Спорт

Кад је Фудбалски клуб Барселона, основан 1899, славио стоти рођендан,  навијачи су за најбољег фудбалера у његовом првом веку прогласили голгетера Ладислава Кубалу (1927-2002), назвавши га „херојем Барселоне“. На почасно место стављен је испред великог броја Барсиних, уједно и светских звезда међу којима су и Јохан Кројф, Дијего Марадона, Бразилац Роналдо...

ФИФА га је постхумно одликовала због „изузетног доприноса фудбалу током дуге каријере“. Кубала је то високо признање заслужио играма за Барселону и још десетак тимова, али и, што је посебно занимљиво, репрезентације три земље (!) – по чему је јединствен у свету.

Одликовали су га ретка снага и брзина (у раној младости се бавио и боксом), врхунска фудбалска техника и голгетерска спретност. Красили су га и мајсторство у извођењу слободних удараца и способност да свој божански дар за игру и огромни его увек подреди екипи.

По многима, међу којима је и Алфредо Ди Стефано, Кубала је један од највећих фудбалера икада. „Његова игра је била чиста, кристална, истинско уживање за публику“, рекао је Аргентинац који се прославио у дресу Реал Мадрида баш у годинама када је и Кубала био на играчком врхунцу. Предвођена Кубалом, Барселона је била први тим који је избацио Реал из Купа европских шампиона после пет узастопних година владавине „краљевског клуба“ у том такмичењу, установљеном 1955.

Био је Кубала и велики боем, у чијим су животу важно место имале три ставке: проводи, алкохол и жене, али тај убиствени „коктел“ није убио његову фудбалску генијалност. Кубалина фудбалска каријера, као и његов живот, била је врло бурна. Она је задивљујући и очаравајући роман о једном храбром авантуристи, пун напетости и драме.

Почетак у родној Будимпешти

Почео је да игра у Будимпешти, где је и рођен, као син мађарског Словака Пала Кубале, зидара, и мајке Ане Стеч, фабричке раднице, у чијим венама је било мађарске, пољске и словачке крви. Ваљда због те мешавине, њихов Ладислав, ког су звали и „Ласло“ и „Лаци“, увек се изјашњавао као – космополита.

Први клуб за који је наступио као седамнаестогодишњак био је нижеразредни Ганз ТЕ, из ког је врло брзо, као „дечко који обећава“ прешао у Ференцварош. Наредне године се преселио у Чехословачку где је две сезоне био првотимац Слована из Братиславе. Потом се вратио у Будимпешту и непуну годину носио дрес Вашаша.

У зиму 1949. je тајно, пробијајући се кроз снежне сметове, са групом Мађара прешао с једне стране хладноратовске Гвоздене завесе на другу: из Мађарске је стигао у Аустрију, а одатле убрзо у Италију. У сећању је понео тешке ратне године, али и најдраже голове и најважније утакмице, међу којима је било и шест наступа за репрезентацију Чехословачке, за коју је постигао четири гола, и три за репрезентацију Мађарске.

Право играња за прву земљу стекао је по пореклу родитеља, а за другу – рођењем. Касније је, као играч Барселоне, добио и пасош Шпаније, па је од 1953. до 1961. имао и 19 наступа за „црвену фурију“ у којима је 11 пута био стрелац.

Чудесно спасење  

У Италији је заиграо за А лигаша Про патрију, чијег је председника најпре задивио жонглирањем. Кад је 400 пута ударио лопту, не дозволивши јој да падне на земљу, одушевљени газда је скинуо скупоцени сат са руке и поклонио му га. Била је то прва Кубалина премија добијена у новом свету.

Брзо је запао за око и тада моћном Торину, једном од најјачих клубова света тог времена („Il Grande Torino“). Кад су га позвали да их појача у мечу против Бенфике у Лисабону, позив је прихватио са великим задовољством. На пут ипак није кренуо јер су му, буквално пред полетање авиона, јавили да је у Италију, тајном избегличком стазом, стигла његова супруга са њиховим тешко болесним сином Бранком. Кубалина одлука да остане уз породицу убрзо се показала најзначајнијом у његовом животу: авион Торина је, на  повратку из Португала, ударио у брдо, при чему нико од путника у њему није преживео.

Тај срећни избор убрзо је помрачила одлука ФИФА да му, на захтев Мађарске која га је оптужила за бекство из земље и избегавање војне обавезе, забрани играње у лигама и такмичењима под њеном јурисдикцијом. Тада се прикључио тиму избеглица са европског Истока у коме је, осим Мађара, било и Чеха, Руса и Хрвата.

Клуб се звао „Хунгарија“, а тренер је био Кубалин шурак Фердинанд Даучик, раније селектор Чехословачке. Пошто се њихов камп налазио у близини филмског центра Чинечита (италијанског пандана Холивуду) у близини Рима, о том чудном клубу је направљен и филм. Звао се: „Кубала: Звезде у потрази за миром“.

Одлазак у Шпанију

Судбински значајно за Кубалину каријеру било је гостовање те шарене дружине политичких емиграната са комунистичког Истока, спретних са фудбалском лоптом, у Франковој фашистичкој Шпанији, где је играла против државног тима, Реал Мадрида и још неких екипа.

Реалов богати газда Сантјаго Бернабеу, који је пратио меч свог клуба са Хунгаријом, одушевљен Кубалиним мајсторијама одмах је наложио да се он доведе у Мадрид. У том тренутку он није знао да је око на „мишићавог плавог Мађара“ већ бацила и ривалска Барселона, која га је убрзо и присвојила. До данас је остало неразјашњено како је Кубала, у јуну 1950, потписао за клуб из Каталоније, а не за великана из шпанске престонице. Једна од верзија је да је то учинио потпуно пијан, а друга да је одлучило то што је Барселона прихватила његов услов да за тренера доведе његовог шурака Даучика.

Кубала је за нови клуб почео да игра тек десетак месеци касније, кад је истекла казна ФИФА по захтеву Мађарске. Његова прва сезона у Барселони, 1951/52,  обележена је освајањем свих пет трофеја у шпанском фудбалу. На 19 одиграних утакмица постигао је 26 голова и приказао дотад на Иберијском полуострву невиђено играчко умеће. Те сезоне поставио је још необорени рекорд шпанског фудбала – седам голова не једној првенственој утакмици, у победи Барселоне над Хихоном од 9:0.

Тада је почело време „Кубаломаније“ које ће потрајати све до 1961, када је „Мађар са три пасоша“ окончао каријеру у Барселони, после чега је наступао за Еспањол, Цирих и Торонто, бавећи се тамо, паралелно, и тренерским послом.

Прва звезда Барсе

У бордо-плавом дресу каталонског великана, Кубала је освојио четири титуле првака Шпаније, пет националних купова и два Купа сајамских градова. Тим успесима је, што је њеним навијачима било најважније, Барса прекинула дугу владавину највећег ривала, Реал Мадрида.

Читаву деценију Кубала је био прва звезда тима за који је одиграо 345 утакмица и постигао 280 голова. Стално бујање  „Кубаломаније“ натерало је челнике клуба да изграде нови, већи стадион, јер је постојећи, са 60.000 седишта, постао претесан за све који су желели да уживају у његовим чаробним партијама. Године 1957. никао је велелепни „Камп ноу“ који може да прими 99.354 гледаоца, и данас највећи стадион у Европи.

Кубалин фудбалски вез у дресу Барселоне и шпанске репрезентације је са посебном пажњом и сетом праћен у Мађарској која је педесетих година прошлог века имала најјачи државни тим на планети, чувену „Лаку коњицу“ предвођену Пушкашом, Кочишом и Цибором. „А да имамо још и Лација, ниједан ривал нам не би ништа могао бар још десет година“, вајкали су се мађарски заљубљеници у фудбалску уметност.

Њихова „Лака коњица“ је, после освојене златне олимпијске медаље у Хелсинкију (1952) остала непоражена на чак 32 утакмице. Зато су Мађари важили за главног фаворита за освајање „златне богиње“ на Светском првенству у Швајцарској 1954.

Од старта Мондијала мељући све пред собом, најбоља мађарска селекција је лако стигла до финала, одиграног у Берну. Цео фудбалски свет је рачунао да ће јој сигурно припасти и велики пехар намењен победнику, јер их је у финалу очекивала селекција Западне Немачке коју су, у групи, „почистили“ са 8:3.

Није, међутим, било како се предвиђало: упорни Немци су, након вођства Мађара од 2:0, успели да преокрену на 3:2 и пригрле трофеј. После тог финала, названог „Бернско чудо“, многи познаваоци фудбала су закључили да изненађења сигурно не би било да је у мађарском саставу био и Ладислав Кубала.

Никад на светском првенству

Кубала никада није зажалио што тада није био у репрезентацији земље у којој је рођен, и за коју је наступао на почетку каријере. Жао му је, међутим, било што се у Швајцарској није нашао у дресу Шпаније, коју је после три меча у квалификацијама избацила Турска, и то „новчићем“.

Нову шансу да заигра у завршници СП имао је 1962, али му се ни тада није дало да оствари велику жељу: повредио се пред одлазак Шпаније у Чиле, због чега је, баш као и Ди Стефано, морао да остане код куће. „А да су отишли, ми бисмо већ тада освојили титулу светских шампиона“, неугасла је јадиковка Шпанаца чија је репрезентација само једном постала планетарни првак – 2010. у  Јужној Африци.

Кубала је два пута играо за тим Европе. У мечу селекције Старог континента против Енглеза (1953) био је јунак меча завршеног резултатом 4:4. Саиграчи су му тада били и четворица Југословена: Бернард Вукас, Владимир Беара, Бранко Зебец и Златко Чајковски.

Сукоб са Херером 

Пред крај каријере Кубала је, први пут од доласка у Шпанију, осетио тврдоћу клупе за резервне играче, иако је и у тим данима био прва звезда Барселоне. Храброст да га, повремено, склања из стартног састава имао је тренер Хеленио Херера, творац фудбалског „катанаћа“, освајач титуле првака Европе са миланским Интером и шампион Шпаније са Атлетиком.

Тај крути Аргентинац, инсистирањем на гвозденој дисциплини, одбио је да толерише Кубалино често предавање „слатком животу“, уз уживање у алкохолу и цигаретама, иако то, по суду многих у клубу и око њега, није имало негативан одраз на његову игру.

Сви ранији Барсини тренери, управе, новинари и навијачи имали су, наиме, пуно разумевања за Лацијеве „несташлуке“, али тврдоглави Аргентинац није желео да следи тај курс. У фудбалским круговима се од почетка знало да ће у „дуелу“ Херера – Кубала дебљи крај, ипак, извући тренер, само се чекало кад ће до тога доћи.

Расплет је стигао кад је Реал у полуфиналу КЕШ-а (1960), које је Кубала гледао за клупе за резерве, елиминисао Барселону. Херера је после тог „класика“ и доживљеног физичког напада на улици, спаковао кофере и напустио Каталонију. Милост гневних Барсиних тифоза нису му донеле заслуге за две шампионске титуле њиховог клуба.

Кубала је пуни повратак у ранији статус најбољег, најстандарднијег, највољенијег и, наравно, најплаћенијег играча посебно обележио голом Реалу у КЕШ (1961), којим је Барселона спречила „краљевски клуб“ да се у том такмичењу, основаном 1955, домогне и шестог финала након тријумфа у свих пет претходних.

Барса и њена прва звезда нису, међутим, имали среће у финалном окршају КЕШ-а, одиграном у Берну, у ком су се намерили на Бенфику. Кубала је два пута погодио стативу, а трофеј је отишао у Лисабон. Било је 3:2 за шампиона Португалије. После тога „Велики Ласло“ је постао тренер, кога другог него своје Барселоне.

Како је Звезда растужила Кубалу...  

Кубалу су у новој улози међу првима ван Шпаније гледали љубитељи фудбала у Београду. Жреб за тадашњи Куп сајамских градова је удесио да он, почетком 1962, предводи славни  каталонски клуб у дуелу са нашом Црвеном звездом. Био је то, уједно, и први сусрет тих ривала уопште.

Шпанци су оба пута били доминантни, победили су са 2:0 у нашем главном граду и са 4:1 у Барселони. Црвено-белима се прилика за реванш указала већ на јесен исте године, у истом такмичењу, и они су је у потпуности искористили – елиминисали су великог ривала и фаворита.

У првом мечу, на Стадиону ЈНА (сада Стадион Партизана), Црвена звезда је победила са 3:2, иако су гости водили са 2:0. Куриозитет тог меча је да су два гола за победника дала Звездина појачања из ОФК Београда, Јосип Скоблар и Спасоје Самарџић, док је трећи гол постигао Раде Огњеновић.

Пошто је у реваншу, на Камп ноуу, славила Барселона са 1:0, (тадашња) правила су налагала играње „мајсторице“. Голом Боре Костића из пенала, двадесет минута пре краја меча, Звезда је растужила Кубалу, елиминисавши његов тим.

Наредне Кубалине тренерске „станице“ били су Еспањол, Цирих, Торонто и Кордоба, преко којих је (1969) стигао до места селектора Шпаније. Иако је „црвену фурију“ предводио пуних 11 година, није забележио значајнији успех. Највећи домет му је представљало одвођење шпанског националном тима на СП 1978, и то после 12 година одсуства Шпаније са највеће смотре планетарног фудбала. Ни на ЕУРУ '80 његови изабраници нису обрадовали нацију – елиминисани су на старту.

... а како Југославија и Каталински

Наши љубитељи фудбала још боље се сећају Кубалиног неуспеха у покушају да Шпанију одведе на Мундијал у Немачкој 1974, а разлог је чињеница да је „црвену фурију“ елиминисала репрезентација Југославије.

Реч је о незаборавној „мајсторици“ одиграној на Валд стадиону у Франкфурту 13. фебруара 1974, пред 63.000 гледалаца, од од којих су 40.000 били „Југовићи“, гастарбајтери у Немачкој и Западној Европи, „појачани“ земљацима из свих некадашњих република. Југославија је славила са 1:0, голом Јосипа Каталинског у 13 минуту.

У фудбалској Ју-митологији тај гол популарног Шкије, стаменог центархалфа сарајевског Жељезничара, и даље заузима истакнуто место. То је, верује се, гол који је преко телевизије видело највише Југословена од постанка земље.

Осим гола Каталинског који је, после центаршута Буљана са десне стране, прво главом угрозио шпански гол, а онда лопту одбијену од вратара Ирибара десницом, у паду, закуцао у мрежу Шпаније, сећам се и неких на брзину склепаних фудбалских „бећараца“ које смо, као клинци, певали и дуго после тог историјског меча. Један је био посвећен шпанском селектору: „Ој, Кубала, Кубала, окани се фудбала/попиј један виски, части Каталински.“

А неки старији Југовићи су, кобајаги, сажаљевали Кубалу речима да није могао сам против наших пет селектора. Репрезентацију Југославије у том историјском мечу предводила је петочлана комисија у којој су били Миљан Миљанић, Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић и Милован Ћирић.

Кубала се, као тренер, Барселони вратио и 1980, а убрзо потом се преселио у Саудијску Арабију, што је протумачено као знак његовог неверовања да ће у тренерском послу бити макар приближно успешан као фудбалер. Враћао се у шпанску ЛА лигу још два-три пута, а 1995. се отиснуо у Парагвај, где је и окончао каријеру стратега са клупе.       

Ладислав Кубала је умро 2002. године. Његове бисте испред стадиона Камп ноу у Барселони и стадиона Вашаша у Будимпешти вечно су подсећање на тог великог аса светског фудбала.

На Олимпијским играма у Мелбурну (1956), док је у спорту још „царовао“ аматеризам, а спортисти се школовали или радили, сви такмичари су морали да наведу шта им је занимање. Репрезентативац Југославије у фудбалу, Мостарац Крунослав Круно Радиљевић (1931–1990) је уписао – рудар. У то давно време није, међутим, био изузетак, јер је било још врло успешних фудбалера у чијим биографијама стоји да су радили у руднику.

Најпознатији међу таквима су Француз пољског порекла Ремон Копа, освајач „Златне лопте“ додељиване најбољем играчу Европе, и Џеки Чарлтон, један од најистакнутијих дефанзиваца у историји енглеског фудбала. Њихове приче су непоновљиве у данашњем времену спортског професионализма.

Олимпијац из мостарског угљенокопа

„Круно Радиљевић је радио у мостарском Руднику мрког угља, углавном као електричар, али је обављао и друге послове у рударској јами, док је, паралелно, играо и фудбал за Вележ, јаког југословенског прволигаша“, испричао ми је наш славни голман Иван Ћурковић, пореклом из града на Неретви, чији је деда такође био рудар. „То двојство, рудар и фудбалер, чинило је Радиљевића веома цењеним у нашем Мостару, у ком су рудари одувек били врло уважавани и поштовани, а Вележ, популарни 'рођени', био понос града за који су сви навијали.“

Ћурковић је, као и Круно Радиљевић, кога је добро знао, фудбалску каријеру започео на Вележовом стадиону под Бијелим бријегом. Касније је бранио за београдски Партизан, репрезентацију Југославије и француски Сент Етјен. Каже да се могло десити, да није успео у фудбалу, да и он оде у рударе, попут свог деде и Круна, пошто је школу „због лопте“ био прилично занемарио. 

Радиљевић је на фудбалском терену био везни играч, неуморна радилица, што је и приличило момку који је хлеб дуго зарађивао у рударском окну. Иако су у то време тренинзи чак и прволигашких играча били ређи него данас, требало је, ипак, имати пуно и воље и снаге да би се остварио успешан спој тешког рада под земљом и захтевне игре на земљи.

У „плавом“ дресу уз Шекија и Тозу

Круно је то успевао, а најбољи доказ за то јесте чињеница да је, преко свог Вележа, стигао до изабраног тима тадашње Југославије. У Мелбурну, где су „плави“ после пораза у финалу (0:1) од СССР-а, предвођеног Лавом Јашином, освојили сребрну медаљу, Радиљевић је био уз Драгослава Шекуларца, Тозу Веселиновића, Перицу Раденковића, свог Мостарца Мухамеда Мујића и друге великане југословенског фудбала, тада веома уважаваног у Европи и свету.

Осим по реткој упорности и издржљивости, Круно Радиљевић је био познат и по врло јаком и прецизном шуту левом ногом. Давао је голове и Мирку Стојановићу из Црвене звезде, репрезентативцима из ОФК Београда и београдског Радничког, Перици Раденковићу и Благоју Видинићу, затим Андрији Верешу из Војводине, Пејаку из Сарајева... Најчешће су то били неодбрањиви погоци у самом финишу мечева, са велике удаљености.

Радиљевићева фудбалска каријера у Вележу, у коме је био и капитен, трајала је више од деценију и по, а она рударска више од три деценије. Једном је за новине испричао да никад није изостао са тренинга и да никад није био повређен. Његови пријатељи и навијачи „рођених“ су говорили да „Старог“, како су звали Радиљевића, у саставима „рођених“ није било само док је био на одслужењу војног рока. 

„Фудбалски Наполеон“ из рударског окна

Ремон Копа (1931–2017), славни француски репрезентативац пољских корена, рођен као Ремон Копашевски, је као четрнаестогодишњак уз деду, оца и брата почео да ради у руднику како би његова велика досељеничка породица могла лакше да саставља крај с крајем. Мрачно рударско окно за њега је било морање, а фудбал опсесија којој се предавао од малих ногу. Цело детињство је, како је записао један његов хроничар, провео у рударским коповима, а из бедног живота га је извукао фудбал.

Стизање на обе стране омогућила му је силна енергија, скривена у његовом наизглед нејаком телу од 168 центиметара. Надимак му је био „Фудбалски Наполеон“ зато што је, попут славног војсковође и владара,  био низак и зато што је био незадрживи освајач (простора на фудбалском терену).

У руднику је изгубио прст на руци, а на зеленом правоугаонику је добио силне комплименте. Пеле га је 2004. уврстио међу сто најбољих фудбалера на планети, док је на листи најславнијих играча Француске свих времена на трећем месту, иза Зинедина Зидана и Мишела Платинија.

Да ће омалени Копа постати велики играч први је уочио кум његовог оца Пол Синбалди, који му је постао и нека врста ментора. Озбиљну каријеру започео је као 17-годишњак у друголигашу Анжеу. Две године касније приступио је Ремсу, са којим је освојио две шампионске титуле – 1953. и 1955. године.

Прелазак у Реал

Годину касније Ремс је играо финале Купа европских шампиона, у коме је поражен од Реал Мадрида. У том мечу француски клуб је остао и без трофеја и без Копе: његов најбољи играч се преселио баш у редове мадридског великана.

У Реал је исте године стигао и славни Мађар Ференц Пушкаш, па су Мадриђани формирали најбољи навални трио на свету: Копа – Ди Стефано – Пушкаш. Највише захваљујући њима тројици, најславнији клуб Шпаније је три године узастопно, 1957, 1958. и 1959, био најуспешнији тим на Старом континенту. Трећу титулу у низу Реал је освојио савладавши баш Ремс.

После 244 утакмице одигране за Реал и 36 датих голова, Копа се вратио кући, односно у Ремс, са којим је постао првак Француске 1960. и 1962. За француску репрезентацију играо је између 1952. и 1962. године. На 45 утакмица у дресу „триколора“ постигао је 18 голова, а њихов највећи успех било је освајање трећег места на Светском првенству у Шведској 1958. године.

Те 1958. Копи је припала Златна лопта, признање за најбољег фудбалера Старог континента. Французи су касније, у част свог великог аса, установили трофеј „Ремон Копа“ који се додељује најбољем играчу млађем од 21 године.

Избављење из рудника Џека Чарлтона

Из рударског окна је на фудбалски терен истрчао и Џек Чарлтон (1935–2020), један од најбољих дефанзиваца енглеског фудбала и успешан тренер. Рођен је у селу Ашингтону, у средишњем делу Енглеске, познатом по рударском копу. Отац Боб му је био рудар, потпуно незаинтересован за фудбал, а љубав према тој игри Џеку и његовој тројици браће, од којих је један био славни Боби Чарлтон, развила је мајка Сиси која је била и тренер школске фудбалске екипе.

Џек је у петнаестој години отишао на пробу у Лидс јунајтед, а пошто није примљен прикључио се оцу у раду у руднику. Разлог је, наравно, био материјални, јер је бројна породица Чарлтон живела више него скромно. Једино задовољство Џеку је представљало играње фудбала за клуб рудара, у коме је био најмлађи.

Баш када је рад у рударском окну покушао да замени запослењем у полицији, добио је нову шансу да постане члан Лидса. Поправни му је,  на његову срећу, успео и то га је преселило у фудбал у коме је остао скоро до краја живота, који је потрајао 85 година. 

Вечна верност Лидсу

За први тим Лидс јунајтеда Џек је дебитовао 1952, а у том клубу, једином чији је дрес носио, остао је до 1973. Освојио је све највеће трофеје енглеског фудбала – шампионску титулу, ФА куп и Лига куп – а Лидс је с њим у саставу два пута тријумфовао у Купу сајамских градова.

Био је високи, стамени центархалф, а на том  месту је играо и у репрезентацији Енглеске која је 1966. освојила своју једину титулу светског шампиона. С њим у изабраној националној селекцији тада је био и његов брат Боби, велика звезда Манчестер јунајтеда. Џеки је у сезони 1966/1967. проглашен за најбољег енглеског фудбалера, а касније је ушао и у Кућу славних своје земље.

Новинари су често хвалили његову беспримерну борбеност, називајући му стил игре „рударењем на терену“, јер за њега није било изгубљене лопте. Због висине и доброг одраза доминирао је у скоку, а голови главом после корнера били су његова специјалност. Одбио је све понуде за прелазак из Лидса, међу којима је била и она Манчестер јунајтеда да се придружи две године млађем брату Бобију.

Боби је, по општој оцени, био бољи фудбалер од Џека, али је старији брат тај заостатак у слави надоместио сјајном тренерском каријером. Водио је неколико енглеских прволигаша, а највеће успехе постигао је са репрезентацијом Републике Ирске.

У „златној декади“ Џека Чарлтона, Републикa Ирска се први пут пласирала на Европско првенство (1988) и на два узастопна Мундијала – 1990. (када је стигла до четвртфинала) и 1994. године. После тих успеха постао је „највољенији Енглез међу Ирцима“, а власт у Даблину му је доделила звање почасног држављанина Републике Ирске.   

Стјепан Бобек Штеф је, по општој оцени, био један од најбољих фудбалера Партизана и репрезентације Југославије од завршетка Другог светског рата до данас. Био је мислећи градитељ игре, због чега је називан „шахистом с крампонима“, неумољиви голгетер „прецизан као снајпер“, мудри предводник екипе, „пример правог капитена“, уметник с лоптом који је изазивао бес немоћних ривала и усхићење публике. Говорило се и писало да на зеленом травњаку може све, и да оно што може он не може нико други.

Зато звучи логично да је дуго био рекордер по броју утакмица за државни тим – догурао је до 65, и рекордер по броју постигнутих голова за репрезентацију – 38. Они који су га у томе надмашили дошли су много касније, кад је фудбалски свет чинило много више репрезентација него у његово време и кад су такмичења у најпопуларнијем спорту постала бројнија него у његовом вакту.

Специјалност му је био дриблинг ролањем лопте, чиме је лако надигравао ривале, понекад и помало исмевао. Дуго је важио и за специјалисту за пенале: његови ударци са 11 метара били су, по правилу, прецизни и неодбрањиви. Моменат кад је то правило престало да важи дошао је на куп утакмици између његовог Партизана и загребачког Динама, одиграној 1953. године.

Промашаји „непогрешивог“

На том мечу, „непогрешиви“ Бобек чак три пута није успео да са 11 метара погоди мрежу противничке екипе. Новинари су то назвали „чудом невиђеним“, а он „најтежим тренутком у каријери“. Сећао га се до краја живота, често у глави репризирајући утакмицу у којој је изгубио ореол непогрешивог пеналџије.   

Реч је о сусрету у четвртфиналу Купа маршала Тита одиграном на стадиону ЈНА 4. октобра, баш на дан кад је Партизан славио свој осми рођендан. На трибинама се, иако је био радни дан, нашло више од 30.000 гледалаца, углавном фанова домаћина, међу којим је био и понеки „грозд“ присталица загребачких „модрих“. Празничну атмосферу улепшало је сунчано поподне без ветра каква зна да донесе топла београдска јесен. Радио репортери су своје извештаје почињали констатацијом да су време и терен идеални за игру.

Партизан је важио за фаворита. Предводила су га четири велика аса  југословенског и европског фудбала – Бобек, Зебец, Чајковски и Милош Милутиновић. Овај последњи, легендарна „Плава чигра“, вођство домаћину осигурао је већ у првом минуту меча. Динамо је брзо узвратио са два контраудара и повео са 2:1. Најава ватромета голова био је Милутиновићев изједначујући погодак у 24. минуту, за резултат којим је завршено прво полувреме.

Исход првог дела игре био би другачији и повољнији за Партизан да Бобек није промашио два једанаестерца које је досудио арбитар из Сплита Лео Лемешић. Његова два ударца са беле тачке укротио је Динамов млади вратар Мајеровић, који је необичном мирноћом на гол црти прилично деконцентрисао славног Штефа.

 „Ледени“ Мајеровић

Бобек је, у таквим ситуацијама, волео голмане који иду на „читање“ шутера. Тада би за делић секунде успорио у приласку лопти, како би чувара мреже пустио да крене на одабрану страну, а онда лопту упутио у небрањени угао. Ти његови ударци су, по правилу, били млаки, али успешни, јер су ишли у незаштићен део мреже.

Мајеровић као да је знао за „јадац“: остао је непомичан кад је славни пеналџија кренуо ка лопти. Бобек је шутнуо према горњем углу, али доста мекано, што је хитром Загрепчанину дугих руку омогућило да укроти лопту. Са трибина се зачуо хук дугог уздаха, „непогрешиви Штеф“ се ухватио за главу, али није деловало да је превише разочаран. 

То је потврдио само неколико минута касније, када је одлучио да изведе нови једанаестерац за свој тим. „Тај пенал дочекао сам као прилику за 'освету', као прилику да се 'извадим' за претходни промашај. Охрабрило ме и то што ми нико од саиграча, ни најмањим гестом, није показао да страхује од моје одлуке да поново ставим лопту на белу тачку“, више пута касније је испричао Штеф, препричавајући ту утакмицу са Динамом.

Приликом новог извођења најстроже казне унапред се одлучио за угао у који ће упутити лопту. Шутнуо је ниско, према десној стативи, али је тамо, кад и његова лопта, кренуо и Мајеровић. Млади голман га је овога пута потпуно поразио: није одбио лопту, него ју је ухватио.  

У својој аутобиографској књизи „Фудбал – мој живот“, Бобек је навео да је после тог промашаја „потпуно изгубио веру у себе“. Помисливши да је разочарао и саиграче и навијаче, пожелео је да оде у свлачионицу, али га је задржала мисао „да би то била издаја“, па је остао на терену.

