Спорт

Сава Гроздановић је рођен 23. новембра 1925. године у Јелашници код Нишке Бање. Одбојку је почео да игра по завршетку Другог светског рата у београдском Радничком. Са Црвеног крста је, са целом екипом, прешао у такође престонички Железничар, а онда се врло млад, у својим раним двадесетим, одлучио за тренерски позив.

Да је у том послу био веома успешан сведочи податак да је женска одбојкашка репрезентација Југославије, коју је он припремао, на Европском првенству у Паризу 1951. године освојила бронзану медаљу. Било је то прво одличје за нашу одбојку на шампионатима Старог континента. Друго – такође „бронза“ – стигло је тек 1975, када је мушка селекција, чији је селектор био Савин млађи брат Лазар Гроздановић, успела да дође до трећег степеника победничког постоља.

Педесетих година прошлог века водио је мушку екипу „свог“ Железничара и одбојкашице Црвене звезде, након чега је прешао у Партизан и црно-белим девојкама, међу којима је била и његова супруга Радојка-Рајка, репрезентативка Југославије, донео шампионску титулу (1960). Све то време био је ангажован у Одбојкашком савезу Југославије (ОСЈ) као тренер, савезни капитен, члан Комисије за припреме државног тима и у Збору судија, где је биран и за председника.

Годину и по дана, од средине 1961, као кадар ОСЈ радио је у Грчкој где је послат да помогне развоју одбојке у тој „братској земљи“ и води државни тим. По повратку у домовину поново је тренирао одбојкашице Партизана, и био у стручном штабу одбојкаша црно-белих. Тада је, на конкурсу, изабран за првог професионалној тренера у ОСЈ, али није прекинуо рад у клубовима.

Године 1964. је био државни првак са одбојкашима Железничара, а 1967. са одбојкашицама Звезде. На основу тога и податка да су одбојкаши Југославије, с њим на челу, били „златни“ на Медитеранским играма (1963. и 1967) и на Универзијади 1969, настао је слоган: „Где је Сава, ту су и трофеји.“

Одлазак у Грчку на наговор Бобека

Године 1969. Сава Гроздановић је поново стигао у грчку одбојку и то на доста занимљив начин. „Проводаџија“ му је, како је причао, био наш славни фудбалер и тренер Стјепан Бобек који је, након великих тренерских успеха са Партизановим „бебама“ (три узастопне титулу првака Југославије), неколике године био шеф струке у атинском Панатинаикосу коме је, такође, доносио трофеје.

„Људи из Панатинаикоса замолили су Бобека да ме убеди да дођем у њихов одбојкашки клуб. Није ми се ишло, јер сам управо очекивао да добијем дуго чекани стан. Притисак Грка и Бобека покушао сам да одбијем захтевом да будем плаћен као њихов фудбалски тренер, уверен да на то сигурно неће пристати. Преварио сам се. Само пар дана пошто сам поставио 'немогући услов', позвао ме је Бобек и рекао да се  пакујем јер ћу добити оно што сам тражио. Нисам имао куд, због њега и због свог образа, па сам брзо стигао у Атину“, причао је Сава увек додајући да се никад није покајао због одласка у Хеладу, у којој је и остао да живи.

Грчка одбојка није тада била на високом нивоу, а једно од њених битних обележја, као и у другим спортовима, било је љуто ривалство атинских великана Олимпијакоса и Панатинаикоса, идентично оном између Партизана и Црвене звезде код нас.

Пре Савиног доласка под Акропољ, Олимпијакос је био успешнији одбојкашки колектив од Панатинаикоса: „црвено-белима“ из Пиреја „зелени“ ПАО није био дорастао ривал, али је Гроздановић, врло брзо, „окренуо ствари“. Под његовим вођством, и одбојкаши и одбојкашице Панатинаикоса, за које је наступала и његова животна сапутница Рајка, били су прваци Грчке од 1970. до 1973.

И сами одушевљени радом „мага из Београда“, челници Олимпијакоса понудили су „брдо пара“ да пређе код њих. Није вредело: ПАО је већ био постао његова друга кућа, као и Грчка друга домовина. За Атину га је, осим клуба, везивало и то што је, у међувремену, основао туристичку агенцију коју већ дуго воде његови син и ћерка, односно њихове породице.

После скоро три деценије непрекидног рада, Сава је 1974. године узео први „тајм аут“ у тренерском послу, али се старој љубави одбојци вратио после пет година и то на спектакуларан начин: са Панатинаикосом  је стигао до европског финала Купа победника купова, што је до данас највећи успех атинских „зелених“ у њиховој историји.

Успеси, признања и успомене

Тренерску каријеру Саве Гроздановића обележила је и чињеница да су екипе које је он водио освојиле чак 35 трофеја и медаља, и да је „створио“ велики број репрезентативаца и репрезентативки. Он сам као куриозитет истиче да је био тренер својој супрузи Рајки, свом брату Лазару, али и Грку Каролосу Папуљасу који је, после одбојке, отишао у политику у којој је „догурао“ до председника Грчке, након што је претходно био борац против војне хунте, парламентарни посланик и министар спољних послова.

Папуљас је умро 2021. године, а до краја живота му је у лепом сећању остала одбојкашка епизода са Савом. Осим одбојком, у младим годинама се бавио и атлетиком – био је државни рекордер у скоку с мотком. Као дописник из Атине, један новинарски сусрет с господином Папуљасом искористио сам да га упитам о „вези“ њега и нашег истакнутог одбојкашког стручњака. „Сава је био бољи тренер, него ја играч“, скромно је рекао.

За успехе у одбојци, Сава Гроздановић је 1965. године добио Октобарску награду града Београда, а исто признање је припало и његовом брату Лазару, који није крио да га је старији брат „повукао“ у одбојку и да је од њега највише научио о том атрактивном спорту, у коме се и сам прославио као тренер и селектор.

Несвакидашњи детаљ из Савине каријере је и то да је често, паралелно, водио по један мушки и женски тим и да је са оба освајао трофеје. Са братом Лазаром аутор је запажене књиге „Одбојка А Б Ц“, својеврсног одбојкашког уџбеника за најмлађе играче и играчице. Током живота у Атини, дуго је извештавао за београдске листове „Политику“ и „Спорт“ о најважнијим спортским догађајима у Грчкој.

Поводом деведесетог рођендана (2015), заједно са вршњаком Бором Станковићем, једним од „очева“ наше кошарке, Сава Гроздановић је добио посебно признање Владе Србије за допринос развоју спорта у нашој земљи. Тадашњи министар спорта и некад најбољи ватерполиста света Вања Удовичић, уз захвалност за њихов минули рад у спорту, поздравио их је речима:

„Ви сте наши узори, сви смо учили од вас и желели да постигнемо макар део ваших успеха.“   

У историји нашег репрезентативног фудбала незаборавне, а болне епизоде чиниле су и судијске неправде које су скупо коштале наш државни тим и, успут, „покиделе“ нерве милионима навијача. Било је више ситуације у којима су се светски арбитри о нас огрешили, а у колективном сећању остале су три: прва је са премијерног Светског првенства у Уругвају 1930, друга са Европског шампионата у Италији 1968, а трећа са Мундијала 1982. у Шпанији.

Судијска брука у Монтевидеу  

У Монтевидеу, престоници Уругваја, домаћина првог шампионата света на који је стигло 13 репрезентација (четири из Европе и девет из Јужне и Северне Америке), у утакмици са домаћином „дебело“ нас је оштетио главни судија из Бразила Алмеида Рего. Он је, осим погибељне игре домаће селекције, дозволио и да се регуларним голом за Уругвајце прогласи и онај у чијем је постизању учествовао и полицајац (!) који се налазио „на редовном задатку“ поред гола Југославије на којем је стајао чувени Милован Јакшић, „Ел гранде Милован“. Како је дошло до тог чуда невиђеног, до историјске неправде у режији бразилског делиоца правде?

Био је то полуфинални меч до ког су Југословени стигли након изненађујуће победе над Бразилом (2:1) и тријумфа над Боливијом (4:0). Тај њихов „минули рад“ озбиљно је забринуо репрезентацију Уругваја којој је у помоћ, на стадиону Сентенарио, стигло безмало 80.000 ватрених навијача. Њихова бука није заплашила наше момке, али јесте бразилског арбитра ког је, чинило се, страх за живу главу натерао да донесе мноштво неразумних одлука, наравно у корист домаћина.

Кад су Југословени у петом минуту повели са 1:0 голом Ђокице Вујадиновића, почела је судијска шарада због које су наши играчи, у знак протеста, желели да напусте терен. У томе их је спречио чувени др Михаило Андрејевић, један од вођа нашег државног тима, упозорењем да би нас, због таквог чина, Светска фудбалска федерација (ФИФА) врло драстично казнила.

Под притиском несносне буке са трибина и судијског „навлачења“ у корист домаћина, израженог и поништавањем другог гола нашој селекцији, Југословени су почели да играју бојажљиво и неорганизовано, што је резултирало поравнањем резултата у 18. минуту игре. Убрзо је, после свега стотинак секунди, Уругвај подигао на 2:1 голом који је остао забележен у историји Мундијала као непревазиђена лакрдија и судијска брука.

Догодило се да је лопту која је изашла у гол-аут поред нашег гола, полицајац ногом вратио у игру, а онда ју је уругвајски нападач, поред наших засталих играча и голмана, ћушнуо у мрежу. На опште изненађење, судија Рего је дао знак да се гол признаје и наше шокиране репрезентативце упутио да пођу са центра. Тај срамни гол преломио је меч: наш озлојеђени тим није више могао да се одупре Уругвајцима, који су на крају славили са 6:1 и пласирали се у финале у коме су победили Аргентину.

Осуде из света  

Гнев Југословена због „човека у црном“ из Бразила делила је огромна већина света. Енглеска штампа је листом осуђивала арбитра Регу, пишући да је „подмићен“ и да је нашег тиму „победа брутално украдена“. За Французе је бразилски арбитар био „све само не непристрасан“, док је мађарски „Немзети спорт“ нагласио: „Југославија је била боља од Уругвајаца – резултат је једна велика неправда“. Жалили су нас и хвалили и Чехословаци износећи утисак да је Југославија „успешно представљала не само свој него и европски фудбал“.

Да се у полуфиналу првог Мундијала догодила велика неправда био је сагласан и председник ФИФА Жил Риме, иако се није осврнуо на најспорнији тренутак утакмице – „полицајчеву асистенцију“: „Други гол Југословена, који је судија поништио, био је потпуно чист. Налазио сам се на месту одакле сам то могао да закључим...“ Господин Риме је уз то рекао и да резултат „никако није реалан“ и да је Југославија на овом турниру била најбољи репрезент европског фудбала.

Меч за треће место није одигран, а ФИФА је, много година касније, утврдила да је трећа била репрезентација САД, а четврта Југославија. Наша репрезентација је после тога још само једном стигла до четвртог места на свету – у Чилеу 1962.Југославија је у полуфиналу против Уругваја играла у саставу: Милован Јакшић, Милутин Ивковић, Драгослав Михајловић, Милорад Арсенијевић, Љубиша Стефановић, Момчило Ђокић, Александар Тирнанић, Моша Марјановић, Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бане Секулић. Ваља подсетити да играча из Хрватске није било у саставу јер им је тамошњи Савез забранио учешће у знак протеста што је седиште ФСЈ из Загреба „пребачено“ у Београд.

Динстова „крађа“

Југословенска репрезентација је 1968. године била на прагу освајања титуле првака Европе, али ју је у томе – према низу овдашњих и иностраних оцена – спречио швајцарски судија Готфрид Динст, сајџија по занимању. Угледни француски дневник је, тим поводом, написао: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена.“ Шта се догодило?

На завршницу тадашњег Купа европских нација, играну у Италији, „плави“ су предвођени селектором Рајком Митићем стигли „прескочивши“ у квалификацијама (тадашњу) СР Немачку, Француску и Албанију. У полуфиналу, одиграном у Фиренци Југославија је победила Енглеску, „тазе“ светског шампиона (из 1966), и пласирали се у финале где их је чекала Италија која је, после ремија са СССР-ом, пролаз у завршни меч осигурала жребом.

У финалу, играном на римском Олимпику, Југославија је голом Џајића повела са 1:0. Потом је, по игри и шансама, требало да буде и 2:0 и 3:0, али је такав развој ситуације, својим пристрасним суђењем, спречио  швајцарски судија. Уместо фијаска који им се „смешио“, Италијани су, са судијиним ветром у леђа, стигли до изједначење, након чега је играна нова утакмица.

Огорчење у нашем табора арбитражом непоштеног Швајцарца најсликовитије је изразио наш селектор, пословично мирни и објективни Рајко Митић: „Динст је увредио спорт.“ Несавесног сајџију с пиштаљком у устима критиковали су и многи други. Више европских медија је, тим поводом, подсетило на Динстово признање „заувек сумњивог“ гола у финалу Мундијала 1966. у ком је домаћин Енглеска савладала СР Немачку са 4:2.

У поновљеној утакмици Југославија је поражена са 0:2, а тим поразом је означен крај „златне ере“ нашег фудбала у којој су „плави“ били олимпијски победници, вицешампиони Старог континента и четврти на свету.

У Фиренци и Риму југословенску репрезентацију су чинили Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић, Милан Дамјановић, Мирослав Павловић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Илија Петковић, Добровоје Тривић, Вахидин Мусемић, Ивица Осим, Јован Аћимовић, Драган Џајић, Ратомир Дујковић, Радомир Вукчевић, Младен Рамњак, Рудолф Белин, Боривоје Ђорђевић, Љубомир Михајловић, Ивица Брзић, Бошко Антић и Рајко Алексић.

Соренсеново „слепило“

Звучи парадоксално, али је у сваком подсећању на учешће „плавих“ на Светском првенству 1982. године у Шпанији неизоставно помињање арбитра из Данске Хенинга Лунда Соренсена, ког су сви Југословени означили главним кривцем за распршена снове о успеху њихове репрезентације на овом Мундијалу.

Тим који је саставио Миљан Миљанић заиста је давао наду да би Југославија могла далеко да догура, тим пре што се потрефило да нам ни група није била претешка – Шпанија, Северна Ирска и Хондурас. У томе се, нажалост, није успело, а препрека је, према раширеном уверењу, био господин Соренсен који је „плавима“ поткресао крила за виши лет. Ваља  рећи да је победник Мундијала била Италија, коју су наши момци у квалификационој групи за пласман на Светско првенство оставили иза леђа.

У кључном мечу Југословена са „црвеном фуријом“ – после „ремија“ са Ирцима 0:0 – човек одлуке на нашу штету био је неправедни Данац. Његова (касније несанкционисана) брука на Стадиону Луис Казанова у Валенсији, пред 50.000 шпанских навијача на трибинама, виђена је у 15. минуту првог полувремена. Тада су Миљанићеви изабраници већ имали „капитал“ од 1:0, створен голом Ивана Гудеља након десет минута игре. Како је изгледала неправда у пресуди делиоца правде?

Шпанци су нападали са леве стране, а њихов налет зауставио је централни халф „плавих“ Велимир Зајец обичним фаулом испред ивице нашег шеснаестерца. Место прекршаја се јасно видело и из последњих редова на трибинама. Након што се чула Соренсенова пиштаљка, наши играчи су почели да се групишу у простору од 16 метара са намером да праве такозвани живи зид.

Одједном, на опште изненађење, међу њих је улетео Соренсен и руком показао на белу тачку. Шок наших играча и клупе био је огроман, јер се „из авиона“ видело да је Зајец фаул направио више од метар удаљен од линије која означава голмански простор (Енглези су писали – „најмање пола јарда“). Протеста је било и са трибина. Мучна расправа наших репрезентативаца са арбитром је потрајала, али није утицала на његову одлуку: Данац је ставио лопту на „белу тачку“.

Судијина лакрдија тиме, међутим, није била завршена. Кад је шпански нападач Хуанито промашио једанаестерац, на сцену је поново ступио Соренсен и захтевао да се ударац понови јер се, по његовој процени, наш голман Драган Пантелић током извођења пенала кретао на гол-линији. Хуанито је на „поправном“ био успешан.

Шпанци су пред крај меча дали и други гол и однели победу која ће, показало се касније, нашу репрезентацију послати кући. У последњем мечу у групи Југославија је победила Хондурас, али је дуел другог пара окончан изненађујућом победом Северне Ирске над Шпанијом, која је обе те репрезентације одвела у даље борбе.  

Тим Југославије који се, незаслужено, прерано вратио кући, у мечу са Шпанијом играо је у саставу: Драган Пантелић, Никола Јовановић, Златко Крмпотић (Вахид Халилхоџић), Ненад Стојковић, Велимир Зајец, Иван Гудељ, Златко Вујовић (Милош Шестић), Владимир Петровић, Сафет Сушић, Едхем Шљиво и Ивица Шурјак.

Југославија се седамдесетих година прошлог столећа поносила успесима својих такмичара у спортовима с лоптом које су, нешто раније, започели фудбалери, олимпијски победници, вицешампиони Европе и четврти на свету. Тих седамдесетих, по много чему златних година Титове државе братства и јединства, кошаркаши, кошаркашице,  рукометаши, рукометашице и ватерполисти имали су већ одличја са неког од највећих планетарних такмичења – Олимпијских игара, светских и европских првенстава. А пре тачно пола века тој скупини „успешних лопташа“, спортских хероја нације и идола младих, придружили су се и одбојкаши, освајањем своје прве европске медаље – бронзане.

Та „бронза“ се и данас сматра „мајком“ потоњих успеха овдашње  одбојке – мушке и женске – најтрофејнијег колективног спорта Србије у овом веку, у ком смо стигли до „злата“ и „сребра“ на Олимпијадама, титула шампиона и вицешампиона света, неколико тријумфа на Старом континенту итд. Просто зато што је родила снажан импулс даљем развоју тог атрактивног спорта, привукавши игри на мрежи велики број деце, првенствено дечака, од којих су неки касније постали и светске одбојкашке звезде, освајачи медаља у међународној конкуренцији. А њихови успеси су резултирали и „бумом“ женске одбојке.   

Тај продор наше репрезентативне одбојке остварен је на деветом шампионату Европе за момке и девојке 1975. године (18-25. октобра) чији је домаћин била Југославија. До тада смо имали само бронзану медаљу женске репрезентације освојену 1951. у Француској, када је тај спорт, из дубоке сенке других спортова, вапио за широм популарношћу. Пошто је, у међувремену, квалитет одбојке наших дама драстично опао (у Београду су биле тек осме међу 12 екипа), само је мушка селекција сматрана могућим весником радости јер је била добар спој искуства и младости, и врло стручно вођена.

Лазини „ратници“

Почетна фаза мушког турнира са 12 репрезентација играна је у Скопљу, Суботици и Краљеву, а завршница у Београду. Ова „разбацаност“ била је у функцији популаризације одбојке у Југославији како би она, што пре, престала да буде слаба тачка међу нашим трофејним „лопташким спортовима“.  

Иако нико није могао да гарантује да ће се тадашњи „Плави“ наћи на победничком постољу, тињала је потајна нада да би, уз добру „хемију“ која их је красила и помоћ домаће публике, могла помрсити рачуне главним фаворитима за „злато“, „сребро“ и „бронзу“. А главни кандидати за одличја биле су репрезентације из некадашњег комунистичког блока – СССР, (најуспешнија светска селекција тога доба), Пољска (актуелни првак света), Бугарска, Румунија, Чехословачка...

Селектор репрезентације био је Лазар Лаза Гроздановић, филолог по образовању, а пасионирани одбојкаш по опредељењу, коме је, три године раније, та дужност поверена после његовог антологијског успеха у југословенској лиги: освајања првог места са сеоском екипом из банатског села Клека са мање од 2.000 становника.

Лазар је био млађи брат чувеног Саве Гроздановића, „патријарха југословенске одбојке“, дуго предводника наших најпопуларнијих клубова, али и репрезентативних селекција. Лазин први помоћник био је Словенац Виктор Кревсел, тренер великог знања и угледа. „Лаза сад има шансу да превазиђе брата Саву“, истицали су медији и одбојкашки стручњаци мотивишући тако млађег Гроздановића, али му товарећи и велику одговорност.

Гроздановић и Кревсел су под југословенски барјак позвали следеће играче: Миодрага Гвозденовића, Милоша Грбића, Александра Боричића, Владимира Бошњака, Живојина Врачарића, Ласла Лукача, Мирсада Елезовића, Владимира Богоевског, Ивицу Јелића, Николу Матијашевића, Винка Добрића и Слободана Лозанчића. У сећању је остало да је та дружина имала нешто наглашено ратничко у себи, што није красило њихове претходнике у мајицама са државним грбом.

Залет из Скопља

Почетку шампионата претходиле су неуобичајено дуге припрема наших најбољих одбојкаша, што је јасно указивало да је у плану постизање „нечег великог“. „Радили смо дуго и напорно као никада пре. Пола године смо се спремали за ЕП кроз припреме на више локација у Југославији, од Словеније до Македоније, и преко јаких турнира. Шампионат смо дочекали спремнији него икада пре“, рекао ми је ових дана Брчак Мирсад Елезовић, један од носилаца европске „бронзе“ из Београда 1975.

