Брзина којом се напушта норма брака – или било које врсте веза – је запањујућа, посебно у протеклих деценију и по. Широм света, а посебно у Европи, Северној Америци, Источној Азији и Аустралији, самачки живот је у драматичном порасту. У Сједињеним Државама је 2023. године 41% жена и 50% мушкараца у старосној групи од 25 до 34 године било без партнера, што је двоструко већи удео него пре пет деценија.

Стопе бракова опадају и у Европи, већем делу Азије, чак и у Индији, а посебно у Јапану, Јужној Кореји, Кини и Тајвану. Такође, самачки живот је све чешћи и у различитим старосним групама. Генерално, млађи људи се мање друже, ређе излазе на романтичне састанке и касније почињу са сексом него претходне генерације.

Многи ово виде као доказ друштвеног и моралног пропадања, те разни „пронаталистички“ покрети верују да неуспех младих да се „смире“ и имају децу прети самом опстанку, нарочито Запада.

У САД се таквом популацијом обично сматрају белци, те није изнeнaђење да је потпредседник Сједињених Држава Џ. Д. Венс одушевљено помогао да пронатализам постане експлицитно МАГА питање, док је Доналд Трамп недавно представио план за дисконтну понуду лекова за фертилитет.

Еманципација жена, дигиталне технологије и пад наталитета

Пораст самачког живота није директно ни добар ни лош. Међу хетеросексуалцима то је углавном последица нечег очигледно бенигног: како су баријере за жене на радном месту пале, њихов избор се проширио. Последично, оне су далеко спремније него некад да живе саме, ако то желе, и суочавају се са мање друштвене стигме због тога – што више могу да финансијски издржавају себе (и децу), мања је вероватноћа да ће трпети неадекватног или насилног партнера.

Процват друштвених мрежа и апликације за упознавање се у многим студијама повезује са падом броја момака и девојака у везама и последичним мањком новорођенчади. Главно објашњење је да је дошло до снажног раста нереалних очекивања, односно претеране избирљивости.

Наиме, технологија је донела огромне – и вероватно драматичне – промене у начину на који људи упознају своје партнере. Дуго је најчешћи начин упознавања хетеросексуалних парова био преко пријатеља. Али након увођења смарт телефона крајем 2000-их, проценат оних који су се упознавали онлајн је нагло порастао, да би од 2013. постао доминантан.

Истина, људи су увек били избирљиви при избору дугорочног партнера. Али, сада се кандидати не филтрирају само на основу ствари које су увек биле важне (године, религија, етничка припадност, образовање...), већ и на основу политичких ставова, склоности ка наркотицима, висини, тежини. Последица је да се многи муче да пронађу партнере.

Инстаграм, ТикТок или Снепчет су дефинитивно променили начин на који људи доживљавају везе, подстичући нереална романтична очекивања. Као резултат, половина припадника нових генерација није у стању да пронађе или одржи истинску љубав.

Наиме, платформе стварају нереална очекивања, приказујући само оно најбоље и де факто скривајући не тако занимљиву свакодневицу. Апликације за упознавање попут Тиндера, Бамбла и Хинга наизглед су створиле бескрајан избор. „Парадокс избора“ спречава парове да се обавежу, јер верују да би неко бољи могао бити само један „свајп“ далеко.

Истина, друштвене мреже нам помажу да се повежемо са другима, разговарамо и делимо наше животне тренутке са пријатељима, па чак и странцима. Платформе друштвених мрежа су стручно дизајниране да нас држе ангажованим. То што друштвене мреже дају моћ да људи покажу најбољу верзију себе, постујући најбоље фотографије и делећи најважније тренутке, изгледа привлачно.

Међутим, истовремено су они који су на мрежама изложени наизглед савршеним животима других сведочећи њиховим тријумфима, узбудљивим авантурама и беспрекорном изгледу. Будући да су постављени стандарди нереални, ово доводи до штетних поређења, нагриза самопоштовање, повећава анксиозност, стварајући осећања зависти или неадекватности.Друштвене мреже најчешће искривљују разумевање стварности. Наиме, алгоритамски „фидови“ су попут тајног састојка који одлучује шта видимо на екранима, будући да користе софистицирану математику да би схватили шта нам се свиђа и то нам приказали. Проблем је да нас понекад ови алгоритми терају да видимо само оно са чим се већ слажемо, смештајући нас у сопствени „бабл“ (ехо комора).

Пад контаката „лицем у лице“ и улога политике

Истина, нереална очекивања су вероватно стара колико и забављање и везе, али генерација младих људи која је одрасла уз персонализоване музичке плејлисте и онлајн забаву можда је мање спремна да остави своје преференције по страни. То се односи и на идеологију, политика се умешала и у роматичне односе. Истраживања показују да се као проблем при „упаривању“ јавља и растући политички јаз између младића и девојака, при чему први више нагињу десно, а други лево. Подела између мушкараца и жена једна је од највећих у америчкој политици, а тиче се и питања попут абортуса и вредносних ставова.

Нове технологије не само да подстиче избирљивост око тога са ким ће се забављати, већ и апсорбују много времена, остављајући га мање за дружење и групне активности – испробане начине упознавања партнера. Американци свих узраста се мање друже него пре 15-20 година, али је пад посебно стрм међу младима, мада је тренд присутан код свих узраста, етничких и доходовних група. Време проведено у стримингу, сурфовању или игрању видео игара чак изгледа да потискује секс.

Запањујућих 7% младих самаца каже да би размотрили робо-романсу са партнером који користи вештачку интелигенцију (АI), а ови „love-ботови“ постају убрзано софистициранији. Чак 42% средњошколаца у америчким школама каже да су они или њихови пријатељи комуницирали са АI као пријатељeм, док 19% кажу да су имали „романтичну везу“. АI је, на крају крајева, стрпљива, љубазна и не тражи да чистите купатило или нађете бољи посао.

Неуспех „тржишта љубави“

Посматрајући емотивне односе на економски начин, „тржиште веза“ је у проблему ако много људи жели да се „упари“, али то не чини. Суштински, економски просперитет, који је омогућио процват либералних вредности, практично је довео до краха на „тржишту љубави“. Последице ће, пре свега услед мањка деце и последичног драматичног смањења будуће понуде радне снаге, бити веома озбиљне, посебно њихов фискални аспект.

То што велики део самаца жели да буде у вези сугерише да или постоји нека врста неуспеха на „тржишту љубави“ који спречава компатибилне људе да пронађу једно друго, или да се друштво мења на начин који чини велики број самаца некомпатибилним. У пракси, чини се да је то помало од оба.

Студија самаца у 14 земаља показала је да је само 40% њих исказало незаинтересованост за везу, док је чак 34% њих рекло да не желе да буду сами, али да им је „тешко да привуку партнера“. Истраживање самаца у САД, које је спровео истраживачки центар Пју 2019, показало је да 50% њих није заинтересовано за везу, али да је тек 27% рекло да не улазе у везу јер уживају у томе што су сами. Остали су навели разне разлоге, укључујући презаузетост, престарелост, то што лоше оцењују понуђене прилике или пак што нико не би желео да излази са њима.

Лични избор и друштвенe консеквенцe

Забављање, секс, брак и развод су лични избори и њихове последице најдиректније осећају они који их доносе. Чињеница да је више људи у могућности (или пак перципира тако) да изабере да буде само него у прошлости, када је постојао далеко већи друштвени и економски притисак за улазак у брак, могла би се сматрати једном од великих еманципаторних промена током последњих пола века. Огроман број људи је ослобођен несрећних веза. Међутим, нису сви који су самци то изабрали.

Проблем је и то да млади мушкарци који живе без партнерке чине више насилних злочина, те би свет са мање парова могао бити опаснији (индикативна је студија из Финске 2000. године, која је обухватала испитанике који су праћени због сумње на кривично дело).

Чак и релативно мале промене у стопама венчања, примењене на целу популацију, имају далекосежне последице по друштво у целини. Највећи утицај је на стопу фертилитета, јер удате жене имају тенденцију да имају више деце него слободне. Последице ће се осетити и на тржиштима некретнина и на државним финансијама.

У многим аспектима, пад стопе наталитета је симптом нечег позитивног – да се више трудноћа планира и да више жена има контролу над својим животима. Али, ако је свака генерација мања од претходне, могло би бити мање радника који би могли да поднесу терет бриге о старијима и сервисирање јавног дуга. АI би могла да надокнади пад броја људи, али је немогуће рећи за колико. Један од начина да се земље носе са смањењем популације јесте да се прими више странаца. Али имиграција је спорно питање за бираче широм света.

Људи који проводе своје касне тинејџерске и двадесете године гледајући телевизију, играјући компјутерске игре или ћаскајући са АI смањују шансе да икада пронађу партнера, пропуштајући да усаврше вештине упознавања и да науче како живети у везама.

Тренд пораста броја људи у самачком статусу ће се вероватно наставити са свим последицама – добрим и лошим – које то носи. Иако нема знакова да ће се то догодити, у неком тренутку та тенденција ће се вероватно зауставити. Донедавно, демографи су мислили да ће се, када се ставови мушкараца прилагоде еманципацији жена, постићи нова равнотежа. Па ипак, чак и у егалитарној Скандинавији, стопе брака и фертилитета и даље опадају.

Жеља да се избегне доживотна усамљеност је свакако снажан подстицај мушкарцима да се промене, упркос културним нормама (могли би, на пример, обављати више кућних послова). Међутим, већ деценијама се иде у овом правцу, будући да кућни послови и чување деце бивају све више преузимани од стране мушкараца, али без видљивог ефекта на наталитет. Наиме, студије указују да је брига за децу међу партнерима повезана са променама у преузимању кућних послова.

Свет са мање парова и деце могао би постати тужнији и атомизованији, нo „плакање над судбином“ неће спречити да се то деси. Није на владама да поништавају преференције обичних људи по питању имања или немања партнера, али би могле да размисле како то може да се ублажи. Оно што је извесно је да будућност са много више самаца долази и да би сви, од грађевинских фирми до пореских службеника, требало да се боље припреме за њу.

