Друштво

Уколико је костима неопходан калцијум, онда ће људи који једу храну богату калцијумом имати екстрајаке кости. Да ли је тако? Због чега је онда прелом кука толико редак у Сингапуру, где одрасли не пију млеко, иначе богато калцијумом, док је у Скандинавији, која је највећи светски потрошач млечних производа, прелом кука веома чест. „Земље с највећом светском потрошњом калцијума познате су по највећем, а не по најмањем броју прелома костију“, истичу експерти с Харварда.

Стручњаци су досад идентификовали скоро 40 витамина и минерала неопходних за обављање различитих задатака у телу, од обнављања костију, преко стимулисања имунског система до поправке оштећених телесних ћелија. Али, како нам говори парадокс о ломљивости костију и количини калцијума која се уноси у тело, витамини и минерали делују много суптилније него што то чине лекови. Уместо да испољавају предвидиве ефекте, они се, зависно од унетих количина, удружују на комплексан начин који тек почињемо да схватамо.

Одлучите ли да наранџу замените пилулом витамина Ц, лишићете се компоненти које штите срце, праве баријеру према раку и спречавају инфекције. „Не можете преко топлог чоколадног крема напрскати витамин Ц и чекати да се догоди нешто корисно“, каже Елис Лихтенштајн са Тафт универзитета у Масачусетсу.

Но не треба помислити да је суптилност ефеката витамина и минерала последица њихове мале моћи. Врло узбудљиви подаци о новим сазнањима просто теку из истраживачких лабораторија повезујући поприлично занемарне витамине с разним функцијама многих органа, почев од функције мозга до имунског система и опасности од рака. Све је јасније да, упркос великој количини хране, у организам уносимо премало најважнијих витамина.

Шта и како јести да би се покрили недостаци стандардне исхране и да би се живело лепо и здраво? 

Калцијум

Како се недавно испоставило, калцијум је критично важан за чврстину костију. Али, како нас данас уче стручњаци, овај минерал не делује сâм за себе. Здравим костима је потребна мешавина калцијума, фосфора и магнезијума. Осим тога, неопходне су и неке беланчевине да би оформиле основну конструкцију, затим витамин К, који одржава структуру беленчевина, као и друга два ојачивача костију којих телу никад није доста: витамин Д (без кога је апсорпција калцијума скоро немогућа) и кретање, тј. физичко замарање тела које стимулише појаву ћелија неопходних за стварање костију. Кад се све то склопи, одмах се појављује објашњење за калцијумски парадокс.

Иако лекари кажу да су генетичке разлике одговорне за преломе костију упркос обимном уносу калцијума и обрнуто, изгледа да једну од главних улога игра ниво витамина Д у телесним течностима. Уколико узмете да највећа количина витамина Д у телу настаје под дејством сунчеве светлости, логично је да људи који живе ближе екватору боље и више апсорбују калцијум, те стога много ређе ломе кости.

Калцијум, осим што јача кости, завршава и многе друге послове. Он је кључна материја за пренос нервних импулса и одржавање сталних и правилних откуцаја срца. Поред тога, стимулише лучење хормона и активира ензиме, па чак штити и од појаве рака.

Међутим, највећи број људи га не конзумира довољно. „Само половина Американаца га уноси у потребним количинама“, каже докторка Фелиша Гросман из америчке Националне фондације за остеопорозу. Препоручене количине калцијума износе 1.000 mg на дан за одрасле, 1.200 mg за жене старије од педесет година, а 1.300 mg за тинејџере. 

Витамин Д

Кад су епидемиолози, браћа Седрик и Френк Герланд, почели да праве мапе о инциденцији рака дебелог црева у Америци уназад све до 1970. године, запазили су необичан образац распрострањености. Становници јужних држава били су у упола мањој опасности од оних на североистоку. Да ли је разлог овоме било сунце и витамин Д који се ствара на сунцу?

Од тада се повећао број истраживања која су покушавала да витамин Д доведу у везу са сниженим ризиком од рака дебелог црева, али и рака дојке, простате и јајника. Али, то није све. Особе с повишеним нивоом витамина Д у телу ређе оболевају од аутоимуних болести, укључујући дијабетес тип 1 и мултиплу склерозу. Они мање пате од срчаних проблема, а и плућа им боље функционишу.

„Нисам заљубљеник у алтернативну медицину, која тврди да су витамини за све добри“, каже биохемичар Рејнолкд Вит, са Универзитета у Торонту. „Али витамин Д би могао бити тако нешто“, додаје.

Витамин Д обавља много више послова него што је то апсорпција калцијума. Мобилише имунски систем и утиче на њега, што објашњава његов утицај на аутоимуне болести. Биохемијске студије показују да овај витамин одржава ћелије у нормалном стању и спречава их да се претворе у рак, а уколико се то догоди, наводи их да почине самоубиство.

Научници имају у виду и многе друге ефекте овог витамина. „Сва телесна ткива снабдевена су рецепторима, тј. пријемницима за витамин Д. Због чега би ти пријемницу били ту где јесу да немају сврху?“ 

Колико је овог витамина потребно, још увек је ствар научне расправе. По званичним препорукама, то је 200 или 600 међународних јединица на дан, али постигнут консензус међу научницима каже да је то премало. У једном свом научном чланку од јануара ове године, Герландови пишу да 1.000 јединица витамина може преполовити број оболелих од рака дебелог црева, а рак дојке може редуковати за 25 одсто.

У многим земљама преко зиме нема довољно сунца да би се стимулисало стварање витамина Д, тако да је за испомоћ најбоље узимати пилуле витамина Д_3, масне морске рибе, млеко, неке сокове од наранџе и сојино млеко.

Како је због витамина Д доктор Холик изгубио посао

Свима је знано да истраживачи и фармацеутске фирме грозничаво раде на откривању нових лекова против рака – на несрећу, без већег успеха. Међутим, професор Мајкл Холик (Michael Holick) дерматолог из Бостона, мисли да сва та велика истраживања превиђају најважнијег противника рака – а то је сунце. Доктор Холик тврди да би се у Америци број смртних случајева од карцинома дојке могао смањити и до 70 одсто само када би се људи мало више сунчали.

У својој књизи The Vitamin D Solution (Решење је витамин Д) др Холик је због 212 провокативних страница у корист сунца и његовог зрачења навукао на себе бес неких својих колега. Он је релативизовао штетно дејство ултравиолетног зрачења (УЗ), и уместо тога истакао његово лековито дејство.

Америчка академија за дерматологију (AAD), највеће удружење кожних лекара у Америци, стоји, међутим, на становишту да је и краће задржавање на сунцу између десет пре подне и четири поподне опасно, те саветује употребу крема за сунчање са заштитним факторoм 15. Професор Холик тврди да фактор 15 смањује стварање витамина Д у кожи за 99,9 процената. Сходно Холиковим истраживањима, витамин Д има важну заштитну улогу, нарочито против рака. Доктор подвлачи давно знану чињеницу да се болести као што су мултипла склероза и разне врста тумора најчешће јављају на већим географским ширинама, што значи онима које су даље од екватора

Поред осталог, професор Холик је изнео резултате неких експеримената из којих се види да у лабораторијској посуди званој Петријева шоља Д витамин зауставља дељење ћелија леукемије, а неке врсте тумора зауставља у расту.

Међутим, ствари су се искомпликовале када је директорка клинике у којој ради др Холмс открила да је његова истраживања финансирала једна индустријска корпорација за производњу соларијума, тј. апарата за вештачко сунчање. Финале приче свело се на професорову оставку и напуштање престижног професорског места у Бостону, али и поновног отварање питања: да ли је сунце заиста толико штетно колико се прича, или произвођачи разних заштитних крема преувеличавају опасности од сунчања.

Масне киселине – омега-3

У многим бостонским новинама појавила се 2021. године серија огласа с насловима: „Да ли сте превише уморни? Да ли често губите контролу? Јесу ли ваши односи са другима тешки и неподношљиви?“

Огласе је дала Мери Занарини, харвардски психолог и водећи амерички истраживач на пољу поремећаја личности. Тражила је добровољце за испробавање новог лечења граничних поремећаја личности – што би се рекло, ни нормалних ни ненормалних. Желела је да тестира компоненте из рибљег зејтина познате као ЕПА.

Рибљи зејтин у психијатријским поремећајима? Како данас ствари у медицини стоје, на то се гледа скоро као на неке бапске лекове, попут тигрове масти или змијског уља. Али научни подаци, којих је све више, указују да масне киселине познате као омега-3 одлично делују на срце и на широк опсег неуролошких и психијатријских и неуролошких болести, као што су депресивно-манична стања, шизофренија, обична депресија, Алцхајмерова болест и, наравно, гранична стања у поремећају личности. Мозак је орган који садржи 60 одсто масти, а да би оптимално функционисао, потребна му је омега-3.

Сва истраживања показују да ове киселине учествују у образовању ћелијских мембрана и да подижу ниво серотонина, врло важног и битног преносиоца нервних порука у мозгу, као и да умножавају број спојева између поједних нервних ћелија. „Омега-3 је за мозак као вештачко ђубриво за њиву“, истиче Џозеф Хибрин, психијатар из америчког Националног институтуа за здравље. „Из нервне ћелије којима смо дали омега-3 израсло је више синапси (продужеци који се додирују са сличним продужецима суседних нервних ћелија и тако размењују поруке) него обично.“

Омега-3 може бити корисна и за кости. Један од ортопеда, Брус Воткинс са Пердју универзитета (САД), установио је да киселина стимулише ћелије које се налазе у покосници (танкој мембрани која облаже дуге и пљоснате кости и која јако боли кад се добије ударац у цеваницу), а из којих се кости обнављају. Покосница је мозак костију, будући да је препуна нервних ћелија и да контролише њихов метаболизам.

„Снабдевајте кости киселинама типа омега-3“, препоручује ортопед Воткинс, „јер ћелије које се под њеним утицајем брже стварају, образују протеински матрикс у коме се таложе калцијум и други минерали.“

Где се могу пронаћи омега-3 киселине? Храна садржи два облика ових киселина – верзију с кратким низом молекула, звану АЛА (aminolervulonic acid), које највише има у орасима, зрну лана, уљу од авокада, затим у тзв. канола уљу, добијеном из сена и семена траве, и другу верзију с дугачким молекуларним низовима (ЕПА и ДХА), којима су најбогатији плодови мора. Од киселина с дугачким молекуларним низовима највеће користи има мозак. Међутим, Америчко удружење за срце препоручује у јеловнику масне морске рибе најмање двапут недељно, будући да је то по њима најбоља превенција срчаних болести. За пацијенте који су већ срчани болесици, саветује се један грам ЕПА или ДХА из масних риба или преко пилула и капсула које се могу наћи у апотекама. 

Хром

Сви се слажу да ће, уколико ускоро не дође до радикалне промена начина исхране, свет наставити пут ка драматичном порасту броја оболелих од дијабетеса типа 2. Сходно Светској здравственој организацији, терет дијабетеса удвостручиће се 2025. године, а данашњих 143 милиона оболелих прерашће у 300 милиона. Уколико неко не жели себе да види у оваквој статистици, најбоље би било да прекине с трошењем белог брашна и хлеба, а да се и не говори о шећеру. То је тачно, али најновија истраживања говоре да је неопходно појачати уношење хрома храном.

Зашто и како? Истраживачи већ дуго знају да хром учествује у метаболизму шећера. Кад год се у телу активира депонована глукоза, повећава се и потреба за хромом. Овај минерал, тврде истраживачи, помаже дијабетичарима и онима који тек што нису добили дијабетес да повећају осетљивост на инсулин, тако што доводи до умножавања инсулинских пријемника на површини ћелија и повећава њихову способност реаговања на инсулин.

„У скоро свакој студији у којој су оболелима од дијабетеса давали хром добили смо доказе о бољој контроли глукозе с много мање инсулина“, каже биохемичар Ричард Андерсон, који ради у Центру за изучавање исхране људи у Мериленду.

Пошто је човеку потребно врло мало хрома, изгледа да га није тешко обезбедити уобичајеном исхраном. Ипак, истраживачи упозоравају да многи од нас у томе не успевају, вероватно због тога што троше сувише угљених хидрата. Зато треба покушати са уношењем што више хрома, и то из броколија и јабука уз истовремено одрицање од слаткиша и разних кремова који снижавају концентрацију хрома. Надокнада хрома може се делимично постићи преко chromium picolinata, кога има у мултивитаминским таблетама, али у облику нешто тежем за апсорпцију. Тренутна препорука нутрициониста јесте 25-35 микрограма на дан, мада се очекује измена и повећање дневне потребе на читавих 200 микрограма, а можда и више. 

Калијум

У снижавању крвног притиска упадљиво је ефикасан калијум, тако да за онолико процената колико снизи притисак за исто толико процената смањује опасност од можданог удара.

Калијум помаже и у спречавању стварања камена у бубрегу.

Оно што је најмање познато јесте његова способост неутралисања киселина у циркулацији, која приликом проласка кроз кости извлачи и испира калцијум из резервних депоа, што је погубно за оне склоне остеопорози.

Уколико сте бубрежни болесник, онда размишљајте о калијуму као о љубави и о новцу: њих никад немате довољно.

Тренутна упутства позивају на унос од 4.700 милиграма на дан, али треба знати да је ретко ко близу испуњавања ове препоруке, иако томе ништа не стоји на путу. У европском поднебљу у коме има много парадајза и другог поврћа попут броколија, као и јужног воћа, нарочито смокви и наранџи, лако је достићи унос од 8.000 милиграма на дан, при чему уз то иде и много других минерала, витамина и влакнастих материја, одличних за добар транспорт цревног садржаја.

Наравно, много је пречица до доброг здравља. Знатно више него пилуле с минералним и витаминским додацима, доброј физичкој кондицији помажу редовне физичке вежбе, попут брзог ходања и лаганог трчања – џогирања. Оно што је задивљујуће јесте да скоро исти обрасци здраве исхране подједнако добро помажу избегавању дијабетеса и рака. Никаве мистерије ту нема. 

Савети пет признатих нутрициониста: Водич кроз додатке храни 

Да ли поред уобичајено добре свакодневне хране треба узети неке додатке попут мултивитамина, минерала, аминокиселина и рибљег зејтина?

Сваке недеље се појави нека студија која на све могуће начине покушава да стручне и нестручне читаоце убеди у корисност или пак погубност коришћења неких додатака исхрани. Неке студије читаоце збуњују, а често су контрадикторне.

Пет светских лидера на пољу исхране, од којих је сваки за своје читаоце и следбенике нутриционистички гуру, обелодањују шта они поред својих оброка узимају као неку врсту додатака. Сви они су постигли консензус: хранити се на прописан и општепризнат начин, али свакодневно гутати мултивитаминске капсуле или таблете („неће сметати, а могу много помоћи“). Сваки гуру је понудио и свој савет о додацима које би свакодневно требало уносити.

Брус Ејмс (Bruce Ames), професор емеритус на Берклију (Универзитет у Калифорнији)

Он узима ацетил-карнитин, липоидну киселину и мултивитамин. 

Његов савет је: Покушајте да једете добро, али свакодневно узмите мултивитамин. 

„Уколико вам је стало да брзо остарите најбоље је да се одрекнете витамина или минерала“, каже Ејмс. „Мислим да би свако на овоме свету требало редовно да узима мултивитамин као неку врсту осигурања. Постоји четрдесет болести повезаних с гојазношћу. Водећи извор калорија у развијеним земљама јесу заслађена пића, крофне и колачи. У њима нема ни витамина ни минерала. Ја редовно узимам и липоидну киселину, коју користе митохондрије, то јест ћелијски енергетски центри. У нашим експерименталним студијама, пацови који су ову киселину добијали у храни далеко боље су користили мозак. Не осећам се ни боље ни горе после ових пилула, али за својих 94 године прилично сам набијен енергијом. Још нисмо публиковали резултате клиничких проба, али ја сад јавно кажем: све је било успешно.“

Џоан Менсон (JoAnn Menson), професорка на Харвардском медицинском факултету

Она узима калцијум (1.000 mg дневно), витамин Д, мултивитамин. 

Њен савет је: Да би се боље апосорбовао, калцијум не узимајте више од 500 mg по дози.

„Ја не препоручујем свима мултивитамин, нарочито не онима који се уравнотежено хране, што је тешко у оваквом животу где се много тога догађа брзо“, каже Менсонова. „Узимам муилтивитамин и калцијум два пута дневно по 500 mg, јер се тако апсорбује све што је унето. Такође, узимам витамин Д, који је важан за одржавање здравих костију. Рибљи зејтин је одличан за оне који не једу морску рибу и који не уносе масти типа омега-3. За оне који су под ризиком од срчаних обољења није лоше размотрити узимање ланеног уља у коме има алфа линолеичне киселине. У нашим рандомизираним клиничким пробама с витамином Е и бета-каротеном у превенцији срчаних болети, дошли смо до разочаравајућих резултата. Због тога треба узимати само оно што се сасвим сигурно показало као добро и корисно за здравље.“ 

Мерион Нестле (Marion Nestle), професорка на Њујоршком универзитету, ауторка књиге Шта јести.

Она узима повремено мултивитамин. 

Њен савет је: Јести много воћа, поврћа, интегрална зрна и масне рибе.

„Не узимајте стално витамине. С времена на време, кад ми иде лоше, прогутам мултивитамин. Данас је сва храна обогаћена витаминима тако да је тешко промашити неки од њих, нарочито откад се фолна киселина ставља у брашно. 

Најбољи начин је да се све што је потребно унесе храном: воће, поврће, интегрално брашно, здраве масти као омега-3, које највише има у лососу, али има је и у скуши. Уколико једете полуприпремљену храну, онда је узимање мултивитамина добра идеја, пошто се тако на разуман начин постиже осигурање од витаминског дефицита.“ 

Ирвин Розенберг, нутриционистички истраживач реуматолог на Тафт универзитету:

Он узима витамин Б12 (200 mcg недељно) и витамин Д (400 јединица дневно).

Његов савет је: Уколико не живите у клими с доста сунца, у дефициту сте с витамином Д. Узимајте га!

„Ја не узимам мултивитамин јер је лепота додатака храни у томе што узимате оно што вам треба“, каже Розенберг. „Ја узимам Б12, јер њега нема кад се изгуби желудачна киселина, што је често, чак код 50 одсто људи близу осамдесет године. Витамин Д узимам јер су наша истраживања показала да од октобра до краја марта тамо где живим, у Бостону, нема његове синтезе у кожи пошто нема довољно сунца. Он није добар само за остеопорозу него и против рака простате. Његова апсорпција је све спорија што сте старији. Максимална дневна доза је 2.000 јединица, а за децу до 12 месеци, 1.000 јединица.“

Дин Орниш, лекар истраживач у Бејлор колеџу, Тексас, САД:

Он узима рибљи зејтин (три грама дневно) и мултивитамин.

Његов савет је: Мултивитамин без гвожђа, нарочито за жене у постменопаузи. 

„Најважнији додатак храни је рибљи зејтин, јер смањује опасност од изненадне срчане смрти 50-80 одсто“, каже Орниш. „Такође, смањује опасност од рака простате и дојке. Кад се даје трудницама повећава интелигенцију будуће бебе. Најважније је јести здраво јер ћете се и осећати здраво. Радост живљења мотивише много боље него страх од смрти.“ 

Нове могућности

Јести с храном одговарајуће витамине и минерале није једини начин очувања и побољшања здравља. Новија сазнања говоре и о другим природним изворима попут хемијских твари из многих биљака, мастима, аминокиселинама и бактеријама.

Биљне хемикалије: Воће и поврће садржи на хиљаде потенцијално корисних хемијских материја. Истраживања указују да ликопен из парадајза помаже смањењу опасности од рака простате. Само лаким кувањем се ове хемикалије ослобађају и постају прикладне за апсорпцију.

Масне клиселине: Омега-3 је ознака за масне киселине из рибљег зејтина, а тврди се да осигуравају здраво срце. Не дозвољавају стварање угрушака крви у крвним судовима. Из епидемиолошких испитивања види се да људи који редовно једу рибу неупоредиво ређе доживљавају срчани инфаркт и мождани удар.

Аминокиселине: Мали молекули ових киселина неопходни су за функционисање тела. Научна истраживања на мишевима су показала да сви мишеви којима је додавана једна од ових киселина – леуцин, далеко спорије разграђују протеине из којих се ствара мускулатура. Уколико би се овај налаз потврдио и у клиничкој медицини, то би можда значило да ће у старијих особа бити спречен губитак мишићне масе. 

Пробиотици: Бактерије из јогурта одржавају сталну концентрацију бактерија које и нормално бораве у људском дигестивном систему. Бактерије сличне оним из јогурта елиминишу штетне микроорганизме, а одлично лече дечје проливе као и проливе настале после дуготрајне антибиотске терапије, која обично уништава нормалне бактерије из црева и тако отвара пут патолошким бактеријама. 

Коегзистенција с бактеријама? Одлично! 

Можете прати руке антисептичким сапуном кад год се закашљете, али морате знати да се сваког тренутка пробијате кроз масу клица које су ту негде око вас, тврди један од познатијих молекуларних биолога, др Џефри Гордон, директор Центра за науку о геному на универзитету у Сент Луису. Он иначе проучава бактерије и прастаре облике једноћелијског живота названог археје тако да, колико год да смо чисти, наша унутрашњост са својих 750 трилиона бактерија и археја за њега би била одлична лабораторија.

Али ово велико друштво бактерија у систему за варење пријатељски је расположено према свом домаћину. Бактерије имају своје сопствене гене, али како су научници недавно закључили, они су од суштинског значаја за функционисање људског тела. Цревна флора помаже имунском систему да одбаци опасне клице, а разлаже унету храну и манипулише око начина и места депоновања масти у телу. Кад би лекари успели потпуно да овладају овим бактеријама, добили би нову справу за лечење скоро свих болести. У међувремену је схваћено да је одржавање добре равнотеже међу микроорганизмима у телу уз помоћ добро смишљене исхране, најлакши начин за учвршћивање здравља и јачање тела.

У неку руку, људу већ манипулишу својом цревном флором у свакодневном животу. „Стомак је централни сензор за спољашњи свет. Све што долази споља на крају завршава у стомаку“, каже др Гери Хафнагле, који је имунолог на Мичиген универзитету. Неке од бактерија улазе у тело кроз нос, док друге улазе храном и иду много краћим путем до дебелог црева. Досад је дешифровано само десет одсто бактерија, али оне за које се зна шта су и шта раде од изузетног су значаја за здравље. Очигледно је да бактрије варе неку храну која никако другачије не би могла бити сварена. Да би преживеле, бактерије морају да се хране, као и свако друго живо биће, па због тога разлажу придошлу храну. Пре три године, микробиолог Марк Шел са Џорџија универзитета открио је да бактерија Bifidobacterium longum располаже с преко стотину гена који служе за разградњу шећера унетог из разне хране, укључујући и мајчино млеко.

Без цревних бактерија, шећер би прошао наниже, а енергија коју у себи носи не би се искористила. Цревна флора има одличну интеракцију са имунским системом и учи га да на неке новопридошле бактерије или друге материје не реагује преко мере, што се некад дешава и што се назива алергија. Такозвани стерилни миш, из чијег су система за обраду хране очишћене све бактерије, не преживљава дуго, за разлику од обичног миша који поред њега живи нормално. Кад се несрећном „чистом“ мишићу врате све узете бактерије, он се препороди јер му се враћа толеранција на све оно што је око њега и што га повремено напада.

Доктор Хафнагл мисли да западњачка исхрана, заснована на брзој храни, доводи до гојазности јер уништава једну врсту микроба неопходну за разградњу и сагоревање хране, тако да се ова смешта у депое масти.

У последње време су лекари више заинтересовани за пробиотике, који одлично парирају инфекцији. У једној немачкој студији, испитаници су за време велике хладноће користили три пробиотика, и показало се да је њихов назеб био знатно слабији и трајао далеко краће него обично.

Један од најопаснијих микрооргнизама Clostridium difficile, који често у болницама инфицира дебело црево болесника, одувек је тешко савлађиван дуготрајном терапијом јаким антибиотицима. Међутим, однедавно се против ове опасне бактерије успешно и победоносно примењују клице узете из црева.

Није никакво чудо што се пробиотици увелико продају по апотекама и продавницама здраве хране. Потребно је, међутим, узимати само оне који гарантују да ће се по једном сервирању у цревима образовати колонија од најмање једне милијарде бактерија. То је разлог што лекари препоручују својим пацијентима да после терапије антибиотицима што више пију јогурт не би ли убрзали раст Lactobacillusa и Bifidobakteriuma, које су досад најбоље проучене и, сматра се, најкорисније бактерије. 

Филозофија исхране Мишела Монтињака

Упркос склоности ка уживању у гушчјој паштети, чоколадном мусу и тестима, Французи имају per capita најмању телесну тежину у западном свету. Судећи по ономе шта каже аутор више бестселера и гуру здраве исхране Мишел Монтињак (умро 2010), потврђено је је старо правило по коме јести добро значи и јести здраво. Његова последња књига Монтињакова дијета: једи због задовољства – заувек остани витак, појавила се 2005. године истовремено у дванаест земаља.

Филозофија месје Монтињака врло је једноставна: тежина тела се повећава због претераног лучења инсулина. Кад се ово разуме, онда се, мисли он, заувек прекида са старим идејама. Усредсређивати се на калорије само је губљење времена, што се види из безбројних студија. Од 1960. унос калорија је смањен 25-30 одсто, а гојазност се ипак повећава. Једна новија француска студија говори да су између 1995. и 2003. године Французи конзумирали шест одсто мање калорија, а број гојазних је порастао за 31 одсто.

Физичка активност становништа у Француској утростручена је од 1960. године. У професијама у којима се ради физички – бравари, водоинсталатери, зидари и други – очигледан је пораст броја угојених, док канцеларијски људи теже доброј линији. Разлика између њих је само у томе како једу.

„Узмимо САД“, каже нутрициониста и писац Монтињак. „Што сте дебљи, то сте сиромашнији. Људи не постају дебели зато што једу много, већ зато што једу лоше; кад ме неко пита колику количину хране треба да једе, ја му одговарам да квантитет нема никаве везе. Ми Французи једемо три пута мање шећера и млека, али много више поврћа од осталих. Ми ретко једемо цереалије ујутро, а сендвиче врло мало. Око 70 одсто француске популације кува себи ручак код куће, што значи да мање користи полуприпремљену индустријску храну. Међутим, Французи претерано много једу пржени кромпир, што је катастрофа. Бели хлеб се такође много троши, што је културолошки проблем. Азијци су дебели и све их више има с дијабетесом иако једу претежно пиринач. Али, пиринач је добар само кад се једе уз поврће. Чим уз њега иде месо, он гоји.“

Господин Монтињак мисли да је будућност у генетички модификованој храни. „Глупо је систематски се опирати научним достигнућима. Ако се произведе брашно и хлеб са одличним метаболичким квалитетима који би били згодни за спремање здравог деликатеса Pizza Montignac, ја сам за то“, каже писац књиге о многим здравим јелима која се спремају за око петнаест минута.  

Коме можете веровати 

Сваки озбиљан савет о начину исхране иза себе има озбиљну науку, иако се мора рећи да ништа није дефинитивно. 

Свако ко прати новинске наслове о исхрани, о бутеру, витамину Е, о чврстим влакнастим материјама у храни или о дијети с мало угљених хидрата може се запитати: због чега експерти своје приче не испричају директно без уздржаности и ограда. Они то не чине због због тога што се нутриционистичко истраживање бави двема потпуно различитим и променљивим странама: људима и оним што они једу. Ни једна ни друга страна не могу се стриктно ставити под контролу нити се могу прецизно проценити. Међутим, постоји неколико научних начина у проучавању коришћења хране и опште исхране.

Студија контролисаних случајева: Да би се оваква студија могла спровести, прво се идентификују особе с посебним болестима, а потом се формира друга група, са сличним али здравим особама. Затим се анализира начин њихове исхране и начин живота да би се видело у чему је разлика. Проблем је што при узимању података о начину исхране, болесне особе обично не дају тачне податке, јер због болести на своју прошлост гледају кроз замагљена стакла. Типично је да у истраживању учествује мали број испитаника који у релативно кратком временском периоду једу нарочито припремљену храну. Тестирањем испитиваних учесника у регуларним интервалима, сручњаци виде како промене уношених намерница делују на холестерол, крвни притисак и на друге биолошке маркере. Међутим, овакве студије не могу показати разлоге актуелних здравствених проблема, попут промена инциденције срчаног удара у становништву. 

Проучавање кохорте: Прати се велики број људи у дугом временском периоду, при чему се учесници у правилним временским размацима испитују о начину исхране и начину живота. После пет или десет година виде се веза између начина исхране и опасности од болести. Ова врста истраживања не зависи од варљиве меморије испитаника, али уместо мерења разних параметара и непосредног посматрања, ослања се на упитнике. Због тога је од релативне вредности. 

Провера без специфичног метода: Контролисана студија без нарочитог метода и избора испитаника (рандомизирана провера) сматра се златним мерилом по коме се процењују сва друга истраживања. Уместо да се кохорта људи интервјуише помоћу упитника, она се подели на два дела од којих је један експериментални, а други контролни. Експериментални део групе добија строго прописан начин исхране и начин живота, док друга група живи по својој вољи, то јест по старом. После неког времена, обично година, проанализира се здравствено стање обеју група. Уколико су обе групе живеле под истим условима, осим што су јели различиту храну, онда је начин исхране можда објашњење за болести које су се у међувремену јавиле. Ту су и ограничења, јер никад не знамо колико дуго би морало трајати оптимално истраживање, а осим тога, на људима се могу испитивати само они чиниоци који су за њих повољни, а не они који су опасни за здравље. Не може се неком прописати храна с неким врстама масти да би се видело колико му времена треба да добије закрчење крвних судова и инфаркт.

Најбољи резултати се добијају координацијом више студија са сличним циљем, а и онима које се изводе на експерименталним животињама. Јер мора се имати у виду да начин исхране није магични пројектил којим погађате шта хоћете. Храна је само део животних навика који је у сваком појединачном случају поприлично комплексан. 

_______

Када коментаришу економске догађаје, економисти обично говоре о њиховим макроекономским ефектима. Тако чујемо да ће споразум о слободној трговини, отварање фабрике или нешто попут тога подстаћи економски раст, запосленост или извоз. Слично се каже и за празничне куповине.

Како и не би, кад у многим делатностима чине лавовски део годишњег промета – преко четвртине у робним кућама и продавницама играчака, а преко петине у јувелирницама, бутицима, књижарама и продавницама електронике. Међутим, мало се ко бавио њиховим микроекономским ефектима. 

Поклони – скупљи него што вреде

Из микроекономског угла, празнична потрошња је специфична. Купују се поклони, а купац добра и његов крајњи корисник нису иста особа. Коме год куповали, то увек чинимо покушавајући да „убодемо“ оно што ће се примаоцу свидети.

И ту се углавном греши. Осим код деце, која родитељима унапред кажу шта желе, већини људи се не допадне оно што добију на поклон. То значи да поклоне не вреднујемо онолико колико су коштали – ако уопште и вреднујемо. Сетимо се џиџа-биџа са новогодишњом орнаментиком, разних ирваса и патуљака, кацига за пиво или папуча у облику једнорога. Да ли бисмо то куповали себи?

Када уђемо у продавницу и видимо жељени музички CD који кошта хиљаду динара, купићемо га ако очекујемо да ће нам вредети барем хиљаду динара. Разлика између тога колико нешто вреднујемо и његове цене се у микроекономској теорији зове „потрошачки вишак“. Што је тај вишак већи, то смо задовољнији. То је у економији познато као стварање вредности.

Код поклона је другачије. Када добијемо џемпер од педесет евра, нама се тај џемпер, упркос добрим намерама дародавца – па и наше блискости са њим – не мора допасти. Уколико га вреднујемо мање од педесет евра, разлика између вредности и његове цене представља „губитак благостања“. То је у економији познато као уништавање вредности.

Неефикасност куповине поклона

Где сав обичан свет види зимску чаролију, лампице и топле призоре даривања, микроекономисти виде масовно уништавање вредности. Тако је Џоел Волдфогел, професор на Универзитету у Минесоти анализирао, квантификовао и критиковао новогодишњу куповину поклона. Његова теза је да су поклони у просеку „неефикасни“, јер их не бисмо сами себи купили. „Неефикасни“ значи да трошкови набавке поклона премашују корист од њега. 

Волдфогел је, почев од деведесетих година прошлог века, после сваке празничне сезоне питао своје студенте колико вреднују поклоне које су добили и колико мисле да су коштали. У просеку, како је писао у „Америчком економском прегледу“, студенти би платили тек 66-87% износа на који су проценили своје поклоне. Тај процентуални удео назвао је „приносом“ на поклон.

Ако претпоставимо да је принос на оно што себи купујемо 100%, онда су поклони, као механизам алокације ресурса, поприлично лоши. Ово важи у просеку јер принос на поклон зависи од тога ко поклања, при чему најгоре „погађају“ даљи рођаци, док наше укусе најбоље познају сестре, браћа и партнери.

Волдфогел је анкетирао и ширу популацију од студентске, продубљујући своју тезу у књизи „Скруџеномика“, хумористички названој по Скруџу, шкртом газди из Дикенсове „Божићне бајке“. У њој је прецизирао да поклањање уништава око 20% вредности, што значи да око петине тржишне вредности поклона не бива надокнађено задовољством његовог примаоца.

А када нам се ствар уопште не допада, тај губитак је потпун: „Ако један долар нестане из мог џепа и појави се у вашем, то је губитак за мене али не и за друштво. Али ако ми узмете долар и баците га у ватру, то је губитак за друштво“, пише у својој књизи из 2009. године.

У то време, празнична потрошња на поклоне у Америци износила је до 66 милијарди долара годишње. Као и други видови потрошње, она расте упоредо са БДП-ом. Према подацима до којих је био дошао Дилојт, просечан Американац куповао је 23 поклона, а слично је било и другде. „Када се погледа месечни промет у малопродаји од јануара 2007. до фебруара 2008. за европске земље, свуда је уочљив божићни и новогодишњи шпиц“, пише Волдфогел.

Његове процене, за које пише да су врло конзервативне, показују да је губитак благостања услед набавке поклона у Америци око 13 милијарди долара. Слично је и у другим земљама, што је показао укрстивши малопродајне индексе које објављује Организација за економску сарадњу и развој (OECD) са подацима „Еуромонитора“. На светском нивоу, губитак благостања премашио је 25 милијарди долара уочи светске економске кризе, што је као 40 милијарди долара данас.

„Губитак благостања“ звучи апстрактно, али проблеми повезани са њим су стварни јер набавка поклона, поред монетарних и опортунитетних, обухвата и еколошке трошкове. Свака економска активност има свој материјални отисак, па и банални предмети попут новогодишњих поклона захтевају ресурсе, производњу и превоз на удаљена тржишта. Што их је више, већи је и еколошки притисак. „Лоше је да Божић празнујемо уништавјући планету. Али, ако већ морамо, уништавајмо је барем ефикасно“, ироничан је Волдфогел.

Кеш је ефикаснији

Ефикасније је дати готовину. Иако се често даје студентима – а младенцима по правилу – са поклањањем готовине скопчана је стигма која расте са присношћу. Око трећине поклона од тетки или стричева су у облику кеша, а половина од баба и деда. Код партнера, удео је тек око 1%. Како превазићи стигму, а одржати ефикасност? Поклон-картицама.

И њих је пратила стигма, али су већ двадесетак година у успону. Глобална вредност купљених поклон-картица данас је око 980 милијарди долара, од чега преко четвртине „отпада“ на Америку. У условима сталног економског раста и последичне хиперпродукције, све чешћа куповина поклона повећава напор неопходан за одабир, па су ове картице виђене као олакшање.

Ипак, Волдфогел је приметио да се око десет одсто поклон-картица никада не искористи, јер се не потроши сав износ на који гласе или се изгубе. Многи трговци тај нереализовани промет након неколико година књиже као приход, што опет значи да трошак дародавца премашује корист за примаоца. Опет неефикасност.

Предности даривања нестају

И у Србији, као у Америци, празнична куповина почиње у новембру, док немали број људи на поклоне издваја и преко 20 хиљада динара. Планира се мало а троши се пуно, па се и новчаници брзо испразне. Ово не чуди само због тога што је празнична потрошња врло предвидива, као регистрација кола или породична слава. Симптоматично је и што на њој инсистирамо, иако по основу готовинских кредита дугујемо око 6,4 милијарде евра – скоро хиљаду евра по становнику.

Важне су друштвене норме: на рођендану се не можемо баш појавити празних руку, па је слично и са новогодишњим празницима. Они су специфични и јер желимо да нам година почне лепо и у изобиљу. У време када се поклања свакодневно, то значи да новогодишњи поклони треба да буду већи, бољи или скупљи него иначе. Такав притисак подиже и очекивања, што може пратити разочарeње па и меланхолија.

То је лоше, јер слаби позитивно дејство поклањања на ментално здравље. То прети и нама, јер смо многе праксе преузели са Запада, где су празници врло комерцијализовани. Тамо је Божић, према Волдфогелу, све више повезан са манијом потрошње, а све мање са најважнијим рођењем у историји – Христовим. „Пречесто поклањамо бескорисне ствари, само зато што се то од нас очекује и јер бисмо се у супротном осећали лоше“, пише он.

Мање је више

До средине прошлог века, у Србији се за празнике поклањало углавном воће, поморанџе, јабуке, ораси или понеки слаткиш. Данас се затрпавамо стварима, често и скупим, за шта није крив само пораст животног стандарда.

Може ли поклон да надомести општи мањак пажње добро је питање сваког осмог марта, али и 31. децембра. Спорна је идеја да тржиште („морам нешто да му/joj купим“) може да попуни сваку празнину („али не знам шта“). Она ипак доминира, што се види по новогодишњим гужвама у тржним центрима, а још више по ширењу наменских „продавница поклона“, односно гифт-шопова.

То значи да се мења и природа поклона, која се некада огледала у његовој суштини, а то су пажња, повезивање и украшавање људског односа. Данас поклон постаје самодовољни артикал – део category менаџмента. Као такав, он ће људски однос можда и украсити, али ће га сигурно упростити.

Свођење људских односа на разменске препознао је и Волдфогел, па је у књизи предложио да се неискоришћена вредност на поклон-картицама усмери у хуманитарне сврхе, што је добар предлог за компаније. Добар је и за нас који бисмо, уместо да купујемо, поклоне могли да правимо. Или да – ако већ трошимо – то радимо за оне чије потребе далеко премашују наше.

Најбољу дијагнозу данашњег друштва вероватно је поставио амерички писац и глумац Ерик Богосијан у свом драмском делу „Секс, дрога и рокенрол“ из 1990. године. У то време интернет је био тек маргинална појава, али то не значи да се систематско затупљивање широких народних маса већ тада није спроводило другим доступним средствима. Просек наших интелектуалних способности почео је да опада оног тренутка када је телевизор ушао у сваки дом.