Невероватан ток меча

И наставак утакмице имао је чудан ток. Динамо је успео да поведе са 5:2, а Бобеку се чинило да су пад и игра Партизана искључиво последица панике у екипи изазване његовим промашајима пенала. Тек пред сам крај његов тим се тргао, а гледаоци тог дуела су видели ново чудо: њихови љубимци су, десет минута пре последњег звиждука судије Лемешића, поравнали резултат. Фудбал је изрежирао још једну од својих незаборавних драма.

После 5:5, да би се добио победник који ће отићи у полуфинале, уследило је извођење пенала. Тренер Партизана Милован Ћирић је при одређивању пет пеналџија показао да његову веру у Бобека нису поколебала два Штефова промашаја на мечу: међу пеналџије је уврстио и Бобека.

По тадашњим правилима, није било наизменичног извођења пенала, него је судијски „новчић“ одлучивао која ће екипа прва да испуца својих пет једанаестераца. Избор је пао на Партизан. Пред Мајеровића је први стао Милутиновић који је, у регуларном делу утакмице, три пута, увек из игре, погодио мрежу Загрепчана. Рачунало се да ће охрабрен тим голгетерским учинком, и као добар пеналџија, и том приликом бити прецизан. То се, међутим, није догодило: Милутиновоћ је пропустио велику прилику, просувши зебњу по саиграчима и навијачима.

Други Партизанов извођач Колаковић био је успешан, а онда су се поново очи у очи нашли Бобек и Мајеровић. Лични учинак из регуларних 90 минута и изненађење због Милутиновићевог промашаја свалили су велики терет на Бобекова леђа. Осећао је обамрлост целог тела, али то није желео да покаже. Није хтео да буде кукавица, јер то није био никада пре, а претурио је преко главе доста великих и узбудљивих мечева, не само у Југославији. Његове сјајне партије видели су љубитељи фудбала широм света. Уз све то, био је ауторитативни капитен Партизана, предводник читаве плејаде асова који су у њему имали узора.

Кад трећа није срећа

Док је постављао лопту на белу тачку Бобеку се, на тренутак, учинило да се налази у неком храму, а не на стадиону пуном навијача, јер је на трибинама владала апсолутна тишина. Наспрам његове прикривене поколебаности стајала је Мајеровићева видљива самоувереност. Млади голман је, говором тела, показивао веру да још једном може да „победи“ великог Бобека, чије је име изговарао са поштовањем, сматрајући га најбољим фудбалером у Југославији.

Штеф се и трећи пут одлучио да пласира лопту, да не „запиње“ као да ће поцепати мрежу. Уздао се у свој прецизни шут. Надао се и да тај сунчани 4. октобар, дан Партизановог рођенданског славља, неће постати „најцрњи“ дан његове плодне каријере.

Међутим, само који секунд касније та нада се угасила: Мајеровић је одбранио и трећи његов пенал. Многи у публици су тада помислили да је у чудо које су видели ђаво умешао прсте. Да Бобек промаши три пенала на једној утакмици свима је изгледало немогуће.  

Пошто је после Бобековог кикса пенал искористио голман Стојановић, а онда и Зебец био неуспешан, Партизанова елиминиција  била је на видику. Динамови стрелци нису пропустили шансу. Сва три прва извођача пенала били су успешни, па су се „модри“ радовали уласку у полуфинале.

„Ту утакмицу не носим само иза чела, у мислима, носим је и у срцу, као трајни ожиљак. Никад је нисам преболео“, написао је Бобек у својој аутобиографији.

Занимљиво је да Владимир Мајеровић, који је у Динаму провео десет година (1950-1960), у том периоду никада није важио за првог голмана екипе. Као резерва Бранку Краљу и Гордану Ировићу бранио је на свега 46 првенствених утакмица, док је у Купу маршала Тита имао само четири наступа, укључујући и онај с Партизан који га је прославио.

Мајеровић је, иначе, био један од ретких високообразованих фудбалера. Завршио је студије историје уметности, а по окончању голманске каријере посветио се новинарству. Дуго је радио у Телевизији Загреб где је усавршио и редитељски занат, радећи код најбољих у том послу тих година, Ангела Миладинова и Антона Мартија. У каријери је потписао више стотина ТВ наслова, а освајао је и бројне награде.  

Давно је прошло време када су праву атракцију и ексклузивну тему за овдашње медије представљали доласци фудбалера из иностранства у српске клубове. Од осамдесетих година прошлог века, када је тај тренд започет, број страних играча у нашим лигама стално расте.

Црвена звезда и Партизан су у текући национални шампионат ушли са саставима у којима су скоро половина странци, а доста интернационалаца је и у редовима осталих овдашњих прволигаша. Фудбалери свих раса већ годинама носе дресове и неких нижеразредних српских екипа – у нашем фудбалу досад су ангажовани играчи из више од педесет земаља са свих континената.

Кинези у црно-белом дресу

Старији љубитељи фудбала сећају се сигурно еуфорије којом је, пре нешто више од три деценије, у Србији и читавој тадашњој Југославији пропраћен долазак двојице репрезентативаца Кине у Партизан, првих странаца који су обукли дрес тог београдског клуба.

Одмах ваља истаћи да се ту није радило о слободном трансферу играча, какви постоје данас, у којима је главни „шраф“ менаџер, него је тај долазак био део југословенско-кинеског договора о проширивању сарадње између две земље. У име амбасаде Југославије у Пекингу је за реализацију овог посла био задужен аташе Вучић Чагоровић, претходно дугогодишњи члан управе црно-белих.

Кинези су, пошто се њихова фудбалска репрезентација први пут пласирала на Олимпијске игре (у Сеулу 1988. године), одлучили да, у циљу њеног што бољег представљања у светској конкуренцији, пошаљу своја два играча у Југославију како би они стекли што бољи увид у начин играња у фудбалски развијенијој земљи од њихове, али и у европски стил игре. Изабран је Партизан који је, како се говорило, био једини југословенски клуб за који се знало у најмногољуднијој земљи света.

На основу одлуке која је носила државни печат, Партизанов дрес обукли су Ђиа Сјућуан из Далијена и Лиу Хаигуанг из Шангаја, обојица двадесетпетогодишњаци. Први је био центархалф, а други центарфор.  

У Хумској 1 је, у почетку, било доста потмулог гунђања због  договарања Кине и Југославије „преко њихових леђа“, а разлог је била раширена сумња у квалитет кинеских играча, иако су обојица већ били искусни репрезентативци. Квалитет кинеског фудбала тада је, генерално посматрано, био доста ниског нивоа.

Ствар је легла кад су скаути црно-белих, после гледања утакмица репрезентације Кине у квалификацијама за Куп Азије, известили клупску управу да Ђиа и Лиу заслужују да дођу у Партизан. Први се у тим квалификацијама представио као командант одбране која је на пет мечева примила само један гол, а други је постигао пет погодака.

Фудбалери војничке дисциплине

Пред полазак из домовине, предочено им је да иду у пријатељску земљу и славни европски клуб у коме ће сигурно пуно научити. У Београд су стигли у зимској паузи првенства 1987/88, а у Партизану су остали годину дана. Ђиа је важио за квалитетнијег играча. Три пута је био  проглашаван за најбољег фудбалера Кине, а имао је и титулу МВП-ја са азијског шампионата из 1984. Лиу је био најбољи стрелац лиге и кинеске репрезентације.

Са собом су, што су потенцирали у изјавама југословенским новинарима, понели силну жељу да у новом клубу што више науче, а то су касније и потврдили ретком посвећеношћу тренингу и спортском животу.

„Красила их је војничка дисциплина. Са њима нисмо имали никаквих проблема – брзо су учили и доследно испуњавали све задатке. Понекад су се чудили што код нас тренинзи трају по сат и по до два, јер се код њих радило и по пет сати. У почетку су примећивали да су у југословенској лиги игра много грубље него у Кини, али су то прихватали као нешто на шта не могу да утичу па су од те приче одустали“, испричао ми је једном Момчило Моца Вукотић, који им је био тренер у Партизану.

Њихову посвећеност фудбалу врло сликовито је описао и њихов саиграч у црно-белом дресу Небојша Вучићевић, чијим су се дриблинзима посебно дивили: „Повео бих их, понекад, у ноћни провод, али то је увек кратко трајало. Већ око пола десет су кретали у стан, да би пре десет били у кревету.“

Своје кинеске саиграче и пријатеље повремено је водио и својој кући на ручак, што су они доживљавали као посебну част. Зато су једном приликом, по повратку из Кине, колегу Вучићевића изненадили, за њега, врло необичним поклоном. „Стигли су код мене са ролном свиле. Нисам знао шта ћу с таквим даром за који ми је један пријатељ после рекао да је врло вредан, јер се радило од најбољој свили која се прави у Кини“, испричао је некадашњи познати дриблер црно-белих.

Атракција за навијаче

Навијачи Партизана су обожавали појачања њиховог клуба из Кине, а волели су их и фанови других клубова, пре свега због изузетне коректности и борбености. „Гробари“ су, због њих, ишли у амбасаду Кине у Београду да им тамо помогну да, на мандаринском, испишу транспарент којим би на утакмицама поздрављали своје нове љубимце.

Где год би се појавили Ђиа и Лиу, брзо се стварао ред оних који су желели да се сликају с њима. На припремама Партизана на Златибору или Тари почетак тренинга је, понекад, каснио због жеље многобројних туриста и излетника да направе фотке са Кинезима у црно-белом дресу.

Ђиа и Лиу су у првим недељама боравка у Београду становали у хотелу, а на тренинге су долазили јавним превозом. Говорили су да им стизање на стадион на такав начин прија, јер су волели да буду међу људима пошто су осећали њихову добронамерност. „Не знамо српски језик, али веома добро разумемо осећања и љубав овдашњег народа према нама“, изјавио је Лиу у једном интервјуу.

Кад им је Партизан обезбедио стан и кола, причало се да су у вожњи били толико опрезни да су користили само прве две брзине. Трудили су се и да науче што више српског, пре свега због комуникације са саиграчима на терену, и хвалили српску храну на коју су се брзо навикли. 

Ђиа, први Кинез у Купу УЕФА

Међу црно-белима боље се снашао центархалф Ђиа, који је у дужем периоду био стандардни првотимац. Играо је у тандему са југословенским репрезентативцем Љубомиром Радановић и деловали су врло компактно, одлично су се разумели и допуњавали.

Ђиа је у дресу Партизана постао и први фудбалер из Кине који је играо у такмичењу за Куп Европске фудбалске федерације (УЕФА). Било је то у утакмици црно-белих против Роме у Београду, коју је домаћи тим добио са 4:2. У славном тиму из Рима тада су, поред неколико италијанских репрезентативаца, играли и Немац Руди Фелер и Бразилци Андраде и Ренато.

Нажалост, Партизан је у реваншу, одиграном у „Вечном граду“ био поражен са 2:0 и елиминисан. Београђане је у том двобоју као тренер предводио Моца Вукотић, за ког су његови кинески пулени изјављивали да им је био „драгоцени учитељ“.

После епизоде у Београду, стамени Ђиа је отишао у Малезију, а затим је играо и у Јапану, као први кинески фудбалер у „Земљи излазећег сунца“.

Лиу, суптилан техничар, врло сналажљив у казненом простору, ређе је облачио црно-бели дрес од свог земљака. Одиграо је само шест целих утакмица и дао три гола. Разлог томе била је чињеница да је београдски тим у то време у шпицу имао неколико врхунских играча – Милка Ђуровског, Вокрија, Батровића, Вучићевића, Шћеповића...

Лиу је посебно хвалио Милка, за кога је говорио да је најбољи играч ког је видео, док се Ђиа дивио Радановићу, истичући да је „врхунски фудбалер и добар човек“. Заједно су Ђиу и Лиа имали 57 наступа за црно-беле, у шта су им урачунате и пријатељске утакмице.

Обојици се, према личном казивању, Београд веома допадао и желели су да продуже боравак у Партизану и српској престоници, али о томе нису одлучивали они, него национални фудбалски савез њихове земље који их је и упутио на „усавршавање у иностранству“. Незванично се говорило да су обојица имали војне чинове, због чега нису били у прилици да сами слободно бирају свој фудбалски пут.

У фудбалу и после играчких каријера

По завршетку играчких каријера, и Ђиа и Лиу остали су у фудбалу – бавили су се тренерским послом. Лиу је једно време руководио фудбалским савезом Шангаја, а основао је и фудбалску академију за младе играче у којој је и лично био ангажован. Ђиа је водио јуниорску репрезентацију најмногољудније земље света на Олимпијским играма 2008. у Пекингу, а био је и селектор женске националне селекције.

Радећи као тренер, Ђиа је, како су преносили медији, имао доста проблема – није био успешан „командант“ са клупе као некад на терену.  Био је и у затвору под оптужбом да је учествовао у намештању резултата на неким утакмицама. Ипак, оптужбе су се показале нетачним, па је осуђен само један од његових помоћника.

Од времена кад су Ђиа и Лиу дошли у Партизан „да уче“, фудбалске прилике у Кини су се битно измениле, и то набоље. Тамошњи фудбал је у експанзији чему је, свакако, допринела чињеница да се у њему „врти“ велики новац. Због тога је у ту земљу у међувремену стигао и велики број наших фудбалера и тренера, од којих су неки доносили и шампионске титуле екипама које су водили.

Вредно је подсетити да је, на почетку овог века, селектор Кине био наш познати стручњак Бора Милутиновић, што је био убедљив доказ кинеског поштовања за српски фудбал које и данас постоји. Под Милутиновићевим вођством репрезентација Кине се први и једини пут пласирала на Светско првенство, 2002. године у Јужној Кореји и Јапану. Због тога Милутиновић и данас ужива статус легенде у Кини.   

Милан Галић Гале, један од најбољих српских и југословенских фудбалера свих времена, прве играчке кораке направио је у зрењанинском Пролетеру. Много после Галића, из гимназије у коју је и он ишао и ја сам отишао у подмладак Пролетера, потајно маштајући да се, попут  Галета, докопам фудбалске славе. Тренер нам је био исти: Радојко Коларов, познатији као чика-Коча, човек ретког господства и неизмерне доброте.

Галић и ја смо имали још нешто заједничко: обојица смо навијали за Партизан. Само, он због Бобека и Милоша Милутиновића, а ја – због њих тројице. У црно-белом дресу се прославио, међутим, само он, јер је за достизање тих висина било потребно много више од огромне жеље каква је била моја и многих клинаца који су, гледајући Галета, сањали да постану фудбалске звезде.

О њему сам све знао и пре него што смо се упознали приликом једног разговора на давном почетку моје новинарске каријере. Тада ми је рекао да у фудбалу никад није имао узора, у смислу да је хтео да буде нечија копија, и да је стално  и тврдоглаво усавршавао „свој дар добијен од Бога“.

Гале је био вансеријски и уникатан по многим од кључних играчких особина, то је општа оцена југословенских и страних стручњака из шездесетих година прошлог века. Стартан, по брзини раван спринтерима на сто метара, чудесно спретан са лоптом, која му се „лепила“ за копачке, најчешће лукавији од ривала испред гола и врло прецизан у шуту обема ногама.

У време највеће славе, Милан Галић је био један од најбољих нападача у Европи и свету. Звао га је и Реал, али му у Мадрид није дао пропис по коме су фудбалери из Југославије (тада) у иностранство могли тек са напуњених 28 година.

За државни тим је одиграо 51 утакмицу и дао 37 голова. Просек за дивљење, за галерију највећих голгетера планете. Тај биланс би био још импозантнији да тадашње време социјализма није одликовало и, строго примењивано, „патриотско“ правило да наши фудбалери који наступају за стране  клубове не могу бити репрезентативци. А после Партизана Галић је играо, и силне голове давао, и у белгијском Лијежу и француском Ремсу.

„Био је као тенк, најчешће незадржив у јуришу ка голу противника“, тако је Галића описао његов саиграч из Партизана и репрезентације Југославије Милутин Шошкић Шоле, својевремено и голман „тима света“. А његов Зрењанинац, такође партизановац и репрезентативац Радослав Заза Бечејац, рекао ми је и ово: „Гале би био велики и у данашњем времену, као што је био у свом, јер је био вансеријски фудбалски зналац.“

Питомац дома за сирочад

Милан Галић је рођен 1938. у Старом Ђурђеву код Темерина. Најраније детињство  обележиле су му две ужасне трагедије: оца, који је као добровољац из Америке прошао сву голготу Великог рата, није ни запамтио, а мајку су му, пред крај Другог светског рата, у Босни заклале усташе.

Као дете без оба родитеља, живео је у прихватилиштима за ратну сирочад у Кањижи, Ади, Молу, Тителу, а на крају те фазе оскудног живота у Зрењанину где је, као четрнаестогодишњак, и започео своју фудбалску каријеру, свој узлет до звезда.

Међу малим домцима запазио га је Радојко Коларов, чика Коча, предратни фудбалер зрењанинског Обилића и потенцијални репрезентативац, који је, по завршетку играчке каријере, био врло успешан у раду са најмлађим фудбалерима. Његово фудбалско дете био је и поменути Бечејац, а створио је још неколико врло запажених играча.  

Због доброте и пажње којом га је обасипао, Гале је чика Кочу сматрао другим оцем. Управо тај човек је измолио строгу управу дома за сирочад да Галићу дозволи редовно тренирање у Пролетеру, где је показао ретку даровитост. Потом му је нашао и породицу код које је становао, да би могао више да се посвети фудбалу, а помало га је помагао и материјално, купујући му нешто од гардеробе као и неке ситнице које младима пуно значе.

Милан Галић је за први тим Пролетера, јаког југословенског друголигаша, регистрован пре него што је напунио 16 година. Уз посебну дозволу лекара. Тада је постао и члан омладинске репрезентације Југославије и њен капитен. Након серије сјајних партија, у двадесетој су му широко отворене капије Стадиона ЈНА, београдског храма фудбала, где су га партизановци дочекали као „новог Зебеца“. Било је то у лето 1958.

Претходно је био на проби у Црвеној звезди, али су му тамошњи „стручњаци“ рекли да већ имају доста таквих као он. Касније му је Звездин „маг“ др Аца Обрадовић нудио куле и градове за долазак међу црвене-беле и обећавао да ће „избоксовати“ да буде проглашен за најбољег играча Европе. Није вредело, Галету је Партизан је постао топли дом који дуго није имао, и то је поштовао.

Репрезентативни деби из снова

У двадесетпрвој, 1959 године, имао је деби у репрезентацији Југославије. И то какав деби: селекцији Бугарске дао је гол у првом минуту, тачније, у 28. секунди. С првом добијеном лоптом силовито је улетео у шеснаестерац и – затресао мрежу. Његов специјалитет били су продори средином терена, где је одбрамбени бедем противника увек најтврђи.  

По тој особини је, доста касније, добио наследника у Јохану Кројфу, „летећем Холанђанину“, за кога се говорило да игра као да је укључен на струју високог напона. Гале је, иначе, веома ценио Кројфа за кога је једном казао да је „био изнад свих играча“ и да је био фудбалски геније. Речју „геније“ описивао је још само Милоша Милутиновића.

У подсећањима на то Галетово ватрено крштење у дресу са државним грбом, увек се сетим занимљивог податка из његовог гимназијског школовања у Зрењанину, током кога је био осредњи по успеху. У првом полугодишту завршног разреда из телесног васпитања имао је само – тројку! Ипак, на крају године та тројка је прерасла у петицу, а на такву одлуку предметног професора одлучујуће је, говорило се, утицала чињеница да је Гале већ био једном ногом у Партизану и да су га новине увелико представљале као нову звезду југословенског фудбала.

Исте године петицу је имао још само из владања чему је, нема сумње,  допринео домски „дрил“, односно инсистирање на реду, раду и дисциплини у тој установи. Тамо су, у суштини, непослушношћу сматрали и Галићеву опчињеност фудбалом.

Управница дома Ангелина Гина Којић, позната по материнској бризи за сву децу,  једном је због тога звала на разговор његовог старијег брата Ђорђа. Рекла му је да је веома брине Миланова огромна заљубљеност у фудбал, због које је одлучио и да оде из дома, јер, како је нагласила, није лош ђак и могао би лепо да се посвети школовању.  

Године 1960. Милан Галић је дао огроман допринос у два велика успеха „плавих“ – освајању другог места на Првенству Европе (Купу европских нација) у Паризу и стизању до златне медаље на Олимпијским играма у Риму, где је носио капитенску траку.

У „Граду светлости“ успео је, и то у изгубљеном финалу (1:2, након продужетака) са СССР-ом, да савлада славног Лава Јашина, што је за многе од најбољих светских голгетера остао неостварен сан. „Лав је, онако висок и кракат, сав у црном, на стрелце деловао као страшило. Био сам, наравно, пресрећан кад сам му сместио лопту иза леђа“, причао је Гале после меча на Парку принчева.

Болно искључење

У „Вечном граду“ се, осим златном медаљом, окитио и епитетом најбољег играча и првог стрелца турнира са седам погодака. Три пута је био кобан за Бугаре, а голове је давао и Египћанима, Турцима, Италијанима, а онда и Данцима у победничком финалу у коме је доживео велику непријатност: једино искључење у каријери. Тај „случај“ је занимљива прича која се завршила сазнањем да му је црвени картон ипак био  додељен незаслужено. Шта се десило?

Галић је и меч против Данске почео за њега уобичајено: већ у другом минуту довео Југославију у вођство. „Плави“ су ускоро „подигли“ на 2:0, а у 37. минуту италијански судија Кончето Ло Бело је југословенског капитена послао у свлачионицу. Тој пресуди познатог арбитра претходио је трећи погодок Југословена, који је он поништио због пасивног офсајда.

Стрелац Бора Костић се, због тога, љутито устремио на арбитра, а први је пред њега, онако капитенски, у жељи да га смири, стао Галић. Настало је „рвање“  два наша нападача, при чему је изнервирани Галић у једном тренутку и опсовао Костића због његовог геста.

Судија Ло Бело, мислећи да је псовка упућена њему, наредио је нашем капитену да напусти терен.

Убрзо се сазнало да је Ло Бело псовку разумео зато што ју је, неколико недеља раније, више пута чуо у Суботици где је боравио на семинару за судије који ће делити правду на ОИ у Риму.

Италијански арбитар је касније схватио да је пренаглио, па је Фудбалском савезу Југославије послао писмо у коме се извинио због строгог кажњавања нашег капитена. Исто је учинио и кад је први пут после ОИ, на некој утакмици, срео Галића.

Блистава 1962.  

Нови Галетов бљесак виђен је 1962. на Светском првенству у Чилеу, где су „плави“ освојили четврто место. Општи утисак је био да су могли постићи и више, јер је Југославија имала сјајан тим у коме су, уз Галића, играли и Шошкић, Дурковић, Јусуфи, Шекуларац, Дражен Јерковић, Скоблар... Прави мајстори фудбала, касније потврђени и у саставима гласовитих европских тимова.

Исте те године, захваљујући Галићевом голу, једином на утакмици, Југославије је први пут после тридесет година победила Мађарску. Пријатељски меч одигран је на Непстадиону (Народном стадиону) у Будимпешти, а Гале је у седамдесетом минуту погодио мрежу домаћина.  

Галић је своју голеаду у срећној му 1962. наставио и у југословенском шампионату. Три најсјанија бисера у том низу била су три гола која је дао Црвеној звезди у победи Партизана од 5:0. Коментари новинара и присутних 55.000 гледалаца на стадиону ЈНА свели су се на кратку реченицу: „Галић је био незадржив.“ Те године, лист „Спорт“ га је прогласио за најбољег спортисту Југославије.

Бриселска рана  

Епско време Галићевих игара у Партизану завршено је 1966, после осам година у црно-белом дресу обележених са четири шампионске титуле. А те 1966. Партизан је дошао до финала Купа европских шампиона у коме је, несрећно и незаслужено, поражен (1:2) од мадридског Реала. Старији „гробари“, и не само они, и данас тврде да би финални исход сигурно био друкчији да су црно-бели у јуришу на фудбалски кров Европе имали спремног свог најубојитијег голгетера – Галета.

Галић је наступио у финалу, одиграном у Бриселу, али је на тај меч дошао, како се говорило, „са макарона“, односно после осам месеци ношења војничке униформе, дакле недовољно спреман за велики изазов.

Под рефлекторима велелепног Хејсела јасно се видело да Партизанова десетка није онај убојити стрелац пред којим дрхте ривали. Галић, једноставно, није био Галић. У томе је, за многе, одговор на питање зашто црно-бели у Бриселу нису постали прваци Европе. „Немогуће је прежалити тај пораз“, била је честа Галетова реченица после тог историјског дуела.

После краха у белгијској престоници, наступио је и крах тог славног састава београдског тима, чувених „Партизанових беба“, можда најквалитетније генерације свих времена у српском и југословенском фудбалу. Један за другим у фудбалску печалбу отишли су најбољи из екипе која се супротставила великом Реалу – Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Владица Ковачевић, Милан Галић...

Недорасла управа клуба пропустила је колосалну прилику да сачува тим који би и наредних година харао Европом. Тим пре што су долазак у Хумску већ били најавили неки од најбољих играча у Југославији, попут репрезентативног тандема крила из ОФК Београда Самарџић-Скоблар. 

Печалба и крај каријере

Гале се обрео у Стандарду из Лијежа у коме је, према очекивањима, постао прва звезда клуба. За четири године с њим у саставу Стандард је два пута био шампион Белгије, док је једном освојио национални куп. После тога – „лабудова песма“: три године у француском Ремсу, па повратак кући, у Београд. И одлука да, упркос „пуном џепу“, заврши факултет. Успевши у томе испоштовао је свето правило из домова за ратну сирочад: учење пре свега.

Тренерски позив га није привлачио. Само је једну годину водио  Пролетер из Зрењанина, јер није могао да одбије позив пријатеља из града на Бегеју, где је започео своју каријеру.

Дипломирао је права, а потом је, све до пензије, као правни саветник радио у Фудбалском савезу. У познијим годинама фудбал га је све мање занимао, чему је узрок било његово незадовољство лошим стањем у нашем најпопуларнијем спорту које је, како то увек бива, довело да пада квалитета у односу на онај из његовог играчког времена.  

Милан Галић је умро изненада, 13. септембра 2014. у Београду. Иако Партизан, попут Црвене звезде, не проглашава званично своје фудбалске легенде, нема дилеме да међу највеће играче црно-белих у њиховој историји спада и Милан Галић Гале. Славни голгетер из дома за ратну сирочад.   

У Београду je пре 29 година започета лепа традиција дочека освајача медаља на највећим међународним спортским такмичењима, који се пред грађанима појављују на балкону Старог двора, односно Скупштине града. Први дочек је био организован кошаркашкој репрезентацији пошто је 1995. освојила Европско првенство, победивши Литванију у незаборавном финалу у Атини. Био је то први наступ репрезентације после забране учешћа на међународним такмичењима због санкција СР Југославији. До првенства у Грчкој су дошли кроз квалификације осмишљене практично само за њих у последњем тренутку, и то је овој титули дало посебан значај.

И прошлог лета, након Олимпијских игара у Паризу, виђен је тај спектакл са певањем, клицањем, махањем многобројним националним заставама и са пуно позитивне енергије коју је донело око 50.000 присутних. Његови актери увек су, углавном, млади – они који су већ постали спортске звезде у главним улогама и они који маштају да их наследе и тако се и сами нађу на „балкону успеха“ са медаљама око врата.

Та фешта је од 1995. изостала само једном, а разлог је била – политика. Десило се то пре 24 године, пред 5. октобар 2000, односно пад режима Слободана Милошевића, оптуживаног да је покрао председничке изборе.

Пошто је и у дану повратка наших најбољих спортиста са Олимпијских игара у Сиднеју у Београду кључао грађански бунт, није било услова да се организује „балкон“ за мушку одбојкашку репрезентацију СР Југославије (Србије и Црне Горе), која је 1. октобра 2000. освојила златну медаљу у Аустралији .

Вечни жал

Момци који су задивили свет бриљантним тријумфом на ОИ и силно обрадовали своју земљу остали су, „из политичких разлога“, без свечаног дочека и заслужених аплауза. Иронија судбине је и у чињеници да је реч о сигурно најбољем саставу одбојкаша изнедреном у историји ове земље променљивог имена.

 „То је рана која никада неће зацелити. Освојили смо најсјајнију медаљу за свој народ, а нисмо могли да с њим поделимо радост“, изјавио је тим поводом један од освајача „злата“ у Сиднеју Владимир Вања Грбић.

И данас има оних који „божијом казном“ за тај пропуст сматрају податак да је златна медаља из Аустралије и даље једино наjвредније олимпијско одличје наше одбојке у целини, иначе спорта у коме су и момци и девојке током протекле две деценије бележили врхунске резултате.

Тог „злата“ често смо се сећали и током овогодишње Олимпијаде у Паризу на којој су, упркос очекивањима, обе селекције Србије пропустиле прилику да се попну на победничко постоље. А оно је освојено дивовском борбом нашег државног тима који је, као тренер, предводио садашњи министар спорта у Влади Србије Зоран Гајић.