У полицијској станици градића Естиога у Бразилу, 7. фебруaра 1979. године, тек што је завршена смена дежурних полицајаца, зазвонио је телефон – глас са друге стране линије јавио је да се на плажи Енсеада удавио неки човек. Кад је полиција стигла на плажу на којој је било мало купача, затекла је тело дављеника и поред њега жену за коју се касније испоставило да је Аустралијанка по имену Лизелот Бозарт, дављеникова пријатељица.

Тек шест година касније сазнало се да је утопљени човек у Енсеаду имао лажни идентитет. Био је то Јозеф Менгеле, после Адолфа Ајхмана, погубљеног седамнаест година раније, 1. јуна 1962. године у Рамли, најпознатије име Холокауста. Био је одговоран за убиство 400.000 људи, углавном жртви окрутних медицинских експеримената у концентрационом логору Аушвиц – црној тачки на на Земљиној кугли, месту највећег злочина који су икад у својој историји починили људи.

Та тачка налази се на пресеку 50 степени и 12 минута источне географске дужине и 50 степени и 3 минута северне географске ширине. На овом пресеку у јужној Пољској 800 година постоји градић Освјенћим, што је пољски назив за Аушвиц.

У време Хабзбуршке монархије, Освјенћим је био центар јеврејске религије и интелигенције. Јевреји су имали пословицу: „Можеш живети било где, али, ако можеш, умри у Освјенћиму.“ Од шест милиона насилно уморених Јевреја у Холокаусту, у Аушвицу је живот завршило њих 1.600.000, на најгрознији могући начин. 

„Анђео смрти“  

Тридесетог маја 1943. године један млади лекар прошао је кроз капију логора Аушвиц да би се јавио на посао. Ако се изузме есесовска униформа, његов изглед није се много разликовао од изгледа било ког добро негованог и васпитаног момка; био је средњег раста, лепог лица и аристократског држања, стар свега 32 године. На реверу шињела била је значка са Ескулаповим штапом и змијом око њега. То је био знак да униформу носи лекар.

У наредних двадесетак месеци овај човек у униформи, доктор медицине и филозофије по имену Јозеф Менгеле, послао је хиљаде Јевреја, каткад и по 8 хиљада дневно, у гасне коморе. 

А Менгеле је, како се тврди, био један од најталентованијих немачких студената медицине, љубимац свих професора на минхенском и франкфуртском универзитету, где је у 25. години живота постао доктор наука с тезом: „Расцеп усне, горње вилице и непца“.

И поред касније најгоре могуће репутације њеног аутора, све до краја шездесетих година у целом свету Менгелеов докторски рад важио је као стандардна референца на тему урођених аномалија лица.

Како је могуће да такав човек постане злочинац и парадигма монструозног споја неетичности и стручности? Очигледно је да се таленат – па и онај за медицинска истраживања – и патологија духа не искључују међусобно. Примера има безброј, и у савременом свету.

У налогу за хапшење, издатом 1958. године у Западној Немачкој на притисак Симона Визентала и Хермана Лангбејна који су открили да је Менгеле преживео рат и утекао у Аргентину, он је описан као „уметник бестијалног експериментисања на људима“ и „пријатељ смрти“.

Расписана је потерница и понуђена награда од милион марака за његово хватање. Награда није уручена јер доктор Менгеле никада није био идентификован, бар не на јавним местима, а камоли ухваћен. Никада му није суђено.

Преживели заточеници су својевремено у недељнику Шпигл Менгелеа описивали као изузетно уљудног и срдачног човека који се одликовао личном уредношћу, с белим рукавицама, чистоћом и мирисом увек истог парфема, који се белим „опелом“ возио кроз логор у коме је у сваком тренутку било најмање 150 хиљада Јевреја, Рома, заробљених црвеноармејаца и других заточеника.

Менгеле у Аушвицу 

Шта је уопште тражио лекар тако високог ранга на месту које је коштало живота толико људи, жена и деце?

Јозеф Менгеле се учланио у нацистичку партију 1937. године, а следеће године се прикључио СС-у. Одмах по избијању рата са ондашњим Совјетским Савезом као санитетски официр отишао је на Источни фронт, средином 1942. тешко је рањен у акцији код Ростова на Дону, враћен с фронта и почетком 1943. године послат у Аушвиц.

Постоји податак да је Менгеле испрва био згранут оним што је у логору видео и да је одбијао да попуњава умрлице насилно умрлих заточеника. Потом је кажњавао капое који су злостављали и тукли Јевреје. Због тога је позван на рапорт у Берлин где је, по свој прилици, враћен на прави курс.

Шта се у Аушвицу догађало по Менгелеовом повратку из Берлина? Догађале су се тортура и експериментална медицина на живим људима.

По завршетку рата, није се знало шта се с њим десило, али претпостављало се да је као и мноштво есесоваца побегао у Аргентину у којој је Немачка уживала велики углед. Све личне забелешке о лабораторијском раду у Аушвицу, за које се претпостављало да их је понео са собом, нестале су без трага.

Експерименти са људима 

У биографији Менгелеа из пера Урлиха Фелклајна под називим Лекар од Аушвица (Josef Mengele: Der Arzt von Auschwitz) Менгеле је проглашен псеудонаучником и човеком кога је захватило лудило логора за уништавање људи. Тешке осуде не морају увек бити потпуно истините, нити саме по себи погађати суштину истраживања доктора Менгелеа. 

Због потребе разрешавања недоумица око Менгелеа, пуних пет година радила је немачка комисија историчара која је, поред осталог, прочешљала архиве Друштва „Макс Планк“ у Берлину.

Наиме, организација која је претходила Друштву „Макс Планк“ звала се Друштво за унапређење науке „Кајзер Вилхелм“ (KWG, Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft zur Förderung der Wissenschaften). Оно је основано 1911. и из својих редова дало је ни мање ни више него 20 нобеловаца, да би 1946. године било укинуто, односно преименовано у Друштво „Макс Планк“.

Комисија је утврдила да је Друштво „Кајзер Вилхелм“ за време рата било повезано са Аушвицом. „Крвавим путем“, дугачким 500 километара, преношени су из Аушвица у Берлин лабораторијски обрађени људски органи и ткива, као и скелети људи разних раса, а нарочито уколико би на њима било деформација које су биле плод наследних, тј. генетских поремећаја.

На основу прегледања расположиве документације, комисија је изнела резултате свога рада којим је утврђено да је између љупких берлинских вила у којима су се налазиле научне лабораторије Друштва „Кајзер Вилхелм“ и логора опасаног бодљикавим жицама, постојала чврста „мрежа за размену података“.

Комисија је итврдила и да је Јозеф Менгеле у Аушвицу прикупљао податке и на основу њих радио своју хабилитацију, тј. научни рад који би му као научнику отворио врата за улазак на било који универзитет. Био је сарадник Друштва „Кајзер Вилхелм“ на пројекту о сексуалним хормонима и протеинима, који је водио нобеловац Адолф Бутенанд (Adolf Friеdrich Butenandt, 1903-1995), члан Националсоцијалистичке партије и добитник Нобелове награду за хемију 1939, заједно са Лавославом Ружичком, југословенско-швајцарским хемичарем чешког порекла рођеним у Вуковару.

Уз то, Менгеле је одржавао и тесне везе и радио за свог духовног оца, међународно признатог стручњака за близанце Отмара фон Фершуера (Otmar von Verschuer, 1896-1969), који је 1942. године преузео Друштво „Кајзер Вилхелм“ за антропологију, науку о наслеђу и еугенику.  

Еугенички покрет

Еугеника је политички став заснован на познавању генетике, који заступа гледиште о потреби међусобног укрштања генетски најквалитетнијих особа како би се створило потомство у коме неће бити умно и физички оболелих. Орган немачког еугеничког покрета који је захтевао заустављање биолошког и психолошког угрожавања аријевске расе био је часопис „Архив за расну хигијену“, који је у Немачкој основан 1908. године.

У свом Мајн кампфу (1927), Адолф Хитлер је демонизовао и прогласио Јевреје, Роме и друге расне групе непријатељима племенитих аријеваца, а нацистичка медицина је ове групе сврстала у такозвану субхуману популацију. Антисемитизам је кулминирао током Холокауста који су својевремено, јавно или ћутке, одобрили истакнути немачки лекари и психијатри преко своје Лекарске лиге, чиме је „коначном решењу јеврејског питања“ по замисли нациста дата пуна медицинска рационализација.

Лекари и научници здушно су прихватили нацистичку политику стерилизације генетички неподобних. Још пре избијања Другог светског рата 1939. године, хирурзи су, по „Закону о превенцији наследно оболелог потомства“, донетог 1933. по доласку нациста на власт, стерилисали најмање 300.000 ментално хендикепираних, епилептичара и алкохоличара.

Потом је „милосрдна смрт“ постала рутина: између јануара 1940. и септембра 1942. године у гасним коморама је убијено 70.723 психијатријских болесника, а многи од њих били су и предмет медицинских експериментисања. 

Но, еугеника и расна хигијена нису немачки нити јапански изум. Отац еугенике био је Френсис Галтон (Francis Galton, 1822-1911), фанатични енглески статистичар блиставе памети, иначе човек површне интелектуалности и проблематичне сексуалности. Био је блиски рођак Чарлса Дарвина. Галтоново промовисање укрштања генетички најбољих особа брзо је протумачено као доказ да је потребно спречити укрштање најгорих, тј. ментално болесних, дегенерисаних и склоних алкохолу. 

Америчко одушевљење еугеником огледало се и отварањем Карнегијевог института за еугеничка изучавања 1904. Корени пуританске бриге за умножавање генетички најквалитетнијих особа у Америци могу се наћи и у снажном антиимигрантском расположењу које је нагло расло у времену огромног прилива усељеника из источне Европе и Италије.

У америчкој држави Вирџинија, стерилисање ментално оболелих обављано је све до краја 1970. године! Рачуна се да је за двадесетак година, до 1935. године, у Америци стерилисано око 100.000 људи.

Неправедно би било не поменути и озакоњења борбе за најбоље гене пред Други светски рат у Канади, Шведској, Норвешкој, Финској, Естонији и Исланду. На крају крајева, и Черчил је 1910. године, као новопостављени министар спољних послова, био прилично загрејан могућношћу рендгенске стерилизације генетски нечистих особа. Очигледно је да „чиста раса“ као национални програм није био само немачки и Менгелеов патент.