Пре 35 година Богосијан је написао:

„Видим једног момка кроз прозор своје собе, по читаву ноћ он лежи у свом стану преко пута улице, не помера се сатима, широм отворених очију. Кад не бих знао да гледа ТВ, мислио бих да с њим нешто озбиљно није у реду, да је хипнотизован, парализован... Читаве ноћи његов мозак упија поруке из телевизора: купи нови ауто, користи дезодоранс, ради више, купи микроталасну пећницу... Мислим, шта је то 'микроталасна пећница'? Свако је има, нико нема појма како ради. Зашто свако има једну? Зато што им је ТВ рекао да је купе.

Држава тренутно прави компјутер, највећи икада направљен, троши милијарде долара на њега, супер-тајни пројекат, али читао сам о томе... Кад га заврше сви ћемо ми бити мртви... Зато што ће тај компјутер бити повезан са свачијим телевизором, видеће нас кроз тај телевизор као на длану. И ако урадиш нешто што се систему не свиђа, телевизор ће да пошаље команду микроталасној пећници, врата на њој ће да се отворе и ми ћемо бити пепео, човече!

Не верујеш ми? Отиђи до продавнице, узми било коју ствар, погледај... Свака ствар има оне црне компјутерске линије на себи. Шта те линије значе? Нико не зна. Није то енглески језик, то је компјутерски. Компјутери причају један с другим, нико не разуме о чему разговарају. Нико. Ја ћу да ти кажем о чему причају: говоре о теби и мени, како да нас боље искористе. Машине немају емоције, њих интересује једино ефикасност.

Да бар имамо неку музику да слушамо... Волео сам да слушам те велике старе бендове, Џеферсон Ерплејн, Ху, Стоунси. Сви су они сад мртви... Ти што личе на њих и још увек иду на турнеје, мислиш да су то Стоунси, Ху? Роботи, човече, не могу то бити људи. Слушај само ту музику. Ти стари бендови, о чему су некад причали? Љубав, мир, анархија, слобода, револуција... О чему певају ови нови бендови? Страх, параноја, ради више, купи микроталасну пећницу... Сви бендови који су се борили против система, Џенис, Хендрикс, Морисон, све су их убили, наместили да изгледа случајно, све што је остало је – систем! А систем за нас има само једну поруку – страх! Ми смо обични мишеви у кавезу који трче изгубљену трку у оном точку који никако да стане.

Зато сам ја престао да се бавим уметношћу. Безнадежно је. Шта да ти причам... напишеш књигу, најбољу књигу која је икад написана, свако је прочита. Две недеље касније, већ је заборављена, појавила се нека нова коју мораш да прочиташ. Напишеш песму, прелепу песму, уђе у 'топ 40'. Сутрадан је чујеш у реклами за пиво. Насликаш фантастичну слику, купи је милионер, окачи у своју директорску канцеларију да је више никад нико не види.

Систем уништава талентоване умове. Систем се боље осећа кад зна да су најталентованији међу нама мртви од врата на горе. Зато им ја не пружам ту сатисфакцију, чувам своје мисли у својој глави, тамо где не могу да их дохвате. Јер, све на крају постаје део система, човече. Једини начин да побегнеш од система је да не радиш ништа. Кад пожелим нешто да насликам, кад пожелим нешто да напишем, радим то у својој глави, далеко од њихових погледа... Јер, кад би сазнали о чему размишљам, да уопште размишљам... био бих мртав.“

А онда је дошао интернет...

Реч године

Пар реченица. Једна слика, можда две. Видео-штос или апсурдна будалаштина у трајању од 30 секунди. То је просечан интернет садржај данас. Оно што нас не заинтересује у првих пет секунди нема никакву шансу да задржи нашу пажњу до краја. На улици, у ресторану, у школи, у превозу, сами или у друштву, свако од нас премотава своју телефонску „лајну“ састављену од импресивно безвредних детаља из живота људи које никад није ни чуо ни видео, од умотворина чија је духовитост упоредива са клозетским графитима, у нади да ће коначно стићи до њеног дна, до краја интернета, па да се коначно посвети нечему вреднијем и паметнијем. Ако нам се до тада, од силног „интелектуалног напрезања“, мозак не претвори у пихтије. Та „болест“ има своју дијагнозу: BRAIN ROT.  

„Трулеж мозга“ је реч године у избору „Oxford University Pressa“ за 2024. годину. У кратком саопштењу након проглашења речено је да ова реч „баца ново светло на наш однос са технологијом који константно еволуира“.

Под овим појмом подразумева се редукција интелектуалних капацитета изазвана прекомерним, упорним конзумирањем петпарачког интернет садржаја. Термин је први пут употребљен још средином XIX века када се Хенри Дејвид Торо побунио због све нижих интелектуалних стандарда и недостатка комплексних идеја: „Цела Енглеска дигла се на ноге да искорени трулеж кромпира, али зато нико не покушава да излечи трулеж мозга која је неупоредиво распрострањенија, са много тежим последицама.“

Термин се, затим, накратко појавио 2011. године у видео-игрици „Скајрим“ – јунаци те игре насумично обољевају од мистериозне болести под именом „brain rot“. Временом, појам се преселио у сленг „генерације X“ (деца рођена после 2010. године), а најчешће се користи да опише безвредни, затупљујући садржај, најчешће онај који „ТикТок“ свакодневно сервира.

Иако термин „brain rot“ још увек није медицинска дијагноза, феномен који се крије иза њега је врло реалан: опадање когнитивних способности изазвано претераним боравком на интернету уз малу или никакву менталну активност. Док проводимо читаве сате сурфујући, ми конзумирамо огромне количине бесмислених података и негативних вести, што снижава ниво неуро-трансмитера као што су допамин и серотонин, одговорних за осећај среће, фокус и концентрацију. Настаје ментални замор који погубно утиче на нашу мотивацију и способност да се бавимо креативним стварима. То је као да живите на „џанк“ храни: мозак вам је претоварен калоријама које су, у суштини, безвредне и несварљиве.

Платформе као што су „Фејсбук“, „ТикТок“ или „YouTube“ суштински разумеју (и злоупотребљавају) нашу биохемију: сваки лајк, сваки коментар, сваки нови садржај изазива тренутно лучење мале количина допамина која нас стимулише да останемо „online“ и наставимо да бесциљно скролујемо по екрану. Наш мозак временом постаје дресиран да непрекидно трага за инстант-задовољствима што погубно утиче на нашу способност да учимо или се дубоко концентришемо.

Начини труљења мозга

„Brain rot“ може да има различите појавне форме: 

• Опсесивно играње видео-игрица (најчешће једне изабране у настојању да се постигне недостижни скор или победи на неком од турнира). Иако играње само по себи није проблем, прекомерно играње развија зависност („gaming disorder“).
• „Zombie scrolling“: Прекопавање телефонског садржаја без икаквог реда и смисла, без икаквог циља или потенцијалне користи.
• „Doomscrolling“: Непрекидна потрага за информацијама које су узнемиравајуће или екстремно негативне.
• Опседнутост социјалним мрежама: Перзистентна потреба да се непрекидно проверава садржај на друштвеним мрежама, праћена осећајем нелагодности када год покушате да прекинете са овом навиком.
• „Tabitis“: Константно скакање са једног на други отворени „таб“ у бразуеру. Нису ретки појединци који сатима контролишу 20-30 паралелно отворених страница.
• „Опседнутост компарацијама“: Број наших „пријатеља“ на социјалним мрежама, број постова и лајкова свима је доступан. Те бројке нас сврставају у одређени интернет сталеж којим најчешће нисмо задовољни. Боравак на интернету претвара се у непрекидну јурњаву за лајковима којих никад немамо довољно или идентитетом који желимо да достигнемо (да постанемо нешто што нисмо и не можемо да будемо).
• „Супер-стимулација“: Кад у паралели радимо више бесмислених ствари (сурфамо по ТикТоку, шаљемо СМС-ове, читамо мејлове, мозак постаје преоптерећен, неспособан за било коју смисленију активност.

Ником, наравно, неће иструлети мозак зато што је пола сата гледао видео на коме се неки његов друг из школе преједа до бесвести или глуми смрт након што поједе крофну са љубичастим преливом из неког фаст-фуд ресторана. Повремено уживање у „brain rot“ садржајима може да буде једна врста ескапизма, облик релаксације од лудачког темпа свакодневице, начин да се мозак макар привремено искључи и растерети.

Свака генерација била је суочена са својим изазовима, економским кризама, ратовима у свету и другим глобалним проблемима. Оне старе су смирење и утеху тражиле у музици, концертима, спотовима или видео-играма. Данашња генерација од реалности бежи у „ТикТок“ и сајбер-спејс. Што можда говори и о томе да смо ми старији уредили свет на начин који за младе не оставља превише места.

Кратки видео-клипови нису једини кривци за „brain rot“ проблем, они су настали као резултат потребе да се попуне огромне празнине које је креирао модеран живот. Многи људи, нарочито они млади једноставно не верују естаблишменту и званичним средствима комуникације.

Пише на Википедији...

Ја сам довољно је матор да памтим време када је интернет, уз небројене техничке потешкоће, тек почињао да буде доступан свима. Иако је у то време садржај био ограничен а брзине трансфера мизерне (свега пар стотина бајтова у секунди, довољно да мало већу слику скинете за два-три минута), било је јасно да се човечанство с појавом интернета нашло на прагу „квантног скока“ који ће из темеља променити начин на који комуницирамо, учимо или се, једноставно, забављамо.

Количина информација умножавала се толиком брзином да су се убрзо појавили сервиси чији је једини задатак био да у том мору докумената пронађу неки систем и ред. Пут од првог великог интернет-каталога као што је био „Yahoo“, преко првих претраживача чија се претрага базирала на кључним речима („HotBot“, „AltaVista“, „Excite“, има ли неког ко их се још сећа?) па до Гугла преваљен је у свега неколико динамичних година.

„Wikipedia“ је покренута 2001. године, а већ 2005. имала је пола милиона страница. Иако у почетку критикована због пристрасности, због географске фаворизације Европе и Северне Америке, због политички некоректног односа према женама и честих материјалних грешака, од 2010. године ситуација се значајно поправила. Озбиљна истраживања показала су да су, у погледу тачности и поузданости, информације са „Википедије“ једнако вредне као и оне које можете да пронађете у класичним енциклопедијама које уређују читави тимови научника и енциклопедиста. Сама количина информација практично је неупоредива: штампана „Британика“ је са својих 100.000 чланака тек патуљак у односу на „Википедију“ на чијим је серверима тренутно ускладиштено преко 7 милиона текстова.

Читаво светско знање одједном је постало свима доступно, тек један клик далеко, тачност сваке чињенице могуће је проверити у свега неколико секунди. За тренутак смо поверовали да ће технолошки напредак у кратком року искоренити глупост, незнање и затуцаност сваке врсте или их барем свести на маргиналну појаву.

Неколико деценија касније, испоставиће се да смо били потпуно наивни и да нема те технологије која се не може злоупотребити и банализовати. У време када је интернет стигао такорећи у свако село, а захваљујући јефтиним рачунарима и телефонима може да га користи практично свако, број оних који верују да је америчко слетање на Месец снимио Стенли Кјубрик у неком тајном холивудском студију, који верују да је траг авиона чиста хемија којом нас трују како би се број људи на планети држао под контролом, који не вакцинишу своју децу јер вакцине изазивају аутизам, који верују да су током те исте вакцинације чиповани како би били систематски праћени и прислушкивани, не само да се није смањио, него се, захваљујући интернету који је обезбедио анонимност, могућност брзе комуникације и групне акције, мултиплицирао до те мере да понекад помислите како је свет, и поред свог тог силног знања које је „тек клик далеко“, упао у интелектуални јендек који се непрекидно проширује.

Поента је да су паметни људи имали свој начин да се организују и огласе и пре настанка интернета. Они који су тврдили да је Земља равна плоча некад су били маргиналци, кандидати за психолога, тешки особењаци који вегетирају на друштвеној маргини и, врло често, лоши ђаци који су своје незнање допуњавали измаштаним теоријама („Милораде, сутра да ти дођу родитељи у школу!“). Интернет је, у комбинацији са мобилним телефонима који су тако паметно направљени да их може користити свако, без обзира на ниво сопствене глупости, постао плодан медиј за сејање будалаштина сваке врсте. 

Четврт века након оснивања „Википедије“, може се слободно рећи да је светски интернет постао једно огромно сметлиште у коме се оно што је корисно, вредно и потребно, непрекидно затрпава гомилом информација чија је вредност равна нули. Чак и када оставите по страни горе поменуте екстремисте, истинске „интелектуалне талибане“ XXI века, слика није ништа боља. Количина безвредног материјала повећава се толиком брзином да је само питање времена када у тој големој депонији ни Гугл више неће моћи да пронађе трунчицу смисленог садржаја.

Слику своју љубим

Суноврат интернета започео је друштвеним мрежама и начином на који су оне конципиране: интернет је сваком понудио парче „сајберспејса“ у коме може да изгради свој виртуелни лик. Зато су на интернету сви лепи, паметни, срећни, амбициозни, остварени, са великим достигнућима и још већим плановима.

„Слику своју љубим“ неисписани је „мото“ сваке личне презентације на било којој друштвеној мрежи. Проблем је само што је све то једна огромна гомила лажи: нико нема 500 пријатеља колико има просечан „Фејсбук џабалебарош“, нико није у стању да има фундаментална знања из стотину различитих области као многи генијалци на „ЛинкедИну“ и, да се не лажемо, никог није брига за слику коју је направила мала Мица на плажи у Прчњу, макар имала хиљаду „лајкова“. 

Како се количина садржаја на интернету повећавала, тако се и време које смо могли да одвојимо за сваку нову страницу, за сваку нову фотографију нечијег кучета или мачета скраћивало. Самим тим, друштвене мреже почеле су да фаворизују све краће форме. Класични блогови, сајтови на којима људи који имају нешто да кажу објављују своје текстове из области за које су стручни, практично су нестали. Уместо тога, никле су друштвене мреже за „микро-блоговање“ као што су „Twitter“, „Reddit“ или „Телеграм“ („Твитеру“ је чак и име скраћено у једно безлично „X“).

„Youtube“ је, можебити, и даље најпопуларнији сајт на интернету, са великим бројем канала за свачији укус, али по броју инсталација на телефоне у последњих неколико година рекордер је „ТикТок“, сајт кинеског порекла који је доживео невиђену експанзију иако је у почетку објављивао само кратке видео-спотове чија се дужина мерила секундама. „ТикТок“ је од тада еволуирао, често и на бизаран начин: тамо су данас нарочито популарни „sludge“ (муљ, блато) клипови где су у једном кадру монтирана четири видео-садржаја без икакве логичке везе између њих, права инвазија на сва чула.

Иако ћете, са друге стране, на „YouTubeu“ пронаћи велики број врло креативних, едукативних клипова који трају читав сат или два, „YouTube“ је и даље сајт кратке форме: од око 4 милијарде видео-записа, скоро четвртина отпада на садржај од свега пар минута.

Уз то, данас скоро свака страница има и тзв. „click bait“, линк који вас мами да страницу отворите само зато што је наслов текста идиотски срочен: „Мала Мица је само хтела да направи селфи на плажи у Прчњу а онда јој се десило нешто невероватно.“ То што јој се десило крајње је небитно и банално, а најчешће измишљено – ваше је само да кликнете. Као што каже „standup“ комичар Бо Бурнам:

„Они сада покушавају да нам отму сваки минут нашег живота. Сваки слободан тренутак који имате је моменат који бисте могли да проведете гледајући у свој телефон док они сакупљају материјал о нашим навикама и припремају нови сет огласа којим ће нас затрпавати недељама и месецима.“

Има ли лека?

Шта треба да учинимо не бисмо ли свој мозак колико-толико сачували? Пре свега, ограничите време које проводите пратећи бескорисне „online“ садржаје. Пробајте за почетак да га измерите – вероватно ћете бити шокирани кад сазнате колико времена трошите на бесмислице.

Направите бољу селекцију извора из којих се информишете, избегавајте сензационалистичке и негативне вести. Тако ћете стећи избалансиранију слику о свету који вас окружује. Одвојите време за садржаје који имају дужу форму: књиге, часописи, филмови, позориште. Вратите се својим старим хобијима за које компјутер није потребан: узмите поново гитару у руке, медитирајте, рекреирајте се, боравите у природи бар два сата недељно, по могућству без мобилног телефона. Дружите се с правим а не виртуелним људима, инвестирајте време да повратите неке заборављене пријатеље.

Али све то не може да замени здраву менталну активност. Подсвесно, ваш мозак тражи изазове. Као и ваши мишићи, и мозак се развија вежбом. Научите поново да читате књиге, оне на папиру боље су од електронских. Прочитајте нешто из историје о делу прошлости о коме не знате ништа. Престаните да „бинџујете“ серије само да бисте били у току са оним што гледа већина. Пронађите свој укус, нема ничег страшног у томе ако вам је Кафкин „Процес“ омиљена књига.

Музика је постојала много пре него што су се на сцени појавиле гологузе „цајке“ и репери са два акорда и три стиха у глави. Старе плоче поново су на цени, с разлогом, јер од када је Дејвид Гилмор одсвирао „Shine on, you, crazy diamond“, још увек ништа боље није снимљено. Уз то, никад није касно да научите још један страни језик. Ако већ морате да се играте на компјутеру, логичке игре боље су од „пуцачина“. Играјте шах, преферанс, таблић, шта год, а ако вам је математика претешка, решавајте судоку или укрштене речи.

Јер, експерти верују да је на крају све још увек у нашим рукама и ствар наше одлуке. Мозак који је запарложен и закржљао и даље може да оживи ако поведемо рачуна о својим животним навикама. Мариса Пир, познати светски психотерапеут и аутор неколико популарних књига каже: „Да, можда је ‘brain rot’ реч године, али она не мора да обележи и године које ће тек доћи. Ми имамо снагу да повратимо контролу над својим умом али све мора да почне личним избором.“

Писац Ксу Мо верује да је конфучијански принцип самокултивације („xiu xing“) добар начин да се избегне свакодневни хаос и поврати унутрашњи мир: „Способност концентрације важнија је од свих лајкова. Треба да будемо господари свог ума а не да робујемо светској галами.“ 

„Гепла“ прадеде Душана

Мој прадеда Душан имао је, некад давно, прву вршалицу у свом селу, неку „Геплу“ коју су покретали упрегнути волови. Вршалица је лепо служила свим сељацима да овршу жито али се онда појавио нови модел на моторни погон, машина која је била много бржа и једноставнија. Иако је прадеда упозоравао сељаке да је та машина „ђавоља работа“ и да „хоће да упали жито“, ништа се није могло против модернизације – муштерије су се проредиле а прадедина „Гепла“ на крају је паркирана испод стрехе, да се више никад не покрене.

Технолошки напредак је неумољив, са свим добрим и лошим странама које га прате. Тек ће наредне године и деценије показати у ком смеру ће човечанство еволуирати и да ли ће се општи тренд кретенизације широких народних маса наставити данашњим темпом. Можда смо ми, као цивилизација, већ прешли свој интелектуални зенит а да то нисмо ни приметили, можда смо сада осуђени на дуг период културног опадања све док се сви не срозамо на ниво „ријалити“ програма који нам се нападно сервирају.

Можда нам се чини да живимо у златно доба римске империје, али не видимо да контролу над светом полако преузимају културни варвари који вребају из ТВ-апарата, са интернет страница, из мобилних телефона.

Него... где смо стали? Ах, да... код мале Мице која је, иначе, медицинска сестра са Звездаре. Шта јој се то невероватно десило док је покушавала да направи селфи на плажи у Прчњу? Клик! Кад кроз безбројне рекламе прокопате тунел до самог садржаја, прочитаћете да је малу Мицу појела ајкула која је искочила из песка. Па ако интернет лаже, лажем и ја вас.

Аутомобила је све више. Ускоро ће их у свету бити милијарду и по, а највише их је у САД и Кини. У Европској унији је, у периоду од 2012. до 2022. године, број аутомобила порастао за готово 15 процената.

У Србији је у 2024. години, према подацима Министарства унутрашњих послова, било преко 2.471.004 регистрованих путничких возила, од чега 703.483 у Београду. Сви говоре да оваквих гужви никада није било. И није: да се од 500.000 регистрованих возила 2015. године дође до 600.000, требало је пет година. За наредних сто хиљада – четири.

У последње две године, Београд је месечно „богатији“ за преко две хиљаде аутомобила, што није лако ни замислити у простору. Али не мора се ни бројати ни замишљати – ту су, па су гужва и колапс прве асоцијације на саобраћај у Београду.

Али не само у Београду. Свуда где су аутомобили водећи вид превоза, раст њиховог броја премашује могућност ширења путне инфраструктуре. Када се и дода нова саобраћајна трака, растерећење је само краткорочно. Поред раста стандарда и тиме доступности возила, на атрактивност вожње утиче и раст „понуде“ путева. Управо нас зато, пре или касније, опет чекају гужве. То је у саобраћајном инжењерству познато као „индукована потражња“.

Исто важи и за паркирање. Умножавање аутомобила повећава притисак на површину око коловоза. Тако се површине за мировање аутомобила шире науштрб зелених и јавних површина. То није само апсурдно јер, према проценама из Велике Британије, просечан аутомобил стоји 23 сата дневно. Проблематична је и сама чињеница да лични аутомобили све више угрожавају заједнички простор. Узроци тог стања су сложени, а последице вишеструке.

Аутомобил – потреба или луксуз

Један од узрока повећања броја возила је и убеђење да су кола данас потреба. Међу противницима тог става је можда најдаље отишао филозоф Андре Горц (1923-2007), видевши аутомобил као луксуз.

Попут виле на мору, сматра Горц, аутомобил своју корисност црпи из искључивости. Као што не може свако имати вилу на мору јер је обала ограничена, тако се ни кола не могу демократизовати јер су путеви ограничени. То је суштина луксуза. „За разлику од усисивача, радија или бицикала, који задржавају своју употребну вредност када их и сви други поседују, аутомобил је пожељан једино док га масе не поседују“, писао је Горц. Ако сви поседују луксуз, нико нема користи од њега.

Према Горцу, аутомобил је изумљен да би елита стекла до тада невиђену привилегију – да путује брже од осталих. Богаташки фијакер није био бржи од сељачке кочије, а возови су свакога превозили истом брзином. Почетком двадесетог века аутомобили су то променили. По први пут, класне разлике прошириле су се на брзину и превозно средство.

Седамдесетих година прошлог века, Париз је био у агонији загушеног саобраћаја пошто се аутомобил ипак демократизовао. Зато га је Горц оспоравао као симбол буржоаске идеологије. Многе његове аргументе демантовало је време. Неки су, премда тачни – попут оног да самовезивањем за нафту и друга тржишта од чијих производа и услуга зависи рад аутомобила „остварујемо снове сваког капиталисте“ – изгубили делатни значај.

Но и даље интригира упозорење да аутомобили стварају барем исту даљину колику и превазилазе. То показује архитектура великих градова, развучених по предграђима до којих се стиже ауто-путем, јер се једино тако могу избећи загушења у центру. Тако људи почињу да живе далеко од свега јер су се, да би се направио простор за аутомобиле, даљине повећале. То је зачарани круг – потребни су нам аутомобили да бисмо побегли од гужви које стварају аутомобили.

Иста корисност, већа агресивност

Нису се само даљине повећале: размотримо игру музичких столица. Да бисмо у њој победили, морамо пре осталих сести на столицу чим престане музика. Столица је увек мање него играча, па је све теже заузети место. Понекад се и лактамо.

Слично је у градовима. Све више аутомобила конкурише за недовољно јавног простора, па сваком возачу прети пад корисности сопственог аута. Наравно, нико не жели да му ауто постане бескористан, па треба барем одржати ниво корисности. Тако нешто захтева надметање. Ово је проблем јер значи да, како би индивидуална корисност од аутомобила остала иста, колективна агресивност мора да порасте.

То не значи само несмотреност у вожњи, убрзавање на семафорима или провлачење на зебрама тик испред пешака. Нити само заустављање под „мигавцима“ у централним улицама како би се појела пица. Тиче се и паркирања, јер са оскудицом простора све је прихватљивије паркирати се на травњак, пешачки прелаз или место резервисано за инвалиде. У све више насеља, тротoари постају паркинзи.

То спушта границу пристојности. Све лакше се агресивност правда изузетношћу („немам другог избора“), журбом („враћам се за минут“) или устаљеношћу праксе („то сви раде“). Али индивидуална рационалност, када се агрегира, не прераста у колективну. Напротив – са падом расположивости улица, на тротар прелазе бициклисти и мотоциклисти јер и они штите корисност од вожње. Када брига за другог пада, опасност од повреда расте.

Ваљда зато су све популарнија велика кола – најпопуларнији сегмент су класични и спортски теренци. Већ годинама „Форд“ не производи хечбекове у Америци, док у Европи готово половину нових возила чине џипови. Произвођачи се прилагођавају и мање платежним купцима. Чак и „Тојотин“ „јарис“ постаје кросовер, све траженија мешавина хечбека и теренца. „Дојче веле“ је објавио да су просечна кола данас 450 килограма тежа и око двадесет центиметара шира него 1980. године.

Социјални епидемиолози Ричард Вилкинсон и Кејт Пикет су ту моду повезали са падом солидарности у друштву. Није случајно што популарност џипова коинцидира са порастом неједнакости након победе неолиберализма осамдесетих година прошлог века. Утицајном књигом „Spirit Level“ они су показали да је у сваком друштву, где су економске неједнакости порасле, дошло и до погоршања физичког и менталног здравља популације, пада друштвене кохезије и раста криминалитета и осећаја несигурности ван куће.

У таквим условима, не расте само популарност кућних алармних система и ограђених насеља са приватним обезбеђењем. Расте и потреба за великим и снажним возилом, у коме се осећамо сигурно у несигурном окружењу. И сами називи џипова подстичу таква осећања, па потрошач може сести у неколико тона тешког „крчиоца“ (Pathfinder), „горштака“ (Outlander) или „укротитеља“ (Wrangler). Још сугестивнији модели су „војник“ (Trooper), „бранилац“ (Defender) или „заповедник“ (Commander).

Аутомобили су прецењени

Поред просторних противречности, запажен је и тзв. парадокс уштеде времена. На темељу тзв. Маркетијеве константе, економиста Матијас Бинсвангер поставио је тезу о константном трајању путовања. Наиме, независно од простора и времена, просечна особа путује око 1,1 сати дневно и троши приближно једнак удео дохотка на превоз. Са растом дохотка расте потреба да се стигне на све више места. То захтева бржа превозна средства, али је та могућност ограничена јер се капацитет путне инфраструктуре споро мења.

То значи да свако убрзање, на које нас присиљава императив економског раста, има своју границу. Полазећи од идеје да се у Танзанији једнако времена троши на кретање као и у САД – иако се тамо махом пешачи, а у Америци вози – Бинсвангер закључује да већу временску ефикасност поништава потреба за преласком већих удаљености. То значи да аутомобил, осим што ствара даљине које треба да превазиђе, делом и траћи време које треба да уштеди.

Премда на ово појединац не може да утиче, све је јасније да нас егзистенцијална зависност од аутомобила чини незадовољнима сопственим животом. Ово се може пренети и на децу, јер се често довожење и одвожење деце колима на свакојаке активности већ повезује са нижим нивоима социјалне и просторне интелигенције такве деце, у односу на ону која се градом крећу самосталније.

Ипак, културолошке и економске трошкове аутомобила засењују еколошки. Некада се под њима подразумевала само емисија штетних гасова из ауспуха, али се данас говори и о штетним честицама из гума и кочионог система. Сви ови трошкови расту са величином возила па зато, на пример у  Француској, власници неелектричних возила плаћају додатних 10 евра за сваки килограм масе изнад 1.800 килограма.

Осим што дестимулише загађење и чува инфраструктуру, ова мера је пожељна и из угла неједнакости – богатији возе већа кола. Једна анализа у Данској показала је да сваки километар пређен аутомобилом генерише економски трошак од 0,71 евро, док километар пређен на бициклу ствара економску корист за друштво од 0,64 евра.

Неће нас спасити ни метро

Проблеми саобраћаја у граду од преко 1,7 милиона становника попут Београда нису прости, па нису ни њихова решења. Прилагођавање града као заједничког животног простора захтева деценије и различите мере. Неке се тичу превоза, неке урбаног планирања, али сва захтевају да се пође од основног питања: чије кретање има највиши приоритет?

Ако су то људи, а не аутомобили, јавне политике то треба да препознају. У земљама где је то препознато дошло је до смањења, а не повећања броја паркинг места. Одбраном зелених површина чува се земљиште које упија воду, због чијег смањења се свака београдска олуја претвара у поплаву. Како би се заштитили возачи мањих аутомобила, цене за преостала места могла би се диференцирати тако да расту са величином возила.

На сличан би начин деловало појефтињење такси-услуга, чије су цене недоступне већини. Однедавно је могуће и дељење аутомобила (car share), што постаје све популарнији концепт. Кључно је да се подстакну просторно, енергетски и економски ефикаснији видови покретљивости, као што је јавни градски превоз. Он је данас непоуздан и пренатрпан. Просечна брзина јавног превоза опада и тренутно је око 13 километара на сат. Возила су релативно стара, а линије недовољно повезане.

Иако га већина грађана не плаћа, што оптерећује градски буџет, највећи број путовања у Београду се и даље обавља јавним превозом. То је добра полазна тачка за различите политике – од бесплатног јавног превоза какав постоји у Талину, до тзв. накнада за мобилност, месечних износа које би послодавци директно плаћали Граду за сваког запосленог. Сличан режим, где се јавни превоз финансира на основу бројности радне снаге у општини или региону, примењен је у Паризу (Versement transport).

Нема идеалног модела, али би онај који се одабере требало да побољша финансијско стање јавног превоза, растерети улице и тако многе Београђане подстакне да смање употребу аутомобила. Ово је важно, јер је један од најчешћих аргумената за коришћење приватног аутомобила управо незадовољство јавним превозом. Такође, погодовало би и грађанима чије потребе јавни превоз не може да опслужи. Све ово могуће је у релативно кратком року, због тога што не захтева измене на путној инфраструктури.

Када је реч о променама које захтевају промене на инфраструктури, добре примере пружају „зелени суперблокови“ у Барселони, концепт „15-минутног града“ у Паризу или бициклистички ауто-путеви у Копенхагену. У Хелсинкију се завршава изградња троструког  моста дужине од готово два километра, који ће бити отворен за све осим приватних путничких возила. У стратегији овог града су приоритети – од највишег до најнижег – дефинисани овако:  пешаци, бициклисти, јавни превоз, логистика, приватни аутомобили.  

Ови градови су велики и поседују метро, који их није спасао проблема. То значи да решења нису у парцијалним мерама већ свеобухватним политикама. Такве ће на прво место ставити покретљивост људи. Препознавање тога је кључно, за Београд и Београђане.

Да се овај текст сажме на почетку, треба рећи да се ту превасходно ради о линији и тачки. Не у филозофском смислу, где постоје теорије, делом забавне, да је бог линија, алтернативно тачка. Овде је од интереса материјалност тих форми, линија као путева, дуж њих архитектуре као тачки.

Реч која ће најчешће бити коришћена у том контексту је „сажимање“. До сада је већ два пута употребљена да би се показала њена лингвистичка раскош као довођење у везу, окупљање, проходност, затезање смисла, дефинисање правила. Ту је питање од интереса, да ли је Србија у последњој деценији постала саобраћајно битно сажетија него што је била раније? Још једна реч се нуди као синоним за конкретну тему, сабирање, премда она захтева више пажње. „Сабирање“ није денотација за неко сабирање територија и не односи се на неспретно сковану синтагму „српског света“.

Обе те речи, сажимање и сабирање, користе се овде као индикатори саобраћајног напретка Србије, да ли је сада и изнутра постала бржа и доступнија, као што је споља увек била.      

Актери су власт и опозиција, или позиција и опозиција, грубо оцртани као групације без сажетка, разликовани само на основу метода деловања. Опозицији у Србији стоји на располагању читав низ легитимних и легалних средстава да остваре смену власти. Али проблем је изгледа да свака од тих метода захтева припреме, дисциплину, јасан циљ. Уз то и познавање робе, рекли би економисти тамо где би политиколози говорили о познавању електората. Из визуре опозиције се све то доживљава као радно интензивно, па се траже пречице.

А како су и опозиционе пречице линије, са атрактивним тачкама дуж пута, на пример Старим железничким мостом у Београду, том дивотом одједном промовисаном у споменик нулте категорије, јасно је шта се догађа у Србији. Преко линија које теку, а то би биле саобраћајнице у укупном збиру, путеви, мостови, пруге, градске улице, ваздушни и речни коридори, електронски информативни аутопутеви, опозиција полаже своју мрежу линија које не теку већ само стежу и даве. Вероватно сматрају да власт већ има превише линија, а они премало.   

Најкраће би се рекло да геометрија позиције полаже велику вредност на ток и проходност. Опозициона геометрија је давитељска.

Све туге јужне пруге  

Градови су у Србији, кад сам ја тамо живела седамдесетих и раних осамдесетих, имали инокосни карактер. Сваки је саобраћајно опслуживао сам себе.

То није увек било лоше. Стварао се осећај локал-патриотизма, комшилук је улазио у куће једни другима по вољи. Цветало је стотину цветова културног инсуларизма. Људи су задржавали свежину радозналости и били способни да се искрено изненаде, јер су разумели да живе у систему лоше повезаних мањих и већих полиса. Делује као претеривање, и јесте, али с намером да се скрене пажња на чињеницу да су људи у Србији тада боље знали шта се догађа у свету, него што су знали шта их чека иза првог брда, осим ако тамо нису имали родбину или викендицу.

Збивања у Вашингтону или Паризу била су Београду ближа него, на пример, она у Зајечару или Неготину. О Пироту или Лесковцу да се не говори. О Приштини још мање. Она је по осећају саобраћајног заједништва које је, као што сви знају, предуслов сваког другог заједништва, била иза стотог брда. Нису ти градови били далеко јер су били далеко, нису се кували у лимбу „паланке“ по неком судбинском налогу, већ зато што су саобраћајне везе и мреже биле никакве.

Срамота ме да признам да до дан-данас немам представу где је тачно Санџак. Немам је јер је нисам имала кад сам отишла. Не осећам се ни кривом, нико нас у школама није социјализовао на лаки приступ другим инокосним урбанитетима унутар Србије. Ко није имао тетку у Тутину, мрка капа, тај не би знао где је Тутин. И горе, не би имао појма шта је Тутин.

Наравно да се знало да је Санџак у Србији, један његов део. Нису то комунисти сакривали од јавности. Оно што је међутим недостајало била је унутрашња оријентација која се стиче у свакој саобраћајно сажетој и сабраној земљи, кад рецимо неко спомене у разговору да мора до Тутина, јер се братанац жени младом из Рожаје, а саговорник одмах има аутоматску представу у глави колико то кошта. Не свадба, него колико сати тамо и натраг, колико временски требају нога, точак и шина да обаве шта су наумили. Онако као што сваки Бечанин има унутрашњу мапу која му каже на ком километру се сажима Салцбург, на ком Грац.

Домаћи градови у којима се навија жица, прерађује дрво, ломи камен или шије трикотажа, спомињани су као апстрактни локалитети расути на удаљеним звездама. И били су, ако се користе поставке феноменолошке филозофије. Хајдегер, Хусерл и Левин су разликовали тополошки/искуствени простор од реално мерљивог простора. Мишел Серто је образлагао да се простор у друштвеном смислу уједињује ногама. Само путеви које прегазимо, само то је интернализовано и наше. 

Одатле не би требало извући закључак да се у краљевској, комунистичкој, или уопште пре-Вучићевској Србији није путовало. Јесте, интензивно. Најлакше авионом, па у Рим или Париз. Путовало се на море, у Хрватску, Црну Гору или Грчку. Али кад се путовало по Србији, ту се увек подразумевало неко морање и дух авантуризма. Раздаљине од сто, двеста или триста километара су коштале много снаге, планирања и времена, јер се знало да то траје, није лако, јер свашта може да се деси. Путеви су уски, кривине необезбеђене, банкине пропале, удеси и застоји чести, аутомобили, барем у то време, лоши. Аутобуси су спори и непоуздани; возови миле, јер чак ни главни правци нису потпуно двоколосечни. Није то у потпуности ни Коридор 10, железничка кичма Србије.

Гледано са ове тачке у простору и времену, то су смешне раздаљине за саобраћајну сажетост једне земље величине Србије или Аустрије: Београд-Ваљево 100 километара; Београд-Зајечар 240; Београд-Крушевац 190; Београд-Прокупље 270. Зашто је онда иста километража Беч-Линц и Београд-Крушевац у првом случају ништа, у другом изазов? Разлог је сасвим баналан – лоши путеви и саобраћајне везе у Србији; интегрисана мрежа аутопутева и брзих пруга у Аустрији. Тај разлог не дотиче никакве компликоване моменте националног, религиозног, или културног идентитета, осим можда културу занемаривања, која је у Србији раширенија него у Аустрији.    

Круг Двојке узвраћа ударац

Таква наслеђена саобраћајна рашивеност Србије имала је једну посебну непријатну последицу по друштво. Стабилизовала је представе центра и периферије као више и ниже форме друштвене организације и животног стила. У резултату је створена невидљива, али не мање присутна хијерархијска конструкција у којој су се на свим нивоима смењивали понос центра и стид периферије. Над читавом том грађевином, с обе стране пуњеном супротстављеним емоцијама, столовао је београдски Круг Двојке.

Не Београд као такав, јер је Београд конгломерат свега и свачега, урбаних целина, градова по властитом праву као Земун или Панчево, приградских насеља, бивших градића и села. Периферија је шездесетих и седамдесетих имала стабилну линију у Београду, док је сада сва у покрету. Данас јеси периферија, али ако сутра туда прође метро, онда ниси. Они који су некад говорили да су из Београда, а у ствари били из Панчева или Обреновца, више не би били смешни.

Однос центра и периферије је велика социолошка тема. Горе описани однос делује у свакој европској земљи, односно деловао је на исти или сличан начин, док нису изграђене модерне саобраћајнице. Док европске националне државе нису, једна по једна, последње Словенија и Хрватска, изградиле модерну мрежу путева, повезале и сажеле земљу унутар себе и смањиле је у перцепцији путника.

Кад се овде каже да Круг Двојке гледа с презиром на Раковицу, Раковица с висине на Смедерево, а Смедерево успоставља властите хијерархије према периферији, засеоцима и свему оном за шта се усталио надмени термин „јужна пруга“, то никако не подразумева ексклузивно српско стање ствари. Напротив, то су универзални сентименти.

То само каже да постоје ефикасни начини да се друштвене хијерархије засноване на емотивним вредностима центра и периферије ублаже, негде и потпуно елиминишу као средство дистинкције. Изграде се аутопутеви, осавремени железница, у њих интегрише београдски метро који демографски ионако покрива пола Србије и – ето добро сажете земље.

Тврђаве беса

Од саобраћајно разуђене и некохерентне земље, Србија је на путу да постане компактна, сажета, сабрана и мобилна. Док Србија расте са применом свакодневних стандарда, истовремено се смањује у искуственој перцепцији тополошког простора.