По четири екипе играле су у три групе. Наши „плави“ су наступали у престоници Македоније, а ривали су им били светски прваци Пољаци, Мађари и Италијани. По две првопласиране екипе из групе улазиле су у борбу за медаље, док су остале играле за пласман од 6. до 12. места. Завршница ЕП играна је у Београду, у земунском „Пинкију“ и дворани „Пионир“, која сада носи име чувеног кошаркашког тренера Александра Николића.

„Плави“ су, уз незаборавно снажну подршку скопске публике, успели да савладају Италију и Мађарску – у обе утакмице било је 3:1 – а изгубили су од светских првака Пољака са 0:3. Виђено на терену давало је наду да би Гроздановићеви изабраници, у коначном расплету међу шест најбољих екипа, могли до медаље. У то време су важила нешто другачија правила од данашњих, а сет се играо до петнаест поена. 

Први испит са Румунијом, врло жилавим противником, успешно је положен, али после велике борбе. Наше комшије са источне стране су повели и добили четврти сет, али је на крају било 3:2 за наше момке. Ништа лакше није било ни са Чехословацима, јер се до победе поново дошло после пет одиграних сетова. Доказ драме на паркету је резултат у петом, одлучујућем сету – 15:13 за Југославију. Дакле, тријумф „кроз иглене уши“.

Пораз од Совјета због страха од победе

Пошто репрезентације Југославије и Пољске у завршном делу турнира нису играле једна против друге (пренет је њихов резултат из групе), најтежи ривал нашим момцима у Београду био је моћни СССР. То је потврђивао и податак да су Совјети, пре меча са Југословенима, светске шампионе Пољаке „почистили“ са паркета са убедљивих 3:0.

Дуел Југославија – СССР је за домаћу публику био „шлагер“ читавог шампионата, јер је отварао могућност да „Плави“ освоје и више од бронзане медаље која им је на крају и припала. Бљесак велике наде испунио је „Пионир“ после прва два сета у којима су Гроздановићеви пулени дотад непобеђену „Зборнају команду“ бацили на колена и повели са 2:0 (15:13 и 15:7).

У „Пиониру“ је тада забележена никад виђена ни поновљена сцена: у дворану, која од почетка није била сасвим попуњена, одједном је, из околних зграда и улица, нагрнула маса људи који су прекинули праћење преноса утакмице на телевизији и пожурили да дођу на „лице места“, како би присуствовали сензационалној победи Југославије над СССР-ом.

Очекивану радост, нажалост, ипак нису дочекали. Наши момци су, после фуриозног почетка, имали бледу завршницу: Совјети су од 0:2 брзо стигли до 3:2 и важне победе, која им је донела „злато“. У трећем сету Југословени нису освојили ниједан поен, а у наредна два су „бројали“ тек до пет, односно осам. Никоме није било јасно шта се догодило: како је екипа која је „млела“ ривала на почетку утакмице њен крај дочекала потпуно „самлевена“?

„Уплашили смо се победе, а не противника“, било је објашњење нашег тренера Виктора Кревсела. Искусни стратег је, при томе, додао да наши играчи од Совјета „нису изгубили на паркету, него у глави“, јасно алудирајући да југословенски репрезентативци просто нису веровали да могу срушити и „непобедиве“, иако су их већ било „начели“. У прилог његовој тврдњи иде податак да су Совјети, после 0:2 у сетовима, у трећи сет ушли са готово целом другом поставом.

Коначно европска медаља

После шокантног пораза „од Руса“, „Плавима“ је за бронзану медаљу била неопходна победа над репрезентацијом Бугарске, која је у то време имала бољи рејтинг од њих. У „Пионир“ је тада дошло највише гледалаца од почетка шампионата – више од 5.000. Био је то импозантан број, јер је одбојка, по популарности, а због слабијих резултата, увелико заостајала за свим „лопташким“ спортовима у Југославији – фудбалом, кошарком, рукометом и ватерполом.

Меч Југославија – Бугарска није био за оне са слабијим нервима и ослабљеним срцем. Просто зато што су сва три сета – срећом сва три окончана у корист наших момака – решена „на разлику“: 16:14, 16:14 и 17:15. „Плави“ су до тријумфа стигли после чак осам меч лопти, јер је противник до краја изгарао на терену.

После велике буре и мноштва обрта на паркету, велико славље је могло да почне: прва европска медаља нашла се у рукама наших репрезентативаца. Била је бронзана, али су је они, као и њихови навијачи, сматрали злата вредном, пошто је освојена у врло јакој конкуренцији. „Показали смо да је одбојка у Југославији у успону, а тај успон ће се сигурно наставити“, изјавио је тада селектор Гроздановић. Његове речи обистиниле су се четири године касније, на шампионату Старог континента у Паризу, када су „Плави“ поново били „бронзани“.

Нова медаља повећала је талас заинтересованих за бављење одбојком. Многи клинци из тих седамдесетих година почели су, уместо фудбалских и кошаркашких лопти, да купују одбојкашке и да разапињу мреже између дрвећа у парковима или на бетонским теренима на којима су, до тада, „царовале“ конструкције голова и кошева. Догађала се „одбојкашка револуција“

Деведесетих година прошлог века, после распада Југославије, на одбојкашку сцену је ступила генерација која је, у дечачким годинама, путем „малих екрана“ пратила ЕП у Београду, а потом и оно у Паризу. Браћа Вања и Никола Грбић – синови Милоша Грбића, освајача „бронзе“ из 1975. – затим Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Жарко Петровић, Слободан Ковач, Горан Вујевић...

Та генерација, касније „допуњавана“ млађим играчима, била је вишеструки првак Европе, вицешампион света и олимпијски победник.

После њих, а инспирисане њиховим медаљама, са успесима су кренуле и девојке, „изникле“ из максимално раширене одбојкашке базе. Носећи дрес са државним грбом два пута су стигле на „кров света“, до „сребра“ на Олимпијади и три европска „злата“.

Важно је поменути и да за успеха српске одбојке у овом веку највеће заслуге припадају једном од репрезентативаца из 1975. – Александру Боричићу, дугогодишњем председнику нашег националног Савеза и председнику Европске одбојкашке федерације (ЦЕВ) у два мандата, и потпредседнику светске федерације ФИВБ.    

Дражен Далипагић, Драган Кићановић и Мирза Делибашић, напоновљиви трилинг асова кошаркашке репрезентације Југославије из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, првака Европе, светског шампиона и олимпијског победника, никада нису заједно заиграли у неком тиму те државе, иако је Партизан био на путу да их „споји“ у свом црно-белом дресу.

Успео је београдски клуб да у своје редове, на почетку њихових каријера, доведе Дражена Далипагића Прају (из Мостара) и Драгана Кићановића Кићу (из Чачка), свој потом најбољи тандем свих времена, али им је, неочекивано, измакао млађани Мирза Делибашић Кинђе, иако је из родне Тузле већ био пристигао у Београд, ради потписа уговора.

Ово је прича о томе како је и зашто пропала идеја о Праји, Кићи и Кинђету у Партизановом саставу чија би реализација, по многим мишљењима навијача и кошаркашких стручњака, довела до вишегодишње доминације црно-белих не само у Југославији, него и на Старом континенту.

Праја и Кинђе у Београду  

Била је 1971. година када су Далипагић, већ двадесетогодишњак, и три године млађи Делибашић стигли у Београд ради потписивања уговора за црно-беле. Претходно су, као добри пријатељи – писано је да су и рођаци – али и ривали у Републичкој лиги Босне и Херцеговине, дуго планирали где да оду из својих, кошаркашки гледано, „малих градова“, Мостара и Тузле, и „малих клубова“, Локомотиве и Слободе.

На њихову одлуку је и те како утицала чињеница да је црно-беле тада водио искусни Ранко Жеравица, тренер који је, годину раније, у Љубљани репрезентацију Југославије довео до титуле првака света, а себи „приграбио“ титулу кошаркашког мага.

Обојица су пре тога били „на оку“ сарајевској Босни, а Праја је помало размишљао и о Црвеној звезди, „због земљака Драгише Вучинића, који је носио црвено-бели дрес“ и сплитској Југопластици, због могућности да буде ближе кући и „раји“ с којом је одрастао.

Од тадашњих југословенских великана тај стасити Мостарац није био занимљив једино загребачкој Цибони чији је тренер Мирко Новосел, по Прајиним речима, „сконтао да нисам неки таленат“. Случај који указује да и мудраци и зналци могу страшно да погреше. 

Момка са Неретве, из нижеразредне Локомотиве, Партизану је вукло и то што је био навијач тог клуба у ком му је љубимац био Владица Ковачевић, маштовити „пословођа“ црно-белих, и чији је гол бранио његов Мостарац Иван Ћурковић.

Праја и Кинђе су, са по једним кофером, ушли у гарсоњеру на Вождовцу, коју им је обезбедило руководство Партизана. Већ сутрадан су били на тренингу, где су представљени као појачања која ће дуго носити црно-бели дрес. Убрзо се, међутим, показало да је то била само пуста жеља. Како, зашто?

Мирзин нестанак

Вредно су тренирали наредних десетак дана, током којих је Праја примећивао да његов, иначе ћутљиви цимер, све више делује нерасположено, при чему је нерадо прихватао и изласке у град у ком су имали шта да виде и доживе. Као старији, храбрио га је и веровао да ће му криза носталгије, коју је и сам осећао, брзо минути. То се, међутим, није догодило.

Епилог је био Мирзин изненадни, за све неочекивани повратак у Тузлу и Слободу, у којој је кошарку почео да игра после краћих  „излета“ на балет (!) и тенис. Већ тада се истицао савршеном грађом за спорт, али је под оклопом мишића крио меку, романтичну душу, несклону авантурама.  

У својој аутобиографској књизи „Испод коша“ (коју је написао заједно са Александром Тијанићем, заљубљеником у баскет и „најбољим кошаркашем међу новинарима“), Праја је тај догађај овако представио: „Једнога дана, кад сам се вратио из града – није га било. Ни његових ствари! Отишао је и никад ми после није објаснио зашто је побегао из Партизана и тако нам покварио будући најбољи трилинг – Кинђе, Кића, Праја.“

Изненађени су, наравно, били и сви у Партизану. Од одласка у Тузлу и поновног убеђивања Делибашића се одустало. Процењено је да би то био узалудан посао.

Објашњење овог случаја дао је, много касније, сам Кинђе: „Сувише млад, сувише уплашен – ето дијагнозе мог бекства. Нисам никога познавао. После тренинга сви оду својим послом, а ја назад у гарсоњеру. Хтео сам да још једну годину проведем у Тузли па да онда дођем у Београд. У међувремену се појавила 'Босна' и тако Праја и ја нисмо заиграли и истом клубу.“

Своју носталгичност или страх од туђине, Кинђе је показао и неколико година касније када је, као зрео играч у сарајевској Босни, одбио позив из Атланта Хокса и оде у америчку НБА лигу. Наводно је само рекао: „Ма, добро је мени и у Сарајеву.“ Нешто касније отиснуо се до Реал Мадрида, али уз напомену да му је душа остала поред Миљацке.  

Колики је губитак за црно-беле био тај Делибашићев одлазак из Београда, показао је његов муњевити играчки напредак у сарајевској Босни и сјајне партије у дресу југословенске репрезентације коју је, уместо Партизана, красио трио Праја-Кића-Кинђе.

Управо Делибашић, паклени кошгетер, био је предводник Босниног састава који је, под вођством тренера Богдана Тањевића, 1979. постао шампион Европе као први тим са простора бивше Југославије. Касније су те подвиге остваривали сплитска Југопластика (три пута), загребачка Цибона (двапут) и Партизан (једном).

Тандем Праја – Кића

Годину дана после Далипагића, у лето 1972, у Партизан је из Чачка  стигао суперталентовани деветнаестогодишљи Драган Кићановић чији је успон, као и Прајин, био метеорски. Њих двојица су убрзо постали најквалитетнији тандем у историји црно-белих, истакнути репрезентативци Југославије, европске и светске звезде. Праја и Кића су и даље први и други стрелац Партизана од његовог оснивања. 

Били су најзаслужнији за прву Партизанову титулу првака Југославије (1976), а у њиховој ери стигла су још два шампионска  „прстена“ црно-белих, затим три победе у Купу Кораћа, који је тада био европско такмичење, и тријумф у националном купу.

Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века репрезентација Југославије је освојила све што се могло освојити у међународној конкуренцији. Са Прајом и Кићом, дрес са југословенским грбом носио је и Мирза Делибашић, њихов несуђени клупски друг. Сва тројица су били врхунски стрелци, најбољи у саставу наших тадашњих „плавих“. 

О томе шта би било кад би било никад није мудро дискутовати, а још мање је упутно износити сигурне судове. Навијачи Партизана (и не само они), међутим, и данас сматрају да нема двојбе да би црно-бели, да су „саставили“ Далипагића, Кићановића и Делибашића сигурно годинама харали у клупским такмичењима Европе. Јер такво „играчко благо“ није имао ниједан клуб на Старом континенту, укључујући и оне који су се појачавали скупим асовима из НБА. 

Као покриће за ту оптимистичку тврдњу често се узима финале Купа Кораћа из 1978, у ком су се састали Партизан (са Кићом и Прајом) и Босна (предвођена Кинђетом), а које је, после продужетака, добио београдски тим са 117:110.

Далипагић је меч завршио са 48 постигнутих кошева, док је учинак Кићановића и Делибашића био идентичан: дали су по 33 поена. Зато се чини реалном процена да би овај трио у црно-белом дресу сигурно учинио да Партизан дуго буде клупски владар Европе.

Блиставе каријере

Занимљиво је да су Далипагић и Делибашић у сезони 1982/83. постали клупски другови у мадридском Реалу, а још занимљивије је да ни тада нису играли заједно на утакмицама. Разлог је било правило тог доба да у екипи, на званичним мечевима, не могу да буду два странца. Због тога је Кинђе, који је годину дана пре Праје стигао у Мадрид, боје „краљевског клуба“ бранио само у шпанском шампионату, док је Далипагић наступао у Купу шампиона.

Кићановића је кошаркашки пут одвео у Италију и Француску, после чега се вратио у свој Партизан, као функционер. Био је председник црно-белих 1992, када је тај клуб освојио своју једину титулу првака Европе. Сматра се и најзаслужнијим што је његов Чачанин Жељко Обрадовић нагло прекинуо врло успешну играчку каријеру и посветио се тренерском послу, у ком, засад, има рекордних девет титула европског првака.

Драган Кићановић је, уз остало, био изабран за спортисту године у Југославији и најбољег играча на ЕП, а 2010. је примљен у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА).   

Мирза Делибашић преминуо је 2001. Имао је само 47 година. Године 1980. био је проглашен за најбољег кошаркаша Југославије. У Босни и Херцеговини је једно време радио као селектор државног тима, а добио је и титулу најбољег спортисте те земље у 20. веку. Још је рекордер сарајевске Босне по броју постигнутих кошева.

Дражен Далипагић је имао врло дугу играчку каријеру, препуну признања – за више клубова наступао је све до четрдесете године, после чега је радио као тренер. Проглашаван је за најбољег играча светског првенства и спортисту године у Југославији. Примљен је у америчку Кућу славних у Спрингфилду и Кућу славних ФИБА. Умро је 2025. у 74. години живота.

Генерације сарајевских кошаркашких тренера чучале су поред терена и промуклим гласом водиле утакмице и тренинге. Неки су ту вику називали драњем, а чучање и глас налик оном који је светску славу донео Џоу Кокеру приписивали феномену насталом паралелно са успоном кошарке у граду.

Богдан Тањевић био је први који је, још раних седамдесетих, чучнуо поред аут линије у сарајевској Скендерији, па је после силних успеха и успона кошарке, некако било природно да се, свеже промукли, на колена баце и његови наследници – прво Драшко Продановић, па Светислав Пешић, Младен Остојић, Струја Лукајић...

Зли језици ширили су теорију према којој је промукао глас Бошиних наследника био производ систематског гутања леда или викања по околним брдима, али се њихова стручност скоро никада није доводила у питање. Освајали су нарамке медаља у свим могућим категоријама и у свим државама до којих је их судбина довукла.

Сплетом чудних околности, могуће и мало фрустрација, последњи у низу сарајевских тренера ниједног тренутка није имао привилегију да му углед зависи од резултата, што је по правилу припадало његовим претходницима.

Адис је знао

Ниоткуда и у зао час, репрезентацију Босне и Херцеговине пре три године преузео је Адис Бећирагић, некадашњи играч Босне и Челика, репрезентативац из најтежих дана, касније тренер и Тањевићев помоћник у репрезентацији Турске.

Босанска кошаркашка јавност је, уздрмана силним компликацијама које су пратиле одлазак претходног селектора Ведрана Боснића, именовање Бећирагића примила с приличним резервама, сматрајући да после Сабита Хаџића, Душка Вујошевића и Душка Ивановића национални тим треба да води какво звучније име.

Само да је још неко од „звучнијих“ хтео да се тог посла прихвати.

И дочекала га је салва писанија о недостатку знања и визије, искуства, наклоности баш баш ниским плејмејкерима, те изостанку концепта како репрезентација, на чије се позиве не одазива бар половина расположивих играча, треба да игра. И још прегршт бесмислица.

Ти написи вратили су ме скоро пола века уназад, на терен сале Основне школе „Петар Докић“ на Ченгић Вили где сам га први пут видео. Како су пролазиле године, постајало је све извесније да ће Адис, како год се буде развијала његова играчка каријера, на крају баладе постати тренер. Најбрже је, а понекад и једини, памтио акције, али и показивао извесну дозу дисциплине којој остатак екипе није био баш најсклонији.

Тако сам поново почео да пратим репрезентацију Босне и Херцеговине.

Евробаскет 2022.

Прва Бећирагићева утакмица с репрезентацијом БиХ коју сам „ухватио“ била је права пропаст. Група кошаркаша предвођена нетом изабраним селектором, у утакмици квалификација за Европско првенство 2022, до ногу је потучена у Подгорици од Црне Горе (88-69), што је поново покренуло лавину позива да се селектор одмах смени, јер, наводно, нити зна нити може да води репрезентацију.

Пропустио сам следећа два меча – пораз од Чешке и драматичну победу над Бугарском, али сам ухватио спектакл против Француске у коначно пуној Скендерији, у коју је Венсан Коле довеo Поаријеа, Евана Фурнијеа, Рудија Гобера, Гершона Јабуселеа, Кординијеа, Ертела...

После два продужетка и силне драме, Босна је победила.

Тренер кога нико није волео наједном је постао национални херој, а група кошаркаша која је три пасуса раније истрчала на терен у Подгорици почела је да личи на екипу, упркос чињеници да једну од главних улога носи младић који у стварном животу игра баскет три на три, Александар Лазић.

Те 2022, без пара и припрема какве доликују националном тиму, Босна и Херцеговина отпутовала је на Европско првенство, где је победила Мађарску и владајућег првака континента, Словенију, са све Луком Дончићем. Очекивано, побеђени су од Немачке, Француске и Литваније. 

Пут у Ригу

Онда сам пропустио многе утакмице репрезентације БиХ, све до одлучујућег меча за пласман на Европско првенство 2025, против Хрватске у Скендерији, где су Џанан Муса и екипа победили са 110-90 и осигурали пут на Кипар и, како се касније испоставило, Ригу. Једну од главних улога у тој победи одиграо је „баскеташ“ Лазић, који је убацио пет тројки.

Мада репрезентацији Босне и Херцеговине, у трци са Француском и Хрватском за овај Евробаскет, нико није давао претерано велике шансе, екипа сада већ знатно мање критикованог Адиса Бећирагића почела је припреме за пут на Кипар.

И поново, од масе позваних играча појавило се тек њих дванаест. Повредили су се плејмејкер Кастанеда и кључни играч Џанан Муса, а екипа је све утакмице на припремама листом изгубила. И још једном, помињани су селекторов недостатак визије, изостанак концепта и патуљасти плејмејкери, што је на концу озбиљно уздрмало стање у тиму и читаву репрезентацију довело на ивицу пропасти.

Попут претходника с почетка текста, Бећирагић је тада одржао говор у Скендерији у којем је играчима предочио да већи део становништва света чине губитници, да су победници у озбиљној мањини, те да је на њима да одлуче на коју ће страну кренути.

Бећирагић је, непосредно пред почетак првенства, „са плаже“ подигао ветерана Џона Робертсона, који је заменио повређеног Ксавијера Кастанеду, из утакмице у утакмицу добијао самопоуздање и на концу постао главна претња у нападу. Све док није истегао задњу ложу у осмини финала против Пољака. „Баскеташ“ Лазић је био одличан у нападу и поред недостатка утакмица у „великој“ кошарци. Принутни плејмејкер Един Атић је, када се навикао на нову позицију, догурао до седмог најбољег додавача на Евробаскету са скоро шест асистенција по утакмици. Статистички, а и у стварности, кључ успеха поново је био Јусуф Нуркић који је временом ушао у озбиљну такмичарску форму, и у Лимасолу и Риги накупио 17 поена и скоро девет скокова по утакмици.