Укрштања фратра Мендела 

Расна хигијена и залуђеност еугеником своју научну основу нашле су у резултатима рада аустријског августинског фратра Грегора Мендела (Gregor Johan Mendel, 1822-1884), који је поред свог свештеничког посла пасионирано укрштао и калемио воћке јер је био биолог, ботаничар и математичар. Он се сматра зачетником класичне генетике.

Мендел је у својој манастирској башти узгајао грашак и њиме експериментисао. Током осам година рада испитао је резултате међусобног укрштања око 30.000 биљака. Њима је утврдио да су добијени хибриди увек били исти као један родитељ, док су особине другог родитеља биле невидљиве, али после самооплођења хибрида, сакривена особина другог родитеља јављала се у четвртини случајева.

Мендел је тако открио доминантно и рецесивно, тј. прикривено наслеђе: рецимо, по укрштању ангорске и обичне мачке, ангорско крзно се не јавља у првој генерацији али је у трећој генерацији ангорско крзно поново ту. То је рецесивна, тј. скривена наследна карактеристика, док се доминантне карактеристике јављају увек. Наследне карактеристике се преносе генима.

Сироти отац Мендел није ни сањао да ће се ускоро наћи лекари који ће желети да униште људе са „лошим“ генима који преносе нежељене наследне особине и изазивају дегенерисање „чисте нације“.

Аушвиц као генетичка лабираорија 

Прво велико светло у научном свету генетичара упалио је Немац, доктор Отмар фон Фершуер, Менгелеов ментор и духовни отац, човек кога је још 1928. године њујоршки Тајм прогласио научном суперзвездом.

Он је 1938. године описао феномен crossing over у току meiose, тј. за време деоба ћелија, који говори о размени ДНК између хомологних хромозома од којих је један од оца а други од мајке. То осигурава генетичке варијације и битан je догађај за преношење наследних особина, што је и са данашњег становишта феноменално откриће.

Неколико месеци касније сви светски генетичари су се устремили на изучавање принципа преношења наследних особина. У великој трци немачких и америчких лабораторија, доктор Адолф Бутенанд, нобеловац, претпоставио је да гени носе рецепте за синтезу телесних беланчевина. Американци су ову претпоставку искористили и формулисали доктрину „један ген – један ензим“ баш у време када је 1958. године расписана потерница за Менгелеом.

Све време свог боравка у Аушвицу, доктор Менгеле је експериментисао на близанцима и одраслим особама, шаљући резултате професорима Фон Фершуеру и Бутенанду.

Пошто је Аушвиц за Менгелеа био гигантска генетичка лабораторија, прави истраживачки Елдорадо, почео је да ради свој хабилитациони рад користећи помоћ својих колега заточеника логора, међу којима је било патолога, анатома, интерниста и педијатара, сви до једнога Јевреји...

Основни проблеми које је доктор Менгеле желео да испита уживо, били су разлози џиновског раста неких људи и како повећати број близанаца у циљу убрзавања пораста броја Немаца.

Приликом доласка нових група депортираца, доктор Менгеле је, у белом мантилу и са Ескулаповим симболом на рукаву, осматрао придошлице и издвајао близанце и друге „интересантне узорке“. За разлику од професора Фон Фершуера, који је за осам предратних година успео да скупи и анализира око 1.000 близанаца, доктор Менгеле је за мање од две године скупио и испитао око 900 близанаца. Од њих је преживело само 40.

Судбина Фон Фершуера и Бутенанда

Касније, у поратним временима, доктор Фон Фершуер је као велики стручњак преузео катедру за хуману генетику у Минстеру. Аушвиц никада није поменуо. Професор је потом постао председник Немачког друштва за антропологију.

Данас у Берлину, на згради у којој је било седиште Друштва „Кајзер Вилхелм“, стоји велика спомен-плоча са текстом из кога се види да су Друштво и његов председник били укључени у експериментисање на живим људима у Аушвицу и да је тим пословима руководио бивши председник тог друштва Фон Фершуер.

Веза професора Бутенанда и доктора Менгелеа мање је јасна, али је сасвим извесно постојала. Менгеле је слао Бутенанду крв заточеника који су припадали различитим расама, јер је овај радио на технологији брзог тестирања и препознавања расних одлика на основу састава крви. На тај начин ниједан Јеврејин, Ром или припадник неке друге „субхумане групе“, не би могли остати непрепознати.

Иначе, професор Адолф Бутенанд одбио је Нобелову награду зa хемију 1939. сходно законима нацистичке Немачке (да би је ипак прихватио након рата, 1949), а понуду са америчког Харварда и Нортвестерн универзитета за преузимање катедри за биохемију одбио је желећи да рат проведе са својим младим сарадницима. После рата био је неколико дана у француском затвору, одакле је пуштен под притиском европског научног света, да би све до 1972. године био председник Друштва „Макс Планк“ у Савезној Републици Немачкој. Умро је у Минхену 1995, у 91. години.

У предратно време Бутенанд се бавио изучавањем сексуалних и надбубрежних хормона и протеина, и то тако успешно да се његова истраживања на том пољу сматрају најважнијим у 20. веку. Његов „пројекат хематопетин“, који се спроводио у Аушвицу, имао је за циљ проналажење супстанце која би убрзала множење црвених крвних зрнаца и тако повећавала концентрацију кисеоника у крви.

Новооткривена супстанца омогућавала би рањеним војницима и пилотима на фронту дуготрајно остајање при свести и поред велике количине изгубљене крви. За сада није познато да ли је пројекат уопште дошао до фазе експеримената на људима.

Експерименти су прекинути јануара 1945. Совјетска војска је ослободила логор 27. јануара те године, а Менгеле је нестао у униформи редова Вермахта.

Са лажним пасошем и уз помоћ Црвеног крста побегао је пацовским каналима 1949. године у Јужну Америку, где је завршио свој живот удавивши се на купању 1979. године

Постоје у историји године када се читав свет узнемири и када се на различитим крајевима планете догађају сличне промене и процеси које нико не може зауставити. Таква је у свету била 1989. година.

Цео свет је био у покрету и очекивању промена. Михаил Горбачов, који је владао Совјетским Савезом већ четири године, убрзавао је крај социјализма и мењао политичку климу не само у својој земљи него и у другим земљама које су, на било који начин, спадале у социјалистички свет.

Немачка је широм света лобирала за своје уједињење, студенти у Кини, осећајући да се догађа нешто важно, припремали су протесте и демонстрације, талибани у Авганистану су појачавали нападе не би ли, са своје стране, још више ослабили ту државу која се простирала на два континента, у Ирану се припремала прослава деценије контроверзне теолошке владавине ајатолаха Хомеинија.

Само су Аустралија и Латинска Америка, на први поглед, биле изван овог процеса.

На таласу потреба за променама у Србији је две године раније на власт дошао Слободан Милошевић. Он је за веома кратко време успео да освоји и учврсти своју владавину. Поставивши своје људе на руководећа места у главним медијима, он је практично дошао на власт и пре Осме седнице.

Она је била само техничка егзекуција политичких противника којима су била затворена врата свих медија у којима су могли да припреме или воде обрачун са тврдом струјом у оквиру тадашње владајуће партије.

Победом на Осмој седници Милошевић је повео Србију на супротан пут од онога којим је кренуо свет – на пут националне хомогенизације и учвршћивања власти, уместо демократизације, економске либерализације и вишестраначке демократије.

Схвативши да се клима у свету мења и да јавност тражи промене и у нашој земљи, Драган Павловић, тадашњи председник омладине Београда, и Бранко Глигорић, директор Дома омладине, успели су да испослују да Београд, у оквиру прославе Дана младости 1989. године, добије омладинску телевизију и омладински радио.

Оснивач телевизије била је Градска конференција ССО-а, а произвођач програма је био Дом омладине. Техничке услуге пружала је фирма Artline из Суботице, а линковске и преносне везе је омогућавала Телевизија Београд.

То није била прва експериментална телевизија, већ су неких ранијих година из Дома омладине експериментално емитовани Video sat show и неки други програми који су најчешће трајали десетак дана, колико би трајала и манифестација којој су они били медијска подршка.

Моја размишљања да ли да прихватим понуду Бранка Глигорића да будем главни и одговорни уредник те телевизије прекинуо је Пеца Поповић, који ми је, у часу кад сам се највише двоумио, рекао: „Кад ћеш да имаш своју телевизију, ако не сад.“ У то време, наравно, није нам падало на памет да ће неко у Србији ускоро имати праву приватну телевизију.

Строго поверљиво

Прво што ми је пало на памет било је име телевизије. Омладински канал била је добра синтагма и већ сам, на неки начин, видео ту скраћеницу као инсертер на екрану. Концепцију за телевизију сам радио уз несебичну помоћ Пеце Поповића, који је био и музички уредник.

Сараднике смо скупљали с коца и конопца, као у филму Седморица величанствених, рећи ће он касније у једној прилици. Били су то људи са којима смо раније сарађивали, али углавном без телевизијског искуства, што се касније показало као предност.

Основна идеја за концепцију ОК канала била је да се време убрзава, да је свет све динамичнији и да је време дугих емисија прошло, да ће дневни програм бити заснован на кратким емисијама у трајању од 15 минута, да ће бити пуно контакт програма и да ће ударне вечерње емисије бити емитоване у, за то време неуобичајеном, термину у 23 х.

Друга важна ствар коју смо желели била је нека врста интеракције са гледалиштем. Увели смо неколико емисија у којима би гледаоци могли да се јаве уживо и да постављају питања, што је за ондашњу телевизију било незамисливо. Телевизија је била нешто веома озбиљно, далеко и недодирљиво.

Ударна вечерња емисија била је заснована на провокативности. Звала се „Строго поверљиво“ и њу су наизменично водили Милорад Вучелић и Небојша Глишић.