У унутрашњем осећају удаљености, онако као кад метеоролози кажу да се плус два Целзијуса осећа као минус три, донедавно су и Нови Сад и Београд били много даљи један од другог од стварних 100 километара између. Сад су се са новом пругом сажели у измењива друштвена средишта. Седне се у воз, оде на ручак, врати, а да се и не озноји. Још једном, с нагласком, и пре се путовало по Србији, али ту врсту лакоће у друштвеном сажимању дистанце, у сабирању искуственог тополошког простора, Србија никада пре није имала.    

Незгода је само да се такав напредак у квалитету свакодневице поклапа са владавином Напредњачке странке Александра Вучића и Ане Брнабић. Опозиција ту има две могућности. Ако је паметна, да ускочи на воз прогреса, не мора баш за Нови Сад, и временом покуша да сваки напредак рекламира за властити, барем у мери да га није опструисала. И друго, ако је пуна беса, који одавде не могу да разумем, још мање објасним, да пресече сваки економски и друштвени бољитак који је почео да тече дуж саобраћајних линија Србије.

За потребе овог текста замољена је статистика од Канцеларије за односе са јавности у државној фирми Путеви Србије. Нажалост, Канцеларија је већ потрошила своју квоту медијских контакта за ову годину. Алтернативно, могуће је да још броје километре и да ће се јавити. Зато ће морати да послуже подаци с интернета, који сасвим добро одсликавају реалност. 

Србија, као и читава Југославија, дуго није имала путеве који би одговарали савременим стандардима. Такозвани Аутопут братства и јединства технички гледано није био ни аутопут, а ни ово друго. Такозвана Јадранска магистрала је била пут за авантуристе, адреналинске зависнике и самоубице који су знали да цене лепи пејзаж.      

До 1980. Србија (с Војводином) је добила 200 км правог аутопута, Словенија 110, Хрватска 65, Македонија 30, остали ништа. До почетка деведесетих, Србија (с Војводином) је добила још 230 км правог аутопута, Хрватска 240, Словенија 50, Македонија опет тридесет, остали опет ништа. До тог тренутка се може говорити о „добијању“ аутопутева, јер су комунисти расподељивали права изградње унутар све мањих средстава којима се располагало у целини.

Србија је из Југославије изашла са наслеђем од неких 430 километара аутопутева. За поређење, Хрватска с 300, Словенија 150, Македонија са 60, остали ништа. Железничка мрежа је и данас свуда остала проблематична, свуда спора пруга са пунктуалним побољшањима, у поређењу највише у Србији.     

По грубој рачуници, Србија је до сада утростручила наслеђену дужину аутопутева, са добрим изгледом да их до 2027. учетворостручи. До краја ове деценије, ако ствари наставе да слободно теку дуж линија, што је метафора за „ако не буде рата у Европи и револуције у земљи“, Србија би се приближила бројки од 2000 км. На то долази мрежа мотопутева која се систематски санира и делом преводи у виши статус. Железнички Коридор 10 би, не само на северу, већ и на правцу тужне јужне добио на брзини и комфору. Можда не онако као црногорски возови у Џејмс Бонд филму „Казино Ројал“, али ту близу.

„Све мора да стане!“

Од споменуте две стратегије, опозиција, страначка и јавна, за  сада обилато користи само ону другу, а то је да све заустави, пресече и имобилизује. Та стратегија се чак и не камуфлира. Метафоре очас посла добијају буквалне примене, као кад се опозициони мото „све мора да стане!“ разуме тако да саобраћај треба да стане. Важи и обрнуто, да и буквално једнаком лакоћом добија симболичку надоградњу. Кад се, рецимо, рушилачки протести објашњавају за део вишег циља, да су „добри за будућност земље“, и „будућност наше деце“, што је најчистији лењиновски „што горе, то боље“ принцип.

Свака несрећа, катастрофа и инцидент се не операционализују кроз правну и кривичну одговорност, већ кроз симболике застоја и прекида, „кад све мора да стане“. Осим кампањске измењивости повода, оно што открива сирове претполитичке мотиве таквих захтева је одбијање рационалног политичког дискурса. На пример, да се може волети брза пруга, а да се не воли Вучић. Да се може уживати у удобности растуће мрежа аутопутева, а да се никако не ужива у Вучићу. Да је могуће уживати у бољим примањима и куповној моћи последњих 12-13 година, а да се свеједно гаси телевизор кад се Вучић обраћа јавности.

И шта уопште значи политички слоган „све мора да стане“ у земљи која је економски стајала у месту деценијама, па је неки и не памте другачије? Да се није цупкало у месту довољно?   

Овако је ту стратегију у августу ове године („Новости“, 15.8.2024) формулисао Здравко Јанковић из Зелено-левог фронта: „На крају, ако већ и постоји дилема код организатора протеста око узора на које треба да се угледају ако желе победу у борби са надмоћнијим непријатељем, историјски је ем оправдано, ем више него пожељно угледање на партизанску борбу, на њена постигнућа, на 'Падај сило и неправдо', и на Ужичку републику као прву слободну територију у Европи. Игнорисање антифашистичке традиције довешће – ако ни до чега другог – до тога да неки од нас неће имати довољно воље да учествују у нејасним, а по правилу ризичним акцијама. Стога се надам и да ће организатори схватити да без антифашиста, наших парола и симбола победе неће бити.“

Све изречено сумира се у појму диверзије: борба, надмоћни непријатељ, герилске технике, Ужичка република, ослобођена територија, фашисти и партизани, ризичне акције, пароле охрабрења и стамине, победа. Тек што је ствар почела да тече, то јест дошло до неког бољитка на свим линијама, пресеци и блокирај.

Удри где боли    

С нешто хумора, рекло би се да то Круг Двојке блокира путеве кроз низ „ризичних акција“, то јест диверзија, за сада на нивоу симболичке политике, не би ли зацементирао властите привилегије. Не жели сажету Србију, јер то руши хијерархијску конструкцију у којој он друштвено и културно доминира. То је интересантна теорија, како у смислу доприноса социолошким студијама о конструкцијама центра и периферије, тако и као тема за неку актуелну Топ-листу надреалиста.

Реалистичан одговор је много баналнији и пре објашњив из политичке него социолошке теорија. Свака опозиција бира ону тачку која је позицији важна, и преко које се она, позиција, легитимише. Колико год ухваћена у менталну клопку „фашиста и партизана“, српска опозиција добро разуме да се ова власт у унутрашњој политици легитимише кроз економски успех и просперитет људи. Србија се први пут у последњих сто година нашла на траси на којој економски развој поседује свесни и намерни примат, а за тај пакет је изградња модерне саобраћајне мреже есенцијални предуслов.  

Сасвим логично, опозиција руши тај предуслов, пресеца линије, блокира проточност мастер-плана. Позицији је важан просперитет, ерго, њима није. Не кад долази с те стране, од њега.

Удри по поносу

Чак и овлашна шетња кроз општу историју побуна и револуција показала би валидност такве теорије, да се сваки политички протест прво обрушава на емотивну легитимацију власти. Иако широких агенди кад крену, протести свеједно увек полазе из једне тачке за коју мисле да поседује емотивну вредност за владајуће. Бира се оно на шта су власти поносне, јер верују да их то одређује. 

Слободан Милошевић се легитимисао масом и бројевима. Његова изјава око 1990. да је на изборима добио „103 посто“ је права фројдијанска омашка. Видео се као ујединитељ, а сваком ујединитељу су пре свега важни бројеви. Логично, кад га је рушила, опозиција је рушила његово саморазумевање ујединитеља. Отпор се кретао масом и из масе. Неоспорно је да су масе том приликом блокирале центар Београда, али разлика је у интенцији – намера је била окупљање, демонстрација бројева, док је блокада градских улица била само нуспојава. Милошевићу је била важна математика – они су је отели од њега у последњем чину делегитимације.  

Комунистичке власти генерално, не само југословенске, већ читав Варшавски блок, легитимисале су се као авангарда у идеји и мисли. Било им је важно да их јавност перципира као напредне. Како су били уверени да већ располажу базом, ту и нису трошили енергију. Њихов главни каталог жеља кретао се око надоградње. Зато су се у главној емоцији усмерили на апропријацију културне сфере, јер им је било важно да покажу како је она истовремено идеолошка, слободна и напредна. И шта се догодило? Главна линија отпора комунизму, најтврдокорнија и најстабилнија много пре његовог слома, долазила је из управо из културе и уметности, пре свега књижевности и филма.

Хитлерова легитимација је била расна обнова. У последици се низ немачких власти после 1945. легитимисао, шта легитимисао, хвалио, одсуством кохерентности у културном идентитету нације. Другачије је немогуће разумети понос Ангеле Меркел када је 2015. широм отворила врата ваневропским миграцијама, него да је уништавала меморију на нешто чиме су се Немци једном поносили.

Америчке демократе се од деведесетих убрзано легитимишу кроз идентитетску политику, са кулминацијом у радикалној wоке-култури. То им је било важно, док су домаћу економију третирали као служинче идеологије и рата. Није их електорат случајно казнио по том питању, ту где су развили читаву телеологију поноса. Да се америчке елите нису запетљале у микро-идентитетске родне политике, могле су дириговати ратом с Русијом још јако дуго.

Ко се хвали да гради кад руши?

Поента: На љуту рану, љуту траву. Пре него што гласачи, масе и протести смене једну власт, прво јој узму разлоге за понос.

Циљ саобраћајног сажимања Србије је предуслов националног економског развоја, нешто што та земља никад није имала као консеквентан политички програм подељен на реалистичне фазе и постављен као пројекат који би се остваривао у континуитету генерација. Сад Вучић, онда неко други. То је легитимација ове власти, да све мора да тече.

Зато по опозицији све мора да стане.

„Шта има ново, друже? Како си? Јеси ли се оженио?“, упитах недавно познаника кога дуго нисам видео, а он ми рече да ће се ускоро женити.

„Јеси ли заказао свадбу?“

„Нисам. Нећу да просим па не знам датум. Украшћу цуру кад буде згодно“, рече ми он.

Јасно, он неће буквално украсти цуру, али је с њом договорио да она побегне без знања родитеља.

Кроз историју, до данашњих дана, било је много украдених девојака, а у новопазарском крају задржала се та реч: украо младу. Древна реч, древни обичај.

Обичај да се украде млада описан је у античко доба, али сеже у праисторију. Многа племена Латинске Америке, која су до почетка двадесетог века живела у неолиту, имала су праксу да отимају једни другима жене и доводе их у своје насеобине и венчавају за младиће своје крви. Ово се нарочито односи на народе настањене око реке Ориноко.

Чест мотив у уметности је отмица Сабињанки коју нам приближавају Плутарх и Тит Ливије. Када је 753. пре нове ере утемељио Рим, Ромул је пружио уточиште бегунцима како би град имао што више становника, али није било довољно жена. Ромул је преговарао са Сабињанима који су одбили да дају кћери дошљацима, па је он одлучио да их узме на превару. Позвао је на светковину околна племена, наравно и Сабињане, и на договорени знак Римљани су скочили и отели девојке, а Сабињани су побегли.

Ромул је потом уљудно поступао са девојкама обећавши да ће бити поштоване од мужева. Касније, краљ Сабињана Тит Тације на превару уђе у Рим и распламса се борба између Сабињана и Римљана, али Сабињанке су се бациле између две војске молећи очеве и браћу да се не боре против њихових мужева које су већ заволеле. И склопљен је мир.

„Кроз историју су многи народи одводили жене као ратни плен, а многи су и желели да помешају крв са женама из далеких или покорених народа. Отмица девојке некада се одвијала са логиком да се брак маскира и, како се веровало, смањи утицај урока“, каже за ОКО проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић.

Данас нема толико истински украдених девојака; „крађа девојке“ данас је углавном договор да се избегну церемоније и сакрије брак од њене или његове родбине. Разлог за то може бити у различитом социјалном статусу младожење и младе или верска и национална разлика.

Али има и другачијих, мрачнијих прича.

У Бихору, заробљена злобом

Младић се удварао девојци, она му је грубу реч рекла, одбила га, а он је запретио: „Видећеш ти ко сам ја“.

Неко време иза тога, породица тог младића испроси исту ту девојку и одведу је у Бихор, у Црну Гору. Уплакана, девојка се жалила оцу, али он је „знао“ да су то фини људи, имућни. Невеста је одведена и прве ноћи брачне слагала је да има месечницу како не би спавала са младожењом. Он је уважио њен аргумент.

Сутрадан, нека од жена из комшилука, док су прале суђе на чесми, задиркивала је младу како није спавала, а млада се поверила да је слагала. Реч је ходалица. Одмах је то стигло у уши свекрви и младожењи који је претукао невесту толико да месецима није могла ништа јести осим на сламку пити млеко. Тако претучена, лежала је месецима и боловала као заробљеница у кући.

Када је дошло време да посети свог болесног оца, породица је запретила невести да мора слагати за своје тешко здравствено стање. Морала је рећи оцу како је пала са тавана кад се пела да узме суво месо. Кренули су на пут, јахали коње, а невесту су привезали за коња, јер, пребијена, није имала снаге да седи. Али, у путу... судбина... олуја, киша... морали су у некој кући да затраже конак.

Невеста је под свећом била у соби са женама, а њен свекар и муж спавали су са мушкарцима у другој соби. Једна стара је осетила тугу у пребијеној невести, запиткивала ју је о стању и – невеста је све признала – како је претучена, како се удала за некога кога не воли и како само чека да се опорави и да се попне на шљиву и обеси.

Стара је сву ноћ неговала невесту, али се досетила:

„Чекај, ти си писмена, син ми је у војсци, можеш ли ми прочитати писмо?“

„Могу.“

Тада је из писма испала фотографија лепог младића.

„Свиђа ли ти се мој син?“

„Свиђа.“

„Да ли би га сачекала?“

„Да, само да се избавим од ових“.

„Јеси ли девојка?“

„Јесам. Те прве ноћи сам слагала да имам месечницу и зато сутрадан појела батине, а после, пребијена, нисам била кадра ничему.“

„Кад дођеш оцу, кад дођеш у род, ти реци истину, опорави се, и сачекај који месец док мој син изађе из војске. Ја ћу од њега тражити да тебе узме. Ти си добра жена. Тако, сад ћути, ја ћу те овим договором украсти од тих насилника, украшћу те за мога сина.“

Тако рекле, тако се разумеле.

Невеста је болесном оцу и браћи рекла истину и недељама се опорављала, чекајући да се појави младић чија је мајка договорила ову крађу са сретним исходом...

За неколико месеци, тек изашао из војске, дојахао је младић на коњу. Она га је препозна са оне фотографије из писма, обрадовала се и рекла: „Ти си моја судбина“.

Тако се и зове приповетка Шефке Беговић Личина, чију смо грађу користили за овај описани случај. Шефка је у многим књигама описала радости и туге овдашњих жена и многим анонимним цурама и невестама подигла споменике, да се памти оно што је њих дробило и морило, што им је снагу клесало...

Цура из Глоговика у Карајукића Бунарима

Дела људи личе на људе саме. На Пештерској висоравни, педесетих година XX века, чобанин из села Карајукића Бунари, те најхладније насеобине у Европи, удварао се цури из Глоговика. Згодан момак, лепа цура – договорили се да се нађу дана тог и тог, поред неке дивље јабуке, и да је момак одведе кући.

Пошли из Карајукића Бунара младожења и његови братственици да украду младу, украли је, довели; наступило и весеље, али ноћу, у кући, цура се бунила – није момак у ђердеку (ложници) онај који се удварао цури него неки други, знатно слабијег изгледа, другачији...

Пронела се чудна прича низ Пештерску висораван, како таква згодна цура за таквог да пође – и стигне сумња у кућу младе, али њени се после убеђивања помире са судбином. Породица младожење се лажно заклињала да је цуру украо баш онај који се цури данима удварао. Невеста је ту и остарила, родила троје деце и остала при своме – преварена од породице у коју се удала.

Они су, касније ће се испоставити, послали згодног брата да уговори брак са цуром, а другог подметнули, другачијег.

Тај брат који је глумио младожењу отишао је да живи у Сарајево и у родној кући се о њему ни причало није. Он је, да не би брат остао неожењен, пристао да одглуми младожењу и заувек отишао у Сарајево, почео нови живот. Жена је живела, рађала и умрла као заробљеник те подлости.

Кад би је неко питао за девера, она је знала да је то онај који ју је премамио да се уда. Дакле, удала се за онога који је својом лепотом зло нанео и оставио је да тугује и децу рађа ономе кога не воли.

Једном је, већ стара, својима рекла: када умрем, сахраните ме у родном селу да нисам тамо са њима у грoбљу. Али та жеља њена није испуњена. Као и увек кад је да се жртви испуни жеља, народ скочи и убеђује: нека је, кад је све било нека буде и ово. Народ, тај страшни судија који све релативизује и све решава тако што затвори уста ономе ко је оштећен.

Смрт у сватовима

Одсели из тутинске општине пре пола века имућан и тврд човек и купи земљу код Рожаја у селу Негуши. Израстоше му две лепе кћери, а кад су дошли просци из Рожаја да просе једну, отац није одобрио брак. Али... девојци се свидео младић и негде су се, највероватније на вашару, срели и договорили да се узму.

Украо је Рожајац девојку и возио према Рожајама, а до њеног оца и његових синова дошла је вест да му је кћер украдена и поред његовe речи. Он и синови, наоружани, упрекрат оду у Рожаје и сачекају сватове. Кад су сватови извели цуру пред кућу, неко од њених је погоди пушчаним зрном и она падне мртва преко прага.

У народу је остала мистерија да ли је пуцао неки од браће или баш отац. Многи претпостављају да отац није пуцао него је кривицу узео на себе и одлежао голему робију.

То се десило почетком седамдесетих у Рожајама, а још једна крађа невесте завршила се тако што је од пушке ближњег пала крв ближњега... 

У селу Ораше, у Тутину, поведе брат брата и још неколико рођака да украду девојку. Али – опет али – он им није рекао коју девојку жели да отме. Када је брат у кући видео цуру у коју је и сам био заљубљен, није могао да сакрије срџбу, потегне пушку и убије рођеног брата... Један у гроб, други на робију, а девојка се, нељубљена, својој кући врати. А изрека гласи: коме мука, и мука и брука. 

Ухваћен мир

Неки домаћин, већ у поодмаклим годинама, из митског села Паљева код Тутина, увређен што су му унуку отели, као глава куће одбијао је сваки покушај да се контактира са зетом и његовом родбином. Више од две године није прихватио мир. Неколико пута је вратио делегацију помиритеља, али једанпут досети се један лукав човек и излазећи из куће искова стихове:

Не слуша женско ни цара,
а не тебе стара.

Старину то насмеја па пружу руку и пристаде на мир.

Паљевци су нарочито били поносни кад су цуре у питању. Волели су да украду, а нису дали да им младу украду. Један Паљевац је осамдесетих година XX века чак заробио момка који је дошао да му украде сестру, држао га као таоца, а другога је јурио и дохватио га за јакну. Остала је шала да је Паљевац заробио једног и по просца – човека и јакну.

Смрт у Дугој Пољани

Мало је оних који се нису помирили са зетом који је украо девојку и са девојком самом, али било је и таквих. Десило се пре Другог светског рата да се девојка из богате куће из Сјенице уда у Дугу Пољану. Побегла, што би се рекло.

Када је њен брат чуо да му је сестра украдена, није желео да се помири са тим. Зет је годинама слао биране људе да би се успоставила веза две породице. Ништа у девојчиној кући нису прихватили.

Седам година након удаје, жена је у Дугој Пољани угледала брата и препознала га... Гледајући га с леђа, препозала га је док јаше коња. Позвала га је по имену, али он се није окренуо баш зато што је разабрао да га сестра зове. Годинама тужна, а сада и потпуно остављена без наде да ће икад прекорачити у свој род и утолити жељу за братом и мајком, она се у исти мах обесила. 

У недавној вожњи београдским таксијем, имала сам част да ми припадне чест тип међу нашим таксистима: возио ме је политички аналитичар. Није да човек није био у праву, каже да је радио у Шведској па зна. У завршници вожње закључио је да са нашим народом дефинитивно нешто није у реду. На мој коментар да сигурно нисмо баш најгори он ми је узвратио: ма нисмо ми најгори, ми смо међу најбољима, зато му је и жао што пропадамо.

Иако су београдски таксисти неприкосновени у домену економије, политике и геополитике, има и људи који се стручно баве овим темама и пишу опсежне књиге. Таква је студија „Зашто народи пропадају – порекло моћи, просперитета и сиромаштва“, чији су аутори Дарон Асемоглу и Џејмс Робинсон, заједно са Сајмоном Џонсоном, ове године добили Нобелову награду за економију. 

Књига фасцинантно влада историјским паралелама широм планете. Ризница историјских референци води читаоца на  путовање ролеркостером по планети и епохама. Како и зашто су одређена друштва напредовала, развијала се или пропадала? Зашто су неки богати а неки сиромашни? – основна су питања која су полазишта за ово истраживање.

Ногалес у Аризони и Ногалес у Сонори

Ногалес је подељени град на граници Мексика и САД – Ногалес у Сонори и Ногалес у Аризони. Разлике са једне и друге стране ограде су драстичне. Ногалес у Аризони има годишњи приход од 30 хиљада долара, тинејџери се школују, већина становника има високо образовање. Својина им је заштићена, могу да покрећу бизнисе итд. Имају воду, струју, канализацију, путеве.

Становници  града јужно од ограде – мексичког Ногалеса – нису те среће. Иако спадају у развијеније крајеве Мексика, годишњи доходак по домаћинству износи око трећине дохотка у Ногалесу у Аризони. Већина одраслих није завршила средњу школу. Здравствена заштита је лоша, стопа криминала висока, очајни су путеви, ризично је пословање, влада корупција.

Шта је то што чини разлику у овом подељеном граду где живи исти народ, на истом месту? Није, дакле, ни до географије ни до културе. Кључна разлика је у институцијама, како економским тако и политичким. И кључан је начин на који су се те институције развијале. Одговор на разлике у Сонори лежи, кажу аутори, у начину на који су се различита друштва формирала у раном периоду колонијализма.

Упрошћено, шпански конквистадори су у Латинској Америци пљачкали, убијали и отимали блага старих царстава. Иначе, златне реликвије су претапали у полуге, згодније им је било. Густо насељена подручја била су погодна за освајање.

У Северној Америци није могао да се деси овакав тип колонизације. Енглези су крајем 16. века кренули у освајање Америке. Најбоља места су већ била купљена – локације са рудницима злата и сребра, и домородачким становништвом, већ су биле освојене. У Вирџинији није било злата ни племенитих метала, а домородачко становништво није се могло присилити на рад нити на обезбеђивање хране.

Колонисти су морали да раде. Биле су потребне занатлије свих врста. Иако је покушано присилом да колонисти буду претворени у радну снагу, ствар није успела и кренуло се са подстицајима. Или, како кажу аутори, почињу да се уводе  инклузивне институције, како политичке тако и економске.

Дакле, напредак или сиромаштво не зависе од географије, културе или знања, већ од тога какве су институције.

Аутори студије институције деле на инклузивне и екстрактивне. Инклузивне су оне које омогућавају приватну иницијативу, развој технологије и иновације. Одлучивање је такође омогућено ширем слоју становништва. Ове друге, злоћудног имена „екстрактивне“, оне које цеде и музу доходак не би ли га поделиле међу најужом елитом – не хају за иновације и нове технологије јер су непосредни произвођачи демотивисани, а владајућа елита не жели промене, које би угрожавале одржавање апсолутне власти.

Креативна деструкција

Политика институција кључан је разлог за успешност и неуспешност народа. Аутори трагају за објашњењем зашто политички живот неких друштава води ка инклузивним институцијама које доприносе остваривању привредног раста, док је политички живот огромне већине друштава у прошлости водио, а и данас води, ка успостављању екстрактивних институција које тај раст спутавају.

Делује логично да је привредни раст и просперитет у интересу свих чланова друштва, па и похлепних диктатора – више ће они узети. Ипак, то није увек случај. Има пуно историјских примера опирања расту од стране владајућих елита.

Супротстављање привредном расту имало је своју логику и није било последица незнања. „Уз привредни раст и технолошке промене иде оно што је економиста Јозеф Шумпетер назвао креативном деструкцијом. Старо се замењује новим. Нове привредне области одвлаче ресурсе од старих. Нова предузећа преузимају послове старих. Нове технологије чине постојећа стручна знања и машине застарелим. Процес привредног развоја ствара и губитнике и добитнике на политичком плану и на економском тржишту. Иза супротстављања инклузивним економским и политичким институцијама често стоји страх од креативне деструкције“, наводи се у књизи.

Вратимо се, на пример, у 16. век за време владавине енглеске краљице Елизабете I. Она издаје наредбу да сви поданици треба да носе плетену капу. Вилијам Ли, млади свештеник из Калвертона, дао се на размишљање како да се процес плетења убрза. Осмислио је машину за плетење. Успео је да стигне и до краљице, која је хладно одбила патент са образложењем да би то угрозило њене сиромашне поданике. Покушао је после у Француској, па опет у Енглеској и – ништа. Петао је прерано кукурикао.

Централна теза ове књиге јесте да су привредни раст и просперитет повезани са економским и политичким институцијама које то омогућавају, док институције усмерене на „цеђење“ дохотка, и његово преузимање од стране мале групе људи – воде стагнацији и сиромаштву. Али то не значи да екстрактивне институције уопште не могу да доприносе остваривању привредног раста. Једнопартијски Совјетски Савез, на пример, имао је фазу убрзаног привредног раста.

Аутори сматрају да је такав раст могућ, али да није одржив уколико се на политичком и економском плану не изврше промене. Такође, неопходно је за привредни раст у друштвима без плурализма да постоји централизована држава која ће преусмерити ресурсе у високопроизводне области, као и да на својој територији може да обезбеди владавину реда и закона. „Оне институције које такву централизацију немају, тешко могу да омогуће и ограничени привредни раст, као што то показују бројни примери у подсахарској Африци“, наводе аутори.

Историјске скретнице

Дарен Асемоглу и Џејмс Робинсон наглашавају да у историји постоје такозване кључне скретнице – историјски моменти, догађаји и периоди изразитих промена. Таква је била епидемија куге у Европи, која се другачије одразила у западној и источној Европи. На западу је недостатак радне снаге и људства радној снази дао извесне слободе и права, у источној Европи је репресија над радном снагом додатно порасла.

Што је већи политички и друштвени плурализам већа је могућност да дејствује такозвана благотворна спирала, која и у изазовним условима ипак вуче друштво на боље. Аутори књиге „Зашто народи пропадају“ наводе случај Сједињених Америчких Држава.

После грађанског рата дошло је до убрзаног привредног раста на Северу. Развијале су се железнице, индустрија и трговина и неки људи су згрнули огромна богатства. Добили су назив „Барони пљачкаши“ због немилосрдног пословног понашања, разбијања конкуренције и учвршћивања монопола. Корнелиус Вандербилт,  магнат железнице, даје историјску изјаву: „Шта ме брига за закон? Зар немам моћ?“

Џон Д. Рокфелер је 1870. основао компанију „Standard oil“ са циљем да успостави монопол на превоз и малопродају нафте и нафтних деривата. Већ 1890. та компанија је контролисала 88 одсто промета прерађеном нафтом у САД. У тадашњим карикатурама се „Standard oil“ приказује као октопод који у својим пипцима држи не само нафтну индустрију већ и читав Капитол Хил – здање Конгреса САД.

Благотворна спирала

Ипак, дошло је до сузбијања монопола захваљујући, сматрају аутори, „благотворној спирали“ плурализма и институција које укључују шире делове друштва. То, наравно, није омело поменуте бароне да огромно богатство стицано под нерегуларним условима и даље увећавају. Џон Рокфелер је 1916. године постао први милијардер на свету.

Благотворна спирала може и да промени смер у злоћудном правцу – непредвидиво је да ли ће се то десити. Млетачка република је грабила ка инклузивним политичким и економским институцијама. На крају је спирала кренула наниже – институције су преузете од стране уске елите која је остварила монопол на економске прилике и политичку моћ.

Аутори се ограђују од приступа да је модернизација кључ успеха. „Многи релативно богати народи подлегли су и подржали репресивне диктаторске режиме и екстрактивне институције. И Немачка и Јапан били су међу најбогатијим и најиндустријализованијим земљама у свету у првој половини двадесетог века, и имали су сразмерно добро образовано становништво. То није спречило успон Националсоцијалистичке странке у Немачкој нити усмерење милитаристичког режима на територијално ширење путем рата у Јапану – због чега су њихове политичке и економске институције начиниле оштар заокрет према екстрактивним институцијама“, наводе они.

Напредак и сиромашење јесу историјски условљени, али нису предодређени. Друштво напредује уколико је моћ широко дистрибуирана, а није у рукама малобројне елите која кроји законе. Такође, споља се ствари не могу побољшати – мере побољшавања сиромашних земаља од стране међународних финансијских институција нису ефикасне. Сами друштвени протагонисти једини су који могу да врше притисак на политичке елите да обезбеде услове за развој квалитетног живота у заједници.

Гледишта ауторског тандема могу бити преиспитивана са становишта различитих струка. За ширу публику – књига „Зашто народи пропадају“  инспирише на размишљање о самом смислу друштвеног напретка као и утицају историје, великих догађаја и случајности на развој народа. А може да буде и корисно штиво за укључивање у разговор са београдским таксистима. Уз прикривање чињенице да сте читали тамо неку књигу. То не пролази.

Иако сви знају шта је бол, сасвим је извесно да се не могу наћи две исте дефиниције, нити два иста описа овог феномена. Једноставно речено, то је непријатна врста осећања изазвана повредом или болешћу. Бол се не само осећа, већ се и доживљава, а за доживљај је потребна свест. Без свести бол не би постојао, већ би се свео на процес различитих електричних импулса и хемијских реакција који би се могли регистровати инструментима. Губитак свести због болова израз је божје милости јер човека спасава од патње. 

Негде крајем новембра 2004. године, цела Америка се бавила проблемом петогодишње Ешлин Блокер која је била миљеница, али и велика брига особља вртића у Петерсону, малом америчком граду близу Бостона. Ешлин је била лепо дете и није имала никаквих здрвствених проблема – осим потпуног одсуства осећаја бола.

Пошто се развијала неометано, родитељи нису приметили ништа што би је разликовало од остале деце. Тек када је у осмом месецу живота повредила око, доктор је открио посекотину која скоро раздвојила рожњачу од беоњаче. Оно што је одмах зачудило родитеље, али и лекара, било је индиферентно понашање детета док је доктор чистио и прегледао рожњачу која је најостељивији део људског тела. Свима је одједанпут постало јасно да дете не осећа никакав бол.

Родитељи у први мах нису схватили величину проблема, јер нису ни претпостављали шта ће се све одигравати у времену које је било испред њих и њихове кћери.

И заиста, проблем се појавио најпре са храном, пошто Ешлин нија могла да осети да ли је супа врела или не, а касније се видело да неосетљивост постоји за било какву повреду и да је, поред свега, изгубљена способност знојења – у медицинском језику – анхидроза. Тај веома редак поремећај настао је због дефекта на гену NTRK1 који доводи до недостатака нервних завршетака који информишу централни нервни систем о темепартури и о болу, без обзира да ли је механички или хемијски.

Ешлин је сада девојка, која је додуше имала много пута повреде са крвним подливима и неколико фрактура. Међутим, по свему другом не разликује се од вршњакиња, осим што свира кларинет.

За сада је у свету регистровано око 100 оваквих случајева, а жртве болести могу се препознати по много ожиљака насталих после опекотина или повреда. 

Стављaње руке у ватру

Неосетљивост за бол јесте изузетно ретка али је позната вековима. Добар пример за то је римски митски јунак Гај Муције Сцевола, који вероватно није имао влакна за пренос бола. Како каже легенда, када је 508. године пре н.е. свргнут последњи римски краљ Тарквиније Охоли и Рим проглашен републиком, етруски краљ Порсена поставио је опсаду Рима. Млади Гај Муције искрао се током ноћи кроз редове противника намеравајући да убије Порсену, међутим упао је у погрешан шатор и убио погрешног човека. Кад је ухваћен, краљ Порсена је наредио да се упали ватра и започне са мучењем, како би Муције одао планове одбране Рима.

На то, Муције је гурнуо своју десну руку у ватру, хладнокрвно посматрајући како гори у пламену и рекао: „Гледај како гори рука која је убила погрешног човека и види како је тело без вредности у поређењу са отаџбином.“

Задивљен необичним држањем заробљеника, краљ га је ослободио, а овај је, вративши се у Рим, добио име Сцевола – „леворуки“. Од тада, „стављање руке у ватру“ симболише бескрајну оданост и верност. 

Седиште душе и праг издржљивости

До скоро, идеја о перцепцији бола није се разликовала од идеје бола коју су имали средњовековни лекари. Прилично дуго времена, важило је правило да човек пати од физичког бола само онда кад се види рана на телу или постоји повреда у телу.

Заједничка премиса средњовековних лекара била је да болни стимулус надражује посебне пријемнике на периферији или унутрашњости тела, а од њих се надражај преноси живцима до кичмене мождине, а преко ње право до мозга, тј. до шишаркасте жлезде, где се очитава и дефинише. У њој је, наводно, седиште душе.

У суштини, цео систем, може се, у неку руку, упоредити и са преношењем порука са удаљених места до циља, преко телефонских жица или с повлачењем конопца на звонику (надражај) до појаве звука после покретамња звона (реакција). 

Бол је у јакој зависности и од културе и традиције. Довољно је провести неколико сати у некој амбуланти за ургентне интервенције, да би се видело како су велике реакције на бол. За неког је лако подношљив, док ће други изгубити свест, јер не толерише ни убод игле. Реч је о прагу издржљивости, тј. толеранцији бола. Можда се праг бола може сматрати неком врстом одлике по којој се разликују типови људи: једни који бол доживљавају врло тешко и после релативно слабих болних стимулуса, и други, који бол толеришу, не мењајући ни израз лица, што је, наравно, облик стоичког понашања.

Очигледно је да емоције имају важну улогу у обради бола. Наиме, емоционално стање у највећој мери одређује начин доживљавања бола. Најбољи пример су ситуације у неким вртстама спорта са много контакта, који могу бити јако болни и опасни по ткива која трпе ударе. Међутим, спортисти ретко реагују на повреде јер такмичарски мотиви знатно надмашују значај бола.

У суштини, постоји хијерархија вредности по којима мозак управља понашањем тела. Када напад непријатеља угрожава егистенцију онда се, по правилу, бол скоро не осећа, већ се све чини како би се спасила глава. Из хипофизе и из надбубрега креће права поплава стресних хормона којих први представљају важну карику у одбрамбеном механизму тела.

Да емоције засигурно играју битну улогу у процени јачине бола види се из класичне приче у књизи Мерење субјективне реакције, Хенрија К. Бичера из 1959. године. У њој се говори о групи војника са фронта код Анција, током aмеричке инвазије Италије у Другом светском рату, који су због тешких повреда удова евакуисани са бојног поља у фронтовску болницу.

Велики број рањеника који је преживео крваве борбе у Анцију, тврдио је током евакуације да не осећа никакав бол из рана и патрљака удова, нити је желео инјекције против болова. Били су срећни што су живи. 

Вратнице бола 

Нема тог човека који макар једанпут у животу није осетио бол, а огроман број људи пати од болова и живот им је назамислив без лекова, аналгетика, који су у великом броју случајева засновани на опијатима. Опијати су основа свих наркотика, а наркоза је стање привремено угасле свести. Болови у глави, леђима, у унутрашњости тела, мишићима или дуж нерава, који се спуштају дуж руку или ногу, или се простиру испод коже лица, буквално загочавају животе милиона људи.

У Србији се за аналгетике плаћа близу 1,5 милијарди евра сваке године. То је исто онолико колико се плаћа за све остале лекове. Од свега тога, скоро 90% одлази на аналгетике који се преписују само ради бола у леђима. Тешко је утврдити колико кошта дијагностика, а да се не помињу дознаке, одсуствовања с посла и трошкови раног пензионисања.

Из материјала Института за неурохирургију Клиничког центра Србије, може се видети да од укупног броја први пут прегледаних болесника током једне године, 50 одсто тражи помоћ због разних болова, од чега 30 до 40 одсто само због болова у леђима. Епидемиолошка истраживања бола у леђима трају деценијама и прилично јасно оцртавају неке карактеристике овог неизглед безначајног проблема. 

Природа је добро уравнотежила све телесне функције. Њима управља нервни систем који једним делом делује стимулативно подстичући телесне процесе и акције, док их својим другим делом кочи, дозвољавајући телесне активности само до одређене мере. Подстицање траје колико и кочење, а мања одступања од равнотеже лако се толеришу. Ова одступања оличавају темперамент људи.

Истраживачима је већ дуго јасно да механизам преноса и обраде болних стимулуса није једноставан и да је много сложенији него што се мислило кроз столећа.

Испоставило се да централни нервни систем мења актуелне осећаје који долазе са периферије тела и да један исти болни стимулус не изазива увек подједнако јак бол. Постало је очигледно да постоје механизми који утичу на јачину испољеног бола.

До кичмене мождине долазе два типа сензитивних влакана која преносе осећаје са периферије тела. Једном типу припадају врло танка влакна са врло танким омотачима сачињеним од масти којa живцима дају белу боју и називају се С-влакнима (од small – мали). Из oве групе влакана, један део преноси осећај тупог, дубоког и дифузног бола, док други део, назван А-делта влакнима, преноси оштар, јак, добро дефинисан и локализован бол. Знатно дебља, Л-влакна (од large – велики) преносе осећаје који стижу од „механорецептора“, смештених уз корене длачица по телу. То су фини механички осећаји додира, трења и вибрација. Кад Л-влакна преносе фине осећаје, знатно се смањује количина болних импулса преношених малим С-влакнима.

Године 1964, у Институту за истраживање мозга у Монтреалу у Канади, два неуролога, Роберт Мелзак и Патрик Вол, поставили су принципе контроле преношења бола од периферије до мозга. Из њихових истраживања, претежно експерименталних на мачкама, произашло је да кичмена мождина по прихватању импулса са неког дела тела, неке од њих пропушта нагоре, ка мозгу, као кроз вратнице или контролну рампу, а друге задржава или само делом пропушта. Вратнице су, у принципу, увек притворене, јер је мозгу неподношљив пријем свих информација о осећајима са периферије и дубине тела. Притвореност вратнинца бола обезбеђују ендорфини, тј. хемијске материје у мозгу које су по саставу мало разликују од морфина.

Експериментима је, такође, показано, прво на животињама а у новије време и на људима, да програмирана електрична стимулација одређених сегмента у мозгу, можданом стаблу и кичменој мождини, повећава концентрацију материја сличних морфијуму.

У Шкотској су 1975. године, по први пут идентификована хемијска својства ове материје. Одмах потом, изоловане су и хемијске подврсте са сличним особинама. Главни хормон који ствара осећање задовољства назван је енкефалином а комплетна група материја – ендорфинима. 

Кад дете падне и угрува се, мајка га прво пољуби а онда дланом у брзом ритму трља повређено место. На тај начин, стимулишу се механорецептори у корену длака, чији се импулси преносе само Л-влакнима. Истовремено, смањује се количина болних импулса пренетих С-влакнима, односно – ублажава се бол.

