљен је исти сценарио: узвикивање парола на конференцији, повлачење у Дом и узвикивање парола са прозора и балкона. Овај пут, међутим, демонстрације су продужене на Универзитету и околним улицама, где их је разбила полиција. Студенти су се затворили у Дом, где је Милован Ђилас одржао свој први говор.

Од новембра (дан избора) почиње вешање плаката и транспарената на домске прозоре и балконе. Поли­ција је прво опколила зграду и тукла пролазнике, а потом упала у дом. Ректор Влада Митровић поднео је 12. децембра оставку због грубог поступања полиције.

Али уни­верзитет се не смирује, демонстрације избијају 1, 6. и 7. децембра, када је разбијен полицијски кордон и студенти су се разлили по Позоришном тргу. По­том долази до затварања у зграде факултета. Врхунац сукоба је био 9. децембар, када је по први пут жандармерија употребила бајонете.

Универзитет је све то време био затворен. Режим је покушао да управу Дома Краља Александра стави под своју контролу, то јест да укине аутономију при избору управника. Одмах избијају нове демонстрације, на шта власт одговара прво искључивањем струје и воде студентима забарикадираним у дому, а затим и исељењем свих студената.

То је био већ крај јануара 1932. године. Светосавски студентски бал, којем би присуствовао и краљ, одложен је из страха од студентских провокација.

Тих дана су Митра Митровић и Бранка Ђерић бацањем сузавца разбиле белогардејски скуп на Коларчевом народном универзитету.

Логор у Вишеграду

У фебруару је и Универзитетско веће протествовало због протеривања и упада полиције у зграде Универзитета. На великим демонстрацијама са 2.000 учесника, одржаним и у априлу 1932. године, у сукобу са жандармеријом рањено је више студената и полицајаца. Универзитет је био затваран у децембру 1931, јануару, априлу и на крају од 4. маја до 15. јуна 1932. године.

У овим демонстрацијама су се исказале све битне особине студентских немира овог периода: политички идеализам, невезан за конкретне материјалне услове, релативна солидарност студената и професора, симпатије јавности. Затварање на факултете и у домове биће омиљена студентска тактика и у наредних пола века.

Током 1933. године студенти су демонстрирали једном поводом закона о таксама и неколико пута због спољне политике (гостовање Е. Телера, суђење Георги Димитрову).

Влада Богољуба Јевтића показује пријемчивост на спољне узоре. У јануару 1935. формиран је концентрациони логор за студенте у Вишеграду. Студенти у Београду су одмах организовали демонстрације у центру града, које су се претвориле у обрачун са полицијом. Ректор Ђаја и професор Ћоровић су отишли у Вишеград да посете студенте.

Универзитетске власти су на притисак министра просвете дозволиле да полиција уђе на универзитет. Првог фебруара полиција је упала у зграду Правног факултета на Студентском тргу користећи и ватрено оружје, и том приликом је погинуо студент Мирко Срзентић, а похапшено је око 60 студе­ната.

Универзитетски сенат се оштро успротивио идеји Министарства просвете о увођењу универзитетске полиције. Ректор Ђаја је дао оставку, а нови ректор Владимир Ћоровић запретио оставком ако се логор не распусти. Средином марта 1935. године логор је распуштен, а до 20. марта су из њега пуштени сви студенти.

У то време долази до радикализације политичке борбе не толико због репресије режима, који је управо 1935. године почео да се трансформише у неку врсту ограниченог парламентаризма, већ због појаве борбених десних студентских активиста, пре свега Организације националних студената (ОРНАС). Ова организација је нередима 1934. спречила изборе за правничко студентско друштво, а крајем 1935. године су се потукли са комунистима у Дому Краља Александра, при чему је одмах интервенисала полиција похапсивши комунисте.

У затегнутој ситуацији ректор Ћоровић је предложио увођење „универзитетске страже“. Акциони одбор студената је одлучио да ће „пре дозволити да се Универзитет растури, него да се уведе полиција“. На годишњицу смрти Мирка Срзентића одржан је збор у Универзитетској библиотеци, који је растурила полиција.

Студентске захтеве за укидање универзитетске страже подупрли су представници грађанских странака и интелектуалци. Универзитетска управа се у марту повлачи и нуди студентима да њихове колеге буду само условно кажњене, а да универзитетски стражари остану као радници на универзитетским добрима. Студенти су сматрали ове уступке недовољним. Одлучено је да сва три универзитета у Југославији ступе у генерални штрајк.

Приликом лепљења летака на Медицинском факултету 4. априла припадници ОРНАС-a су изболи камама неколико студената, а студент права Жарко Мариновић је издахнуо.

На његовој сахрани 6. априла су избили нови немири и сукоби са полицијом. Настава је прекинута, а писмо подршке београдским колегама су упутили париски студенти.

Универзитетско веће је постало резервисано према ректору, па је он већ 25. априла дао оставку. Нови ректор, Драгослав Јовановић, обећао је укидање универзитетске страже, а удовољено је и неким другим студентским захтевима.

После ових демонстрација, студенти су се углавном уклапали у општу народнофронтовску политику, демонстрирајући поводом спољне политике (посете страних државника, или окупација Судета).

Неман пред вратима

Пред Други светски рат комунистички оријентисаним студентима водиља је постала совјетска спољна политика, што се види из наглих обрта студентске политике током 1939. Док су 22. априла те године одржали академију под насловом „Омладино, када је отаџбина у опасности морају се све снаге сјединити“, у јесен те године, после потписивања пакта Молотов-Рибентроп, био је сасвим другачији политички акценат.