Милорад Вучелић је у то време већ био етаблиран новинар НИН-а, отварао је нове теме у својим текстовима и то је био најважнији разлог што сам њега видео као аутора те најважније вечерње емисије. Није било никакве политичке блискости, нисам човека ни познавао пре ОК канала, чинило ми се да је добро писао и био најкомпетентнији новинар у Београду за ту врсту разговора у том тренутку. Кад смо хтели да контактирамо с Вучелићем, он је био у Црној Гори, мислим на конгресу црногорских комуниста, Мило и Момо били су у великој љубави.

Кад се Вучелић вратио из Подгорице, Пеца, он и ја нашли смо се у НИН-у и, уз кафу из неких пластичних чаша, изложили смо му идеју. Он је прихватио наш предлог и предложио да направи списак тема и гостију за тих месец дана програма. Петнаест година касније Душан Машић ће у својој књизи Таласање Србије написати да сам ја био главни уредник ОК канала, а Милорад Вучелић spiritus movens, што, наравно, нимало не одговара истини. Вучелић је аутономно радио своју емисију, али ниједном речју се није мешао у остали део програма.

Већину осталих емисија водили су и уређивали људи који данас чине окосницу многих савремених српских телевизија: Бојана Лекић, Тања Петернек, Ивана Бојић, Љиљана Јорговановић, Небојша Спаић, Дубравка Алексић, Драгана Кањевац, Марко Јанковић, Драган Бисенић, Небојша Бугариновић, Дубравка Марковић, Каролина Мелен, Зоран Петровић Пироћанац, Филип Младеновић, Воја Недељковић, Зоран Николић Зозон, Зоран Павић, Борис Гајић. Редитељи су били Владимир Алексић и Зоран Николић. Маркетиншку службу је водила Наташа Милојевић, технички директор био је Чедомир Станковић, потоњи технички директор РТВ Пинк-а, шеф продукције Гага Марковић, а главни организатори били су Мирко Сајков и Душан Панчић.

Генерални директор Радио-телевизије Београд у то време био је Душан Митевић, човек од Милошевићевог највећег поверења, а директор Телевизије био је Ненад Ристић. На први састанак са руководством Телевизије Београд дошли смо сви, укључујући и Вучелића, разговор је био куртоазан и пријатан, чинило се да ће све тећи без проблема. Емитовање је почело 22. маја. Програм је требало да буде емитован сваког дана од 14 до 02 часа по поноћи.

Најдиректније

У погледу форме ОК канал је био телевизија скромних могућности и не баш фасцинантне реализације. Технолошке могућности биле су не само испод онога што телевизија данас пружа, него и испод онога што је тада нудила државна телевизија. Студио је био мали, радили смо са једном теренском екипом и са три, понекад чак и са две камере у студију, графика је била сиромашна, тек се појавио компјутер као средство у обради слова и слике. Имали смо једну монтажну јединицу која је радила без престанка. Није било нелинеарне монтаже, све је монтирано на рез и пребацивано на траку оним редом којим је морало да буде емитовано.

Са ове кратке временске дистанце од оволико деценија могуће је видети колико је технологија у међувремену напредовала. Писали смо на писаћим машинама, није било ни трага од рачунара, није било мобилних телефона, интернета, радили смо на великим Јуматик касетама, које су убрзо због своје непрактичности и гломазности одавно избачене из употребе.

Све то није било важно, јер се у мору нових идеја, ентузијазма и слободе коју смо освајали напречац технолошки недостаци нису примећивали. Програм је био толико различит од свега што је до тада емитовано на нашој телевизији да је већ након првих неколико дана ОК канал гледао цео Београд. Оно што се догађало у земљи и свету такође нам је ишло наруку. Током емитовања ОК канала дошло је до великих студентских демонстрација у Пекингу. Дописник Тањуга Милорад Денда, чији прозор је гледао на трг Тјенанмен, јављао се уживо и преносио догађања са овог трга.

У Техерану је, током емитовања ОК канала, умро ајатолах Хомеини. Захваљујући нашем сараднику који је радио у иранској амбасади, први у Југославији објавили смо ко ће бити нови шеф иранске државе. Зоран Петровић Пироћанац је из Париза донео ексклузиван разговор са најважнијим иранским дисидентом Банијем Садром, а Моника Селеш, која је тог месеца освојила своју прву велику титулу на турниру у Хјустону, била је више пута наш ексклузивни гост.

Џоан Баез, која је тих дана имала концерт у Сава центру, дошла је у наш студио и само за гледаоце ОК канала одсвирала и отпевала уживо неколико својих песама. Та жена – икона, култна личност америчке музике, отпевала је у нашем малом студију песму Питера Гебријела Бико, посвећену познатом јужноафричком борцу против апартхејда, и то нас је све оборило с ногу.

Невероватну пажњу гледалаца одмах је изазвао квиз „Знање имање“, који је припремао Владимир Стакић, а водио Рамбо Амадеус. Три такмичара одговарала су на духовита Рамбова питања, а Стакић је, након тачног одговора, кутлачом пресипао течност из једне велике пластичне посуде у другу, чији ниво течности је означавао ниво знања такмичара. Квиз је сниман и монтиран, иако је због камере која је снимала „из руке“ и необичне спонтаности изгледало да емисија иде „уживо“.

У квизу је постојала загонетна личност чије име је било написано на капи такмичара, тако да су гледаоци знали о коме је реч, а такмичар је то морао да погоди. Кад смо једног дана смислили штос да такмичарима на капи напишемо Јованка Броз, па да она буде наводна загонетна личност, на првом следећем састанку у Телевизији Београд један од директора нам је рекао: „Само да знате, Јованку Броз вам нећемо дозволити.“

Службе су, дакле, радиле беспрекорно, а зашто је Јованка била толико спорна, ни дан-данас ми није јасно.

Најважнију дневну емисију „Најдиректније“ водила је Љиљана Јорговановић. Ту су гостовале најактуелније личности из ондашњег друштвеног живота и одговарале на питања гледалаца. У избору гостију нисмо имали никаквих ограничења – кроз тај мали студио продефиловале су безмало све најважније личности нашег савременог политичког живота, од лидера странака до свештеника, музичара, песника и позоришних редитеља. Емисија је веома подсећала на некадашњи „Интервју гледалаца“ Студија Б или „Полиграф“ Телевизије Б92, с тим што су гледаоци својим питањима на неки начин више усмеравали ток разговора.

У тој емисији гостовали су млада и лепа Весна Пешић, Миодраг Перишић, старешина Саборне цркве Петар Лукић, кошаркаш Љубодраг Симоновић, синдикалне вође штрајкача из неког босанског рударског места…

Прва жртва ОК канала био је Небојша Глишић, водитељ еротских разговора у емисији „Строго поверљиво“. Чим га је видео на нашој телевизији, чија је гледаност константно расла, главни уредник информативног програма Телевизије Београд Предраг Витас запретио му је суспензијом у матичној кући. Суочен са овом претњом, Небојша нам је једног дана саопштио своју одлуку да, нажалост, не може више да води емисију на ОК каналу.

Повратак Милована Ђиласа

У Вучелићевој емисији „Строго поверљиво“, која је емитована сваке вечери у 23 х, вођени су разговори о темама из наше ближе прошлости и питањима која су већ била на неки начин отварана у јавности, али их није било у електронским медијима. У тој емисији први пут су се на телевизији појавили многи људи из политичког живота којима, из ових и оних разлога, није било омогућено гостовање ни на једној од југословенских телевизија.

Ми смо, природно, највише очекивали од разговора са Милованом Ђиласом, који се није појавио на телевизији више од тридесет година, од времена кад је смењен са свих функција, 1954. Разговор није могао ићи уживо, морао је бити сниман, емитовање је три дана одлагано, одговорни људи из Телевизије Београд желели су да виде тај интервју пре емитовања. Гледаност је била фантастична јер је свако желео да чује и види најпознатијег југословенског комунистичког дисидента. Разговор је, међутим, био нормалан, пријатан, Ђилас је био насмејан, без имало једа, горчине, са лепим речима о Титу и комплиментима за Милошевића, који је, по Ђиласу, дозволио да након толиких година у Србији буду објављене његове књиге.

Пре Ђиласа у емисији „Строго поверљиво“ гостовали су професор Бранко Петрановић, академик Љубомир Тадић, др Радослав Стојановић, Војкан Лукић, Спасоје Ђаковић и многи други. Проблем је настао кад је требало да буде емитована емисија о Добрици Ћосићу, у којој је требало да говори Коста Чавошки.

Разговарати о Ћосићу значило је, наравно, разговарати о социјализму, српском националном питању, опозиционом деловању. Један сат пре него што је емисија требало да почне, из Телевизије су јавили да емисија не може да иде, што је значило да нас сваког часа могу искључити јер смо наш програм емитовали преко њихових предајника. Пошто је емисија већ била најављена у штампи, на брзину смо смислили неко објашњење, Вучелић је ушао у студио и рекао да емисија неће бити емитована „јер се још нису стекли услови“.

Пошто се то догађало само неколико дана пре него што је истицала дозвола за привремено емитовање ОК канала, било је јасно да наши планови да наставимо емитовање програма и током лета неће лако бити остварени.

Легенда каже да је Слободан Милошевић, након једне наше емисије, на некој седници питао Душана Митевића: „Гледаш ли ти шта ти емитују ови на ОК каналу? Имаш ли ти то под контролом?“ Митевић га је позвао увече телефоном. Милошевић је био код куће. „Видите ли сада програм?“, питао је Митевић. „Видим“, рекао је Милошевић. „А сад?“ „Сад не видим“, рекао је Милошевић. „Ето, видите да имамо контролу. Можемо да их искључимо кад хоћемо“, рекао је Митевић. То, међутим, није било довољно.

И пре него што је најављена емисија о Добрици Ћосићу, у редакцију је дошао један омладински функционер са информацијом да се припрема нека седница и да Зоран Чичак пише уводно излагање о ОК каналу. Пошто смо знали ко је Зоран Чичак, знали смо и ко је наручилац излагања, јер се у то време таква ствар могла осмислити и одобрити само на једном месту. Требало нас је укинути, али тако да за то постоји формално покриће, нека расправа или одлука. Идеалан форум за такву ствар била је Секција за информисање РК ССРН-а Србије, која је у то време и служила за исправљање „идејних скретања“ у медијима. Заказана је седница са уопштеном темом расправе о омладинској штампи и омладинским гласилима и идејом да се донесе закључак после којег би ОК канал могао бити угашен. Седница је одржана у некадашњој згради Централног комитета (данашњој палати Ушће), у којој су тих година доношене све најважније политичке одлуке.