Пратећи тезу да су успешни они који верују, на једвите јаде скрпљена екипа је разнела Кипар, као једног од домаћина, али и после велике борбе победила Грчку и Грузију, и Босну по други пут у историји уврстила међу 16 најбољих репрезентација Европе. Бећирагићева екипа је, ипак, посустала на самом крају меча против Пољске и то тек након што се Робертсон повредио. Пољаци су тешком муком изборили пласман међу осам најбољих резултатом 80-72. Не би било нимало незаслужено ни да је резултат био обрнут.

И на концу, Босна и Херцеговина је Евробаскет завршила на 13. месту, испред Шпаније, Израела, Црне Горе... Али и у исто време као велики фаворити попут Србије, Француске и домаћина Летоније.

Спорт је као религија. Нешто што је тешко објаснити онима који нису навијачи и којима спортски резултати не доносе срећу. Или тугу. Или очај.

Емоција поразa јача је него она коју доноси победа. Комплекснија, вишеслојнија.

Постоје две врсте пораза. Један је онај после којег си поносан. Када су помешана осећања туге и задовољства. После таквог пораза сатима и данима после утакмице размишљаш о томе.

Пораз у Паризу

Један од таквих пораза је био онај прошлог лета у Паризу, у полуфиналу против Америке. Сатима после те утакмице седао сам поред Сене и задовољно циркао. Није ми требало ни да разговарам; желео сам да уживам у тренутку. А онда сам непристојно, прошло је много иза поноћи, можда и два сата, узео телефон и написао поруку селектору Светиславу Пешићу. Хтео сам да му захвалим на свему што нам је приредио те вечери, на осећању поноса који сам имао захваљујући њему и његовој екипи, на томе што сам био део можда и најбоље утакмице у историји. И што је све то, упркос поразу, била историја.

Не знам да ли су нас конобари у баровима поред реке који се најбоље виде из монументалне библиотеке „Франсоа Митеран“ већ упозорили на то да је време да напуштамо кафић, а од Карија је стигао одговор.

Сећам се олимпијског кошаркашког финала у Токију које је заказано 11:30 ујутрv да би гледаоци у Америци могли да финале гледају у прајм тајму, а и париско олимпијско кошаркашко финале самим тим за мене је било у 11 ујутру, када је Србија победила Немачку, у борби за бронзv. Оно право финале нисам гледао или сам гледао спорадично у бистроима на Монмартру срећан што сам навијач Србије која је за мене, упркос поразу, била победник Олимпијских игара. И то су наши кошаркаши показали понашањем на победничком постољу.

Пораз у  Манили

Можда не баш тако али једнако поносно сам се осећао и у Манили, претпрошлог лета после финала са Немачком. Добро, порази боле више ујутру кад разум надвлада емоције, али то је друга прича. Ту се већ одмотава филм и уместо на неке сјајне акције и поене, ту се сећање највише враћа на промашени шут Гудурића у Манили, Добрића и Јокића у Паризу или на неке несрећне ситуације, повреде или, још горе, сулуде одлуке недораслих судија.

Али баш те приче, шта би било да су квалитетне судије судиле полуфинале са Америком а да је мали Јовић био здрав, или да су Добрић и Милутинов били здрави пред финале са Немачком, или шта се десило са Богданом у полувремену финала чине ту занимљиву навијачку историју о којој ће се после деценијама причати.

И који зато те поразе чине и романтичнијим и реалнијим.

Пораз у Риги

Нажалост, постоји и она друга врста пораза. Пораз после којег си очајан. После којег не остаје ништа. Само празнина. Када имаш осећај да је све бесмислено.

Такав је пораз против Финске. То је један од оних пораза који руше све; смисао да се прати спорт као такав. Рационалан посматрач а не острашћени навијач Србије рекао би управо супротно. Чар спорта је у томе да репрезентација земље у којој је кошарка тек један од не тако битних спортова, која има само једног врхунског играча победи земљу у којој је кошарка национални спорт и која у том тренутку има најбољег кошаркаша на свету. Заиста, шта ћете лепше? Ако нисте Србин који је ову 2025. мерио до и после Европског првенства у Риги.

Ако нисте Србин који зна да је та отмена дама на Балтику, како неки називају престоницу Летоније, требало да буде круна свега што је Србија урадила у кошарци у последњих 11 година. А што није урадила ниједна друга европска репрезентација. 

Ако јесте баш то, остаје вам осећај празнине, узалудности. Осећај изгубљености.

Осећај да не знате где се налазите као што ја нисам знао у Пекингу 2019, у тим послепоноћним сатима када ниједан таксиста није хтео да на врло кратку вожњу прими два белца који притом нису имали батерије у мобилним телефонима. Знаш да си близу а све је исто, и све је огромно а прва ти је ноћ у кинеској престоници. Ужасан осећај.

Пораз у Донгуану

Ту смо стигли на завршницу Светског првенства; након што смо провели фантастичну недељу у Вухану, неколико месеци пре него што је у том граду неко појео слепог миша и замало заразио цело човечанство.

Све је у том огромном граду у средишту Кине било савршено за навијаче Србије осим утакмице са Шпанијом; када је будући светски првак изненадио тада, мислили смо, много јачу Србију. На том мечу искључен је Никола Јокић, а тај пораз је Србију уместо у Шангај послао тежим путем ка Пекингу, преко Донгуана на југу Кине и Аргентине за коју су тада играли нама не толико познати играчи: Факундо Кампацо, Лука Вилдоза и Габријел Дек.

Елем, није било реално да се из Вухана иде хиљаду километара јужно у Донгуан, па онда још две хиљаде километара североисточно у престоницу Кине, него смо одмах кренули у Пекинг где смо на неком телевизору гледали ту утакмицу са Аргентином која нас је потпуно разорила.

Никад после нисам погледао ту утакмицу. Она је била крај једне ере, једне дивне приче коју је у Мадриду 2014. започео селектор Александар Ђорђевић, а која се завршила са два та битна пораза. Прво оним у Вухану, а онда и оним у Донгуану.

Као и сада у Риги када нас је прво победила Турска и послала на тежи пут до завршнице, да би нам онда Финска на почетку тог пута нанела вероватно један од најтежих пораза у историји. Пораз који боли као ретко који пре.

После тог пораза нема утехе. Нема анализе. Нема ничега.

После оваквог пораза верујем да ни Светислав Пешић више не гледа у мобилни телефон, а камоли да одговара на поруке.

После оваквог пораза не гледа се кошарка. После пораза од Аргентине у Донгуану Србија је у оним утакмицама за пласман у Пекингу успела да победи чак и репрезентацију Сједињених Америчких Држава. Али тога се нико не сећа. Ја се не сећам ни да ли сам био на тој утакмици.

Тако је и после овог пораза од Финске. За нас навијаче Србије ту нема много помоћи. За доктора је касно, за попа је рано.

Понешто је пре почетка овог Европског првенства а у кошарци личило на Атину јула 1995. Никола Јокић је, иначе, тада беба која је тек напунила четири месеца, Марко Гудурић имао је пуна три месеца, а у односу на њих већ одрастао је биo Богдан Богдановић са непуне три године.

Званични првак Европе у кошарци је била Немачка; са Светиславом Пешићем као селектором, Немци су на претходном Првенству Европе пред својом публиком направили највеће изненађење у историји континенталних шампионата, победивши у финалу Русију са 71:70.

Преко Бугарске и квалификација које је „измислио“ Бора Станковић, тада генерални секретар ФИБА-е, кошаркашка репрезентација стиже на Европско првенство у Грчку. У најјачем саставу, 12 изабраних и данас ће у цугу изговорити сваки кошаркашки фанатик, а судбину Дејана Давидовца од ове године тада је имао Никола Лончар – отпао је као 13. играч.

Очекивања и еуфорија те још увек ратне 1995. и ове протестне 2025. могу да се упореде, али највећа сличност је пре свега то што смо и пре 30 година и сада – вероватно једини пут окупили све најбоље што имамо. Међутим, у таквом саставу сада смо одиграли само једну званичну утакмицу.

Када смо испраћали репрезентацију на Европско првенство плашило нас је што делујемо тако непобедиво; што све толико добро изгледа да је то већ био разлог за страх. Сви противници у припремном периоду су деловали недорасло, репрезентација Србије изгледала је као НБА селекција која је дошла на европску турнеју, а онда је уследила та ружна утакмица против Португалије. У том мечу који је повремено више личио на рагби него на кошарку, задњу ложу повредио је капитен репрезентације Богдан Богдановић и тако завршио своје учешће на Европском првенству.

Оптимиста који се нагледао успеха српске репрезентације рекао би да је ово био једини начин да се Евробаскет учини иоле занимљивим, песимиста који не памти само сретне дане би закључио да су ствари кренуле по злу и да српској репрезентацији неће бити лако да се опорави од овог ударца.

Малерозни низ

А Богдан Богдановић заиста нема среће на Европским првенствима.

Најбољи Еуробаскет играо је 2017. у Истанбулу. Без два најбоља играча репрезентације у протекла три лета, Милоша Теодосића и Немање Бјелице, Србија је тада дошла у Турску. И Саша Ђорђевић је све дао у руке Богдану.

Тешко је рећи да ли је Богдан бољи меч одиграо у четвртфиналу против Италије (22 поена, 5 асистенција), или полуфиналу против Русије (24 поена, 4 асистенције). У финалу против Словенаца, нажалост, сасекле су нас и повреде, да је више могао да игра Стефан Јовић или да је Бранко Лазић могао да уђе бар на 10 минута да одигра одбрану на Драгићу (35 поена), вероватно не би било суза Богдана Богдановића после меча. А и у финалу је био сјајан са 24 поена. Међутим, фалила је помоћ саиграча.

Није злато деловало недостижно ни 2015, када је Богдан дебитовао на Евробаскету. Шпанија је на папиру можда деловале јаче, али тако је било и годину дана пре тога, па је Србија на Светском првенству играла велико финале са америчким дрим тимом. И не само то, у групној фази Србија је победила баш ту Шпанију која ће 2015. постати шампион Европе, а одлучујућу тројку постигао је управо Богдановић.

Дакле, све се цртало да се иде до краја и финала на фудбалском стадиону у Лилу. Међутим, полуфинале са Литванијом је било тешко и одлучивала је једна лопта. Природно, дошла је до Богдана, а он није као толико пута пре и касније наскочио, шутнуо и погодио већ  је кренуо на улаз, ту је „пропао“ и са земље није могао да погоди кош. Србија је изгубила.

Пет година после Истанбула, Богдан Богдановић због повреде није могао да игра на Евробаскету 2022, чије се финални део играо у Берлину. Да је могао, Србији се вероватно не би десила она Италија и злато би било ближе него икад.

Идемо даље

Од када је Богдан репрезентативац имали смо једну пропуштену и две бриљантне Олимпијаде (сребро 2016. у Рио де Жанеиру и бронзана медаља у Паризу 2024), два феноменална Светска првенства (сребрне медаље у Мадриду 2014. и 2023. године на првенству одржаном у Индонезији, Јапану и Филипинима) и једно неуспешно (2019. у Кини), те поменуте спортске несреће на европским првенствима које су ове године требало да буде прекривене крунисањем капитена и најбоље европске репрезентације у протеклих 11 година. Оном истом, златном медаљом као у Атини 1995.

У Истанбулу 2017, у финалу када Богдан није могао сам против свих, покушала су да помогну два тада још клинца који су стицајем околности добили шансу у тако великој утакмици – Васа Мицић и Марко Гудурић.  Није било реално да тада направе превагу. Сада су њих двојица играчи у најбољим годинама и сада би требало да ураде оно што је тешко замислити сваком навијачу Србије. Да надокнаде одсуство капитена Богдана.

Богдан Богдановић је већ напустио Ригу и отпутовао у Америку где ће бити подвргнут здравственим третманима, а саиграчима је пожелео срећу и обећао да се враћа на финале.

Богдан је Србију четири пута водио до финала. Сад је ред да то кошаркаши Србије ураде без њега. И за њега и за целу Србију. Баш као што је то било у Атини 1995.

Кад би наши „орлови“ у Риги, током Европског првенства у кошарци, имали подршку домаћих навијача какву је својевремено у Београду имао најпознатији житељ летонске престонице Михаил Миша Таљ, екстравагантни светски шампион у шаху, пут репрезентације Србије до очекиване златне медаље био би, сигурно, много лакши.

Извесно је, међутим, да изабраници селектора Светислава Пешића неће добити тај ветар у леђа, не само због чињенице да ће им један од главних ривала бити управо селекција Летоније, него и зато што су северњаци, по својој природи, у изливима симпатија много уздржанији од Срба који су Таља, „шаховског чаробњака“, београдским улицама на рукама носили. Ваља рећи и да је Миша отворено узвраћао ту љубав, изјављујући да воли Србе и Србију, што је доказао и добро наученим нашим језиком.

Рођени геније

Михаил Нехемјевич Таљ (Рига, 1936. – Москва, 1992) најчешће је називан генијем за шах, али је генијалност показивао и у математици – лако и брзо је, „из главе“, множио четвороцифрене бројеве – и учењу језика, јер их је говорио седам. Генијалношћу се сматра и његово фотографско памћење текстова. Велемајстор Милунка Лазаревић, најбоља југословенска шахисткиња свих времена, говорила је да је Таљ знао напамет роман „Доктор Живаго“. 

Свестраност дара и умећа показао је на почетку школовања где се појавио као већ описмењен. Кад су учитељи и наставници видели с ким имају посла, одмах су га из првог разреда превели у трећи. Тада је већ и шах играо, што је научио гледајући партије свог оца лекара. Школске обавезе му нису прекинуле заносна „крстарења“ по црно-белим пољима, као ни музицирање на клавиру, јер их је лако носио. Средњу школу је завршио са 15 година, потом је уписао Правни факултет, а онда и Филолошки, јер је књижевност и језике волео више од права.

Већ у тинејџерским годинама изазвао је велику пажњу јавности у СССР-у, неприкосновеном шаховском владару планете. На шампионату Летоније победио је 1953, а четири године касније, као двадесетогодишњак, постао је првак Совјетског Савеза, најмлађи у историји. За тај успех, Светска шаховска федерација (ФИДЕ) је Таљу доделила титулу велемајстора.

Шест пута је био шампион СССР-а који је тада имао плејаду сјајних велемајстора – Ботвиника, Смислова, Кереса, Штајна, Полугајевског, Петросјана, Авербаха... Титулу велемајстора је маестрално оправдао током наредне четири године побеђујући на најјачим планетарним турнирима. Осам пута је био члан репрезентације СССР-а која је побеђивала на Олимпијадама и шест пута у селекцијама које су тријумфовале на Првенству Европе.

Млади Миша, помало мистичан изгледом, ведар и елоквентан, миљеник публике и лепшег пола, унео је у древну игру нову енергију којом је рушио њене старе законе и шах чинио атрактивнијим и привлачнијим. У шах је унео и нешто од Чајковског и Рахмањинова чију је музику волео.

Увек свој

Изразито нападачка игра, обележена честим жртвовањем фигура, донела му је надимак „Гусар из Риге“, а његовим ривалима тешке главобоље јер нису успевали да продру у смисао комбинација које је он, прилично ноншалантно, „просипао“ по шаховској табли.

Тада је настала и легенда о Таљевом демонском утицају на противнике чему су доприносили његов младалачки изглед и боемски стил живота, крајње стран генерацији искусних играча међу које је, попут ветра, улетео „преко реда“. Боби Фишер се 1959, после изгубљене све четири партије од Таља на турниру кандидата за изазивача светског првака, жалио да су га спутавале његове крупне црне очи. 

Велемајстор Василиј Смислов једном је, уз призвук ниподаштавања, изјавио да је Таљева игра збирка трикова, али је тадашњи владар шаховске планете Михаил Ботвиник „поништио“ ту његову „пресуду“ изјавом да би маштовити Таљ био непобедив када би се до краја озбиљно посветио шаху и водио уреднији живот.

Кад је Борис Спаски Миши добронамерно указао да није исплативо увек инсистирати на лепршавој игри, уз обавезно жртвовање фигура, Таљев одговор је био миран и кратак: „Али ја тако волим.“  

Управо због те лепршавости и бескомпромисности Милунка Лазаравић, као и милиони љубитеља шаха широм света, обожавали су Мишу. „Он је мој Зевс“, говорила је наша најславнија шахисткиња. Бивши светски шампион Гари Каспаров је у књизи „Моји претходници“ истакао да је ера компјутерског шаха демантовала оне који су Таљеве необичне комбинације називали „полукоректним“.

Фишер се, иако по стилу близак Таљу, на једном турниру у Београду није усудио да прихвати велику жртву коју му је понудио „Гусар из Риге“, а за коју су све накнадне анализе показале да би му донела тријумф. Уверење да Миша увек има нешто невидљиво за друге коштало га је пораза.

У Београду као код куће       

Током својих „златних година“ Таљ је често играо у Југославији – Блед, Загреб, Порторож, Београд... У нашој престоници су му на сваком кораку исказивани дивљење, поштовање и љубав, због чега је говорио да се овде осећао „као код куће“.

Група обожавалаца га је једном носила на рукама од Дома синдиката, где се играо турнир, ка хотелу „Метропол“, док су га грађани са прозора зграда и улица, на којима је био обустављен саобраћај, гласно поздрављали.

Памти се и срдачан дочек који су му приредили студенти Природно-математичког факултета у српској престоници пред којима је, за три секунде, „из главе“, помножио два четвороцифрена броја (наводно 5.354 и 3.653) и саопштио им тачан резултат.

„Тата је волео Србију и Београд, о томе је често говорио. И увек се радовао новим сусретима са Србима“, изјавила је једном његова ћерка Жана. При томе је подсетила да јој је отац, док је била мала, доносио и читао приче на српском.

Миша је током боравака у Београду од Милунке Лазаревић увек тражио да му доноси књиге за читање. „Кад сам једном гласно посумњала да је у стању да прочита две књиге за ноћ, 'разоружао' ме је реченицом: 'Почните да читате неки пасус из неке од две књиге од синоћ, а ја ћу га наставити...' Било је то његово чувено фотографско памћење.“

Светска титула па болест  

Врхунац светске „таљеманије“, после четворогодишњег харања „Гусара из Риге“ на највећим турнирима, десио се 1960: Михаил Таљ је са  трона скинуо дугогодишњег шаховског краља, 49-годишњег имењака Ботвиника. И то врло убедљиво – било је 12,5 : 8,5. Постао је осми и (дотад) најмлађи првак света. Имао је 23 године. Никад раније такав успех није дочекан са више радости расуте по читавој планети.

Таласи славе са свих меридијана још су запљускивали новог „краља“ кад се, нажалост, на Таљевом примеру потврдила истинитост Његошеве мудрости о чаши меда и чаши жучи у људској судбини. Млађани светски шампион се суочио са озбиљним здравственим проблемом: откривено је да су његови бубрези у врло лошем стању и да то „ломи“ цео организам.

Општу слабост појачавали су му прекомерно пушење (три паклице „Кента“ дневно, како рече његова Жана), несклоност спорту и здравом животу и склоност алкохолу. Треба додати и одбијање озбиљног лечења уз свођење читавог живота на шах: на турнире, симултанке, блиц партије, писање о шаху...

До краја живота никада није био сасвим здрав, а играо је и на најјачим турнирима, практично, до свог последњег дана. Пример победе духа над телом.  

Шах, шах и само шах

Све ван шаха, укључујући политику и новац, није га занимало, па се дешавало и да не преузме награду од више хиљада долара или да једноставно изгуби лепе суме пара из џепова, јер никад није носио новчаник. По освајању светског првенства, у домовини је на поклон добио аутомобил који је одмах дао брату. Никад није сео за волан нити је имао возачку дозволу.

Било је прича да га је спутавала „совјетска реалност“, да је био незадовољан сивилом живота у првој земљи социјализма, али они који су га боље знали, укључујући његову ћерку, то су демантовали. Тврдили су да уопште није био антикомунистички расположен, да није примећивао мане система јер му је једино било важно да може да игра шах. Кад се распао СССР – што га је разочарало – имао је несугласица са властима у Риги, због чега је крај живота дочекао у Москви, а не у родном граду и Летонији.  

Његов тренер од малих ногу Саша Кобленц дуго га је наговарао да „мало смири живот“, али без успеха. Припреме за реванш меч с Ботвиником практично није ни имао, изгледало је да га дуел и не интересује – као да му је било довољно што је једном показао да је изнад свих. Његов једини прави противник била је његова болест због које је оперисан чак 12 пута.

Ипак, скоро три деценије касније, одговарајући на питање новинара да ли би променио неку од својих животних одлука, рекао је: „Па, можда бих одложио узвратни меч с Ботвиником.“ 

Хумор као лек

А кад је Ботвиник вратио титулу (13:8), Миша није показао ни жал ни кајање што се није више посветио припремама за реванш. Показао је, међутим, нешто друго, типично за њега – неугасли смисао за хумор: „Сад могу да кажем да сам и најмлађи бивши светски шампион“, рекао је по завршетку „меча над мечевима“.

Све његове године после изгубљеног дуела за одбрану светског трона обележиле су борба с болешћу и жеља да, упркос здравственом хендикепу, игра и побеђује. Због дисфункције бубрега, по налазима лекара, ниједан орган у његовом телу није нормално функционисао. Турнир кандидата за светску титулу 1962. одиграо је уз лекове, а потом и многе касније.  