Његови „златни изабраници“ били су: Владимир Вања Грбић, Никола Грбић, Владимир Батез, Ђула Мештер, Васа Мијић, Слободан Ковач, Горан Вујевић, Вељко Петковић, Игор Вушуровић, Иван Миљковић, Слободан Бошкан и Андрија Герић. Изостала је прилика да им навијачи још једном отпевају за њих смишљену и тада врло популарну песму „Чувај се свете плаве чете“.

Лош почетак у Сиднеју…

Селектор Гајић је у Сиднеј повео генерацију играча која се „испилила“ испод дугих и тешких међународних санкција нашој земљи, уведених у време распада СФР Југославије, којих ни спорт није био поштеђен. Да су врло даровити и спремни да се „туку“ и са најјачима на свету, ти момци су показали чим им је омогућен излазак на планетарну сцену, за шта су се стрпљиво спремали. 

Од 1995. до 2000, на европским првенствима су освојили две бронзане медаље и једну сребрну, на ОИ у америчкој Атланти 1996. били су „бронзани“, а на првенству света у Јапану 1998. „сребрни“. Ти успеси су их сврстали у групу фаворита за победничко постоље на Олимпијади у Сиднеју, али су се ближим „злату“ сматрали Руси, Италијани, Холанђани, па и Бразилци.

Почетак СР Југославије био је врло лош: изгубљене су прве две утакмице, прва од Русије, а друга од Италије. Занимљива је у тим моментима била изјава тренера „зборнаје команде“ Генадија Шапулина да ће се његови и наши момци наћи у финалу олимпијског турнира, одређеног за сам крај Игара. Чак ју је и наш селектор Гајић схватио само као куртоазију спортског пријатеља.

У уздизање „плавих“ од пепела до олимпијског злата у нашој експедицији су чврсто веровала само два човека: председник Одбојкашког савеза Александар Боричић, некадашњи репрезентативац, и увек оптимистични Вања Грбић.

После стартног посртања, Гајићеви изабраници су заиграли много боље. Као на траци, „почистили“ су Америку, Аргентину и Јужну Кореју. У четвртфиналу, елиминационој станици за једног од ривала, Југославија се нашла пред Холандијом, актуелним олимпијским шампионом. Многи су говорили – „пред гиљотином“. „Лале“ су држане за фаворите, али је било и стручњака који су упозоравали да се „ратници са Балкана“ неће лако предати.

... и сјајан завршетак

Прогнозе у нашу корист су се, срећом, обистиниле. На крају узбудљивог меча било је 3:2 за „плаве“. Југословенски извештачи из Сиднеја су тај резултат видели као – „3:2 за историју југословенске одбојке“. Радост наших момака због овог тријумфа пригушивало је сазнање да их у полуфиналу чека Италија, троструки светски првак и актуелни европски шампион. На пуно задовољство могли су да рачунају само гледаоци, углавном неутрални, јер их је чекао окршај врхунских мајстора са обе стране мреже.

Очекивани жестоки бој окончан је потпуно неочекиваним резултатом: Азури су пали не освојивши ниједан сет. А да ни победницима није било лако сведочи податак да су прва два сета добили „на разлику“ – 27:25 и 34:32. У трећем су осокољени Југословени изабранике чувеног тренера Андреа Анастазија оставили на мизерних 14 поена. Крај утакмице је показао да је Анастазијев руски колега Шапулин био у праву: финале су изборили Русија и СР Југославија.

Дебакл Италијана био је изненађење и за оперативце наше олимпијске експедиције који су одбојкашима карте за повратак кући резервисали баш за дан одређен за одигравање финалног меча одбојкашког турнира (!).

Финале Русија–Србија представљало је завршни бал Игара на којим су учествовали спортисти из 193 земље. Меч је игран  пред 10.000 гледалаца и преношен за телевизијске гледаоце широм света.

„Решили смо да погинемо за 'злато'“, причао је касније наш дизач и капитен Никола Грбић. „Знали смо да са три добијена сета улазимо у легенду. А таква прилика се не пропушта.“

Пре тог меча, Југословени су у Сиднеју имали доста скроман учинак: „сребро“ Јасне Шекарић у стрељаштву и „бронзу“ ватерполиста.

Русија је имала врло респектабилан тим, са чак седам двометраша. Од многих новинара и стручњака били су, и пре доласка у Сиднеј, проглашени за сигурне освајаче златне медаље. Гледаоци су уживали у лепоти приказане одбојке, спорта маштовитости, брзине и снаге коме је баш та наша „сиднејска дружина“ додала фину дозу духовитости.

Југословени су прва два сета, после доста борбе, добили идентичним резултатом – 25:22. На опште изненађење, после свега 68 минута игре свет је добио новог олимпијског шампиона – Југославију! Руси су доживели горку судбину Италијана: побеђени су са 3:0.

А пре саме завршнице догодило се и нешто о чему се и данас прича као о чуду невиђеном. Догодио се „шоу“ нашег смечера Вање Грбића који је све у дворани, као и гледаоце испред ТВ екрана оставио у неверици да ли су видели оно што су видели. О чему је реч?

Један сервис Руса наши су слабо укротили, па је лопта полетела ван терена и изгледало је да ће завршити далеко у ауту. Тако, међутим, није мислио и Вања. Полетео је за њом и, прескочивши ограду са рекламама, успео је да је врати готово из ходника испод трибина. Који делић секунде касније поново је био у терену, одакле се винуо у блок и – зауставио горостасног руског смечера. Аплауз за ову бравуру је потрајао, а њени прегледи на Јутјубу трају и данас.

После те акције, руски играчи су се буквално предали – на крају завршног сета је било 25:20 за Југославију. За њену златну олимпијску медаљу, једину и данас.

Без „балкона“

Од тог тренутка, наши играчи и стручни штаб нестрпљиво су чекали повратак кући и појављивање на чувеном београдском „балкону за шампионе“. Уобичајеног дочека за њих, међутим, није било зато што су испод балкона и у његовој близини, док су још трајале ОИ у Сиднеју, данима шетали љутити демонстранти тражећи одлазак Слободана Милошевића под оптужбом да је његов режим фалсификовао резултате избора за шефа државе. Слично је било и широм Србије, па је претила ескалација насиља са катастрофалним последицама.

У таквим приликама, организовање дочека за „златне“ одбојкаше из Сиднеја било је неизводљиво. Из безбедносних разлога, како је званично објашњено. Уздрмана власт није могла да се бави дочеком олимпијаца, а осим тога, како се шушкало, прибојавала се да би и они, спортисти, у свом обраћању народу могли дићи глас против ње.

Зато је церемонија добродошлице, прескромна и без праве емоције, обављена на аеродрому у Београду, где је одбојкаше, осим родбине, пријатеља и неизбежних новинара, дочекала мала група навијача. Поздравили су их савезни и републички министри за спорт, након чега су „јунаци из Сиднеја“ дали пар изјава за медије, истичући првенствено понос што су обрадовали свој народ. Нису, наравно, крили и да им је веома жао што се неће појавити на „балкону“, али се у политику нису мешали.

Председник СР Југославије Слободан Милошевић им је одмах по освајању златне медаљ, послао честитку, а потом их је и одликовао Орденом Немање првог степена, „за нарочите заслуге у представљању државе и грађана Савезне Републике Југославије“. Времена да их прими, као што је то учинио две године раније, кад су постали вицешампиони света, није имао. Спречила су га политичка превирања која су само три дана касније довела до његовог коначног пада.

Већина одбојкаша је по повратку у домовину ипак изашла пред народ, али у Новом Саду. Заслужан за то био је одбојкашки клуб Војводина кроз који је прошло десет репрезентативаца окићених златном медаљом у Аустралији. Девет њих је, клупским аутобусом, доведено на новосадски Трг слободе где их је дочекало и поздравило око 30.000 људи.

У маси су били и они који су пре доласка одбојкаша марширали улицама Новог Сада захтевајући оставку Слободана Милошевић. Страх да би се скуп могао претворити у политички митинг показао се, ипак, неоправданим. Одбојкаши су сложно изблокирали захтеве да се, у запаљивој атмосфери, и они политички определе.

Алехандро Финистере је лежао у болничком кревету, у који су га послале повреде задобијене током гранатирања Мадрида крајем 1936. године. Оне ће га онемогућити, као и многе око њега у болници на Монтсерату у Каталонији, да икада више заигра фудбал.

Рођен као Алехандро Кампос Рамирезу у Фистери у Галицији, син телеграфисте на светионику (отуд презиме – Finnis Terae на латинском значи „крај света“), одрастао је у Ла Коруњи. Са 15 година отишао је у Мадрид, где га је почетак Грађанског рата затекао као уредника – а и уличног продавца – једног књижевног часописа.

Био је песник, а у рату је постао један од бардова републиканских бораца. По окончању Шпанског грађанског и Другог светског рата живео је у Еквадору, а онда у Гватемали, једној од последњих земаља на свету која је и даље признавала Шпанску републику.

Почетком педесетих година, плашећи се пуча (испоставиће се оправдано), амбасадор Републике у Гватемали даo је Финистереу поверљиве папире, са идејом да их овај однесе у Мексико Сити. Ухваћен од стране агената генерала Франка, стављен је на авион за Мадрид. Током лета обавио је сапун сребрним папиром и, витлајући њиме себе представио као „шпанског изгнаника, решеног да детонира бомбу у авиону“. Перформанс је био довољно уверљив, те је авион слетео у Панаму. У Шпанију се Финистере вратио тек после Франкове смрти.

Али, да се вратимо у 1936. годину, он је био само младић који више не може да игра фудбал. Али... Алехандро Финистере је био тај који је измислио futbolín, стони фудбал, онај на какав се данас може налетети широм света. 

Ова вињета о једном човеку који није био ни фудбалер ни тренер, може бити и довољна за све што треба знати о шпанском фудбалу. То је у овом веку далеко најразвијенија фудбалска култура на свету. Њу су с једне стране обликовали ратови, регионални идентитети, централистичке тежње и унутрашњи отпори, али је с друге стране шпански фудбал изливен из сирове љубави према игри.

Све то садржи прича о Алехандру Финистереу.

Корени шпанског спорта

У 19. веку Шпанија није имала развијене урбане елите нити праву грађанску класу која је била носилац и разносилац фудбала широм континента. Култура спорта или спортских игара није била део шпанске традиције.

Земљопоседници су се бавили ловом, пучанство је имало прилику да ужива у кориди. То је било толико наглашено да је краљ Алфонсо XIII морао да шаље експедицију у Шведску, како би Шпанци тамо изучавали методе Пера Хенрика Линга, једног од зачетника гимнастичког покрета, зачетог у Немачкој по начелима Фридриха Лудвига Јана и отелотвореног под именом Turnen. Овај, веома националистички оријентисан вид физичке културе имао је свој облик и у соколским друштвима, међу словенским народима Аустроугарске.

То је био друштвени миље у коме је фудбал омаловажаван, као стриктно британски производ. За овај спорт су у Немачкој испрва користили паушалне изразе Fussball ohne Aufnahme и Fussball mit Aufnahme („фудбал без подизања лопте“ (руком), и „фудбал са подизањем лопте“).

Када је коначно доспео у Шпанију, фудбал је морао да очара Шпанце брзо и дубоко, како би уопште опстао. Јасно је да је у томе успео.

Постоји теза, веома поткрепљена, да успех фудбала (association фудбала) у некој средини и његов глобални опсег и популарност нису толико везани за начин на који се игра, већ на начин на који се њиме управља.

За разлику од ригидно аристократских начела рагби јуниона, или у великој мери културе радника о ниже средње класе рагби лига након 1895. године, те националних фудбала у Аустралији, Ирској, Сједињеним Америчким Државама и Канади, association фудбал је носила космополитски оријентисана европска средња класа. Тако су, рецимо, инжењери или лекари били веома заступљени међу раним фудбалским ентузијастима.

Сама ФИФА је основана 1904. године у Паризу са јасном идејом пропагирања глобалног фудбалског покрета. Шпанија је била један од оснивача, али је, с обзиром да јединствени Фудбалски савез Шпаније није постојао све до 1913. године, представник шпанског фудбала у овој организацији био је заправо представник Мадрида.

Шпанија први пут изводи национални тим на терен тек 1920. године на Олимпијским играма у Антверпену.

Британске претече

Но, вратимо се на почетак. У 19. веку, након Карлистичких ратова (Guerras Carlistas), вођених од 1833. до 1876. између фракција друштва поцепаних по практично истим шавовима као и 1936, Шпанијa је била осиромашена и изнурена земља и, као таква, веома повољно је продала британским улагачима руднике бакра недалеко од андалузијског града Уелве.

Британски пословни подухват обезбеђивали су британски гарнизони. Један од војника, капетан В.Ф. Адамс, описује како су, током једног марша 1874. године, он и његови другови играли фудбал против радника који су градили пругу од Уелве до рудника, шездесетак километара северно од града. Била је то прва фудбалска утакмица одиграна на Пиренејском полуострву.

Постоје индиције, којима различити аутори придају више или мање пажње, да је фудбал игран и пре овог меча. По неким наводима, извесни Шкот по имену Мекеј, запослен као доктор у компанији задужен за здравље радника, био је први који је организовао фудбалске утакмице, и то између запослених у руднику код Уелве и суседног рудника, у коме су радили углавном Шкоти. Ови мечеви, наводно, играни су још 1873. године. Иницијално, дакле, фудбал је у Шпанији био подухват Британаца намерених да обогате свој друштвени живот.

Фудбал у Шпанији, у првим извештајима називан и даље „foot-ball“, није добио организовану форму још 15 година. Вилијам Сундхајм, Англо-Немац, један од људи најзаслужнијих за куповину рудника, иницирао је састанак на којем је 1889. године основан Рекреативо Уелвa, први шпански фудбалски клуб.

Три месеца после оснивања, Рекреативо је у Севиљи одиграо први званични меч у Шпанији, против тима састављеног од радника у Севиљском водоводу. Од двадесет једног фудбалера на терену у Севиљи тек двојица су били Шпанци, обојица из Уелве.

Меч су регистровале и локалне новине, представљајући узгред и нову игру, „чију особеност чини то да се лопта удара ногом уместо руком или палицом, а у изванредним ситуацијама чак и раменом или главом“.

Севиљска британска колонија однела је победу резултатом 2:0. Проћи ће 17 година пре него што овај град добије клуб, који ће основати богати шпански земљопоседници.

Иако најстарији клуб у земљи, Рекреативо није превише знаменит фудбалски ентитет у Шпанији. Такви ће се појавити десетак година доцније.

Баскијска школа

Билбао, у Бискајском заливу вечито окренут Атлантику, а не Медитерану, веома је везан за Енглеску. У овај град долазили су рудари из Сандерленда и бродоградитељи из Саутемптона и Портсмута. Богатија локална омладина, махом после школовања у Енглеској, окупљена у еминентном вежбалишту Zamacois, играла је 1894. године пар мечева са придошлицама из Британије, које је лако губила.

Четири године потом основан је Билбао Фудбалски клуб. Он нема директне везе са Атлетиком, који је (јасно англицизованог имена – Athletic) основан 1901. године. Најзаслужнији у подухвату давања коначног вида сада већ замамном фудбалском ентузијазму у Баскији јесте Луис Маркес.

Атлетик је 1913. године изградио стадион Сан Мамес, брзо прозван La Cátedral, први стриктно фудбалски стадион у земљи. Једној од првих утакмица присуствовао је и сам краљ. Први гол на овом стадиону постигао је  Рафаел Морено Аранзади, али сви су га, тада и данас, углавном знали као Пићићија. Најбољи стрелац шпанског првенства данас добија награду која носи име по њему.

Вољен у регији која ће потом постати позната по одличним централним нападачима (Телмо Зараонаиндија, односно Телмо Зара је такође чедо Атлетика), Пићићи је чак насликан на познатој слици баскијског уметника Аурелија Артете насловљеној „Љубав на терену за спорт“. Пићићи је насликан у дресу, заокупљен разговором са младом девојком која ће, узгред, касније постати и његова супруга.

Фудбал је у Баскији постао популаран међу урбаном и образованом вишом средњом класом, али је, као и другде, одмах није попримио облик суда у коме се нашао. Крај 19. века донео је оснивање Баскијске националне партије (БНП). Сабино де Арана, оснивач странке и отац баскијског национализма, како се назива, познат је и као први човек који је употребио израз „Euskadi“ (скуп Баскијаца). 

Ова партија, и идеја за коју се залагала, привлачила је поклонике из исте демографске групе као и Атлетик. Хосе Антонио Агире, први човек аутономне баскијске владе тридесетих година и вођа баскијских борбених јединица током Грађанског рата, био је двадесетих година фудбалер Атлетика.

Када томе додате идеје иза онога што се подразумева као La Cantera, односно играње за Атлетик само оних које порекло веже за Баскију (један од оснивача Атлетика и заменик капитена био је и Алфред „Алфредо“ Милс, Британац, али он је у званичној историји клуба окарактерисан као „como de casa“, односно као локалац), добијате веома јасно идеолошки профилисан клуб.

Ипак, под британским утицајем Атлетик је играо оно што је називано формацијом „1-2-3“, односно фудбал у коме лопта у три додира стиже од голмана до централног нападача. Долазак Фреда Пентланда, Енглеза и селектора Француске на Олимпијским играма у Антверпену, донекле је променио овај приступ и фудбал Атлетика учинио мање директним. Но, овај спектакуларно успешни клуб почео је да игра проактивни фудбал у правом смислу тек нешто мање од века касније, када је у овај део света стигао Аргентинац Марсело Бијелса.

Медитерански штим

Нешто слично, виђено је у Барселони. Фудбалски клуб Барселона није први каталонски клуб. Та титула припада тиму из Коста Браве по имену Паламос, коју су основали 1898. године момци школовани у Енглеској, решени да наставе да играју спорт у коме су уживали.

Ханс Гампер је Швајцарац који је учествовао у оснивању Фудбалског клуба Цирих, а онда, са своје 22 године, 1899. стигао у Барселону. Намера му је била да одатле настави пут у западну Африку, где би покренуо посао у трговини шећером. Није најјасније шта га је натерало да се задржи у Каталонији, али је остао у Барселони и веома брзо покушао да нађе дружину за играње фудбала.

Заједно са Волтером Вајлдом и браћом Вити, Артуром и Ернестом, 29. новембра 1899. Гампер је основао Фудбалски клуб Барселона. 

Годину дана касније, Анхел Родригес, студент инжењерства, решио је да на ноге постави „Шпанско друштво за фудбал“ (Sociedad Española de Foot-ball), клуб који данас знамо као Еспањол, са намером, како стоји у оснивачком документу, да се „такмичи са странцима из Барселоне“.

Борбене линије су почеле да се повлаче, посебно у тренутку када је Еспањол тражио и добио краљевско покровитељство, а себи заденуо префикс „Реал“…

Симбол Каталоније

Каталонски национализам, који као и баскијски у овом периоду има веома десну оријентацију (ЕТА, као лево оријентисана парамилитантна формација појављује се доста касније), свој политички израз добија са оснивањем Регионалистичке лиге Каталоније. То се дешава 1898. године, након понижавајућег пораза Шпаније у рату против Сједињених Америчких Држава, у којем је изгубила Кубу и Филипине, последње делове некадашње империје. За каталонске индустријалце ово је значило и губитак тржишта за њихове производе, али и симптом слома ауторитета или легитимитета централистичке власти.

ФК Барселона није, као Атлетик, одмах постала чинилац политичке борбе. Порекло њених боја је доста оспоравано и претпоставке иду од тога да су оне изабране јер су то боје школе Мерчант Тејлорс, Енглеске јавне школе у коју су ишла браћа Вити, па све до идеје да су црвена и плава боје Барселониног дреса зато што су то биле боје Робеспјерових санкилотских присталица током и након Француске револуције.

Наранџаста и жута, боје каталонске заставе, као и крст Светог Жордија, патрона града, доћи ће коју годину касније.

Тренутак када је ФК Барселона и први пут постала симбол каталонске идентитетске борбе, јесте добротворни меч одигран 1925. године, од кога је приход требало да иде хору Орфео Катала, који је играо значајну улогу у оживљавању каталонског културног наслеђа још од 19. века. Диктатор Мануел Примо де Ривера, „Франко пре Франка“, који је владао Шпанијом од 1923. до 1930, већ је био почео са политиком затварања регионалних влада и дискриминације регионалних језика, и дозволио је да се утакмица одигра, али без ма какве повезаности са поменутим хором. То, наравно, није тако могло да прође у Барселони…

Као знак пркоса, оснивач Орфео хора се појавио на утакмици, заједно са још неким првацима каталонске политичке борбе. Витијеви, још увек присутни у клубу, позвали су оркестар британске морнарице са брода који се у затекао барселонској луци, да на полувремену меча. наступи. 

Британски музичари, не превише упућени у детаље локалне политике, помислили су да би било лепо да одсвирају и химну Шпаније. Изненађени звиждуцима, прекинули су свирање на пола и, након пар тренутака, почели са извођењем химне земље из које долазе, што је чак дочекано са одобравањем окупљених.

Шпанске власти су брзо реаговале. Забрањено је ма какво деловање клуба на пола године, док је Хансу Гамперу сугерисано да напусти земљу што је он, плашећи се за безбедност породице, и учинио.

Друга половина двадесетих година је ипак берићетан период овог клуба, са Жозепом Самитијером, Рикардом Замором и Паулином Алкантаром као водећим фудбалерима. Прво фудбалско такмичење у Шпанији је уприличино 1902. године као Куп поводом прославе крунисања Алфонса XIII, али је Прво национално првенство одржано тек 1929. године и први шпански шампион била је Барселона.

Успон Реал Мадрида

Баскија, Каталонија, али где је Мадрид? 

Реал Мадрид је изданак клуба симпатичног имена Sky Football Club. Њега су основали студенти елитне школе Institución Libre de Enseñanza крајем 19. века. Први међу њима био је извесни Луис Бремехиљо. Године 1900. клуб се рачва на тзв. Нови фудбалски клуб (New Foot-ball Club) и Фудбалски клуб Мадрид који ће 1920. године постати Реал Мадрид.

Фудбалер Реала Сантијаго Бернабеу био је међу онима који су, буквално, својим рукама изградили први стадион Мадрида, који је тек 1924. године заменио чувени Ћамартин. Дрвена конструкција овог стадиона послужиће као потпала током одбране Мадрида од Франкових снага током Шпанског грађанског рата.

Након Другог светског рата у Шпанији, свугде осим у Мадриду и околини, укоренило се уверење да је генерал Франко био кључна личност која је омогућила Реалу, до тада клубу који вероватно није био највећи ни у свом граду, да постане највећи на свету.

Реал Мадрид је тако постао симбол, див-јунак кастиљанског централизма, у блажој верзији, или као јуноша Каудиљовог фашизма, према нешто грубљим тумачењима.

Франко је знао да различитим поводима даје различита признања играчима Реала, и слику фудбалера са симболима yugo y flechas („јарам и стреле“, симболи Франковог реда) није лако заборавити. Сантијаго Бернабеу заиста јесте у 40. години приступио Франковим оружаним снагама, за шта је касније добио и орден. 

Барнабеу, који је постао председник клуба 1944. године, крајем шездесетих година је рекао како је фудбал „учинио велику услугу домовини“, што је увек тумачено како је фудбал успео да пацификује и омами шпанско грађанство, које иначе не би трпело деценије диктатуре.

У осиромашеној земљи након рата, која, због својих веза са Хитлеровом Немачком (пре рата доста отвореним, током рата обавијеним у плашт „неутралности“) није била укључена у Маршалов план, успеси Реал Мадрида, верује се, свакако су пријали пучанству. Но, тешко је замислити ситуацију у којој би ово имало пресудан утицај на прихватање или неприхватање политичке стварности.

Уосталом, Мадрид је пао на самом крају Грађанског рата 1939. године, а и они који су га бранили од Франкових фаланги били су уско везани за Реал Мадрид.

Предратни председник ФК Барселоне био је лево оријентисани политичар Жозеп Сунјол, кога су убили Франкови војници. Али и председник Реала Антонио Ортега био је војни командант републиканских снага и бранилац Мадрида, и био је убијен у Франковом поратном заточеништву. Рафаел Санчес Гера, још један републикански председник Реал Мадрида, одбио је да се повуче пре него што ће Националисти умарширати у град. Био је заробљен и мучен, али је напослетку успео да побегне у Париз.

Све то на страну, Реал Мадрид је клуб који је деценијама играо спектакуларан фудбал. Током периода познатог као Movida Madrileña, у годинама културног и друштвеног препорода након смрти диктатора 1975, као својеврсни израз мадридског духа играо је вероватно највољенији тим Реал Мадрида, култни La Quinta del Buitre.

Био је то тим у коме није било баш ничег Франковог, а његови најважнији играчи били су момци који су фудбалски едуковани управо у Реаловој школи. Поред Емилија Бутрагења (са надимком Буитре, на шпанском Лешинар), чувену петорку су чинили још Санчиз, Мичел, Мигуел Пардеза и Мартин Васкез.

Музика у фудбалу

Тешко је и набројати друге шпанске клубове, представнике других регија и са њима повезаних политичких и културних тежњи. Али то и није пресудно када је реч о шпанском фудбалу. Он јесте обликован превирањима и сукобима, али то не утиче на то како се у Шпанији приступа фудбалској игри као таквој.

На фудбал у Шпанији јесу утицали ратови и политика, он се овде не игра уз корачнице – јер то се коси са самом природом ове игре – већ уз сасвим друге врсте музике и сасвим другачије емотивне пароксизме. А јако, јако важно је каква музика прати фудбал и са каквим изразом лица играчи излазе на терен. У шпанском начину играња фудбала нема ничег милитантног.

У шпанској фудбалској школи, њеном доминантном моделу према коме се фудбал игра најмање четврт века, постоји много принципа. Један од интересантнијих је чувена „la pausa“, тренутак у коме играч стаје са лоптом, не помера се и, тако миран, чека ривала. Он жели да га натера да трепне, да крене у притисак и тиме отвори простор који ће он или његови саиграчи искористити.

Играње фудбала, онако како то раде Шпанци, како су то радили деценијама и како то раде сада, када су поново шампиони Европе, није могуће без дозе спокоја.

Када данас ходате улицама Севиље, а свако ко има прилику морао би макар једном у животу да прошета Севиљом, у излозима, на балконима, прозорима, где год погледате видећете заставе два фудбалска клуба, Реал Бетиса и Севиље.

Међутим, овај призор није наметљив, нема у њему никаквог шепурења. То је тек показивање једне веома јаке привржености, наклон главом у пролазу вишедеценијских пријатеља. Овај призор није наметљив зато што манифестује присност дуготрајне и устаљене емоције.

То је нешто што се може, у различитим формама, видети свугде у Шпанији, не само у граду у коме је одиграна играна прва званична утакмица. Шпанци јесу талентовани, али оно што их издваја јесте разумевање да је фудбал нешто што се (и) изучавањем може унапредити, и тиме надоградити таленат. Толико тога је у приступу, у ставу…

И због тога о шпанском фудбалу можете да сазнате гледајући Родрија или некада Ћавија Ернандеса, гледајући тимове које воде Пеп Гвардиола или Ћаби Алонсо, али и само слушајући причу о Алехандру Финистереу, који, ето, чак није могао ни да заигра фудбал…

Већ и врапци на грани знају ону бокачовску причу о фудбалским навијачима Наполија који су у лето 1987, након што је њихов клуб, предвођен Марадоном, први пут постао шампион Италије, на зиду градског гробља исписали графит којим су својим најмилијим покојницима саопштили: НЕ ЗНАТЕ ШТА СТЕ ПРОПУСТИЛИ!

Пре две године, Наполи је по други пут освојио скудето и навијачка лудница у граду који, како рече Џојс, вреди видети и онда умрети, још једном је доведена до усијања. Али више није било Марадоне, Јувентус већ неко време више није што је некад био и, руку на срце, све се то већ једном десило, па напуљски покојници као да више и нису имали за чим да жале.

Нова и нова емитовања старих породичних серија Синише Павића показују како репризе понекад умеју да буду и боље од премијера, али фудбал се опире оваквим и сличним дигресијама и то га и даље чини најважнијом споредном ствари на свету. Истина, то већ неко време више није игра у којој за лоптом трче двадесет и двојица играча и на крају увек победе Немци, али су за то заслужни и Синиша Михајловић, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Владимир Југовић и остали чланови шампионског Звездиног тима. Они су једне, сада већ далеке, прохладне београдске пролећне ноћи победили минхенски Бајерн у полуфиналу Купа европских шампиона и учинили да се небо отвори и да стадион експлодира.

Потом је Звезда, врапци на грани знају и то, у финалу играном у Барију победила Олимпик из Марсеја и први пут постала фудбалски шампион Европе, а онда и целога света.