Кад сам ушао у салу, одједном је завладао мук. Сви су знали шта ће се догодити и свако се трудио да не покаже превише блискости са жртвама. Председавао је Саво Кржавац. Драгослав Никитовић, мој директор из Радио Београда, окренуо је главу на другу страну. Неша Ристић, директор Телевизије, са којим смо пре само неколико дана имали пријатан разговор, био је смртно озбиљан, без имало оптимизма. Он ће касније у расправи рећи да би се забринуо кад у „овим годинама не бих био мало конзервативан“.

Почетак седнице био је уобичајено досадан, све док се, по добро опробаном сценарију, за реч није јавио Зоран Чичак. Он је оштро напао емисију „Строго поверљиво“ и Милорада Вучелића, закључујући да је ОК канал овом емисијом покушао да изврши „контрареволуционарни удар“. Његово излагање било је добро припремљено, дуго и темељито. Рекао је да смо покушали да ревидирамо прошлост и да су простор у програму ОК канала добили људи који су „супротстављени вредностима социјалистичког самоуправног друштва“. Те оптужбе, које данас звуче смешно, у то време су најчешће значиле коначну пресуду.

Покушали смо да се бранимо, међутим, то никога није занимало, седница је завршена без икаквог формулисаног закључка, али речено је оно што је требало рећи и што ће бити разлог да се емитовање нашег програма не настави.

Те вечери сам на Тргу Републике купио сутрашње, провинцијско издање „Политике“. На целој страни био је извештај са ове седнице и наслов „Подршка омладинским гласилима“. Сутрадан, у београдском издању, био је скоро истоветан текст, али са сасвим другачијим насловом: „Оштре замерке омладинским гласилима“. Неко је значи погледао вечерње издање и наложио да се промени наслов. То је било довољно.

Чичак на реверу

Након те седнице Зоран Чичак ће напредовати метеорском брзином, нападајући у свакој прилици не само опозицију него и социјалисте за које му се чинило да су више Срби него што би он могао да поднесе. Постао је потпредседник Савеза комуниста – Покрета за Југославију и члан прве Дирекције ЈУЛ-а. Тај хладни, прорачунати, лажни комуниста касније је, наравно, променио веру и са истом страшћу са којом је некад штитио „самоуправни социјализам“ заступао је интересе корпоративног капитализма.

Тај некадашњи млади комунистички идеолог који је 1989. оптужио нас за „контрареволуционарни удар“ купио је 2007. године фабрику Крушик акумулатори за 57 милиона динара. Као што је некад штитио тековине комунизма од сваке демократске промене, тако је двадесет година касније „мудро“ саветовао капиталисте са Запада шта је најбоље купити у Србији.

Одмах након престанка рада ОК канала, да би амортизовала незадовољство у јавности, власт је брже-боље основала Трећи канал Телевизије Београд. Убрзо је основана и Телевизија Политика, а оснивањем Телевизије Студио Б, Београд је неколико година касније добио и прву опозициону телевизију.

Ново време

Процес демократизације Србије, у Европи која се убрзано мењала, био је незаустављив. Само неколико месеци након укидања ОК канала група београдских интелектуалаца, међу којима је био и Марко Јанковић, новинар ове телевизије, основала је Демократску странку. Питање вишестраначких избора, након што су они одржани у свим другим републикама бивше Југославије, у Србији је било питање дана.

Две недеље након укидања ОК канала, из хотела „Лепенски Вир“ у Доњем Милановцу посматрао сам колоне аутобуса са Милошевићевим сликама како се враћају са Газиместана. Чинило се да смо прошли јефтино, без последица. Шест месеци касније, међутим, ја сам оперисан на Институту за неурохирургију Клиничког центра Србије, а Пеца Поповић на Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици.

Деветомартовске демонстрације, које су организоване због захтева за смењивање четворице уредника државне телевизије, пратили смо из Игала, где смо се, у Институту „Симо Милошевић“, опорављали од ових интервенција.

Током студентских деветомартовских демонстрација, неколико спратова изнад нас, на Институту је преминуо књижевник Миодраг Булатовић, посланик Социјалистичке партије Србије у првом вишестраначком парламенту. Уместо њега, на локалним изборима у Раковици, Војислав Шешељ је до ногу потукао кандидата Демократске странке Борислава Пекића. Било је јасно шта долази. Посветио сам се поезији.

У нашим сећањима, након свега што смо заједно проживели током протеклих година, ОК канал је остао ретка чиста, ничим компромитована ствар. Био је несвакидашњи спој изразитих креативних индивидуалности са једном новом енергијом, у времену које је просто призивало промене.

Са друге стране, у професионалном погледу, показао је да је могуће правити другачију, динамичнију, занимљивију телевизију од оне коју смо гледали деценијама. Довољно је само навести имена људи који су радили у тој редакцији и схватити да би тај програм и данас, у конкуренцији каква постоји на српском медијском тржишту, био један од најгледанијих.

Деценијама након оснивања и укидања ОК канала, уместо циничне пословице да се „први мачићи у воду бацају“, треба имати на уму једноставну истину да се неких свитања можда не бисмо ни сећали да није било петлова који су прерано кукурикали.

У мају ове године многи светски медији пренели су вест којој је заједнички именитељ био бомбастичан наслов „Испуњен сан алхемичара, научници из ЦЕРН-а претворили олово у злато“.

Додуше, већ на почетку вести би стајало и „... али само на делић секунде“.

ЦЕРН-ов експеримент личи на остварење сна сваког алхемичара: „хризопеја“ (chrysopoeia), древни израз за процес којим се „обичан“ метал, попут гвожђа, бакра, олова или калаја трансформише у „племенити“ метал, пре свега злато, платину или сребро. Поред овог, алхемичари су се бавили и другим циљевима: да створе „еликсир живота“ који би гарантовао бесмртност или „панацеу“, лек за све болести овог света.

У потрази за „каменом мудрости“

Настојање алхемичара да створе „камен мудрости“ познато је и под називом „Мagnum opus“ („Велики рад“). „Камен мудрости“ представља мистичну супстанцу у чијем присуству сваки метал постаје злато, иако се тај „камен“ у алхемичарским списима најчешће описује као црвенкасти или бели прашак. Са друге стране, „Мagnum opus“ подразумевао је не само вештину у баратању хемикалијама и способност да се једна боја материје промени у другу, већ и комплетну личну и спиритуалну трансформацију.

Древни алхемичари кренули су од старе античке тезе да је свет створен од четири елемента (земља, ватра, вода и ваздух) коме је касније придодат и пети: етер (неки би уместо тога рекли „љубав“, као у филму „Пети елемент“, Лука Бесона). На то су додали нека своје елементарне лабораторијске технике и терминологију која се у траговима задржала до данашњег дана.

Као што поезија има свог Хомера, алхемија има свог Хермеса Трисмегистоса. Ни за једног од њих немамо необориве доказе да су заиста постојали. Алхемичар је, скоро сигурно, измишљен, у историји је описан као спој грчког бога Хермеса и египатског бога Тота.

Њему се приписује оснивање филозофско-религијског правца познатог као „херметизам“, који у себи обједињује широк спектар езотеричних знања, сегменте грчке и египатске митологије, гностицизам, алхемију, астрологију и божанску магију. Херметизам је током историје имао велики утицај на развој разних мистичних традиција и „тајних“ учења, и у великој мери је представљао инспирацију за све касније генерације алхемичара.

Од значајнијих алхемичара треба поменути Џабр ибн Хајана из осмог века, кога су касније назвали „оцем хемије“. Овај персијски алхемичар написао је на стотине радова о камену мудрости и еликсиру живота, али и о неким практичним, врло значајним и корисним лабораторијским техникама као што су дестилација, кристализација и кондензација.

Ту је, затим, Албертус Магнус, немачки алхемичар и свештеник из 13. века. У његовим радовима, алхемијска учења испреплетана су с Аристотеловом филозофијом. Био је један је од првих алхемичара који се системски бавио анализом различитих супстанци детаљно описујући њихова својства. Својим радом инспирисао је не само алхемичаре који су га наследили, већ и оне који су хемију касније профилисали као науку која се заснива на експериментима и чињеницама.

Роџер Бејкон, филозоф и припадник фрањевачког реда, био је свестран интелектуалац широких интересовања из 13. века. Познат и као „доктор Мирабилис“, посебан значај придавао је емпиријском искуству и науци као вештини опсервације. Иако није „практиковао“ алхемију, веровао је у њене исцелитељске моћи и способност да произведе супстанце које могу да продуже живот. Као и сваки алхемијски занесењак и Бејкон је био опчињен златом, тако да је написао неколико радова на тему камена мудрости.

Сличан став имао је и Парацелзијус, швајцарски алхемичар и лекар из 16. века, који је направио малу револуцију у медицини тврдећи да алхемијске супстанце потенцијално имају већу исцелитељску моћ него традиционално лековито биље.

Поменимо и интересантну судбину Николаса Фламела, који је за живота био обичан француски писар и продавац књига. Не постоји ниједан поуздан доказ да се Фламел икада у животу бавио алхемијом, фармацијом или медицином. Живео је тихо у Паризу и умро 1418. остављајући наследницима релативно скромно имање.

Под околностима које никада нису до краја разјашњене, две стотине година након његове смрти, проширила се легенда да је Фламел направио камен мудрости тако што се удубио у једну мистериозну књигу од 20 страница коју је купио за два флорина 1357. године. Двадесет година покушавао је да проникне у њен садржај, а онда се запутио у Шпанију не би ли нашао неког ко би му помогао да је дешифрује.

На путу за Сантијаго де Компостелу срео је једног јеврејеског конвертита, мудраца који му је објаснио да је реч о „Књизи Аврама, Јевреја“ у којој се налази и оригинални рецепт за камен мудрости. Користећи савете које је добио, Фламел је коначно успео да дешифрује чудесну књигу и обичан метал претвори прво у сребро, а затим и у злато.