Суштина дејства данас врло популарних електричних стимулатора за смањење и укидање бола састоји се у производњи вибрација изнад болног региона, које се потом преносе према кичменој мождини и преко дебелих Л-влакана, затварају вратнице бола кроз које би прошли јаки болни сигнали ношени танким С-влакнима.

Теорија контроле проласка болних импулса кроз симболичке вратнице позната је као Gate Control Theory. 

Хронични бол

Стара је истина да све што предуго траје на крају дође главе. Ма како био јак, бол се заборавља ако је краткотрајан, за разлику од хроничног бола који траје данима, недељама, месецима и годинама, а некад и до краја живота.

Највећи део пацијената тражи помоћ од лекара који обично, нису довољно упућени у проблем. To није никакво чудо, будући да се врло мали број медицинара бави болом као ужим опредељењем.

Кад је реч о мигрени, на пример, обично се промени 10 ординација и исто толико лекара да би се добило лечење које помаже. Болесници са јаким боловима који не реагују на лекове проглашавају се често хистерицима, који својом уображеном болешћу оптерећују здравствени систем. Што је најгоре, недостају неопходни клинички и статистички подаци да би се спровела циљана истраживања, чиме би се помогло проналажењу најуспешније терапије, а и смислене здравствене политике.

Наше разумевање бола и његово прелажење у хроничан процес и дефинитивно хронично стање, у новије време се мења зато што су поред лекара општег смера у истраживања укључени и неуролози, а такође и анатоми, који су ту да објасне разлоге и начине простирања бола.

Сада се схватило да је хронични бол најкомплексније стање у коме се човек може наћи. То стање утиче на свест више него било шта друго. Бол је, бар тако изгледа новој експертској коалицији сачињеној од медицинара, физијатара, психолога, физиолога, анатома и свих осталих који се баве мозгом и нервним системом, много сложенији него што то произилази из старе идеје и модела о надражају и реакцији на надражај. Он је више од нервног сигнала који нас тера да тргнемо руку уназад када случајно додирнемо врелу плочу на штедњаку.

Хронични бол губи своју еволуциону функцију упозорења које чува човека и омогућава му преживљавање у природи. Он прати човека дању и ноћу, а у мозгу и у кичменој мождини оставља отисак као стопа у тек разливеном бетону, тако да траје и опстаје и поред тога што је разлог његовог настанка већ нестао! 

Сећање на бол

Иако сам по себи бол није болест већ jе симптом, и бол се може претворити у болест. Ко жели да га се отараси мора при руци имати много више него што су то таблете, капи или чепићи. Он мора елиминисати сећање на бол који је настао из неког разлога, мора избрисати трагове и отиске у мозгу и кичменој мождини који опстају због више пута поновљеног надражаја, то јест разлога за појаву бола.

Чак и кад не видите јасан разлог, бол је реалан. И заиста, глупо је неког оптужити да је уобразио или измислио бол. Животни услови одређују како и колико ће се бол интензивно осећати. Стара дихотомија – душа и тело, данас је превазиђена: у мозгу се обрађују физички и душевни болови у идентичним структурама.

Није никаква новост да човек може умрети због свог сломљеног срца. Због тога је хронични бол тешко лечити јер је разнородан и индивидуалан као што је и људско искуство.

Као свако опажање и бол је резултат комуникације. Нервне ћелије у мозгу и поједине мождане зоне међусобно комуницирају, размењујући хемијске материје које се називају неуротрансмитерима. Између тих можданих зона и нервних ћелија постоји повратна веза којом се спречава претерана надражљивост. У суштини, постоји скала важности и хијерархија по којој мозак управља понашањем тела. 

Средином 14. столећа кроз Европу су путовали религиозни мученици, било их је на хиљаде, који су себе бичевали до крви – једанпут ноћу, а два пута дању. Њихови најважнији следбеници, били су прво Катарина од Сијене, касније Света Катарина, и средином 16. столећа Игњацио Лојола који је основао ред језуита. Дуго времена бичевање је било уобичајено и у манастирским ћелијама, док је данас изузетак. 

Маркиз де Сад претворио је бичевање и мучење у инструмент сексуалне похоте. „Господарице моја, уживаш ли и даље бичујући?“, писао је у свом роману Жилијет. Стари добри маркиз тврдио је: „Осећај бола буди дух, а у полним органима производи изузетну врелину“.

Задовољство или бол? Две стране истог новчића. 

Да ли све иде из главе

Последња станица до које влакна, носачи бола, долазе пре него што он бива регистрован у свести, јесу структуре у централном делу мозга, из којих, затим, иду директна влакна до мождане коре. Порука која је стигла са периферије, у мозгу се преводи у свесни осећај. Опште стање свести и духа, у случају болести, укључује жељу за опоравком, очекивања, страх и способност концентрације свести и на нешто друго осим бола.

Људски дух, у ствари, располаже читавим арсеналом којим се бори против бола и, по правилу, успева да га сведе на подношљиву меру, или га, пак, претвори у неподношљив доживљај. Све зависи од личности.

Хронични бол сличан је алармном звону које наставља да звони иако су разлози бола и оштећења одавно нестали.

Истраживачи су у међувремену установили да се више можданих региона истовремено активира кад се појаве болни надражаји. Та чињеница говори да у мозгу не постоји само један центар за бол. У њему постоји нека врста склопке која осећај бола доводи у везу са сећањем на околности под којима је он некад раније настао.

Једна формација прстенастог облика која се налази у централном делу мозга обухватајући његова једра носи име „лимбички систем“. Овај систем памти и не заборавља какав је осећај убода, удара или притиска, али и да ли је неки од тих осећаја пријатан или непријатан.

Исто тако и кичмена мождина памти све што се одигравало у прошлости и због тога учествује у доношењу одлуке да ли ће се неки надражај која долази са периферије пропустити кроз вратнице да би доспео до мозга.

Нервни завршеци на периферији тела који су посредници у преношењу бола реагују на различите начине и распознају да ли је надражај туп, оштар, да ли пулсира, да ли је као бушење сврдлом, сечење ножем или пече.

Кад је реч о малој деци, обично се после неког озбиљног надражаја у било ком делу тела бол осећа у стомаку. Тек од треће године деца схватају на ком делу тела се одиграо болни надражај.

Бол уме да иде странпутицом. На пример, током проблема с циркулацијом у коронарним артеријама срца, многи болесници не осећају бол у пределу срца, већ у левом рамену и руци.

Некад се дешава да и узимање лекова изазива бол, поготово кад је гутање пилула неконтролисано и кад је дуже од десет дана. Тако настаје, такозвана „главобоља индукована медикаментима“.

За сваки бол важи правило по коме његово дуго трајање може довести до депресије и страха који постају његови стални пратиоци. Због тога је хронични бол нешто најгоре што постоји јер се провлачи кроз цео живот и мења личност.

Механизам хроничног бола

Човек себи мора направити механичку представу да би схватио појаву хроничног бола, који постаје стални животни пратилац. Кад су људи здрави, кроз кичмену мождину се према мозгу преносе само добро профилтрирани надражаји, јер за оне који делују на тело током дана мозак, једноставно, нема капацитете. Због тога се они и не пропуштају, већ се задржавају у кичменој мождини.

 Али, уколико болни надражај непрекидно делује мења се кичмена мождина због тога што продужеци на нервним ћелијама постају још дужи под дејством нарочитих протеина који се називају факторима нервног раста. Међусобни спојеви суседних неурона – синапсе – постају активни.

Нови нервни продужеци спајају се једни с другим и формирају путање којим се надражај преноси према мозгу. Механизми који су овакве надражаје раније блокирали постају недовољни. У кичменој мождини – у делу где се примају надражаји с периферије, ствара се нова мрежа нервних завршетака, која у суштини представља памћење надражаја.

То је кључ. Кад неко постане преосетљив на неки надражај, он онда реагује болом, чак и онда кад је надражај слаб, као што су хладноћа, притисак или чак после дуготрајне употребе компјутерског миша. Сваком ће одмах пасти на памет астма. Само преосетељиви на полен добијају напад и то, по правилу, сваке године у исто време.

Постоје многобројни узроци који утичу на осећај интензитета болних надражаја и на начин како ће они бити забележени у кичменој мождини и у мозгу. Обичан стрес, страх, или узбуђење појачава доживљај бола. Новорођенчад која су изложена болним надражајима под великим су ризиком формирања читавих области у којима се меморише бол. 

Пажња, саосећање и бол

Особа са хроничним болом у стању је да увелича своје осећаје који су последица различитих облика сензорних надражаја, тако што своју пажњу усмерава на њих.

С друге стране, позната је и способност минимизирања важности спољашњег надражаја, што се обично постиже усмеравањем пажње на нешто друго.

Болесници са хроничним болом често тврде да током посете својих добрих пријатеља доживљавају препород, јер бол потпуно нестаје. Онај који се жали на бол разликује се од осталих које ништа не боли, али уколико на томе инсистира, онда је у центру пажње.

То све подсећа на борбу за социјални статус и избављање из анонимности и безначајности.

Психолози твде да су хронични паћеници у сталној потреби за љубављу и разумевањем. Они с времена на време држе длан на леђима, показујући свима да је то место које боли. Наравно, длан не доприноси смањењу бола, али представља поруку: „Ја сам тај коме је потребна помоћ и разумевање.“ Уосталом, део традиције и културе хришћанског света, а и других конфесија, јесте саосећање. 

Међутим, поред љубави према ближњем, данашња култура држи да је суштина живота лични успех. На пиједесталу су они који су успели у животу без туђе помоћи. Култ потпуне независности је неостварљив за оне особе који се заиста осећају болесним и живе у хроничном болу, јер зависе од других.

Због те познате чињенице, многима је „болест“ стил живота, који омогућава коришћење помоћи са стране, а да се при томе губи осећај кривице, јер је бол извињење за одступање од култа индивидуалности и животног успеха.

Слика коју имамо о болесницима са вишедеценијским хроничним и неизлечивим болом у леђима среће се, најчешће, код особа са животом препуним емониционалних проблема, које нису способне да их реше, а које, истовремено, поричу.

Хронични бенигни бол у леђима је у много чему сличан мигрени, која је проузрокована, многи кажу – ничим. Међутим, нико не може порицати бол на који се неко жали, а још га мање може измерити.

Правило старо колико и медицина гласи: „Лечи се човек, а не симптоми.“ 

Како с болом изаћи на крај

Да би се отарасили бола људи су прибегавали различитим покушајима. Чувена мумија Еци, пронађена 1991. године у глечерима Алпа, на граници Италије и Аустрије, остаци су човека који је живео око 3.300 године пре нове ере. Мумија на кожи има убоде за које се претпоставља да потичу од неке ране форме акупунктуре.

Стари Грци и Римљани често су посезали за опијумом и соком од коре врбе, који у себи садржи делотворну супстанцу, ацетилсалицилну киселину, која се данас користи за производњу свих форми аспирина. Поред ибупрофена или диклофенака ацетилсалицилна киселина припада једној од две велике групе аналгетика. У првој групи су „нестероидни антифлогистици“ који делују против главобоље и запаљења зглобова, познатог као реума. Другу групу чине морфијум и сви „опиоиди“ који су му хемијски сродни.

Данашња, нова слика бола довела је до синтезе нове генерације супстанци које делују против бола али само привремено. Специјалисти често преписују антидепресиве и лекове против епилепсије како би се ублажио бол и постизали успех иако су ти лекови намењени лечењу функционалних поремећаја у мозгу.

Најважније питање које себи поставља болесник гласи: Код ког је лекара најбоље отићи? Етичке комисије свих лекарских комора у свету обавезале су лекаре на помоћ свим онима који осећају бол, јер на тај начин узимају у заштиту и људско достојанство. Ипак оно што лекари најмање знају и за шта су најмање обучени јесте управо бол. 

Онај ко се у својим мислима ослобађа болне стварности и уз помоћ терапеута успева да савлада вештине које га одвајају од садашњости, успева да се избави и од свог бола. Уколико се навикне да, кад год осети најаву доласка бола, себе сместа пребаци на неку плажу, решио је макар део проблема, јер хронични бол ретко кад нестаје потпуно. Ако никако другачије, с болом треба живети у коегзистенцији.

„Продајем содару са свим уређајима.“ Овај оглас је у пролеће 1964. на своју капију окачио содаџија Миленко Јовановић. Ту, код стaрог Алмашког гробља у Новом Саду, где се налазила његова содара, градила се нова железничка станица. Содаџија је био љут на воз који му руши мир на периферији и тако је, у оно време, изразио свој грађански бунт. „Борба“ је тада писала како содаџија због тога три ноћи није могао да спава. У свој мали нотес, у коме је записивао вересије сталних муштерија, забележио је и песму: 

Пројектанти скројили,
Салајку раздвојили
пресекли је на две поле
јао, лане моје, шалај!

Салајчани, диж‘те глас
код надлежних траж‘те спас
нека иде другим правцем
такозваним шанцем шалај.

„Борба“ даље наводи како је содаџија Миленко Јовановић ишао на све зборове на којима се говорило o новој прузи, „бунио народ, захтевао измену пројекта и предлагао читав, свој мали усмени елаборат“. Његов грађански бунт био је неуспешан, па је зграда са тестерастим кровом архитекте Имреа Фаркаша од тог пролећа 1964. године постала симбол града Новог Сада. Често се налазила и на разгледницама.

Данас, код старог Алмашког гробља нема више ни соде, ни содаре, ни содаџије. Али то је најмањи жал везан за ово место. После 1. новембра ове године зграда Железничке станице се сасвим сигурно више неће појавити нити на једној разгледници из Новог Сада. Разлог за то сви знамо – 14 људи изгубило је живот тог дана, под надстрешницом која је пала. Једна од троје тешко повређених преминула је у Клиничком центру Војводине у недељу, 17. новембра. Тиме је број жртава повећан на 15.

Академик и професор емеритус Архитектонског факултета Бранислав Митровић на питање Око магазина чега је некад, а чега сад, била симбол зграда Железничке станице у Новом Саду, прво одговара уздахом.

„Било би лепо да се она врати у ону слику, али од 1. новембра она носи поруку смрти, велике трагедије“, каже Бранислав Митровић. „Сада је питање између емпатије према том чину и ономе што би могла или требало да буде архитектура. Јако је тешко наћи меру. То ће можда време мало да покаже, избрише, као што увек ради. Не знам.“

Пројектовање железничке станице

А у оно време, пре 60 година, у новосадском пројектном биру „Архитект“ Имре Фаркаш пројектовао је зграду чији је кров, по једнима, био асоцијација на врхове Фрушке горе. По другима, личио је на типичне кровове панонских кућа. Та станица била је део великог плана урбанизације Новог Сада, па је испред ње пројектован и коловоз у облику потковице што је, такође, био симбол који се качио на војвођанске куће шездесетих.

Грађевински инжењер Зоран Ђорђевић каже да је, по стандардима и у духу времена, то била сјајна зграда. „Али је у духу времена она направљена можда мало ризично. Чињеница да је она у једном тренутку пала без икакве најаве је највећи аргумент да је била ризична“, каже Ђорђевић.

На питање да ли он то за ову несрећу криви архитекту Имреа Фаркаша, Ђорђевић три пута одмахује главом и три пута изговара: „Не!“

„Ако треба неког да окривим то је дух времена тадашњег и садашњег. Чињеница је да је неко могао да направи конструкцију која у теорији може тако да падне пре 60 година и чињеница је да је данас неко то реконструисао без иједног конструктора у екипи“, одговара Ђорђевић.

Иван Игњатовић, ванредни професор Грађевинског факултета и председник Друштва грађевинских конструктора Србије, каже да смо „као друштво, нажалост, склони томе да кривицу бацимо на оног који не може да се брани“.

„Ја бих бранио овог тренутка колегу конструктивца који је урадио такав објекат. Он је пројектован, претпостављам, у складу са правилима струке, његов пројекат је прошао техничку контролу својевремено. Направљен је објекат и тај објекат је био у несметаној употреби 60 година“, сматра Игњатовић.

Пре него што је 1955. године дошао у Нови Сад, Имре Фаркаш је од 1950. до 1955. године у Македонији, на Техничком факултету у Скопљу, предавао три предмета: нацртну геометрију, перспективу и техничко цртање. Али је био и статичар. При пројектном одељењу факултета бавио се и статичким прорачунима. Комбинујући то знање, Имре Фаркаш почетком шездесетих на згради Железничке станице у Новом Саду пројектује надстрешницу коју, статичким прорачунима, челичним анкерима, преко бетонских котви качи на тестерасти кров.

Бранислав Митровић објашњава да то је то било садејство конструкције и архитектуре. „Та надстрешница је контра-тег преко оних затега до крова. Чини ми се да је то заједничка структура, интактна и сигурно неподложна да на њој интервенише неко нестручан. Ко не разуме природу конструкције и архитектуру“, каже Митровић.

Пројекат који недостаје

До оригиналног пројеката архитекте Имреа Фаркаша Око магазин није успео да дође. Такви пројекти обично се чувају у архивима. Међутим, у Историјском архиву Града Новог Сада одговорили су нам да се „пројекат изградње главне Железничке станице у Новом Саду не налази, нити се икада налазио, у Историјском архиву Града Новог Сада“.

Из пројектне документације ЦИП-а, документу од 125 страна који је у целости објавила „Нова Економија“, у делу који се односи на архитектуру, наводи се да „архивски примерак за цео објекат није нађен“. То значи да је реконструкција железничке станице рађена без увида у оригинални пројекат Имреа Фаркаша из шездесетих година. А какав је тај пројекат био у оно време? 

Зоран Ђорђевић каже да је у доба комунизма у архитектури био присутан „брутализам“: „Било је јако лепо и битно направити витку конструкцију, а живимо у неком партизанском духу где је храброст велика врлина. Присутни људи су у духу тога урадили зграду.“

Са друге стране, Иван Игњатовић каже да му је непријатно да то назива комунистичком инфраструктуром. „Не бих делио објекте на комунистичке или некомунистичке. У то време градила се већина инфраструктурних и стамбених објеката. Највећи број фундуса ових објеката и конструкција у којима живимо, радимо, посећујемо је заправо направљен на том периоду“, сматра Игњатовић.

Бранислав Митровић подсећа да је током претходних 60 година та зграда преживела, ветрове, који су као једро могли да подигну ту надстрешницу, али да је она управо због тога имала отворе, да се не направи дебаланс. „Преживела је и земљотресе и суперћелијске олује. Није се десило док се није одиграла реконструкција. То је за мене императивно: радећи на реконструкцији десило се нешто што је пореметило баланс у тој кући“, сматра Митровић.

Реконструкција железничке станице

А та реконструкција, после које је надстрешница пала, почела је у октобру 2021. године. Претходно је конзорцијум две кинеске фирме China Communication Construction Company и China Railway International Company 2018. године потписао уговор са Министарством грађевинарства и Инфраструктуром Железнице. Писали смо кинеском конзорцијуму, одговоре, међутим, нисмо добили. Ни из Инфраструктуре Железнице, којима смо се такође обратили, нисмо добили одговор како је до ове несреће дошло.

За радове, као подизвођача, Кинези су ангажовали компанију „Стартинг“ из Батајнице. Ни из ове компаније нисмо добили никакав одговор. Идејни пројекат за реконструкцију урадио је Саобраћани институт ЦИП, домаћа пројектантска фирма. Директор ЦИП-а Славен Тица одбио је да говори за Око магазин.

Ипак, главна Свеска, документ из 2021. године који има више од 1.000 страна, а коју је потписао ЦИП, јавно је доступан на сајту Министарства грађевинарства. У њој се наводи да је „објекат у конструктивном смислу у добром стању и визуелним посматрањем не уочавају се оштећења која би утицала на стабилност објекта“. Међутим, та главна, односно Свеска 0 даје само резиме пројекта. Свеска 1 односи се на архитектуру. За разумевање ове приче заправо је најважнија Свеска 2, која се односи на конструкцију. Та свеска још је тајна.

„Исечак који сам видео налази се у делу који се односи на архитектуру, што је врло симптоматично. Дакле, такве ствари, оцене стања конструкције, у каквом се она стању налази, природно се налазе у Свесци 2, која се увек односи на конструкцију, према правилнику о садржају техничке документације. То је једна оцена која је дата у Свесци 0, а која се односи у делу који се односи на архитектуру. За такве ствари, исказе и ставове су задужени искључиво грађевински инжењери конструктивног смера, односно чувени инжењери са некадашњом лиценцом 310“, каже Иван Игњатовић.. Ту лиценцу издаје Инжењерска комора Србије, а она се издаје за сложене пројекте у грађевинарству.

„Овде је неко дозволио, вероватно из чистог неосећаја приче, да пошто је у питању само улепшавање објекта, да му не треба неко ко ће да гледа конструкцију која стоји 60 година. Да је у екипи био било који, назовимо то, инжењер близак конструкторској филозофији, он би ако ништа друго почео да паничи. Да сам ја био ту у близини ја бих почео да паничим на саму идеју да се шетам поред таквих каблова“, сматра Зоран Ђорђевић.

Ипак, у документацији ЦИП-а види се и да је постојао грађевинац са лиценцом 310 (Слободан Наумовић). Главни пројектант на архитектонском пројекту ЦИП-а носи лиценцу 315 (Љиљана Милић Марковић). Она се издаје за организацију и технологију грађења и управљање пројектима у грађевинарству.

„Ако је колегиница заиста проверавала објекат и стоји својим ставом иза тога, онда значи да је у тренутку када је потписиван пројекат имао неки бонитет“, каже Бранислав Митровић.

„У овом случају сви говоримо о сигурности, па то намерно потенцирам. Ако је то било тако, а десило се ово, и то након неких интервенција, може да се закључи да је можда била нека невешта интервенција, непажљива, необазрива. Некога у целом том ланцу одговорности радова на објекту, који су сложени и велики, да је неко зарибао и није био опрезан према неким осетљивим ситуацијама у овом тренутку“, сматра Митровић.

Ко је одговоран?

У ланцу одговорности, од инвеститора, пројектанта, подизвођача, надзора, па до Инфраструктуре Железнице, која је наручилац посла, и Министарства грађевинарства, које је финансијер – ко је одговоран?

„У свакој фази пројекта имамо одговорног пројектанта који покрива цео пројекат, а затим одговорне пројектанте сваке од фаза: одговорног пројектанта архитектуре, конструкције, машинске инсталације, електроинсталације. Свако је одговоран у свом домену и ту постоји јасна хијерархија међу њима“, одговара Иван Игњатовић.

Бранислав Митровић каже да то сада јако осетљиво. „Ту је цела скала, тимови професионалаца. Ако се прецизно не фокусирамо и не дођемо до тога шта се догодило, онда сви постају кривци“, сматра он.

Кад се упореде слике надстрешнице пре и после реконструкције, и голим оком видело се да је неких радова на надстрешници било. А шта се види из јавно доступних докумената? У нултој Свесци ЦИП-а реконструкција надстрешнице није била планирана.

„Имао сам прилике да имам увид у тај пројекат, није садржао конструкцијске интервенције на самој надстрешници. Дакле, у идејном пројекту нису се предвиђали било какви радови на самој надстрешници, па према томе и улога грађевинског инжењера, конструктивца није била нужна“, каже Иван Игњатовић.

Међутим, у Свесци 1, коју је објавила „Нова економија“, документу који је потписао ЦИП, планирају се и радови на надстрешници. У њему се наводи следеће:

„Надстрешница изнад главног улаза се санира и делимично затвара – постојећи отвори каљеним ламинираним стаклом у инокс постконструкцији са горње стране. Са доње стране пуни делови надстрешнице се облажу цементним плочама за спољну употребу – Aquapanel SKYLITE, дебљине 8 милиметара.“

Иван Игњатовић објашњава да „када би нешто што је наслоњено ново, било шта на постојећу конструкцију било обухваћено било каквим пројектом, то би изискивало апсолутно укључивање грађевинског инжењера конструктивца који би морао да изврши анализу носивости постојеће конструкције, да изврши испитивање уграђених материјала, да испита склоп једне специфичне конструкције која је са једне стране остављена на стубове у фасади, са друге стране овешана преко тих челичних вешаљки за кровну конструкцију, и да на основу те анализе закључи да ли је то ново оптерећење, да ли постојећа носивост конструкције задовољава то ново оптерећење или не“. Он додаје да тиме не прејудицира да је ново оптерећење криво за овај трагични догађај.

Грађевинска дозвола

У бази Агенције за привредне регистре (АПР) јавно је доступна и грађевинска дозвола. Њу је 26. октобра 2021. године издало Министарство грађевинарства. У њој се посебно наводи део који се односи на перонске надстрешнице у станици Нови Сад. То су надстрешнице на перону. Ипак, дозвола је издата и за станичну зграду у целости.

„Колико ја знам, можда грешим, постоји једна грађевинска дозвола која у себи обухвата и све железничке станице и пругу. У том смислу дозвола је важила и за железничку станицу. Наравно да је она у теорији обухватала и надстрешницу. Али пошто је то била, пре свега, заштитарска и естетска интервенција, нико није направио свеску санације конструкције, колико ја знам. Јер нико није сматрао да тој конструкцији после 60 година треба било шта озбиљно“, каже Зоран Ђорђевић.

Посао стручног надзора над овим пројектом добило је 2022. године шест компанија, а носилац пројекта је мађарска фирма Утибер, која има ћерку фирму у Новом Саду. Ни из ове компаније нисмо добили одговор како је дошло до обрушавања надстрешнице.

Међутим, „Инсајдер“ је на основу докумената у које је имао увид објавио да је „надзорни орган за инфраструктурне објекте био француски Ежис“. Ова компанија такође је била део конзорцијума од шест фирми. Осим што су били задужени за надзор на станици, обавеза Ежиса је била да обезбеде и инжењера супервизора за архитектуру, наводи „Инсајдер“ .

Након ове несреће сада већ бивши министар инфраструктуре Горан Весић рекао је како реконструкцију надстрешнице није дозволио Завод за заштиту споменика. Међутим, у Заводу за заштиту споменика културе Града Новог Сада кажу да то није тачно.

„Апсолутне су неистине да Завод за заштиту споменика културе Нови Сад није издао одобрење и дозволу за санацију надстрешнице изнад главног улаза у Железничку станицу у Новом Саду, нити је у надлежности Завода за заштиту споменика културе да издаје мишљења и услове који се односе на осигурање конструкционе безбедности објекта“, кажу у Заводу.

Шта је урађено

„Урађене су замене плоче и замене материјала на надстрешници“, каже Зоран Ђорђевић. „Да ли су оне биле теже или лакше, не знам. То ћемо видети. И да је повећан терет за 10%, 20% – она конструкција је морала да носи два или три пута више него што је било очекивано оптерећење. То је правило. Грађевина је уникатна па ви имате разне резерве за не дај боже“, каже Ђорђевић.

Иван Игњатовић се ограђује и каже да анализира само на основу слика које су свима доступне и које се појављују, а на њима су приметни неки нови челични носачи, са новим стакленим панелима преко саме надстрешнице. „Дакле, чињеница да нешто ново постоји на постојећој конструкцији надстрешнице указује да је та надстрешница у некој од ових фаза пројеката (идејни пројекат за грађевинску дозволу, пројекат за извођење или чак и пројекат изведеног стања, који би требало да констатује разлике између извођачког пројекта и оног што је заправо изведено) морала да буде обухваћена“, тврди Игњатовић.

Најинтересантније је да је једина особа која је оставила траг да нешто ту можда није у реду геолошки инжењер, каже Зоран Ђорђевић мислећи на Зорана Ђајића, који је одмах након несреће упутио јавности отворено писмо. „Њему то није струка, али пошто је близак рударству, близак инжењерској филозофији, схватио је да нешто мора да ради из прве и заувек. Већина осталих људи који су имали неке лиценце су се у животу бавили сасвим другим стварима. Улепшавањем, заштитом споменика, железничким саобраћајем“, каже Зоран Ђорђевић.

Инжењер геологије Зоран Ђајић је, између осталог, у том отвореном писму инвеститоре, пројектанте, извођаче радова и фирме које су радиле надзор питао и ко је контролисао везу затега на крову након одстрањивања бетонских коцки и металне конструкције.

Док се у јавности води расправа о томе да ли је надстрешница била или није предмет реконструкције, није ли важније питање шта је урађено на крову. Јер се надстрешница челичним затегама држала за кров зграде бетонским котвама. А тестерасти кров јесте саниран због влаге и прокишњавања.

„Спој челика и бетона су два различита материјала, различито се шире, различито реагују“, каже Бранислав Митровић. „Пошто се откачило све одозго, може да се претпостави да се нешто десило. Да су се откачиле на неку физичку радњу претходну. Али, ја не бих узимао на себе одговорност и непотврђену реч да коментаришем то“, напомиње он.

Зоран Ђорђевић подсећа како смо сви гледали снимке на којима је све пало одједном. „То је тако могло да падне одједном по два сценарија. Један је да је нека релативно скорија интервенција једнако све оштетила и онда је пустило једно, али су све остале биле на ивици. То је вероватнији сценарио. Мање вероватни сценарио, али није немогућ, јесте да је отказом једне сајле цело оптерећење постало асиметрично, а објекат није био рачунат на то“, каже он.

Ако је архитекта Имре Фаркаш пројектовао кров тако да затеге с надстрешницом праве баланс на згради, да ли је сада статика ове зграде поремећена? Воз за Нови Сад од 1. новембра не саобраћа више до Железничке станице. Али, да ли је ова зграда сада безбедна за употребу?

„Потенцијална улога ове надстрешнице као контра-тега, што смо такође чули у јавности, је могућа“, каже Иван Игњатовић. „Не кажем да је то заиста тако, али је могућа. Уколико је то заиста била улога, а то ће суд да утврди, након увида у техничку документацију оригиналног пројекта, онда постоји бојазан да су утицаји на главној конструкцији крова преко неке мере која је дозвољена. Сама та чињеница не значи да ће нужно доћи до лома, зато што су наше конструкције пројектоване са одређеним коефицијентима сигурности, када су у питању и оптерећења и квалитет материјала. Наше конструкције су пројектоване да издрже и веће оптерећења од оних које ће се заиста наћи у експлоатацији. Уколико би дошло до преоптерећења такве конструкције, деформације би, врло вероватно, биле видљиве голим оком. Другим речима, потенцијални лом или отказ конструкције био би најављен и било би могуће зауставити га, евакуисати људе, спречити да до сличне трагедије дође“, сматра Игњатовић.

Одржавање и контрола објеката

Након несреће смо сазнали и да за зграду Железничке станице у Новом Саду није била издата употребна дозвола. Реч је о документу који се доставља инвеститору, а који је заправо нека врста формалног одобрења да објекат може несметано да се користи.

Бранислав Митровић каже да има објеката који десетинама година стоје без употребне дозволе и да он то не би упутио као прекор. „Некад за неки објекат неки папири, који могу бити и правне природе, могу да не буду готови. Али они папири који се тичу инжењерског аспекта и квалитета грађевина и објекта, ти папири не могу да не буду узети у обзир приликом разговора о употребној дозволи“, упозорава Митровић.

 Ако у Србији постоји велики број инфраструктурних јавних објеката изграђених пре више од пола века, након ове несреће отворило се питање и о њиховој безбедности. Закон јасно регулише контролу тих објеката. Према члану 22. Правилника за грађевинске конструкције основни преглед мостова, тунела и других сложених објеката требало би да се обавља сваке године. А период између такозваних главних прегледа не сме бити дужи од пет година. То значи да инфраструктурни објекти са вишедеценијским трајањем морају редовно да се проверавају и контролишу.

Зграда Железничке станице у Новом Саду није једини инфраструктурни објекат у Србији који је грађен са челичним вешаљкама. То значи да то није једини инфраструктурни објекат коме је неопходно редовно одржавање.

„Рекао бих и да кров Београдске арене спада у ред објеката који имају специфично конструкторско решење“, каже Иван Игњатовић. „Такво решење крова није познато нигде у свету, бројне су награде добијене на основу тог нашег решења, чији су аутори професори са Грађевинског факултета. Интересантно је да је пројектант урадио пројекат одржавања те хале и да смо упућивали редовно дописе ономе ко газдује Београдском ареном да треба да спроводи прегледе који су дефинисани тим пројектом одржавања“, објашњава он.

Горан Грбовић, директор Београдске арене, у телефонском разговору за Око магазин рекао је да пред сваки јавни догађај ангажује статичара. Додатно, Београдска арена је ангажовала Институт за материјале и конструкцију који треба да оцени у каквом је стању зграда. „Тај извештај ће бити јавно објављен“, обећава Горан Грбовић и додаје да је Београдска арена безбедна и да у њу слободно могу да улазе посетиоци.

Зоран Ђорђевић каже да тај исти систем, са истим проблемима с корозијом можете да видите на приступним саобраћајницама Панчевачком мосту, на Хали 1 Београдског сајма, на старом Жежељевом мосту, који је срушио НАТО. „Када је реконструисан Панчевачки мост, половина каблова је била иструлила, а друга половина је држала. Овде очигледно та једна половина која треба да држи није могла. Из кога од разлога то ћемо видети“, објашњава Ђорђевић.

Први и последњи воз

Последњи воз на новосадску станицу приспео је 1. новембра ове године. Први воз – 30. маја 1964. године. Претходно су композиције теретних и путничких возова прешле преко изанђалог старог моста и кренуле изнад два огромна бетонска лука изнад Дунава, преко новог, тек изграђеног Жежељевог моста. „Борба“ пише како је до тада воз изашао тесном и кривом петроварадинском Штросмајеровом улицом.

„Гунђали су тако сироти неиспавани људи из Штросмајерове улице све до оног тренутка док оном страном Новог Сада, оном новосадском периферијом што је зову Салајка није продро високи жућкасти насип и на ту страну одвео све возове редом. Чини се да је тај насип и тај воз узнемирио оно салајачко подневно ркољење кокошака, муку крава, старо зарасло Алмашко гробље“, писала је тада „Борба“.

Тај први воз је продро и у „такозвани трг мира са клупицама и пензионерима испод гранатих липа“, писао је новинар „Борбе“ Стеван Станић у својој репортажи са насловом: „Последњи тренутак старе Салајке“.

„Јесте ли чули јуче да су срушили и Гауденову радионицу вага и тегова?“, довикивали су преплашено Салајчани.

„Ма немојте: због насипа за нову пругу…“

„Јесте ли чули насип је уклонио кућу Киселичких и Јеврема столара?“

„Ма немојте…“

Тако је у оно време писала „Борба“. А у Програмском архиву РТС-а може да се види и да је тај први воз тог дана на локомотиви имао окачену и поруку за становнике Штросмајерове улице: „Примите поздрав мој, од данас имате миран сан.“ Када се тај први воз 30. маја 1964. зауставио на перону нове зграде Железничке станице, сат на њеном улазу показао је тачно 10:57 часова.

Приликом последње реконструкције на овој згради замењене су и плочице и мермер и камен. Поправљен је и стари сат. Када се овог првог новембра надстрешница обрушила сат је показао тачно 11.52. Још не знамо зашто је баш ту код старог Алмашког гробља, где се некада налазила содара, за породице петнаесторо страдалих време стало.

Знамо само да ни стари сат, ни содаџија Миленко Јовановић, ни Гауден, власник радионице вага и тегова, ни Јеврем столар, а ни архитекта Имре Фаркаш, који почива на неком канадском гробљу, немају никакве везе са тим.

Боравећи и радећи на  Универзитету у Берлину 2000-2002, присуствовао сам предавању о „праксис“ филозофији професора Албрехта Велмера које је било најављено у целом Далему, предграђу где се овај универзитет налази. После предавања било је организовано дружење са професором Велмером („Stammtisch“), као што се то често ради на универзитету, где сам био у прилици да се боље упознам са предавачем и његовим искуством са југословенским „праксис“ филозофима.

Тада ми је рекао да је он био ментор тадашњем већ премијеру Србије, Зорану Ђинђићу, што је за мене било велико изненађење, будући да сам и ја, као и многи други, мислио да је Ђинђићев ментор био славни филозоф Јирген Хабермас, како се то до тада писало у нашој штампи. Иако сам и сâм познавао Ђинђића, никада га нисам питао било шта о тим детаљима.

Одмах после 5. октобра 2000. Ђинђић је отпутовао у Немачку, првог слободног викенда. Званично, требало је да учествује у ТВ емисији, а незванично требало је да почне разговоре о финансијској помоћи Србији. О том боравку извесио је и немачки недељник Шпигл. На ексклузивној вечери коју је приредио консултант за односе с јавношћу Мориц Хунцингер у Франкфурту, Ђинђић је ширио оптимизам: „Догађаји у Београду су неповратни“, објашњавао је потенцијалним инвеститорима и контакт брокерима.

Рудолф Шарпинг, бивши противник рата а тада навијач НАТО-а, појавио се као гост изненађења. „Гост из Београда га је загрлио, шармирао 'другове' у групи, позвао на стабилност крхке београдске демократије и придобио одушевљене госте“, описала је немачка новинарка.

Потом је Ђинђић навео шта тачно недостаје: две милијарде марака, да државним службеницима у Југославији „не досади демократија и да земља преживи ледену зиму“. Поред тога, апеловано је на полуприватне иницијативе градова, општина или предузећа да помогну и производима у натори. Током тог боравка, Велмер и Ђинђић су се срели, на иницијативу новинарке Шпигла Каролин Емке која их је обојицу добро познавала.

Велмер је био некадашњи асистент Јиргена Хабермаса, од 1966. до 1970, и један од људи који је био близак кругу југословенских дисидената и филозофа.

Тих дана, када смо први пут разговарали, Велмер је окончавао своју професорску каријеру на Слободном универзитету у Берлину, спремајући се да оде у пензију. Договорили смо се одмах да направим интервју с њим. Један од последњих дана које је проводио у својој канцеларији, погодило се, био је управо дан када је Зоран Ђинђић био на насловним странама свих светских новина. Био је то 29. јун 2001, дан након што је Слободан Милошевић испоручен Хагу, стога је тај догађај једним делом био тема нашег разговора. Кривудаве линије коинциденција можда су уредиле да то буде и пресудан догађај за судбину Зорана Ђинђића.

Одлучио сам да разговор с Валмером снимам и камером и планирао да направим цео филм о томе како је овај немачки филозоф ишколовао премијера Србије.

Истовремено, јавили су ми се и пријатељи који су планирали да покрену нови магазин у Београду. Договорили смо се да би на половни насловне стране требало је да буде Велмерова фотографија, а на другој страни, Ђинђићева фотографија из млађих дана. Наслов би био: „Како сам ишколовао премијера Србије“. Били смо уверени да би ово била новост за читаоце у Србији, тим пре што нико у Србији није помињао овог скромног и помало несигурног човека који је много помогао свим југословенским филозофима-дисидентима, па ни они који су у медијима и владиним канцеларијама писали биографију премијера.

Али, догађаји су се развијали другачије. Магазин је, на несрећу, закаснио, а други догађаји су поранили. Онда сам променио идеју, па одустао од писаног интервјуа и планирао да то буде разговор за неки будући филм.