Како ли ће се осећати Звездини навијачи када се све то деси по други пут, нико од нас који смо преживели извођење пенала у Барију и друго полувреме без Деје Савићевића у Токију никада неће сазнати. Али ћемо кад год Звезда буде играла неку велику међународну утакмицу, онима који за то још увек буду имали стрпљења, испричати понеку причу. Прва следећа прилика је утакмица првог кола овогодишњег издања Лиге шампиона, јер ће Звезда и Бенфика истрчати на терен београдске Маракане тачно четрдесет година пошто су одиграли онај незаборавни меч у првом колу тадашњег Купа европских шампиона.

Јањанинов хет-трик, Мардонин лоб и магла

Домаћи медији још од извлачења парова најквалитетнијег европског клупског такмичења не престају да говоре о том великом Звездином преокрету и три гола које је Рајко Јањанин тог послеподнева 19. септембра 1984. дао бркатом Бенту. Било би интересантно проверити колико је на Јутјубу порасла гледаност инсерата са ове велике Звездине утакмице коју је на крају добила са три према два.

Данашњи врапци (ако их у Београду још увек уопште и има) немају, међутим, појма како Радио-телевизија Београд утакмицу Звезде и Бенфике није преносила директно, већ смо сви ми који тог послеподнева нисмо били, како је то Марко Марковић лепо умео да каже, „на нашем највећем спортском објекту“, ток меча могли да пратимо на таласима Првог програма Радио Београда.

Нико ових дана не помиње и како је две недеље касније Звезда од Бенфике у Лисабону изгубила два према нула и испала из КЕШ-а (лепе ли скраћенице!) већ у првом колу. Није било директног преноса ни те утакмице, која се за наше прилике играла баш касно, па сам још једном болном Звездином поразу на европској сцени „присуствовао“ путем средњих радио таласа на којима се, бар у Сарајеву, програм Радио Београда чуо час једва, час никако.

Добар део моје навијачке младости протекао је у прибијању Филипсовог транзистора уз уво. Кроз силне шумове и крчање успео сам некако да преболим горке поразе од Бенфике, Барселоне и Милана, са којима ће Звезда опет играти ове јесени. Као дечак сам замишљао онај Марадонин лоб на Маракани, док је скоро стотину хиљада љубитеља фудбала који су имали ту срећу да присуствују једном од најлепших тренутака у историји игре аплаудиралo великом мајстору.

Као новопечени средњошколац сам замишљао како Јањанин шутира пенале и како бркати Бенто два пута одлази на једну, а лопта на другу страну. Као млади војник сам замишљао маглу која се у 64. минути утакмице, при вођству Звезде против Милана, спушта на терен Маракане и у последњем тренутку спасава Сакијев и Берлусконијев тим.

Али нисам морао да замишљам како Милан Јанковић против Интера средином другог полувремена шутира и лопта прво погађа пречку а онда пада на саму гол-линију, одакле је Италијани потом избацују у поље. Овај ужас сам те кишне мартовске вечери 1981, када је Звезда изгубила од Интера један према нула и испала из КЕШ-а, видео са источне трибине београдске Маракане.

Било је то вече када је Звезда коначно изашла из транзистора а онда се, за још неко време, тамо и вратила.

Порази на средњим таласима...

У суштини, свака прича о фудбалу је присећање на много пораза и тек понеку победу. Звездини навијачи имају ту срећу да у ризници клупскога музеја могу да виде пехаре намењене прваку Европе и света. Али то се десило само те 1991. године. Све оно што се мом вољеном кулубу дешавало на фудбалској међународној сцени пре и после тога били су – порази.

Добро, тукли смо и Ливерпул, а на Маракани су падали и холандски ПСВ и швајцарски Јанг Бојс, са којима ће Звезда ове јесени опет играти у Лиги шампиона. Иако је након првог меча и реванша испадала из даљег такмичења, Звезда је на своме стадиону остајала непоражена у последњим окршајима са Миланом и Барселоном.

Учествовање у европским куповима знало је, дакле, често да буде лепо. Али ако би се европско искуство Звездиних навијача морало исказати у тек неколико речи, онда би се морало рећи како нам је цео живот прошао у трпљењу пораза.

Неки од тих пораза су били убедљиви и сасвим заслужени, али је у већини случајева за пролазак у следеће коло Звезди недостајало тако мало, баш као што јој је још мање недостајало да 1979. освоји Куп УЕФА. А све те тешке тренутке и толике неправде сви они који нису били на стадиону махом су преживљавали уз радио.

Да ли клупска доктрина о давању права за директне ТВ преносе има везе и са менаџерском филозофијом Аце Обрадовића, о томе би вероватно нешто могао да каже и Драган Џајић. Тек, увидом у најаве ТВ програма у дневној штампи из тих давних дана лако бисмо могли да закључимо како сте Звезду на европској сцени у директним преносима могли да гледате много чешће кад је играла на страни. Једноставно, клупска управа је била доследна у резоновању како није фер према сто хиљада оних који су са свих страна света дошли на Маракану да се дозволи и директан ТВ пренос.

Зато сте са Маракане најчешће могли да гледате скраћене снимке многих великих међународних утакмица, емитованих у емисији „Спортска среда“.

Одмах после Дневника почињала би емисија у оквиру које је најчешће прво емитован директан пренос неког интересантног меча играног у оквиру тадашња три клупска европска такмичења. По завршетку преноса следио је полусатни снимак Звездине утакмице коју је током тог послеподнева одиграла у Београду.

Тек тада би се призори које сам замишљао током директног радијског преноса претворили у ТВ слику. Дуле Савић је заиста давао гол из слободног ударца Вест Бромвич Албиону, Јањанин је два пута погађао Бентову мрежу са беле тачке, Боро Цветковић је претрчавао целу одбрану мадридског Реала, али је и Марадона лобовао Дику Стојановића, Бајерн давао два гола након што смо повели са три према нула, Милко Ђуровски добијао црвени картон против Атлетика из Мадрида...

Тако је у сећању на све те године које су појели средњи таласи, сем веселог хука десетина хиљада Звездиних навијача, остало много више пораза него победа. А навијачка туга је тешко описива када свест о још једном поразу шушти и крчи са уплаканог звучника ожалошћеног транзистора.

Управо зато је много лакше и безболније описати мој први Звездин пораз који сам преживео на стадиону.

 ... и на Истоку Маракане

Звезду сам до тада већ неколико пута гледао када би играла против Сарајева и Жеље на Кошеву или на Грбавици. Чак смо једном из Сарајева ишли да је гледамо у Зеници, на Билином пољу, против Челика.

Али отићи у Београд, на реванш утакмицу против Интера била је сасвим друга ствар!

Прва утакмица се играла у Милану, на стадиону „Ђузепе Меаца“. Звезда је играла добро, али је прва примила гол, а онда је Алтобели у једном нападу копачком ударио голмана Сименуновића посред ока и за тај старт, чини ми се, није добио ни жути картон. Правда је задовољена кад је Шестић прошао по десној страни и центрирао у Интеров петерац, где је лопту у мрежу послао Сребренко Репчић.

Све то сам видео у директном ТВ преносу, након ког је тата рекао да ћемо, вала, ићи у Београд, на реванш.

И тако смо, као у неком филму који би морали да режирају Кустурица и Горан Марковић, након тринаест дана сели у вартбург и из Сарајева прво стигли код родбине у Нови Сад. Одатле смо у среду ујутру кренули пут Маракане. Прво смо је пре подне посматрали са паркинга оног суда на Вождовцу у Устаничкој, а онда маму одвезли код кумова у Миријево и вратили се у град. Тата је нашао паркинг у некој од уличица код Народне библиотеке, па смо отишли на ручак у ресторан „Савинац“.

Булеваром ЈНА су ка стадиону полако почеле да наилазе групе навијача умотаних у Звездине шалове и заставе, а и у кафани је било све загушљивије и бучније. На крају су нам се за столом придружила двојица људи који су карте за први меч у Милану били добили на некој наградној игри. И они су, као и мој тата, били опрезни у вези са прогнозама крајњег исхода. За Интер је у то време играо извесни Аустријанац Прохаска, а Пижон је већ дуго вукао незгодну повреду која му није дозвољавала да до краја буде оно што јесте.

Нисам могао да разумем зашто тако говоре? Зар Звезда може да изгуби када ћу на стадиону бити и ја?!

Може.

Интер је дао гол врло рано, Звезда је после нападала, Јанковић је погодио ону пречку и ја сам скакао од среће јер сам мислио да смо дали гол, али нисмо. Био је то још један пораз, али мени никако није успевало да будем тужан као кад Звезда изгуби на радију.

Први пут у животу био сам на једном месту заједно са скоро деведесет хиљада других људи. Први пут сам, дакле, видео народ и толико ми се све то свидело да сам горчину пораза осетио тек по повратку у Сарајево, када наставник солфеђа у музичкој школи није хтео да ми оправда изостанак, иако сам му лепо рекао како ме је тата водио у Београд, да гледам Звезду.

Шта је било после а шта ће бити 19. септембра

Након неколико година тата и ја смо на Маракани гледали Звезду против данског Лингбија, а уместо да изађем на испит који је био услов за прелазак у другу годину студија, ја сам отишао да гледам Звезду против Грасхоперса, који ће бити први противник ког ћемо победити на путу до европске титуле.

Чини ми се да ни те сезоне није било директних преноса свих утакмица из Београда.

Филипсов транзистор се у међувремену распао када сам га бацио од среће након што је Звезда дала трећи гол Реалу, па сам после директне преносе слушао и на Шнајдеровој музичкој линији. Радио Београд је, међутим, настављао да крчи и шуми.

Данас не могу да се сетим када сам последњи пут слушао директни радио пренос неке утакмице. Већ неко време на мобилном телефону одгледам и целу утакмицу, или погледам само голове које можеш да видиш кад год пожелиш. Спортска среда се претворила у кладионичарски ТВ програм, у ком можеш да гледаш директне преносе фудбалских утакмица двадесет и четири сата седам дана у недељи.

Из приче о одласку на утакмицу против Интера живи смо једино још Пижон, Алтобели и ја. Нема више ни КЕШ-а, ни Купа победника купова, ни Купа УЕФА, већ ће се од ове сезоне, да би се остварила већа зарада, по новом тамичарском систему играти више утакмица у Лиги шампиона, Лиги Европе и Лиги конференција.

Фудбал све чешће уме да буде и помало досадан, јер је све више утакмица, а све мање фудбалера који својим потезом и код навијача противничког тима умеју да измаме уздах дивљења.

Али четрдесет година након што је Рајко Јањанин бркатом голману Бенту у само двадесетак минута три пута дао гол под јужном трибином Маракане, Звезда ће одиграти још једну велику европску утакмицу. На „нашем највећем спортском објекту“ више се никада неће окупити сто хиљада навијача, али ће нову утакмицу против Бенфике гледати неки дечак који ће заувек запамтити вече 19. септембра 2024.

А то никако не може бити пораз, без обзира на крајњи резултат утакмице.

Иако су спорт и алкохол забрањена веза, та веза се упорно одржава упркос медицинско-научним доказима о њеној штетности и погубности за спортисте. Ради се о планетарно одавно раширеној појави, а списак великих асова и шампиона који су за шанком „клонули“ или у алкохол „потонули“ је, нажалост, врло дуг. За младе такмичаре веће зло од алкохолизма је само употреба наркотика, а највећа је спајање та два порока, што је све учесталија пракса.

Не постоји спорт у коме се није појавио „истакнути“ алкохоличар са мање или више драматичном или трагичном животном причом. Тако је данас, а исто је било и раније. Изузеци, они којима малигани нису могли ништа, чести су као снег на Нилу.

Пијанаца је, иако звучи невероватно, било и међу возачима Формуле 1. Упечатљив је пример Британца Џејмса Ханта, из седамдесетих година прошлог века, који је свој  раскалашни живот почесто „улепшавао“ прекомерним уживањем у алкохолу, а потом и у дроги. Побеђивао је и легендарног Никија Лауду, али није успео да савлада ђавола у себи који га је вукао у кафане и пабове: умро је у 46 години, остављајући најближима чврсто уверење да га је – однео алкохол.  

 „Алкохол јунајтед“ 

Највише прича о спортистима алкохоличарима је из фудбала, чему је разлог чињеница да је реч о планетарно најпопуларнијем спорту. Један британски портал недавно је објавио идеални тим од 11 светских фудбалера који су, осим по умећу на зеленом правоугаонику, где су се истицали головима,  дриблинзима и одбранама, били познати и као страсни уживаоци у доброј капљици.

Први на тој листи је Бразилац Гаринча, а следе га Џорџ Бест, Дијего Марадона, Пол Гаскоjн, Ласло Кубала, Тони Адамс, Џими Гривс, онда још два Бразилца, Сократес и Адријано, па Украјинац Артјом Милевски и Рус Роман Широков.

Заједничка карактеристика свих је да су били признати фудбалски мајстори, да су имали све, осим способности да одбаце алкохол чије их је конзумирање скупо коштало. Неке и прераног одласка са овог света у коме су, због својих лопташких враголија, били вољени до обожавања и добро плаћани.

Бразилски фудбалски пијанци

Тамнопути Гаринча, први на поменутој неславној листи, у легенду се преселио у педесетој години: живот му је прекратио алкохол. Умро је пијан, сиромашан и сам, иако је имао четрнаесторо деце. Са Бразилом је два пута био светски првак, на Мундијалу 1962. проглашен је за најбољег фудбалера, а сматра се и првим играчем „кариока“ после „краља“ Пелеа.

Иако прилично инфантилан, са кичмом и ногама које му је у раној младост искривила парализа, успео је да се вине међу светске асове. Био је незадржив на терену, али и у помамној јурњави за алкохолом и женама, чега се није одрекао до краја кратког живота. Страст према алкохолу, говорило се, пресадио му је отац уз ког је рано почео да конзумира кашасу, врсту бразилског рума. Малигани су га разарали полако, али сигурно.

Алкохол је омађијао и његовог земљака Сократеса, звезду и капитена бразилске репрезентације из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Иако лекар по занимању, познат и по чврстим филозофским ставовима и политичком активизму, овај перфектни везиста је слаб био само на „чашицу“.

У једном интервјуу, алкохол је назвао својим „компањоном“, истичући да редовна конзумација жешћих пића није утицала на његов учинак на терену.

Други су мислили другачије, попут неких његових саиграча који су тврдили да би његов фудбалски учинак био много већи да се клонио алкохола и цигарета. Необичан је био и по томе што његови идоли, као већини младих Бразилаца, нису били Пеле и Гаринча, него Фидел Кастро и Че Гевара, које је називао херојима.

Кад је 2011. преминуо у својој 57. години, председница Дилма  Русеф је рекла да је Бразил изгубио „једног од највољенијих синова“. Жалила га је цела земља, а њему је остао жал што се репрезентација коју је предводио као капитен ниједном није окитила титулом светског шампиона.

За Адријана (Леита Рибеира) они коју су га гледали у најбољој селекцији Бразила и неколико бразилских и италијанских великана тврде да би, да није било алкохола, био успешнији од сународника „Зубе“ Роналда, чија је слава за њега остала недостижна. Висок (189 центиметара), снажан и интелигентан, с лакоћом је „цепао“ мреже својом громовитом левицом.

„Могао је да шутира из сваког угла, нико није могао да га ухвати, био је права животиња“, речи су Златана Ибрахимовића о Адријану, комe се овај балкански Швеђанин искрено дивио. На жалост обојице, успон тог чудесног Бразилца ка звездама зауставиле су „чаше и флаше“, односно пречесто конзумирање алкохола.

Томе је, како су писали медији, повремено додавао и дрогу због које је једном био и хапшен, али је ослобођен кривице. На начин чест у случајевима кад се кривица припише познатим и популарним личностима – „због недостатка довољно доказа“.

Џорџ и Газа

У поменутом „Алкохол јунајтеду“ највише играча – чак четворица – фудбалску славу су стекли у лиги Енглеске, где су се „прославили“ и као неумерени конзументи алкохолних пића: Џими Гривс, Тони Адамс, Џорџ Бест и Пол Гаскоjн. Иако полемика о томе ко је од њих био најбољи фудбалер има смисла, несумњиво је да су Џорџ и Пол по количини потрошених малигана испред Џимија и Тонија.

Темпераментном Ирцу Бесту су и каријера и живот били кратки због зависности од алкохола. Био је највећа звезда  Манчестер јунајтеда када су „црвени ђаволи“ први пут постали прваци Европе (1968), а две године касније проглашен је за најбољег фудбалера Европе.

Као сјајан дриблер, пакер и голгетер сматран је једним од најбољих играча света, али је то кратко трајало јер је рано почео да тренинге замењује дугим боравцима у пабовима, где је увек био окружен лепим женама и пријатељима који су волели да „цугају“. Клуб га је због тога кажњавао, али санкције нису имале жељени ефекат. Као ни боравак у затвору ког је допао због вожње кола у пијаном стању и напада на полицију.

Одбијао је да се озбиљно посвети одвикавању од алкохола. Први Џорџов боравак у стационару његова супруга је овако описала: „Све што је тамо учинио било је да води љубав са једном пацијенткињом која се тамо лечила.“ Почетком 2000. обављена му је трансплантација јетре, а умро је 2005. Имао је 59 година. Био је идол богатих и сиромашних, у Северној Ирској имао је статус божанства, а аеродром у његовом родном Белфасту добио је његово име.

У Београду је упамћен по необичном гесту на полуфиналном мечу Купа европских шампиона између Партизана и његовог Манчестер јунајтеда. Кад су црно-бели, после филигранске акције, повећали своје вођство на 2:0, Џорџ је, попут 55.000 гледалаца, запљескао. Није, наравно, био пијан него очаран акцијом великог ривала.

Куриозитет је податак да је Бест умро истог датума – 25. новембра – као и славни Аргентинац Дијего Армандо Марадона који је, као и он, важио за алкохоличара. Марадона, за многе најбољи играч света свих времена, био је познат и по употреби наркотика. Са Аргентином је био првак света, а учествовао је на још три Мундијала. У вечност се преселио 2020, у 60. години.

За Пола Гаскојна, популарног Газу, се говорило да увек има мало алкохола у себи, а фудбал у „малом прсту“. Због овог другог навијачи су га обожавали опраштајући му ово прво, називајући то његовом приватном ствари.  

Због играчког умећа опраштани су му и многи некултурни гестови који често нису били последица пијанства, него његове намере да иритира и нервира оне до којих му није било стало. Као фудбалског мајстора поредили су га са Џорџом Бестом, али и називали „Бестом без мозга“, због инцидената које је правио.

Источна „браћа по чашици“

У овде поменутом идеалном тиму фудбалера алкохоличара су и три аса са европског Истока: Ласло Кубала из Мађарске, Украјинац Артјом Милевски и Рус Роман Широков.

Кубала, од оца Словака, рођен у Будимпешти, имао је мађарско и чехословачко држављанство, а касније, кад је „из комунизма“ избегао на Пиринејско полуострво, добио је и шпанско. Играо је за три репрезентације и десет клубова, а најзначајнији траг оставио је у Барселони где је, поводом века клуба, од навијача проглашен за њеног најбољег играча свих времена.

Дугу и успешну каријеру, говорило се, није могло да му спута ни уживање у алкохолу, чему се често препуштао. Понекад је у Шпанији, није се знало да ли у шали или озбиљно, говорио да му „флаша“ помаже да убије носталгију за своје „две прве домовине“, Мађарском и Чехословачком.

Они који су га добро познавали тврдили су да је подједнако добро жонглирао са „флашом“ и лоптом. И празнећи флаше пунио је мреже, писали су медији о њему.

За Артјома Милевског (39) дуго се сматрало да би могао  надмашити најбољег фудбалера Украјине свих времена Андреја Шевченка. Та нада се, међутим, коначно угасила пре петнаестак  година када је тај суперталентовани момак почео опасно да тоне у алкохол, са којим се „дружио“ још од тинејџерског доба.

Једно време био је „на оку“ Црвене звезде, али је отишао у сплитски Хајдук. Тамо је навијачима у сећању више остао по „партијама“ у кафићима и винаријама, него на травњаку „Пољуда“. Звали су га „Миле виски“. Прошлог лета је, због проблема са алкохолизмом, дуго лечен у Кијеву.

Кад је реч о фудбалерима из Русије и алкохолу на ум ми пада одговор Лава Јашина на новинарско питање шта га чини увек мирним и концентрисаним између статива. „Пре утакмице попушим цигарету да смирим живце и 'дрмнем' једну вотку да размрдам мишиће“, одговорио је славни голман, и данас сматран најбољим на планети икада. Многе његове колеге, руске и неруске, нису биле тако умерене, а тога има и данас.

Селектори „Алкохол јунајтеда“ су у свој „тим“ из Русије уврстили Романа Широкова, бившег репрезентативца који је играо за све најбоље клубове највеће земље света – московске прволигаше ЦСКА и Спартак, затим за Зенит, Казањ и Краснодар.

Као централни везни играч увек је био покретач акција својих тимова, тако да би се по томе тешко могло закључити да је био склон „чашици“, а био је. Због тог порока је у свим клубовима чији је дрес носио, а било их је петнаестак, осим у Зениту, играо најдуже две сезоне.

Упркос пороку ког није могао да се ослободи, Широков је за државни тим одиграо 57 утакмица и дао 13 голова. Неки овај податак узимају за доказ да је њему алкохол помагао да добро игра. Они озбиљнији на то одмахују главом и жале што Роман није био алкохолни апстинент, јер би му слава, кажу, била и већа.    

Наши примери

Било је, наравно, и код нас, у Србији и бившој Југославији, спортиста у чијим је житијима забележено да нису успевали да одоле зову малигана, и да им је алкохол, мање или више, окрњио каријере, па и живот. И овде су, судећи по публицитету у медијима, предњачили фудбалери.

У причама на ову тему старијих љубитеља најпопуларнијег спорта неизоставна су имена Зорана Миладиновића, Зорана Чаве Димитријевића, Стјепана Ламзе, Бранка Зебеца, Жике Јефтића, Сеада Сушића, Зорана Ризнића, Србе Стаменковића, Добривоја Тривића, Фрање Владића...

У генерацији чувених Партизанових „беба“, финалисте  КЕШ, најдаровитијим је сматран Јован Зоран Миладиновић, али он тај дар није развио до краја. Разлог је била његова јака склоност алкохолу. Био je all-round играч, врхунски у одбрани и нападу, репрезентативац, шармер на терену и изван њега, један од оних које воле и фанови противничких клубова. Алкохол је био узрок његовог прераног одласка са животне сцене: умро је 1982, у четрдесет и четвртој години живота.

Само толико година проживео је и Зоран Чава Димитријевић, несташно дете Партизана из осамдесетих прошлог века и велика нада југословенског фудбала, никад исказан до краја, јер уживање у игри није могло да га одвоји од уживања у алкохолу. Био је љубимац „гробара“, али и навијача суботичког Спартака, загребачког Динама и француског Нанта, у којима је такође играо, а жртва властитог порока.

Свој боемско-кафански живот својевремено је објаснио необичном реченицом: „Зар да због фудбала изгубим  младост?“, којом је, у ствари, дигао глас против аскетског професионализма.

За репрезентативца Југославије из мостарског Вележа Фрању Владића тврдило се да најбоље игра кад, на дан утакмице, „сручи“ литру чувене жилавке. Звездине „делије“ су свог љубимца Зорана Ризнића, који је живео између терена и кафане, понекад поздрављале транспарентом на ком је писало „Ризна, живели“.

По склоности „чашици“ познат је био и перфектни бек из Џајићеве генерације Жика Јефтић. Због бриткости на терену добио је надимак „Жика силвер“, а због чешћег залажења у кафане „Жика шприцер“. „Да је уредније живео, био би незаменљиви репрезентативац“, рекао је једном за Жику његов тренер Миљан Миљанић.

За Сеада Сушића, који је играо у Сарајеву и Црвеној звезди, многи тврде да би имао блиставију каријеру од свог млађег брата Сафета да је, попут њега, живео по свим правилима спортског професионалца. Сеад је, међутим, уживања налазио не само у фудбалском, него и у кафанском простору.

Исто је важило и за сјајног Динамовог дриблера Стјепана Ламзу, једног од највећих хрватских ногометаша свих времена који је каријеру окончао после пада са балкона. Догодило се то након бучне прославе уласка „Модрих“ из Максимира у финале (некадашњег) Купа велесајамских градова Европе 1967. године. Сам је казао да је после веселе ноћи и кратког спавања, а пре доручка, попио литру рума која га је „гурнула“ у несрећу.

Било је спортиста који су тврдили да за алкохолом посежу да би се ослободили треме. Занимљив случај убијања треме малиганима догодио се на Европском првнству у фудбалу 1968, у  Италији.

Југославија је у полуфиналу за ривала имала Енглеску, актуелног светског првака, предвођеног Бобијем Чарлтоном, тада једним од најбољих фудбалера планете. Спремајући тактику за велики окршај, наш селектор Рајко Митић је за Бобијевог чувара одабрао Добривоја Тривића, упорног везисту из новосадске Војводине, за кога се знало да, „као сви прави Сремци“, воли да попије.

Суочен са великим изазовом, популарни Трива се одлучио за недозвољени стимуланс. Знајући да физиотерапеут репрезентације, чувени Милан Аранђеловић Раки у својој медицинској торби, међу кремама и завојима, увек, а за своју душу, носи и по једно „унуче“ вињака, Трива је смислио да би му макар гутљај алкохола помогао да сигурнији изађе на мегдан Чарлтону.

На његове склопљене руке и изговорену молбу да му дадне да „тргне“ мало вињака, Раки је, кад их нико није видео, попустио. Епилог је био најбољи могући: Трива је Чарлтона „ставио у џеп“, а Југославија је савладала Енглеску. Тајну је, више од четврт века касније, открио сам Трива. Раки ми је потом испричао да Тривићев цуг није био „шкрт“. 

Баркли и остали

Легенда НБА лиге Чарлс Баркли, склон алкохолу током играчке каријере али и после, открио је да је на једној важној утакмици наступио – „потпуно пијан“. Према писању америчких медија, толиком његовом опуштању допринела је вест од менаџера да су славни Лејкерси одлучили да га из Филаделфије преведу у своје редове. Од трејда касније, ипак, није било ништа, а Баркли је ту ујдурму запамтио и по добром напијању.

Кад је престао са убацивањем лопте у кош, легендарни играч није престао и са конзумирањем „ватрене водице“. Због тога је више пута имао посла са саобраћајном полицијом.

Барклијев колега из најјаче кошаркашке лиге света Мета Ворлд Пис (Metta World Peace), раније Рон Арест, је на почетку каријере у Чикаго булсима у великим количинама „таманио“ вињак, који је куповао у радњи поред дворане за тренинг. Упркос тој лошој навици, био је успешан у више клубова НБА, а са Лос Анђелес лејкерсима освојио је НБА лигу 2010.

Љубитеља добре капљице било је и у другим америчким лигама, као што су лига америчког фудбала НФЛ и хокејашка НХЛ. Један од најбољих квотербекова Џо Немет је, кружила је прича, на неким утакмицама осим веће количине адреналина у крви имао и већу количину алкохола.

Рус Александар Овечкин (38), најплаћенији хокејаш у историји, још активан у редовима Вашингтон капиталса, не воли савете да се мане пића. „Гледајте само како играм, а не како пијем – важно је једино како изгледам на леду“, његова је порука душебрижницима.   

Маријан Бенеш је доказ тезе по којој само рањене шкољке могу да дају бисер.

Говорећи о том феномену, на примеру великих људи, Јасперс употребљава француски израз délicieusement blessé – укусно, лепо рањен.

При том није наодмет рећи и да тај француски израз за рану (blesse), нема исту етимологију као енглески израз bless – благослов, али и да овај други, енглески, корене вуче из староенглеског bledan, што дословно значи – крварити, и такође староенглеског bletsian, што значи – посветити се (у крви).

Све заједно, на коју год страну да кренеш, када говориш о ранама, бисерима, посвећивању, крви, сигурно ћеш, на крају, поново доћи до Маријана Бенеша.

И то не само зато што је Маријан поломио више од двадесет костију у свом телу. Ни зато што је једно око изгубио, а на друго видео таман толико да буде срећан, јер не види ништа.

Није ни повреда гласних жица главни разлог, ионако није имао више шта да каже, још мање коме. Ни чињеница да му је центар за равнотежу био толико поремећен да је, на крају живота, много лакше ишао уназад, него унапред.

То су све били само спољни ефекти, манифестација онога што је била суштина: сваки прави боксер мора да се повреди да би пронашао одговор, да би, из најстрашнијих дубина незнања, збуњености, страха, извукао и пронашао себе. Сваки мора да живи сопствену трагедију. Неки пут, и туђу. 

Падај сило и неправдо

Начина за то има колико хоћеш:

Вјачеслав Лемешев, најелегантнији боксер којег сам икада видео, боксовао је као да пије чај у пет поподне, уз етикецију и манире савршеног џентлмена, и готово да, опчињен тим господственим ритуалом, ниси стигао да приметиш да је онај други неповратно пао, шољица се разбила, чај просуо. Он сам је после пао у алкохол, губитак војне службе, свих почасти. Умро је млад, нико ни то није стигао да примети.