На крају је направио и еликсир живота, који је њему и његовој супрузи обезбедио бесмртност. Фламелова кућа и данас постоји у Паризу, заштићена је као најстарија кућа направљена од камена, а постоји и улица која носи његово име.

Очеви европског порцелана

Један од значајнијих алхемичара са необичном животном причом био је Јохан Фридрих Бетгер, који је своју каријеру почео око 1700. године као практикант у једној берлинској апотеци. Очаран хемијом и њеним могућностима, решио је да се осами и посвети прављењу „тинктуре“ која је могла да служи и као камен мудрости и као еликсир живота.

Пошто је као (ал)хемичар већ био на гласу, његове активности нису дуго могле да остану сакривене. Пруски краљ Фридрих I, познат по свом бахатом расипништву, решио је, за сваки случај, да Бетгеру обезбеди адекватну протекцију (читај: да га утамничи док тинктура не буде „скувана“).

Бетгер је некако успео да утекне, али је у бегу ухваћен и враћен у Дрезден, где се нашао у (не)милости краља Саксоније Августа Јаког, познатог по шупљим џеповима, празној каси и неутољивој жељи за златом. Закључао је младог алхемичара у лабораторију (заправо тамницу) и наредио му да смисли начин како да гвожђе претвори у злато и тако сачува своју главу.

Не може се рећи да је краљ био нестрпљив – био је свестан да ће Бетгеру бити потребне године да направи „камен мудрости“. 

Услови у којима је Бетгер боравио били су тешки: у влажној и мрачној затворској ћелији често је побољевао удишући отровна испарења својих несрећних експеримената, безуспешно покушавајући да направи фамозну тинктуру и поврати своју слободу. Четири године касније, незадовољан напретком, краљ је довео Еренфрида Чирнхауса, познатог локалног научника да надгледа Бетгеров рад.

У почетку се Бетгер држао подаље од Чирнхауса, који се превасходно бавио порцеланом покушавајући да дешифрује тајну његове производње коју су Кинези чували више од два миленијума. Када је Бетгер схватио да су сви његови покушаји да направи златну тинктуру исцрпљени, окануо се ћоравог посла и придружио Чирнхаусу, рачунајући да му је сада рад на тајни порцелана једина шанса да сачува живу главу.

Током 1707. године краљ им је обезбедио нову лабораторију, а Чирнхаус и Бетгер почели су да бележе прве успехе. Наредне године прибавили су нарочито квалитетну белу глину (каолин), коју су помешали са алабастером (врстом гипса) и добили нешто што личи на порцелан. До кључног продора дошло је када су у смесу додали кварцни песак и „кинеску стену“ (једну врсту минерала вулканског порекла). Након печења смесе на 1.300^оЦ, настао је први аутентични европски порцелан.

Иако је уместо злата добио тањире и шољице за чај, краљ је био задовољан. У то време порцелан је био веома вредан, толико вредан да су га називали „белим златом“. Бетгер је пуштен из тамнице, а Чирнхаус је добио богату награду која је требало да му буде исплаћена када проради прва европска фабрика порцелана. Међутим, Чирнхаус је изненада преминуо 1708. године а Бетгер није био у стању да производњу покрене без његове помоћи.

Годину дана касније, као спасилац ће се појавити Мелхиор Штајнбрик, управник Чирнхаусове заоставштине који је у његовим папирима пронашао и рецепт за порцелан. У сарадњи са Бетгером, направио је мале корекције и осмислио организацију потребну за масовну производњу.

Јохан Бетгер је 1709. године коначно обавестио краља да је рад на прављењу порцелана успешно завршен. За то је награђен местом директора прве (и још увек најчувеније) европске фабрике порцелана у Мајсену.

Иако су га касније многи оспоравали тврдећи да је Чирнхаусов допринос био много већи и да фабрике не би било да Штајнбрик није преузео иницијативу, да је Бетгер од њега на тацни добио све (рачунајући ту и рецепт и фабрику), Бетгеров допринос историји европског порцелана не може се потценити. Бављење алхемијом понекад је доносило и неочекиване плодове.

Њутн и алхемија

Најчувенијег алхемичара оставили смо за крај. Многи, наиме, не знају за чињеницу да је Исак Њутн, вероватно највећи ум у историји науке, велики део живота посветио алхемији. Познат по својој универзалној теорији гравитације, радовима из области математике и оптике, често се заборавља да је Њутн имао бројна друга интересовања која се тек маргинално додирују с науком.

Од десет милиона речи колико је Њутн записао и сачувао, скоро милион се односи на алхемију. Тог „писанија“ вероватно би било још више да, током једног од експеримената, није дошло до пожара у његовој лабораторији који је прогутао највећи део његових алхемијских списа (Њутн је кривицу свалио на свог пса који је претурио свећу, али је цела прича по својој прилици измишљена).

Њутн се, с краћим прекидима, бавио алхемијом преко 40 година али је мало тога публиковао, пре свега зато што је био перфекциониста. Постоје, рецимо, јасне индиције да је Њутн утврдио темеље диференцијалног рачуна и математичке анализе још 1666. године, али да је финални рад публиковао тек 1704. године, у време када је Лајбниц дошао до истих резултата. То је довело до међусобне свађе око тога ко је направио највећи искорак у математици још од времена Архимеда (иако је Њутн оптужио Лајбница да је плагирао његове необјављене радове, данашња наука има став да су оба научника стигла до истог резултата независно један од другог).

С друге стране, Њутн је имао страх да би резултати његових истраживања у погрешним рукама могли да произведу многа зла. Због тога је писао ретко, а и кад је то радио изражавао се у симболима, цртежима и шифрама, са мало јасних, разумљивих реченица.

На крају, није му на руку ишла ни политичка атмосфера тог доба. Енглески властодршци и богаташи нису благонаклоно гледали на алхемичаре: постојао је страх да би „камен мудрости“ могао да произведе толике количине злата да би његова вредност била потпуно обесмишљена. Постојао је чак и закон који је строго забрањивао „умножавање злата“, а није био редак случај да упорни алхемичар на крају заврши на ломачи, симболично везан за позлаћени стуб.

Њутново кокетирање са алхемијом није се базирало ни на каквим принципима хемије као модерне науке. Једноставно, за то је било прерано: тек неколико деценија након Њутнове смрти Лавоазије ће уздићи хемију на ниво осталих природних наука.

Њутнов савременик био је Роберт Бојл који је такође био алхемичар, убеђен да су со, жива и сумпор у основи сваке материје, али је истовремено остављао простор и за „неку другу хемију“ као науку о „композицији супстанци“. Те Бојлове идеје, које су за своје време биле веома напредне, Њутн је потпуно игнорисао. 

Уз теоријско бављење алхемијом, Њутн се бавио и експериментима, мешајући и загревајући разне соли, киселине, минерале и метале, помно бележећи резултате до којих је дошао, на већ описани, криптични начин. Ти експерименти су му, вероватно, скратили живот – у то време мало се знало о токсичном дејству појединих супстанци.

Као и сви алхемичари тог доба, Њутн је био опчињен хемијском структуром познатом као „Дијанино дрво“ која настаје кристализацијом амалгама сребра. Рецепти су били разнолики али су, у највећем броју случајева, била потребна само два састојка: сребро-нитрат и жива.

У зависности од концентрација, температуре и посуде формирали су се кристали дендритске структуре који су деловали „живо“, попут разгранатог дрвета или бусена траве. За алхемичаре, био је то један од кључних доказа да су минерали, на неки свој чудесан начин, повезани са животом.

Њутн је био дубоко убеђен да су „камен мудрости“, „еликсир живота“ и многе друге драгоцене ствари одавно измишљене, а онда дубоко затурене у историјским, пре свега верским списима, од којих су многи били апокрифни. Одраз тих текстова Њутн је тражио у древним предањима и Библији, којој се увек враћао као неспорном извору истине.

Отуд и његова склоност ка опскурном и окултном, убеђење да се тајне света могу открити упорним дешифровањем мистичних текстова и симбола древних алхемичара и филозофа. Онај ко би успео у томе, веровао је Њутн, био би у стању да проникне у Божији ум, у поредак који управља читавом васељеном.

Био је опседнут архитектуром Соломоновог храма у Јерусалиму, написао је читаву књигу о томе како се у његовим пропорцијама и димензијама крије божанска мудрост коју је Соломон несвесно стекао. Њутн је, такође, себе сматрао једним од оних које је Бог обдарио способношћу да до краја разумеју суштину Библије, да из догађаја описаних у њој предвиде оно што ће се тек десити.

Иако је за собом оставио свега неколико радова са религиозном тематиком који се никако не могу сматрати правом науком, Њутн, и поред свог темељног изучавања Библије, никад није изнео ниједно егзактно предсказање. Додуше, у једном документу из 1704. године Њутн помиње да Судњи дан неће наступити пре 2060. године:

„Ово кажем не да бих потврдио када ће доћи крај свега него да зауставим исхитрене претпоставке лакоумних људи који сваки час проричу Судњи дан, дискредитујући света пророчанства сваки пут када би се предсказање показало погрешним.“

Цела прича поново је постала актуелна 2003. године када су многе новине (британски „Daily Telegraph“, израелски „Maariv“, канадски „National Post“) на своје насловне стране поново ставили 2060. годину као Њутнов датум „краја историје“, а све на бази два документа која је Њутн написао пред крај свог живота без намере да их објави.

Ти документи откривени су у Јеврејској националној библиотеци у Јерусалиму и нису нимало једноставни за читање. У њима се експлицитно не помиње 2060. као година смака света, али замршена рачуница коју је Њутн извео користећи бројеве извучене из Библије води директно до наведене године. 

Него, да се вратимо ЦЕРН-у с почетка приче.

Алхемијски акцелератори

Како је, заправо, произведено злато у ЦЕРН-у? Коришћењем највеће машине на свету, акцелератора честица чије је званично име „велики сударач хадрона“ (LHC).

ЦЕРН-ов акцелератор представља један гигантски кружни торус чији обим износи 27 километара, око кога се налазе супер-проводљиви магнети охлађени такорећи до апсолутне нуле који служе да контролишу брзину и путању честица у торусу.