Пошто је дуго „копнео“, смислио је пошалицу коју је често користио у поздрављању са пријатељима и познаницима: „Хвала што сте ме препознали.“ Тај врцави хумор му је помагао да не дозволи брз пораз од болести и „активирање“ спремљених некролога за њега чуваних у неким листовима и неколико деценија. „Више је него сигурно да му је хумор  продужавао живот“, записао је израелски велемајстор Емил Сутовски.

Кратки узлети

После највећег успеха, сви његови каснији узлети су, због погоршаног здравља, долазили „на таласе“. На повлачење са шаховске сцене никада, међутим, није ни помислио, иако је још пре тридесете чуо дијагнозу да му предстоји само година дана живота. Просто зато што је за њега живот био – шах. Понекад му је и срећа окретала леђа.

Године 1964, на путу ка столици изазивача, на последњем степенику га је „саплео“ Борис Спаски. Исти пех доживео је и 1968, изгубивши од Виктора Корчноја, после чега је упао у дужу кризу. Тада је доживео и да буде елиминисан из олимпијског тима СССР-а, што су многи сматрали неправедном одлуком којој су „кумовали“ политичара, чији миљеник никада није био.

У 1972. и 1973. години поново је био онај стари Миша, али за кратко: болест је надвладала његову жељу да на међузонском турниру отвори пут за борбу за нову светску титулу. Нови узлет имао је и од краја 1978. до краја 1979. У том периоду поново је постао првак СССР-а, освојио је супертурнир (заједно с Карповом) у Монтреалу и међузонски турнир у Риги.

Аналитичари су те његове успехе видели као последицу тоталне посвећености шаху у време када је био у штабу Анатолија Карпова, који се припремао за чувени меч за светску титулу са „одметником“ Корчнојем на  Филипинима 1978. 

Са шаховском таблом на небо  

Таљ се на светски шаховски Олимп поново попео 1988. године, али у брзопотезном шаху. Одиграо је сјајно, иако је на турнир у Шпанији стигао у доста лошем здравственом стању. Треба ли рећи да је, не само због тријумфа, био главна звезда међу окупљеним учесницима и многобројним љубитељима шаха који су га и даље волели и то показивали.

И последњи турнир у животу био му је брзопотезни. Одржан је у Москви у јуну 1992, а он је на њему савладао Гарија Каспарова, у задњем колу и Анатолија Карпова, и заузео треће место.

Михаил Таљ је умро 28. јуна 1992. у Москви. Имао је тек 55 година. Вест о његовом вечном одласку дубоко је растужила шаховски свет јер је отишао један од највећих мајстора древне игре, за многе и највећи због стила који је пленио динамиком и лепотом.  

Сахрањен је у родној Риги, на јеврејском гробљу, а споменик му је подигнут у центру летонске престонице. На онај свет је отишао са шаховском гарнитуром стављеном у ковчег. Неки од обожавалаца су у његову раку уместо земље бацали шаховске фигуре. У част тог великог шампиона у Москви се одржава Таљев меморијал, један од најјачих  шаховских турнира на планети.   

Фудбалери Партизана су овог лета још једном остали без играња у Европи, али његови навијачи ову елиминацију нису схватили као бруку, јер је садашњи тим црно-белих, врло млад по годинама и наглашено даровит по потенцијалу, показао да су пред њим бољи дани. Зато испадање у двомечу са  шкотском Хибернијаном (уз пораз 0:2 у Београду и победу у гостима 2:3, после продужетака) темпераментни „гробари“ нису уписали на листу срамних пораза свог клуба. Као „заувек најсрамнији“ и даље је неуспех у дуелу са албанским Фљамуртаријем у Купу УЕФА 1987. године.

Тада је један гол гостију из Валоне на Стадиону ЈНА спречио фаворизовани Партизан да „прескочи“ прво коло и настави такмичење у другом по вредности европском такмичењу. Иако су црно-бели у међувремену трпели и теже и убедљивије поразе, Фљамуртари је и даље симбол свих њихових пораза чему су узрок били претерано потцењивање албанског фудбала и добро познати ванспортски разлози, односно давно поремећени односи српског и албанског народа.

Опасно потцењивање

Пораз од Фљамуртарија може се посматрати и као бумеранг Партизану и његовим навијачима, који су албански клуб потцењивали упркос запаженим резултатима које је он остваривао у Европи. Годину дана раније, клуб из Валоне је био тешки бој са шпанским великаном Барселоном. У Валони је било 1:1 (гости су изједначили пред крај утакмице), а у Барселони 0:0, што је домаћина, с обзиром на гол у гостима, прогурало у наставак такмичења. Све то су касније растужени „гробари“ занемарили и због чињенице да су црно-бели тада имали један од бољих састава у својој историји.

Битно је знати и да је Партизан тог лета, као и претходног, уместо у Куп европских шампиона (КЕШ) морао у Куп УЕФА, друго такмичење по квалитету европске Куће фудбала, јер му је Фудбалски савез Југославије, односно његов председник Славко Шајбер, одузео две титуле првака због одбијања црно-белих да поново одиграју утакмицу коју су челници националног савеза прогласили намештеном.

Суд је, касније, црно-белима вратио обе шампионске титуле, али Европа није могла да чека пресуду у балканској фудбалској свађи, па је Партизан, оба пута, уместо на велику позорницу (КЕШ) морао на „камерну сцену“ (Куп УЕФА).

Жреб за наступ у европској конкуренцији у сезони 1987/88. обрадовао је све у клубу, као и навијаче. За првог ривала Партизан је добио Фљамуртари из Валоне, уз то и погодност да реванш меч игра на свом стадиону. „Формалност“, тврдили су самозвани фудбалски знаци и кафански експерти, испаљујући при томе заједљиве коментаре на рачун фудбала у „Енвер Хоџином царству бункера и беде“.

Медији су били мање еуфорични, али су се и њихови написи и коментари завршавали наглашено оптимистичким закључком да је Партизан велики фаворит, и да не треба да брине за пролаз даље.

Пораз у Валони

Због свега тога, црно-бели су пут Валоне кренули малтене као на излет. У експедицији је било и више угледних симпатизера клуба, микс политичара, естрадних звезда и других јавних личности. Био је и тада врло популарни Милован Илић Минимакс, велики „гробар“ који је, после богате вечере коју су им приредили домаћини, изненађен „царском трпезом“, у свом стилу приметио: „Ови ће сад, после оволиког трошка, месец дана морати да гладују.“

Вечера је окончана у пријатној атмосфери, а непријатности за Партизан и партизановце стигле су сутрадан. На утакмици.

Пред 12.000 ватрених навијача Фљамуртари је, од самог почетка, почео да притиска црно-беле и ствара шансе. Изненађени и конфузни гости никако нису успевали да оправдају улогу фаворита. Њихове ретке и јалове контраударе домаћа одбрана је рутински одбијала. Немоћ Партизана крунисана је аутоголом који је, већ у 12. минуту, постигао бек Ђорђевић. Вођство домаћина потпуно је охладило београдски тим, док су трибине прокључале.

Тренер Фахрудин Јусуфи је, нервирајући се и трчећи поред аут линије, покушавао да подигне адреналин својим момцима, али у томе није успео: Партизан је постајао све инфериорнији. Та његова немоћ отворила је простор за други гол домаћина. У 82. минуту, кад је голман Омеровић поново савладан, постало је јасно да је ђаво однео шалу.

Нико, међутим, ни тада није сумњао да ће реванш у Београду ставити ствари на своје место, а Партизан послати у друго коло. У очекивању узвратне утакмице углавном се говорило о слабом дану „црно-белих“, „што се дешава“, док је Фљамуртари виђен као тим који ће се на Стадиону ЈНА опростити од Европе.

Оптимизам „гробара“ додатно је појачала одлука тренера Фахрудина Јусуфија да у тим врати „несташног“ Милка Ђуровског, најубојитијег нападача црно-белих, ког у Валони није било због несугласица са шефом струке. Тврдња да су Ђуровског у екипу вратили Партизанови генерали, а не принципијелни „Јулка“, касније је добила потврду.

Куштин пројектил

На травњак Стадиона ЈНА истрчао је, по именима, заиста моћан Партизан: Омеровић, Клинчарски, Ђорђевић, Катанец, Вермезовић, Радановић, Смајић, Стевановић, Вокри, Ђуровски и Вучићевић – више од половине југословенски репрезентативци. У њима је било опреза, али не и страха, као ни сумње да ће остварити победу довољно убедљиву да оду у друго коло и сачекају неког бољег ривала од албанског представника.

Партизанов почетак је, упркос громогласној подршци са трибина – јер је и ово био један од мечева који је, из познатих разлога смештених у сферу политике, био „више од игре“ – изгледао доста траљаво. Било је напада и шанси, али не и голова. Први је пао тек у 44. минуту, и то из пенала који је реализовао Горан Стевановић. Претходно су Албанци, у свом шеснаестерцу, срушили „нашег“ Албанца – Фадиља Вокрија, црно-белу „деветку“.

Петнаестак минута касније, Вокри је „подигао“ на 2:0, чиме је предност гостију била анулирана. Остало је било доста минута за још један гол и Партизанов пролаз у друго коло. При томе се, наравно, нико на стадиону није надао голу већ прилично грогираног госта, који би могао да поквари црно-белу фешту под сјајем београдских звезда. Укључујући и играче Фљамуртарија, који су се панично бранили, и њиховог тренера који је био без вере да би његови савети могли да зауставе Партизанов започети „тајфун“.

А онда се, ипак, догодило оно „немогуће“. У 76. минуту, нападач албанског представника Сокол Кушта је тако снажно ударио по лопти да се чинило да је она из топа избачена. Зарила се у сам леви горњи угао гола Фахрудина Омеровића који се, у делићу секунде, од голмана мачијих рефлекса претворио, као и сви на стадиону, у немог и немоћног посматрача.

На трибинама је настао мук какав, ни пре ни после, није регистрован на Стадиону ЈНА. (Можда му је раван био сам онај давни са „Маракане“ у Рио де Жанеиру када је Уругвај, у финалу Светског првенства 1950, савладао домаћи и фаворизовани Бразил). Због тадашњег правила да гол постигнут у гостима вреди као два, нико више није веровао у могућност хепиенда за Партизан, иако је до последњег судијиног звиждука било остало четврт сата.

Мада се могло бар покушати, београдски тим није имао снаге да то учини, као што ни његови навијачи више нису имали енергије потребне да га покрене. И једни и други били су психички сломљени. Преостали минути су брзо пролетели, а иза њих је остала туга која и данас притиска симпатизере црно-белих. Чак и оне који су о томе како је Кушта „матирао“ Омеровића само слушали од очева и дедова.

Доживљај бруке код „гробара“, најватренијих као и оних умеренијих, није нимало умањило сазнање да је Фљамуртари тек у трећем колу тог такмичења баш скупо продао кожу у одмеравању снага са Барселоном, за коју су тада играли, Линекер, Зубизарета, Шустер... На препуном Камп ноу је, после бруталне судијске крађе, на крају поражен 4:1, а код куће је победио са 1:0 још једним феноменалним голом Сокола Куште.

Свађа у кући

У тражењу разлога за тај, за навијаче Партизана и данас најболнији пораз, иако је сам резултат био мање поразан од многих каснијих, посебно се истиче сукоб тренера Јусуфија и Милка Ђуровског због ког убојити стрелац није ни путовао у Валону, а у Београду је замењен већ у 35. минуту.

Ђуровски је после тренерове одлуке да га повуче са терена, уместо на клупу, одмах отишао на туширање па одатле – кући. Резултат је сазнао накнадно, а за пораз је окривио Јусуфија и то баш због одлуке да њега замени. „Јусуфи је хтео да ме понизи и то му се вратило као бумеранг“, рекао је даровити, али и хировити голгетер који је, две године раније, своју својеглавост показао преласком из Црвене звезде у Партизан.

Јусуфи није желео ширу полемику о овом случају. Тек много касније, казао је да се Ђуровски „понашао као размажено дете“, што он није желео да толерише, и да је упитно да ли би Партизан победио Фљамуртари и да је Милко остао у игри до краја.

Убрзо после елиминације од Фљамуртарија, моћни Партизан је, као потврду да једно зло никад не иде само, доживео нови шок: у домаћем Купу је елиминисан од друголигаша Искре из Бугојна. Милко Ђуровски је убрзо отишао на одслужење војног рока, а дошло је и до смене тренера Јусуфија.

У том првенству шампион је постала Црвена звезда, што је био још један тежак ударац присталицама црно-белих. „Не могу да се сетим да ли смо плакали после елиминације од Фљамуртарија, али памтим да је свима било јако, јако тешко, јер смо играли добро у нашем првенству и веровали да можемо направити добар резултат и у Европи“, причао је и недавно Горан Стевановић.

Данас је разлика у квалитету између нашег и албанског фудбала знатно мања него 1987. године, што намеће неповољан и опомињући закључак за српски фудбал: они су, у међувремену, напредовали брже од нас. Нису нас претекли, али је ситуација сада таква да наша репрезентација и наши клубови више не могу да иду у Албанију као на излет. А није тако требало да иде ни Партизан те ’87.

Стоје на подбацивању Бил Расел и Немања Ђурић. Скоче, и Расел распали лопту право у контру Оскару Робертсону. Док је Неца доскочио, већ је било 4:0 за Амере – непроверена је легенда о почетку чувене утакмице америчког Oл стар тима и екипе Београда, одигране на Ташу 1964. године. Тачно 61 годину касније, Немања је преминуо, у 89. години. Био је кошаркашки гигант, велики спортиста и пре свега забаван човек. За репрезентацију је одиграо 138 утакмица и убацио 1.400 поена.

Постоји, међутим, прилично проверена кошаркашка легенда да је репрезентација Југославије средином педесетих и почетком шездесетих година, одвајала посебну собу за једину двојицу играча којима је, бар тада, професор Александар Николић дозвољавао да пуше. Били су то Рица Гордић и Немања Ђурић, легенде ОКК Београда и Радничког.

С тим димом који је, наводно, непрестано куљао из Рицине и Нецине собе развијала се и кошарка у тадашњој Југославији – трапави двометраши полако су се дизали у озбиљне играче, а затим и шампионе.

Један од родоначелника те нове југословенске кошарке, без икакве сумње, био је Немања Ђурић, мада његови спортски почеци и нису баш претерано бацали у правцу те игре. Отац му је играо фудбал за предратну Славију, па је и он прво потрчао за фудбалском лоптом. После је играо рукомет и одбојку. Тек са 19 година, на наговор Слободана Пиве Ивковића, јавио се на конкурс Црвене звезде, која је у то време тражила високе младиће за кошаркашку секцију.

Почео је да тренира, али у Звезди ствари баш и нису најбоље штимале, па је годину дана касније прешао у Раднички. После три године постао је репрезентативац и прва играчка легенда тима са Црвеног крста.

За репрезентацију је играо пуних девет година, одиграо 138 утакмица и постигао 1.400 кошева. Два пута је учествовао на Олимпијским играма, две светска и четири европска првенства. Играо је на седам Балканијада и Медитеранским играма и освојио укупно 13 медаља – шест златних, шест сребрних и једну бронзану.

За Раднички је играо десет сезона – од 1956. до 1965. године – и био један од директних криваца што је наредна генерација овог клуба, предвођена Дугим Дамњановићем, Милуном Маровићем, Срећком Јарићем и Драгим Ивковићем Твигијем освојила шампионску титулу. У две сезоне био је други стрелац лиге, одмах иза Радивоја Кораћа.

Генерацију која је уследила, Неца је звао „гуланфери“.

Играо је још и за Ориолик из Славонског брода, Венецију, сарајевски Жељезничар и за Црвену звезду. Као тренер, водио je Црвену звезду, Ориолик, Жељезничар и Раднички.

Од стотина утакмица које је одиграо, највише се помињала она једна из 1964, када су стицајем свакојаких шпијунско-пропагандних и помало геопополитичких околности на Таш дошли Амери предвођени легендом Бостона Редом Ојербахом. За Американце су, тада, играли Бил Расел, Оскар Робертсон, Кеј Си Џонс, Боб Кузи, Боб Петит, Том Хејнсон и Џери Лукас.

За разлику од легенде с почетка приче, у стварности је екипа Београда повела са 4:0, и то после два, наводно, лудачка потеза Рице Гордића. После тога, Бил Расел је налупао банане листом свим играчима селекције Београда, који су модификовали тактику и почели да шутирају са десет метара. Коначни резултат био је 98:51.

Немања Ђурић је један од првих људи ван моје породице којег се заиста сећам. Почетком седамдесетих становали смо, Мароевићи и Ђурићи, соба до собе у сарајевском хотелу „Загреб“ на Маријин двору, пошто су Немања и мој отац Зоран нетом пре тога одлучили да каријере заврше у Жељезничару. Мој отац га је звао „уразумитељ“, јер је упркос изузетној мирноћи и питомој нарави умео да, на свој начин, смири страсти у тренуцима када се то чинило немогућим.

Током вечере, у том сарајевском хотелу, док смо прождирали ко зна који по реду телећи соте у грашку, у ресторан је ушао један чувени боксер о којем је, такође, писано на овом сајту.

Непосредно пре вечере, Зоран и Неца су се видно узрујани вратили са боксерског турнира током којег је та боксерска легенда пуне три рунде млатила неког дечака уместо да га одмах нокаутира. И Неца му је то и рекао, па је боксер кренуо да се разрачуна с њим. То је трајало само док му овај није пришао на око два метра удаљености, када га је Неца дохватио оним „гибонским“ рукама, како их је описао Дуги Дамњановић, и послао у нокдаун.

Последњи пут видео сам га пре пар месеци у Улици Илије Гарашанина. Као дечаку, импоновао ми је висином и снагом. Много година касније, завидео сам му на одбијању да се преда годинама.

Женски фудбал? И данас ће овај спој речи некима да звучи неприродно и рогобатно.

Па то је мушки спорт!

Иако жене играју фудбал од 19. века, велика противљења и отпори пратили су од почетка женски фудбал. Британски фудбалски савез 1921. забранио је женске фудбалске утакмице јер фудбал – шкоди женском телу. Београдска „Правда“ у тексту Жена и спорт из 1928. године пише да жена никада не треба да тежи спорту као позиву ни да жели рекорде: „Жена сме само утолико да упражњава спорт, уколико он служи учвршћивању њених телесних особина“. У интервјуу са аустријским и немачким рукометашицама „Правди“ 1930. године, оне наводе да су жене способне за све спортове – осим за фудбал. Навеле су да жене не знају да дриблају. Осим тога, превише им се развијају мишићи на ногама.

Википедија, као и студија Стипице Гргића Кратка повијест женског ногомета у Хрватској/ Југославији наводе да је прва женска утакмица у Југославији одиграна 1937. у Борову. Ипак на сајту ЖФК Машинац имамо податак да је прва женска фудбалска утакмица одиграна у Нишу 1924. године.

Британска забрана женских фудбалских утакмица потрајала је педесет година, до 1971. године. Пре него што  је у Британији кренуло са организацијом женског фудбала, у СФРЈ су већ основани ЖФК Слога из Земуна (1969) и нишки Машинац (1970).

Славка Кањевац, машина за голове

Историја српског женског фудбала неодвојиво је повезана са Славком Кањевац, голгетерком оба ова тима. Играјући за Слогу проглашена је за голгетерку Европе на незваничном европском првенству у француском граду Ментону. Штампа тог времена Славку је прозвала „машином за голове“.

Рођена у селу Широке Њиве, од детињства је волела да игра фудбал са дечацима, што је изазивало згражавање и отпор већег дела фамилије и средине. „Нисмо тада имали играчке, можда би ми та мој енергија отишла на другу страну“, кажа Славка и описује како је крала чарапе да би од њих правила крпењачу. Требало је доста чарапа за лопту и недостатак истих би у кући убрзо био примећен, те би упадала у дупли проблем – због чарапа и фудбала.

По пресељењу у Прокупље бавила се атлетиком, кошарком и рукометом, успут играјући фудбал са другарима, који јој дају надимак Џаја. Године 1972. почиње да тренира фудбал у нишком Машинцу. Отпори у породици су велики и Славка у почетку кришом путује на тренинге. „Жена која игра фудбал – то је било горе од старлете!“, сећа се Славка.

Ускоро дебитује на утакмици савезног првенства и даје три гола. У својим дневничким забелешкама (Славка је направила ручно израђену књигу са личним записима и деловима архиве из штампе), наводи: „Моја давнашња жеља да заиграм прави фудбал је испуњена.“

Машинац те године осваја и савезну титулу – под вођством тренера Перице Крстића постаје првак СФРЈ у женском фудбалу. У финалној утакмици са сарајевским Жељезничаром, Славка даје одлучујући гол. Тадашња нишка штампа извештава о Машинцу и о великом ентузијазму играчица и тренера, упркос недостатку новца, просторија и места за тренинг.

Када је требало да се иде на припреме, добијале су скромну подршку попут џака брашна – наравно, да девојке саме месе и пеку хлеб. Ускоро клуб долази на идеју да оснује сопствени сервис за регистрацију возила и тиме реши основне егзистенцијалне проблеме.