Мате Парлов је био оличење оног учења Бруса Лија по којем је највећи ступањ сваке борбе, уметности, онај у којем твоје знање, вештина, постану део твог инстикта. У боксу, тај инстикт те онда тера да идеш до краја, умреш, да би преживео. Сам Мате није пао никада. Ни због чега.

Мухамед Али је био боксерска божија честица, квантни одговор на све недоумице простора и времена, савршенство у оној мери у којој је оно, међу нама смртницима, уопште могуће. Када је, против Формана, у Киншаси, искористио противникове ударце, и конопце, да се затегне и из њих излети као из Давидове праћке, личило је то на револуцију, побуну, падај сило и неправдо, победу малих над великим. Он и Марадона били су највећи ударац који је спорт задао систему, одбацивши туђа правила, играјући, боксујући, живећи, по својим. После њих, сви остали све више личе на робље. За велике паре.

Уплашио сам се када је коначно отишао, пошто дубоко верујем у ону теорију по којој нас неће бити, када на свету више не буде пчела (оса, лептира). 

„И тако сам се насмејао Фрејзеру у огледалу“

Опет, друга времена су била, а у њима, два најбоксерскија, најприроднија боксера која сам имао среће да гледам, свакако су Џо Фрејзер и Маријан Бенеш.

Први је био први који је освојио златну олимпијску медаљу пошто је три борбе одбоксовао са сломљеним прстом на левој, јачој руци.

Први који је послао Алија на под, не зато што је био за рат у Вијетнаму, нити зато што је био више црнац од Алија, најмање због белаца који су га подржавали. Не, урадио је то због Бога бокса, и правила које каже да у рингу не можеш да будеш ико други до онај који даје свој живот, да би узео туђи.

Нема друге вере, нације, ни боје коже у рингу, до те једине. Нема оправдања, ни изговора (а шта су вера, нација, боја, него то). И мораш да даш све, целог себе, добровољно, на жртву.

Оно паганско, основно, по којем живот настаје из крви, догађа се, данас, у рингу. И то један на један, без помоћи са стране. Зато је Али одбио да иде у рат са другима, за друге. Зато му је Фрејзер, поштујући га, ипак сломио вилицу.

Коју годину касније, после меча са Алијем који је добио, а изгубио, Смокин Џо је ипак био осмехнут. Натерао је Највећег да изговори чувену реченицу: „Никада нисам био ближи смрти него у овој борби“, и врати се, бар на трен, својим боксерским коренима, одбацивши сваки маркетинг и шарлатанство који су неизбежни пратиоци успеха.

Доживео је Али, захваљући Џоу, својеврсну епифанију у Манили, у рингу, ударајући и примајући ударце, у готово верском заносу, свестан да је то, то – крај и, само можда, васкрснуће.

„Ако ме Бог икада позове у Свети рат“, рекао је касније, „волео бих да Џо Фрејзер буде тада поред мене“. Шта друго да кажеш, када неко убије Бога у теби.

Бенеш је био Фрејзер ових простора, и принео се на жртву, само је пад био грандиознији.

А тај пад јесте нешто на шта сваки боксер мора да пристане, унапред. Зато што, после свих жртвених ритуала, рана, крви, ломова, рушења и устајања, остане, суштински, јако мало.

Нека успомена, медаља, новац у ретком броју случајева, прича, поломљен нос, уши у фронцлама, облупане аркаде, ожиљци. Само је Полидеук, праотац свих боксера, Зевсов син, добио и бесмртност, и звезду.

На остале, богови нису обраћали пажњу. На Маријана Бенеша, најмање. И када се, на крају, срушио, срушио се у рушевинама. То што је сахрањен уз „Хеј Словени“, не говори о носталгији, него о свему што је изгубио.

И пад је лет 

Рођен у Београду, одрастао у Тузли, Бенеш је постао Бањалучанин годину дана пре земљотреса који је овај град учинио препознатљивим, славним, у целој бившој држави. 

Чист боксерски принцип, усађен у клинца од седамнаест година. Да би се подигао, изградио, мораш да будеш спреман да се срушиш. Сваког дана да дођеш до те ивице, до клецавих колена, до вртоглавице, до пада, а да ипак стојиш.

Када неко први пут дође на бокс, са жељом да буде боксер, обично му дају да се опроба са неким већ искусним. Ако после тих батина дође и сутра, одлично, биће боксер, приме га. А ретко ко дође.

Бенеш јесте. И то је онај део који је, у његовом случају, најмање разумљив. Никаква специјална глад њега није гонила. Отац професор музике, мајка учитељица. Браћа, сестра. Обична, градска породица. Он најпре учи да свира клавир, тек онда да боксује.

А опет, глад се јавила. Глад за падом, за саморањавањем. Као јуниор, боксовао је са сениорима. Рушио их, рефлексом и ударцем. И од тада, сваки меч је био исти. Повредити се, жртвовати, без жала и без одустајања.

Удариш, примиш ударац, удариш... 

Коме није јасно, нека погледа његов меч са Европског првенства одржаног у Београду 1973. године.

Противник, у финалу био је Анатолиј Камњев, из Совјетског савеза. Војнички устројена држава, строга и немилосрдна, и исти такав бокс.

Као да их је Александар Велики тренирао. Усправни, у правилном гарду, са једном руком која директно удара напред, као фаланга, и другом која разбија с крила, као коњица. Та тактика, македонске војске, позната је под називом – између чекића и наковња. А како изгледа бити тамо, између та два, зна свако коме је, на несрећу, седамдесетих, запао руски боксер.

Бенеш је пао у првој рунди. Десни кроше и правац под. Када је рунда завршена, Маријан је кренуо ка противничком углу, толико није знао где је.

Све после тога, било је на живот и смрт. Удариш, примиш ударац, удариш. Не боксујеш више ти, него онај основни нагон, за преживљавањем. Нагон који се јавља само када је смрт близу, када је осетиш, када те пипне. Нагон који ти говори да јој се препустиш, да је загрлиш, и предаш је ономе ко стоји насупрот тебе. С љубављу и поштовањем. 

Камњеву је, у трећој рунди, пукла аркада. Меч је прекинут. На постољу Бенеш му љуби руку. Поштује и слави оно због чега је патио.

И тако, током читаве каријере. Ударац за ударцем, патња за патњом. И увек да даш све.

А онда, када се све заврши, не доживиш само свој пад, ни само пад свог града, него пад свега у чему си живео. Државе, сваке вредности, читаве поставке, универзума.

„Не псуј ми Тита и његово вријеме, 
не криви њега за своје проблеме“

Све се сручило, учинивши, што је најгоре, бесмисленим, безвредним, свако наслеђе, па и оно лично, твоје. Трагедија Југославије није у њеном крају, него у пропасти људи који су давали, стварали, остављали, убеђени да то нешто вреди, да ће увек бити ту.

Још ако си био несрећно тврдоглав, упоран, као боксер, није ти било спаса. Ако ниси знао ништа друго, него да се знојиш, патиш, жртвујеш, чему си могао да се надаш? Ако је пад био начин да стојиш, да градиш, шта се дешава када, одједном, све око тебе, читава та грађевина од твоје крви, постане прах, рушевина, шут.

Историја оних које је крваво обесмишљавање њихових живота на овај или онај начин убило, најзначајнија је коју треба тек написати.

Бенеш је њихов најистакнутији представник. Читаву породицу, осим сестре, изгубио је у рату (један брат му је убијен, ни данас се не зна где му је гроб, отац, мајка и још два брата су умрли).

Из Бањалуке је отеран, зато што је био шампион и зато што није био Србин, да се после врати и каже јој да је воли, и пољуби јој руку, због које је патио. 

Ништа горе не може да ти се деси, него да будеш велик, и да се држиш снова које су други згазили. Поломљен, слеп, нем, последње дане провео је у старачком дому.

Сахрањен је уз „Хеј Словени“, а по Фејсбуку су носталгичари шеровали његову песму „Не псуј ми Тита и његово вријеме“, убеђени, попут њега, да је некада било боље.

Лично, нисам ни близу тог мишљења. Да је то, нешто, како год да се звало, заиста вредело, и даље би било овде.

Додуше, ја нисам, за разлику од Бенеша, за то нешто било шта освојио нити ишта дао, па је могуће да се мој глас не рачуна.

А његов? Не знам, али, по боксерској митологији, сваки херој је тај, лични, а насветији и најтрагичнији део своје судбине, ту жртву, сам изабрао.

Заборави, ако можеш 

За све остало, нико га није ништа ни питао. Само су се поклопиле коцкице, и падови. Лични и заједнички. Ваљда је тај живот и захтевао толику трагедију. Да читав један свет падне заједно с њим.

Због чега би могли бар једну звезду да назовемо по њему, улицу тешко да ће да добије, није то данас кошер, питајте Тита, ако не верујете.

И не кажем то као љубитељ покојног маршала, напротив, него као неко ко зна да ако све заборавиш, заборавиш и себе. Бенеш бар то себи није учинио, иако је последњи меч, 1996. године, егзибицију неку, имао у Славонској Пожеги. Пре меча су свирали „Лијепу нашу“, али експеримент није успео.

Бенеш се сетио, и вратио. Не некој тамо Југославији, него себи. Боксери су, више него било ко други, они прави учитељи, кроз пример.

Ваљда зато што, када уђу у ринг, знају да је сваки ударац – питање, и да одговор, на крају нађеш у болу, у себи.

Себе нађеш, као Маријан Бенеш. И тек те стављање пред масу, пред оне који узвикују твоје име, доведе у праву опасност, јер су масе бесловесне, и стално мењају имена која узвикују.

Но, то је већ друга прича. Када је о овој реч, о Маријану Бенешу и његовом паду, мислим да никога ко воли бокс, и верује у њега, она не треба да учини тужним. Због оне тезе са почетка. Да само рањене шкољке дају бисере. И о чему би иначе причали. Без хероја, и трагедија.

Париз је град који препознаје генијалност.

Тако је било и када је организовао Олимпијске игре 1900. године. Тада је у Париз дошао млади шпански сликар Пабло Пикасо.

Дане и ноћи проводио је сликајући на Монмартру, тада углавном цртајући арлекине и циркузанте, и борио се да преживи. Дружио се са неколицином шпанских пријатеља, углавном сликарима, и дамама из бордела на Пигалу. Париз је био уметнички центар света; младић из Малаге је знао да је то место за њега, неколико пута је већ долазио и са 19 се преселио желећи да постане – Пикасо.

Када сам дошао у Париз прво где сам отишао је Пикасов музеј у кварту Маре. Да пробам да препознам генијалност. Не на сликарском платну. 

Оно што је био Париз почетком 20. века, од средине а поготово на крају века постаје Америка. Њујорк, Лос Анђелес, ко шта воли. А ко воли да ужива у Америци, тако ми је бар објаснио мој пријатељ Златко чим сам слетео на Флориду, најбоља америчка држава је Колорадо. Најлепша природа, Стеновите планине, Аспен за скијање, прелепи градови, најбољи људи. Није џаба тамо Буена виста, од тамо се најбоље види све.  Не зову џаба Денвер „Mile High City“ – „Град који је миљу изнад“. Нивоа мора и нивоа Америке.

Десет година је прошло као трен

У кошарци је, без обзира што смо у Паризу били на три минута од тога да докажемо да то није тако, Америка центар света. А када је имао 19 година, Николу Јокића изабрао је баш Денвер. Када је мали клуб из Колорада у другој рунди драфта бирао не толико познатог Србина, на телевизији су ишле рекламе за „Тако бел“, ланац америчке брзе хране.

Ја сам тог лета, 2014, био у Шпанији. Прво у Гранади, близу Пикасове Малаге а онда и у Мадриду где сам се у Музеју Краљице Софије дивио Пикасовој „Герници“. Никад сате нисам провео испред једне слике као тад. Остао сам опчињен.

Једнако су ме опчинили и кошаркаши Србије који су стигли до финала Светског првенства. Ја сам, наравно, у Шпанију 2014. и дошао због кошарке, гледао три пораза у Гранади, али дочекао и три победе у Мадриду и финале са америчким Тимом снова. Стеф Кари, Клеј Томпсон, Ентони Дејвис и екипа тако су изгледали да нова репрезентација Србије није имала шансе да буде равноправна више од неколико минута.

Тада је Александар Ђорђевић са Србијом направио чудо; Теодосић је инаугурисан у великог играча, први пут се на великом такмичењу, и то у првој петорци, појавио Богдан Богдановић, а у последњој сечи Сале се ипак одлучио за искусног Бирчевића уместо за некога од талената на позицији четири. Најближи томе био је Лука Митровић, а размишљало се и о још једном дечку којег је баш из Лукиног Новог Сада Мишко Ражнатовић због невероватних бројки које је прочитао у „Журналу“ довео у Мегу. Николи Јокићу.

Али пошто је изабран на НБА драфту, одлука је била да остане годину дана у Меги, да се спрема за Америку, а испоставило се и да је Бирчевић био користан у Мадриду.

Поново измислити сликарство

„Ако бисте на мапи означили све руте којима сам прошао и повезали их линијом – врло могуће да бисте угледали Минотаура“, говорио је Пикасо. Био је опседнут биковима; уосталом у његовој Андалузији корида је свечаност, а у том сиромашном, пољопривредном делу Шпаније увек је владао култ бикова. Ипак, да би успео Пикасо је морао да оде из Малаге. Прво у Барселону а онда у Париз.

Жермен је било уметничко име једне од првих жена која је пратила по Паризу Казагемаса и Пикаса, два млада шпанска сликара, и позирала им. Када се Жермен уда за богатог Француза, Казагемас узима револвер и пуца себи у слепоочницу. Пикасо је очајан и почиње његова плава, меланхолична фаза.

Пикасо је тад тек један од талентованих сликара у Паризу. Пријатељује са најразличитијим уметницима, између осталог и са Србима: Растком Петровићем и Александром Дероком. Писац и брат наше славне сликарке Надежде Петровић о свом пријатељу писао је у „Времену“. „Он је као пре две године, пре пет, пре шест, показивао своје слике, невероватне лирске замисли у боји, увек нове, неочекиване, скоро олимпијске. Он је једини који тиме подсећа, својом ведрином, својом слободом, прецизношћу на Старе Грке.“

Али онда су дошле „Госпођице из Авињона“. Имао је 26 година када је насликао слику која је  променила сликарство какво је до тада постојало. Измислио је кубизам. Ружичаста фаза Пабла Пикаса.

Ружичаста фаза Николе Јокића

Јокићева Малага је Сомбор. Као што је Малага у ћошку Шпаније, на југоистоку земље, тако је Сомбор у ћошку Србије, на њеном северозападу. Оно што су у Малаги бикови, у Сомбору су коњи. За Николу Јокића је хиподром свечаност; неколико сати након што је примио олимпијску медаљу он је већ био на сомборском хиподрому. У том некада богатом, после деведесетих доста осиромашеном крају Војводине, увек је постојао култ коња.

Да би успео, Јокић је морао да оде прво у Нови Сад, а онда у Београд, у Мегу. У тој ружичастој фази био је најкориснији играч Јадранске лиге. Онда је, 2015, дечко из Панонске равнице отишао у Колорадо, у Денвер. Ни у једној опцији сценарио Дарка Миличића, кума његовог брата који је био много већи таленат него Никола, није могао да се деси. Никола Јокић би у сваком сценарио био одличан евролигашки, можда и добар НБА кошаркаш.

Али не би у Колораду живели људи који најбоље виде све, да у Нагетсима нису схватили да имају „грумен злата“ који може да закотрља све и да направи лавину која у кошарци још није виђена. Направили су игру која се базира на момку из Сомбора који, иако је прошао све физичке тестове у Денверу, и даље изгледа као да више времена проводи у „Тако белу“, уз хамбургере и кока колу, него у теретани.

Центар који је уједно и плејмејкер; најјачи човек који има најмекшу руку и најкреативније асистенције. Кошаркаш који види све на терену иако му је позиција испод обруча одакле нема најбољи поглед. То у кошарци није могуће. Није било до појаве Николе Јокића у Денверу.

Имао је 26 година када је први пут проглашен за најкориснијег играча НБА лиге. У преводу, за најбољег кошаркаша на свету. Добро, Јокић све то може, зато што игра у малом клубу, били су коментари стручњака. Он то не би могао у клубу који може да освоји НБА лигу. Две године касније „мали“ Денвер освојио је НБА лигу. Никола Јокић је променио кошарку. 

Николин кубизам

Цинични навијач репрезентације Србије до овог Париза је могао да тврди да је Јокићева плава, меланхолична фаза – репрезентација Србије. Зато што после освајања НБА титуле прошлог лета није дошао да у Манили на Светском првенству игра за Србију. Или што није као Дончић, директно из НБА плеј офа долетео на прошле олимпијске квалификације да помогне Србији да се пласира у Токио.  

Кад већ није у Мадриду 2014, Јокић је за Србију дебитовао на Олимпијским играма у Рију 2016. И када се ломило, у најбитнијем мечу, у четвртфиналу против Хрватске, одлучио је најмлађи. Јокић. На њега се ишло да шутира слободна бацања и он је хладнокрвно Србију послао у борбу за медаље а Хрватима узео до сада последњу наду да могу некад нешто да ураде у кошарци.

Први пут сам га уживо у репрезентативном дресу гледао у Вухану, неколико месеци пред корону, на Светском првенству у Кини када смо играли битан меч против Шпаније који је одлучивао противника у четвртфиналу.  Јокић није играо на својој позицији, није, искрено речено, био ни на својој килажи, али било му је превише стало. Напослетку је искључен, а Србија је изгубила.

Толико бесног видео сам само Јокића сениора, Николиног оца, када је Никола промашио два бацања у најбољој утакмици овог века одиграној у Београду. Биле су то квалификације за Светско првенство, играле су Србија и Грчка, и два најбоља играча на свету један против другог. Јанис Адетокумбо и Никола Јокић. Напослетку, тај меч је решио „Sombor shuffle“ Николе Јокића којим је Србија победила Грчку. То је била  кључна победа за пласман на Светско првенство у Манили, а испоставиће се и на Олимпијске игре у Паризу.

Центар око кога се све окреће

А шта је „Сомбор шафл“? Нови шут који је измислио управо Никола Јокић. Његов „кубизам“. Дирк Новицки, један од најбољих шутера у историји кошарке каже да он то не би могао да уради.

Пикасо 1912. напушта Монмартр и прелази на Монпарнас. „Пикасо је сунце“, написала је угледна критичарка Жанин Варнод. Око тог „Сунца“ вртело се на Монпарнасу све. Тако креативан човек водио је најкреативнији и најнеобузданији могући живот. Мењао је све. И себе и сликарство и свет око себе. Кад је почео Први светски рат, био је то крај кубизма. Отишао је у Рим, да прави сценографију за руски балет. Из Рима се у Париз вратио са руском балерином Олгом Кокловом, али у Паризу тада упознаје Мари Терез и почиње период који се у његовом стваралаштву назива „еротска година“. У време када у Шпанији почиње грађански рат, у једном париском бистроу упознаје Теодору Марковић, тј. сликарку Дору Мар.

,,Забадала је џепни ножић између раширених прстију на руци у дрвени сто. Понекад би мало промашила и кап крви би се појавила међу везеним ружама на њеним црним рукавицама. Када је Пикасо то угледао, толико га је фасцинирала да је узео њену крваву рукавицу за успомену”, записао је новинар Жан Пол Креспел. У Пикасовом музеју у кварту Мари најдуже сам гледао у портрет Доре Мар.

Као најбољи кошаркаш на свету, Никола Јокић сваког лета одлази на рафтинг на Бастахе, место изнад Фоче у Републици Српској, да ужива у природи и дружењу али и да плива у прехладној Тари (ни лети температура не прелази 12 степени), и да акробатски скаче са највиших стена између Шћепан поља и места где Тара и Пива праве Дрину.

Најкреативнији кошаркаш на свету очигледно има и најкреативније могуће начине како да се опусти. Не користи друштвене мреже и избегавањем интервјуа покушава да смањи популарност. Све супротно ономе што би се очекивало од некога ко је у ово време на врху.

Сомбор шафл у Граду светлости

У дану када је Србија освојила медаљу и у време када Јокић без мајице у дерту пева „псовали су нама попа а ми њима фратра“, у хотелу у Берсију упознајем Џејсона, „физија“ Денвера који је и до сада био са репрезентацијом Србије за време такмичења, а овај пут је хтео да буде део српске екипе од почетка припрема до краја такмичења. Нагетси воде рачуна о свом „златном грумену“ који је на овим Олимпијским играма и дефинитивно показао да је најбољи кошаркаш на свету.

Ко не мисли тако, нека само погледа шта је урадио у 90 секунди продужетка са Аустралијом: блокада, украдена лопта, избачена лопта са обруча и два погођена шута. Један његов „Сомбор шафл“ у Паризу. Други пут је одлучио четвртфинале Олимпијских игара.

Америка, тамо где је кошарка настала и где је кошарка национални спорт, сакупила је све најбоље што има, највеће звезде ове и претходне деценије и дошла да освоји Олимпијске игре. Са играчима је дошло још 400 људи; укупно су на име трошкова издвојили 15 милиона долара.

Србија се после утакмице са Америком у хотел враћала аутобусом, тек мало бољим од градског, где су на улазу од селектора Пешића надаље сви возачу показивали акредитације. Али Србија је дошла са Николом Јокићем, најбољим играчем на свету и са још 11 момака који су, онако као што је Јокић променио кошарку решили да промене однос снага у свету.

Када сам се у Мадриду пре 10 година дивио „Герници“, Србија је против Америке са Каријем, Ирвингом, Дејвисом и Харденом издржала неколико минута. Сада у Паризу неколико минута је недостајало до победе Србије над Америком. Америком, не само са тим Каријем и Дејвисом од пре 10 лета него и са Дурантом, Леброном Џејмсом, Ентонијем Едвардсом и свим НБА суперзвездама. Та Америка била је лошији ривал 37 минута и само су један шут који није ушао, срећа, можда и фасцинираност недораслих ФИБА судија НБА звездама допринели да се не деси вероватно и највећа победа у историји кошарке.

Србија је на том мечу играла са два тренера, једним на клупи, Светиславом Пешићем, и једним на терену, Николом Јокићем. Никола је пре меча посебно припремао наше дефанзивце како да бране одређене играче, нашим младим центрима објашњавао је како да се попут Гордона у Денверу постављају пред Леброном Џејмсом. Наравно, знао је да он мора да игра све време и да у сваком тренутку пре свега мора да види где се налази Богдан. Јокић је довео Србију надомак олимпијског злата.

Најлепша прича Олимпијских игара

Пикасово животно дело је „Герника“. Док је Франко био жив, Пикасо није дозвољавао да се „Герника“ пребаци у Шпанију. Један високи немачки официр једанпут је у Паризу одушевљено упитао аутора: „Јесте Ви све ово направили?“ Пикасо је одговорио: „Нисам. Ви сте.“

Пола века касније, да је неко у Паризу, у некој паузи у трећој и четвртој четвртини полуфинала, кад се у очима америчких кошаркаша први пут видео страх, упитао Јокића да ли је он ово направио, одговорио би: „Нисам. Ми смо.“

Јокић је, као што то у Денверу ради, од свих око себе и у репрезентацији Србије направио боље играче. Толико боље да могу да играју против најбољих играча века. И да 37 од 40 минута буду бољи.

И зато су српски кошаркаши и за америчког и за немачког селектора, и за све који воле и разумеју кошарку широм света, а посебно за нас, навијаче Србије – најлепша прича Олимпијских игара.

Ако бисте на мапи кошаркашког терена тачно означили руте куда се кретао Никола Јокић и све то спојили линијом вероватно бисте добили Минотаура.

Париз је препознао генијалност.

Милановић некада, Јакшић сада. С тим што је Никола Јакшић шутирао из много теже позиције, иако је Милановићев гол неупоредиво битнији. Али Јакшићев гол у новом пословном центру Париза, у новом кварту „La Défense“ за ову нову репрезентацију Србије значи не само полуфинале Олимпијских игара него и потврду да су достојни наследници генерација Игора Милановића, Александра Шапића, Филипа Филиповића.

За моју и за ко зна колико још генерација, урезао се у сећање глас Милорада Ђурковића, који је у стилу јужноамеричких фудбалских коментатора славио гол Игора Милановића: „Југославија је првак свијета“. Први пут. Било је то пре 38 година.

Не знам да ли је Горан Степић у еуфорији надмашио Милорада Ђурковића али знам да сам ја срећан, какав сам после ватерпола био још само у Токију после победе над Шпанијом и, добро,  када је Бечеј постао првак Европе, изашао из највеће европске дворане и налетео на Ратка Рудића и Миливоја Бебића.

Они су се задржали да наздраве за једнако неочекивану победу Хрватске, а мени је било драго да видим бркове који су поред базена освојили толико титула, па и ту прву, светску, из 1986, али и Бебића, јер се сећам очевих прича да смо постали светски прваци а да нам није играо најбољи стрелац јер је тада из ПОШК-а отишао у иностранство. А за репрезентацију су играли, наравно, само играчи из домаће лиге.

Одбрана Париза

Ватерполо се до сада играо у Сен Денију; преко пута фудбалског Стадиона „Француска“ је Акватик центар који је за ватерполо утакмице пригоднији него ултрамодерни „Дефенс“. У Сен Денију, недалеко од Акватик центра, на Сени је направљена занимљива фан зона, ту се одржавају концерти, једе се „стрит фуд“ из најразличитијих земаља, кулира се у лигештулима или једноставно, као у бројним француским парковима, само се лежи на трави.

У „Ла дефенсу“ је, другачије. Западно од централних париских арондисмана направљен је град за себе, највећи пословни кварт у Европи кога окружују модерни солитери и шопинг молови и где дневно на посао долази 180 хиљада. Ла Дефенс не би „бранио“ Париз када он осим ултрамодерних небодера најјачих компанија не би био и музеј на отвореном, и када не би имао своју „Велику капију“ која се гледа са оном познатијом, „Тријумфалном“. Дели их само седам километара.

Тих седам километара било је испуњено људима кад је пре 34 године Жан Мишел Жар правио концерт „Paris Le Défencе“ користећи ове две капије и Ајфелов торањ као места за пројекције. Сматра се да је на том концерту, за Дан Бастиље 1990, било два милиона људи.

Може бити добра симболика да нова ватерполо репрезентација крене баш одавде, из „новог Париза“.  И то оваквим голом Николе Јакшића.

Прво четвртфинале

Било је то шесто српско четвртфинале које сам гледао уживо у Паризу. И трећа победа.

Прво је било 1. августа и било је једнако драматично. Тај дан је заправо био један од „најтежих“ у Паризу. Температура преко 30, спарина, није лако ни за дисање. Само сам чекао да дође поподне да се упутим ка Булоњској шуми. То су плућа Париза, тамо је свежије. У Шеснаестом, врло „шик“ арондисману, осим плућа града налазе се и стране амбасаде, кварт Паси где живе најбогатији Парижани, средиште „Луј Витона“, Балзакова кућа али и Ролан Гарос. Тог дана је Новак играо четвртфинале са Циципасом.

Први сет гледао сам са подијума за музику; нисам успео да нађем боља места али није било ни важно, све било је музика. Новак се поигравао са Циципасом, музичарима нисам сметао, све док се није приближила сет лопта када су ме замолили да се склоним, јер ће камере да снимају бенд који прави атмосферу на терену „Филип Шатрије“.

На половини другог сета ја сам већ на прилично добром месту, а енглеска новинарка ми прича како обожава Новака и како се већ 15 година свађа са свима који га у њеној земљи не воле. Међутим, Новак све више има проблема са коленом, видно се теже креће, губи свој сервис, Циципас води 5:2 у гемовима и мени се у глави враћа филм  из Токија.

Био је то најтежи тениски меч који сам у животу гледао. Ма шта један. Два меча заредом. По невероватној токијској спарини (влажност је у Јапану у јулу огромна), још је то било  време короне, морали смо да носимо и маске, Новак је играо полуфинале са Зверевим. Рутински је добио први сет, али негде на половини другог сета се све окренуло. Време, умор, играо је данима, и по два меча дневно јер је хтео медаљу и у дублу са Нином Стојановић, притисак... А одличан тенисер Зверев кренуо је све да погађа. И све се срушило за највећу звезду Токијске олимпијаде.

Други сет, 40:0 је за Циципаса, сервира, води 5:3 у гемовима. Слутило је да прети јапански сценарио. Међутим, Новак осваја три поена заредом; а онда у ђусу и још два, враћа брејк и почиње да исписује једну од најлепших олимпијских прича у историји.

После таквог меча човек се не части ни „Балзаком“, ни, иако је можда било симболично, „Токијем“ (тако се зове Палата савремене уметности баш у том 16. арондисману), већ „Муратом“. За овај ресторан, истина, пише да је скуп, али такав је крај, вероватно је и мерак на нивоу.