Акцелератор обично убрзава два снопа јонизованих атомских језгара у супротним смеровима до брзине која је тек нешто мања од брзине светлости. Када је потребна брзина, самим тим и енергија убрзаваних честица доведена до потребног нивоа, путање снопова се укрштају како би се изазвали чеони судари честица које се крећу у супротном правцу.

Током судара производи се маса нових честица чије се карактеристике пажљиво прате компликованим детекторима помоћу којих је могуће одредити о каквом типу честица се ради, колика је њихова маса, наелектрисање или животни век.

Све ово личи на експеримент у коме бисте чеоно сударили два аутомобила како бисте, анализирајући крш који сте креирали том приликом, утврдили од чега је ауто заправо направљен. На основу делова које је судар разбацао утврдићете да ауто има „четири метра лима и пет метери дима“, акумулатор, свећице, зупчанике, кочнице, клипове, а на овим просторима и „јелкицу“ окачену за ретровизор која не мирише већ пет година, крстачу са иконом Светог Николе испод које пише „С Богом у саобраћају“, флашицу свете водице и разгласни систем који је прескуп и за „Пинк флојд“, а подешен је на најгору турбо-народњачку радио-станицу у космосу, па и шире.

У акцелератору огромна већина судара не произведе ама баш ништа интересантно, али с времена на време деси се нешто вредно даљег изучавања, чак и епохално. Тако је, уосталом, откривен и фамозни Хигсов бозон, код лаика познат и по (апокрифном) називу „Божија честица“, без које није могуће објаснити зашто ствари око нас имају масу.

Сваки судар у ЦЕРН-у региструје се у једном од два специјализована детектора, „ALICE“ и „CMS“. Ови инструменти нису идентични нити функционишу на потпуно исти начин, али су направљени тако да се скоро свако откриће у једном од њих може верификовати у другом.

Ипак, сваки од њих специјализован је и за одређене експерименте за које је други детектор мање погодан.

Тако, рецимо, „Алиса“ може да детектује сударе масивних атомских језгара у којима је количина произведених „аутомобилских делова“ огромна. Енергије су толико велике да је могуће „смрвити“ материју до нивоа „кварк-глуонске плазме“, егзотичног стања материје које је постојало тек милионити део секунде након „Великог праска“. У овом стању протони и неутрони разбијени су на своје саставне делове (кваркове) који делују једни на друге размењујући глуоне.

Снимци судара начињених у акцелератору најчешће делују потпуно хаотично и немогуће их је анализирати „на брзину“, као што би неки вешт рендгенолог само једним погледом уочио напрслу кост.

Снимци се, уместо тога, складиште у огромне базе података да би их накнадно анализирали читави тимови научника: компјутерска анализа би одбацила 99% снимака на којима се не види ништа интересантно, препуштајући онај последњи проценат стручњацима који знају да препознају ствари које никад раније нису виђене.

Атомски бројеви

Да бисмо објаснили како је у ЦЕРН-у произведено злато, морамо да се присетимо неких базичних ствар из домена физике и хемије. Атоми су, као што су нас давно учили у време кад се још увек ишло у школе, састављени од језгра у коме су позитивно наелектрисани протони измешани са електрично неутралним неутронима. Далеко од атомског језгра (толико далеко да је материја која нас окружује, заправо, једно велико „ништа“ тек ту и тамо „посуто“ неком честицом) налазе се негативно наелектрисани електрони.

Пошто електрон и протон имају идентично наелектрисање супротног знака а број електрона и протона је једнак, атом је, када га гледамо као целину, електрично неутрална творевина. Број неутрона може да варира тако да сваки хемијски елемент може да има више „изотопа“, варијанти са истим бројем протона али различитим бројем неутрона. Изотопи једног те истог елемента, по правилу, имају скоро идентична хемијска својства, пошто су она дефинисана пре свега својствима облака електрона који окружују атомско језгро.

Број протона у језгру, тзв. „атомски број“, дефинише о ком хемијском елементу се ради. Атом водоника у језгру има један протон, атом угљеника шест, атом гвожђа 26, атом живе 80, а атом урана 92. Додајте само један протон у атомско језгро и добићете потпуно нови елемент: угљеник ће постати азот, гвожђе ће прећи у кобалт, од живе настаје талијум (ако не знате ништа о талијуму, погледајте одличан филм „Дневник Јанга, тровача“), а од урана нептунијум.

Да ли је ове „трансмутације“, претварање једног елемента у други, лако извести? Неке од њих се одвијају спонтано. Поједине комбинације протона и неутрона су нестабилне и спонтано се трансформишу у „нешто друго“.

Тако је, на пример, атом угљеника са 6 протона и 6 неутрона стабилан. Али онај са 6 протона и 8 неутрона, означен са C¹⁴, је нестабилан: један неутрон спонтано ће се претворити у протон а језгро ће избацити један електрон, тако да укупна количина наелектрисања остане сачувана. Од атома угљеника настаје атом азота уз емисију електрона. У овом класичном примеру тзв. бета-распада потребно је 5.730 година да се половина C¹⁴ атома претвори у азот (овај податак има огроман значај када се процењује старост фосилних остатка праисторијског живог света).

Са друге стране, узмите атом урана са 92 протона и 146 неутрона (тзв. U²³⁸). Код њега време полураспада износи фантастичних 4,5 милијарди година. Током тог периода атом U²³⁸ има 50% шансе да трансмутира у торијум тако што ће из себе избацити језгро хелијума са два протона и два неутрона (тзв. алфа-распад). Ова чињеница омогућава нам да проценимо старост најдуговечнијих стена и самим тим утврдимо приближну старост Земље као планете.

Оба описана процеса представљају јединствену појаву коју једноставно означавамо као „радиоактивност“. Ако природа већ уме да један елемент претвори у други, зашто то не бисмо могли и ми да изведемо на вештачки начин – довољно је да у језгро убацимо или из њега избацимо понеки протон и тако добијемо потпуно нови хемијски елемент, зар не?

Проблем је у томе што је јако тешко угурати протон у атомско језгро: треба превладати огромну силу одбијања која постоји између позитивно наелектрисаног језгра и позитивног протона. Још је теже избацити протон из језгра: када се једном нађе у њему, он је заробљен дејством најјаче силе у природи (јаке нуклеарне силе) и да би се она превладала неопходне су још веће енергије.

Уместо тога, „нешто ново“ може се добити и убацивањем неутрона у језгро: неутрон је електрично неутралан и нема проблем да се приближи језгру колико год треба. Када повећате број неутрона у језгру, то језгро може да постане нестабилно, да се распадне на два мања (као код атомске фисије), или да се кроз низ сукцесивних алфа и бета-распада трансформише у неки други хемијски елемент.

Претварање олова у злато

Ок, доста школе, и ово је било превише, сад смо спремни да објаснимо како су у ЦЕРН-у научници олово претворили у злато. Једноставно, тако што су укрстили два екстремно убрзана снопа оловних језгара и посматрали шта ће се десити приликом њиховог судара. Када је судар чеон, настаје ватромет елементарних честица, огромна количина ситног „крша и лома“, баш као кад слупате два ферарија при максималној брзини.

Али, понекад два језгра олова прођу врло близу један другог а да до директног судара не дође. Иако атомска језгра често замишљамо као лоптице налик на шарену малину, под дејством јаког магнетног поља у LHC-у ова језгра попримају облик спљоштеног ваљка.

Када се два оваква ваљка мимоиђу својим крајевима на јако малом растојању, долази до електромагнетне реакције прaћене емисијом фотона. Када фотон погоди једно од језгара, оно постаје нестабилно што доводи до спонтане емисије неколико протона и неутрона (на сличан начин би вам Мајк Тајсон једним успутним крошеом избио три зуба из главе).

Ако погледате Мендељејевљев периодни систем елемената, онај који вам је некад висио на зиду тинејџерске собе (сећате се, она велика табела, одмах поред постера Милета Китића), видећете да олово има 82 протона. Три места лево од олова налази се кућица са хемијским елементом који има три протона мање од олова (79) испод кога пише – злато!

Иако је злато и раније било произвођено у нуклеарним реакторима, ово је први пут да је његово стварање регистровано у ситуацијама које би се описале као „блиски сусрет, али без судара“. Појава је врло ретка, на неколико десетина хиљада чеоних судара деси се тек један овакав, „успутни“, који доводи до стварања атома злата Au¹⁹⁷. Мерења изведена специјалним калориметром показала су да током једне секунде свог рада LHC може да произведе 89.000 атома злата, уз знатно већу количину атома живе и талијума.

Шта се са свим овим „силним“ златом даље дешава? Генерисана златна језгра имају тако високу енергију да магнети који окружују торус акцелератора не могу да их држе под контролом: за мање од микросекунде, језгро злата удариће у зид акцелератора. Али на зиду акцелератора неће остати никаква „позлата”: језгро злата ће се распасти у парампарчад, на протоне и неутроне, као да злата никад није ни било.

Прорачуни показују да је LHC, од када је по други пут пуштен у рад па до сада, генерисао 86.000.000.000 атома злата. Како снага LHC-а буде достизала планирани максимум, и „производња“ злата ће се нешто повећати, али ће целокупна продукција бити више него скромна. Процените сами: да бисте сакупили само један грам, потребно вам је око 3.000.000.000.000.000.000.000 атома злата.

Када бисте целокупну досадашњу производњу помножили са хиљаду, када бисте некако успели да сво то злато скупите на гомилу, и даље бисте имали једва милијардити део једног грама злата, што је недовољно чак и за веренички прстен који би размениле две бубамаре. Или, како то духовито рече Ричард Кари, новинар портала „The Register“, цела та гомилица злата лакша је од „тежине прдежа у вакууму“.

Када се на то додају колосални трошкови (LHC током рада троши 120 мегавата електричне енергије, довољно за град од 100.000 становника), испашће да је овакав начин производње злата најскупљи од свих могућих и да је више у питању научни куриозитет и потреба LHC-а да своју скупу експлоатацију оправда вестима које су довољно интересантне да заинтригирају машту просечног пореског обвезника.