Професор Велмер је у међувремену, у јулу 2002, дошао у Београд, на веома помпезну конференцију о Хани Арент. Направљене су десетине интервјуа са учесницима, али Велмер, који је за мене био најважнији, прошао је у медијима потпуно незапажено. Требало је да се сретне са Драгољубом Мићуновићем, а на Ђинђића није ни рачунао. „Он сигурно има много посла“, рекао је Велмер.

Тада смо наставили други део плана: снимање на улицама Београда. Ја сам снимао камером, а Вицан Вицановић је фотографисао. Одвојили смо једно поподне за шетњу Београдом и за наставак нашег разговора.

Отишли смо и пред Владу Србије. Нико од нас није ни могао да слути да ће се само неколико месеци касније на истом овом улазу налазити цвеће и свеће за човека о којем смо причали. Професор Велмер је сео на степенице, полицајац је радознало гледао, али схвативши да има посла са странцем, љубазно је саветовао како да се изабере најбољи угао. Вицан је упорно питао зашто једног филозофа фотографише пред Владом и због чега је он значајан. „Сликамо га пред Владом да буде препознатљиво да је у Београду“, одговорио сам, не објашњавајући ништа даље. Рекао сам само полуистину – да познаје Драгољуба Мићуновића.

Онда смо снимали на улицама у Београду и на Калемегдану. За филм је остало још само снимање у Констанцу.

Овај интервју објављујем сада, мада је можда грешка што он није објављен одмах када је настао. Можда би то била прилика да се човек суочи са мишљењима оних који нас дуго познају, можда боље него што и ми сами мислимо.

Након Ђинђићевог убиства, професор Велмер је написао да се плаши за Србију. За Србију је била срећа да је „Ђинђићу успело да пронађе излаз из споја ретроградних националистичких струјања и мафијашких структура власти“.

Од 1965. до 1981. Албрехт Велмер је био ожењен Илзом фон Нендер, а кћерка из тог брака је композиторка и уметница Ен Велмер. Професор Велмер преминуо је у Берлину 2018. у 85. години. Нико из Србије није био на његовој сахрани, иако је он био велики пријатељ Србије. 

Разговор са Албрехтом Велмером, вођен у Берлину, 29. јуна 2001. 

Како се сећате Зоране Ђинђића?

Ђинђића сам упознао као особу препуну невероватне енергије. Нисам стварно очекивао да ће бити премијер Србије. Боље речено, нисам о томе уопште ни размишљао. Он је био увек веома политизован, али нисам никада очекивао да ће он играти такву улогу. Ово што ћу вам сада испричати, било је типично за њега. Живео је у суседној згради. Када је дошао код мене, рекао ми је: „Ја морам да завршим своју дисертацију за једну годину.“ Рекао сам му да је то немогуће. Узвратио је да неизоставно мора да то уради јер га у Југославији чека војни рок. Упркос мом убеђивању, толико је инсистирао да сам на крају пристао. Онда сам следеће године, враћајући се кући и излазећи из стана, могао да чујем његову писаћу машину по којој је бесомучно куцао. То се чуло чак до суседне, моје зграде. Често сам се питао да ли уопште спава. И стварно је на крају успео. Био је неисцрпни извор енергије. Осим тога, било је то једно достигнуће, један резултат против мог одлучног става. Била је у питању његова упорност и усмереност према циљу који је на крају и достигао. Ви имате за то неку вашу реч...

Инат... Да ли сте се као ментор мешали у настајање дисертације?

Не.

Каква је била дисертација?

Она није била бриљантна јер је он хтео, као што сам рекао, тако брзо да је заврши. Била је у извесном смислу недовршена, али веома интелигентан рад.

Које ставове је заступао?

Тада је он био још један радикални марксиста. Одушевљавао се Марксовим Раним радовима и био је одлучно лево од мене. Допадале су му се револуционарне идеје. Касније се окренуо ка демократско-либералном правцу, после контаката с Хабермасом. У време писања дисертација био је стварно један леви револуционар.

Како је дошло до тога да му ви будете ментор?

Неко га је препоручио, а могућно је и да сам га срео током дубровачких семинара филозофа.

Да ли сте касније пратили његову каријеру?

Били смо у контакту. Повремено је долазио у Констанц где је имао пријатеље. То је било скоро до 1990. Од онда нисмо се били дуго видели, све до његовог недавног боравка у Берлину. Тада се срео са министром спољњих послова Јошком Фишером.

Да ли сте и тада имали утисак да он има тако јаку вољу?

Упознао сам га као младића јаке воље. Већ сам вам описао његов начин писања дисертације. Живео је у једној згради у стану који је припадао једном мом колеги из Хрватске. То је било практично састајалиште за све оне који су долазили из Југославије. Било је ту више студената који су у том стану имали по једну собу или је неколико њих било у истој соби.

Нека врста комуне?

Тако некако.

Данас је Милошевић испоручен Хашком трибуналу. У јавности у Југославији постоје опречна мишљења, али Ђинђић је био одлучан у томе. Како гледате на тај потез?

Моје мишљење је амбивалентно. У суштини ја сам мислио да би добра алтернатива била да је Милошевићу суђено у Србији. Сматрам да би Срби имали право да суде о Милошевићу. На другој страни, наравно, чини се да има довољно разлога и да му се суди пред Међународним судом. Ја бих редослед потеза учинио другачијим. Овај потез схватам као резултат прагматичног деловања, као последицу снажног притиска на Србију. Време испоручивања као и његово образложење сматрам проблематичним.

На који начин је проблематично?

Процес Милошевићу у Југославији требало би да претходи овом. До сада сам мислио да би суђење у Југославији имало првенство, али знам да су Американци направили такав притисак да се учини ово што се учинило.

Југославија је пре две године бомбардована, такође после великог америчког притиска. И овај потез долази после америчке акције.

Акција НАТО довела је до оштрих дискусија и подела у Немачкој. Главни разлог тој дебати  био је што прагматски, политички и морални аспекти те акција нису били у јасној вези. Ако се успело у уверавању да се на Косову доиста догађа етничко чишћење, питање је шта су последице једне такве акције, не само по земљу која се бомбардује, него и по цео међународни систем, јер до ове акције није дошло на основу сагласности Уједињених нација. Последица је и то да су косовски Албанци после бомбардовања применили исте методе против Срба због којих су Срби бомбардовани. У сваком погледу имао сам веома снажне сумње у оправданост интервенције.

Да ли сте били обавештени да се Ђинђић тада веома дистанцирао од владајуће политике и да се склонио у Црну Гору, сматрајући да му је живот у опасности, а касније је дошао на разговоре са канцеларом Шредером и министром Фишером?

Пратио сам то иако нисам имао много информација. Знао сам да се плашио за свој живот.

Осврћући се на његову каријеру од дисертације па до јуче, да ли се може рећи да сте све време пратили његов развој?

Не бих то баш тако могао да кажем. Било је фаза када смо били у блиском контакту, а било је периода када се нисмо тако често виђали. Када је почео рат у Југославији, рат који је био грађански рат, сви контакти су били тешки због физичких разлога. Није могло да се путује. Зоран је био у Југославији, а ја овде. Са Михаилом Марковићем и са другима било је тешко одржати контакт јер су се идентификовали с политиком коју сам ја критиковао. Не могу да говорим само о Ђинђићу, него о целој „Праксис“ групи. Контакти са њом били су компликовани.

Када сте последњи пут срели Ђинђића?

То је било пре неколико месеци. Још није био премијер, али је то било после одласка Милошевића. Разговарао је с Фишером и другим политичарима. То је био наш први сусрет после четири године. Пре тога смо се срели на једној расправи о Босни коју је организовао Тагесцајтунг. Када смо се последњи пут видели, разговарали смо о приватним стварима, о породицама, пријатељима и суседима.

Ви знате добро Ђинђића. Да ли је он личност за премијера и има ли јаке и слабе стране у том смислу?

Он има веома снажну вољу и одређену харизму која је повезана са његовом енергијом и интелигенцијом. За њега би могао да буде проблем да има довољно стрпљења да убеди друге да иду за њим. Воља за моћ могла би да игра значајну улогу.

За један део јавности он је неспорни лидер, али за друге он је контроверзна личност, због јучерашњег испоручивања Милошевића, као и због држања током бомбардовања, што личи на вашу оцену да он не може увек да убеди људе да је исправно оно што чини и да га у томе следе.

Опасност за њега је у томе да је он превише нестрпљив и превише одлучан у жељи да спроведе своју вољу. Али, ако он предузима ауторитарне кораке да би увео демократију, онда ја то сматрам оправданим. У одређеним периодима потребне су веома јаке фигуре да би донеле промене. Од њега се очекују либерално-демократске реформе.

Шта кажете на то када је један филозоф председник владе.

То зависи од филозофа.

А ако овде седи Зоран Ђинђић?

Ја се надам да је он добар.

Срели сте се једном када је већ био премијер. Да ли се променио?

Био је исти као и увек. 

Да ли се сећате његовог докторског рада?

Не тако добро. Било је то пре 30 година.

У Констанцу?

Да. Она је тамо и може да се нађе у Универзитетској библиотеци.

Како је говорио немачки?

Не савршено, али је немачки веома брзо научио. И то је било такође типично за Зорана – да, када одлучи да нешто уради, да то уради веома одлучно и брзо.

Како сте уопште дошли у додир са југословенским филозофима и „Праксис“ групом?

Ја сам филозофски одрастао у Франкфуртској школи. Био сам неколико година Хабермасов асистент, а онда сам докторирао. Већ тада су постојали контакти са Гајом Петровићем, Михаилом Марковићем. Одлучујући моменат био је Конгрес о Хегелу у Штутгарту где је био Гајо Петровић. Ту је одлучено да се у Дубровнику почне један курс и сваке године ту је долазила већина чланова „Праксис“ групе. Неколико година био сам директор тог семинара. У исто време имао сам и контакте са мађарским дисидентима – Агнеш Хелер, Ђерђ Маркош, Ђерђ Конрад, Мишел Вајда...

„Будимпештанска школа“?

Да.

За Франкфурт, пак, везан је један други појам – Франкфуртска школа. Како бисте описали ту филозофску школу?

То не може укратко да се опише. Постоји једна стара франкфуртска школа с краја двадесетих година под утицајем људи као што су Хоркхајмер и Адорно. Та стара школа била је у марксистичкој традицији и у одређеном смислу заступала је централну Марксову тезу на један веома суптилан начин. Она је била тако суптилна да није могла да се више схвати као марксистичка теорија. У ширем смислу то је наставак немачке идеалистичке филозофије у ситуацији где је постало јасно да руска револуција није донела једну велику еманципацију, и припадници Француске школе су се питали како је могућно засновати једну нову критичку теорију. Новија франкфуртска школа, чији је водећи представник Јирген Хабермас, преузела је веома снажно западне утицаје. Политичка филозофија англосаксонске традиције заједно са лингвистиком играла је у томе значајну улогу. То је наставак критичке теорије друштва, али у другом смислу.

Зашто је Франкфуртска школа била тако примамљива за југословенске филозофе?

Могу да разумем зашто је била примамљива. Полазило се од тога да је то једна лева теорија, једна филозофија која је заступала идеју демократског социјализма и била је истовремено децидирано антитоталитарна и антиелистичка. Била је далеко од стаљинизма, и за југословенске интелектуалце којој је припадала „Праксис“ група, она је одговарала једној алтернативи коју је настојао да изгради титоизам.

Југославија није била део типичног комунистичког лагера. Била је критичка према стаљинизму и тако и прихватљива алтернатива за званичну југословенску политику – бити левица, али критична према стаљинизму.

Та филозофија, може се рећи, била је најсличнија званичној југословенској позицији. Наравно, многи филозофи „Праксиса“ мислили су да званична југословенска позиција није реалистична, да самоуправљање није могућно јер је под ауторитарним утицајем партије. Сматрало се да је то само режимска реторика.

Како вреднујете филозофска достигнућа југословенских филозофа у „Праксис“ групи?

То је више била политички него филозофски значајна теорија. Када је нестало југословенског модела друштва, сви су они напустили своја становишта. 

Напоменули сте да је Ђинђић био у контакту с Хабермасом. У ком својству?

Он је већ био докторирао код мене на тези о могућности заснивању критичке теорије друштва. После доктората вратио се у Југославију, да би одслужио војску. Онда је поново дошао у Немачку, али као Хумболтов стипендиста. Студирао је у Франкфурту. У нашем систему студија, „Promotion“ је одбрањени рад који омогућава ономе ко то добије да заузме једну нижу позицију на Универзитету, да буде асистент. Хабилитација је други степен, друга промоција. У Немачкој она има значај јер даје могућности да се предаје студентима. Професорима су могли да се сматрају само они који су хабилитирали. То је, значи, предуслов да бисте били професор. Не знам да ли је Зоран имао хабилитацију код Хабермаса.

Током тог времена у Констанцу био је и Драгољуб Мићуновић?

Он је био такозвани „шаховски мајстор из Кројцлинга“. Констанц и Кројцлинг су два дела истог града. Пошто смо често играли шах, звали смо га „мајстором из Кројцлинга“.  Веома је био симпатичан. Сећам се да су једном дошли код мене Михаило Марковић, Светозар Стојановић и Мићуновић. Ту је била и Агнеш Хелер. Припремили смо рибу за ручак и дуго смо причали. Моје колеге из Југославије биле су пуне енергије и у замаху својих дисидентских подухвата. Када су отишли, Агнеш ми је рекла: „Бога ти, они су још увек мушкарчине.“  Мићуновић и ја смо били веома велики пријатељи. Имали смо одређене политичке разлике...

Које?

То смо открили током моје посете Косову. Као Немац научен сам да су неке ствари табу. Наиме, Немци су током последњег века починили такве злочине, да они не смеју да кажу или изразе неке националистичке ствари. Те разлике испољиле су се када смо заједно посетили Косово. Зоран није био ту, јер се вратио у Београд пошто нас је полиција зауставила због ванредног стања, па смо ноћ провели спавајући у колима на паркингу. Тада је, ако се не варам, у Југославији било нормално да се о Албанцима говори као о претежно заосталој, назадној цивилизацији. Не знам да ли је то одговарајуће и реално, али био сам шокиран да је тај однос и тај начин артикулисан на начин етничког супротстављања.

Шта се даље догодило?

Након повратка у Немачку, једна наша заједничка познаница из Хрватске, Дуња Мелчић, оштро ме је напала написавши да се скоро „проституишем са српским националистима“.

Тако је написала?

Не баш тим речима, али ми је пребацила да сам се некритички прикључио српским националистима.

Ко је Дуња Мелчић?

Њу нисам тако добро знао. Упознао сам је тек касније када се криза заоштрила, када је почео рат. Открио сам тада разлике између Срба и Хрвата. Раније то нисам примећивао, али онда су српски и хрватски интелектуалци почели да говоре као припадници својих нација. Дуња Мелчић се веома много идентификивала са Хрватима и критиковала је српске интелектуалце са позиција које су биле веома близу хрватског национализма. Михајло Марковић био је нешто слично на српској страни. Тада ме је то сасвим шокирало. Последњи број „Праксис Интернационал“ уредила је Дуња Мелчић као гост-уредник. Садржај тог броја био је такав да сам је замолио да избаци моје име из уређивачког одбора. Сматрао сам то потпуно једностраним заступањем тадашњих хрватских погледа.

Коју је улогу имао Јирген Хабермас у помоћи југословенским професорима?

Рекао бих – одлучујућу, заједно са професором Гајом Петровићем, око 1974, када је био планиран курс у Дубровнику. Тада су професори били удаљени са Универзитета. Хабермас је од тада, па све до почетка рата помагао југословенским филозофима.

Сви ти филозофи имали су велики утицај у алтернативним круговима који су касније дошли на власт у деловима Југославије где су живели. Зашто, по вашем мишљењу, та група није могла да развије заједничку демократску платформу за опстанак Југославије?

Не знам да ли то одговара тачној политичкој оцени. Осим тога, не могу рећи да је и њихова филозофска позиција била јединствена. Постојала је, уопште речено, једно политичко заједништво, али су филозофска исходишта била веома различита. У извесном смислу, то нису била дубока политичка мишљења. 

Какве су разлике постојале међу њима?

То су биле разлике које смо могли да видимо у дебати поводом објављивања часописа „Праксис Интернационал“. Гајо Петровић је желео да часопис пресели у Југославију, а Михаило Марковић је инсистирао да он и даље има само међународно издање. Између Петровића и Марковића, како ми се чини, постојале су битне социјално-филозофске разлике. Петровић је био више оријентисан европском контексту, посебно Немачкој и Француској и њиховој марксистичкој традицији. Он се плашио да ће Американци преузети ствар и да ће југословенско обележје часописа бити изгубљено. Марковић се у Америци осећао као код куће и он није имао бриге много о томе.

Шта су биле разлике између те две концепције, америчке и европске?

То је могло да се види током вођења курсева у Дубровнику. Петровић је био веома скептичан према доминацији енглеско-говорећих учесника. То је курс веома јасно усмерило према дискусији о америчким проблемима тог времена. То је у одређеном смислу донело сасвим другачију традицију која је до тада била обележена расправама у духу филозофије западног марксизма. Ту је европски садржај играо велику улогу. У америчком контексту, радило се о извесном напуштању марксистичке критичке теорије и приближавању либералом учењу.

Свети Лука био је учени антиохијски Грк, лекар, сапутник апостола Павла, писац једног од Јеванђеља и Дела апостолских, односно око четвртине укупног текста Новог завета. Он је и први сликар у хришћанству и оснивач хришћанског иконописа. Служећи Христу, проповедао је благу реч незнабошцима по балканским земљама, у Грчкој, али и дуж Јадранске обале, па је, по некима, прошао и Херцеговином и Црном Гором. Под старост је путовао и у Египат, а овоземаљски живот завршио је у својој 84. години, обешен о грану маслине, у Теби Беотијској.

Прослављамо га 31. октобра (18. по јулијанском календару) као заштитника уметника, писаца, лекара, а у црногорским брдима и свеца племена ровачког.  Не знамо поуздано да је заиста проповедао у Црној Гори, али је његово име ту једно од најчешће помињаних, од када је уписано у наш календар. Његова рука, која је насликала прву икону и написала прве редове Јеванђеља, уписала је и одредила и судбину нашег народа, a његов празник везао се за најважније датуме наше историје.

У Морачи

У манастиру Морача, задужбини Стефана Вукановића, сина Вукана Немањића и вековном зборном месту Морачана и Ровчана, налази се житијска икона Светог Луке, један од најважнијих и најлепших приказа овог светитеља. На централном делу иконе, негде у Палестини или Грчкој, сам пред штафелајем, светитељ довршава икону Богородице са Младенцем.

За мене никада није било сумње да је та икона у икони управо Тројеручица, која ће тек неколико векова касније добити своју трећу руку, од Светог Јована Дамаскина. У доба иконоборства, свецу је одсечена шака, коју му је Богородица вратила након што је провео ноћ у молитви пред иконом коју је сликао први иконописац. У знак захвалности и спомена на ово чудо, он је на икону додао још једну руку.  Неколико векова касније Тројеручица ће стићи до српског народа, коме је увек и била намењена.

По неком тајном договору светитеља које су делили векови, Свети Јован Дамскин донеће је у Мар Сабу, лавру Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи, да ту сачека принца са Запада, из далеких, тада још непостојећих земаља и династије која још увек није зачета. Свети Сава Освећени завештао је на самрти да се непознатом принцу-калуђеру његовог имена, када се једног дана појави у манастиру, преда икона Богородице Млекопитатељнице, такође писана руком Светог Луке, и његов игумански штап. Свети Јован Дамаскин придодао је икону Богородице Тројеручице овом завештању.

Носећи дарове ова два светитеља, наш Свети Сава вратио се у западне стране, да оснује Србију онаквом каква ће бити до данашњих дана. Богородица Тројеручица, хиландарска чудотворка и игуманија манастира, дело заштитника уметника и писаца, постаће заштитиница српских песника. Богородица Млекопитатељница налази се у испосници Светог Саве у Кареји, са десне стране Царских Двери.

Бољи начин за српски народ

За својим делима кренуо је неколико векова касније и Свети Лука, и прошао још једном нашим земљама. У Србију је његове мошти из Византије пренео Ђурађ Бранковић, да би их његова удовица Мара пред слом деспотовине послала у Венецију.

Последња српска средњовековна држава нестаје ускоро са још једним Ђурађем, Црнојевићем, крајем 15. века, на простору данашње Црне Горе. Тамо где је умрла, српска држава ће и васкрснути. Пре него што ће цело српство пасти под турску власт, Црнојевићи граде манастир на Цетињу, око кога ће се два века касније формирати прве слободне српске земље модерног доба. У писму које Ђурађ Црнојевић пише пред одлазак из Зете у Венецију, он каже да оставља „мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин."

Бољег начина за српски народ није било вековима, и све до Лучиндана 1851. године владике цетињске управљаће Црном Гором на место кнезова. Владика Данило, први из династије Петровић-Његош, потписиваће се и као "воеводич српској земљи", а владике Сава и Василије покушавати да одрже те земље у каквој таквој слободи и слози након њега, више плачем, молбом и молитвом него што су имали снаге да својим територијама заиста владају.

И њихов наследник из куће Петровића, владика Петар, потоњи Свети Петар Цетињски, више је владао клетвама и молитвама, али је за његовог времена на Цетиње стигла и глава скадарског Махмуд-паше Бушатлије, потомка истих оних Црнојевића који су манастир подигли, да до дан данас остане у задужбини његових предака.

Почетком 19. века ослободило се испод турске власти и морачко племе и манастир Морача је постао део слободне Црне Горе, која још увек није била држава, али није више била ни турска територија. Икону Светог Луке, у задужбини Савиног синовца Стефана Вукановића, целивао је и Свети Петар Цетињски.

Свети Петар Цетињски отишао је Tворцу на Лучиндан 1830. године. Његов синовац и наследник, Петар II огласио га је светим на исти датум, што је свакако било са намером. А са нечијом намером било је и то што се и Петар II упокојио на празник Светог Луке, 1851. године. Знамењем Светог Луке, заштитника књижевности, обележен је тако и живот највећег песника српског језика.

Размеђе времена

Сасвим је јасно зашто Светом Петру не знамо световно име.

Иако у Цетињском манастиру његовим нетрулежним моштима верни приступају већ готово два века, Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозаветног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује.

Петар II, Његош, делује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, пре него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човеку знамо сасвим мало.

Његош је човек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас - владика Раде.

Лучиндан 1830. дели историју на два дела. Са Петром II настаће држава у Црној Гори у пуном смислу те речи. Још слаба, непризната, ни сама не знајући где су јој границе, Његошева Црна Гора је ипак више од несталног племенског савеза у ком се не зна да ли се више гине од Срба или од Турака. Њему се није могло догодити да га, као његовог стрица, мука од сопствених поданика натера да размишља о бекству са Цетиња. Ако је Свети Петар владао клетвом, Његош је Црном Гором владао кнежевски, не трпећи никакву и ничију непослушност.

Онамо намо

Након упокојења владике Рада, Црна Гора постаје кнежевина и формално, и место цетињског митрополита губи на политичкој важности, чинило се, заувек. Власт над Црном гором преузимају кнезови Данило и Никола, који ће, као краљ Црне Горе, на Лучиндан 1912. године, ослободити од Турака Пећ и сву Метохију, довршивши тако борбу свих цетињских владика и владара.

Ући ће краљ Никола и у Скадар Бушатлија, као први српски владар који је крочио у тај град након Ивана Црнојевића, али се неће у њему дуго задржати и велике силе ће га натерати да се повуче на Цетиње.

Још је једна икона коју је писао Свети Лука стигла у српски народ између два светска рата. Богородица Филермоса, коју је светитељ сликао уживо тринаест година након смрти и васкрсења њеног сина, 46. године наше ере, стигла је као поклон руског двора краљу Александру Ујединитељу, потомку Петра I и Петра II.  Пред рат 1941. године, Александров син, још један српски владар под именом Петар II, предао ју је на чување Гаврилу Дожићу, наследнику Светог Петра и Његошевом, на цетињском трону. И око ове иконе већ деценијама траје отимање, уз сталну претњу да би се могла некоме предати или продати, па је и она постала симбол борбе српског народа Црне Горе за православље.

Амфилохијев народ

У зиму 2020. године, из Цетињског манастира, почеће одсудна битка у тој борби за слободу вере у Црној Гори, под вођством митрополита Амфилохија Радовића.

Владика Амфилохије завршио је основну школу баш у манастиру Морача, пред иконом Светог Луке који слика икону Богородице. Његов предак, војвода Мина Радовић, савременик и саборац великих Петровића, присајединио је морачко племе Црној Гори у време Светог Петра и био један од првих сенатора Петра II. Њиховој борби и њиховом делу, придружио је и Минин унук све своје снаге и цео свој живот.

Када се 1990. године вратио у Црну Гору и сео на цетињски трон, земља је била раскрштена, свештенство и монаштво малобројно, једва претекло из покоља у Другом светском рату и послератних прогона. Из малобројних цркава по Подгорици расло је дрвеће. Владика је градио, сакупљао и прибирао пуних тридесет година.

Постоји једна фотографија на којој стоји сам, на голој подгоричкој ливади, на месту на ком ће деценијама касније успети да заврши велелепни храм Христа Спаситеља. Изникло је на истој тој подгоричкој ливаде и испратило га на вечни починак, прошле године, неколико десетина хиљада људи.

Крстивши Црну Гору испочетка, мирећи завађен и закрвљен народ, владика није обављао мањи посао него Свети Лука када је одлазио међу незнабошце. Крштавао је, као у апостолска времена: десетинама, стотинама и хиљадама. Крстио је Митрополит и 2014. године последњег Бушатлију, потомка кнезова зетских и скадарских паша.

Сан му је био да обнови Његошеву капелу, али то још није доживео. Док је чекао да се Црна Гора довољно опорави да је поново изнесе на врх Ловћена, зидао је њене реплике од приморја до планина. Она у манастиру Косијерево, у Бањанима, посвећена је Светом Апостолу Луки, а она у Прчању Светом Петру Цетињском.

Године 2013, владика је огласио светим и Петра II Петровића Његоша. Као и Његоша када је канонизовао свога стрица, напали су га због овога са разних страна.

Митрополит Амфилохије упокојио се 30. октобра, један дан пред Лучиндан. Ни то није било случајно, већ да би, према својим речима са болничке постеље, следећег дана био код ћивота Светог Петра, и тако му последњи пут приступио на овом свету.

Његове иконе се већ сликају.

Наш живот, расположење и судбина не зависе само од генетике и људи око нас, већ и од друштва и дела света у коме живимо. Кад тмурно расположење и депримираност потрају, онда понекад прерастају у менталну болест чији је назив велика депресија.

Психијатри одавно упозоравају да до 2050. године треба очекивати непрекидан раст учесталости велике депресије, њених манифестација и смртности и то у контексту других здравствених проблема. Клиничка форма депресије већ је пандемија која куца на наша врата. Заборавимо инфаркт срца, мождани удар и карцином плућа. За педесет година, о њима нико неће говорити.

У свакодневном разговору депресија је стање нечијег краткотрајног и повременог меланхоличног расположења, док се о њој знатно ређе говори као о озбиљном менталном поремећају. У првом случају ради се о пролазној ситуацији, док у другом случају меланхолија, дубока и трајна, руинира животну и радну способност. Нажалост, некад води и ка самодеструкцији!

У последњих тридесет година, стопа раста депресије као менталне болести скоро је удвостручена у односу на претходне генерације. Чешћа је у богатим земљама него у сиромашним (у Србији између 5 и 8 одсто), а њене жртве су жене у 20 одсто случајева, а мушкарци у 12 одсто. За разлику од униполарне клиничке форме депресије, која се лако примећује због тмурног расположења и одсуства жеље за животом, биполарна депресија на једном од полова има маничну компоненту која се у раној фази болести лако препознаје и зато је дијагностички кључ. И униполарна и биполарна депресија су клиничке форме које поред свега доводе и до прекида међуљудских и породичних односа, а што је најгоре, због ње се често  бежи у алкохолизам и наркотике.

Разлози клиничке, тј. велике депресије нису у потпуности дефинисани. За њу се одавно мисли да је последица поремећаја концентрације серотонина, важног преносиоца нервних порука (неуротрансмитера) са неурона на неурон у централном нервном систему, као и недостатка допамина и његовог деривата норадреналина, који су по хемијском саставу и учинку слични серотонину. Искуство психијатара и психотерапеута говори о препознатљивом утицају повећаних и смањених концентрација неуротрансмитера у мозгу на понашање депресивних, али и здравих особа.

Протеклих деценија је постало очигледно да за клиничку форму депресије не постоји довољно добра пилула која би је потпуно неутралисала или ублажила до мере која би оболелом омогућила коегзистенцију с њом и нормалан живот. Како време тече, све више се говори о некадашњим идејама Сигмунда Фројда, бечког неуролога, који је још пре 125 година тврдио да се болест душе може најбоље лечити на начин познат још у раној цивилизацији – пријатељским односом и топлом речју. Tа идеја је у потпуној супротности с нашим технолошким темпераментом и брдима антидепресивних медикамената. Сви досадашњи медикаменти нису дезавуисали Фројда ни његову идеју о лечењу менталних болесника разговором, тј. психоаналитичком терапијом. Фројд је са сваким болесником разговарао по седам сати у више узастопних дана. Данас нема много пацијената који траже, а ни оних којима се нуди лечење на каучу психоаналитичара. Али охрабрујуће је ширење психотерапије, као и когнитивно-бихејвиоралне и психодинамичке терапије, што сведочи о трајној снази идеја Фројда, Алфреда Адлера и Карла Г. Јунга.

Лековити квазимедицински поступак

Одвајкада се зна да утешна, лепа реч и додир пријатељске руке ублажавају бол у телу и души! То је ефект плацеба (лат: placebo – „годи ми") и феномен најмоћнијег принципа лечења уопште. У суштини, плацебо је квазимедицински поступак, хемијски инертна супстанца која унета у тело делује лековито.

Медицина је велика наука, а њен практични, то јест занатски део сложен је, одговоран и тежак. Од њега се у свим земљама света и у свим културама одувек много очекивало и тражило. Тај практични део медицинске науке углавном почиње у лекарским ординацијама које су нека врста позоришних бина на којима своје улоге остварују главни и споредни учесници догађаја, тј. лекари и пацијенти. Отварање врата таквих просторија и корак унутра за многе су равни уласку у земљу чуда. Кад се погледа како изгледа ординација, на столу за којим седи лекар види се рачунар са монитором који светлуца, у позадини је обично нека апартура, а на зидовима су дипломе и признања за велика достигнућа у науци и пракси.

Али, кад прави доктори не реше пацијентову муку, што није реткост, наступају часови истине за акупунктуристе, хомеопате и друге „резервне докторе“, који лече ослањајући се на помало шашаву медицинску идеологију која нас враћа неколико стотина година уназад. Међутим, алтернативни поступци често доводе до бољитка пацијената иако су квазимедицински. Разлог успеха је плацебо. У данашње време све је више лекара који се јављају за реч залажући се за што веће коришћење свега што људима помаже, макар то било само на бази плацеба. Уколико нема медицинске алтернативе, многи практичари предлажу допуштање контролисаног лечења свим средствима, сматрајући да се тако избегава од јавности скривено, шарлатанско препоручивање непроверених и за живот опасних лекова.  

Данас се плацебо често користи у медицинским истраживањима да би се његов ефекат упоредио са ефектом неког правог лека или поступка. Упоређивањем се установљава да ли је и колико лек ефикаснији од плацеба, и ако јесте, добија употребну дозволу и иде у производњу. Уколико пацијенти сазнају или утврде да оно што гутају није лек, ефекат плацеба изостаје. Међутим, кад пацијент или било ко други прогута или на неки други начин унесе у тело пилулу у којој нема ниједног молекула лека, а мисли да је пилула лек, у његовом телу се активира имунски систем, мења се биохемија у телесним течностима и луче се природни опијати, којих има у свачијем телу, што доводи до ублажавања симптома болести и осећања бољитка. То је ефект плацеба.

Болести чији се симтоми ублажавају или се губе плацебом углавном су хипертензија, бол, Паркинсонова болест, нека психијатријска обољења, псоријаза, реуматоидни артритис и гризлице желуца и црева. С друге стране, евидентно је да атеросклероза, карцином, недостатак хормона раста, висока концентрација холестерола, неплодност и опсесивно-компулзивни поремећаји на плацебо остају индиферентни. 

Енормни утицај плацеба у укупној медицини тешко је приказати бројевима и постоцима. По проценама фармацеутске индустрије и истраживача упућених у овај проблем, плацебо учествује у општој користи добијеној коришћењем свих медицинских мера с најмање 30 одсто. 

Биг Фарма и дрек-апотеке

Упоредне студије успеха лечења депресије лековима и плацебом откриле су да многе медицинске измишљотине гигантских фармацеутских фирми, познатих под заједничким називом „Биг фарма“ (Big Pharma) у ствараности нису ништа друго до носиосци плацебо-ефекта. Али разумимо „Биг фарму“. Ко би дозволио да се за његове производе и успехе у лечењу каже како су у суштини плод плацеба?

Ефекат плацеба традиционално је коришћен приликом избора лечења особа за које није било сигурно да ли су хистерици, симуланти или варалице. Рачунало се да је неко хистеричан или да симулира уколико каже да му је много боље после коришћења неке пилуле или медицинског раствора без икакве активне супстанце.

Хомеопатију, акупунктуру и многе друге алтернативне или езотеричне методе данас видимо у сасвим другом светлу: чак и кад су сви ти поступци бесмислени са научног становишта, они могу мобилисати снаге за самоизлечење. Кад се пацијенту пробуди нада, у мозгу се аутоматски укључује електрохемијско коло и ослобађају се допамин и природни опијати (ендорфини) што доводи до осећања задовољства.

Још нешто голица истраживачку знатижељу: боље разумевање плацеба помогло би у схватању једне од највећих тајни људске природе, а то је начин излечења без лекова. 

Мисли и осећања мењају физиолошке токове у организму, али учени људи су до сада само правили претпоставке о улози осећања на симптоме болести и на њихово ублажавање.

Ипак, помоћу функционалне магнетне резонанце показано је постојање можданих електрохемијских кола и анатомских зона која су активирана под утицајем лажне пилуле против бола, за коју скенирана особа мисли да је јак аналегетик. То би могло објаснити разлоге доброг дејства неких поступака, као што су психотерапија, пријатељски разговор и савет лекара.

Ипак, необично је и чудно што упркос улажењу у траг феномену плацеба, у медицинској свакодневници он још увек нема улогу коју заслужује. Како се из праксе зна, неки лекари већ после минут-два прекидају свог пацијента док он безнадежно покушава да разјасни шта му смета и шта га тишти. У суштини, пацијентима се ускраћује могућност разговора, који је важан колико и испитивања скенерима и најсавременијим апаратима. Модерна медицина не цени нарочито узајамну везу доброг пријатељског савета с резултатима лечења, иако се зна да су у историји медицине многе методе своје успехе заснивале, поред осталог, на снази сугестије.

Такозване „дрек-апотеке“ пратиле су медицину током многих столећа. Паковања концентрата паучине, тинктуре на бази мокраће, делови змија отровница и много чега другог продавани су као моћни лекови. У старом Риму коришћен је псећи измет и препоручивано је сисање млека са груди робиња-дојиља, како би се спречила опасност умирања због болести срца.

Против маларије, за коју су нарочито велики стручњаци били шпански лекари, саветовано је узимање мало брендија зачињеног љутом паприком и с три капи крви из ува мачке. Све то није било тако давно. Због чега се нико није противио свим тим бесмисленим и опасним подухватима? Зато што су лекари били поштовани и цењени упркос широкој примени опасних метода и отровних материја. Они су били терапијски носиоци ефекта плацеба. 

Киршова теорија

Упркос повременом потцењивању плацеба, још откад је као феномен изронио из медицинске литературе многе студије су показале да неки од најважнијих и најпознатијих лекова нису ефикаснији од плацеба. У суштини могу бити чак мање ефикасни, што је позната и игнорисана околност у фармацеутској индустрији.

Већ двадесет и више година, психијатри и лекари практичари знају да лекови намењени третману психијатријског проблема познатог као клиничка депресија помажу код три четвртине болесника, што је конзистентан налаз на коме је изграђена често понављана мантра о беспоговорности доказа о антидепресивима као производима заснованим на научним доказима. О овоме је пре двадесет пет година нашироко писао доктор Ричард Фридман, професор клиничке психијатрије на Вејл Корнел медицинском колеџу у САД.

После публиковања резултата истраживања које је спровео часопис Америчког удружења лекара The Journal of The American Medical Association (ЈАМА), видело се да антидепресиви у данашњој употреби олакшавају депресију већини пацијената, што се и раније знало. Али та корист од лекова, тврди ЈАМА, једва да је нешто већа од користи коју пацијенти имају после гутања лажних пилула начињених од чистог шећера, тј. плацеба.

Опсежне анализе дејства антидепресива из 1998. године бавиле су се извештајима 38 спонзорисаних медицинских студија на ту тему. Ако би се неко запитао ко је био спонзор тих студија, лако би добио одговор: бејаху то велике фармацеутске фирме, „Биг фарма“. Резултати њихових клиничких огледа на 3.000 психијатријских пацијената били су скоро одлични. Како су могли добити тако добре резултате? Одговор је дао познати психолог Ирвинг Кирш, бивши директор програма за плацебо студије на Харварду (САД) а сада предавач психологије (емеритус) на Универзитету Хал (Уједињено Краљевство), који се са својим колегом Гајом Сепирстејном бавио анализом тих одличних достигнућа: „То је као кад бисте питали шта може горила тежак 400 килограма? Може шта год хоће! Тако је и с Биг фармом.“

Психолози Кирш и његов колега Гај Сепирстејн видели су из студија, као што су видели и сви остали, да су се пацијенти после терапије такозваним трициклицима, затим чувеном класом селективних кочничара преузимања серотонина и хемијским противницима моноаминооксидазе (МАО) опорављали врло, врло добро. Побољшање менталног стања болесника било је основа за општу тврдњу о повољном учинку антидепресива.

Међутим, када су професори Кирш и Сепирстејн упоредили побољшања настала после узимања антидепресива, а онда и побољшања после гутања лажних шећерних пилула, видели су минималну разлику у ефектима. Пацијенти на плацебу опорављали су се у 75 одсто случајева, исто колико и пацијенати на антидепресивима. Кад се то погледа на други начин, онда је јасно да су три четвртине стандардних побољшања после исто тако стандардне терапије лековима у ствари настале због плацеба. Кирш тврди да је то било огромно изненађење и да су он и његов сарадник били збуњени.

Прозак нација 

Што се тиче фармацеутских компанија, оне се не упуштају у расправу с Киршовим укупним статистикама, правдајући се да о свему томе радије расправљају с психијатрима, што психолог Кирш није. Представници Биг фарме тврде, што је углавном познато, да се дејство неког лека добија анализом његовог учинка на великим групама оболелих у којима има оних на које аднтидепресивни лекови делују и оних на које не делују.

Због тога из  компаније „Лили“, произвођача некад чувеног прозака, стално понављају да је клиничка депресија „крајње индивидуализована“ болест и да пацијенти не реагују на исти начин.