Кад оно „Мурат“ није турски ресторан како би наивни Србин помислио, већ елитни француски ресторан. Налази се у улици „Le boulevard Murat“, дугој скоро два километра, отуд и овакав назив. Али ни булевар и ресторан нису име добили ни по каквом Мурату, већ по Жоашену Мирау (Joachim Murat), Наполеоновом коњичком официру, који је оне године кад су Срби дигли Први устанак против Турака проглашен за маршала, неколико година доцније за краља Напуља, а након Наполеоновог пада стрељан 1815. године.

Друго четвртфинале

У дану када је Новак Ђоковић остварио, како је рекао, највећи спортски успех у каријери, и у најбољем тениском мечу у историји Олимпијских игара победио Алкараза, играло се и четвртфинале у баскету 3x3.

Није лако после Ђоковићевог меча гледати било шта, али рачуница је била да се игра на велелепном Конкорду, највећем париском тргу. Трг се најпре називао Трг Луја XV, по краљу који га је половином 18. века замислио, а затим, након пада Бастиље – Трг револуције. На месту срушеног краљевог споменика који је овде стајао, 1793. постављена је гиљотина на којој ће у наредне две године скончати око хиљаду и сто људи, међу којима краљ Луј XVI, краљица Марија Антоанета, Робеспјер и Дантон. Након уклањања гиљотине с трга, он ће понети данашњи назив „Place de la Concorde“, односно „Трг слоге“.

Данас Тргом доминира Обелиск који је 3000 година стајао на улазу у храм у Луксору, да би га 1833. египатски вицекраљ Египта поклонио Француској, наводно у знак захвалности због Шамполионовог дешифровања египатских хијероглифа помоћу Камена из Розете. На тргу су две фонтане и осам женских статуа, које представљају осам француских градова.

Е на тај Трг постављен је терен за баскет 3x3, нови олимпијски спорт – ово му је тек друга Олимпијада. Репрезентација Србије, односно наш тим који је за све ове године претрпео тек мале измене – „измислио“ је овај спорт. Освојио је све што се може освојити, осим олимпијског злата које му је, чинило се несрећно, измакло у Токију, па је сада била идеална прилика да се и то исправи.

Страхиња Стојачић је у Париз дошао као најбољи баскеташ света, а Васић и Мајсторовић су имали искуство и са прошлих Олимпијских игара. Уочи Париза, од свих наших олимпијаца вероватно бисмо се најпре на њих кладили да ће освојити медаљу.

Међутим, док смо још били опијени Ђоковићевом победом, а информација да су баскеташи изгубили већ добијени меч против Литваније и да ће морати у разигравање још се процесуирала, на Конкорду је почело четвртфинале са Француском. Трибине су се тресле, навијачи су певали као да на кош шутира Ники Батум а не неки за огромну већину навијача непознати момци који су на храброст, борбеност и домаћи терен добили највећег фаворита за злато – баскет репрезентацију Србије. Није добар осећај кад видиш да си бољи а изгубиш, али утеха је да се то, ако се већ морало, десило у спорту који тек треба да добије на значају и популарности.

Треће четвртфинале

Као Новаку и баскеташима, олимпијско злато је било једино што је недостајало и одбојкашицама Србије. Одбојка је вероватно најпопуларнији и најплаћенији женски спорт, а Србија има срећу да има тренутно најбољу одбојкашицу на свету: Тијану Бошковић.

Србија је имала и невероватан континуитет освајања медаља на великим такмичењима: читаву деценију сваке године, на сваком такмичењу на којем су наступале, одбојкашице су освајале медаљу. Зато је и моја процена била: у групи гледам одбојкаше, одбојкашице кад дође борба за медаље.

Први пут сам се тако ка арени „Париз Југ“ упутио на утакмицу одбојкаша против Словеније. „Какве ви то одбојкашице имате?“, упитао је шармантни власник кафане коју смо изабрали за предах. „Зашто?“ „Јуче ми хиљаде људи пролазе поред кафане, сви разочарани и сви причају како је много јака Србија и како Француска није имала шансе ни у једном сету.“ „Да, ми имамо најбољу одбојкашицу на свету“, пуцали смо од поноса док смо уживали у Фоа гра, најбољој француској гушчијој паштети.

Цео тај крај, 15. арондисман, делује као добро место за гастрономију. Како да нас не одушеви власник овдашњег ресторана који нам на питање „Знате ли шта је ово?“, покаже флашу квалитетне српске ракије из своје понуде. Овде смо запазили и мароканске и перуанске ресторане, а неки посетиоци другачијег укуса да прекрати време пре би се одлучили за оближњи Пастеров или Поштански музеј, најбољи на на свету, или за шетњу кроз неки од паркова којима овај арондисман обилује.

Напослетку, четвртфинале са Италијом био је класик женске одбојке, који је само дошао рунду или две прерано. И све је деловало како се само пожелети може, а онда је, у првом сету при нашој контри и вођству од три поена, селектор Србије Гвидети затражио челенџ. Да, видео-провера је уведена у свим спортовима, а један ипак испараван упијач Италије потпуно је преокренуо сет, а затим и меч.

Овај челенџ може да буде метафора вероватног лошег одабира селектора, али у женској одбојци још дуго ћемо имати Тијану Бошковић око које би могла да се гради озбиљна репрезентација.

Четврто четвртфинале

У женској кошарци ствари су сасвим другачије. Имамо изузетну селекторку: Марину Маљковић која ни из чега већ годинама прави играчице и резултате. Женска кошарка у Србији практично не постоји; Марина је овога пута по кошаркашице ишла у Америку, Португалију и Грчку да би од тамошњих Српкиња пробрала оне које могу да се уклопе са преосталима у репрезентацији. И победила је Кину. И Порторико. И ушла, трећи пут заредом међу осам најбољих на свету, на Олимпијским играма.

После Ђоковићевог финала многи су се пријављивали да су им кренуле сузе и да су плакали заједно са Новаком. После убедљивог пораза од Аустралије у четвртфиналу, сузе свих наших кошаркашица које нису могле да се смире јер су изгубиле олимпијско четвртфинале од јаче екипе, најбоље су објасниле колико им је стало и колико су уложиле у све што су урадиле.

У Берсију на Амере

После првог дела у Лилу, кошарка се игра у париској дворани „Берси“. Хала се налази у источном делу Париза и најбоље је до ње стићи преко Железничке станице „Лион“. Заправо, најлепше, јер је „Gare de Lion“ француски Биг Бен, бисер архитектуре, направљен кад и Ајфелов торањ за Велику изложбу 1900. године. У то време најбољи сајмови вина прављени су баш у Берсију.

Иначе, у кварту Берси налази се и гроб Маркиза де Лафајета, француског генерала који се борио у америчком Рату за независност, због чега се на његовом гробу вијори застава Сједињених Америчких Држава.

Кошарка је један од најатрактивнијих спортова на Олимпијским играма, а четвртфинале Србија-Аустралија показало је шта све ова игра може да понуди. Или, ако сте навијач једне од ове две репрезентације, колико живаца може да вам узме.

Напослетку, Србија је својим другим узастопним пласманом у две године међу четири најбоље екипе на свету потврдила континуитет успеха. Јокић је у последњих 90 секунди продужетка показао зашто је најбољи кошаркаш на свету, а повратак из минуса од 24 поена говори доста тога и о карактеру екипе.

Срећа на лицима наших играча после 45 минута утакмице са Аустралијом може да се пореди једино са оном после полуфиналне победе у Манили, прошле године.

Најјача држава на свету, занимљиво, противник је Србије у два преостала полуфинала: у кошарци и ватерполу. Америка не може да преброји своја олимпијска четвртфинала. Србија је у Паризу избројала шест. Три која смо изгубили делују скоро па идентично, три која смо победили свако је било драматично и срећно на свој начин.

Нађа Команечи је била краљица и робиња гимнастике. Сјај многобројних медаља, које је освојила на највећим светским такмичењима – задивљујући свет вештином, храброшћу и елеганцијом – није растерао мрак њених младих година у којима је два пута покушала да се убије. У родној комунистичкој Румунији, где је царовао Николае Чаушеску, била је обезличена у циљу остваривања националних интереса, сведена на машину за производњу медаља, без права на слободан живот, на личне изборе и планове, чак и на – љубав.

Строго су је контролисали прво успешни, али и сурови тренер, а онда и свеприсутна Секуритатеа, Чаушескуова тајна полиција. Срећу дуго није успевала да нађе ни када је, као већ одрасла, пребегла у Америку.

Кад се недавно појавила на отварању Олимпијских игара у Паризу, насмејана и елегантна, старије генерације са свих меридијама су се, са сетом, присетиле „непобедиве Нађе“, тог „румунског чуда од детета“, прве гимнастичарке у историји која је за приказано умеће добила највишу могућу оцену – „десетку“. Догодило се то на ОИ у Монтреалу, 1976, након њене вежбе на двовисинском разбоју. Мање је познато да је до тог циља стигла врло трновитим путем, на ком је „зарадила“ многе ожиљке.

Почетак

Нађа Команечи је рођена 12. новембра 1961. у Онештију, градићу на истоку Румуније који је у комунистичко време носио име политичара Георги Георгиу Дежа, претходника Николае Чаушескуа на највишој државној функцији. Име је добила и пре него што је рођена. Одабрала га јој је мајка Стефанија-Александрина, домаћица, очарана глумицом у једном руском филму која се звала Нађа. Отац Стефан, механичар, се сложио, као што је, и шест година касније, прихватио предлог супруге да се њихова ћерка (имали су и млађег сина Адријана) почне бавити неким спортом.

Малу Нађу су дали у руке гимнастичком тренеру Бели Карољију, румунском Мађару који се већ био прочуо као врстан педагог у том спорту. Са становишта каснијих спортских достигнућа, био је то срећан спој. Под његовом контролом, живахна Нађа је врло брзо напредовала.  Имала је божији дар и огромну вољу сакривену у сићушном телу увек мршаве девојчице.

Од седме године, пошто су њени родитељи прихватили услове румунске владе, рад с Карољијем је наставила у државној гимнастичкој школи, где су тренинзи трајали по осам сати сваког дана у недељи.  „Не, ништа ми није тешко, ни вежбе ни дужина тренинга“, причала је тада мала Нађа мами и тати, потврђујући тако своју заљубљеност у гимнастику. Много година касније се сазнало и да је у том „инкубатору за шампионке“ буквално била мучена превеликим захтевима свог учитеља који су укључивали и изгладњивање вежбачица.

У осмој години је први пут наступила на шампионату Румуније, а у деветој је постала национална шампионка. Већ са десет година имала је деби на међународној сцени и то против Југославије, где је демонстрирала сву раскош свог талента. Године 1975, у својој тринаестој, на Европском првенству у Норвешкој „покупила“ је сва злата, осим у партеру, где је била друга (шампионка Старог континента била је још два пута – 1977. и 1979). Лета 1976. задивила је свет, остављајући без даха и гимнастичке тренере и стручњаке.

„Десетка“ за историју  

Било је то на Олимпијским играма у канадском Монтреалу, од 17. Јула до 1.августа. Нађа је имала непуних 14 година, 149 центиметара (касније је порасла до 162), 39,5 килограма, осмех на лицу и – огромну жељу да победи на највећој смотри планетарног спорта. Њену вежбу на двовисинском разбоју публика је пратила са одушевљењем и неверицом, страхујући да крхка девојчица, у силним узлетима и обртањима, не направи грешку која би могла да је осакати.  

Када је завршила, двораном су одјекнули аплаузи и узвици одушевљења. Занемео је био само званични семафор. Чудо прецизности швајцарске Омеге неколико тренутака није се „оглашавало“, што је изазвало општу збуњеност. Потом се на дисплеју појавила оцена 1,0 –  најнижа могућа. Нађа је била у шоку, али и сви остали. Разјашњење је, срећом, дошло брзо. Заступник Омеге је објаснио да су судије Нађи дале оцену 10,00, коју њихов семафор није могао да покаже јер им је претходно било речено да такав резултат није могућ. Зато су ту своју „машину“ пројектовали само за три цифре.

Име Нађе Команечи клицао је цео свет. Од тада је она симбол гимнастике, иако је било такмичарки које су освојиле више медаља од ње. Од честитки добијених за „десетку“ упамтила је и пољубац америчког гимнастичара Барта Конера, којег је упознала годину дана раније у САД, а са којим је, две деценије касније, после бурне животне одисеје, упловила у брачну луку.

Нађа се из Монтреала у Румунију вратила са пет медаља – три златне и по једном сребрном и бронзаном. Тај успех гануо је и Чаушескуа који је наложио да се Команечијевој и њеној породици, из државног буџета, осигура месец дана одмора и купи аутомобил. Проглашена је и за Хероја социјалистичког рада.

Јунакињи из Монтреала су, уз дивљење, стизала и светска признања. На Олимпијском стадиону тог града угравирано је име Нађе Команечи. Америчка новинска агенција Асошијетед прес (АП) прогласила ју је спортистом године у свету, а Би-Би-Си спортском личношћу 1976. Испред улаза у њујоршки Медисон сквер гарден, најпознатију вишенаменску дворану у свету, постављен је снимак њене вежбе на греди. Није било листа или часописа без њене фотографије и приче о њој. 

Тако је била изграђена фасада савршеног живота једне младе спортискиње, иза које се, нажалост, крила много тужнија реалност. Убрзо после Монтреала, почео је горки део живота Нађе Команечи, о чему је и сама много пута говорила.

Једва је било прошло годину дана од њеног стајања на највишем нивоу победничког постоља у Канади кад је први пут дигла руку на себе. Попила је избељивач за веш, али је спасена. Говорило се да је „пукла“ под притиском славе и дугих и тешких тренинга.

Поједини западни медији су бележили да ју је депримирало сивило живота у Румунији и осећај да је за огромна лична давања и одрицања добијала премало. Подсећали су како се, по доласку на ОИ у Монтреалу, „гушила“ уживајући у жвакаћим гумама које су у Чаушескуов комунистички рај у то време стизале само шверцерским каналима. Помињали су и њено одушевљење могућношћу да купи чарапе у бојама, разнобојне укоснице и еластичне траке са шареним дезенима за свој коњски реп. 

Опоравак је био дуг, као и чекање на праву такмичарску форму. Успела је ипак да се појави на Олимпијади у Москви, где је освојила два „злата“ и два „сребра“. Гласање приликом освајања „сребра“ изнервирало је њеног тренера Карољија који је јавно оптужио судије да су је, под притиском Совјета, оштетиле фаворизујући домаће такмичарке.

Била је то, уједно, и „лабудова песма“ трофејног стручњака на челу селекције Румуније. Његова изјава је у Москви и Букурешту протумачена као удар на „гранитно совјетско-румунско пријатељство“.

Америчка турнеја

Наредне године, кад је румунска влада организовала комерцијалну турнеју својих гимнастичарки у Америци, под називом „Нађа 81“, Карољи је „заборавио“ да се врати у Румунију. Американци су му брзо осигурали азил и дали да предводи њихове гимнастичарке. Нађа се кући вратила дубоко депримирана, јер је Карољи, упркос свим строгостима и грубостима које је доживела од њега, био врло заслужан за њене успехе.

Чаушескуов режим, који је од америчке турнеје инкасирао лепе паре, сетио се тада да мора боље да причува Нађу како се не би отиснула за својим тренером. Тада је бригу о њој преузела злогласна Секуритатеа, која је почела да је прати као сенка. За девојку од 20 година био је то страшан притисак.

„Било је немогуће да Нађа уради било шта да они не знају“, написао је, после пада Чаушескуовог режима, новинар Стејарел Олару, аутор књиге „Нађа и Секуритатеа“, објављене после увида који је имао у поверљиве записе тајне службе.

У документацији Секуритатее нађени су и наводи о садистичким методама тренера Карољија. О томе како је Нађу и остале пуленке не само држао гладне, него понекад и тукао и давао им лекове за успоравање раста. Чувени стручњак је, причало се, своје поступке лаконски објашњавао, подсећајући на одбране нацистичких главара: говорио је да је само испуњавао налоге „одозго“ по којима је само зацртани циљ, односно резултат био важан.

Много гори и страшнији прогон од оног који је трпела од Секуритатее, Нађа је имала од Чаушескуовог сина Никуа који ју је, кад је имала 17 година, желео за себе. Тај раскалашни хедониста и бонвиван ју је, уз помоћ Секуритатее, натерао да прекине везу са глумцем и певачем Стефаном Баницом, са којим је била у другом стању. Нађа је после тога имала побачај  и други пут покушала самоубиство. Кад је у Румунију стигла демократија, њена мајка је тврдила да ју је Нику више пута силовао, али Нађа није желела да о томе говори.

Нађа је путовала и на Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984, али не као такмичарка, него као члан делегације Румуније, једине чланица Варшавског пакта која није испоштовала налог СССР-а да, због америчког бојкота Игара у Москви, не шаље своје спортисте у калифорнијски „Град анђела“. САД су веома цениле тај гест Букурешта због чега су представници Румуније, међу којима је била и Команечијева, уживали посебно срдачно гостопримство. Она, по налогу „својих“, једино није смела да се састане са тренером Карољијем, тада предводником америчке гимнастичке репрезентације.  

Бекство из Румуније

По повратку из блиставог Лос Анђелеса у „мрак“ своје Румуније, Нађа је одлучила да пребегне из домовине. Пошто је и тада била под паском власти, тај наум није било лако остварити. Циљ је постигла свега неколико недеља пре Румунске револуције у којој је, пред сам крај 1989, срушен комунистички режим, а диктатор Чаушеску и његова супруга Елена стрељани.

Уз помоћ сународника Константина Панаита, који је касније постао амерички држављанин, успела је да, преко Мађарске, дође у Аустрију, а одатле стигне у САД. Тамо је, међутим, уместо америчког сна, дочекао нови хорор који је потрајао неколико година.

Томе је највише „кумовао“ Панаит који је, иако ожењен – како су многи тврдили – Нађу „натерао“ на љубавну везу. Било како било, пуританској Америци се није допала блискост ово двоје Румуна због чега су дуго гајене симпатије према некадашњем „гимнастичком чуду од детета“ нагло спласнуле.

Да се ишчупа из Панаитових канџи, који јој је узимао и новац добијан за бројне интервјуе и предавања о гимнастици у Америци и на Западу, помогао јој је Бела Карољи, опростивши јој што је, понекад, о њему причала и ружне ствари. Чувени тренер је, преко једног америчког пријатеља, запретио Панаиту чији су послови у САД били доста мутни, да ће, не окане ли се Нађе, бити обелодањено да је он, у суштини, њен отмичар који је свесно и врло грубо искоришћавао. Кад је Панаит, због страха да не дође на тапет полиције и пореских органа, оставио Нађу у пртљагу је понео и њених 150.000 долара.

Тек тада је Команечијевој почело да расте клупко среће започето 1976, када се на ОИ у Монтреалу зближила са америчким гимнастичаром Бартом Конером. Позвала га је телефоном и њихови контакти „преко жице“ су постали редовни. Од првог сусрета сматрала га је драгим и симпатичним младићем. Зато је одмах прихватила његову понуду да му се придружи у послу око гимнастичког клуба у Оклахоми. Видела је томе сигурност која јој је дуго била потребна. Годину дана су живели заједно као пријатељи, а онда им се догодила љубав. „За десетку“, како је написао један новинар.  

Конор је Нађу запросио на њен рођендан 1994. „Прво ми је дао прстен, па наруквицу, па огрлицу, а тада ми је постало јасно да је следеће веренички прстен“, описала је Нађа генезу њиховог зближавања. Две године касније, Нађа Команечи и Барт Конер су се венчали у православној цркви близу Букурешту, уз велику свадбу. Барт је тада, по жељи своје изабранице, прешао у православну веру.

„Нисам могла да се удам негде изван Румуније која ми је увек пуно значила“, објаснила је Нађа одлуку младенаца. 

Ово венчање, које је државна телевизија директно преносила, претворило се у праву националну светковину. Нађа је пожелела да кум буде тадашњи председник Румуније Јон Илијеску. Он је, међутим, из неких само њему знаних разлога одбио почаст, али је, ипак, одрешио кесу као домаћин тог догађаја. 

На „свадби века“ нашле су се многе гласовите званице из света, попут Хилари Клинтон, Роберта де Нира, Арнолда Шварценегера. Били су и најчувенији румунски тенисери Јон Циријак и Илие Настасе, као и њихов колега по рекету Џими Конорс.

Нађа је у 45 години родила сина Дилана који је почео да се бави спортом својих родитеља, али га је мама обесхрабрила рекавши му да нема довољно дара за гимнастику. Ако је пошла од себе, сигурно је била престрога. Јер, асови као што је она била рађају се само једном у веку.  Или заувек.

Париски графити

Уколико одлучите да бесциљно базате Паризом, пре или касније увући ће вас нека од улица која је од кровова до плочника прекривена графитима. Графита и стенцила има посвуда, од дечјих жврљотина до правих уметничких дела и концептуалних поставки с промишљеним друштвеним и политичким порукама.

Последњих деценија неки од аутора графита су, попут Банксија, прешли пут од криминалаца до признатих уметника. Већину њих град је, како би их спречио да шарају по Лувру или Тргу Конкорд, упутио да млаз спреја усмере ка неком од зидова у мање важним улицама.

А у таквим улицама је прилично живо. Људи седе на тротоарима и разговарају, пију кафу, поправљају моторе или разглабају о политици постављајући идеалну сценографију за уметност бунта која се, некако, из предграђа Филаделфије, преко њујоршког метроа, проширила на остатак света.

Парижани данас сматрају да су графити део урбане културе и после полицијских потера за њиховим ауторима осамдесетих година заслужили су место у галеријама, раме уз раме с Пикасом, Далијем, Мироом...

Нас је, чим смо зашли у једну од уличица у коју нас је лукаво намамила Гуглова навигација, напала гигантска жута аждаја, да бисмо неколико тренутака касније, на путу ка алзашкој кафани, открили читав кварт ишаран најразличитијим порукама.

Слобода Палестини

Политичка криза која већ месецима потреса Француску, због Олимпијских игара пала је у други план, из кога се поново помаља с најавама да ће се рат из Појаса Газе извесно проширити на Либан, а могуће и на остатак Блиског истока.

Између узвика подршке српских и италијанских навијача Новаку Ђоковићу и Лоренцу Мусетију на полуфиналном мечу олимпијског тениског турнира, с трибина стадиона названом по Филипу Шатријеу чуо се урлик: „Слобода Палестини!“ Само једном, али довољно гласно да судија затражи тишину. Тишину о актуелном блискоисточном рату у време Олимпијаде повремено ремете и анонимни улични аутори, исписујући име Палестине по париским зидовима.

Свежи графити и натписи по мостовима, те стотињак демонстраната који се неколико пута недељно у знак солидарности с Палестинцима окупља у центру Париза, до петка су били једини показатељ да Француска заиста страхује од ширења рата. У петак је, међутим, француска влада позвала своје грађане да хитно напусте Либан, тек неколико октава тише него што су то учинили Американци, који су уз речи „хитно“ и „напуштање“ додали и: „На било који начин“. Од почетка Игара, израелски спортисти и навијачи били су у неколико наврата мета увреда пропалестинских активиста.

Велики број Парижана одлучио је да напусти град у време трајања Олимпијских игара, због гужве и ванредног стања у престоници. Али има и оних који су одлучили да Игре бојкотују из других разлога. „Наравно да нисам у Паризу. Без Русије, а са Израелом, то су лажне игре“, рекао ми је један француски новинар.

Истовремено, „Слобода Палестини“ су једини натписи на зградама које Французи покушавају да избришу.

Клошарска опера

Пре почетка Олимпијских игара, по речима градских власти, у Паризу је било безмало 80.000 бескућника, али је велики број њих без претеране буке одвезен пут Марсеља и Лиона, како не би ружили спектакуларне олимпијске кулисе француске престонице. Један број њих је остао у граду.

Тако, на тридесетак центиметара широком бетонском испусту испод прозора локалне механичарске радње стоји сложена читава имовина једног од хиљада бескућника који спавају по париским улицама. Презрене и одбачене, туристи их заобилазе у широком кругу. Преко дана мирно седе у прљавим ћошковима станица подземне железнице или пролазима између барокних зграда који спајају париске улице.

Није најјаснија етимологија француске речи „клошар“ (clochard), која је ушла у многе језике, па и у наш. „Клошант“ на француском језику означава човека који шепа, док у локалном сленгу „клоше“ представља израз за небо. Хроме или небеске, чини се да клошаре нико не жели. Касно увече измиле из својих скровишта и по кантама за ђубре пребирају по отпацима неких ведријих живота.

У имагинаријуму Париза пак, клошари нису увек имали негативну конотацију. До пре педесетак година у књижевности и на филму често су представљани као злосрећни рођаци испегланих пролазника, који су, с обзиром на то да немају ништа, слободни критичари друштвених збивања у Француској. Као такви, били су идеалан калуп за бар две деценије кинематографије, па су их глумили великани филма, попут рецимо Симона Мишела или Дениса Лавана.

Весели, духовити и доброћудни клошари су престали да буду негде у време када је свет захватила велика финансијска и свака друга криза, па су, наједном, од маскоте града постали сметња и опасност. Приписивани су им криминал, дроге, силовања и све свињарије које је могуће замислити.

Промењено им је и име. Од клошара су постали бескућници, док је, ако је веровати Французима, промењен и тон којим им се назив изговара, па је сада у рангу с „битангама“ и „црњама“.

Такви немају шта да траже на Олимпијским играма и готово их је немогуће срести у близини борилишта. Претходних недеља неколико различитих организација је упозоравало да полиција, која се у Париз сјатила у хиљадама, непрестано застрашује бескућнике, проститутке и све остале које би требало слонити са улица у време Олимпијаде да не би ружили град. У неколико наврата помињани су и полицијски пси, тешке увреде, док су снаге реда из париских ћумеза избацивали жене миграната не дозволивши им да се претходно ни обуку.

Руски камен за Наполеонов гроб

С друге стране, ликови двојице најпознатијих Француза, уколико се изузму Астерикс, Обеликс и Зинедин Зидан, могу се видети свуда по Паризу – по њима се зову колачи, улице, авеније, станице метроа, аеродром, подземни и надземни пролази. Књиге с њиховим ликовима су у свакој књижари, њихове слике висе по музејима. Нема никакве сумње да су два војника, Наполеон Бонапарта и Шарл де Гол, свако на свој начин, најистакнутији људи који су се икада родили у Француској.

Деветнаест година после његове смрти, 1840, остаци Наполеона Бонапарте пребачени су са острва Света Јелена, где је умро, у велики црвенкасти саркофаг у Палати инвалида у Паризу. Државник, херој, велики војсковођа или човек кога су претеране амбиције отерале у пропаст, положен је у гроб начињен од 80 тона црвеног кварца, који је Француској поклонила царска Русија. Цар Николај Први је, наводно, сматрао да Наполеон смрт треба да проведе окружен каменом из земље коју је покушао да освоји. Французима је пак овај црвенкасти камен био неопходан како би уопште направили овај грандиозни мртвачки сандук.

Кварц за Наполеонов гроб обликован је пуних седам година, па ни архитекта Луј Висконти није поживео довољно дуго да га види завршеног. Истим каменом прекривен је под Ермитажа и Петропавловског сабора у Казању.

Недалеко од Наполеоновог саркофага, шесторица бронзаних војника носе ковчег маршала Фердинанда Фоша, највећег француског војсковође у Првом светском рату и команданта савезничких снага на Западном фронту. Споменик је израдио Пол Левандовски, најчувенији по огромном Христу Спаситељу који раширених руку чува Рио де Жанеиро.

Де Голово наслеђе

За разлику од Наполеона, тело Шарла де Гола положено је у једноставан гроб на гробљу у месту Коломбе-ле-Дез-Еглиз. Изнад њега је постављен двоструки крст, који су после немачке инвазије 1940. године и стварања Вишијевске државе за симбол узели Слободни Французи.

Мада је сахрањен 250 километара источно од Париза, Де Голов глас још увек одзвања ходницима престонице. „Шта год да се догоди, пламен француског отпора не сме и неће бити угашен“, чувене су речи којима је Де Гол, преко таласа Би-Би-Сија, из Лондона покушао да охрабри нетом поражену нацију коју је 1940. прегазила нацистичка Немачка. Снимак није сачуван, али је дневник „Монд“ у сарадњи с научницима и технолошким компанијама прошле године успео да реконстуише читав говор, који се данас редовно пушта у неколико француских музеја.

Попут Наполеона, и Де Гол је слављен и оспораван. Први пут је проказан када га је влада у Вишију, због одлуке да из изгнанства настави борбу против Немаца, лишила француског држављанства и осудила на смрт. Други пут непосредно после ослобођења Француске, када се утопио у политичким играма и повукао у нади да ће га ускоро позвати како би у ред довео хаотичну државу.