Тако је, на пример, Акциони одбор напао, прво лецима, комеморацију адмиралу Гепрату предвиђену да се одржи у згради Универзитета, називајући је „сврставањем уз један ратујући табор“ и „посредним или непосредним хушкањем на рат и приклањањем англо-француском блоку“, а затим демонстрацијама, чиме је прослава спречена. Огорчен оваквим понашањем Акционог одбора, Универзитетски сенат је одобрио прославу уједињења десничарским студентима.

Немири су избили 30. новембра поводом поделе летака. Универзитет је затворен, а студентске манифестације одложене за месец дана. На демонстрацијама 14. децембра окупило се 6.000 људи. Прво је почела пуцњава у ваздух, а онда у ноге, да би око Славије предвече почело озбиљно пуцање. Погинуло је неколико људи, међу којима студенти Боса Милићевић и Мирко Луковић. Неколико месеци касније од задобијених рана преминуо је и Живан Седлан.

У том периоду комунисти су дефинитивно преовладали међу организованим сту­дентима. Министарство унутрашњих дела је у једном извештају означило Уједињену студентску омладину као легалну форму делатности КПЈ, а у рукама те партије су била и сва студентска удружења, у које је учлањена скоро половина (4.000) свих студената Београдског универзитета. Од тога је 1.800 студената било директно везано за КПЈ.

Од 1937. до 1940. године хапшено је око 1.100 комунистички оријентисаних студената, од којих су њих 150 до 200 били чланови КПЈ (скоро 10% свих чланова). На Првом конгресу сту­дената Југославије одржаном априла 1940, којим су доминирали комунисти, у декларацији се каже да су „главни потпаљивачи ратног пожара у табору француско-енглеских империјалиста“. У једном од три реферата, критиковане су одлуке Версајског споразума као „империјалистичке“.

Избијањем рата, промениле су се и ситуација и политика Комунистичке партије. Већ смо поменули колико је студената било народних хероја. Окупатор је одмах затворио Београдски универзитет. Док је Жан Пол Сартр, као угледни левичар, мирно објављивао своје књиге у Паризу, скоро сваки шести талац у групи Београђана одведених на Бањицу новембра 1941. био је сарадник Београдског универзитета.

Окупатор је очигледно умео добро да процени слободарски капацитет ове установе.

Заједничке карактеристике студентских покрета

Студентске покрете ни у овој „прото“ фази, ни оне шездесетих година, не треба сводити на пуки младалачки бунт, сукоб синова и очева, како сугеришу неки аутори. Истина је да је у побуни увек више младих, а у поретку старијих, али то није и цела истина. Исто тако, неправедно је тражити у сту­дентском покрету само елементе социјалне озлојеђености активиста и људи изван естаблишмента.

Ако се вратимо на сам почетак овог текста и сетимо се описа побуњених париских студената код Виктора Игоа, видећемо да је још Анжолра био „јединац син и богат“, а сви завереници око њега су били „с југа“, односно из побуњеничке средине још од времена патарена. Већ ту постоје два основна елемента важна и за све друге студентске покрете.

Прво, студенти се углавном не буне због личне оскудице. Међу београдским студентским лидерима у међуратном периоду сасвим је мали број био сиромашних, а велики број студената из имућних породица. Статистика је варљива, јер је на пример 1931. међу студентима Југославије било 13% из сеоских породица, 2% из радничких породица, а остали су припадали средњим или вишим слојевима.

У овој статистици се не види да је већина студената са села долазила из кућа сеоских газда, који су пре нека врста сеоског еквивалента средње класе, поготово у статусном смислу, а никако нису социјални пандан градским пролетерима.

Не види се ни удео деце квалификованих радника, који такође имају другачију социјалну улогу од класичног „пролетаријата“. Стиче се утисак о ако не елитном, а оно у најмању руку средњекласном статусу студентских активиста. Уосталом, ру­ски студентски покрет 19. века потврђује тај закључак.

Друго, за ситуацију Србије и Београда изузетно је занимљиво имати у виду регионално порекло и степен бунтовности студената. На први поглед, „монтањарски“ крајеви дају несразмемо више активиста, али за међународно поређење још увек нема довољно елемената.

Дакле, који су заједнички чиноци свим студентским покретима 19. и прве половине 20. века?

а) Студенти се не буне због личне материјалне угрожености. Мотив њихове побуне је углавном општи преображај друштва. Њихови лидери припадају или актуелној друштвеној елити, или декласираној друштвеној елити, или елити „у настајању“. У сваком случају, ретки су студентски лидери из нижих класа.

б) Студенти себе углавном виде као будућу моралну и духовну елиту својих друштава. Узроци немира скоро су увек етичке природе, то јест немири најчешће изби­јају као негодовање због политичке и друштвене неправде, а не због конкретних материјалних захтева.

в) Вера у своју лидерску (месијанску) улогу обрнуто је сразмерна неразвијености друштва. Што је друштво неразвијеније, тиме је студентски покрет амбициознији. Зато студентског покрета у овом периоду ни нема у веома стабилним и развијеним друштвима (САД, Британија, Швајцарска).

г) Милитантност покрета такође расте са неразвијеношћу.

д) Покрет се ипак не јавља у периодима најоштрије репресије и диктатуре. Напротив, у Русији 19. века и у Француској 1830. и у међуратној Југославији, он се јавља у периодима политичког „отопљавања“.

 (...)