Славка схвата да је њено место у навалном реду и да жели да даје голове: „Увек сам волела да се борим до краја, да побеђујем. И кад сам са браћом играла, гледала сам да их победим“. На утакмици са суботичким Железничаром Славка даје два гола у два минута, један из слободног ударца са 25 метара. Од свих утакмица које је играла у Машинцу, дала је за клуб половину од укупног броја голова.

Голгетерка Европе

У клуб Слога из Земуна прелази 1975. године и борави тамо две године. У том периоду Слога осваја друго место на незваничном првенству Европе у француском граду Ментону, а Славка бива проглашена за голгетерку Европе. Лист „Спорт“ извештава о овом догађају: „Отишле су без помпе, вратиле се овенчане славом“.

У Ментону су први пут у животу играле под рефлекторима – у то време ни стадион Црвене Звезде у Београду није имао расвету. Иако су биле једини аматерски клуб на првенству, једине спавале у интернату а не у хотелу, играчице Слоге  глатко су стигле до финала.

У полуфиналној утакмици против Белгије Славка задобија повреду кука. Сви су се на првенству распитивали око једне теме: Да ли ће Славка играти финале?

Састав тима је до самог почетка утакмице био тајна. Славка је изашла на терен, у четвртом минуту имала гол шансу коју пропушта због повреде и Слога губи у финалу.

„Југословенска екипа има у својим редовима девојку – машину за давање голова“, писао је лист „Ница Матен“ о Славки Кањевац. „Спорт“ извештава да је постала звезда Азурне обале, први стрелац овог првенства и да је добила пехар од председника општине Ментон.

„Смедеревски глас“, пак, пише:

„За кратко време постала је звезда фудбалског клуба и најбољи играч у Југославији. Тресла је мреже на свим утакмицама. Највише је допринела да Слога постане шампион Југославије и да се бори на првенству Европе у Француској. Југословенке су бриљирале против Лиона када је Славка Кањевац златном левицом постигла најбољи гол у каријери. Називали су је 'Злато Европе', 'Машина за давање голова', 'Џаја' и 'Џордан'.“

Песникиња у шеснаестерцу

Телевизија Београд и тадашњи уредник Војкан Миленковић снимили су получасовни филм о Славки под називом „Песникиња у шеснаестерцу“ – она је тада писала и песме. Снимали су је у родном селу, Прокупљу, Београду, разговарали с породицом и тренерима.

Оригинални снимак овог филма нажалост је изгубљен а сачувани преснимци говоре о великој пажњи посвећеној младој фудбалерки као и о изузетном квалитету и професионалности тадашњих телевизијских креативаца.

У емисији се појављује и прави Џаја. Драган Џајић, поред Славке у кадру, изјављује да није сигуран шта да мисли о женском фудбалу.

Овај Славкин тријумф није био праћен одговарајућим условима за живот и рад. Чекајући пристојан посао, запошљава се у циглани  као физички радник. Раднице су је препознавале: „Ију, па ти си она са телевизије!“

После Слоге, Славка почиње да игра за фудбалски клуб Смедерево. Смедеревски „Наш глас“ посвећује јој текст под насловом „Славица обећава титулу шампиона“:

„Славица Кањевац, звезда фудбалског клуба Слога, најбољи фудбалер Југославије и Европе у прошлој години, преселила се у Смедерево и жели да постане члан женске фудбалске екипе града на Дунаву за коју каже да има изванредну перспективу.“

Овај град постаје и њен дом. Удаје се, рађа троје деце и неко време се не бави фудбалом. 

Катица за све

Године 1999. оснива женски фудбалски клуб Јерина. У својој 45. години  региструје се као играч и игра заједно са својом ћерком у тиму. Лист „Спорт“ извештава:

„Свега тога не би било да није било Славке Кањевац, удате Пашти. Опет се активирала и скоро две године носила дрес Јерине, како би из друголигашке стигли у прволигашку конкуренцију. Данас је Славка Пашти 'Катица за све' у клубу – генерални секретар, директор, тренер.“

Иако ниже успехе, Јерина престаје са радом после 18 година због непремостиве беспарице. У врху градског руководства није било симпатија за женски фудбал.

„Нисам ни једну чланарину наплатила. Неко ће мислити да је то будаласто, али мој циљ је да девојке играју, да се склоне са улице, да се усмеравају у добром правцу“, каже Славка. „Деци стално говорим: треба избацити негацију: не могу, не умем, не знам. Децу треба бодрити и давати им сигурност да пробају оно што мисле да не могу.  Сада, као делегат, кад чујем на утакмици да тренер псује девојчице, позовем судију и кажем: 'Избаци га напоље'. То није педагошки и потпуно је контрапродуктивно. Изгледа да је моја мисија да те девојчице подржим.“

Једно време била је председник мушког фудбалског клуба Смедерево. Поводом Славкиног доласка на чело клуба тада излази текст у „Блицу“ под насловом „Челична лејди на смедеревски начин“.

Сада је селектор региона Западне Србије за млађе категорије и стручни сарадник Института за женски спорт.

 „Увек сам се борила за женску равноправност. На пример, постојало је правило да се прелазак играчица из клуба у клуб плаћа 25 одсто односу на прелазак мушког играча. Ја кажем: Људи, шта је ово! И тој девојчици треба тренер, копачке, припреме. Сада је још горе, сад нема обештећења уопште. Тренер се мучи, производи играче и само дође јачи клуб и покупи шта му треба. То није добро за спорт. Имала сам иницијативу да се оформи заједница женских клубова. Ништа се није десило. Питам се: људи, да ли нама уопште треба тај спорт! Педесет година сам у женском фудбалу али се равноправности не нагледах!“

Познато је да је Данило Киш (1935-1989), један од наших највећих писаца био страствени пушач. „За цигарету је био везан као Антеј за земљу. Стајала му је међу прстима као природни део тела, налик на кандило у поповској руци или перо у Његошевој шаци“, написао је једном његов књижевни сабрат Радослав Братић, такође велики никотински зависник.

Мање је, међутим, познато да је Киш у пушењу, на известан начин,  имао узора, а то је био славни фудбалер Партизана и репрезентативац Југославије Милош Милутиновић, „Плава чигра“, са којим је аутор „Пешчаника“, „Гробнице за Бориса Давидовича“, „Раних јада“ и других дела био пријатељ.

О вези те две звезде, књижевне и фудбалске, једном је говорио  песник Божидар Шујица, знанац обојице. Било је то на промоцији књиге „Венац од трња за Данила Киша“ аутора Миливоја Павловића, а оно што је казано остало је записано и у монографији „Браћа Милутиновић“, коју је написао новинар Момчило Јокић.

Пушачка елеганција „Плаве чигре“

Киша је, према Шујициним речима, фасцинирала „кореографија“ Милошевог пушачког ритуала – од узимања цигарете, преко начина на који је избацивао колутове дима, до припаљивања нове жаром оне тек догореле међу његовим уснама. Велики писац, који се нагледао знаних и незнаних пушача по свету, и многе „пресликао“ у своја дела је, према Шујицином казивању, налазио да је Милош Милутиновић  у свом стилу пушења био уникатан, непоновљив – наизглед исти, а опет увек другачији, занимљив за око.  

Имао сам част да будем сведок те Милошеве пушачке елеганције током с њим одиграних неколико партија шаха који је, рекао бих, играо једнако страсно као фудбал у ком је, средином прошлог века, сматран једним од најбољих играча на свету. Милошев син Урош ми је говорио да је његов отац, и у време највеће играчке славе, упорно одбијао да макар смањи дневну „норму“ цигарета. У томе је непоколебљив остао и после операције на плућима, доживљене у младим годинама.

Упркос одавно раширеним тврдњама медицинске струке о штетном утицају дувана на спортисте, и забранама пушења за такмичаре, у нашем и светском фудбалу увек је било – има их и данас – никотинских зависника. Међу њима су и неки од најславнијих асова планете.  

Моца, Милошев наследник у пушењу

Двадесетак година после повлачења Милоша Милутиновића са зеленог правоугаоника у његовом Партизану се појавио још један велики пушач, уједно и велики играч: Момчило Моца Вукотић. О Моцином прекомерном дувањењу причали су сви, али нико није могао да га одврати од тог порока. И као активан играч и као тренер цигарете је таманио без задршке. Кад је, од канцера, умро у 72. години, многи су говорили да га је  „убио дуван“.

Моца је почео да пуши у 18. години у чему је наследио оца Александра који је, како је причао, цигарету у устима имао током читавог дана, „чак и кад се бријао“.

У сезони 1982/83, кад је Партизан, после четири „сушне“ сезоне поново постао шампион Југославије, „црно-беле“ су предводила два заклета пушача: Милош као тренер и Моца“ као најбољи играч и капитен. За разлику од неких својих претходника, Милутиновић се није бавио протеривањем дуванског дима из свлачионице.

Постигнути резултат на терену оправдао је такав његов став иако није био у складу са мишљењем да дуван и спорт не могу заједно. Милош и Моца као да су се држали изреке да они који немају мана не могу имати ни врлина.

Паун и Роби

Бивши југословенски репрезентативци Благоје Пауновић Паун и Роберт Роби Просинечки, први партизановац а други звездаш, на дуван су гледали попут Милоша и Моце – сматрали су да им не спутава играчки учинак.

Њихови фудбалски домети су им давали за право. Пауновић је 1968, на финалном турниру Првенства Европе, био проглашен за најбољег центархалфа на Старом континенту, док је Просинечки био један од кључних играча у саставу Црвене звезде, европског и светског првака, а потом и ас Реал Мадрида и Барселоне.

По завршетку играчких каријера обојица су постали тренери и – остали пушачи. Роби је још у том послу чију стресност, како често истиче правдајући свој порок, гаси честим паљењем цигарете, а Паун се у легенду преселио 2014.

Као тренер, а због дувана, Пауновић је утакмицу најчешће водио чучећи поред настрешнице изнад клупе за резервне играче и стручни штаб, с обавезном цигаретом међу пожутелим прстима. Чинио је то да не би, како се говорило у шали која није била само доскочица, својим „фурњањем“ заклањао поглед на терен.   

 „Случај“ Кројф

И Холанђанин Јохан Кроф (1947-2017), један од најбољих фудбалера света свих времена, био је страстан пушач. Некад најбољи репрезентативац „земље лала“ и троструког европског првака Ајакса, потом и звезда Барселоне, у три године проглашен за најбољег у Европи, важио је, својевремено, за „најјачу“ рекламу произвођачима цигарета и убедљив доказ да дуван није погубан за спортисте.

Јер, многи клинци су желели да буду „као Кројф“. Бунтовник по природи, он је раним опредељењем да постане пушач рушио правило да су цигарете, које је сматрао уживањем, само за одрасле.

Сам је често понављао да му цигарете уопште не сметају и упорно одбацивао савете да „баци дуван“. Остало је да се приповеда да је често пушио у полувремену утакмица, и да је то учинио и у финалном мечу на Светском првенству 1974. у (тадашњој) Западној Немачкој, када је Холандија поражена (1:2) од најбоље селекције земље домаћина.

Упркос том болном поразу, и упркос пушењу у паузи између два полувремена, Јохан Кројф је био најбољи играч завршног меча, као и читавог турнира.

Да заувек „угаси цигарету“ пристао је тек у 44. години кад му је, после срчаног удара, уграђен двоструки бајпас. Ипак, 2016. му је дијагностификован рак на плућима, од чега је и умро годину дана касније.

„Јохан Кројф је више од било кога другог у историји допринео лепоти фудбалске игре“, рекао је за њега чувени енглески репрезентативац Гари Линекер. Наш Драган Џајић га је описао као најбољег играча Европе свих времена.

Јашинов „убиствени коктел“

Рус Лав Јашин (1929-1990), и даље с ореолом најбољег чувара фудбалске мреже икада, никада није „бежао“ ни од дувана ни од алкохола. Напротив.

Често је цитирана његова изјава: „Пред сваку утакмицу 'дрмнем' вотку, да ми размрда мишиће, и попушим цигарету да смирим живце.“ Тих размрдавања и смиривања имао је више током дана и током читаве каријере, дуге и блиставе.

Био је изузетно чврсте грађе, висок и неустрашив. Због атрактивних одбрана „подједнако су га волели Исток и Запад“, а до данас је једини голман који је освојио „Златну лопту“, награду париског дневника „Франс фудбал“ за најбољег фудбалера године. Јединствен је остао и по томе што је одбранио више пенала него било који његов колега међу стативама –  преко 150.

Лав Јашин је умро 1990. од тумора у стомака, а пред крај живота имао је и других здравствених проблема. Пет година пре смрти ампутирана му је нога због обољења крвних судова, што су лекари видели као последицу вишедеценијског пушења.

Бест, Марадона, Зидан, Бекам...

Најпознатија фотографија америчког филмског глумца Џејмса Дина из средине прошлог века је она на којој је идол тадашње младе генерације, са цигаретом међу уснама. У сличној пози фоторепортери су „хватали“ и многе светске фудбалске звезде, међу којима и Зинедина Зидана, Дејвида Бекама, Џорџа Беста, Фабијана Бартеза, Ђанлуиђија Буфона, Дмитрија Бербатова, Нејмара, Месија... Неки од њих су с цигаретом били усликавани и у време када су предводили антипушачке кампање.

Дијего Марадона је, још за играчких дана, знао да осване у новинама са припаљеним томпусом међу зубима.

Вејн Руни, некадашњи репрезентативац Енглеске и звезда Манчестер јунајтеда, знао је жестоко да полемише са онима који су му пушење узимали за грех. „Пустите ме да играм, и гледајте само оно што радим на терену“, поручивао је неуморни и пргави нападач и голгетер.

Попут тврдоглавих фудбалера-пушача, који негирају штетност никотина, тврдоглави су и медицински експерти који, већ деценијама, упорно понављају да су негативне последице пушења вишеструке и да оно сигурно „ломи“ и најјаче организме спортиста. Први, најчешће, истичу личну увереност да им дуван не може ништа – неки налазе и да је лек за опасни стрес ком су често изложени – на шта други контрирају статистикама о  узрочницима болести, међу којима никотину припада епитет великог зла за здравље људи.

Оно што се чини извесним је да ће се ова „утакмица доказивања“ наставити, што значи да је тешко замислити ситуацију у којој ће фудбал играти само фудбалери непушачи.

Овога јула у Крушевцу и почетком маја у Ћуприји одржани су меморијални атлетски митинзи установљени у част Вере Николић (1948-2021), једине српске сениорске светске рекордерке у атлетици. Била је и двострука шампионка Европе, вишеструка првакиња Балкана и 15 пута првакиња Југославије, у којој је државне рекорде поставила чак 51 пут. Њена специјалност била је трка на 800 метара. А њена каријера бајка о девојчици која се издигла из сиромаштва и спортским умећем задивила свет.

У граду под Багдалом, где је славна Вера дуго радила као тренер, по други пут су се окупили најмлађи атлетичари и атлетичарке, док је у Ћуприји, из које се Николићева, шездесетих година прошлог века, винула у сазвежђе највећих асова „краљице спортова“, виђено четврто издање такмичења јуниора и сениора интернационалног карактера.

Биле су то згодне прилике за подсећања на „Златну Веру“, чија је блистава каријера особена по томе што је своје највеће успехе остварила врло млада. До европског „злата“ у сениорској конкуренцији дотрчала је као тинејџерка, пре напуњених осамнаест година, а најбржа на планети постала је пре свог двадесетог рођендана.

Улога јогурта и бурека у стварању шампионке

Мноштво је мотива који младе вуку спорту и задржавају у њему. У каријери Вере Николић, особеној по много чему, важну улогу у везивању за атлетику, имали су – бурек и јогурт!  

Са тринаест година, на наговор атлетског стручњака Александра Аце Петровића одушевљеног једном њеном победом на ђачком кросу, почела је да тренира у Атлетском клубу „Морава“ у Ћуприји. Уз савете на стази, даровита девојчица је тада, после ранојутарње партије трчања на градском стадиону или обалом Велике Мораве, а пред одлазак у школу, од свог учитеља почела да добија и парче топлог бурека и чашу јогурта. За њу, скромну основку из сиромашне куће, био је то „царски доручак“ због ког се радовала сваком новом дану на атлетској стази. А сваки нови дан чинио ју је јачом, бржом, храбријом, искуснијом...

О том романтичном почетку је, без устезања, причала и кад је постала велика спортска звезда, истичући да њене каријере, пуне рекорда и успеха, можда не би ни било без тог „царског доручка“ који јој је чика-Аца свакодневно доносио из оближње пекаре. Томе је додавала и податак да у родитељском дому није имала купатило, и да је њен отац, ковач по занимању, дозволу за проширење куће и помоћ да га изгради добио тек кад је постала првак Европе.

Златна медаља за пунолетство

Верина атлетска каријера имала је атомско убрзање. Са 16 лета постала је репрезентативка Југославије и првакиња Балкана којој је прорицана светска слава.

Пред 18. рођендан, кад девојке за пунолетство добијају нешто од злата – огрлицу, минђуше или наруквицу – она је добила златну медаљу за победу у трци на 800 метара на Европском првенству, одржаном у Будимпешти. На чувеном НЕП стадиону, капацитета сто хиљада људи, пуном као око, вихорна Ћупричанка је иза себе оставила фаворизовану домаћу такмичарку Жужу Сабо, као и старије и искусније супарнице из атлетских велесила Западне Немачке, Велике Британије, СССР-а и Источне Немачке.

У Југославији, која је тада укњижила своју прву златну медаљу са првенстава Старог континента у атлетици, Вера Николић је експресно преименована у „Златну Веру“, а одушевљење њеним успехом протегло се до краја године када је, у традиционалном избору листа „Спорт“, проглашена за најбољег спортисту Југославије. Датум њеног повратка из Будимпеште у Ћуприју, где је стигла у отвореном аутомобилу, њени суграђани и данас помињу као дан кад је цео град изашао на улице да поздрави „Златну Веру“.

Вера на врху света

Вера и њен тренер Александар Петровић, професор географије по образовању, атлетски тренер по опредељењу и спортски фанатик по убеђењу, одмах после „чуда у Пешти“ почели су припреме за поход Николићеве на светски рекорд. „Логично је да неко ко је постао првак Европе покуша да постане и најбржи на свету“, говорио је Петровић, који је у малој Ћуприји, током полувековне каријере, створио на десетине југословенских рекордера, од којих су неки одличја освајали и на европској и светској атлетској сцени.

Његова најславнија ученица је у потпуности подржавала „филозофију“ свог учитеља и нестрпљиво чекала прилику да истрчи на светски врх. Шанса јој се указала у јулу 1968, на Отвореном првенству Велике Британије, када је на стадион „Кристал Палас“, храм острвске „краљице спортова“, стигла светска атлетска елита. Трка дама на 800 метара чекала се са посебним нестрпљењем, јер је доносила дуел „вихорне Југословенке“ и љубимице домаће публике Лилијан Борд, зато је била остављена за крај митинга.

Почетак дуела обележен је тактичким надмудривањем великих ривалки, које је трајало неколико десетина секунди. После тога, Вера је прешла на свој фајтерски стил којим је ломила ривалке. На 200 метара од циља чула је узбуђени глас тренера Петровића који је, држећи штоперицу у руци, викао: „Вера, имаш светски рекорд“.

Тада је „додала гас“ и недостижно се одлепила од Бордове и осталих ривалки. Проласком кроз циљ, ушла је у историју. Постала је светска рекордерка са 2:00,5. Уписала се међу „бесмртнике“, постала чувена и славна на свим континентима.   

А какав је то рекорд био сведочи податак да се одржао 1084 дана, безмало три пуне године. Светски медији су Веру славили без задршке. За једне је била „чудо од детета“, за друге „чудесна девојка из Југославије“, а за све – атлетска хероина.

„Лом“ у Мексику

После њеног бљеска у Лондону, одушевљена Југославија је већ почела да слави Верину златну медаљу на Олимпијским играма у Мексику, до којих је било остало стотинак дана. Такве прогнозе нису долазиле само од навијача, увек више оптимистичних него реалистичних, него и од других спортиста, па и политичара.

Та очекивања се, нажалост, нису испунила. Вера је у Мексику, не издржавши терет морања да поново обрадује нацију, просто „пукла“: напустила је полуфиналну трку у коју ју је резултат из Лондона сместио као великог фаворита.

На разочарење спортским неуспехом накалемио јој се гнев оних који су, због губитка „њене златне“, почели да је гађају оштрим вербалним стрелама, спочитавајући јој, уз остало, да је, „за ништа“ потрошила силне друштвене паре припремајући се у Сент Морицу за Олимпијаду.

Под тим ударом, изјавила је да ће заувек одбацити спринтерице и повући се са атлетске стазе којом је за двадесет година живота „успела“ да од малог села Грабовице код Деспотовца, у ком је рођена, стигне до спортског „крова“ Европе и света.

Утеха од Тита

Међу онима који су разумели Верину драму, желели да јој помогну и одврате је од намере да престане да се бави спортом, био је и председник Југославије Јосип Броз Тито. Маршал је тражио да на пријем који је организовао за освајача медаља на ОИ у Мексику дође и Вера Николић, са којом је тада мало попричао и насамо.