Други гигант фармацеутске индустрије, „Фајзер“, који годинама прави лек золофт, и данас врло популаран антидепресив у Србији као и у целом свету, наводи читаво богатство научних доказа о ефектима антидепресива, додајући, ипак, да њих у многим случајевима тешко можемо раздвојити од плацеба.

Експерти знају да су антидепресивни лекови нешто бољи од плацеба. Међутим, то што знају експерти зна врло мало доктора ван домена психијатријске специјалности, а још мање пацијенати. Има лекара који су упућени у новија истраживања и зато су већ променили своје навике у преписивању лекова, док други реагују љутњом и неверицом и на саму помисао да антидепресивни лекови немају многи бољи ефект од плацеба, каже професор Кирш.

Психијатри су одавно изгубили раније одушевљење идејом да су нови антидепресивни лекови право чудо модерне фармакологије. Да јесу чудо, онда лекари не би ни били потребни јер би се гутањем пилула проблем решавао сам по себи. Постоје два чиниоца који су на делу кад се говори о распрострањеном одбијању и игнорисању Киршових тврдњи о антидепресивима.

Прво, браниоци тих лекова истичу као главни адут да Америчка управа за храну и лекове, у свету познатија по акрониму ФДА, никада не би одобрила за употребу неефикасан лек, што је тачно. Али, ФДА захтева само две добро направљене клиничке студије које убедљиво доказују да је лек ефикаснији од плацеба, и тек тада за њега издаје употребну дозволу. То јесте тако и ту је тачка, чак и ако друге студије касније докажу да су одобрени лекови неефикасни.

Други чинилац јесу доктори који својим очима виде и у свом срцу осећају да антидепресивни лек диже црни облак депресије са многих од њихових депресивних пацијената. Али, како лекари немају навику преписивања лажних пилула, јер би то било противзаконито а и неетично, онда немају ни искуства у упоређивању антидепресива и плацеба. Због тога не могу да процене да ли је плацебо исто онолико ефикасан колико и пилула која није бесплатна.

Кад психијатар препише лек и кад види да он делује, каже Кирш, његова природна тенденција је да позитивно дејство припише датом леку, а не плацебу. Због тога већ више година сви доктори у пракси знају напамет рефрен који гласи: „Антидепресиви делују“, примећује заједљиво психолог Кирш.

Киршове анализе, међутим, показују да су антидепресиви само мало бољи од лажних пилула, тј. за 1,8 поена на скали депресије, која има 58 поена. Питање да ли антидепресиви, који су 2021. године од продаје у свету својим произвођачима зарадили око 80 милијарди долара, имају или немају ефекта, осим што појачавају веровање пацијената у оздрављење, заиста је озбиљно. Чак и заступници антидепресива постали су мало опрезнији у тврдњама о ефикасности својих производа. Њихово становиште из 2015. године потврдило је ранија искуства, и гласи да антидепресиви знатно боље делују од плацеба само кад пацијенати пате од тежих клиничких облика депресије. Они имају 23 поена на стандардној скали депресије од 58 поена, што је статистички знатан учинак лека. Таквих пацијената има око 13 одсто у популацији депресивних особа.

Као и сваки научник који је ушао у немирне воде истраживања антидепресива, тако су и Кирш и његови сарадници свесни зјапа који постоји између њихових доказа и психијатријског мњења. Кирш тврди да лекари који преписују лекове, затим представници система здравственог осигурања, и на крају потрошачи, вероватно нису свесни да је ефикасност антидепресива добила своје високо место углавном на основу студија које су својевремено укључивале само оне пацијенте са тешким облицима клиничке депресије.  

Веровање, очекивање и нада

Да ли за лечење депресије препоручити скупе или јевтине лекове које, како у којој земљи, плаћају држава или породице оболелих?  Очигледно је свето тројство на коме се заснива учинак плацеба, али и лекова против клиничке депресије: веровање, очекивање и нада.

Рећи некоме ко је оболео од депресије и коме помажу скупи лекови, да прекине њихово узимање и да пређе на нешто јевтиније, значило би рушење куће од карата коју је он сам сазидао у својој нади, али уз савете и свесрдну и добронамерну помоћ других. Има много истраживања која показују да су нове врсте лекова против депресије од веће помоћи него њихове претече. Уосталом, све то лако се може наћи на интернету, и то на страници PubMed.

Број болесника који данас узимају антидепресиве троструко је већи него пре двадесет година. Тако на пример у Америци, која има прецизне податке о броју потрошених антидепресива, током 1996. лечено је 13,3 милиона болесника, 2005. нешто више од 27 милиона, а данас близу 30 милиона. Професор Кирш мисли да веровање по коме антидепресивни лекови делују само захваљујући својим хемикалијама у суштини јесте погрешно, што није непознато Биг фарми. Како он види улогу плацеба у ефектима антидепресива, изнео је у својој књизи „Цареви нови лекови: распршивање мита о антидепресивним лековима“ (The Emperor's New Drugs: Exploding the Antideppresant Myth).

Већ на првој страници књиге, Кирш је написао да пацијенти лечени пилулама против депресије не смеју прекидати њихово узимање. То је написао зато што нагло прекидање гутања антидепресива може довести до апстиненцијалног синдрома у коме доминирају дрхтавица, језа, замагљен вид и повраћање и, наравно, депресија уз панични страх. Професор је био свестан да би његова књига могла имати исто дејство на пацијенте као што је имала брбљива чавка на Дизнијево слонче Дамбо; када му је рекла да његово чаробно перце у устима, које му омогућава летење, више нема ту моћ: слонче је тог тренутка пало на земљу.

Професор Кирш се у САД провео као онај дечко из бајке који је гласно рекао да је цар го. Његово истраживање није наишло на одобравање у Сједињеним Државама, а ни у многим другим земљама. Тек започету сарадњу с једним значајним психијатром на познатом Медицинском факултету (негде се помиње да је то био Харвард) морао је да прекине јер је тај научник добио упозорење да докле год ради с Киршом не може очекивати новац за даље пројекте. Четири године касније, када је један од млађих истраживача на другом факултету у свом чланку навео Киршове налазе о ефектима антидепресива, добио је сигнал од свог шефа одељења да не би смео бити сувише уплетен у послове којима се Кирш бави.

Да ли маркетинг „Биг фарме“ тријумфује над практичном медицином јесте важно и нескривено питање на које није лако дати прави одговор, иако се тај одговор наслућује. Професор Кирш истиче да психотерапија много више помаже болесницима од било које пилуле и плацеба, јер драматично смањује вроватноћу поновних депресивних удара, тј. погоршања болести. Многи, као професор Кирш, мисле да је дошло време за одбацивање чувеног слогана: „Не питај много и не причај много“, што би се рекло – не треба много копати по разлозима неефикасности неког лека. Психолог Кирш и даље мисли да је најважније знати шта је истина. Међутим, могло би се рећи да његова истина о антидепресивним лековима није пријемчива за већину болесника, а ни за велики број психијатара. 

Имала је три године. Добро, то код паса није време за полазак у вртић; не, она је већ била шипарица. Ако се прва година псећег живота рачуна као једнака нашој, а свака наредна као седам људских, Лајка је била девојчурак од петнаест лета.

Нашли су је на улици. Није имала господара. Кад човек нема господара, или бар мисли да нема господара, називају га слободним. Кад пас нема господара, називају га скитницом.

Лајка је била шипарица-скитница.

Господара или господарицу неће имати никад, али ће зато у једном тренутку добити тренера, односно тренерку. Била је то руска научница Алилија Котовска, биолог (биолошкиња) по струци. Она је Лајку увежбавала за велики подухват, за корак који ће бити превелики за једног пса, а – како се чини – недовољно велики за човечанство.

Како је тамо горе

Трећег новембра 1957. године тадашњи Савез Совјетских Социјалистичких Република лансирао је у свемирска беспућа сателит у којем је била ова куја. Лајка је била унапред оплакано заморче, чија је улога била да испита како је „тамо горе“, односно како жив организам реагује на космички амбијент, па да се касније, ако резултати замарања заморчета буду охрабрујући, у васионско црнило шаљу и двоношци.

И тако је Лајка облетала и облетала око Земље, поставши, како је то рекла већ помињана Котовска, „први светски астронаут који је жртвован да би потоње мисије у свемиру биле успешне“.

Ко каже да научници, а нарочито они међу њима који су ангажовани на пројектима од врхунског националног, па и глобалног значаја немају баш најистанчанији смисао за питања савести и етике? Алилија Котовска је, присећајући се завршне фазе тренажног процеса, кад је од Лајке уличарке направила Лајку ултра-спортисткињу, оставила потресан исказ:

„Сви смо ми били свесни да ће она током тог лета угинути. У то време, почетком шездесетих, није ни било изгледа да је некако вратимо живу и здраву. И тако сам отишла да је видим. Замолила сам је да нам опрости. Мазила сам је, последњи пут, и плакала.“

За Геопоетику сам превео роман, или збирку прича, или књигу мета-есеја Или да се спасу сви, или нико (Tous doivent être sauvés ou aucun) белгијске књижевнице и филозофа Вероник Берген. Јунакиње и јунаци ове књиге, а уједно и наратори, управо су пси. Једна од прича или поглавља, Лајка и некролог из свемира, упућује нас не само на Лајкину, већ и на жртве других животиња које су своје животе дале за остварење смешног хегемонистичког или патетичног самоспасилачког идеала људског рода, да пронађе неко место у космосу где ће, евентуално, моћи да збрише кад уништи ову планету:

„Она тражи писца који би описао хватање паса луталица по московским улицама, који би исказао саосећање према женкама које не морају да подигну ногу да би се помокриле, који би објаснио колико је важна величина кад вас нагурају у лилипутанску кутијицу у капсули и онда вас тамо каишевима вежу.

Tражи песника који ће римама овековечити припреме пред полетање, лабораторије-мучионице, стрес од којег ти дође да излудиш, унезвереност животиња заточених у свемирским оделима, заробљених у тамници људског безумља, па аклиматизацију у симулаторима, имплантацију електрода, хранљиви гел, поремећаје срчаног ритма, дисајних функција, промену крвног притиска.

Од мене тражи да напишем некролог за псе из свемира, као нитроглицерином пумпа ме стравом која је прожимала заморчад приликом лансирања ракете, прича ми о страдалима на подорбиталним и орбиталним летовима, о Лизи и Дезику који су се упокојили на лету септембра деветсто педесет прве, о паду притиска у кабини током летова у мају '57. и фебруару '58, о распаду летелице Спутњик VI, збогом Мушка, збогом Пчелка, о експлозији приликом полетања, збогом Барс, збогом Лисичка, па о томе како се у децембру '60. запалила капсула...“, пише Вероник Берген.

Врелина хладног рата

Многе појединости које је белгијска ауторка оплеменила у свом шокантном, живописном и, на махове, фасцинантном штиву (не кажем то као преводилац него као читалац њеног дела) уистину су научно потврђене, односно срећемо их и у речима некадашње товаришке Котовске:

„Правећи одабир, тражили смо искључиво женке. Ево и због чега: оне не морају да подижу ногу приликом мокрења. Што значи да заузимају мање простора. Осим тога, бирали смо луталице, јер пси луталице боље се сналазе у тешким условима и нису размажени. Постојао је још један услов: пас је морао да буде фотогеничан.“

Пса, који је, узгред, морао да буде овенчан и звучним именом (тако, на пример, име московске уличарке Лајке потиче од именице „лавеж“, односно глагола „лајати“), прво је ваљало колико-толико навићи на монструозно скучене услове у капсули, чија дужина под притиском није износила више од тескобних осамдесет центиметара. И, шта је радила Котовска? Сваки дан је псе-кандидате пребацивала у све мање кавезе. Животиња би, наравно, морала да прође и тест под центрифугом, а и да покаже завидан ниво толеранције на буку.

„Из њушке Лајке Јуниор дознајем да је Спутњик II, е да би се изашло у сусрет захтеву Никите Хрушкова да се друга свемирска машина лансира тачно 7. новембра 1957, на четрдесету годишњицу Руске револуције, склепан на брзину, за месец дана, да се све наврат-нанос радило, те да су и безбедносни системи тек отаљани. Сазнајем, такође, да Спутњик II и није био осмишљен тако да се икад врати на Земљу, да је жртвовање Лајке било државна тајна. Залихе кисеоника и хране биле су толике да она унутра може да преживи недељу дана.“

„Сама у тој пакленој капсули, она хвата вертикалу, капсула се уз заглушујућу буку одваја, напушта Земљину атмосферу. Лајки од страха шикљају излучевине. Капсула је избачена у атмосферу. Систем за термичку изолацију се блокира, температура ваздуха расте истом брзином као и температура мотора; затрована храна свакако је прекратила Лајки патње, тако да је ипак избегла смрт гушењем, распадање тела услед дејства јонизације, екстра-биолошку дијастазу трбушних мишића“, грува Бергенова, алудирајући и на званичну верзију, на којој је Кремљ дуго истрајавао, да је Лајка угинула од дејства отрова стављеног у храну, а све, је ли, из хуманих разлога, да несрећно псето не би сагорело приликом повратка капсуле у Земљину атмосферу. Белгијска списатељица овако заокружује причу:

„После тридесет пет година лажи, један научник открио је тајну о крају првог живог створења послатог у свемир. Лајка је угинула четири до седам сати после лансирања, услед прегрејавања и стреса, услед врелине хладног рата, и остала леш који је кружио око Земље пуних пет месеци пре него ће се распасти у њеној амосфери, и то после две хиљаде петсто седамдесет кругова лепих као омча на губилишту, елегантних као бабушкини покрети. Лајка, прва звезда међузвезданог уметничког клизања, усмрћена у славу руске нације.“

И, на концу, штоно вели Лајка Јуниор из ове несвакидашње књиге:

„Без нас, без астропаса послатих на прву међузвездану борбену линију, никада Гагарин не би нагарио да постане први човек у свемиру, никад Нил Армстронг шапом не би крочио на Месец.“

Свако ко се бави писањем о прошлости, са иоле дубљим разумијевањем људи и њихових односа, у сваком изабраном исјечку времена може осјетити, наслутити, постојање и рад актера које не биљеже службени архиви, актера који не повлаче линије догађаја и не привлаче свјетла јавности, али повијесну слику испуњавају бојом, они који од нити чине тканину и који ткају тихо и непрестано. У сретним случајевима такви су људи добри духови свог времена, обично позвани да блаже сурове нарави и прилике. Управо нас је након тешког боловања напустио један такав човјек.

Петра М. Лађевића, рођеног у Петрињи 1956. године, његови су бројни пријатељи јако вољели, дијелом зато што је ту екипу он сам формирао, дијелом зато што је било лагодно бити Перин пријатељ, он их је нештедимице величао и помагао. О томе потписник свједочи из властитог примјера. Перо је био неплаћени менаџер људима у које је вјеровао.

Седамдесете године прошлог стољећа и све оно што су оне донијеле у нашим животима одредиле су оквир јавног ангажмана овог одличног студента филозофије и социологије на Филозофском факултету у Загребу. Пријатељ и земљак Никола Вујчић сјећа га се као бунтовника већ у петрињској гимназији. Као млад човјек схватајући озбиљно ријечи својих професора, као Србин с Баније видјевши реално стање заједничке државе и хрватско-српских односа, а ослушкујући збивања и вијести из свијета, свјесно се одлучио за алтернативни пут у борби за демократску политичку заједницу на јужнославенским просторима.

Петар је тих година истакнути петиционаш, неке од петиција за обрану људи који ће десетак година касније постати моћници и идеолози држава насталих на развалинама Југославије, само је потписао, некима је био аутор. Он је цијело вријеме свог јавног рада био незамјењив везни играч, повезујући људе, градове, Загреб и Београд нарочито, генерације. Повезивао је истомишљенике с циљем обране оних других, вјерујући снажно да се тако одужује и родној Банији, модернизујући њене традиције, и Филозофском факултету у Загребу, озбиљујући његове теорије. Знао је истину о институцијама, гурајући нас да је кажемо и запишемо, и ипак вјеровао у њих. Невесела истина га није могла тако разочарати да га разоружа.

Петар Лађевић је био анархиста у души, који је потписнику тихим гласом објашњавао смисао свих детаља у православној литургији; био је досљедни либерал који се поносио дружењем с Владом Мијановићем Револуцијом и волио људе из његовог круга; био је Србин с Баније који је увијек пред својима бранио Петрињу и петрињске Хрвате.

Почетком деведесетих, управо на трагу онога што је до тада радио, проналазимо га у кругу покретача и оснивача институција Срба у Хрватској, Српског демократског форума и Српског културног друштва „Просвјета“. Петар није био књижевник, он је друге усмјеравао на теме и проблеме, али његови су ријетки прилози о Адаму Прибићевићу и Ванету Ивановићу – био је то избор по сродности – значајно ширили круг спознаје за нас који смо тада живјели укљештени у политичку стварност прве половине 90-их. Другу половину те деценије он је у Лондону, ради као секретар Ванета Ивановића и значајно доприноси његовом књижевном повратку у домовину. Успијевао је као посредник наговорити породицу Ивановић да материјално помогне јужнославенске студенте у Лондону, неки од њих су данас угледни људи и интелектуалци.

Ни преласком у Београд није напустио свој позив ни улогу. Опет је био незамјењиви везни играч, дио његове мисије било је уредниковање у издавачкој кучи „Профил“, био је човјек који зна што је јавност, како се она ствара и користи. Значајну епизоду у његовом животу представља рад у Влади Војислава Коштунице у Београду, у којој је са знањем и разумијевањем донесеним из старог краја уобличио и проводио службену политику према мањинама.

Петар Лађевић је био наш човјек у Београду. Знам много људи који су интензивно живјели и живе хрватско-српске односе, али не знам никога ко је као он настојао разумјети све актере тих односа у прошлости и садашњости и дати им право на ријеч.

Не знам никога ко ће бити тако ожаљен од тако шароликог и бројног круга пријатеља.

Сестринска компанија лондонског „Економиста“, Economist Inteligence Unit, већ годинама рангира светске метрополе по њиховој оцењеној удобности за живот. Liveability Index се добија на основу анализе широког спектра индикатора који се односе на потенцијале и изазове живота просечног појединца у 173 града широм света.

Наиме, свакој обсервираној метрополи додељује се оцена за преко 30 квалитативних и квантитативних фактора у пет широких суб-категорија. Вредност суб-индекса се углавном добија на основу оцена од стране експерата Economist Inteligence Unit-а, док је мањи број индикатора формиран на основу базе података Светске банке или Transparency International-а (нпр. корупција).  

Будући да имају највећи утицај на висину укупног индекса (обе по 25%), најважније категорије су „стабилност“ и „култура и животна средина“; донекле парадоксално, „образовање“ има два и по пута мањи утицај на liveability index, док су пондери инфраструктуре и здравства по 20%.

Категорије за оцењивање

„Стабилност“ обухвата следећих пет под-категорија: распрострањеност тзв. ситног криминала, учесталост криминала са елементима насиља, оцењена претња терористичких аката, процењена претња војног сукоба, оцењена претња грађанских немира или конфликата.

„Culture & Environment“ укључује суб-показатеље који указују на климатске услове (просечна температура и влажност, (не)удобност климе за путнике, грађанске слободе (друштвена или верска ограничења; ниво цензуре), могућност коришћења спортске инфраструктуре и садржаја, перципирану корупцију, доступност и могућност коришћења културних садржаја, доступност потрошачких роба и услуга, посебно хране и пића.

Показатељ „Здравље“ инкорпорира могућност коришћења и квалитет јавне здравствене заштите, доступност и квалитет приватне здравствене заштите, могућност коришћења лекова без рецепата, те (на основу података Светске банке) свеобухватни индикатор здравствене заштите.

Индикатор „Инфраструктура“ обухвата оцене за: квалитет путне мреже, квалитет јавног превоза, квалитет међународних конекција из датог града, понуду стамбеног простора, квалитет снабдевања енергијом, квалитет водоснабдевања, квалитет телекомуникација.

Индикатор „Образовање“ инкорпорира доступност и квалитет приватног образовања, те индикаторе квалитета јавног образовања и могућност његовог коришћења.

Оно што је посебно важно је да се процењују кључни фактори који ће утицати на развој обсервираних градова у будућности. На основу ове и сличних анализа руководе се глобалне инвеститори, а овај индекс, поред осталог, користи компанијама да би израчунали трошкове евентуалне реалокције свог особља.

Иначе, свет је подељен на следеће регионалне целине: Европа (западна и источна), обе Америке, Африка, Азија са Пацификом, Блиски исток.

Најбоље и најлошије рангирани градови

Први на листи су европски градови, са Бечом као најбољим местом за живот на свету. Главни град Аустрије добио је максималне оцене у четири од пет категорија индекса, али је недостатак великих спортских догађаја допринео да је по категорији „култура и животна средина“ (која инкорпорира и спорт) имао оцену тек 93,5 (и поред тога што Беч има веома развијен културни живот и пун је зелених оаза).

Три друга европска града су ушла у првих пет – Копенхаген, Цирих и Женева. Сва три имају релативно мали број становника што је, по правилу, повезано са нижом стопом криминала, те мањим гужвама на путевима и у јавном превозу. У првих десет улазе и два канадска града (Калгари и Ванкувер) и четири азијско-пацифичка (Мелбурн, Сиднеј, Осака и Окланд).

С друге стране, ратом погођени Дамаск је још од 2013. на дну табеле, са индексом од тек 30,7 у 2024. години. Међу најслабије котираним је и Кијев (165. место), што је повезано са текућим ратом у Украјини. Каракас, на 164. месту, заузима најлошију позицију у обе Америке, док су Дака на 168, Карачи на 169, Лагос на 170, Алжир на 171. и Триполи на 172. месту, уз већ поменути Дамаск, на зачељу глобалне ранг листе. И Тел Авив има лошу оцену за стабилност, док су и резултати за инфраструктуру и културу и животну средину пали за 7,2, односно 6,7 поена услед рата у Гази (последично, бизнис престоница Израела имала је највећи пад, за чак 20 позиција, те се 2024. налази на 112. месту на ранг листи Economist Inteligence Unit-а).

Поједностављено, најбоље котиране метрополе су богате, лепе, зелене, саобраћајно проходне, са богатим културним животом, квалитетним образовањем и здравством, релативно малим бројем случајева насиља, док су у њима права грађана добро заштићена услед развијене демократске културе. Сходно томе становници тих градова „мирно живе“, надпросечно су здрави и образовани те, логично, просечно оцењују свој живот као далеко срећнији у односу на оне који настањују метрополе са дна листе.

Београд на листи

Наша престоница, заједно са неколико других главних градова источне Европе попут Букурешта, Будимпеште и Софије, остварила је најбржи успон на листи, и то не само у Европи, већ и свету. То се десило доминантно захваљујући унапређењу социјалних услуга и инфраструктуре, као и услед инвестиција у транспорт, повећању броја лекара на укупан број пацијената, те расту релативног броја уписаних у установе високог образовања.

Иако су поменути градови, заједно са Београдом, релативно ниско на европској ранг-листи, неки од њих су у рангу обсервираних америчких градова (Будимпешта је, на пример, позиционирана између Питсбурга и Сијетла на глобалној табели).

Београд се, иначе, 2014. године са скором 68,5 знатно лошије котирао у односу на 2024. Наиме, пре десет година наш главни град је по том индикатору био далеко иза Софије, Букурешта, Москве и Санкт Петербурга, и тек нешто испред казахстанске Алма Атe. Ове године се престоница Србије, са вредношћу индекса од 84,5, налази на 94. месту, које дели са Букурештом, и на корак је од сустизања Атине (која је око пола поена испред), док су Варшава, Праг, Братислава, и посебно Будимпешта, која заузима високу 32. позицију (што је побољшање од чак 7 места у односу на само годину раније), још увек знатно испред. 

Интересантно је да је Београд тек једно место иза престонице Кувајта, док је главни град Бугарске 7 позиција иза наше престонице. Интересантно је и да је 22-милионска престоница Кине Пекинг на 81. месту, тек 13 позиција испред Београда. 

Постоји више фактора који су допринели да након 2014, закључно са овом годином, наш главни град тако снажно повећа вредност овог индекса, посебно интензивно у 12 месеци закључно са мартом 2024, када је са 100. позиције Београд напредовао чак 6 места. Наиме, Србија је земља која је током последње деценије драстично унапредила путну инфраструктуру (за главни град било је критично важно комплетирање обилазнице), док је преузимање београдског аеродрома од стране француског концесионара, те ре-брендинг и инвестиције у српског авио-превозника, довело до рапидног побољшања квантитета и квалитета међународне ваздушне повезаности Београда (с унапређењем путне инфраструктуре повезан је и снажан пад броја саобраћајних несрећа, који је 2023. у односу на 2007, на нивоу Републике, био мањи за чак 53%, иако је број регистрованих возила достигао рекордних 2,8 милиона).

Климатски услови (просечна температура и влажност; не/удобност климе за путнике), иако погоршани због глобалног загревања, су компаративно посматрано врло задовољавајући. Имајући у виду да је куповна моћ значајно порасла од 2014. (БДП по куповној моћи се драстично повећао у том периоду, са 14.700 долара на чак 28 хиљада долара 2024), доступност потрошачких роба и услуга, укључујући храну и пиће, се такође побољшала.

Могућност коришћења јавне здравствене заштите је, услед историјског легата, компаративно посматрано на високом нивоу, док се у последњој деценији услед пораста броја приватних клиника побољшала и доступност приватне здравствене заштите. Последично, дошло је до раста броја лекара на укупан број пацијената.

Наш главни град је и раније имао широку доступност јавног образовања, а током протекле деценије то се снажно испољавало кроз знатно повећање броја уписаних на факултете и више школе.

У односу на запад континента, али и скоро све друге обсериваране метрополе, извесно је да је престоница Србије сигурно место за живот. Подаци Министарства унутрашњих послова указују на пад тзв. ситног криминала, криминала са елементима насиља, као и броја убистава. На пример, на нивоу Републике је током 2023. евидентирано чак 38,4% мање кривичних дела него десет година раније, а практично иста тенденција била је присутна и у главном граду.

Судећи по тренду, релативна позиција Београда би се могла додатно унапредити у наредној години, имајући у виду да протести у кампусима широм Америке, који су се десили након спроведеног истраживања, имплицирају да би 2025. глобални индекс могао бити у паду.

Наиме, немачки градови попут Минхена, Берлина или Дизелдорфа који су имали демонстрације крајње деснице, Даблин, који је имао велики нереде новембра 2023, или Барселона, чији се улични криминал повећао, на основу последичних мањих оцена у суб-категорији стабилност детектовали су знатан пад на ранг листи ове године. Главни град Ирске је тако дошао са 32. на 39. позицију, Барселона са 31. на 35, Минхен са 21. на 27, а Берлин са 17. на 21. место.

Награде Европске уније за најбоља дела савремене архитектуре објављене су крајем априла у Бриселу, а додељене на церемонији у Барселони средином маја. Тек сад кад је кроз европске градове кренула путујућа изложба, јавност се упознаје са службено форсираним трендовима у градњи. Поставка је управо стигла у Бечки центар за архитектуру, у амбар некадашње царске коњушнице, у коме и данас пријатно мирише на сено, дрво и стару циглу.

За ЕUmies, фонетски Еумис, раније награду Мис ван дер Рое, такмичило се 362 пројеката, од тога седам из Србије. У ужи избор је ушло четрдесет, ниједан из Србије. Да ли српска архитектура ради нешто погрешно, или су актуени трендови градње непрозирни? Или је можда жири пристрасан? Вероватно све заједно, у разумним мерама.

ЕУ награде за најбољу архитектуру су тврд орах за писање и извештавање. Док се наведу све неопходне информације административног типа, ко номинује и одлучује, а ко пљешће, већ се напуне четири странице, а да нису споменути ни сви финалисти. Још мање зашто су они други испали.

Питања зашто су неки били бољи, други лошији, битна су јер се код сваког од номинованих ради о доброј архитектури, без сумње атрактивној, где је сваки објекат вредност по себи, са индивидуалним решењем у материјалу, намени, везама с околишом и емоцијама према људима који ће га користити.

Како онда рећи шта је најбоље? Са глобалним Прицкером је лакше, јер је ужи избор заиста ужи, јер се награђује архитектa, који/која тиме аутоматски добија статус звезде, што ставља тачку на даљу дебату.

Код Еумиса тај процес остаје кабаст и релативно непрегледан, будући да се бира објекат, па тек у другој линији архитекта. Прва компликација је сама ЕУ, где у маси заједничких интереса свако вуче на своју (националну) страну кад остали не гледају. Па и кад гледају. Друга је да се награда додељује у сарадњи са Фондацијом Мис ван дер Рое из Барселоне, што значи још једна интересна група приде. Плус, Фондација није обичан партнер, јер је она била прва на том фронту и додељивала награде од 1981, а ЕУ Комисија се прикључила тек 1987.

Најкраће објашњено, поступак изгледа овако: националне академије архитектуре, цеховска удружења, групе архитеката или директно Саветодавни комитет Еумиса предлажу сваког другог октобра (следећи пут 2025) савремена архитектонска остварења које одликује изврсност. Обично на стотине.

Интернационални жири, чије чланове одређује барселонска Фондација, бира неколико десетина објеката у ужи избор, месецима путује и обилази их, након чега објави финалисте, ове године 7, а међу њима на крају два победника – једног у главној конкуренцији, другог у конкуренцији долазеће/emerging архитектуре.

У културној политици ЕУ чланице често брутално промовишу националне интересе, али, с обзиром да их је више, барем воде рачуна о вртешки, да се награде смењују по реду, као некад по националном кључу у Југославији. Зато се као главно место неодређености одмах уочава Фондација Мис ван дер Рое. На пример, оба награђена објекта у категорији долазеће архитектуре за 2022. и сада 2024. су у Барселони. И више од тога. Скоро половина награда у тој кактегорији која се додељује од 2001, њих 5 од 12, додељена је шпанским архитектама. 

Да ли оскудица подиже IQ?

Како то да само Шпанци знају куд се креће савремено градитељство? То питање је у различитим градацијама постављено на прес-конференцији у Бечу Ани Рамос и Ангелики Фиц. Прва је директорка Фондације у Барселони, друга шефица Бечког Центра за архитектуру, а обе седе у Саветодавном комитету Еумиса.

„Оскудица је мајка инвентивности“, одговорила је Рамос, алудирајући на економску кризу у Шпанији из деведесетих, кад је та земља зарадила „С“ из поспрдног акронима PIGS (Португал, Италија, Грчка, Шпанија), те спашена од банкрота колективном ЕУ акцијом. 

По том критеријуму би српски архитектонски тимови одавно требало да дају бар једног финалисту, ако не и победника! Али шта да се ради, има Бриселу и Барселони ближих градитеља доба оскудице од оних у Србији. Иако се Еумис односи на читаву Европу, па још и мало преко, добитнички објекти у обе категорије су се увек налазили у земљама ЕУ, осим 2009. у Ослу и 2013. у Рејкјавику. У овом другом случају, реч је о Концертној хали Харпа, чије су архитекте били Данци, опет ЕУ.  

Суво сумирано, јесте, Еумис жири је пристрасан, блаже би се рекло није непристрасан, иако та фалинка није ни злонамерна ни намерна, већ структурно уграђена у ЕУ функције. Унија је клуб где чланови напросто увек имају предност. Треба постати члан. Било би добро да Србија што пре постане члан, не само због Еумис награда.

Од трендова који су били одлучујући у избору финалиста и проглашењу победника, у овом тексту ће бити изабрана три: архитектура „на почек“, то јест она чија се околина тек формира; architettura povera, или градња у условима оскудице и штедње ресурса; дилема између градње новог и ревитализације старог.

За ЕУ кандидата Србију је интересантно како се њене номинације, не државне, јер то код Еумиса не постоји, већ оне из Србије, односе према та три критеријума. Да поређење остане прегледно, неће се гледати сви, већ ће се анализа свести на погодну околност да је ове године број финалиста и кандидованих из Србије једнак, по седам са сваке стране.   

Почек: Прво кућа, онда пут

Некад се гради на ареалу који архитектонски тек треба отворити. Сасвим буквално, као Нови Београд подизан шездесетих година. Овде конкретно се то односи на једног финалисту, Хаге из Лунда (Brendeland & Kristoffersen Architects). Мало је требало да освоји награду у главној категорији.

„Хаге“ је ливада на шведском, с тим да овде означава оно што се подигло на ливади. Плац 40x40 метара је са три стране затворен зидом, са четврте покривен конструкцијом од нерђајућег cor-ten челика. Испод крова стоји издужени сто за велике групе, фиксиран на две стене. То би у принципу било све. Жири је високо вредновао намеру „да се делује кроз једноставност, искреност и интегритет материјала“. 

„Искреност“ материјала, кад се употребљава од архитектонских жирија, обично значи једно – да су објекти грандиозних димензија и луксузних материјала, а то би данас били ламинатска и легурисана стакла, прозирни и светлећи армирани бетони, искључени из конкуренције. Порука је, ми у ЕУ смо скромна друштва нове оскудице, која имају потребу за искреном конструкцијом од старих цигала. И у Србији има оскудице, али је она ту превасходно економско, мање филозофско питање. Србија оскудева, али не на ЕУ конформни начин.  

Декор „Ливаде“ код Лунда је такав, свесно скроман. Балдахин од cor-ten челика осваја бојом фине рђе, што је тајна његове отпорности на корозију, да је већ хемијски кородиран. Делови нису заварени, већ закуцани, у чему се препознаје декорум Југендстила. Закивци су ехо кровних решења лундске катедрале, неких пет километара даље. Катедрала је истовремено и власник земљишта које поклања будућем стамбеном кварту, планираном да израсте на ливади око зида и надстрешнице. Ко жели да створи нову заједницу, нема бољег начина него да јој поклони трг. А Хаге је трг, или ће бити кад за то дође време. 

Један од номинованих објеката из Србије, Campus NCR (архитекта Владимир Лојаница) у Блоку 42 на Новом Београду, теоријски би такође спадао у отварање ареала, у симболичку „ливаду“. Неки архитекта се можда не би сложио, али социолог архитектуре би разумео референцу, јер би га интересовало како град и друштво третирају такав објекат, како први комшилук, а он се на Новом Београду због конфигурације терена рачуна у периметру од неколико километара.

Campus америчке hi-tec фирме NCR-Voyix из Атланте се у скромности не може мерити са лундском ретро-надстрешницом и агапе-столом за модерне ходочаснике. У београдској згради од 8 спратова ради 3.000 запослених, заштићених од сунца brise-soleil (бриз-солеј) ламелама, које фасади дају изглед луксуза и отмености. Хаге још не успева да скупи ни десет одраслих с децом на обеду од шведских ћуфти и хлеба крупног зрна. Заједнички им је међутим локални доживљај недовршеног и представа градилишта без јасног краја.

Оно што се рачуна је спремност за прихватање незавршеног и мотивација да се оно интегрише у будућу визију, како ће изгледати кад све буде готово. Наравно да у архитектури важи софизам да је и оно коначно готово, само привремено готово, али негде се мора повући црта код релативизација, те потврдити констатацијa Еумис-жирија да је hi-tech Campus у Блоку 42 део ширег урбаног и саобраћајног ансамбла у настајању.  

„У хоризонталној регулацији Campusa NCR препознаје се непосредни утицај транзитних структура“, пише жири у образложењу за номинацију. Лепше би се рекло, та зграда путује са железничком пругом.

Како је избегавање охолости и награђивање скромности већ другу годину за редом главни фактор у одлукама Еумис жирија, он такве назнаке види и код београдског примера. Зграда је максимално повучена од Булевара Милутина Миланковића, да би омогућила стварање новог живог трга, који се сада само наслућује. Код архитектонских комплекса је то увек знак субмисивности и кооперације са људским потребама. Ко жели заједницу, поклони јој трг. 

Отварање ареала „на почек“ је више друштвена ствар него урбанистичка и архитектонска. Питање је како се локално периципира објекат који у Лунду стоји буквално на ливади, у београдском случају на саобраћајној „ливади“, али је у стварности весник контекста у настајању. Жири Еумиса је високо вредновао симболику почетка отвореног краја. Можда је мало помогло да ће будућа насеља око Хаге градити каталонска фирма Flores & Prats, али то није пресудно. Битна је визија будућег изгледа – ко је има, ко је нема, и кад је има да ли је њоме згрожен.

Да један такав неугледан објекат као Хаге скоро освоји највишу европску награду за архитектуру, више говори о толеранцији на промене, него о могућем случају протекције. Генерално важи за Швеђане, поготово оне који ће живети у будућем насељу на предграђу Лунда, да имају више стрпљења да замисле шта ће тек да дође, него Београђани који желе стогодишње пројекте готове за годину дана, сместа. 

Хаге је ограђен са 48.000 старих цигли из срушене лундске фабрике џема. То, плус утисак одморишта на ветровитој ходочасничкој рути, даје му скоро литерарне квалитете. Можда тако нешто недостаје делу београдске јавности, наратив фантазије и историје да покрије промене док теку са железничком пругом.

Можда опеке из неке напуштене фабрике пекмеза у Борчи?

Повера: Куће на расклапање

Разлика у схватању „скромности“ финалиста из Лунда и „охолости“ такмичара из Новог Београда већ је споменута. Поређења као преузета из религиозног вокабулара уобичајила су се у службеним образложењима архитектонских трендова.

Свих седам финалиста Еумиса поштује правило дисциплиноване интеграције архитектуре у прокламовани ЕУ морал. При чему, као што је наглашено на почетку, такав идеал се више промовише од стране цеховских организација и жирија, него што су сами људи пожелели да живе у зградама танке коже. Тржиште луксузних имобилија није замрло, напротив. Ко може и даље је вољан да живи у луксузном станишту. Ради се о томе да етика ЕУ заговара идеале оскудице, али селективно. С једне стране та организација делује као Народна штедионица, с друге као Конзорцијум за производњу тешког наоружања.

Добитник награде у главној конкуренцији је Студентски павиљон при Техничком универзитету у немачком Брауншвајгу (архитекте Gustav Düsing & Max Hacke). У основи је то лагана конструкција од челика и дрвета у стакленој опни. Показује сличности у третману простора са прошлогодишњим победником, универзитетским павиљоном у Кингстону/Лондон (архитекте из Графтон Студија). Разлика је у усмерености, прошлогодишњи победник се вертикално диже, овогодишњи хоризонтално тече. Дунавска симболика се директно спомиње и у образложењу жирија, да стазе између новог павиљона и старијих објеката „теку као река“.

У конструкцији од греда и стубова „ништа није залепљено и заварено“, каже Ангелика Фиц. Све се расклопи, стави у џепове, пресели и на другом месту склопи у истом просторном плану, или по вољи другачијем. Лагано, јефтино, флуидно, неодређено, мобилно, прозирно, а доступно и у квалитету солидно, у намери свакако. Тај тренд је ове године још израженији.  

У образовне институције спадају још два финалиста: победник у категорији долазеће архитектуре, Библиотека Габриел Гарсија Маркес у Барселони  (Биро SUMA из Мадрида) и Reggio/Ређо школа у Мадриду (архитекта Андрес Xaке). И код њих скромност поприма метафизичке црте.