Присталице сматрају да је Де Гол по други пут спасао Француску 1958. године, када се држава због побуне у Алжиру налазила пред политичким колапсом. Још једном је показао озбиљну политичку вештину и маневрима успео да редефинише политички систем, уведе председнички модел и оснује Пету републику.

На концу, повукао се са политичке сцене десет година касније, када је после победе на изборима расписао и изгубио подршку на референдуму о реформама.

Успео је да преживи чак тридесет покушаја атентата. Најближе смрти био је 22. августа 1968. године, када су „ајкулу“ у којој се возио нападачи засули мецима у предграђу Париза. Испаљено је укупно 87 метака, а Де Гол је касније причао да је преживео јер су атентатори били „лоши стрелци“. Организатор атентата Жан-Бастијен Тири, члан Тајне оружане организације која се противила независности Алжира, био је последња особа која је стрељана у Француској. Де Гол је, претходно, одбио да га помилује.

Тиријева организација је, у два наврата, пластичним експлозивом покушала да убије и филозофа Жан Пола Сартра. Такође због Алжира.

Париски метро

Париз је последња међу светским метрополама која је добила метро, махом јер локалне власти и челници двадесет арондисмана нису успевали да се договоре на који је начин најбоље спојити све те силне делове града. У игри су, све до светске изложбе 1900. године, били обични возови, аутобуси и разни други предлози. Како би избегли бруку, три године пред почетак изложбе ипак су одлучили да брзином светлости прокопају тунеле испод града. 

Копали су тако брзо да се једна од улица обрушила у тунел, повлачећи за собом дрвеће и светиљке, али је на дан почетка Светске изложбе 19. јула све било спремно – посетиоци су из тада потпуно новог Гран палеа, или Велике палате, улазили у ганц нови метро, који је с временом постао један од најефикаснијих система јавног превоза у свету. Пре десетак година, градски челници су чак успели да дотадашњих 2.000 различитих тарифа за градски превоз утопе у само једну карту.

Станице су с временом мењале име, па су станице „Берлин“ и „Немачка“ почетком Великог рата 1914. године преименоване у „Жорес“ и „Лијеж“. Част да добију станице метроа, касније, добили су и Шарл де Гол и Френклин Делано Рузвелт.

Када је двадесетих година прошлог века постао део свакодевице Парижана, око париског метроа почела је да се плете и урбана митологија, често бизарна. Тако у то време настаје легенда о тајанственој жени од главе до пете одевеној у црнину која париским метроом наводно сваког дана пролази тачно у 18 часова и прска пролазнике капљицама свеже крви. Изгледа да је нико никада није видео, али је легенда свеједно преживела читав век, па се Парижани и даље опрезно крећу ходницима подземне железнице.

На легенду о жени у црном надовезала се потом мистерија првог убиства у метроу, које се десило маја 1937. Реч је о никада неразјашњеном убиству извесне Летиције Туре, а у мистерију око њене смрти уплетени су страст, шпијунажа и радикалне десничарске групе. О томе се годинама спекулисало, писале се књиге и снимале серије. Машту је распаљивала чињеница да је на досије о истрази убиства стављена забрана објављивања – до 2038. године.

Застрашени написима из црних хроника, странци се, кажу, плаше напада париских разбојника, џепароша и сецикеса. Они су, међутим, попут доброг дела становника овог града, некако ишчезли из Париза током одржавања Олимпијских игара. Наместо њих, на скоро свакој станици метроа одјекује музика свирача-аматера из чијих микрофона и инструмената стижу најразличитије мелодије – шпанске, италијанске, прилично неубедљиви покушаји оперског певања и тек понека француска песма.

Свирају и певају по читав дан надајући се да би им неко од незаинтересованих пролазника могао уделити који новчић, или снимак наступа поделити по друштвеним мрежама, што ће их учинити славним. Можда су и у праву, многи су постајали славни и са много мање труда.

У возовима се јасно разликују две врсте људи – туристи који унезверено гледају у трасу метроа страхујући да би могли промашити станицу ка којој су кренули, и поспани Парижани, који дремају глава наслоњених о прозоре све до тренутка када им нека унутрашња сила упути сигнал да су стигли на одредиште. Тада нагло скачу са седишта и излећу из воза.

Париски метро дугачак је 214 километара, има 16 линија и 303 станице, и дневно њим прође 4,175 милиона путника. Уколико не залутате, станица подземне железнице налази се највише десетак минута хода од места на које сте кренули. Можда, тако, нехотице стигнете и до станице Порт Доре, на којој се пре 87 година окрвављена срушила Летиција Туре.

„Ругла“ Париза

У надземном граду, Парижани тврде да их је изградња три објекта који су данас симболи града, у тренутку када су никли, наводила на повраћање – Ајфелов торањ, Центар „Жорж Помпиду“ и стаклена пирамида испред Лувра. Деценијама касније, сва та места незаобилазни су део сваке туристичке посете граду.

У част Олимпијских игара, Центар „Жорж Помпиду“ одевен је у огромни ЛЕД екран са којег непрестано искачу „Најкијеви“ спортисти јарких боја, што зграду, која необично подсећа на гигантски клима-уређај, чини још мање привлачном. Готово да не пожелите да икада крочите у њу.

Уколико вас шљаштећа покретна реклама за патике не одбије, наћи ћете се у свету у којем се срећу Корто Малтезе, Пабло Пикасо, Салвадор Дали, Густав Климт и Симон Хантаи, уз место одакле пуца најлепши поглед на град.

На неколико зидова првог спрата поређани су цртежи Корта Малтезеа, кога је Хуго Прат 1913. године, разапетог на склепани сплав, послао у потрагу за мистериозним острвом Ескондида. 

На спрату изнад, Луј Витон је свету који нема пара за бесмислено скупе торбе и кофере омогућио да види дела Симона Хантаија, мађарског уметника који се, махом пешке, некако докопао Париза и користећи чудну технику пресавијања платна, заслужио једно од централних места у „Помпидуу“, али и у свету уметности.

Око њега, ходник за ходником, стоје дела Пабла Пикаса, Салвадора Далија, Пјера Мордијана, Густава Климта, али и бесмислена изложба футуристичких патика, које су мудро склоњене далеко од радова великана светске уметности.

Игла за плетење облака

Чак и да пробате, никако нећете успети да заобиђете огромни фалусни торањ који је зарад Светске изложбе подигнут 1889. године на згражавање Парижана.

„Ми, писци, вајари, сликари, архитекте, страствени љубитељи до овог тренутка нетакнуте лепоте Париза, протестујемо свим својим снагама и свом својом огорченошћу, у име потцењеног француског укуса, у име угрожене француске уметности и историје, против подизања, у срцу наше престонице, бескорисне и чудовишне Ајфелове куле“, наводи се у писму које су париски интелектуалци на почетку градње торња упутили властима. Међу потписницима био је и Ги де Мопасан, који је годинама касније редовно ручавао у ресторану торња – и то зато што је то било једино место у граду с којег се тај објекат није видео.

Како су године пролазиле, Парижани су се полако навикавали на торањ, који је првобитно подигнут као споменик генијалности француских инжењера, да би касније добијао другачије намене. Било је то једно од ретких места до којег је Адолф Хитлер, током рушилачког похода по Европи, допутовао само како би се испред њега сликао, да би потом ту био направљен клуб у којем су забављани амерички војници. Последњих година, место на Тргу Трокадеро ограђено је како би се од фотографисања одвратили неонацисти и разни други полудели десничари.  

Данас стоји уздигнут усред Париза, како је то описао Анри Кале, као „велика пријатељска мршавица, одевена у париску чипку“. Или, као огромна челична игла за плетење облака. Како се коме допадне.  

Митеранова мегаломанска превара

И на концу, попут Ајфеловог торња и Бобура, Парижане је осамдесетих година згрозила идеја да се у дворишту Лувра подигне велика стаклена пирамида уоквирена челичним стубовима.

„Мегаломанска превара председника Митерана“, како су је тада звали, постала је незаобилазан део сваке посете Паризу, па је с временом добила и митску историју, пошто су писац Ден Браун и холивудски режисери који су снимали филмове по његовим делима у њено подножје, ничим изазвани, сместили гроб Марије Магдалене.

Лувр је, откад га је краљ Шарл Пети прогласио краљевском палатом, био запаљен и обнављан, неко време напуштен, па преуређен у оперску дворану, служио је и као склониште скитница, био је центар света и ћорсокак монархије, називан је досадним, али био и обожаван. Сличну судбину доживела је, за знатно краће време, и стаклена пирамида. Без ње више није могуће замислити кућу у којој станују Милоска Bенера и Мона Лиза. Ни Париз.

Кад је звезда Новака Ђоковића засијала на планетарном спортском небу Србија је била земља поражена у ратовима у којима није учествовала, исцрпљена економским санкцијама и, као и већина других сиромашних друштава, збуњена технолошком револуцијом. Први успеси тог нејаког, мршавог дечака чинили су нам се у први мах као случајан сплет околности и бљесак још једног од оних талената који ће се, какав је код нас већ устаљени обичај, угасити након првих великих искушења. Већ у првим његовим мечевима, међутим, видело се да тај дечак има оно што већини нашег површног и нестрпљивог света недостаје: истрајност, упорност и озбиљност, у тренуцима који захтевају највећу одговорност. Оперисан од наше словенске патетике и балканске малодушности он је од најранијег детињства показивао озбиљност и веру у себе, која нам је толико пута недостајала за врхунске резултате.

У Србији на почетку века, у којој се све, укључујући и национално достојанство, продавало испод цене, свака његова победа била је попут лека који враћа здравље и краткотрајан нормалан живот у наше балканске поражене душе. Након деценије у којој је све изгледало као ружан сан, Ђоковићеве победе чиниле су нам се као повратак у стварност, најава бољих дана и мала утеха за патње које смо, мало сопственом мало туђом кривицом, преживели по ко зна који пут у само једном веку. И док смо, попут папагаја, понављали да желимо да живимо „као сав нормалан свет“, Новак Ђоковић је био једини производ који смо, у годинама првобитне акумулације сумњиво стеченог капитала, могли да понудимо свету.

Ствари важније од спорта

Новак Ђоковић, тај невероватан скуп врлина о којима сањају милиони родитеља широм света, спортиста који успева да побеђује и да остане човек, заправо никад није био дете. Од тренутка кад је као пионир изјавио у једној телевизијској емисији да жели да буде број 1 у светском тенису, преко тренинга на коме је Николи Пилићу, као дванаестогодишњи дечак, рекао да неће да касни са тренингом како не би „довео у питање своју каријеру“, до победе на турниру у Риму, након које је, у време оних великих поплава, на објектив телевизијске камере написао „Ово је за Србију и Босну“, увек је био на висини свог задатка, озбиљан и одговоран.

Као што је на терену најчешће задивљујуће усредсређен на игру, тако је ван терена сконцентрисан на сваку своју изјаву или поступак. Не постоји спортиста који је изговорио толико бираних речи о својим супарницима, нити смо чули трачак злобе или пакости у било којој његовој изјави о Надалу, Федереру, Алкарасу или неком другом великом тенисеру. Ђоковићеве анализе сопствених слабости и противникових квалитета након мечева толико су тачне, прецизне и истинољубиве да се понекад чини да је разлоге победе или пораза боље чути од самог Ђоковића него од спортских коментатора који су плаћени за ту анализу. Тај реалан, балансиран однос према свему и ретка, несвакидашња истинољубивост најбоље се, наравно, виде на терену. И у тренуцима највеће играчке кризе, док је љут на себе што не игра боље, Ђоковић ће поздравити добар потез противника, демонстрирајући најбоље особине врхунског спортисте и уверење да постоје вредности које су важније од спортског резултата.

Кад Новак Ђоковић, у мечу против Тонија Робреда, исправља судијску грешку и даје противнику поен на сопствену штету, чак и онај ко, попут потписника ових редова, није претерани љубитељ гусала, морао би се у часу тог узвишеног чина упитати да ли је тај поступак само одраз доброг породичног васпитања или неки закаснели одјек архетипских поука из епске народне поезије, које Србе и дан данас обавезују више него писани закони.

Тај Београђанин са Косова, који носи име старога хајдука који је „био кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати“, таквим поступком, поручује милионском ТВ аудиторијуму, исто што и мајка Јевросима своме сину Краљевићу Марку у песми „Урош и Мрњавчевићи“: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. У једном времену које на сваком кораку показује грамзивост, неморал и непоштење Новак Ђоковић, из меча у меч, са турнира у турнир, оваквим потезима враћа веру у људе, у морал и спортски дух. А нама, његовим савременицима и сународницима, остало је само да се запитамо да ли бисмо и ми, у сличној ситуацији, учинили исто.

Више од игре

Фасцинантно је колико је Ђоковић, након две деценије успеха, задржао у себи потребу за усавршавањем и, у исто време, једну исконску, дечачку страст за игром. У најдраматичнијим тренуцима Новакових мечева, пуним разноврсности и изненађења, упркос драми и резултатској неизвесности, у њему још можемо видети оног ученика Јелене Генчић, коме је страст за игром и забавом важнија од свега. За разлику од Рафаела Надала, код кога је све на терену производ неког напора, Роџера Федерера, који је демонстрирао савршенство у педантности и Ендија Марија, код кога је све на нервној бази, Новак Ђоковић у сваком мечу види прилику за надигравање и неки мали шоу. Међутим, чак и у тренуцима кад се поиграва са сопственим противником, његов однос према игри је такав да ни у једном тренутку нећете осетити ни потцењивање противника ни игре. То је човек који ће на великој позорници тениског терена своју улогу, са максималном посвећеношћу, увек одиграти до краја.

Шале које Ђоковић збија на добротворним, хуманитарним приредбама, духовитости, имитације, твитови и постови представљају пре свега покушај једног врхунског спортисте да сачува у себи нормалност, која најчешће не станује под светлима рефлектора. Та привидна опуштеност и потреба да се и на терену и ван њега унесе у живот мало маште и разноврсности, представља непроцењиви, драгоцени траг људскости у човеку. Оно што њега разликује и издваја из гомиле других тенисера је управо та нормалност, тако посебна и упадљива у овом обездушеном свету који чини све да од спортисте направи машину. Изненађујући публику повременим шоу програмима он заправо релаксира сопствену позицију, свестан да свако пропадање почиње у тренутку кад себе почињеш да схваташ превише озбиљно.

Посебна је прича такозвани друштвени ангажман Новака Ђоковића. За разлику од већине других спортиста, који су инсистирали на индивидуализму и бежали од сваке врсте ангажмана који није програмиран у светским спортским центрима моћи Ђоковић је, прецизно мерећи сваку своју реч или поступак, од почетка своје каријере показивао жељу да, у складу са сопственим могућностима, помогне свакоме коме би његова помоћ могла да буде од користи. Основао је фондацију, организовао донаторске вечери, користио друштвене мреже да пошаље поруку подршке и охрабрења.

Није тешко закључити да Ђоковић управо у тим ванспортским, хуманитарним, сасвим људским разлозима налази мотив за врхунске резултате, у часу кад је, након толиких успеха, све теже наћи подстицај за нови искорак. То је само један од разлога што је Новак Ђоковић у Србији одавно више од спортисте, човек са којим се идентификује читава једна нација, од најмањих полазника тениских школа и курсева, који у Новаку виде сопственог идола, до пензионера који у њему виде нешто од узвишености и честитости некадашњег, давно прошлог времена.

Наши мали народи

Упркос томе, Новак Ђоковић се никад није примио на јефтини патриотизам. Кад је официјелни спикер, пред уручење пехара на турниру у Индијанаполису, изговорио: „Новак Ђоковић, Хрватска“, синтагму која би представљала доживотну увреду за сваког истинског националисту – он је, на изненађење милионског аудиторијума, рекао да мора да исправи ту грешку, иако су „Хрвати и Срби исто“, схватајући да међу нашим малим балканским народима, из далеке америчке перспективе, нема неке велике разлике.

С друге стране, у часу својих највећих успеха и пратећих почасти, свестан колико велике спортске победе значе његовом малом народу, пре него што се попне на победничко постоље, Ђоковић никад не заборави да неким симболичним, макар и најмањим гестом, поздрави своју земљу и свој народ, милионе осиромашених грађана којима је та победа била можда једина истинска радост у тешким транзиционим годинама. Читав би се један новински текст могао написати само о тим гестовима, од посебног поздрава нашим навијачима до качкета са националном заставом, који бројним Ђоковићевим иностраним фановима не значе много, али у Србији значе све.

Његов успон поклопио се са суновратом полусвета у коме су млади људи неколико деценија видели оличење снова и лаког успеха. Никад га нисмо видели у лошем друштву, није дозволио да га једнократно употреби ниједан политичар, нити је падао на флертовања јефтиних певачица у још јефтинијим таблоидима. Тај човек који враћа веру у људе и спортиста који враћа веру у успехе вратио је сјај српској застави и постао позитиван пример у часу кад је свака друга вест о нама била негативна.

То је само најкраћи списак разлога због којих се у Србији победе Новака Ђоковића славе као државни празници, а јутра након пораза претварају у мале дане жалости. То су и разлози због којих се у нашој јавности, без имало претеривања, верује да постоје спортисти који су добри људи, људи који су добри спортисти и – Новак Ђоковић. То су, коначно, и разлози због којих је тај човек, који се у данашње време доима попут античких хероја, тај велики борац који верује у правду, поштење и част, тако различит од времена у коме живимо.

Негдје у ово доба, пре двадесетак година, горе, на Мокрој Гори, снимали смо филм Емира Кустурице Живот је чудо. Била је нека меланхолична недјеља, кад сам се својом шкодом пробијао пут Ужица на сутрашњи снимајући дан. И док је шкода кратила кривине Овчарско-кабларске клисуре, ја сам кратио вријеме слушајући Први програм Радио Београда. На менију је била емисија „Спортско поподне“.

Како је фудбалска сезона минула, а Олимпијада чекала преступну годину, тако су и уредници моје омиљене радио емисије, тог поподнева, бацили свјетлост на мање популарне спортове. Неких пола сата посветили су тенису. Гост у студију била је „наша прослављена рукометна играчица, велики спортски радник и познати тениски тренер, Јелена Генчић“. Вјероватно бих „промијенио канал“ да водитељ у самој најави није споменуо играче које је Јелена тренирала. Опа! Моника Селеш и Горан Иванишевић! Ту ја појачах радио.

Јелена је имала је прилично високо постављен глас за жену њених година, аристократски богату реченицу и шпрахфелер који јој је, зачудо, само подизао видљиви ауторитет. Говорила је јасно, без поштапалица, као да је дјецу учила српском језику а не пребацивању лоптице преко затегнуте мреже. Водитељ ју је пратио не без поштовања, стално апострофирајући „улогу оних који стоје иза великих шампиона“. Али, то њу није ометало у мисији у којој се налазила. Инсистирала је на томе да шампион није само онај који је подигао пехар на Вимблдону већ и онај који је у животу пронашао себе. Водитељ се, међутим, није задовољавао „обичним шампионима“, које је Јелена фаворизовала, већ је од своје саговорнице захтијевао много више.

„Да ли ћемо икада имати таквог шампиона каква је била Моника Селеш?“, упитао ју је као неко коме је постало досадно слушати причу о психофизичком развоју дјеце, њиховом одрастању у здравој средини, развијању љубави и према спорту и према људима и осталим „вриједностима“ на којима је Јелена Генчић инсистирала. На његово питање Јелена је одговорила потврдно:

„Да!“

Тим је одговором изненадила и мене и њега. Њега, јер је био увјерен да је тенис спорт о коме ће се Срби говорити само кад заврши фудбалска сезона, а мене јер сам био увјерен да послије трагедије коју је Моника Селеш доживјела када је, негдје у Њемачкој, између два гема избодена ножем, више неће бити тог оца и те мајке који ће пожељети да своје дијете види у сузама. Погријешили смо и водитељ и ја.

На питање ко ће бити шампион, Јелена није рекла једно, већ неколико имена. Набројала је она љупка и дражесна женска имена која су својој дјеци давали родитељи генерације којој припадам. „Ана, Јелена, Бојана, Јована...“ Генчићка ту не стаде. Преко дјевојчица пређе на дјечаке, па закачи имена која су мало више архаична од оних које је додијелила дамама: „Виктор, Јанко, Новак“.

Тај посљедњи изгледа да ју је највише дојмио, па му је, онако храбро, прорекла најблиставију будућност. Сјећам се, рекла је: „Тај мали ће бити међу првих пет.“

Водитељ је био затечен, па је, покушавајући да оправда неочекивани излив оптимизма, инсистирао на томе на коју је категорију његова гошћа мислила кад је рекла да ће бити међу првих пет. Јуниори? Омладинци? Југославија? Балкан? Европа? Јелена се није дала збунити: „Мислила сам међу првих пет на светској АТП листи!“

Затим се окуражи, па испали рафал потпуно надреалних очекивања: „Сви ће они бити изузетни, а Новак ће бити шампион!“

Да изјава буде још храбрија, додала је да је дјечак са Бањице.

Ту праснух у смијех. Замислих како се комплетна енглеска краљевска породица клања дјечаку са Бањице, након што је узео Вимблдон. Звучало је као скеч из Топ листе надреалиста! Помислих да је жена луда. Само је тврдња да ћемо имати шампиона у Формули 1 била већи апсурд од овога што је Јелена Генчић изговорила на таласима Радио Београда те меланхоличне недјеље давне 2002. године.

Тенис и раја

А мој скептицизам долазио је из мог искуства, које ни тада није било занемарљиво. У златно доба Велике Југославије, тенис није био нарочито популарна вјештина. Само пар имена везивали су се за тај спорт. Франуловић, Пилић, Арменулић... али су они на љествици популарне културе која је тих седамдесетих у Југославији експлодирала попут ватромета, били далеко испод фудбалера, кошаркаша, рукометаша, боксера или ватерполиста... О глумцима и пјевачима да и не говорим.

Велики хендикеп којег је тенис имао, била је и чињеница да није био олимпијски спорт, па се није могло надати да ће неки изненадни успјех неког нашег тенисера привући дјецу бијелом спорту. Сјећам се да је послије великог тријумфа нашег Момира Петковића у Монтреалу 1976, пола мог разреда одлучило да тренира рвање.

У доба мог одрастања, тенис је играла „повлаштена класа“ која је себи могла приуштити опрему, вријеме и простор за ту разоноду. Док је нас двадесет играло фудбал на паркиралишту испред стадиона „Кошево“, дриблајући не само противничке играче већ и аутомобиле паркиране у противничком казненом простору, њих двојица су дијелили терен од пар ари, на коме би у сиромашнијим земљама или засадили парадајз или изградили десет станова од по 20 квадрата... на једном спрату.

Стога и није чудно што смо све оне који су на тениске терене, попут манекена, долазили у бијелој опреми, на мопедима, са качкетом на глави, и рекетом ноншалантно окаченим на леђа, називали педерима. Ова накарадна ријеч, наравно, није имала никакве везе са сексуалном оријентацијом особа коме је упућена, већ је својим значењем упирала прстом у оне који својом охолошћу и екстраваганцијом желе да се одвоје од „остале раје“. Истина је, у ствари била, да се у тој ријечи крила и дубока љубомора, чак и презир према тенисерима. 

London calling

Али, једна је ствар тенису ишла у прилог. Испоставило се, та ствар била је одлучујућа! Из мени непознатог разлога, (ето посла за историчаре), све до смрти друга Тита, Југословенска радио телевизија директно је преносила три највећа спортска догађаја у Великој Британији: трке осмераца Оксфорд vs. Кембриџ на Темзи, финале енглеског Ф.А. Купа на Вемблију и тениски турнир у Вимблдону.

Тако је Вимблдон, код моје генерације, постао симбол тениса и један од оних одлучујућих суплемената који су промовисали западну популарну културу и од ње направили оружје довољно јако да без капи крви крајем осамдесетих сруши Берлински зид. 

И док смо отац, брат и ја гледали како манекени обучени у бијело пребацују лоптицу са једне стране мреже на другу, моја мајка и тетка препознавали су познате личности са филма и телевизије који прате меч из својих ложа, са забринутим изразом лица,. Исте вечери у свим сарајевским кафићима разглабале су се теорије о томе зашто нико не може да побиједи Борга, трачеви како је Настасе највећи љубавник међу тенисерима и тајна од куда плавокоса Ким Новак у ложи Џимија Конорса.

Чак су и извјештачи са Вимблдона (Миро Радојчић) изгледали отменије и „културније“ од својих колега који су пратили фудбал, кошарку или бокс. Пандемија западне културе доживљавала је свој врхунац.

Наредних пар година биле су одлучујуће. Број нас који смо постали заклети љубитељи свега енглеског (рок, фудбал, Монти Пајтон, Чарлс Дикенс) повећавао се из дана у дан, из године у годину, а одлазак у Лондон и присуствовање неком од мечева на Вимблдону постао нам је сан. Они који су тамо били, причали су нам како слетиш на Хитроу, попијеш кафу са Клептоном, пиво са Страмером, а поподне погледаш Борга и Конорса.

Као што је Ноле, као мали, вјежбао да подигне пехар на најважнијем тениском турниру на свијету, тако смо и ми вјежбали да подигнемо улазницу којом би ушли на једну од трибина те магичне арене. Нолету се сан испунио, а нама, углавном, не. Тјешим се, боље је да је тако, а не обрнуто. На крају крајева, снови су ту да се сањају.

Бобин сендвич

Тек изласком Бобе Живојиновића на велику сцену тенис је освојио срца обичног свијета. Почели су да га гледају сви, и отац и брат и ја, али и мајка и тетка.

Бобини легендарни наступи у Дејвис купу у дресу репрезентације Југославије, коју је, узгред буди речено, предводио бесмртни Никола Пилић, као и успјеси које је имао у мечевима са најбољим тенисерима свог времена, приближили су тенис народу, а он је, ушавши међу двадесет најбољих на АТП листи постао нова југословенска легенда.

Да буде још занимљивије, врхунац његове каријере, нису били асови којима се трудио да заврши сваки меч, већ један сендвич којег је отворио и појео пред препуним стадионом у Мелбурну, док се његов немоћни противник Џон Мекинро узалуд препирао са судијом око једне сумњиве лопте.

Боби се врло брзо придружио и Горан Иванишевић, али тај тандем није имао времена да покаже све што зна. Сасјекли су их догађаји на које спорт и култура нису имали никаквог утицаја. Нама који волимо тенис, остао је за утјеху невјероватан тријумф Иванишевића који је освојио Вимблдон да вајлд картом у џепу.

Љубазни домаћини су га позвали да учествује на турниру и поред тога што се није на њега квалификовао редовним путем. Нису ни сањали да су тим позивом одлучили и побједника.

Мала Мо

Одмах након Бобе добили смо и прву шампионку. Моника Селеш била је највеће чудо којег је планета видјела. Изгледала је као тек излегло пиле од кога је рекет био два пута већи. Једва га је држала у руци. Њена каријера имала је метеорску путању. Забљеснула је небом, обасјала цијели свемир, а онда се на силу и под мутним околностима угасила. Тринаестог априла 1993 године.

Тада јој је непознати навијач Штефи Граф (њене љуте противнице) на четвртфиналном мечу турнира у Хамбургу, забио нож у леђа!

Она је у тренутку напада човјека, чије име није заслужило спомињања, имала 19 година и 9 гранд слем титула! То је, у тим годинама, више од Надала, Федерера и Ђоковића заједно! У недостатку сервиса, бекхенда и форхенда, нож је било једино средство којим се мала Мо могла зауставити. Њен гријех је био што је најбоља... И што игра под инкриминисаном заставом!

Наравно, официјелна верзија била је да је злочин учинио пасионирани навијач Штефи Граф не би ли зауставио младу Новосађанку на путу ка свјетском трону. Блага казна коју је тај човјек добио буди сумњу у закључак суда да је у том злочину учествовао сам и на своју руку.

Моника је, срећом, остала жива, али јој је политика промјенила ток и каријере и живота.

Можда је тенис имао и љепшу будућност, али нисмо имали времена да је видимо. И тај спорт је, као и Моника Селеш, као уосталом и цијела једна земља, заустављен у развоју, ратом. Погубиле су се везе, покидани конци, распао се систем, изгубиле су се илузије, нестала је идеја водиља, Моника је добила нож у леђа, сахранила се једна земља, а са њом и њени идеали. Све је нестало, осим талента.

Зато су ријечи Јелене Генчић оне меланхоличне недјеље, док смо снимали филм Живот је чудо, звучале невјероватно и надреално. Али биле су пророчке.

Само пар година касније, у четвртфиналу Ролан Гароса, играло је седморо дјечака и дјевојчица рођених у Београду. Француски Л'Екип је на својој насловној страни традиционалном имену великог турнира додао наше „ић“ на крају – Roland Garrosić. Упркос пропасти система, а захваљујући упорности дјеце и њихових родитеља, тенис постаје заштитни знак једне земље, а изглед и распоред боја њене заставе захваљујући Јелени, Ани, Јовани, Виктору, Јанку, Ненаду, Новаку постаје познат сваком становнику планете. На великим турнирима „Боже правде“ се чује чешће од „Марсељезе“, америчке химне и „God Save the Queen“ заједно, а Ђоковић, „тај мали који ће сигурно бити међу првих пет“ стоји на челу АТП листе онолико недеља колико траје студирање права на Харварду.  