„Пуно ми је значило оно што ми је казао Тито, јер ме је охрабрио. Рекао је да не треба да се осећам кривом због оног што се десило у Мексику, да треба да наставим да се такмичим, јер ми је тек двадесет година, и да лично жели да слуша химну 'Хеј Словени' кад ја побеђујем“, испричала је Вера касније, нагласивши да су је на такав начин тешили и њени родитељи.

После Мексика и због „оног у Мексику“, нешто се, ипак, променило у животу Вере Николић. Напустила је Ћуприју и преселила се у Загреб где је, као чланица АК Динамо, почела да тренира под контролом познатог атлетског стручњака Леа Ланга. Он је био сигуран да ће се велика шампионка „вратити“. Није погрешио.

Већ на ЕП 1969. у Атини, Николићева је опет била на победничком постољу, са бронзаном медаљом око врата. Две године касније, на истом такмичењу у Хелсинкију, поново је била „Златна Вера“ – освојила је најсјајније одличје. У Југославији је, наравно, и даље била неприкосновена, као и на Балкану и Медитерану.

Пропуст у Мексику желела је да надокнади на Олимпијским играма 1972. у Минхену, али је дотрчала „само“ до петог места. Хтела је више, а неостварење тог циља ју је, према речима неких њених колега, вратило размишљању о завршетку такмичарске каријере.

Крај каријере

Одлуку да престане да трчи и бије тешке битке на атлетској стази донела је непуне две године касније, у својој двадесетшестој. По општем мишљењу прерано, јер је била у „најбољим годинама“, борбена, храбра, упорна и непоколебљива. Као таква, у једној анкети је изјавила да је историјска личност са којом се у младости идентификовала био – Марко Краљевић.

Своје демисионирање из атлетике образложила је жељом да се посвети породици. Удала се за Пају Ћасића са којим је добила троје деце, два сина близанца и ћерку. Загреб су напустили кад је Југославија почела да се распада, а они, као Срби, да доживљавају разне непријатности, па и претње.  

Уследио је повратак у Ћуприју, а онда и пресељење у Крушевац где је Вера годинама била атлетски тренер. Умрла је 2021, у седамдесетрећој години, и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. На вечном опроштају с њом истакнуто је и да је била жена која је за сваког имала лепу реч, а оштар језик за оне који су покушавали да „лове у мутном“.

У златним годинама самоуправног социјализма у Југославији просветни радници нису штрајковали, али су са својим ђацима често излазили на улице. Школарци су редовно посећивали фабрике и музеје, обилазили споменике револуције, колективно одлазили на скупове подршке ослободилачким и антиколонијалним покретима, ишли у биоскоп и позориште, дочекивали и испраћали штафету младости...

А ја сам, баш као да учествујем у снимању каквог Кустуричиног филма, једног јесењег послеподнева 1979. са целом другом сменом основне школе „Хасан Кикић“ (коју је наш највећи филмски редитељ похађао двадесетак година раније) узалудно чекао да Титовом улицом прође председник Италије Сандро Пертини!

Седми по реду председник италијанске Републике, који је на ту дужност ступио у јулу 1978, у своју прву званичну посету Југославији стигао је 11. октобра 1979. године. Након што се сусрео са маршалом Титом, Пертини је отпутовао за Сарајево где је ноћио у резиденцији Конак, а онда сутрадан, са аеродрома Бутмир, одлетео за Италију.

Претпостављам да су нас на свечани дочек италијанског председника извели у понедељак послеподне. Имали смо неколико часова а онда су нам рекли да идемо да поздравимо драгог пријатеља, те да се више нећемо враћати у школу. Спустили смо се низ брдо Горица, низ Крајишку улицу и заузели своје место на тротоару код зграде некадашњег „Шумапројекта“.

На раскрсници код Хигијенског завода, преко пута ког се и данас налази Алипашина џамија, али ту више нема ни кина „Сутјеска“ ни „Радникa“, ни кафане „Триглав“ ни књижаре „Веселин Маслеша“, био је заустављен саобраћај, а са обе стране улице стајали су ђаци и из других сарајевских основних школа.

Врло је могуће да су нам били поделили папирнате заставице Југославије и Италије, па смо њима махали и скандирали „Ју-го-сла-вија“, као да смо на каквој утакмици. Али онда смо се уморили од викања, ноге су почињале да нас боле, а од колоне црних лимузина – где ће у оној са шест врата из које ће нам махати седокоси Пертини – није било ни трага ни гласа.

Као у каквом филму Милоша Формана, после добра два сата џеџања на углу једне од најпрометнијих градских раскрсница испод које протиче Кошевски поток, учитељица нам је рекла да председник Пертини ипак неће туда проћи, па можемо да идемо кући, само да пазимо кад прелазимо улицу.

Ја сам морао да пређем само уску Крањчевићеву, па сам убрзо, са заставицом у руци, попут Банета Бумбара или Димитрија Војнова, једући сендвич или „Крашову“ чоколаду „Рунолист“ испричао родитељима зашто сам раније дошао из школе.

Почетком маја наредне године видео сам Пертинија на малом екрану, како стоји пред Титовим одром и не престаје да плаче.

А у лето 1982, тај исти старчић је скакао од среће у свечаној ложи стадиона „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду док су италијански фудбалери давали први, други па трећи гол Швабама у финалу Светског првенства у фудбалу.

Од Тарделијевог урлика преко веселе Колинде...

Између Пертинијеве туге у Београду и радости у Мадриду, у Уругвају је, крајем 1980. и почетком 1981, одигран Мундијалито, пригодно такмичење шест фудбалских репрезентација којим је обележено педесет година од одржавања првог Светског првенства. Требало је да наступи свих шест дотадашњих фудбалских шампиона света, али су уместо Енглеза на крају играли Холанђани. У финалу су, као победници две групе, играли Уругвај и Бразил, и историја се поновила: баш као на Маракани 1950, Уругвај је победио Кариоке са 2:1.

Али тај пораз није могао да се мери са трагедијом која је доктора Сократеса, Зика, Фалкаа и остале Бразилце задесила у другој фази такмичења на Мундијалу у Шпанији '82. У једној од најбољих фудбалских утакмица свих времена Италија је победила Бразил 3:2. Азури су потом лако савладали Пољску и стигли до финала, где су их чекали Немци и – Пертини!

Немци су у полуфиналу на пенале прошли Французе, након што је голман Шумахер тешко повредио Босиса и за тај старт није добио ни жути картон. Зато сам, истина без неког претераног ентузијазма, навијао за још увек ми мрске Италијане. Али након што су Италијани дали први гол, редитељ ТВ преноса је у фудбалску драму уплео актера који није био ни на терену, ни на клупи на којој седе чланови стручног штаба и резервни играчи, већ у свечаној ложи.

Омалени Пертини је, након што су Италијани мунули први гол Швабама, скочио од среће и победнички стиснуо песнице, док су га са осмехом на лицу гледали немачки канцелар Хелмут Шмит и шпански краљ Хуан Карлос Први.

Али онда је, шутом са ивице шеснаестерца, други гол за Азуре постигао Марко Тардели и пренос фудбалске утакмице се претворио у филм Сема Пекинпоа. Јер, док је Тардели у слоумоушну трчао уздигнутих руку и урлао од среће, Пертини више није знао шта да ради од толике радости, а у свечаној ложи стадиона „Сантјаго Бернабеу“ завладала је карневалска атмосфера.

То је, међутим, био тек почетак Пертинијевог фудбалског преврата! Италијански председник, некадашњи партизан који се у Другом светском рату борио против Немаца, своју радост је подигао на још виши ниво када су Италијани дали и трећи гол. А када је све било готово и када је дошло време да нови прваци света у свечаној ложи приме златне медаље и победнички пехар, Пертини је своје земљаке почео да грли и љуби као најрођеније.Сутрадан су се сви заједно вратили у Италију Пертинијевим председничким авионом, а фотогорафија на којој током лета председник игра карте са селектором Енцом Беарцотом обишла је свет.

Пертини је тог летњег мадридског послеподнева 1982. заувек променио и фудбал и светску политику. Многи су мислилили да је реч о нечем лепом, топлом, људском, да би се убрзо испоставило како ће оно што следи бити ружно и тужно, вредно једино јаловог подсмеха.

Истина, Марадона је на наредном Мундијалу у Мексику постизањем гола „божјом руком“ наставио Пертинијевим стазама револуције, али смо само двадесетак година касније, након финалне утакмице Мундијала између Француске и Хрватске, у директном преносу гледали како пијана Колинда Грабар-Китаровић грли Владимира Путина и Емануела Макрона.

... до највеселијег Трампа

Једино што је у тим отужним призорима са стадиона „Лужники“ у Москви имало истинску фудбалску, а самим тим и политичку вредност, био је онај пљусак. Како је не једном записао тумач песничке суштине фудбала Божо Копривица, најбоље утакмице одигране су по киши. Истина, киша је у Москви тог лета 2018. почела да пада, а онда да пљушти тек након краја финалне утакмице. Али су, сем веселе председнице Хрватске, тог касног послеподнева до голе коже покисли и фудбалери обе репрезентације.

А то није могло да се деси током одигравања управо завршеног првог Фифиног светског клупског фудбалског првенства, које је током протеклих месец дана одржано у САД. И то не зато што кише ни на једној утакмици није било, већ због тога што су организатори прекидали утакмицу чим би се на небу изнад стадиона појавили иоле тамнији облаци!

Фудбал није тенис, па да се не игра у лошим временским условима. Истина, кроз дугу и бурну историју овог спорта било је случајева да гром удари у фудбалски терен током утакмице или тренинга, али стиче се утисак да су организатори првог клупског Мундијала били преопрезни. Или нису хтели да ризикују високе трошкове осигурања?!

Тако је једна утакмица прекинута минут пре краја. Играчима је наређено да оду у свлачионице, публика упозорена на опасност од доласка велике олује, да би након два сата, током којих кише није ни било, играчи и судије морали да се врате на терен.

Оваква чудна метеоролошка доктрина тек је једна од многих бизарности које су пратиле ово такмичење које је према најавама и очекивањима требало да буде светски спортски догађај, да би се не крају испоставило као велики промашај. Јер први пут у историји телевизије нити једна велика компанија није откупила светска права за емитовање преноса. Тако су љубитељи фудбала могли да гледају утакмице готово искључиво преко апликације DAZN. Такође, такмичење је организовано у САД, где се популарност фудбала никако не може мерити са пажњом коју код тамошњих навијача привлаче кошарка, бејзбол и амерички фудбал.

Тако су стадиони, нарочито у првим данима, зврјали празни, а утакмице су игране по великим врућинама, јер је ФИФА настојала да се већина мечева игра у терминима у којима их могу пратити европски навијачи. Било је весело и бучно једино када би утакмице играли клубови из Бразила, Мексика и Аргентине, те мадридски Реал. Али до завршнице су стигли само Фулминенсе и Реал, кога је у полуфиналу са чак 4:0 победио Пари Сен Жермен.

У тој утакмици лепота фудбала ипак је успела да, макар на тренутак, засени дискусију о смислу оваквог такмичења. У тренуцима када су играчи актуелног освајача Лиге шампиона изводиле мајсторије у шеснаестерцу највећег фудбалског клуба на свету, није било места за приче о огромном новцу који ће ФИФА исплатити учесницима и преоптерећености фудбалера од којих се захтева да играју врхунски без имало времена за одмор.

А онда је дошло финале у ком је Челси неочекивано до ногу потукао Парижане. Коме је још увек стало до фудбала, памтиће како је играч Челсија Палмер дао два прелепа гола и како је тренер Пари Сен Жермена Луис Енрике у тучи након утакмице песницом у лице ударио једног играча противничке екипе.

Али ко је фудбал „читао“ и кроз понашање Сандра Пертинија и Колинде Грабар-Китаровић, неће моћи да пренебрегне оно што је те недељне јулске вечери у Њу Џерсију највећој споредној ствари на свету урадио Доналд Трамп.

Амерички председник је на стадиону дочекан погрдним узвицима, а кад је требало да на завршној церемонији победницима уручи пехар – није хтео да оде са победничког постоља. Са препознатљивим качкетом на глави, Трамп се оглушио о инструкције председника ФИФЕ Ђанија Инфантина, те је, не испуштајући победнички пехар из руку, остао да се радује победи са фудбалерима и члановима стручног штаба лондонског Челсија.

Кише, наравно, није било, али се светска фудбалска јавност након овог такмичења које је очигледно организовано зарад финансијског и политичког профита, осећа врло покисло.

Изузмемо ли навијаче Челсија. Јер њихови љубимци су, без обзира на све, постали прваци каквог-таквог света.

И ми им на томе честитамо!

У Премијер лиги Енглеске, која важи за најјачу на свету, сада наступа приближно једнак број играча са британских острва и странаца са свих континената, једнако „заробљених“ чарима фудбалске игре настале управо на тлу Енглеске, врло поносне на тај свој изум. А пре тачно 47 година у Енглеску и ту њену гласовиту лигу стигао је први странац, „the first stranger“.

 Дошао је са Балкана, из београдског Партизана, шампиона тадашње Југославије, глобално уважаване и по ногометним достигнућима јер је њена лига по квалитету спадала међу 5-6 најбољих у Европи. Био је то Иван Голац, читаву деценију стамени бек „црно-белих“, репрезентативац, момак који се није плашио да улети међу оне који су измислили фудбал.

Представник планете

„У Саутемптону, са којим сам потписао четворогодишњи уговор, и у читавој Енглеској, био сам дочекан као представник целе наше планете, изузимајући Велику Британију“, рекао ми је Иван овог јула, сећајући се оног јула 1978. кад се из Београда запутио у – неизвесност. Испраћен је био и с уверењем многих да је то што чини – лудост!

Вукло га је, пре свега, обећање које је на почетку фудбалске каријере, као тинејџер, дао сам себи: да ће, кад постане „прави играч“, заиграти на енглеској трави, односно у шампионату Енглеске. Иначе,  фасцинација најпопуларнијом игром догодила му се 11. маја 1960, током ТВ преноса меча Енглеска – Југославија са Вемблија, завршеног резултатом 3:3. После тога се прикључио пионирима Партизана којима су велики узори биле црно-беле „бебе“, потоњи финалисти Купа европских шампиона 1966. године.

Препорука за одлазак у нову средину биле су му сјајне партије у Партизану, уз енглески стил играња карактеристичан по упорности, великом трчању и оштрини у старту, уз обавезно поштовање фер плеја. У сезони окончаној у лето 1978, Партизан је под вођством тренерског тандема Анте Младинић – Зоран Миладиновић надмоћно освојио титулу првака Југославије, а његов незаменљиви десни бек био је Иван Голац, тада 28-годишњак.

Овај збир година не помињемо случајно зато што је он, по тада важећим прописима, омогућавао фудбалерима да се отисну у „печалбу“, односно да заиграју у иностранству. Пошто је дуго чекао тај тренутак, Иван је, кад га је дочекао, управи Партизана одлучно саопштио одлуку о одласку. Нови уговор, ма колико пара доносио, није га уопште интересовао. Желео је да се окушао на новој сцени, на оној, како је тада писано, најцењенијој и најјачој.

Одлучност и срећа

Ивану Голцу се одлучност да заигра у Енглеској посрећила. Са Саутемптоном је одмах потписао уговор на четири године, а место стандардног првотимца осигурао је после првих припрема. На крају дебитантске сезоне 1978/79. његов нови клуб је играо у финалу Лига купа. Изгубили су од тадашњег двоструког првака Европе Нотингем Фореста са тесних 2:3. Тај меч, одигран на легендарном Вемблију у Лондону, био је последњи на ком се скупило сто хиљада навијача, јер су, после тога димензије гледалишта у том фудбалском храму унеколико смањене.

У сезони 1980/81, када Саутемптон, појачан славним Кевином Кигеном пристиглим из немачког Хамбургера, игра у Купу УЕФА, тада другом по квалитету европском такмичењу, Иван Голац је проглашен за играча године у свом клубу. Играо је константно добро у домаћој и међународној конкуренцији, и то на прави енглески начин, због чега је постао љубимац популарног клуба са југа Енглеске.

Кад је Саутемптон 1985. године, поводом века свог постојања бирао властити идеални тим свих времена, на позицији десног бека нашао се Иван Голац. И то, ни мање ни више, него испред Алфа Ремзија, „локал боја“ који се након играчке каријере прославио као селектор „Гордог Албиона“. Са њим на челу Енглеска је, 1966 године, освојила своју једину титулу светског првака. Ремзију је тај велики успех донео племићку титулу – постао је сер, што је и до данас почаст ретка међу људима из фудбала.

Ни на новом избору прве једанаесторице Саутемптона од оснивања клуба, такозваном миленијумском, Голац није изгубио место међу најбољима. Дрес са „двојком“ на леђима, одлуком гласова навијача, остао је његов.

И у књигама о историјату Саутемптона, играчком доприносу Ивана Голца посвећена је упадљива пажња. У опширној публикацији „Култни хероји“ уврштен је међу најславније играче. У посебном делу „Љубљени странци“, објављеном у част иностраних фудбалера који су носили Саутемптонов дрес, Голцу је посвећено десетак страна.

Ваља, управо због Голца, поменути и резултат анкете из 2004, којом је угледни лондонски лист „Обзервер“ тражио 40 најбољих иностраних фудбалера у Енглеској. На првом месту нашао се Француз Ерик Кантона из Манчестер јунајтеда, други је био Патрик Вијера из Арсенала, трећи Франко Зола из Челсија, а четврти – Иван Голац. Касније године су доносиле све већу „поплаву“ енглеских терена фудбалерима из иностранства, али ова четворица нису пала у заборав, не само међу навијачима клубова за које су играли.

У сећањима на боравак на Острву остала су му и дружења са великанима светског фудбала попут Кевина Кигена, Џорџа Беста, Алена Бола, Питера Шилтона и многих других. И данас са сетом прича о „дивном Ирцу“ Џорџу Бесту, коме су алкохол и прекомерно уживање у „слатком животу“ упропастили и скратили и блиставу каријеру и животни век.

Успешан и као тренер

Иван Голац је после седам година у Саутемптону, свих седам у најбољој лиги Енглеске, пред крај каријере наступао и за Борнмут, Портсмут и Манчестер сити, који тада није био јак као данас. Једну сезону забележио је и у македонској Беласици, а потом се отиснуо у тренерске воде где је, од почетка до краја, форсирао енглески стил играња за гол више.

Стартовао је на клупама Јединства из Брчког и шабачке Мачве, а након тога је постао помоћник свом некадашњем саиграчу Момчилу Моци Вукотићу у њиховом Партизану. Велики заједнички успех било им је освајање Купа Југославије 1988. године, трофеја на који су црно-бели чекали пуне 32 године. По повлачењу Вукотића, дошао је на чело стручног штаба и са црно-белима забележио неке од раритетних победа на домаћој и интернационалној сцени.

Тада су, уз остале клубове, пред тимом из Хумске у Купу европских победника купова пали шкотски Селтик и холандски Гронинген. Те мечеве су обележила праве голеаде. У Глазгову су црно-бели изгубили са 4:5, у Гронингену са 3:4, али су прошли даље због победа код куће које су биле убедљивије од пораза у гостима (2:1 против Селтика и 3:1 са Гронингеном).

„УЕФА је ову утакмицу Селтик-Партизан уврстила међу десет најбољих у историји фудбалске игре“, с поносом истиче Иван.

Као и фудбалску, Голац је тренерску каријеру наставио на Острву, тачније у шкотском прволигашу Данди јунајтеду, тиму увек у сенци Селтика и Глазгов ренџерса где је провео две године. Највећи менаџерски успех био му је тријумф (1:0) над Ренџерсом у ком је у то време (1993) играло чак 12 репрезентативаца Шкотске и Енглеске. Пре његовог доласка на тренерску клупу, Данди јунајтед је изгубио шест узастопних финала FA купа. Голац је био кандидат и за тренера славног Селтика, али није изабран из неких „нефудбалских разлога“.

Репрезентација – „чудна прича“

Иван Голац је за репрезентацију Југославије одиграо само једну утакмицу, што је податак за неверовање с обзиром на партије које је, читаву деценију, пружао у Партизану. И њега је задесила судбина његових клупских другова из црно-белог дреса, Слободана Сантрача и Моце Вукотића чији играчки квалитети нису адекватно вредновани бројем наступа за државни тим. Селектори су их хвалили, али су у саставе, пре њих, углавном, „гурали“ неке друге момке, упркос честим и гласним протестима навијача, па и појединих тренера од имена.

Голац посебно, а са горчином, памти време (1973/74) кад је југословенске „Плаве“ водила селекторска петорка (Миљан Миљанић, Сулејман Ребац, Иван Рибар, Томислав Ивић и Милован Ћирић), тврдећи да су у састављању државног тима важну улогу имали „национални кључ“ и инсистирање појединаца из „петорке“ на позивању у најбољи састав играча из клубова у којима су и сами били под уговором.

Прилику да, бар донекле, повећа свој салдо репрезентативних мечева добио је кад су потоњи селектори чули (неки и видели) како игра у Енглеској, али му унутрашњи гнев због ранијих непозивања није дозволио да пређе преко свега што је било. Крај сопственим надањима да ће добити праву прилику у репрезентацији прогласио је 1982, пред Светско првенство у Шпанији, када под национални барјак није позван он, као играч године у Саутемптону, него бивши звездаш Никола Јовановић, резерва у Манчестер јунајтеду. 