Рамос хвали библиотеку, свесна да је та одлука најпроблематичнији део овогодишњих награда. О протекцији нема говора „јер је SUMA из Мадрида, а ми из Барселоне“. У томе има политичког хумора, али не и много архитектонског смисла. Нова библиотека до те мере примењује штедњу и одрицање, да се улазна конзола урушавала и статички је осигурана тек саветодавном акцијом Фондације Мис ван дер Рохе. Другачије речено, архитекте SUME су знале како да направе стабилну конзолу/трем без предњих стубова, но будући да су стајали под пресијом да користе што јефтиније материјале, појавили су се технички проблеми. Конструкција је дрвена, функционално и естетски оплемењена алуминијским ламелама, бетон је коришћен само у приземљу.

Рамос: „Простор изгледа десет пута већи него што јесте због природног светла које упада из патија. Дрвеће из парка ствара илузију да расте из пода.“ Онда искрено додаје: „Наравно, та зграда није погодна да се у њој проведе радно време од осам сати.“     

„Reggio“ је заштићена марка школа, као Монтесори или Валфорд, само што је млађег датума, постоји тек око две деценије. Име долази од места рођења, италијанске покрајине Ређо-Емилије. Ређо школе стављају тежиште на образовање до 14 године и системски избегаваjу елитизам знања. Знање се дефинише у директном познавању физичког околиша, и има намеру да код деце избрише свест о ексклузивности Антропоцене.

Са набацаним историјским формама, мадридски Ређо личи на несолидније изданке постмодерне архитектуре. Сви проводници – струја, вода, грејање, луфтање – су видљиви и голи „без извињавања“, како се каже у образложењу жирија. Изолација је од плута, погодна за микробиолошки хабитат, а кроз ентеријере се шире баште у којима живе „инсекти, лептири, птице и шишмиши“. Шта се догодило са зекама и мацама, од кад су избачени из програма new-age школа? 

Мадридски Ређо је, практично гледано, низ висећих zoöp-вртова, оних у којима, осим горе директно споменутих, живе паукови и крпељи. Машала. У једном таквом сам прошлог маја зарадила инфекцију борелијама, кад сам се за тренутак нагнула да прочитам легенду на табли: „Ту спавају шишмиши.“

Сад је интересантно видети какви су били објекти из Србије у којима се чује исти рефрен – скромност, поштење, хуманистичка освешћеност у материјалима и наменама. Да ли нису ушли у ужи избор (40) или међу финалисте (7) зато што су други били бољи, или зато што су други у ЕУ?

Два би одговарала том опису, објекат у Лозници из регионалног стамбеног програма за избеглице и расељене особе (архитекте Зоран Абадић и Јелена Богосављевић) и џамија у Тупалама, у брдима изнад Медвеђе (архитекта Арбер Садићи). Укратко, други су били и атрактивнији и скромнији за исте паре. 

Објекат у Лозници је класичан блок од сипорекс-бетона у модернистичком класицизму, оживљен контрастом боја. Жири хвали „једноставност која се добро уклапа у комплексну околину“, што се може схватити на више начина. Вишенаменски објекат у Тупалама (џамија, дом културе) је мали бетонски кубус геометријског прочеља. Све је скромно, осим велелепног погледа у долину.  

Куће са сећањем

На питање да ли градити ново или обнављати старо нема универзалног одговора. На сву срећу. Да га има, био би то досадан свет. Увек само исто или увек нешто друго, то таман достаје да људи изгубе способност да мисле.

Три финалиста Еумиса су интерполације, реконструкције и санације: Галерија модерне уметности Плато у Острави/Чешка (архитект Роберт Конешни), Конвент Светог Фрање на Корзици (архитекта Амелиа Тавела) и трг+туристички биро у селу Пиодао на обронцима Централног португалског масива (архитекта Бранко дел Рио).

Два објекта из Србије би директно спадала у категорију санација и ревитализација: Основна школа Вера Мишчевић у Белегишу (Данило Граховац, Ивана Мијаиловић, Јованка Гојковић) и Варош капија у Кладову (Слободан Радовановић, Аница Радосављевић, Урош Кондић, Катарина Вујанац-Ћирковић).

Ту су још два објекта који индиректно додирују ту тематику, оба су стамбене зграде: K26 Manhattan Concept у Крагујевцу (Гроздана Шишовић, Дејан Милановић, Никола Милановић) и The Central у Панчеву (Данило Дангубић). Зграде су истина нове, али је урбани околиш стар, задат и контекстуално претеже, па се квалификују за ревитализацију у ширем смислу.

За стамбене објекте у Крагујевцу и Панчеву се одмах може рећи, нису имали никакве шансе. Кривица није њихова. Нису помогли ни енглески називи. Жири Еумиса тешко узима стамбене зграде у финалисте. Међу победнике само два пута, 2017. у Амстердаму и 2019. у Бордоу, у оба случаја директне санације великих димензија, а споменута два објекта у Србији решавају стамбено питање за мали број људи и још се позивају на луксуз, што код аскета из ЕУ не пролази најбоље.

У статистици Еумисове долазеће архитектуре има више награђених стамбених објеката, али они су, јасно, експерименталног типа. Кад се направи нешто што се једва опире земљиној тежи, од дрвета, чепова и алуминијске фолије, онда ће стамбене јединице из Србије имати шансе, а и то тек кад земља уђе у ЕУ. 

Код школе у Белегишу је штета да није ушла барем у ужи избор. По карактеристикама је могла. У њој се заиста осећа Мис ван дер Рое, он сам, његов дух и стил, оштра ивица зида, елеганција, квалитет, строги геометријски усек између две масе. 

Реконструкција Варош капије и адаптација средњевековне тврђаве Фетислам у летњу позорницу је управо тај тип објеката какве жирији Еумиса воле. Атрактивно, вишенаменско, контекстуално, плус археолошки занимљиво због старих турских калдрма које су откривене у току радова и интегрисане у комплекс. На све то и политички конформно, јер су пројекат финасирале ЕУ и немачка влада. Нажалост, није достајало за ужи избор. О главним разлозима је већ било речи. Мимо тога, истина је да Варош капији недостају спектакуларност, смелост и драстичнији контраст на местима где се спајају старо и ново, као код објеката у Острави и на Корзици.

Некад су други једноставно бољи у самопромоцији. Боље продају кућу под симболизам. Кад се погледају бакарни амбари Амелије Тавеле, убачени у камену супстанцу средњевековног фрањевачког конвента, кад се паралелно читају њена објашњења, то је као почетак романа: „Верујем у више и невидљиве силе. Овај конвент је део моје вере. Подигнут на стени, био је утврђени замак пре него што је постао место молитве и изолације. Faith rallies to the sublime/Вера хрли лепоти. (...) Ја ништа не уклањам, само качим, везујем, причвршћујем и клизим. Бакар оплемењује камен, камен сакрализује рушевину, рушевина постаје поезија, док се сви једном не врате у руину.“

Ревитализација Варош капије се у контексту историје и локације тешко може изборити и са пројектом у Португалу. Пиодао је члан националног удружења „Дванест средњевековних села“, и као такав велика туристичка атракција. И по материјалу се та контекстуализација уклапа у преференце Еумисовог жирија. Све је једнако, трг, под, зидови и кровови, направљено од локалног шиста, стене од шкриљаца. Образложење жирија: „Због тога се стиче утисак да ништа и није направљено, да је све увек било ту где је сада.“

Еумис 2026.

Шта даље? Да би објекти из Србије били не само номиновани за Еумис октобра 2025, већ ушли у ужи избор, у финалисте, или чак у априлу 2026. освојили неку од награда (60.000 евра главна, 30.000 emerging), можда помогне пар смерница за архитекте. Оне се саме нуде после прелиставања Еумисових статистика:

Градити као да ништа није направљено, већ је увек било ту; писати теологије, баладе и романсе пре цртања планова; удварати се искреним, скромним и аутентичним материјалима; поносити се оскудицом која је мајка инвентивности, стидети се луксуза који је отац лењости; увек носити тубицу јаког лепила у џепу за хитне поправке; избегавати све што сјаји, бљешти и рефлектује, што се диже високо и укопава дубоко, јер архитектура долази из руине, у руину се враћа; увести Србију у ЕУ до краја лета идуће године. 

Треба пазити да лепак увек буде добро затворен. Од осталог, мислим да је све изводљиво.   

Читајући недавно Кропоткинове мемоаре (о којима сам писао овде), у опису интелектуалне историје руских револуционарних покрета подсетио ме је на Берђајевљеву књигу „Извори и смисао руског комунизма“. Берђајев је књигу написао 1935-36; објављена је 1938. године. Једини савремени догађаји које у књизи помиње јесу московска суђења (у једној реченици) и на једном месту помиње Хитлера. Књига представља интелектуалну историју руске револуционарне мисли од почетка 19. века до Октобарске револуције, уз тумачење (у то време релативно ново) бољшевичке политике.

Насим Талеб је написао да ће књиге које већ дуго постоје, вероватно са нама остати још дуго. Ако се Платон чита скоро два и по миленијума, можемо бити сигурни да ће се читати још два и по миленијума. Исто важи и за Берђајева. Књига је стара деведесет година; прочитао сам је пре четрдесетак година. Али то је и даље актуелна књига. И све актуелнија.

Идеолошка позадина руске мисли је, према Берђајеву, вера у „апокалиптички месијанизам“. То је подземна идеологија коју деле, пише Берђајев, словенофили, нихилисти, анархисти и комунисти. Њен главни састојак је веровање да је, из неког мистериозног разлога, руски народ (а то буквално значи „обични људи“, сељаци) изабран да страда и да својим страдањем донесе свету универзални спас: „Мисија руског народа јесте да оствари социјалну правду људском друштву, не само у Русији већ и у целом свету.“ Спасење је праћено деструкцијом. Ова два елемента, као у Јовановим апокалиптичким списима, иду заједно. Не може бити спаса без уништења свега лажног, трулог и на лажима изграђеног. Апокалиптичко мишљење је, пише Берђајев, најважнији део руске идеје. Карактеришу га аскетизам, догматизам и прихватање (или можда тражење?) патње.

Берђајевљево препричавање интелектуалне историје 19. века има два циља. Прво, да се комунистички миленаризам смести у контекст доктрине руског месијанизма. Привлачност бољшевичке револуције за обичне људе у Русији била је у томе што се лако могла уклопити у тај вековни калуп. Чињеница да је то веровање испрва било уско повезано са хришћанством није представљало проблем. Исто веровање је могло опстати упоредо с потпуно различитим идеологијама, чак и са експлицитно антирелигијском идеологијом какав је био марксизам. Помало иронично Берђајев пише да је Русија, пошто није успела да постане Трећи Рим, створила Трећу интернационалу. Ово Берђајева наводи на дискусију о „русификацији“ марксизма, те „екстремно западњачке доктрине“, када се она први пут појавила у Русији.

Други Берђајевљев циљ је оно што би данас могло бити интересантније: прилагодљивост апокалиптичког месијанизма. О њему слушамо скоро свакодневно, у грубој форми у претњи нуклеарним уништењем које је, како се тврди, потребно за очување „конзервативних вредности“ које оличава Русија. Берђајев, филозоф православног хришћанства, током своје расправе о руском идеолошком путу из 19. века користи класну анализу. Сваки месијанизам се развијао у датим историјским и друштвеним оквирима и обраћао се различитим класама: словенофили су подршку налазили међу свештенством, високом бирократијом и на двору; анархисти су настали и били и подржани у круговима племства и идеалистичких студената; социјал-револуционари и покрет „Црне прерасподеле“ (Чёрный передел, који се залагао за аграрну реформу) ослањали су се на ослобођено сељаштво; подршка бољшевицима била је најјача међу осиромашеним интелектуалцима и националним мањинама.

Након читања Берђајева данас, нужно се поставља питање: које класе су сада присталице „апокалиптичког месијанизма“, ако таква визија још постоји? Нисмо баш сигурни да њега заиста и има, мимо помало суманутих свакодневних изјава заменика председника Савета безбедности Русије и неколицине ТВ коментатора, али његово постојање не може се ни потпуно одбацити. Сергеј Караганов у својим недавним чланцима покушава да му дâ неку форму, представљајући да је данашња борба Русије (тј. њен „месијанизам“) изграђена на два стуба: на стварању полицентричног света који много боље одговара данашњој реалности политичких преференција и егалитарнији је, и на борби за „општепризнате“ (конзервативне) вредности породице, религије, рода итд.

Караганов, као политиколог и стручњак за међународне односе, много је убедљивији у објашњавању првог елемента, који заиста има много оправдања (светом не може да влада хегемон и да он буде миран), иако није јасно како Русија кршењем међународних правила доприноси да их други поштују. Међутим, други циљ („конзервативне вредности“) образложен је у само једној реченици. „Објективно говорећи“, у тој области Русија не може ништа да понуди свету, с обзиром на то да даје неке од највећих бројева самоубистава, убистава, насиља у породици, алкохолизма и скоро свих других „општепризнатих“ друштвених патологија. Разумљиво, Караганов ову тему избегава.

Али моје питање је следеће: које друштвене класе могу подржати данашњу верзију „апокалиптичког месијанизма“? Друштвена структура Русије је потпуно другачија од оне каква је била у 19. веку или у времену у коме пише Берђајев. Комунистички систем је индустријализовао и урбанизовао земљу. Створена је нова владајућа класа, црвена буржоазија, која је, када је згодно одлучила да ликвидира систем, постала права капиталистичка буржоазија, чак и олигархија. Створена је велика средња класа „техничке“ и „хуманистичке“ интелигенције. Млада и средовечна средња класа која зависи од тржишта развила се у многим градовима, а њен број највећи је у две престонице. Аристократија је елиминисана. Сељаштво се смањило. Дакле, у читавој новој друштвеној структури није јасно (бар не мени) ко би могли бити „носиоци“ новог апокалиптичког месијанизма. Може бити да оно што чујемо јесу само појединачни гласови беса или очаја, а не одраз неке дубље укорењене идеологије или класних интереса. То су ствари о којима савременици нису у стању ваљано да суде: историја може да покаже да је „апокалиптички месијанизам“ потпуно изгубио идеолошки утицај на Русију, али није немогуће ни да се управо сада појављује, само под другом идеолошком формом, коју не можемо сасвим да појмимо.

Када нечије дело доживи преводе на више од сто педесет језика, преко четиристо адаптација на филму, телевизији и у позоришту и дословно никада не престане да се штампа, не треба га нарочито представљати. Чарлс Дикенс (1812-1870) написао је преко двадесет романа и много прича, у којима се бави судбином појединаца и неправдама унутар индустријског друштва у настајању.

У Дикенсовом делу ужива се и због бритког хумора и стила који радњу чини брзом и сликовитом, али он нема статус класика само због тога, већ због ванвременских поука које је пружао.

Није Дикенс једини описивао економски живот 19. века. Од Онореа де Балзака и Џејн Остин па све до Золе и Толстоја, класици су откривали власничке и индустријске односе, као и компромисе које прати поход ка статусу и богатству. Дикенс је ипак другачији, јер су његови описи односа појединаца према свету, али и света према њима, како бисмо данас рекли – мултидисциплинарни.

Индустрија и њени вирови

Само тако могуће је разумети зашто Томас Гредграјнд, богати трговац и власник школе из романа „Тешка времена“ синовима даје имена Малтус и Адам Смит, по родоначелницима статистике и политичке економије. У роману из 1854. године, Дикенс описује живот у време индустријског успона Енглеске. Главни друштвени задатак био је пораст производње, због чега су примењивана и најновија знања из математике, статистике и других наука.

Све је требало сазнати, све је требало измерити. Процветао је утилитаризам, према коме је вредно само оно што је корисно; позитивизам, учење које се ослањало на квантификацију и прецизност, као и рационализам, који пренаглашава разум науштрб природе. Ново време тражило је новог човека, неоптерећеног осећањима. Такав је био Гредграјнд, за кога је разум једино чему образовање треба да се обраћа.

„Желим само чињенице. Подучите ове дечаке и девојчице само чињеницама. Једино се оне траже у животу“, говорио је Гредграјнд који је децу васпитавао да буду прорачуната и емотивно непробојна. Треба их, као бокалчиће, до врха напунити чињеницама.

Да су ови редови писани данас, упозоравали би да и даље кружи баук продуктивизма. Он се огледа у друштвеној опсесији економским растом и личној потери за срећом. И данас све треба сазнати и мерити: од стопе раста БДП-а и учинковитости на послу, до личног здравља. Затрпавамо се апликацијама и направама како би нам помогле, али живот и људски односи нису сводиви на бројке.

Врли јунаци, индустријалци

„Није постојао крхкији порцелан“, писао је Дикенс, „од оног од кога су саздани капиталисти. Распали би се у трену, ако им се не би указала крајња друштвена брига. Пропали би када би морали да школују децу својих радника, или када би их каква инспекција проверила и посумњала у оправдања за сецкање људи у њиховим машинама. Спаса им не би било када би им се предочило да не морају баш толико да загађују.

Кад год би неки од њих сматрао да трпи неправду – што ће рећи, да га држава регулише или држи одговорним за било који од његових поступака – запретио би да ће 'све што има радије зафрљачити у Атлантик'. Међутим, сви су они били родољуби, јер још ниједан није све што има зафрљачио у Атлантик. Напротив. Све су брижно чували, увећавали и умножавали...“

Премало се тога променило до данас, када слушамо о слободном тржишту и „инвестиционом амбијенту“ као суштини економског развоја, а о минималној заради као „оптерећењу привреде“. Прича о некадашњим капиталистима – који су од шест пенија направили шездесет хиљада фунти, чудећи се како то не умеју и други – прича је о овим данашњим који су, преко трња, досегли звезде.

Критична према лажној меритократији, Дикенсова проза нас опомиње на сумњу у бајке о успеху са десет прстију. У житија богаташа која постају бестселери, а прећуткују да се нико од њих није обогатио сам, него на раменима претходних предузетника, радника и пореских обвезника. Економија је колективан и кумулативан процес, а не споменар појединаца.

Живот „испод палубе“

Како изгледа наличје раног индустријског друштва можда најбоље видимо у роману „Оливер Твист“ из 1838. године. Ту је описан живот у радним домовима, свратиштима којa су заправо била радионице и службе за преваспитавање. У то време незапослени и бескућници су усељавани у раднe домове и присиљавани на тежак рад, како би преживели.

Десетогодишње сироче Оливер станује у таквом дому, одакле бежи тек да би био увучен у џепарошку дружину где, барем, није пребијан. Ту се Дикенс бави криминалитетом као алтернативним системом у коме су сиромашни, без других средстава за преживљавање, приморани да учествују. Сто тридесет година касније, утицајни чикашки економиста Гери Бекер ће криминално понашање моделирати као понашање коме се прибегава јер доноси већу „граничну корист“ него следећа доступна алтернатива. Другим речима – као ствар избора.

Лик Стивена Блекпула, сиромашног радника из „Тешких времена“, симбол је људске цене индустријализације. Милиони људи не морају да читају Дикенса, јер га живе и данас. Зато би израз „постиндустријско друштво“ можда требало одбацити, јер сугерише да су богате земље и корпорације превазишле прљаву индустрију, дечији и робовски рад. А нису: преместиле су их у сиромашне земље.

Дикенс нам посредно говори и да развијене земље нису такве због „институција“ и поштеног система у коме највише имају најбољи. Оне су богате због система, али превасходно колонијалног – колико год се улепшавао причом о глобализацији, међуповезаности и слободном кретању робе и капитала.

Правда као сервис богатих

Чарлс Дикенс се залагао за право деце на образовање, одраслих на достојанствени рад и друге друштвене промене, не скривајући одбојност према елити. Његово саосећање је искуствено, јер је као дечак морао да напусти школу и запосли се, о чему пише у аутобиографском роману „Дејвид Коперфилд“ из 1850. године.

И сâм пред разводом, Дикенс је Блекпула представио као очајника који размишља о самоубиству јер као сиромашан не може да се разведе. Тако је поновио критику енглеског правосуђа, што је била тема и „Суморне куће“ из 1852. године. У роману надахнутом стварним судским процесом који је трајао дуже од пола века, Дикенс описује спрегу између правног система и економске неједнакости.

Спор око наследства Џарндајс против Џарндајса, који се развлачи генерацијама, постаје симбол неефикасности и корупције која немоћне држи у вртлогу бирократског угњетавања. Тако је млади Ричард, који се нада наследству, увучен у спор који без веза и новца не може да добије. Обједињујући комедију, фарсу и трагедију, Дикенс показује да закон често не сужава, већ одржава неједнакости и отежава друштвену покретљивост.

Искушења меритократије  

Дикенс је многе ствари назирао, али данас више знамо о утицају живота у тржишном друштву на наш карактер, психичко здравље и међусобне односе. Све је јасније да систем у коме је такмичење предуслов опстанка подстиче специфично размишљање, док добростојећи појединци свој положај објашњавају готово искључиво чиниоцима које могу контролисати – талентом, образовањем или радном етиком.

Када нечији успех објашњавамо искључиво нечијим особинама, он постаје прихватљив. Проблем с таквим виђењем није само у томе што прецењује везу између залагања и успеха. Све чешће се мисли и то да, ако у систему успевају само најбољи, онда они други не успевају са разлогом. Тако туђи неуспех такође постаје прихватљив и управо се тако нормализују неједнакости.

То је Дикенс приказао у „Божићној бајци“ кроз лик Ебенезера Скруџа, намргођеног и шкртог послодавца. Када му сестрић затражи хуманитарни прилог за сиромашне, он одбија јер они који „нису ни за шта“ треба да су у затвору или радном дому. Немајући времена да „увесељава беспосличаре“, објаснио је да он помаже тако што подржава ове установе, које већ пуно коштају.

Тиме Дикенс као да најављује идеју Макса Вебера из 1904. године да капитализам васпитава и ствара субјекте по својој мери. Какви су то субјекти, наговештава скорашње истраживање ставова људи из најбогатије десетине становништва у Уједињеном Краљевству, Ирској, Шведској и Шпанији. Показало се да добростојећи нагињу економској десници. То значи слабу подршку јавним добрима и прерасподели, мишљење да већ плаћају довољно пореза, као и да држава треба да условљава исплату социјалне помоћи.  Другим речима, да помогне људима да „сами себи помогну“.

Онда не чуди што се гледишта релативно привилегованих артикулишу неолибералним политикама попут смањења социјалних давања, како би се „забушанти“ натерали да раде.

Не добија свако оно што заслужује

„Божићна бајка“ има срећан крај, јер Скруџ доживљава катарзу и постаје дружељубив и великодушан, чиме се поручује да богатство носи обавезу да се помогне онима који су имали мање среће. Не добија свако оно што заслужује, јер над животом немамо пуну контролу.

Ову идеју Дикенс развија у „Великим очекивањима“ из 1861. године. У њему Пип, сироче и шегрт са села, долази у Лондон након што му непознати добротвор обезбеђује новац за пресељење и високо образовање. Пип тежи угледу и богатству како би се, између осталог, допао богатој и углађеној девојчици Естели. Иако га она повређује Пип се, чим ју је упознао, постидео своје породице, одеће и понашања: „Желим да постанем господин […], гнушам се свог позива и свог живота.“ Овим Дикенс наговештава ефекат угледања, који је и данас извор социјалне фрустрације.

Пип није ни по чему нарочит младић, чиме подсећа на фигуру „аривисте“, тј. амбициозног дошљака чијим животом управљају околности, што је типично за роман деветнаестог века. Дикенс одудара од овог модела, лишавајући Пипа већих амбиција и мотива. Тиме појачава значај спољних чинилаца живота, који се не дају контролисати.

Многе лекције о савременом животу не морамо тражити у књигама из економије или социологије. Држали су их и писци. Иако из претпрошлог века, Дикенсово дело још увек је актуелно, јер проблеми попут сиромаштва, неједнакости и тешког положаја рада истрајавају као саставни део данашњих друштава, па и капиталистичког. Од разумевања тога зависи да ли ћемо их решавати.

Мемоари Петра Кропоткина, чувеног анархистичког теоретичара, револуционара и познатог истраживача Сибира, објављени су 1898. године, написани на руском, али оригинално штампани на енглеском у „The Atlantic Monthly“. Касније су мало ревидирани и проширени, а ова коначна верзија је оно што тренутно имамо и коју сам управо прочитао.

То је врло јасно и, по мом мишљењу, објективно написана књига. Кропоткин почиње са својим привилегованим детињством. Рођен је у кући принца Кропоткина, једног од најутицајнијих аристократа, блиског цару, који је живео у палати у Санкт Петерсбургу. Кропоткин тежи да потцењује привилеговану средину у којој је рођен, али то не пориче. Књига се затим креће хронолошки: године на академији дворске елите, одлука да не иде у очекивану војну службу, већ да се пресели у Сибир који је истраживао и о коме је написао неколико темељних геолошких и географских расправа; затим политичка активност, затвор у Русији, бекство у Западну Европу, четрдесет година живота у избеглиштву...

Пошто се књига завршава много пре Октобарске револуције, па чак и пре раскола између социјалдемократског и комунистичког крила, ова питања очигледно нису третирана. Али расправља се о расколу између фракцијa Прве интернационале којом доминирају Марксове и Бакуњинове анархистичке фракције. А напади на државни социјализам, који пропагирају Енгелс и Маркс (ово је писано пре кодификације марксизма, па су два славна имена исписана неуобичајеним редоследом) су стални и чести.

Кропоткин се вратио у Русију после Октобарске револуције. Улога анархиста у револуцији није била занемарљива, али њихова каснија судбина није била пријатна. Кропоткин је, међутим, био престар и умро је у Москви 1921, само неколико дана пре Кронштатске побуне. Сахрањен је у Москви и то је био последњи пут да су се црне заставе анархиста слободно развиле у Совјетском Савезу. Данас једна од станица московског метроа носи Кропоткиново име.

Политички, најинтересантнији период који се обрађује у мемоарима је период после Кримског рата и еманципације кметова 1861. Он пише о контрадикторној природи Александра II који је осцилирао између цара-ослободиоца и цара-реакционара и чија је сама смрт од руку руских револуционара испољила сукобљене тежње његове душе. Александар је погинуо када је, након што је први покушај убиства пропао, сам искочио из свог аутомобила да помогне рањеном чувару; тако је био лака мета за другог убицу и он није промашио.

Кропоткинови описи револуционарног живота у Русији 1860-их су хиперреалистични. Али данашњем читаоцу, читаво руско постојање изгледа као земља чуда. Однос између политичких преступа и изречених казни није само производ произвољности (за шта постоји лепа руска реч произвол), већ је резултат готово бескрајне случајности. Да бисте то визуализовали, претпоставите да је ваш политички грех (еманципација рада, штампање недозвољене литературе, присуство антивладиним скуповима, насилни напади на полицију, атентати на угледнике) написан на папиру који се затим ставља у огромну машину која производи реченицу. Машина је прилагођена за изрицање оштрих казни; казни које се често пишу пре извршења кривичног дела. Затим, нека се ово парче папира са вашим злочином пресели у другу, повезану машину којом управља хировити Бог.

Та друга машина ревидира реченицу; казна изгнанства може постати казна вешања, или, супpотно, непосредне слободе; може да вас одведе у затвор на деценију или да будете данас ослобођени и слављени од стране либералне интелигенције. Прву машину описао је Кафка у својој „Казненој колонији“ (инспирисан Достојевским); друга је из Борхесове приповетке у којој сваки појединац пролази кроз све могуће позиције у животу, од владара до бескућника, потпуно вољом хировите коцкарске среће. Тако се Русија 1860-их, а можда и данашња, појављује као мешавина Кафке и Борхеса.

За рационалан ум веома је тешко да види не само како такве казне помажу влади, већ и да не примети да хировитост, случајност, па и аљкавост којом се казне извршавају постају потпуно контрапродуктивне са становишта сопствених интереса владара.

Узмимо Кропоткинов случај. Пратила га је тајна полиција због „одласка у народ“, односно организовања предавања о социјализму и анархизму међу радницима у Санкт Петерсбургу и још неколико градова у Русији. Излазио би из свог дома (вероватно обучен у фину одећу), пресвлачио се у чизме умрљане блатом, кратак капут (за који сазнајемо да је разликовао раднике од богатих), кошуљу од грубог платна и кретао се мрачним уличицама Санкт Петерсбурга док не би дошао до лоше осветљеног магацина у коме би се двадесет-тридесет радника и пар младих интелектуалаца (камуфлираних као Кропоткин у просту одећу) састајало да разговарају о Џорџу Берклију, Дејвиду Хјуму, Чернишевском, Исусу Христу и слободи човека уопште.

Кропоткин је на крају ухапшен – али чак и то хапшење је имало неколико необичних тренутака, укључујући и најаву да ће бити потенцијални плен, што је навело Кропоткина да сакрије и уништи све инкриминишуће доказе; и хапшење је, можда због његовог породичног порекла, требало да добије одобрење од највиших сила. Кропоткин је бачен у злогласну Петропавловску тврђаву, у малу ћелију (чија је скица дата у мемоарима) где је провео годину дана у самици, у којој је био у стању да пређе само осам корака и да види мали комадић прозирно нордијско-плавог или потпуно тамног неба Санкт Петерсбурга. Али у таквој просторији му је, после неког времена, дозвољено да му породица свакодневно шаље храну и да га посећује Велики кнез (царев брат) који, по Кропоткину, очигледно покушава да љубазношћу извуче исповест од њега.

Кропоткин је потом, због губитка тежине и опште слабости, послат у затворску болницу која је тако лоше чувана да је у стању да планира своје смело бекство са десетак револуционара, од којих су неки такође у затвору, а други на слободи. Планови се праве и преправљају скоро свакодневно као да су завереници имали приступ модерном интернету и били потпуно слободни да пишу, а затим ревидирају различите сценарије бекства. Коначно Кропоткин бежи, на невероватан начин, и док га јури полиција налик оној на Клондајку, он и његови саучесници одлучују да проведу вече у најлепшем ресторану у Санкт Петерсбургу у коме полиција не изводи рације.

За шта су оптужени он и његови другови, међу којима су жене имале изузетно важну и храбру улогу (како Кропоткин више пута помиње)? Да изводе културну револуцију на руском селу говорећи ослобођеним, али задуженим сељацима да се не разликују од племића, да имају право на слободан живот, да се буне, пале племићка имања и да не слушају цара. Младих образованих људи из Санкт Петерсбурга и Москве који су отишли „у народ“ (слично онима које је Мао послао у сељачке комуне век касније) било је, према Кропоткину, само око 3.000. Одрекли су се свих удобности својих претходних живота. Многи су се селили у села, радећи тамо као обичне калфе или мукотрпни земљорадници, са циљем да руске сељаке извуку из хиљадугодишње беде и науче их како да буду слободни. Они, а посебно жене, су то чинили са невероватнимм самоодрицањем, посвећеношћу, храброшћу и озбиљношћу.

Нису зазирали од „директне акције“. Док Кропоткин не подржава атентате изричито, он подвлачи разлоге који до њих доводе. Граница између тираноубиства и тероризма је увек била танка. Кропоткин одобрава убиство свог рођака који је био губернатор Харкова и донео неке оштре мере против револуционара.

Западноевропски део мемоара је занимљив, иако мање узбудљив. Дешава се након гушења Париске комуне, у атмосфери полицијског прогона, вешања, полулегалних штампарија, кријумчарења револуционарних трактата из Швајцарске у Француску. Кропоткин већину времена живи (као и Лењин касније) у Швајцарској, повезан са чувеним Association des Horlogers Jurassiens. Он критикује државни социјализам немачких социјалдемократа које оптужује да циљају само на политичку моћ, а занемарују моралну трансформацију, односно културну револуцију, потребну за спас човечанства.

Кропоткинове идеје о друштвеној организацији која би се градила у концентричним круговима од најнижег до највишег нивоа, која би укинула државу и организовала производњу у јавним задругама које се не би међусобно такмичиле, већ би се слободно удруживале и самопомагале се, изгледа непоправљиво наивно. Није изненађујуће што су марксисти, а касније и лењинисти, мислили да је то бајка.

Али можда то што су људима понекад потребни визионари, несебични појединци који стварају бајке и читају Кропоткина, може бити начин да покушамо, бар на тренутак, да поверујемо у њих. Млада пријатељица којој сам поменуо да читам Кропоткинове мемоаре, не очекујући да ће знати за њега, одмах је одговорила: „Читамо га сада да бисмо се борили против климатских промена и да бисмо помогли самоорганизовању друштва.“

Global Inequality and More 3.0

Говорећи над одром Иве Андрића у име Српске академије наука и уметности, њен тадашњи председник Павле Савић је тог ветровитог 15. марта 1975. године казао и како жели да истакне једну карактеристику природе нашег јединог нобеловца. „Што сам га више познавао у току тридесет послератних година, све више ми се представљао Андрић-научник, методичан, рационалан, рекао бих математичар са суптилном осећајношћу, пред којим је бледео писац са маштом.“

Ипак, Андрић би, према Савићевом причању које је у свој дневник прибележио Родољуб Чолаковић, када год сврати до његовог кабинета у Академији, увек испричао „понеку причу, махом из Босне“ која би присутне разгалила.

Рационалност нас не спречава да замишљамо како би, опраштајући се у име САНУ од човека који је крајем тридесетих година двадесетог века био један од најозбиљнијих кандидата за Нобелову награду за физику, Иво Андрић рекао да је његова списатељска машта почињала да бледи приликом свакога сусрета са Павлом Савићем, чији је животни пут по броју и природи догађаја увелико надмашивао згоде и незгоде јунака најбољих авантуристичких стрипова. 

Иако никада није ни помишљао да напише аутобиографију јер је сматрао „да ти подаци немају неку објективну вредност“, намћорасти научник је ипак пристао да крајем седамдесетих година „пасионираном историчару и скупљачу антиквитета“ и другу из детињства Владимиру Дедијеру помогне у састављању „Прилога животопису“, који су потом објављени у Савићевој књизи „Наука и друштво“.

Сем овог мемоарско-документарног одељка, Савићеве библиографије, избора фотографија и докумената, у књизи се налази и избор Савићевих истраживачких радова посвећених фисији, физици ниских температура и небеској механици, те текстови настали разним поводима, а разврстани у одељке „Употреба и злоупотреба научних тековина“ и „Формирање научних кадрова и њихово место у друштву“.

Скоро педесет година касније, велико интересовање јавности за филмове Кристофера Нолана о Роберту Опенхајмеру и Драгана Бјелогрлића о нуклеарном инциденту у Винчи, испуштање радиоактивног отпада из нуклеарне електране Фукушима, те стрепња да би нуклеарно оружје могло бити употребљено у Украјини и шире, и више су него довољни поводи да још једном испричамо причу о животу и делу човека који је, између осталог, својим истраживачким радом допринео открићу нуклеарне фисије, а о коме је, 1. октобра 1939, Секретар КП Југославије „друг Валтер“ (Ј. Б. Тито) срочио следећу карактеристику:

„ПАВЛЕ САВИЋ – Има око 30–34 године. Научни је радник, асистент је мадам Кири у Паризу. Кандидат је за Нобелову награду за свој рад на пољу цијепања атома. Обећао је да ће дати Партији половину награде. Сада је у Паризу изабран у биро конференције омладине и за члана Међународног комитета омладине. Члан Партије је од 1939. године, а у Скоју је већ одавно. Скроман је, поштен, политички доста изграђен, за Партију драгоцјен друг, нарочито као човјек од науке.“

Разабирање у породичној заоставштини

Иако се у биографијама великих научника не може пронаћи било каква законитост, многи од ових великих људи су – упоредо са кретањем по неисцрпним просторима интелектуалне знатижеље – стизали до местâ чије помињање буди нашу машту. Павле Савић је на такво једно место доспео родивши се у Солуну 1909. године, где је његов отац Петар обављао дужност ветеринара у тадашњој слободној царинској зони Србије.

Потомак каменорезаца који су се из околине Призрена доселили у Алексинац, Пера је по природи био „врло широк, мек и наиван, добар отац који никада своју децу није тукао“. Желео је да добије дванаесторо деце, а жудео „да има прво сина, мудрога сина“. И први се родио Павле, а потом још два сина и две кћери.

Пре него што је са женом Аном приспео у Солун, Петар Савић је студирао ветерину у Паризу, и то у јеку Драјфусове афере. По убеђењу социјалиста, због напредних идеја је изгубио државну стипендију, да би након протеривања из Француске, након разних перипетија, укључујући и учешће у рударском штрајку, завршио студије у Белгији. Преводио је Бодлера, Мопасана и Алфонса Додеа.

Мајка Павла Савића пореклом је Цинцарка, а породица се бавила трговином. Била је „јака личност и пожртвована мајка и племенита жена“. У раној младости сањала је да буде глумица. Према деци је била строжа од Петра, а Павлова сестра Данка би током уобичајених породичних размирица знала да јој каже: „Мама, сиђи, молим те, с позорнице!“

На оној историјској позорници нашао се Анин брат Коста Стојановић, кога је усинио стриц који није имао деце. Ујак Павла Савића је као један од најбољих ђака свршио средњу школу у Нишу и уписао се на Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студирао је у генерацији са Михајлом Петровићем – Миком Аласом, а на четвртој години заинтересовао се за проблеме социологије, али је у метод проучавања друштвених појава почео да уводи начела физике. На крају студија саставио је обиман рукопис „О важности математике у васпитању“.

Дипломирао је 1889. као најбољи студент, а наредне године је постављен за асистента на катедри за физику. Потом се вратио у Ниш, где је упоредо са радом у тамошњој гимназији 1891. године штампао рад „Атомистика – један део из филозофије Руђера Бошковића“, где су први пут на српском језику објављени одломци из главног Бошковићевог дела „Теорија природне филозофије“.

„То је једна од првих књига са којима сам дошао у додир у најранијој младости, јер је у кући било непродатих примерака“, рећи ће Павле Савић за „Књижевне новине“ 1975. године. „Наравно, онда ништа нисам могао да разумем, али ми је отац помогао да се разаберем у тој породичној заоставштини.“

А управо је тај исти Коста Стојановић „крив“ што се најстарији син његове сестре родио у Солуну, јер је слободна царинска зона створена према његовој замисли, када је као министар привреде и финансија у српској влади, како је рекао Павле Савић „дао основе економике тога потеза, кад смо били у обручу, у економској блокади под Аустријом за време царинског рата; ту смо се пробили на Егејско море и у свет“.

Пре него што се прихватио тешких послова у јавној служби, у неколико наврата обављајући дужност министра привреде и финансија, Стојановић је у потрази за знањем стигао до Лајпцига и Париза, а на Великој школи је основао катедру за небеску механику. Станојевићева „Народна енциклопедија“ га у историјско сећање уписује као ретко поштеног јавног радника, који је био „легендарно отворен и искрен“. Чини се да су управо те особине учиниле да човек чије дело многи научници сматрају претечом кибернетике 1921. године умре у крајњој беди и буде сахрањен од прилога који су сакупили његови пријатељи из свих политичких партија.