У чему је тајна? У одрицању, аскетизму, упорности, вјери и љубави... И, наравно, таленту!

Наша дјеца су талентована!

Ко зна, можда ћу једнога дана поново кренути ка Мокрој Гори, пресјецати кривине Овчарско-кабларске клисуре и слушати Спортско поподне Радио Београда. У гостима ће бити познати тренер наших возача који ће нам са сигурношћу тврдити да постоји дјечак који ће у догледно вријеме бити међу првих пет пилота Формуле 1.

Каже, дјечак је са Бањице.

Много пре Мајкла Фелпса и Марка Шпица, златне олимпијске медаље у пливању за САД је освајао – Тарзан, односно Џони Вајсмилер који је, после спортске, имао и врло успешну филмску каријеру, играјући измишљени лик момка ког су у афричкој џунгли одгајили мајмуни. Пре тачно сто година, на Олимпијади чији је домаћин, као и сада, био Париз, Вајсмилер је освојио три златне медаље у пливању и бронзану у ватерполу. Као пливач, два пута се „позлатио“ и на ОИ у Амстердаму 1928. 

Био је први човек у свету који је сто метара препливао за мање од минут, а 400 метара испод пет минута. Године 1950. америчка новинска агенција Асошијетед прес (АП) га је прогласила за „највећег пливача прве половине 20. века“. Нико га још није претекао по броју оборених рекорда у више дисциплина.

Дечак из Баната

Џони Вајсмилер је, према званичним „папирима“, рођен 2. јуна 1904. у Фрајдорфу код Темишвара, швапском селу у Аустроугарској, које данас припада Румунији. Тако каже и свезнајућа Википедија, али уз ограду да „постоје тврдње да је његово место рођења село Међа у општини Житиште (у Србији)“.

Међа (у аустроугарско време Пардањ) се налази уз румунску границу, наспрам Фрајдорфа, а новинар Душан Милићев, пореклом Међанац, поуздани хроничар тог краја, рекао ми је да у тамошњим матичним књигама стоји да је Џони Вајсмилер, син Елизабете (девојачко Керш) и Петера, свет угледао у Пардању и да је, због насилне мађаризације коју су спроводили локални чиновници, одмах по рођењу уписан као Јанош Петер Вајсмилер.  

Kасније је сам Вајсмилер, из практичног разлога, наводно поништио обе ове верзије о свом животном почетку. Пред Игре у Паризу, кад је чуо да, зато  што није рођен у САД, неће моћи да наступа за ту земљу, на „папире“ свог брата, рођеног у Пенсилванији, убацио је своје име и тако, фалсификатом, „стекао“ америчко држављанство које му је дало право да наступи на Олимпијади у престоници Француске.

Оно што је неспорно је да су се Вајсмилерови, када је мали Петер имао свега девет месеци, одселили у Америку, где је постао Џони. Прво су живели у Пенсилванији, па у Чикагу. Мали Џони је био доста слабашан и болешљив због чега су лекари препоручили да се бави пливањем. Та одлука трасирала је пут будућем пливачком шампиону, а потом и успешном филмском глумцу. Прилично богат и буран живот окончао је 1984. у Акапулку у Мексику, где је и сахрањен.

Пливач и ватерполиста

На Олимпијаду у Париз Џони Вајсмилер је дошао као сигуран кандидат за пливачке медаље, а наступао је и за ватерполо репрезентацију САД. Имао је 20 година и био планетарни рекордер на 100 метара слободно. Испод Ајфеловог торња његов укупан учинак био је импресиван: „позлатио“ се на 100 и 400 метара слободно, и као члан штафете 4х200, а уз то је освојио и бронзану медаљу у саставу ватерполо репрезентације.

Тим поводом се говорило да је управо он најозбиљније од свих такмичара схватио олимпијски мото „брже, више, јаче“, званично промовисан баш на тим париским Играма.

Између Олимпијских игара у Паризу и наредних у Амстердаму (1928), наставио је да обара пливачке рекорде. Према записима, учинио је то укупно 67 пута. Зато је и на Олимпијаду у Холандији дошао као једна од главних звезда. Потврдио је свој висок рејтинг, „изнад ког је било само небо“: освојио је златне медаље на 100 метара и у штафети 4х200.

На старту трке на 400 метара слободно, у којој је тријумфовао у Паризу – није се појавио, јер је руководство олимпијског тима одлучило да наступи за ватерполо репрезентацију. Била је то кобна одлука: Џони се није борио за (очекивано) „злато“ на 400 метара, а ватерполисти Америке, с њим у саставу, остали су без одличја.

Бољи од Шпица

Неколико месеци после тих Игара, Џони Вајсмилер је завршио пливачку каријеру. Наводно због новца, јер у то време медаље и спортски успеси нису доносили довољно пара за живот. За многе, он је и данас најуспешнији пливач свих времена, јер су услови у којима је пливао били много тежи од оних које су „прогласила“ нова времена, у којима су се појавили Шпиц, Фелпс и други „краљеви базена“.

Вајсмилерова генерација је пливала у „тешким“ трикоима (друштвено је било неприхватљиво превише разголићавања), у базен се ускакало са његове ивице, а не са стартног постоља, што даје бољи почетни замах такмичарима, није било одражавања ногама на окретању што је, све заједно, мање или више, успоравало такмичаре „крадући“ им сeкунде. Отуд и процена многих савремених пливачких стручњака да би Вајсмилер, „у Шпицовим и Фелпсовим условима“, сигурно побеђивао своје наследнике.

Поредећи једном и сам, у интервјуу „Њујорк тајмсу“ 1972. године, пливачке услове и правила у свом и новијем времену, Вајсмилер је рекао да је био бољи од сународника Марка Шпица који је, баш те године, освојио седам златних медаља на Олимпијским играма у Минхену, а имао је и још две са Игара у Мексико Ситију, одржаних 1968. Рекорде Мајкла Фелпса Вајсмилер није запамтио – умро је годину дана пре него што су почели да се ређају. Фелпс, кога су звали „Балтиморски метак“, са 23 освојене олимпијске медаље је апсолутни светски рекордер.

Џони је био врло снажан и упоран момак, висок 190 центиметара и „сав у оклопу мишића“, а његов стил пливања био је битно другачији од оног који су форсирали његови ривали и њихови тренери. Синхронизација удара његових стопала и шака била је врло прецизна – на свака два завеслаја рукама имао је шест удара ногама по води. Пливао је савијених леђа, горњи део тела му је израњао из воде више него што се то виђа данас, а високо подигнутим лактовима припремао је руке за снажна одгуривања кроз водену стазу.

Ваља истаћи да је Вајсмилер био шампион и у пливачким маратонима. Једна од тих његових „дугих трка“ остала је забележена по једном херојском подвигу, који јој је претходио. Док се са братом на језеру Мичиген спремао за највећи пливачки изазов, у њиховој близини је почео да тоне чамац. Успели су да спасу 11 особа. Много година касније, Џони је добио писмо од једне жене коју је спасао, а која је, у међувремену, родила деветоро деце. У писму је била захвалност за спас њеног живота и рођење њених наследника.

А када је реч о деци, занимљиво је поменути писање тадашње штампе о Џонијевом познанству са сином злогласног мафијаша Ала Капонеа. Догодило се то у једном летовалишту, где је славни Вајсмилер кратко радио као инструктор пливања и спасилац. Пошто је, поред још доста света, и поменутог дечака научио да плива, Џони је на поклон добио скупоцени сат од његовог оца са посветом: „Хвала што бринете о мом сину – Ал Капоне.“

Филмска каријера

Лутања за бољим послом, односно за бољом зарадом, Вајсмилеру је прекинуо  директор чувене компаније Метро голдвин мајер (МГМ), који му је поверио главну улогу у филму о Тарзану, дивљем детету које су родитељи изгубили после авионског удеса, а одгајили мајмуни. Одлучио је његов физички изглед правог атлете. Било је то 1930.

Годину дана касније снимљен је први од 12 филмова из врло гледаног серијала о Тарзану, који је напокон успео да дође до цивилизације, али ју је, убрзо, напустио и вратио се у дивљину. Пред филмским камерама, Џони је јахао слонове и носороге, носио се са другим дивљим животињама, летео џунглом држећи се за дуге лијане...

Са парчетом коже око струка, највећа пливачка звезда претворила се у филмског супер стара. Генерације филмофила посебно памте његов урлик, неку врсту јодловања, „позајмљен“ филмском Тарзану.

Једном му је тај крик, како су забележили амерички медији, спасао живот. Било је то 1958. године на Куби где је, током учешће на неком голф турниру, налетео на тамошње побуњенике, врло непријатељски расположене према Американцима. Бежећи од наоружаних људи,  Вајсмилер је испустио свој чувени филмски крик, на шта се маса гонилаца  зауставила уз одушевљени узвик: „Тарзан!“ Према тој бајковитој сторији, Кубанци су потом срдачно поздравили Вајсмилера и испратили га као пријатеља.

Тарзана је било и пре Вајсмилеровог, али је верзија у његовој изведби остала ненадмашна по светској популарности. Некадашњи пливач постао је и секс симбол прве половине двадесетог века. Џонијева најпознатија партнерка у тим спектаклима, насталим по делима писца Едгара Рајса Бероуза, била је лепа ирска глумица Морин О'Саливен, касније мајка седморо деце, међу којима и Мие Фароу, врло запажене у мамином занату. Трећи најпознатији лик филмског серијала о Тарзану био је мајмун Чита.

Велика спортска и филмска популарност донела је Џонију Вајсмилеру, осим медаља и доста новца, и пет бракова, од којих су неки били врло бурни, што је додатно повећавало његову присутност у таблоидима. Имао је троје деце, две ћерке (Венди и Елизабет) и сина Џона, који је исписао очеву биографију, а усвојио је и ћерку своје последње жене.

У старости је имао доста здравствених проблема. Лом кука и ноге у седамдесетој години потпуно му је изменио начин живота, учинио га је тешко покретним. Имао је и срчане тегобе, а доживео је и неколико можданих удара. После пет година потуцања по америчким болницама преселио се у Мексико, у нади да ће му другачија средина продужити живот. Последње месеце проживео је у Акапулку.  

Умро је од обољења плућа пола године пре свог осамдесетог рођендана. На сахрани је, наводно по његовој жељи, са разгласа три пута пуштен урлик филмског Тарзана.    

Када би свет био Француска онда би Србија била Арас. Мали град на битном путу; нису сви у Француској ни чули за њега али је значајнији од многих већих градова.

Арас је потпуно разрушен у Првом светском рату а осим једне од првих (1914), ту се десила се и једна од најкрвавијих битака не само у Великом рату. Код Араса је 1917. погинуло 280 хиљада људи, од којих је око 120 хиљада Немаца.

Једини озбиљан покушај Савезника да зауставе напредовање Ромелових немачких оклопних дивизија био је 1940, наравно код Араса. Истина, отпор је трајао читава три дана. Али поново је овај мали град близу Лила играо херојску улогу. Уосталом, у овој варошици пре два и по века родио се Робеспјер, па је склона да изазива револуције.

Нека врста револуције, осамдесетих година прошлог века, био је и ТГВ (Train à Grande Vitesse). Воз који јури 320 км на сат и који је за спајање Европе учинио више него сви пројекти Европске уније.

А када две најјаче земље Европске уније одлучују о судбини Србијe то у политици обично није добро, али у кошарци, испоставиће се, јесте. Наиме, као што смо видели у историји, кад год су се Немачка и Француска састајале у Лилу тo се завршавало  убедљивим поразом Француске а овај, најмање болан спортски пораз Француза донео је Србији Аустралију за противника у четвртфиналу Олимпијских игара.

Лил је град у којем се играла прва фаза кошаркашког турнира Олимпијских игара. Захваљући ТГВ-у одласци на утакмице 220 километара северно од Париза нису деловали као немогућа мисија. Још када се ТГВ зауставио надомак Лила и када смо на железничкој станици могли да прочитамо Аrras, и симболика је била на нашој страни. Растао је оптимизам чак и кад је противник једна од најјачих екипа икада састављених у кошарци.

Карта за Париз

Наравно, циник би рекао је веће подсећање на Србију то што су се уочи првог меча са Америком десиле саботаже баш на прузи за Лил па се цела северна железничка мрежа распала у дану, а уочи другог са Порториком то што је негде на прузи која води из Марсеја ка Лиону на шине пало дрво и паралисало све доласке, а самим тим и поласке возова са Аеродрома Шарл Де Гол.

Међутим, шта може да нам поквари утисак кад идемо да гледамо, ми верујемо, две најјаче екипе на планети: Америку и Србију. Циљ у првој утакмици био је да пружимо отпор бар као савезници код Араса. Да што дуже будемо равноправан ривал са екипом у којој ЛеБрона Џејмса мења Кевин Дурент, а најкориснији играч НБА финала Џејсон Тејтум седи на крају клупе и додаје пешкире.

Упркос невероватним процентима шута америчких кошаркаша за које је утисак да им је шут изван линије 6,75 слободно бацање, Србија је у првом полувремену то успела. Чак може да се каже да је издржала да јој се игра не распадне, као француска железница дан раније, све до два минута до краја треће четвртине када је Јокић морао на клупу да одмори.

Испоставило се да Србија није изгубила док је Јокић био на терену (81:81), али је без Јокића у петорци успела да постигне само три поена. Али Јокић је једини који на дневном нивоу доминира против оваквих играча; нико други изузев Богдановића у Рију, пре две Олимпијаде, никад није чак ни играо такмичарски меч против овакве селекције. Сад јесте. И то искуство носе у Париз. 

Осмех из Маниле

„Како да се смејем кад губимо“, рекао ми је најмлађи у тиму Никола Јовић на констатацију да смо против Порторика коначно видели његов осмех из Маниле. Порторико није наивна репрезентација, елиминисали су са Олимпијских игара и Италију и Литванију, имају играча чак и са НБА каријером. Али изгубили су 41 поен разлике од Србије.

„Дивно“, „Савршено“, рекли су ми Петрушев и Јовић на питање како је играти са Јокићем. Њих двојица су трчали и на њима је само било да очекују лопту у сваком тренутку и да је по вољи баце, положе или закуцају у кош Порторика. Капитен Богдановић је на констатацију да два најбоља играча у репрезентацији одлично сарађују скромно пребацио тему на учинак других играча, а на тој утакмици први пут после незгодне повреде кука заиграо је и Давидовац. Гледано са стране Давидовац и Јокић док су на клупи делују као да су у најбољем проводу, а како ће бити на терену, Деjан каже да једва чека да види.

Да ли због провода или нечег другог, тек у повратку за Париз у возу имамо занимљивог сапутника. Дејвон Рид, бивши саиграч Николе Јокића у Денверу одиграо је 13 минута за Порторико против Србије, погодио једну тројку и мање од два сата по завршетку меча већ је био са девојком у ТГВ-у за Париз.

На Тргу генерала де Гола

Шанзелизе има, наравно, своје чари, али ни Лил није град кроз који треба само проћи. Трг генерала Де Гола главно је место у граду; окружен је прелепим барокним, китњастим зградама, а у средини је споменик Богињи која држи жицу за паљење фитиља на топовима и представља сећање на одбрану града од Аустрије у 18. веку.

Трг називају и Великим, а носи име по највећем од свих француских председника Шарлу Де Гола који је рођен у Лилу. Сада је поводом кошаркашког турнира на Олимпијским играма Велики трг прекривен кошевима и теренима. Неколико километара даље, на импровизованом кошаркашком терену на фудбалском стадиону „Пјер Мороа“, кошаркаши репрезентације Србије имали су и трећу, последњу утакмицу у групи.

Против Јужног Судана видела се снага Србије да ипак на крају, у четвртој четвртини сломи противника коме је све стало у ту утакмицу. Али виделе су се и све слабости. Пре свега на скоку који наше четворке никако нису могле да исконтролишу, онда је и против овог противника било претешко кад Јокић није био у игри, и на крају, да бисмо добили Јужни Судан два наша најбоља бека Богдановић и Мицић морали су да се приближе свом максимуму. Видели смо и како је кад противник туче, кад је тактика противника да у једном нападу судија не може да свира више од једног фаула и да, ако се почне на време, у једном нападу може да се шутира и по неколико тројки.  

На северу је, дакле, Србија добила све што је желела: три потпуно различита меча, три потпуно различита противника и две победе које су омогућиле миран пут у Париз. У тој правој Арени, париском Берсију, Србију чека прво Аустралија, а онда у полуфиналу, и други пут на турниру, једна од најјачих екипа икада састављених у кошарци, Америка.

Шарл Де Гол, за кога се као председника говорило да је вратио величину Француској, знао је да се бори у међународној арени. Међутим, када га је Малро питао за највеће ривале у Де Голу се пробудио дечак одрастао у Лилу, на граници са Белгијом.

„Мој једини такмац на међународном плану је Тин Тин. Нас двојица смо малишани који не дају да их велики вуку за нос. Само што се то код мене не примећује, због моје висине!“

Када би кошарка била политика, онда би Србија била Де Гол.

Париз је једноставан град. На северу је брдо Мартр, на југу брдо Парнас, између њих је Сена. Деценијама загађена, чак и за врелих дана, смрадом и бојом одвраћала је купаче. У последњих стотину година, у реци коју окружује најромантичнија обала на свету се, додуше накратко, окупала недавно само градоначелница Ана Идалго. И то пошто је објаснила да улази на сопствену одговорност и обећала да ће се после пливања добро изрибати.

Ипак, пре неколико дана скоро пола метра дугачка штука пркосила је струји испред једног од стубова моста Неф, док су поред ње дефиловали бродови са којих су навијачима махали репрезентативци земаља учесница Олимпијских игара. Повратак ових риба, уз још 35 врста, за екологе представља доказ да је река спасена и да ће у њој, ускоро, после више од века, Парижани моћи поново да се купају.

Становници овог града, пак, и даље тврде да је вода прљава и да смрди. У недавној анкети, чак 70 становника француске престонице одлучно је одбацило идеју да икада заплива у Сени. Данас је река прилично бистра и на обалама, бар око мостова Неф и Мирабо, не осећају се непријатни мириси.

Тријатлонци у Сени

Као крунски доказ да је река чиста, организатори Олимпијских игара су одлучили да се на Сени такмиче тријатлонци и пливачи на 10 километара, али је у последњи тренутак такмичење одложено јер су се у реци појавиле бактерије које, преведено са компликованог бирократског језика, потичу од фекалија. Због кише и фекалија ни пре неколико дана тријатлонци нису смели да ускоче у реку током најављеног тренинга, па су стазу којом ће пливати, као и већина Парижана, успели само да кибицују са обале.

Такмичење тријатлонаца било је одложено за 24 часа, а организатори су изразили наду да ће „недозвољено присуство бактерија“ некако отећи низ воду, најбоље чак до Руана. Када се изгледа то и десило, у среду 31. јула најбољи тријатлонци света скочили су у Сену.

Чишћење Сене

Чишћење Сене коштало је око милијарду и по евра и представљало је кључни адут због којег је француска престоница уопште добила организацију Олимпијских игара.

Проблем изливања фекалија у Сену решен је тако што је недалеко од станице подземне железнице Аустерлиц изграђено гигантско подземно спремиште величине 200 олимпијских базена у које се улива кишница са градских улица. На тај начин та вода се не меша са канализацијом, не оптерећује систем за прераду воде и фекалије које, бар теоретски, не би смеле да се нађу у реци.

Бистрење реке вратило је рибе на површину, појавиле су се и одавно нестале птице, али не и купачи.

Идеју чишћења реке је још 1990. године промовисао тадашњи градоначелник и каснији председник Француске Жак Ширак, који је током предизборне кампање обећао Парижанима да ће се „најкасније за три године купати у Сени“.

Ширак је умро 2019. године, а да није видео купаче у овој реци. Када вода заиста буде погодна за купање, за купаче ће на реци бити отворено 26 базена заграђених понтонима и бетонским препрекама и заштићених од саобраћаја, попут некадашњег базена „Делињи“, који је скоро два века био један од симбола Париза пре него што је завршио на дну Сене када је у њега, из непознатих разлога, 1993. године ударила баржа.

Бацили су све у ријеку

Наместо пливања, многим Французима Сена и даље служи као депонија; пре увођена строгих контрола и драконских казни из корита је годишње вађено око 350 тона отпада, укључујући фрижидере, машине за прање веша или чак шкољке аутомобила.

Још раније, Сена је служила са скривање трагова недела, па су католици током Вартоломејске ноћи августа 1572. године побили и у реку побацали хиљаде протестаната.

Лешеви су, током историје, у још неколико наврата бацани у Сену. Последњи су тела жртава у Сену бацали агенти Гестапоа, али и најчувенији француски масовни убица Марсел Петио, који је током Другог светског рата побио најмање 50 људи.

Петио је на превару бегунце од нациста вакцинисао инјекцијама цијанида и жртве бацао у Сену, али се убрзо тај начин скривања трагова показао претерано компликованим. До краја каријере, убица је лешеве спаљивао или закопавао у башту. Скончао је на гиљотини.

Утопљеница из Сене

Током претходних сто година, у Сену су добровољно ускакале само самоубице. Бар 90 жена и мушкараца је сваке године одлучивало да живот заврши скоком са неког од 37 париских мостова, махом због несрећне љубави. Петина је у томе била успешна. 

О најпознатијој утопљеници у Сени не зна се ништа. Њен леш је пронађен како плута реком 1880. године. Када је тело однето патологу у париску мртвачницу, он је, очаран лепотом девојке, каже легенда, наложио да се од воска направи одливак њеног лица.

Патолог је посмртну маску несрећне девојке показивао својим пријатељима, а моделар који ју је направио окачио је одливак испред своје радионице. Глас о лепом лицу утопљенице из Сене се ширио, и Парижани су убрзо почели да наручују реплике маске, која је почетком 20. века постала модни детаљ у многим париским домовима.

О разлозима за то Рајнер Марија Рилке је у свом једином роману „Записи Малтеа Лауридса Бригеа“ из 1910. записао: „Гипсар кога сваки дан посећујем на вратима има две маске. Лице младе жене која се утопила и које је неко у мртвачници ископирао јер је прелепо, јер се још увек смеје и јер носи осмех тако заводљив – као да је знала.“

О овој маски писало се као о Мона Лизи са Сене, звали су је Ана, Офелија или само – Утопљеница из Сене. Једну копију маске, поред осталих, држао је на свом зиду Албер Ками, о њој је писао Владимир Набоков и певао злосрећни Мајкл Џексон.

Педесетих година прошлог века Норвежанин по имену Асмунд Лердал, који се бавио производњом играчака од меке пластике, добио је наруџбину да начини лутку на којој би се вежбала техника реанимације и указивање прве помоћи утопљеницима. Желећи да лутка изгледа „мање страшно“, Лердал се сетио маске „непознате жене из Сене“ која је стајала на зиду његових родитеља и луткино лице начинио по њој. Лутка се показала врло практичном за сврху којој је намењена, да би Лердал потом отпочео и серијску производњу.

Лице утопљенице из Сене и данас се широм света налази на медицинским луткама популарно названим „Спаси Ану“ (Rescue Anne), на којима полазници курсева из прве помоћи вежбају дисање уста на уста и реанимацију срца и плућа.

Сви путеви воде воде ка Сени 

Чини се да сви путеви у Паризу воде ка Сени. Ходајући низбрдо кроз град, пре или касније набасаћете на неки од мостова на њој о којима су, поред многих, певали Аполинер и Превер, испод којих је клошарила Жилијет Бинош заљубљена у бескућника, по којима су трчали Џејмс Бонд и Итан Хунт, с којег је Лиам Нисон скочио на брод који је пловио Сеном, а свидела се Сена и браћи Коен.

Парижани се с правом хвале да ниједан други град не би могао поставити тако величанствену сценографију за Олимпијске игре као она на Сени. Грациозност француске престонице је, у славу такмичења и помало телевизијских преноса, пребачена у други план. Још само да се бактерије не врате у Сену.

Париз је град који препознаје генијалност. Тако је било пре сто година када је био главни град света не само јер су се и тад Олимпијске игре овде одржавале, тако је и данас када је Париз центар света због актуелне Олимпијаде.

Поред свега другог што градове чини великима у државама које чине „златну милијарду“, Париз је град који подразумева и лакоћу, стил, таленат. И претенциозно, а како другачије из Париза, ако бисмо тражили шта је симбол овог града а да није од гвожђа и изграђен за неки тадашњи Експо, за мене би то била – Енгрова виолина.

„La Violon d’Ingres“ заправо на француском значи – хоби. А идиом је настао јер је велики француски сликар Жан Огист Доминик Енгр осим што је био сликар свирао и виолину, али тек тако – гушта ради. Из хобија.

Лувр је и даље затворен, осим за председнике и високе званице, тако да још нисам уживао у ремек делима овог сликара за ког кажу да је био највећи мајстор линије. 

Дивио му се и Мен Реј. Реч је о човеку који је рођен као Емануел Радницки, у Јужној Пенсилванији. У себи је носио руску и јеврејску крв а цела породица која је живела од кројачких способности Мелаха (касније Макса) Радницког због етничке дискриминације 1912. је променила презиме у Реј.

Када се 1921. преселио из Њујорка у Париз, већ је био много више од талентованог фотографа и потписивао се као Мен Реј. У Паризу је упознао Алис Прин звану Кики, „краљицу Монпарнаса“, модела, сликарку, једну од жена око које се тада вртео цео уметнички Париз. Кики је позирала у Паризу и нашем, тада младом сликару Сави Шумановићу.

Бурна веза Мен Реја и Кики трајала је осам година, а  1924. године, на насловној страни дадаистичког часописа „Litterature“, у јунском броју, неколико дана пред почетак Олимпијских игара, појављује се фотографија која је променила све. „Енгрова виолина“.

Мен Реј спојио је љубав и страст, омиљеног сликара и жену коју је волео: Енгра и Кики. Кројачев син је знао колико је прецизност линија битна; сате и дане проводио је у Лувру гледајући Енгрове слике, а када се Кики први пут скинула у његовом атељеу он је у њој видео Енгрову „Велику Купачицу“ („La Bagnante Valpincon“, 1808). „Изашла је скромно држећи руку испред себе баш као Енгрова купачица“, писао је Реј у аутобиографији много деценија касније.

Реј је фотографисао Кики као Енгрову купачицу, голу у седећем положају, да јој се руке не виде, са погледом благо улево. Замолио ју је да јој око главе обмота украсни шал који га је подсећао на турбан. Након што је развио фотографију, на отиску је насликао ф-рупе виолине на њеним леђима и онда поново фотографисао. Виолинске рупе биле су посвета Енгровом хобију али и приказивање тела вољене жене као музичког инструмента.

„Божански је стварати, људски је репродуковати“, говорио је Мен Реј који је дочекао чак да се његова фотографија нађе у Лувру поред Енгрових слика. Није дочекао да види колика је вредност овог његовог дела, а „Енгрова виолина“ данас вреди 12,4 милиона долара. За толико је бар продата на аукцији куће „Кристи“ и постала најскупља фотографија на свету.

Париз нам је тако тачно пре сто година показао како настаје геније; фотографија тада још није сматрана уметношћу а син сиромашног руског кројача нам је показао да његова идеја може да мења свет и чак да покрене нове уметничке правце.

После Кики и чудесног успеха „Енгрове виолине“, фотографисао је Џојса, Пикаса, Далија, Коктоа, Гертруду Стајн, Пеги Гугенхајм. Оженио се плесачицом са Гвадалупа у Карибима, која се, наравно, појављивала на његовим фотографијама. Почетком четрдсетих га је у Паризу дочекало све оно што и његову породицу у Пенсилванији три деценије раније. Због Другог светског рата преселио се у Лос Анђелес, али град снова за њега је ипак био Париз.

Већ 1951. вратио се у Париз где је живео још четврт века, објавио аутобиографију „Аутопортрет“ и створио бројна дела данас изложена углавном у „Помпидуу“, Музеју савремене уметности са кога се пружа најлепши поглед на Париз. 

Тачно преко пута гигантског „Помпидуа“, преко чије фасаде гледамо посвете Олимпијским играма, налази се Српски културни центар. Презиме под којим се родио Мен Реј звучи као име фудбалског клуба из града у којем се родио најбољи кошаркаш Србије и света. Селектор Америке који је носио мајицу са натписом „брате“ довео је на Олимпијаду један од два или три најбоља кошаркашка тима икад састављена. Најбољи тенисер света свих времена у Паризу је лагано победио човека по коме ће се једном звати Ролан Гарос.

Божански је стварати, људски је репродуковати. Као и пре сто година Париз је и данас град који препознаје генијалност.