Маријан Бенеш је доказ тезе по којој само рањене шкољке могу да дају бисер.

Говорећи о том феномену, на примеру великих људи, Јасперс употребљава француски израз délicieusement blessé – укусно, лепо рањен.

При том није наодмет рећи и да тај француски израз за рану (blesse), нема исту етимологију као енглески израз bless – благослов, али и да овај други, енглески, корене вуче из староенглеског bledan, што дословно значи – крварити, и такође староенглеског bletsian, што значи – посветити се (у крви).

Све заједно, на коју год страну да кренеш, када говориш о ранама, бисерима, посвећивању, крви, сигурно ћеш, на крају, поново доћи до Маријана Бенеша.

И то не само зато што је Маријан поломио више од двадесет костију у свом телу. Ни зато што је једно око изгубио, а на друго видео таман толико да буде срећан, јер не види ништа.

Није ни повреда гласних жица главни разлог, ионако није имао више шта да каже, још мање коме. Ни чињеница да му је центар за равнотежу био толико поремећен да је, на крају живота, много лакше ишао уназад, него унапред.

То су све били само спољни ефекти, манифестација онога што је била суштина: сваки прави боксер мора да се повреди да би пронашао одговор, да би, из најстрашнијих дубина незнања, збуњености, страха, извукао и пронашао себе. Сваки мора да живи сопствену трагедију. Неки пут, и туђу. 

Падај сило и неправдо

Начина за то има колико хоћеш:

Вјачеслав Лемешев, најелегантнији боксер којег сам икада видео, боксовао је као да пије чај у пет поподне, уз етикецију и манире савршеног џентлмена, и готово да, опчињен тим господственим ритуалом, ниси стигао да приметиш да је онај други неповратно пао, шољица се разбила, чај просуо. Он сам је после пао у алкохол, губитак војне службе, свих почасти. Умро је млад, нико ни то није стигао да примети.

Мате Парлов је био оличење оног учења Бруса Лија по којем је највећи ступањ сваке борбе, уметности, онај у којем твоје знање, вештина, постану део твог инстикта. У боксу, тај инстикт те онда тера да идеш до краја, умреш, да би преживео. Сам Мате није пао никада. Ни због чега.

Мухамед Али је био боксерска божија честица, квантни одговор на све недоумице простора и времена, савршенство у оној мери у којој је оно, међу нама смртницима, уопште могуће. Када је, против Формана, у Киншаси, искористио противникове ударце, и конопце, да се затегне и из њих излети као из Давидове праћке, личило је то на револуцију, побуну, падај сило и неправдо, победу малих над великим. Он и Марадона били су највећи ударац који је спорт задао систему, одбацивши туђа правила, играјући, боксујући, живећи, по својим. После њих, сви остали све више личе на робље. За велике паре.

Уплашио сам се када је коначно отишао, пошто дубоко верујем у ону теорију по којој нас неће бити, када на свету више не буде пчела (оса, лептира). 

„И тако сам се насмејао Фрејзеру у огледалу“

Опет, друга времена су била, а у њима, два најбоксерскија, најприроднија боксера која сам имао среће да гледам, свакако су Џо Фрејзер и Маријан Бенеш.

Први је био први који је освојио златну олимпијску медаљу пошто је три борбе одбоксовао са сломљеним прстом на левој, јачој руци.

Први који је послао Алија на под, не зато што је био за рат у Вијетнаму, нити зато што је био више црнац од Алија, најмање због белаца који су га подржавали. Не, урадио је то због Бога бокса, и правила које каже да у рингу не можеш да будеш ико други до онај који даје свој живот, да би узео туђи.

Нема друге вере, нације, ни боје коже у рингу, до те једине. Нема оправдања, ни изговора (а шта су вера, нација, боја, него то). И мораш да даш све, целог себе, добровољно, на жртву.

Оно паганско, основно, по којем живот настаје из крви, догађа се, данас, у рингу. И то један на један, без помоћи са стране. Зато је Али одбио да иде у рат са другима, за друге. Зато му је Фрејзер, поштујући га, ипак сломио вилицу.

Коју годину касније, после меча са Алијем који је добио, а изгубио, Смокин Џо је ипак био осмехнут. Натерао је Највећег да изговори чувену реченицу: „Никада нисам био ближи смрти него у овој борби“, и врати се, бар на трен, својим боксерским коренима, одбацивши сваки маркетинг и шарлатанство који су неизбежни пратиоци успеха.

Доживео је Али, захваљући Џоу, својеврсну епифанију у Манили, у рингу, ударајући и примајући ударце, у готово верском заносу, свестан да је то, то – крај и, само можда, васкрснуће.

„Ако ме Бог икада позове у Свети рат“, рекао је касније, „волео бих да Џо Фрејзер буде тада поред мене“. Шта друго да кажеш, када неко убије Бога у теби.

Бенеш је био Фрејзер ових простора, и принео се на жртву, само је пад био грандиознији.

А тај пад јесте нешто на шта сваки боксер мора да пристане, унапред. Зато што, после свих жртвених ритуала, рана, крви, ломова, рушења и устајања, остане, суштински, јако мало.

Нека успомена, медаља, новац у ретком броју случајева, прича, поломљен нос, уши у фронцлама, облупане аркаде, ожиљци. Само је Полидеук, праотац свих боксера, Зевсов син, добио и бесмртност, и звезду.

На остале, богови нису обраћали пажњу. На Маријана Бенеша, најмање. И када се, на крају, срушио, срушио се у рушевинама. То што је сахрањен уз „Хеј Словени“, не говори о носталгији, него о свему што је изгубио.

И пад је лет 

Рођен у Београду, одрастао у Тузли, Бенеш је постао Бањалучанин годину дана пре земљотреса који је овај град учинио препознатљивим, славним, у целој бившој држави. 

Чист боксерски принцип, усађен у клинца од седамнаест година. Да би се подигао, изградио, мораш да будеш спреман да се срушиш. Сваког дана да дођеш до те ивице, до клецавих колена, до вртоглавице, до пада, а да ипак стојиш.

Када неко први пут дође на бокс, са жељом да буде боксер, обично му дају да се опроба са неким већ искусним. Ако после тих батина дође и сутра, одлично, биће боксер, приме га. А ретко ко дође.

Бенеш јесте. И то је онај део који је, у његовом случају, најмање разумљив. Никаква специјална глад њега није гонила. Отац професор музике, мајка учитељица. Браћа, сестра. Обична, градска породица. Он најпре учи да свира клавир, тек онда да боксује.

А опет, глад се јавила. Глад за падом, за саморањавањем. Као јуниор, боксовао је са сениорима. Рушио их, рефлексом и ударцем. И од тада, сваки меч је био исти. Повредити се, жртвовати, без жала и без одустајања.

Удариш, примиш ударац, удариш... 

Коме није јасно, нека погледа његов меч са Европског првенства одржаног у Београду 1973. године.

Противник у финалу био је Анатолиј Камњев, из Совјетског Савеза. Војнички устројена држава, строга и немилосрдна, и исти такав бокс.

Као да их је Александар Велики тренирао. Усправни, у правилном гарду, са једном руком која директно удара напред, као фаланга, и другом која разбија с крила, као коњица. Та тактика, македонске војске, позната је под називом – између чекића и наковња. А како изгледа бити тамо, између та два, зна свако коме је, на несрећу, седамдесетих, запао руски боксер.

Бенеш је пао у првој рунди. Десни кроше и правац под. Када је рунда завршена, Маријан је кренуо ка противничком углу, толико није знао где је.

Све после тога, било је на живот и смрт. Удариш, примиш ударац, удариш. Не боксујеш више ти, него онај основни нагон, за преживљавањем. Нагон који се јавља само када је смрт близу, када је осетиш, када те пипне. Нагон који ти говори да јој се препустиш, да је загрлиш, и предаш је ономе ко стоји насупрот тебе. С љубављу и поштовањем. 

Камњеву је, у трећој рунди, пукла аркада. Меч је прекинут. На постољу Бенеш му љуби руку. Поштује и слави оно због чега је патио.

И тако, током читаве каријере. Ударац за ударцем, патња за патњом. И увек да даш све.

А онда, када се све заврши, не доживиш само свој пад, ни само пад свог града, него пад свега у чему си живео. Државе, сваке вредности, читаве поставке, универзума.

„Не псуј ми Тита и његово вријеме, 
не криви њега за своје проблеме“

Све се сручило, учинивши, што је најгоре, бесмисленим, безвредним, свако наслеђе, па и оно лично, твоје. Трагедија Југославије није у њеном крају, него у пропасти људи који су давали, стварали, остављали, убеђени да то нешто вреди, да ће увек бити ту.

Још ако си био несрећно тврдоглав, упоран, као боксер, није ти било спаса. Ако ниси знао ништа друго, него да се знојиш, патиш, жртвујеш, чему си могао да се надаш? Ако је пад био начин да стојиш, да градиш, шта се дешава када, одједном, све око тебе, читава та грађевина од твоје крви, постане прах, рушевина, шут.

Историја оних које је крваво обесмишљавање њихових живота на овај или онај начин убило, најзначајнија је коју треба тек написати.

Бенеш је њихов најистакнутији представник. Читаву породицу, осим сестре, изгубио је у рату (један брат му је убијен, ни данас се не зна где му је гроб, отац, мајка и још два брата су умрли).

Из Бањалуке је отеран, зато што је био шампион и зато што није био Србин, да се после врати и каже јој да је воли, и пољуби јој руку, због које је патио. 

Ништа горе не може да ти се деси, него да будеш велик, и да се држиш снова које су други згазили. Поломљен, слеп, нем, последње дане провео је у старачком дому.

Сахрањен је уз „Хеј Словени“, а по Фејсбуку су носталгичари шеровали његову песму „Не псуј ми Тита и његово вријеме“, убеђени, попут њега, да је некада било боље.

Лично, нисам ни близу тог мишљења. Да је то, нешто, како год да се звало, заиста вредело, и даље би било овде.

Додуше, ја нисам, за разлику од Бенеша, за то нешто било шта освојио нити ишта дао, па је могуће да се мој глас не рачуна.

А његов? Не знам, али, по боксерској митологији, сваки херој је тај, лични, а насветији и најтрагичнији део своје судбине, ту жртву, сам изабрао.

Заборави, ако можеш 

За све остало, нико га није ништа ни питао. Само су се поклопиле коцкице, и падови. Лични и заједнички. Ваљда је тај живот и захтевао толику трагедију. Да читав један свет падне заједно с њим.

Због чега би могли бар једну звезду да назовемо по њему, улицу тешко да ће да добије, није то данас кошер, питајте Тита, ако не верујете.

И не кажем то као љубитељ покојног маршала, напротив, него као неко ко зна да ако све заборавиш, заборавиш и себе. Бенеш бар то себи није учинио, иако је последњи меч, 1996. године, егзибицију неку, имао у Славонској Пожеги. Пре меча су свирали „Лијепу нашу“, али експеримент није успео.

Бенеш се сетио, и вратио. Не некој тамо Југославији, него себи. Боксери су, више него било ко други, они прави учитељи, кроз пример.

Ваљда зато што, када уђу у ринг, знају да је сваки ударац – питање, и да одговор, на крају нађеш у болу, у себи.

Себе нађеш, као Маријан Бенеш. И тек те стављање пред масу, пред оне који узвикују твоје име, доведе у праву опасност, јер су масе бесловесне, и стално мењају имена која узвикују.

Но, то је већ друга прича. Када је о овој реч, о Маријану Бенешу и његовом паду, мислим да никога ко воли бокс, и верује у њега, она не треба да учини тужним. Због оне тезе са почетка. Да само рањене шкољке дају бисере. И о чему би иначе причали. Без хероја, и трагедија.

На утакмицама клубова Југословенског спортског друштва Партизан из Београда, посебно најпопуларнијих – кошаркашког и фудбалског, на црно-белим заставама, шаловима, капама, мајицама и осталој навијачкој „галантерији“, све је више написа – „Породица“. На тај начин Партизанове присталице, темпераментни „гробари“ чију фанатичност познаје добар део спортског света, својим љубимцима поручују да их воле снагом љубави равне оној међу  члановима породице.

На ту „породичност“, на посебан и упечатљив начин, указује и чињеница да је у фудбалском клубу Партизан, који ће на јесен прославити 80. рођендан, играло више рођене браће, очева и синова, него у било ком другом тиму некадашње Југославије, потом садашње Србијe, али „и шире“.

Три брата Милутиновић и још десет братских парова

И глобално посматрано, врло је редак случај да у једном фудбалском клубу играју три рођена брата, а Партизан може да се подичи и тим раритетом. Његов дрес носила су три Милутиновића – најпре Милош, чувена „Плава чигра“, један од најбољих играча и голгетера Европе средином прошлог века, затим Милорад, врхунски штопер, а после њега и Велибор-Бора, градитељ игре, касније светски чувен као тренер који је пет националних селекција одвео на Светско првенство (Мексико, Костарику, САД, Нигерију и Кину).

У првој деценији после Другог светског рата дрес Партизана (основаног 4. октобра 1945) носила су браћа Пајевић – Милутин, који је био нападач, и Божидар, изванредни халф, у чијој биографији стоји да је наступао и за репрезентацију Југославије.

Кад су, шездесетих година минулог века, у југословенском фудбалу „харале“ чувене „Партизанове бебе“, које су 1966. догурале и до финала Купа европских шампиона, црно-бели дрес тима из београдске Хумске улице носили су и браћа близанци Срђан и Звездан Чебинац. Обојица су били репрезентативци Југославије, с тим што је Звездан, вихорно десно крило, био много успешнији од брата, иначе сјајног центарфора. Каријеру су завршили у иностраним клубовима.

После „беба“, на Партизановој страни Топчидерског брда блистала су браћа Ђорђевић: Боривоје-Бора и Бошко. Први, луцидни несташко, је био везни играч који је свој раскошни дар потврдио и у репрезентацији; други је био врло спретни голгетер чији су силовити шут левом ногом поредили са ударцем, такође левоногог, Боре Костића ком је спортску биографију красио податак да је једном, чак са 40 метара, савладао славног Лава Јашина, који се и данас сматра најбољим голманом света свих времена.У време браће Ђорђевић, у црно-белом саставу била су и браћа Миодраг-Микан и Слободан-Дане Петровић, који су се Партизану прикључили као пионири. Микан је био голгетер бурног темперамента, а млађи Дане играч средине терена. Обојица су направили интернационалну каријеру. Дане је, играјући седам сезона за Нирнберг, био први странац капитен неког немачког тима.

У Партизану су, али у различито време, играла и браћа Прекази – Љуан, крајем шездесетих, и Џевад, седамдесетих година прошлог века. Џевад је био млађи, али и успешнији – играо је за младу и олимпијску селекцију Југославије. Попут Бошка Ђођевића, Џевад се одликовао врло јаким и прецизним ударцем. После Партизана наступао је за сплитски Хајдук, а потом је постао велика звезда у турском фудбалу, пре свега као првотимац Галатасараја. Једна улица у Истанбулу носи име Џевада Преказија.

У годинама с краја прошлог века, којих се сећају и млађи љубитељи фудбала, Партизанов дрес носила су рођена браћа Драгољуб и Бранко Брновић, обојица репрезентативци. Старијег Драгољуба навијачи посебно памте по промашеном једанаестерцу у четвртфиналу Светског првенства у Италији 1990, када су „Плави“, после пенал-рулета, поражени од Марадонине Аргентине. 

Неуспешни са беле тачке тада су били и (садашњи селектор Србије) Драган Стојковић Пикси и стамени Сарајлија Фарук Хаџибегић. У Југославији је, после тог Мундијала, било широко раширено уверење да се та земља братства и јединства не би распала да су „Плави“ на њему освојили „златну богињу“ што, по приказаним играма те селекције предвођене Ивицом Осимом, не би било незаслужено.

У новом веку

Осим Драгољуба и Бранка, Партизан је имао још два брата са презименом Брновић – Бојана и Ненада. Играли су за овај клуб пре двадесетак година, њихове каријере су биле мање запажене од претходне двојице, али су оставили траг и у црно-белом „јату“ и у репрезентацији. Сви Брновићи су у Београд и Партизан дошли из Црне Горе.

Отуд, тачније из никшићке Сутјеске, у радове клуба из Хумске пристигла су и браћа Бајовић – Миодраг, који је играо на позицији бека, и Милорад, нападач. У сезони 1985/86. радовали су се освајању шампионске титуле Партизана у првенству Југославије, што је био њихов највећи заједнички спортски успех.

Дрес Партизана носила су и браћа Шћеповић – Стефан (2012) и Марко (2010-13), обојица нападачи. Осим у црно-белом дресу, истакли су се играма у млађим репрезентативним селекцијама и најбољем државном тиму Србије, као и у више иностраних клубова где су, такође, били запажени као врсни стрелци.

Имао је Партизан почетком двехиљадитих и браћу Маринковић – Небојшу и Ненада, који су, углавном, играли у везном реду. Обојица су имали сјајну каријеру у млађим репрезентативним селекцијама што, због врло јаке конкуренције, нису успели да остваре и у најбољем саставу црно-белих. Наступали су и за више домаћих и иностраних екипа.

Очеви и синови у фудбалском црно-белом дресу 

Други пример Партизанове „породичности“ је податак да је његов дрес носило више очева и синова. И овај део текста почињемо Милутиновићима, односно подсећањем да је и Милошев син Урош играо за Партизан. И то, што је посебно занимљиво, после фудбалских почетака у Црвеној звезди где га је одвела дечачка заљубљеност у Владимира Петровића Пижона, великог аса београдских црвено-белих. У зрелијем добу и он се, попут оца и стричева, обрео у црно-белој породици.

Фудбалски почетак Момчила Моце Вукотића, једне од највећих легенди Партизана, одредио је почетком шездесетих година прошлог века његов отац Александар, официр ЈНА и фанатични навијач црно-белих, „заљубљеник у Бобека и Милоша“. Иако је даровитог Моцу хтела и Звезда, он му је, родитељском командом, укинуо право на избор: „Ако одеш у Звезду, кући немој да се враћаш.“

Много година касније, у Партизан је стигао Моцин син Дејан, али не по очевом наређењу, „него из љубави за фудбал и дедин и татин клуб“. У млађим категоријама црно-белих играо је са Албертом Нађом, Драганом Ћирићем и Иваном Томићем, али није достигао њихове висине у сениорској конкуренцији.

Можда би све било друкчије да Моца, кад је кренуо у тренерску печалбу, није одлучио да са собом поведе целу породицу – супругу и оба сина. У новој средини, Дејан није наставио фубалском стазом успеха. По повратку у Београд, играо је за неколико нижеразредних клубова главног града.

Два славна Партизанова центархалфа, Бранко Рашовић и Благоје Пауновић доживели су да и њихови синови, Вук и Вељко, заиграју у њима најдражим дресовима – црно-белом и репрезентативном. Као и да се касније, попут њих, посвете тренерском послу у чему су и данас врло успешни.

Дечаци су имали на кога да се угледају: Бранко Рашовић је играо и у финалу КЕШ 1966, а Благоје Пауновић је 1968, на Европском првенству, био проглашен за најбољег центархалфа Старог континента.

Бранков син, Вук Рашовић, у Партизану и репрезентацији играо је на очевом месту, што се није десило у случају Пауновића, јер је Благојев Вељко више био офанзивац. Вук је, као тренер, с Партизаном освојио једну шампионску титулу, док је Вељко, 2015. године, предводио репрезентацију Србије до 20 година која је постала светски првак и освојила златну медаљу.

Очеви успешнији од синова

Два Партизанова офанзивца била су два Ненада Бјековића, отац и син истог имена и презимена. Ненад сениор је дуго био првотимац црно-белих и репрезентативац Југославије, а после плодне интернационалне каријере своју „партизанштину“ је потврдио и као тренер и директор Партизана у једној од најуспешнијих епоха клуба из Хумске.

Ненад Бјековић јуниор играо је у екипи са Савом Милошевићем, Зораном Мирковићем и другим момцима из њихове трофејне генерације црно-белих. Каријеру су му обележиле и честе повреде због чега није успео да до краја искаже свој велики таленат.

Седамдесетих година, у генерацији Ненада Бјековића сениора и Моце Вукотића, у шпицу Партизана играо је и брзоноги Илија Завишић који је, као и њих двојица, био велика узданица Партизана и репрезентативац Југославије. Презиме Завишић се у саставима Партизана појављивало и двадесетак година касније, када је очев фудбалски пут наставио његов наследник Бојан. За разлику од оца, Бојан је био одбрамбени играч. 

Бјековићев, Вукотићев и Завишићев саиграч у тиму црно-белих био је и брзоноги стрелац Павле Грубјешић који је, као и они, касније имао сина у Партизану – Николу. Оба Грубјешића су били голгетери и освајали су шампионске титуле са Партизаном.

Пре четири године уговор с црно-белима потписао је 17-годишњи Марко Брновић, син „старог партизановца“ Бранка Брновића, ког су медији представили као још једног играча Партизана „из династије Брновић“, односно даровитог наследника свог оца. Марко је играо у млађим репрезентативним селекцијама Црне Горе, а у Хумској се надају да ће, „јер ивер не пада далеко од кладе“, постати и првотимац црно-белих.