У његовој заоставштини остао је рукопис књиге „Слом и васкрс Србије“, која је захваљујући РТС Издаваштву први пут објављена 2020. године. У тим записима је ујак Павла Савића дао своје виђење узрока толиких страдања српскога народа и војске током повлачења преко Албаније у зиму 1915. године, где се као највећи кривац за катастрофу наводи Никола Пашић и „неваспитани типови“ из Пашићевог окружења.

Павле Савић је са својом породицом након слома 1915, уместо у Албанију и на Крф, из Призрена, преко Феризовића (данашњег Урошевца) стигао до дедовске куће у Алексинцу, да би убрзо прешли у Свилајнац, где су дочекали ослобођење у октобру 1918. године.

Сећајући се тог мучнога пута, Павле Савић је Дедијеру рекао како му је у сећању остала „слика мртвог српског војника, крај пута; имао је само шајкачу на глави, наг у блату и киши. Грло му је било пререзано“.

Мисли Ван Фу Џија

Будући сарадник Ирене Жолио Кири и будући писац „Прилога за биографију Ј. Б. Тита“ постали су прве комшије када су се Савићи после завршетка Првог светског рата доселили у Београд, на Чубуру, у Макензеову 38, где су живели Дедијери. 

„Станови су имали по собу и кујну, били су поређани с једне и друге стране дворишта, а у дну је био заједнички нужник, вешерница и шупе за дрва.“

Дедијери су се потом преселили у Мутапову улицу, а Павле Савић је основно образовање завршио у Савиначкој школи, па се уписао у Другу мушку гимназију, где ће, пре него што се због очеве службе породица одсели у Пожаревац, положити малу матуру.

Математику, физику и хемију је просто обожавао „а географију или историју нимало није фермао“. А док су се његови вршњаци опредељивали између навијања за фудбалске клубове БСК и Југославију, Павле Савић се нашао међу првих седам београдских скаута.

У четвртом разреду физику му је предавао Богољуб Тодоровић, чији га је рад „још чвршће везао за природне науке“. Српски језик и књижевност му је предавао Живко Стефановић звани Кенгур, на чију идеју је прво формирана књижевна дружина „Младост“, а потом и покренут ђачки лист „Покушај“. У првој свесци, објављеној у марту 1923, налази се и прича или, како је одштампано, успомена „Сирочад“ ученика VI₂ разреда Павла Савића, која је почињала речима:

„Ноћ је... Напољу киша пљушти, и непогода са веома јаком буром узима све већег маха. Густа помрчина влада над целим градом и нигде се не види ниједна звезда да затрепери на небеском своду...“

Исте године у „Покушају“ излази прича од истог писца „Вештица“, а породица се сели у Пожаревац, где Павле Савић завршава четири завршна разреда гимназије и матурира.

И ту се удубљивао пре свега у физику, хемију и математику, али ће му у најпријатнијој успомени остати професор латинског језика Божидар Бранковић и професор историје Радивоје Пејић:

„Иако нисам много волео предмете које су предавали, просто ме је срце вукло ка природним наукама, они су својим личним ауторитетом и знањем своје струке, кроз свој предмет, код нас њихових ђака, стварали извесно поштовање према раду и научили нас радним обавезама. Они су били прави фанатици свога позива и успевали да пренесу нешто тога фанатизма и на већину својих ђака. Тај култ рада, да га тако назовем, који су они пренели на своје ђаке, по моме мишљењу, неопходан је у сваком раду, а нарочито у научноистраживачком.“

Упоредо са слушањем предавања, Савић је много читао а онда са својим другом Браном Ранковићем почео да склапа први радио-апарат у Пожаревцу. Да би дошао до потребних делова, давао је часове својим друговима и уз велику очеву подршку успео да склопи радио који је „ухватио“ прве емисије из етра.

Интересовање за технику му је помогло да научи француски језик. Граматика и синтакса су му биле досадне, па је замолио оца да му из библиотеке пожаревачког „Друштва пријатеља Француске“ донесе енциклопедију радио-аматерства и часописе посвећене природним наукама. Био је члан и ђачке литерарне дружине „Развитак“, а у „Пожаревачком алманаху“ је забележено да је на састанцима између 1924. и 1927. читао радове о етру, Достојевском, Руђеру Бошковићу и Шопенхауеру.

Професор српског језика Никола Бошковић му је једном приликом замерио да у његовим писменим задацима „нема цитата мисли великих људи“. Зато је већ следећом приликом Савић свако мало цитирао мисли славног кинеског филозофа Ван Фу Џија и добио чисту петицу.

„По лењости својој нисам волео проблеме на којима су други радили“, рећи ће Дедијеру четрдесет година након измишљања Ван Фу Џија. „И ако у већини мојих научних радова нема цитата других, то је зато што хоћу увек да идем у неиспитано, стазама којима други нису газили; нешто ме гони да будем пионир у тој својој области. Не знам да ли сам успевао, али сам свакако покушавао.“

„Моја је невоља што имам малу ногу“

Катедра физичке хемије на Београдском универзитету основана је још 1903. године, у исто време када и она у Берлину, те је једна од најстаријих у Европи. Када је Павле Савић постао студент, ову катедру је држао Милоје Стојиљковић. 

„Имао је премало ђака, сваких четири-пет година добијао је по једног новог, те сам ја код њега био све: и студент и асистент и цео оркестар.“

Сем физичке хемије, Савић је полагао физику и хемију, те математику, минералогију и метеорологију. Математику су у то време, поред осталих, испитивали и Мика Петровић Алас и Милутин Миланковић, чије је педагошке методе Павле Савић открио Дедијеру.

„Мика Петровић је имао свој посебан стил. Много је путовао, нема га, нема, па би се одједном појавио на предавањима. Некако је сматрао да предавања нису толико важна, а да је он своја главна схватања изложио у књигама, а студентима је препуштао да их читају. Једног јутра се појавио право из риболова, у дубоким аласким чизмама, чистим, кожном капуту и с великом влашком шубаром на глави. Почео је да држи предавање из теорије грешака. Рече да ће прво на табли да нацрта као кутију од шибица 'паралопипед', али му се некако језик завеза, па никако да изговори паралопипед. Једном га прекрсти у 'парапопед', други пут у 'парепипед', па дубоко уздахну, баци креду, натуче шубару и напусти предавање.“

Милутин Миланковић би пак „донео своју књигу, возио по њом прстом и монотоним гласом читао педесет минута колико је час трајао, али је зато на испиту ступао у широке дискусије са студентима“.

На распусту између прве и друге године студија, Савић је, на основу препоруке неког свог тече из Министарства шума, добио посао обичног радника у пилани у Беговом Хану у Босни. Врло брзо је дошао у сукоб са главним надзорником и подбунио раднике на штрајк, те је одмах протеран назад, у Београд.

Од друге године је био асистент-волонтер код професора Стојиљковића, те га је по дипломирању чекало место указног асистента.

Одмах по дипломирању, Савић је 1932. године отишао на одслужење војног рока. Због полагања испита закаснио је са јављањем у касарну, па су га из Крушевца, где је кратко радио у војној хемијској лабораторији, убрзо прекомандовали у трећи вод ђачке чете Десетог пешадијског пука у Сарајеву:

„Студенти су се већ били премундурили, обукли се. Моја је невоља што имам малу ногу. Одем у магацин да бирам цокуле, али нигде да нађем две једнаке. Водник ми је био из гарде Пере Живковића, пребачен у пешадију, један хистерични педант и никако да нас поравња кад се поравњавамо. Ја поравнам прсте, изађу ми пете. Он добије жутицу и нареди ми да се никад не појављујем у строју. И дивота! За све то време док су несрећни моји другови важбали корак на Ченгић Вили, ја, онако тап, тап, тап, са оне две различите ципеле, правац у кантину, па наручим кафу.“

Ту је, у нотесима у којима је требало да послужитељ уписује ком је војнику дао колико робе на вересију, Савић писао:

„Нешто из Бодовог закона и објашњење трећег Кеплеровог закона... Нешто ме је мучила космогонија онда. Интересантно, у свим пертубацијама с војском, ја сам се, чак и у овом Другом светском рату, када сам, по својим заслугама, ишао по казни у разне јединице, па и у Седму крајишку, увек на космогонију навраћао. Постављали су ми питања из космогоније. Она су непосредно везана за основне законе кретања материје.“

Испуњена жеља професора Јовановића

По повратку из војске, Савић упознаје студенткињу математике Бранку Божиновић, која је на испитима редом добијала све чисте десетке. Почели су да се забављају и она је једном приликом свратила до лабораторије у којој је радио њен изабраник. Уместо Савића, тамо је затекла професора Стојиљковића, који је иначе био заклети нежења. Љутито ју је упозорио да неће допустити „љубавне састанке у лабораторији“ и тиме, испоставиће се, усмерио свога асистента ка атомистици и свему ономе што је из тог Савићевог усмерења произашло.

Јер чим је лаборант рекао Савићу шта се у лабораторији десило, овај је сместа отишао код професора и поднео оставку. Дедијер наводи како је после тога Павле Савић прешао код професора Драгољуба Јовановића, који је предавао физику на Медицинском факултету и ту постао указни асистент 1933. Иза ових једноставних чињеница се, међутим, крију приче о још једном комедијанту случају и о још једном великом човеку чија достигнућа и самопрегор нисмо сачували у колективном сећању.

Професор доктор Драгољуб К. Јовановић рођен је 1891. године у Параћину, а још као студент на катедри за физику, физичку хемију и хемију је 1914. постављен за асистента Државне хемијске лабораторије. Новембра 1915. заробљен је код Приштине, док је као добровољац пратио архиву ХV пука, те је крај рата дочекао у аустријском логору Ашах на Дунаву. Тамо је заточеним средњошколцима држао предавања из физике, хемије, математике и језика, а потребне књиге за учење је преко Црвеног крста набављао од својих скромних средстава.

Ту је упознао и Властимира Павловића Царевца, који га је увео у свет музике и научио га да свира виолончело, чијем звуку је Јовановић остао веран до краја живота. По доласку из заробљеништва кратко предаје у јагодинској гимназији, дипломира, бива постављен за асистента код професора Симе Лозанића, који је предавао хемију, а 1. септембра 1920. одобрено му је једногодишње плаћено одсуство ради одласка у Париз.

Тамо се прво налази са професором Пераном, аутором књиге о атомима и од њега добија препоруку за рад у новооснованом Институту за радијум, где сарађује са Маријом Кири, и на њен предлог бива постављен за плаћеног истраживача након истека стипендије. Докторира на Сорбони 1925. и остаје у Паризу све до краја 1927, али наставља да сарађује са Институтом за радијум све до почетка Другог светског рата.

По повратку у Београд постаје ванредни професор на Медицинском факултету и оснива Завод за радиологију. За његов рад се интересује Рокфелерова фондација и Заводу поклања 750 долара за набавку вакуум-рендген спектрографа. Јовановић је први испитивао радиоактивност вода у нашој земљи, а та истраживања су довела до изграђивања Сокобање, Нишке бање и бање у Топуском.

Краљ Александар Први Карађорђевић хтео је да га награди за ова достигнућа, а Јовановићева жеља је била да запосли једног асистента на свом Институту. Тај асистент био је Павле Савић.

„Постао сам му тада сарадник и прво време нашег заједничког рада врло лепо смо проводили. Све новине које је донео и покушао да примени у условима тако различитим од оних у којима је дотле текао његов научни рад, биле су за мене интересантне и корисне. Многе апарате и приборе за студентска вежбања радио је сâм од стакла, а најчешће их је импровизовао.“

Још док је био студент, Савић је на компензационом микрокалориметру који је био Јовановићевих руку дело обављао мерења гама-зрачења и резултате послао у Париз, где је професор тада радио на Институту за радијум.

Тако је у двадесет и првом броју часописа „Comptes Rendus“ 1931. године објављен рад који су потписали Драгољуб К. Јовановић и Павле Савић. 

Крајем 1935. Савић добија полугодишњу стипендију француске владе, путује у Париз и са препоруком професора Јовановића и поменутим објављеним радом одлази у Институт за радијум.

„Примио ме директор А. Дебиерн и послао секретарици, која ми је одредила место у библиотеци Института.“

„Како нисмо кћер назвали Уранија него Ана – не знам“

Савић је на Институту боравио по цео дан, а у библиотеку су свраћали сарадници Ирене Жолио Кири и са присутнима дискутовали о проблемима са којима се суочавају током истраживања.

О већини тема о којима су ту разговарало Савић није знао готово ништа, „јер мизерни буџет катедре за физичку хемију, као и осталих катедара на Београдском универзитету, није омогућавао редовно снабдевање ни материјалом ни литературом.“

И док је Савић надокнађивао пропуштено, Ирена Кири је са Хансом Халбаном и Петером Прајсверком радила на бомбардовању торијума неутронима, након чега су испитивали добијене синтетичке радиоактивне елементе. Када су завршили тај посао, Халбан и Прајсверк су у библиотеци разговарали шта даље, с обзиром да су се суочили са проблемом детектовања неутрона.

„Слушајући њихово вајкање, ја се осмелим и умешам у разговор. Упитам их зашто не користе Де Брољијеве таласе неутрона за њихово фокусирање и помоћу радиоактивних детектора установе њихово скретање ка кристалима. Они ме згрануто погледаше и изађоше из собе.“

Савић додаје да није био свестан последица ове упадице која ће имати пресудни утицај не само на његов даљи рад у Институту, већ и на многе догађаје у његовом животу.

Двојица научника су одмах приступили експерименту којим је потврђена Савићева претпоставка.

„Док су они вршили свој експеримент, уђе у библиотеку Ирена Жолио Кири и упути се право к мени. 'Знате ли ви немачки?', упита и пружи ми једну од најновијих публикација Хана и Штрасмана у којој они износе читаву серију трансурана које су нашли бомбардујући уран неутронима. Ја прочитам и на питање Иренино шта о томе мислим одговорим да не могу ништа одређено да мислим, јер ми је неразумљиво. 'Хоћете ли са мном да радите на томе?' – било је следеће питање. Ја, збуњен, промуцах: 'Биће ми част', или тако нешто слично – тачно се не сећам. Тако је почела моја сарадња са Иреном Жолио Кири, дуг и мучан посао, компликован и за искусније радио-хемичаре, а ја сам био тек почетник.“

У почетку се њихов рад састојао од проверавања резултата двојице немачких научника и од сопствених испитивања.

„Наше просторије састојале су се из њеног кабинета и једне лабораторије. У кабинету је био намештен писаћи сто и једна столица. У једном углу налазио се Гајгер-Милеров бројач и анодне батерије.“

Савић је у ту просторију унео једно канабе, где се одмарао током бомбардовања урана. „Ту су ми прошле многе ноћи у току три године.“

Радни дан је почињао доласком Ирене Кири у лабораторију око осам часова ујутру. „Села би за свој сто и извадила из нотеса неки листић исписан програмом експеримената за тај дан. У почетку је то било проверавање 'трансурана' које су Хан и Штрасман неисцрпно откривали. Ја сам са пуно увода и извињења ставио понеку примедбу и то је у прво време најчешће било неумесно и незналачки. Учтиво би ме саслушала  и одговорила кратко и јасно да је то бесмислица што предлажем.“

Најдосаднији али непоходан део његовог посла било је пречишћавање урана. Сате и дане проводио је у припремању урана. „Кад год се неко из друштва сетио да пита где сам, други су у хору одговарали: 'пречишћава уран' – на то су се сви кикотали'.“

Савић је сазревао као истраживач и испаравао као људско биће. „Тежина ми се нагло спуштала. Са женом и дететом сам гладовао, а био сам и неиспаван.“

Његова стипендија исплаћивана из фонда Карнеџи-Кири износила је 750 франака, што није било довољно за иоле нормалан живот.

„Кући сам долазио на кратко и не сећам се да сам икад затекао дете будно... Како нисмо кћер назвали Уранија него Ана – не знам. Сав сам био у урану. Истина, нико ме за име детета није питао – и боље.“

А чиме су се то бавили Ирена Кири и Павле Савић?

Слободан Бубњевић у својој актуелној књизи „Алхемија бомбе“ научне перипетије преводи на свима разумљиви језик констатујући како су „током лета 1938. у лабораторији крај Париза неутронима бомбардовали изотоп уранијума 235 покушавајући да изазову његово цепање. Пошто су у томе имали очигледног успеха, Павле Савић и Ирена Жолио Кири објавили су три чланка на ту тему.“

У трећем чланку, објављеном у јесен 1938. године, они су показали да се „уранијум при бомбардовању неутронима претворио у елемент сличан лантану.“

Крајем те исте године Хан је послао писмо Фредерику Жолију у коме га моли да утиче на своју супругу и Савића не би ли они демантовали своје резултате, јер ће у супротном стручној јавност морати да укаже да су у заблуди.

Ирена Кири је ово писмо показала Савићу и питала га шта мисли о њему, на шта јој је он рекао: „Ја сам за то да наставимо свој посао, а Хан нека ради шта хоће.“

Већ у јануару 1939. Хан и Штрасман објавили су рад где се, каже Савић, „први пут појавио стидљив наговештај о цепању урановог језгра – фисији. После поменутог Хановог писма Жолију, заиста чудна стидљивост и неочекиван лупинг.“

Тако је откривен нов начин реакције: цепање урановог језгра под утицајем неутрона. Реч је о открићу без ког, између осталог, не би било атомске бомбе.

У неким публикацијама и данас се ово откриће погрешно приписује Хану и Штрасману. Чињеница је да су Кири и Савић своје откриће објавили 1937. а Хан-Штрасманова публикација о фисији „Als Chemiker als Physiker“ појавила се у јануару 1939. године.

Сам Павле Савић је за часопис „Галаксија“ 1979. године о томе рекао следеће:

„На основу хронологије објављених радова и методике рада, редослед приоритета открића фисије, који је и званично утврђен јесте следећи: Ферми, И. Жолио Кири и П. Савић, Хан и Штрасман, и то одговара чињеницама. У палати открића у Паризу на паноу где је изложен историјат открића фисије стоји доцније измењен редослед: Ферми, Хан-Штрасман, И. Ж. Кири и П. Савић, што се не слаже ни са хронологијом ни са Хановим писмом Ф. Жолију.“

Да Ирени Кири и Павлу Савићу припадају заслуге за откриће нуклеарне фисије, потврђује и чињеница да су почетком те исте 1939. године били предложени за Нобелову награду.

Ова вест је, видели смо, дошла и до чланова КПЈ који су у то време, а према упутствима Коминтерне из Москве, илегално боравили у Паризу.

Како се политичка ситуација у свету усложњавала, тако је и даљи истраживачки Савићев рад у Паризу постајао све неизвеснији, све док му Фредерик Жолио у једном тренутку није саопштио како ће Институт ускоро престати с радом.

И баш негде пред крај овог периода живота, Савић постаје члан Комунистичке партије Југославије, у коју га у јуну 1939. године прима Борис Кидрич. Касније је рекао:

„Морам овде да истакнем да је стицању мојих одређених политичких концепција искључиво допринела наука. Ту никаква класна свест није била у питању. Ја сам детињство и младост прилично лагодно проживео, колико су лагодно могла да живе остала чиновничка деца. Кроз своје сазревање у струци дошао сам до основе – до сазнања о материјалистичкој концепцији света. Свако ко се бави науком мора до тога да дође.“

Коферчић Чеде Македонца

Павле Савић је током боравка у Француској био изабран и за председника тамошњег Удружења југословенских студената, које је играло важну улогу у обезбеђивању логистике за одлазак наших добровољаца у Шпанију, где је увелико трајао грађански рат. Јосипа Броза је упознао у своме париском стану, где га је био довео Борис Кидрич. Претходно се са Титом срела Бранка Савић, прво у једном бистроу, а потом у партијској књижари којом је у то време руководио Ловро Кухар, у свету књижевности познат под именом Прежихов Воранц.

Дедијер наводи како је, према његовим изворима, Савић у сарадњи са Кидричем помагао у припремању 69 фалсификованих пасоша, међу којима је био и онај канадски, намењен Титу.

У децембру 1939. време је за Савићев коначни повратак у Југославију, где су већ раније отпутовале супруга Бранка и ћерка Ана.

Добија задатак да прошверцује шест хиљада америчких долара, који су припадали Партији. Током путовања претресају га дванаест пута, али новац није пронађен и Савић га по Кидричевој директиви предаје његовој супрузи Зденки у Љубљани.

Одмах по повратку бива изабран за професора физичке хемије на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета у Београду и од Тита добија задатак да за потребе КПЈ направи радио-станицу.

„Радио-станицу сам градио у једној просторији Хемијског завода Медицинског факултета, чији је управник био др Петар Матавуљ. Јачина радио-станице била је 500 вати. Када сам је завршио, одлучио сам да је уградим у својој лабораторији у зиду 'мрачне собе', како смо тада називали салу за спектро и фото-хемију, која се налазила у згради поменутог завода.“

Та зграда је 6. априла 1941. страдала од директног поготка авионске бомбе.

Тог јутра је Савић као резервни пешадијски потпоручник кренуо на Железничку станицу, не би ли возом отпутовао на зборно место у Ваљево.

„Свратио сам у ресторан и наручио кафу. Био сам замишљен. Још у свету својих формула. Изненада, разлегла се експлозија и зграда је почела да се тресе. Настала је пометња, људи су се разбежали, а келнер је истрчао на перон. Вратио се сав блед. 

– Што ми не донесете кафу? – рекао сам мало љутито.

– Бомбардовање – једва је одговорио.

– Какво бомбардовање  – рекао сам. – То је само проба. 

Касније се све смирило и ја сам ушао у воз за Ваљево. Путници су били преплашени и говорили су само о бомбардовању, а ја сам размишљaо: 'Како једна обична проба може да изазове панику. Шта би било да је право бомбардовање.'“

Савића је кратки ратни пут одвео до Санџака, одакле се одмах по капитулацији вратио у Београд, где се са супругом и ћерком из оштећеног стана у Мачванској улици преселио у Цветкову улицу, где су му живели родитељи.

Одмах се повезао са Партијом, па је по налогу Сретена Жујовића почео да прво исписује рецепте за справљање експлозива, а онда да и сам прави експлозив. Почетком јула у Савићеву родитељску кућу је неколико пута долазио и Тито, који му је рекао да се спреми, јер ће ускоро морати да отпутује у унутрашњост „на летовање“.

Десетак дана касније, састаје са једним другом са црним наочарима, за кога ће се касније испоставити да је Александар Ранковић. Овај му даје упутства да се још исте вечери пре полицијског часа спакује и са супругом дође пред хотел „Оријент“, који се налазио у близини Железничке станице.

Ћерку Ану остављају код мајчиних родитеља и одлазе на уговерни састанак. Исперд „Оријента“ их је Ранковић сачекао са човеком кога је назвао Чедом Македонцем. Чеда је носио један коферчић. У њему је била радио-станица. Ранковић је Савићу дао коверат у коме је била шифра. Требало је да отпутују у Чачак, где их је у обућарској задрузи „Напредак“ чекала веза. Уговорени знак је био: „Дошли смо да поручимо сандале, али да мајстор Миша узме меру.“

Мајстор Миша, подразумева се, никада није направио те сандале, али су Павле Савић и његова супруга Бранка постали шифранти Врховног штаба.

Чеда Македонац је погинуо у новембру те исте године у Ужицу, у експлозији у фабрици оружја, у којој је и Павле Савић повређен, а веза са Коминтерном је преко радио-станице из оног коферчета успостављена тек почетком 1942, након што је Јосип Копинич стигао из Загреба у Рогатицу, и као Ваздух (човек који је до тада једини одржавао везу са Дједом – Коминтерном у Москви) Савићима доставио остале потребне податке који су коначно отварали шифру.

Од тада је свако слово које је Тито слао Москви прошло кроз руке Павла Савића и његове супруге Бранке.

Савић је уз овај поверљив посао обављао и многе функције у новоформираним телима партизанског апарата, а био је већник оба заседања АВНОЈ-а. Прошли су кроз многа искушења, укључујући и оно највеће, на Сутјесци.

Некадашњи сарадник Ирене Жолио Кири није могао ни у тако промењеним животним условима да утиче на ћуди свога темперамента, па је у једном тренутку, за казну, прекомандован у Седму крајишку. Ко зна, можда је ту о кретању небеских тела разговарао и са неким од књижевних јунака Бранка Ћопића, чије је писање Савић веома ценио.

„То што он пише јесу шеретлуци у обради, јер је Ћопић интелектуалац“, рекао је Дедијеру, кад је и признао да воли да чита кримиће Жоржа Сименона, док Агату Кристи не цени, јер су јој разрешења заплета „глупава“.

Првих дана априла 1944. Павле Савић је као члан војне мисије Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије кренуо из Дрвара за Бари, а затим преко Малте, Марока, Каира, Техерана и Бакуа стигао у Москву.

У Каиру је мајор Савић, као сарадник госпође Ирене Жолио Кири  у Институту за радијум, на савршеном француском језику дао интервју француској агенцији АФИ у коме је „оцртао напоре армије маршала Тита у борби против окупационих трупа као и југословенских квислинга.“

Посао са ниским температурама

О ономе шта је радио за време боравка у Москви и како је, одмах после рата, настао Институт у Винчи, Павле Савић је крајем јануара 1993. године у микрофон испричао свом дугогодишњем сараднику Миленку Шушићу. Од тога је настала књижица коју је под насловом „Казивања Павла Савића о периоду 1944-1960. године“ исте, 1993. године, објавио Институт за нуклеарне науке „Винча“.

Савић на почетку казивања објашњава како је убрзо по доласку у Москву тражио од Тита да га разреши рада у војној мисији, у којој није имао никаквог посла. Тражио је да оде у неки институт у Москви и да се врати своме истраживачком послу.

Дедијер бележи да Савић ни тих првих московских дана није седео беспослен, јер је пре него што ће Молотов послати свога ађутанта који ће га одвести у „Институт физических проблем“, успешно обавио задатак о коме би могла бити написана засебна књига или снимљен филм:

„Молио је да ради на проналажењу деце југословенских комуниста, која су била евакуисана из Москве крајем 1941. године. Друг Тито је дао сагласност и Павле Савић је отишао у Иваново на север, где су се деца налазила у једном колхозу. Прилике су биле тешке, деца су била слабо ухрањена, вашљива. По повратку у Москву Савић је написао извештај, Врховни штаб је интервенисао, па су се прилике промениле. Међу том омладином било је и деце наших палих добровољаца у Шпанији. Тако је Павле Савић нашао Мају Паровић, ћерку Благоја Паровића, затим Владу Бабовића, сина Цане Бабовић. Већина се те омладине вратила у своју домовину после ослобођења.“

Институтом у који је Савић послат руководио је чувени Пјотр Леонидович Капица. Ту су се научници бавили ниским температурама о којима Савић до тада није имао никакве везе, али је жеља за поновним бављењем истраживачким радом била јача од свих препрека.

Убрзо се посветио испитивању и уклањању феномена пузања код течног хелијума.

„Тај феномен пузања је био препрека даљем снижавању температуре хелијума у дјуару (Дјуарова посуда – термос)“, причао је касније. „Ја сам дошао до закључка да је то природна особина хелијума коју ја не могу изменити, али могу да изменим околности у којима се хелијум налази.“

Насупрот ниским температурама којима се бавио на московском институту за физику, на југословенском ратишту било је све врелије, а Народноослободилачка војска била је све ближа Београду. Тито је испунио обећање дато своме шифранту пре него што је овај са војном мисијом отишао у Москву, па је Савић у октобру 1944. преко Крајове и Вршца стигао на обалу Дунава баш пред само ослобођење главнога града: 

„Приликом пребацивања преко Дунава, закасним за заказани превоз, па сачекам идући. Шлеп у којем је требало да будем наиђе на мину и потоне, при чему је погинуо и Иван Милутиновић. У разрушеном Београду убрзо добијем одговорно задужење Повереника за обнову Србије.“

У разрушеном Београду затекао је живе родитеље, али је и сазнао да му је сестра Слободанка-Данка, која је радила у партијској техници, после хапшења и мучења у специјалној полицији стрељана у Јајинцима 1943. године.

Наш Институт

У јулу 1945. године поново одлази у Москву, да присуствује прослави двестадвадесете годишњице Руске академије. Ту се среће са Иреном Кири и њеним супругом, па након завршетка свечаности са супругом и ћерком остаје у Москви, где добија звање старијег научног сарадника Академије наука Совјетског Савеза и наставља с радом у Капицином институту:

„Још приликом првог боравка у Москви ме је Алиханов питао чиме се ја бавим у Институту, када имам своју професију. Питао је да ли бих хтео да напустим тај посао с ниским температурама, а да се бавим атомском енергијом. Услов је био да пет година прекинем сваку везу с породицом, земљом и свим познаницима. Рекао сам Алиханову да се слажем под условом да добијем одобрење од наших. Рекао је да ће пренети и да ћу добити одговор. Тражено одобрење сам добио, али ми је касније са совјетске стране саопштено да као странац ипак не могу учествовати у предложеном послу. Тако сам наставио рад на ниским температурама.“

А пре него што ће односи између Стаљина и Тита сасвим захладнети, Савић се вратио у Југославију. Тито је приликом посете Москви 1946. посетио и Институт и том приликом рекао Савићу: „Дођи ти у земљу да градимо наш институт.“

Савић се крајем 1946. вратио и прво обављао функцију проректора Београдског универзитета, заменивши на том месту Душана Недељковића, „који је био побркао своју функцију председника суда за сарадњу са окупатором с проректорским звањем“, како је сведочио. „Био је све професоре прогласио за сараднике окупатора и завео терор на Универзитету.“

У јесен 1947. донета је и званична одлука да се почне са градњом Института за нуклеарне науке.

Лазо Шкоро (не) прави Бомбу

Бирајући место за изградњу Института, Савић је обилазио разне локације, међу којима су били Торлак и Земун Поље, али Тито је изабрао Винчу.

„То је био најбољи избор: вода, мирно место али потпуно пусто без иједне куће, без ичега“, рекао је Савић у микрофон 1993. „Ту је био бостан. На географскима картама место се зове Змијак. Ја све то нисам знао, тако да се насадим ту међу смуковима. Почне 'борба' са сељацима око земље и са змијама око ужаса који сам правио“

Након локације, требало је изабрати и извођача радова, па је после разговора са представницима неколико грађевинских предузећа, на крају изабран „Трудбеник“.

„Управник једног дела радова био је Љуба Јанкуловић, мајор краљевске југословенске војске. Иначе је учествовао у четницима за време окупације. Прибојавао се партизана и био је миран. Он је поставио дефинитивно градилиште за изградњу Института и тако ми 1947. почнемо са фундаментом.“

Савић је својеручно пројектовао физичку, физичкохемијску и биолошку лабораторију.

„Спавао сам у штали изнад коња те зиме, јер је било топло изнад њих. Није било ниједне куће за смештај.“

Савић потом наводи да је у Институт као помоћ дошао Аца Милојевић. „Њега смо са професором Драгољубом Јовановићем слали у Немачку по опрему, литературу и часописе за библиотеку.“ Дошао је да помогне и Савићев колега из париских дана, холандски научник Роберт Вален, који је био ожењен Српкињом Миленом Радосављевић, иначе школском другарицом Бранке Савић.

„У међувремену се појави једна група биолога у Новом Саду са Петром Мартиновићем, Каназиром и Замуровићем, које позовем... Ова група је била међу првима која је дошла у Винчу једновремено када су стизали часописи и материјал из Немачке које су слали Аца и Драгољуб. Били су спаковани у сандуцима на којима је писало 'Универзитет', а било је намењено Винчи. То је све ишло преко Удбе.“

Удба је, очекивано, обезбеђивала и снабдевање, технички кадар и раднике.

„Тако се међу првима мени на Универзитет јавио седмоструки ударник из Раковице, Лазо Шкоро. Упутили су га у 'атомски институт', а он се зове 'Институт за испитивање материје при савезној влади'. Касније, кад је Кидрич умро, Кардељ је дошао код мене и рекао да институт треба да носи Кидричово име. Тако је институт добио ново име: Институт за нуклеарне науке ʼБорис Кидричʼ.“

Библиотека Института убрзо је постала врло добро снабдевена, али из Немачке су прво стигли неквалитетни мерни инструменти који су служили за гимназијске огледе. Добри апарати су почели да пристижу накнадно, а набављани су из Енглеске и Француске.

Стручни кадар је стваран од свршених дипломаца физичке хемије, физике, хемије. Савић је упоредо са руковођењем Институтом предавао физичку хемију и атомистику на ПМФ-у.

„У електронској лабораторији су водеће личности били Душан Митровић и Рајко Томовић, који су међу првима у Европи конструисали дигитални и аналогни рачунар.“

На Савићев предлог покренуто је издавање билтена који је он уређивао са Веленом. Током десет година изашло је десет бројева, али је његово објављивање прекинуто након Савићевог одласка из Винче.

У посету Винчи долазили су многи државници, међу којима су били Никита Хрушчов и Хајле Селасије.

Било је и гостију које Павле Савић није запамтио по добром. Међу првим странцима у Винчи је боравио Индијац Увиресвара Рао.

„Боравећи у Винчи годину-две, дојадило му је (а није био никакав радник), па је отишао у Америку. Ту се оженио и постао трговац. Слао нам је и позивнице за свадбу.“

Норвежанин Гринланд, који је дошао са женом и бебом тражио је од Савића да му набави нокшир и додатак за сецкање меса.

Институт се развијао и стицао углед у свету, па је Југославија, у време одржавања Прве међународне конференције о мирнодопској употреби нуклеарне енергије која је под окриљем УН 1955. године одржана у Женеви, сматрана за пету нуклеарну силу.

„Ми нисмо имали намере да производимо бомбу, па нисмо имали разлога да кријемо такве резултате“, рекао је једном приликом Павле Савић. 

Но, упркос Савићевом ставу да Институт и реактор треба да служе за обуку кадрова, постојало је закулисно мишљење да се гради нуклеарна бомба.

„Од мене то јавно нису тражили. Ја сам говорио новинарима да 'и да сам знао да направим бомбу, не бих је правио, јер од ње вајде нема'. Ипак сам својим ђацима цртао шему од чега се бомба састоји.“

Овакво своје опредељење Павле Савић је демонстрирао и учешћем у раду Треће пагвашке конференције, организације коју су крајем педесетих година, уз помоћ америчког бизнисмена Сајруса Итона и британског филозофа Бертранда Расела, основали нуклеарни физичари Запада и Истока.

А реактор је у Институт допремљен из СССР-а 1956, да би прорадио четири године касније. На Ранковићево питање како тумачи то што су Совјети то учинили, имајући у виду да су са Југославијом прекинули сваку привредну сарадњу, Савић је рекао: „Реактор не служи за развијање економије, него за њено руинирање. Он служи само за обуку кадрова и не доноси никакве приходе.“

Али пре него што је пропала економија, дошло је до инцидента на нултом реактору у Институту 15. октобра 1958. године. Савић тог дана, према своме устаљеном распореду, није био у Винчи, али је, чим су му јавили, колима дојурио из града, извукао целу екипу из зграде где се реактор налазио и запечатио објекат.

Чим су извршена прва мерења степена озрачености оних који су се у то време нашли у близини реактора, Савић је телефонирао професору Жанеу у болници „Кири“, јер су они једини могли да обаве замену коштане сржи озрачених.

О драми која се наредних месеци одигравала у Паризу говори филм Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле“, који је настао на основу романа Горана Милашиновића „Случај Винча“.

Савић у своме сведочењу из 1993. године каже како је након времена које је било потребно за хлађење павиљона формирана дванаесточлана комисија, у којој се нашао и он.

„Отворили смо печате да констатујемо стање. И шта видимо? Прво да су са бака (реакторског суда) скинути мерни и командни инструменти за кадмијумске сигурносне полуге, да би експеримент ишао брже. Командни пулт прекривен, ниједан се инструмент не види, јер је Роса Дангубић учила енглески на пулту уместо да га надзире. Њене свеске, читанке и граматика прекриле су инструменте. Значи, журило им се. Ето тако је дошло до овог акцидента.“

Без обзира на то шта је рекао тридесет и пет година након овог догађаја, Павле Савић је одговорност за ову несрећу преузео на себе и убрзо је напустио место руководиоца Института, у коме је у то време радило преко хиљаду и по људи, од чега је готово половина њих имала високу стручну спрему.

Две године касније поднео је молбу Председништву владе да буде разрешен дужности у Атомској комисији и њеним органима.

„Кардељ ме је питао зашто то чиним. Рекао сам да ми је досадило да се извињавам радничкој класи што се бавим науком.“

Од теорије Савић-Кашанин до праксе Војка и Савла

Радничка класа, наравно, није имала ништа против тога да се Павле Савић одмах после одласка из Винче врати оним нотесима из сарајевске касарне и интересовању за порекло ротације небеских тела.

Развијајући своју хипотезу, коју је управо 1960. године саопштио у САНУ, Савић је са академиком Радивојем Кашанином наставио рад на изучавању својстава материјала под високим притисцима. Тако је настала теорија Савић-Кашанин, на основу које је Павле Савић 1969. године изнео саопштење о теоријским предвиђањима састава Месеца. Његове прорачуне потврдили су резултати лета совјетске космичке сонде „Луна II“.

Ова теорија је коришћена и приликом припрема космичких летова, па су амерички астронаути који су летели на Аполу 16 боравили у Београду, тражили пријем код Савића и том приликом му рекли како су дискутовали о његовој теорији о пореклу ротације јер их је нарочито интересовало његово тврђење да Месец нема магнетно поље, те да  им је то помогло у одабиру мерних инструмената које су понели у свемир.

Али једна теорија важи на Месецу, док на Земљи, нарочито у земљи Србији, друштво функционише по сасвим другим законитостима.

Тако је Павле Савић, некадашњи председник САНУ, почасни члан многих страних академија, угледни научник и професор, те оснивач бројних научних института постао предмет спрдње у хуморески „Војко и Савле“, која је објављена у недељном издању „Политике“ 1987, једне од фамозних година расплета.

Иако је отровнија жаока била уперена у академика Гојка Николиша, до данас неидентификовани аутор овог текста „поткачио“ је и Павла Савића. Заседали су разни комитети, у коло ове афере хватао се све већи број нимало лирских субјеката, али друштвено-политичку фисију тадашњег друштва ништа није могло да спречи.

Десетак година пре „Војка и Савла“, гости емисије „Недељно поподне“ Телевизије Београд били су Павле Савић и Оскар Давичо. Научник и песник седели су један до другога, а водитељ је прво разговарао са Давичом, док је Савић гледао негде у страну, све смркнутији и смркнутији. Давичо је, најзад, рекао све што је те недеље поподне имао да каже, а водитељ се окренуо према другом госту и рекао:

„Друже Савићу, какав је ваш коментар на ово што је рекао друг Давичо?“

„Нисам слушао“, рекао је Савић. Ту више није могло било шта да се каже.

А да је новинар, уместо тога, упитао Савића да ли у атомистици има поезије, добио би одговор који је научник дао новинару „Дуге“ у разговору који је под насловом „Шта ће нам централе, имамо ветрењаче“ објављен 15. маја 1976. године:

„Ако под поезијом подразумевате извесно надахнуће које може човеку да пружи стваралаштво, или одушевљење за бављење тим послом, онда несумњиво има... Ништа мање него у литератури, музици или математици...“