Слађан Шћеповић, убојити центарфор црно.белих с краја прошлог века, у „свом“ Партизану је имао два сина, Стефана и Марка. По учинку  у црно-белом дресу Слађан је испред својих наследника, али су га синови надмашили по наступима за државну репрезентацију.

Поводом ове статистике Шћеповића, занимљиво је истаћи да су сви остали овде поменути асови Партизана, који су имали синове у црно-белом дресу, направили – гледано кроз наступе за тим из Хумске и државни тим – успешније играчке каријере од својих потомака: Милош Милутиновић од сина Уроша, Бранко Рашовић од његовог Вука, Благоје Пауновић од свог Вељка, Ненад Бјековић сениор од Ненада Бјековића јуниора, Моца Вукотић од наследника Дејана, а исто важи и за очеве и синове Завишиће, Грубјешиће и Брновиће.

Оно по чему су очеви и синови били једнаки јесте, по речима њих самих, њихова велика љубав према Партизану, њиховој другој породици. 

Ако се стотињак људи окупи да обележи пола века од нечије смрти, као што се десило пре шест година на дан када је Радивој Кораћ погинуо, и притом неколицина, иначе проверено чврстих мушкараца, кришом заплаче, лако је претпоставити да је та особа за собом морала да остави какав озбиљан траг.

У случају Радивоја Кораћа трагова је, чини се, много – хиљаде поена на стотинама утакмица, маса трофеја и медаља, гомила плоча, књига, мантили, ролке и „спенсерице“.

Први кошаркаш изабран за најбољег спортисту Југославије и играч који је бирао тимове у зависности од тога који је језик желео да научи. Прва велика кошаркашка легенда.

Играо је кошарку у сасвим друго време. Добар део каријере на отвореним теренима и лоптом која је, бар судећи по фотографијама, више личила на фудбалску него кошаркашку. Због тога су је, ваљда, и звали „фудбал“.

Ни патике нису биле ништа боље. Само изабрани могли су да добију „суперге“ или „старке“, које су много касније постале модни тренд, али су шездесетих година прошлог века била тешко достижни луксуз за већину, чак и врхунских спортиста.

Неки од великих играча су на тренинге, градским превозом, долазили практично са редовних послова.

Путовали су бродовима, возовима, аутобусима.

Тако су, једном, испричали су ми директни актери, играли масу утакмица по Јужној Америци како би скупили паре за авионску карту кући.

У Рио де Жанеиру су отишли на пијацу, која се, према већ прилично бледим сећањима очевидаца, имала налазити недалеко иза Копакабане. Кораћ је хтео да купи неколико банана, али им је продавац, када је спазио новчаницу од једног долара, просто бацио у наручје цео грозд, зграбио паре и изгубио се у гомили.

Згрануто су га гледали како трчи, јер су ионако мислили да му за десетак банана без проблема плате долар. Банане су окачили на вешалицу у хотелској соби и трајале су им неколико дана.

Годинама је био рекордер по броју постигнутих поена на једној утакмици. Шведском Алвику убацио је 99 поена почетком 1965. године. Или како је то годинама касније објашњавао Мома Пазмањ: „Кораћ, Ивачковић и ја смо дали 101 поен. Кораћ 99, а нас двојица остало.“

Његов утицај на саиграче и вероватно ривале био је толико да се неки од њих, мада у међувремену направили гигантске каријере и даље највише хвале како их је „Жути“ похвалио после неког доброг потеза.

Један од њих, који је у деценијама које су следиле, трофејима дупке испунио бројне витрине у разним земљама, једном је приликом погодио противнички кош са своје половине терена.

Кош је, тврде сведоци, уистину био спектакуларан, али ни један од бројних пехара које је касније освојио, не може се ни издалека мерити са чињеницом да му је у загрљај први скочио Радивој Кораћ.

Чуо сам ту причу најмање 50 пута у животу и иако се с годинама мало мењала и тај последњи шут бивао све даљи од коша ривала прилично верно осликава поштовање које су према њему, све време, гајили.

У ОКК Београду је провео 11 година, али је одиграо десет сезона јер је једну паузирао пошто је опасно изгубио корак са факултетом.

Електротехнику никада није завршио, али је, у међувремену, седам пута био најбољи стрелац југословенске лиге, три пута најбољи стрелац Европског првенства, најбољи стрелац италијанске лиге, вероватно и најбољи стрелац белгијске лиге, иако је у Белгији нико са сигурношћу не може да потврди ко је, у ствари, те године постигао највише поена у лиги.

Или, једном приликом враћајући се са турнеје по Италији, што је целој генерацији из сијасет разлога представљало посебно задовољство, смислио је савршен план како да један од саиграча, чије име нећу написати јер немам његову изричиту дозволу да то урадим, прошверцује ронилачко одело преко границе.

Дакле, група кракатих младића која је спавала на палуби, јер наравно није било пара за кабине, дошла је до генијалне идеје да превари царинике тако што ће један од њих навући ронилачко одело, преко њега обући тренерку и тако лагано прошетати кроз контролу.

Као и све остале приче и ова је варирала зависно од особе која је препричавала или просто броја година који је од истинског догађаја протекао. Суштински, највећи проблем је био што се цела акција одигравала усред лета и што је несрећни „ронилац“ умало колабирао добрано пре него што је брод уопште пристао у луку.

Као ретки међу Југословенима који су непрестано путовали на запад, имали су прилике да се, много пре свих, упознају са разним новотаријама потрошачког друштва, попут рецимо пластичних флаша за воду за које нико од њих пре није ни чуо, па су у свлачионици инсценирали тучу не би ли видели израз лица Ранка Жеравице кад флаша пукне о главу „жртве“.

Ван кошарке, његов утицај био је такође огроман, или како је то масу пута до сада описао Дуги Дамњановић: „Носио је ролку, раскопчан мантил, спенсерице и трчао за трамвајем. Чим смо скупили 'опрему' цела екипа са Неимара је носила мантиле ролке и спенсерице и, такође, трчала за тринаестицом. Због њега и данас имам два пара тих ципела – браон и црне“.

Погинуо је 2. јуна 1969. године код Сарајева.

Сплетом околности родио сам се два дана касније, па је мој отац, Жућков саиграч, велики пријатељ и вечни поштовалац, одлучио да нема никаквих шанси да се зовем Игор, како је раније наводно било планирано и дао ми име Радивој.

Истог тренутка, наследио сам и надимак – Раде и док су осталој деци родитељи пред спавање причали бајке, мени су моји, али и њихови бројни пријатељи који су непрестано дефиловали кроз кућу препричавали епске утакмице и догађаје који су им претходили.

„Жути“ је, у већини случајева, био главни актер.

Предстојећу (7. јуна) утакмицу фудбалских репрезентација Албаније и Србије у Тирани, у квалификацијама за Мундијал 2026. године, Светска фудбалска федерација (ФИФА) прогласила је мечом високог ризика, што је последица мешања спорта и политике у поремећеним односима српског и албанског народа, чему узроци леже у дубљој балканској историји, још више у добро познатим политичким околностима нашег доба.

Исту етикету (мечева високог ризика) носили су и дуели ове две репрезентације у квалификацијама за Европски шампионат 2016. Први је  одигран на стадиону Партизана у Београду 14. новембра 2014.

Домаћи навијачи дочекали су госте стандардним репертоаром (звиждање химни, погрдно скандирање), да би се крајем првог полувремена десио незамислив скандал – изнад стадиона у Хумској појавио се „дрон“ са заставом Велике Албаније (чији део је и Космет), на којој су били ликови личности из албанске историје Исе Бољетинија и Исмаила Кемалија.

Настао је хаос, навијачи су улетели на терен, енглески судија Мартин Еткинсон прекинуо је меч. У медијима се појавила вест да је брат премијера Албаније Едија Раме Олси Рама, који је седео у ВИП ложи, био приведен јер је управљао беспилотном летелицом, али је убрзо пуштен и касније је негирао све оптужбе. Регион се усталасао, забележени су инциденти у Македонији, Албанији, на Косову, где су албански навијачи славили као да је њихова репрезентација убедљиво тријумфовала, Албанци и Срби сукобили су се и у Бечу.

Потом је уследила одлука Дисциплинске комисије, па пресуда Суда за спортску арбитражу у Лозани којом је Албанији додељена победа (0:3), а Србији одузета још три бода.

У Елбасану је 8. октобра 2015. године одиграна друга утакмица репрезентација две земље. Пре меча аутобус репрезентације Србије је каменован, неколико сати пре почетка утакмице албанска полиција је користила водене топове да растера демонстранте, али сама утакмица је протекла без великих тензија, осим стандардног звиждања химни гостију, јер су на стадиону биле уведене јаке мере обезбеђења.

Србија је победила (2:0), али је Албанија кроз квалификације први пут прошла у завршну фазу првенства Старог континента, а наш државни тим остао је код куће. Од тада, фудбалске репрезентације Албаније и Србије нису се састајале у међусобним мечевима.

Кад су Албанци „одиграли за нас“ 

Мање „вруће“ квалификационе мечеве са Албанцима најбољи фудбалери Југославије одиграли су у борби за финални турнир ЕП 1968, мада ни тада односи ове две државе нису били на високом нивоу. У те две утакмице су „Плави“ тријумфовали и на домаћем и на гостујућем терену.

Тада се догодило и оно што, са данашњег становишта, изгледа незамисливо: Албанци су „помогли“ нашем државном тиму да се пробије на завршни турнир, где се окитио титулом вицешампиона Европе и сребрном медаљом.

Давне 1967, у истој квалификационој групу за ЕП које је одржано годину дана касније у Италији, „Плави“ су били са увек неугодним Западном Немачком (СР Немачка) и аутсајдером Албанијом. Само најбоља репрезентација је добијала шансу да се накнадно, успехом у  четвртфиналу, запути на „Чизму“. Општа прогноза је била да ћемо ту шансу добити ми или Немци, с тим што су бољи изгледи давани „Панцерима“, званичним вицешампионима света из Енглеске 1966.

Југославији је кренуло добро: у Београду је „пала“ Немачка (1:0), предвођена „кајзером“ Францом Бекенбауером, голманом Сепом Мајером, Волфгангом Овератом и неумољивим голгетером Гердом Милером, а у Тирани Албанија (0:2). Немци су претходно на свом терену, према очекивању, „испрашили“ Албанце са 6:0.

У селекцији „Плавих“ које је, као селектор, предводио Рајко Митић, тада се веровало да ће реванш са „Панцерима“ у Хамбургу одредити која ће репрезентација у четвртфинале, преко ког се стизало на завршни турнир четири најуспешније земље у Риму и Фиренци. Зато су сви били депримирани и тужни кад су се из Немачке вратили поражени са 3:1, чиме су Немци високо одскочили са гол разликом.

Нова победа над Албанијом у Београду (4:0) није им вратила осмех на лице, јер је до краја квалификација била остала само утакмица Албанија – Немачка у Тирани. Изгледало је сувише наивно и нереално очекивати да би Албанци могли победити или бар одиграти нерешено. Новине широм Југославије су писале да су „Плавима“ све лађе „потонуле у Хамбургу“.

Чудо у Тирани

Очекивање лаке победе Немаца у „Земљи орлова“, која би Југословенима пресекла пут ка Италији, подстакло је наше репрезентативце Владицу Ковачевића, Бранка Рашовића и Славена Замбату да обуку војничку униформу, пошто су облачење дреса са државним грбом на ЕП у Италији доживљавали као неостварив сан. 

Рачуница им се, међутим, показала погрешном. Као и свима који су мислили као они и већ видели фаворизоване Немце у четвртфиналном окршају, преко ког би стигли до Италије где би имали прилику да се реванширају Енглезима за пораз у финалу СП 1966. на лондонском Вемблију (4:2, после продужетака), по многима сумњив и незаслужен.

Погрешно су калкулисали и „Панцери“ заборављајући на правило, важеће и у фудбалу, да је све готово тек кад је стварно готово. У дуелу Албаније и Немачке тада се догодило изненађење које и даље важи за једно од највећих у историји европског фудбала. Многи мисле и светског.

По истеку 90 минута игре „мачке и миша“ резултат је био за неверицу, за алманах фудбалских чуда: Албанија – СР Немачка 0:0. Немци су елиминисани из борбе за пехар УЕФА. „Бункер“ домаћина, тврд попут бункера које је по њиховој земљи био расуо режим комунистичког диктатора Енвера Хоџе, издржао је све ударе немачких „бомбардера“ у копачкама који су трајали током целе утакмице, коју је домаћа публика пратила у бучном трансу.

„Ми смо се после пораза у Хамбургу били помирили са судбином, односно неодласком у Италију. Зато смо резултат из Албаније у првом тренутку примили са неверицом, без радости. Потом, кад се све 'разбистрило', упали смо у праву еуфорију – ми, играчи, као и читава Југославија“, сећао се тог времена тадашњи члан „Плавог“ тима Радослав Заза Бечејац.

Пут до финала Европског првенства

Силна позитивна енергија, добијена „чудом“ из Тиране, омогућила је репрезентацији Југославије да у два меча четвртфинала „прескочи“  Француску: у Марсеју је било 1:1, а у Београду 5:1 за „Плаве“. На Стадиону Црвене звезде величанствен деби имао је двоструки стрелац Илија Петковић, касније и селектор нашег државног тима. 

Французи су тада били толико опчињени нашим асовима да су њихови клубови касније купили скоро цео састав „Плавих“ који их је у Београду разбио „петардом“. „Ухлебљење“ у Француској нашли су Драган Џајић (Бастија), Илија Петковић (Троа), Добривоје Тривић (Лион), Ивица Осим (Стразбур), Илија Пантелић (Париз Неји), Вахидин Мусемић (Ница) и Љуба Михајловић (Лион).

У шали, не без збиље, тада се говорило да ни другог места репрезентације Југославије у Европи 1968, ни трансфера њених асова међу „Галске петлове“ не би било без сензационалног „ремија“ Албаније са СР Немачком. Тај историјски „реми“ у Србији је и данас, повремено, тема фудбалских разговора као меч „у ком су Албанци пропустили прилику да нас елиминишу са Европског шампионата“.

У завршници ЕП у Италији, јуна 1968, Југословени су у полуфиналу победили актуелне светске прваке Енглезе (1:0), док су у финалу, након поновљене утакмице, поражени од Италијана. У првом сусрету је било 1:1, а у другом су наши поражени са 2:0. Четврти учесник завршног турнира била је селекција СССР-а. 

Репрезентацији Албаније је за трајно сећање остао бод освојен у дуелу са Немачком, а немачким репрезентативцима и њиховим навијачима вечна срамота.

Наде и стрепње

Србију и Албанију сада чекају два међусобна меча у квалификацијама за Мундијал 2026. у САД, Канади и Мексику, у којој су са нама у групи и Енглеска, Андора и Летонија. Директан пласман обезбедиће само победник групе, док ће другопласирана репрезентација имати шансу да се мундијалске визе домогне кроз бараж.

Остваре ли се већинске процене фудбалских зналаца, прваци групе  биће Енглези, а за место у увек стресном баражу, као утешну награду, бориће се наши и албански „орлови“. И то у условима наде у успех и страховања од могућих нереда и провокација.

Сигурног фаворита нема, иако Србија (рачунајући и резултате Југославије) има бољи скор: пет победа, „реми“ и пораз, који није доживела на терену него (већ поменутом) судском одлуком.

Поводом првог меча 7. јуна, на Арени Комбетаре у Тирани, Фудбалски савез Албаније је спремио пакет мера за осигурање реда и безбедности на стадиону и око њега. Посебно занимљива је одлука да се, у циљу онемогућавања присуства насилних навијачких група на „ризичној“ утакмици са Србијом, организује лутријска продаја улазница са компјутерским извлачењем.

Право из школе утрчао бих у кухињу, жедан од неколико партија фудбала које смо, по блату, снегу, врућини готово непрестано играли испред зграде. Oтворио бих фрижидер унапред се радујући леденом соку који се, поуздано сам знао, од претходног послеподнева налазио у прегради у вратима.

Као детету спортисте, чаша ми није била преко потребна, па сам зграбио високи правоугаони тетрапак спреман натегнем бар пола тадашње „Фрукталове“ верзија нечега што се данас зове просто „ђус“. Али ћорак, паковање је било празно и било је кристално јасно да је навраћао Ћоса, који је у то време служио војску у Сарајеву и, сасвим природно, добар део времена проводио код нас у кући.

Инцидент са соком је једино моје лоше сећање на Крешимира Ћосића, кога сам упознао још неколико година раније, када је као најмлађи играч у репрезентацији имао јако одговоран задатак – морао је повремено да чува децу на припремама.

Било нас је, мислим, свега троје и нисмо представљали неку претерану пошаст, осим што смо једном приликом, наводно, обрисали кредом исписане резултате неким словеначким куглашима, па су нас они појурили по хотелу, бесни због у неповрат уништене партије. До спаса нам је фалило двадесетак метара, само да се дохватимо првог од многих двометраша за које смо поуздано знали да ће, шта год да се десило, увек бити на нашој страни. Суоченим са пакленом одбраном, куглашима је бес нагло спласнуо и после пар пива неспоразум је изглађен, а ми смо до краја припрема смели да се кугламо кад год хоћемо. Под условом да не дирамо сунђер и таблу.

Иноватор у чувању деце.

У то време, првој половини седамдесетих, страшно су били популарни плакари који су сезали до плафона и имали два нивоа, од којих онај горњи и мањи има улогу у овој причи. Ћоса би отворио врата тог горњег дела и потрпао нас унутра. То нам је било страшно забавно и не сећам се било каквог страха од тога, а после су нас још много пута трпали по плакарима, кад год би пожелели мало мира.

Крешимир Ћосић се у Сарајеву обрео под контроверзним околностима, пошто су га у војску послали неки локални задарски удбаши, или виђени активисти Субнора, који су га из неког разлога оптуживали да је амерички шпијун и шта све већ не. Највећи проблем који су тадашњи идеолози имали са Ћосићем лежао је у чињеници да је током студија у Јути, на универзитету Бригам Јанг, постао мормон. Био је непоколебљив у промоцији њиховог учења, па су нам се увелико пошто је прекомандован у Загреб по полицама вукле три мормонске књиге. Две је, касније, са енглеског превео управо Ћосић, али нису имале претераног дејства на сарајевску екипу јер се, колико се сећам, нико није пребацио у мормоне.

Ћосу су, међутим, сви редом обожавали и чували, зависно од генерације, као сина или брата. Годинама касније, редовно сам добијао сјајне мајице универзитета Бригам Јанг.

Револуционаран у кошарци

Актер је огромног броја анегдота, а мени је одувек била најдража она када је, убеђен да га Ранко Жеравица никада, никада неће увести у игру, испод тренерке обукао пиџаму. Рекао ми је једном да је то било страшно забавно све до тренутка када га је Ранко позвао да уђе на терен.

Његови и саиграчи и суиграчи тврде да је од првог тренутка када се појавио на терену било јасно да ће бити велики играч, можда највећи у историји кошарке на Балкану. Како је у то време било просто несхватљиво, ухватио би лопту под својим кошем, повукао контру и поделио пас бековима који су натрчавали са крила. Контранапад је добио још једног играча, а сваки тим за који је наступао, од Задра, Цибоне, Олимпије, Болоње и универзитета Бригам Јанг постајао би са њим велики.

Био је кључни играч репрезентације у освајању три олимпијске медаље, златне и две сребрне, по две златне и сребрне медаље на светским првенствима, те чак седам медаља са првенстава Европе, од којих су три златне.

Утицај на развој судијских пиштаљки

У финалу Олимпијских игара у Монтреалу 1976. године, Крешимир Ћосић је прошао америчког играча Адријана Дентлија у десну страну, наскочио и развукао му лакат по целом лицу пре него што је шутирао. Американци су били бесни што судија није свирао фаул, а арбитар, Канађанин Рон Фокскрофт живот је после тога посветио стварању пиштаљке која никада неће заказати. Тврди да је као суманут дувао у пиштаљку не би ли одсвирао Ћоси фаул у нападу, али се куглица залепила, па је несрећни Канађанин узалуд трошио дах. Слична ситуација, причао је после, догодила му се и у Бразилу, где га публика умало није линчовала. Одлучан да спречи да се такве ствари више не догађају ни њему ни осталим судијама, измислио је пиштаљку без куглице и после интересантног расплета постао мултимилионер.

Сјајну каријеру направио је и Адријан Дентли, који је дипломирао економију на захтевном универзитету Нотр Дам. На драфту су га изабрали тадашњи Бафало Брејвси, а Дентли је проглашен за рукија године. Био је први најбољи новајлија у историји НБА лиге који је трејдован. Бафало га је послао у Лејкерсе, који су га проследили у Јуту, да би можда најбоље партије пружао у Детроиту и Даласу. Као и Крешимир Ћосић, члан је кошаркашке Куће славних са сјајних 24,3 поена по утакмици током каријере.

Крешо је умро 25. маја 1995. године, неколико месеци пре краја рата, па је одлазак на сахрану захтевао озбиљну дипломатску гимнастику. Из Београда је стигла мала екипа, укључујући мог оца Зорана Мароевића и Драгана Капичића, коју су помоћу „филмских трикова“ провели до гробља Мирогој.