Како функционишу звезде 

Ок, закључили смо да је вештачка производња злата могућа, али и да је економски потпуно неисплатива. Сво злато у космосу настало је природним путем, али како? Одакле су стигле те силне златне полуге, „тозла тебра“, бурме, минђуше и остали накит, одакле су стигли остали елементи без којих нема живота као што су угљеник, кисеоник, азот, фосфор, гвожђе? У природи данас срећемо мноштво других елемената, закључно са ураном који је у периодном систему 92. по реду.

Општеприхваћена теорија „Великог праска“ која објашњава настанак космоса из првобитног стања огромне густине и температуре, предвиђа да је између трећег и двадесетог минута историје космоса (чија се старост данас процењује на око 13,8 милијарди година) настало свега неколико хемијских елемената: водоник (75%), хелијум (25%), уз занемарљиво присуство литијума и понеки атом берилијума или бора. Након двадесет минута првобитне експанзије, космос се толико раширио и охладио да су све нуклеарне реакције (које траже велике температуре и густине) једноставно престале.

Решење енигме је у звездама, у начину на коју звезде функционишу. Узмите Сунце у чијем се средишту већ 4,6 милијарди година на температури од око 15 милиона степени одвија фузија која конвертује водоник у хелијум. Маса генерисаног хелијума мања је од почетне масе водоника, а та разлика (око 4 милиона тона у секунди) се у складу са чувеном Ајнштајновом једначином Е=mc² претвара у огромну количине енергије. Сунце је саморегулишућа машина: тежњи звезде да колабира под дејством сопствене гравитације супротставља се репулзивна сила која се одржава захваљујући константном приливу енергије из Сунчевог језгра.

Али такво стање неће трајати вечно: у Сунчевом језгру постепено се акумулира „хелијумски пепео“ који не учествује у нуклеарним реакцијама, али апсорбује већу количину генерисане топлоте од околног водоника. Услед тога, температура у језгру расте, самим тим и интензитет нуклеарне реакције. То за последицу има чињеницу да Сунце сваког дана бива мало веће и мало сјајније (јер Сунце производи све више енергије).

Међутим, у једном тренутку све резерве водоника у језгру биће утрошене, количина генерисане енергије ће опасти и доћи ће до гравитационог сажимања звезде све док језгро, сада састављено од чистог хелијума, не постане довољно густо да тај колапс заустави. Енергија ослобођена компресијом Сунца доводи и до драстичног повећања температуре језгра, тако да започиње фузија у „љусци“ водоника која окружује хелијумски пепео у центру.

Количина пепела се и даље повећава, што опет доводи до повећања температуре, настаје позитивна повратна спрега која не може да траје вечно. Сунце бива све топлије и веће, све док кроз отприлике пет милијарди година не дуплира своју енергетску продукцију, што ће Земљу претворити у спржену стену.

Притисак у центру Сунца сада је толико велики да електрони из атома хелијума формирају флуид који се од даљег колапса брани тзв. „дегенеративним притиском“. Тај притисак последица је Паулијевог принципа искључивости, по коме два електрона не могу имати исто квантно стање.

Банализовано до краја, електроне можете нагурати у јако мали простор, али постоји максимална густина коју је немогуће прећи. Кажемо да је хелијумско језгро достигло стадијум дегенерисане материје.

Када температура у језгру достигне фантастичних 100 милиона степени, почиње фузија хелијума у угљеник и кисеоник. Процес почиње спектакуларним „хелијумским бљеском“: у свега неколико минута биће фузионисано око 6% расположивог хелијума, а током тог муњевитог процес биће ослобођена енергија коју је Сунце некад генерисало за 200.000 година.

Сада се у језгру звезде гомилају угљеник и кисеоник, око њега је љуска у којој се одвија хелијумска фузија, а изнад ње још једна љуска у којој се још увек фузионише водоник. Хелијум сагорева врло брзо: фузија водоника у језгру трајаће укупно око 10 милијарди година. Фузија хелијума неће потрајати ни 100 милиона година.

Када резерве хелијума буду потрошене, Сунце ће постати нестабилно, термално пулсирање одбациће спољашње слојеве звезде у космички простор у виду спектакуларних планетарних небула богатих елементима којих у раном космосу није било (угљеник, азот, кисеоник). Од Сунца ће остати само огољено, усијано језгро, углавном састављено од угљеника.

Сунце ће свој живот завршити као бели патуљак који зрачи топлотом која се у њему задржала. Биће потребне хиљаде милијарди година да се тај бели патуљак охлади до тачке када ће постати потпуно невидљив.

Настанак елемената

Сунце није довољно велико да би након утрошка хелијума могло да настави са фузијом угљеника у теже елементе. Али велике звезде јесу: притисак и температура у њиховом језгру довољно су велики да се у њима угљеник даље фузионише у кисеоник, неон и магнезијум.

Када је звезда око десет пута масивнија од Сунца њена унутрашња структура почиње да личи на главицу лука, при чему се у свакој љусци фузионише други хемијски елемент. У центру масивне звезде таложи се инертно гвожђе, последњи елемент који звезда може да произведе фузијом, а око тог гвозденог „кликера“ ређају се концентричне љуске у којима се редом фузионишу силицијум, магнезијум, кисеоник, неон, угљеник, хелијум и водоник. Што је љуска ближа центру, брзина фузије је већа а количина произведене енергије мања. Језгро од гвожђа прелази у своју дегенерисану форму која се од потпуног колапса брани већ поменутим дегенеративним притиском електронског флуида.

Гвожђе је последња тачка и за фузију и за фисију. Сви елементи лакши од гвожђа генеришу енергију приликом фузије, сви елементи тежи од гвожђа генеришу енергију приликом фисије. Једино гвожђе троши енергију и приликом фисије и фузије и зато представља последњи елемент који се може генерисати нуклеарним реакцијама у унутрашњости звезда, ма како масивна звезда била.

Када се угаси фузиона „пећ“, у свим околним љускама не постоји више ништа што би спречило колапс, комплетно урушавање звезде. Спољашњи слојеви пропадају ка гвозденој сфери у језгру изазивајући њено додатно загревање. Када температура у средишту достигне фантастичних 10 милијарди степени, језгро звезде велико као планета Марс биће у делићу секунде сабијено у лопту пречника 10-20 километара.

Дегенеративни притисак електрона више не помаже, језгра гвожђа се распадају, центар звезде сада личи на екстремно густу „супу“ састављену од релативно слободних протона, неутрона и електрона. Колапс звезде подићи ће температуру језгра до билион степени, а густину до тачке када се протони и електрони спајају у неутроне. У центру звезде настаје неутронска кугла која се од даљег сабијања сада брани дегенеративним притиском неутрона (баш као и електрони, и неутрони се опиру бесконачном нагомилавању). Трансформација језгра у хомогену неутронску куглу ослободиће више енергије него што је звезда генерисала током читавог свог постојања.

Током урушавања спољашњих слојева масивне звезде, материја достиже чак 15% брзине светлости. У свега неколико секунди, кинетичка енергија све те пропадајуће масе достиже вредност која је 50 пута већа од енергије коју ће Сунце генерисати за 10 милијарди година. Удар те масе о неутронско језгро је скоро еластичан, јер је неутронска структура у центру екстремно компактна и тврда.

Настаје разарајући ударни талас који се незадрживо шири уназад. За посматрача са стране изгледа као да је звезда комплетно разорена експлозијом изнутра. Ова појава позната је као „супернова“: када ударни талас достигне делове звезде који су одавно одбачени или још увек нису стигли до језгра, они почињу да зраче у широком опсегу таласних дужина при чему температура достиже милион степени.

Неколико недеља након колосалне експлозије, остаци звезде и даље ће имати сјај који ће у потпуности засенити читаву матичну галаксију. У екстремним случајевима још масивнијих звезда, чак и неутронско језгро звезде колабира, овога пута без икаквих кочница, све док не настане црна рупа.

Неутронски захват

Звезде су врхунски алхемичари, али током свог „регуларног“ живота могу да створе само одређен број хемијских елемената: угљеник, азот, кисеоник, неон, магнезијум, силицијум, сумпор, аргон, калцијум, титанијум, хром и гвожђе. Како су настали остали хемијски елементи? Кроз процес познат као „неутронски захват“: када убаците неутрон у атомско језгро, оно може да га прихвати или врати назад. Међутим, понекад долази до већ описаног радиоактивног распада када се мења број протона у језгру, самим тим и врста хемијског елемента. Понекад је производ радиоактивног распада такође нестабилан, па се процес наставља све док се не формира стабилно језгро.

Неутронски захват у природи је редак јер слободних неутрона у природи практично и нема – препуштен сам себи, ван атомског језгра, неутрон је нестабилан и претвориће се у протон у року од неколико минута. Међутим, током експлозије супернове настаје обиље слободних неутрона који су у стању да реагују са остацима умируће звезде.

Када атомско језгро погоди само један неутрон, кажемо да је у питању „спори захват“ (s-процес). Када атомско језгро практично истовремено погоди већи број неутрона, кажемо да је у питању „брзи захват“ (r-процес) који резултује егзотичним атомским језгром са огромним вишком неутрона. Без обзира да ли је у питању спори или брзи захват, добијена језгра кроз сукцесивни процес радиоактивног распада могу да произведу потпуно нове хемијске елементе који ће отплутати у слободан космички простор.Спори и брзи процес не креирају исти скуп хемијских елемената. Ево како настају неки од њих:

• Елементи креирани спорим процесом: флуор, натријум, алуминијум, фосфор, хлор, бром, стронцијум, цирконијум, молибден, ниобијум, калај, баријум, олово...
• Елементи креирани брзим процесом: калијум, манган, кобалт, бакар, цинк, галијум, германијум, арсен, селен, сребро, јод, цезијум, иридијум, платина, злато, торијум, уранијум...
• Елементи који се креирају кроз оба процеса: никл, паладијум, кадмијум, волфрам, жива, бизмут...

Било да су креирани спорим или брзим процесом, сви ови елементи неупоредиво су мање заступљени у природи од лакших елемената попут угљеника, азота, кисеоника или силицијума, који се у огромним количинама креирају класичним фузионим процесом у масивнијим звездама.

Како настаје злато

Да би се, међутим, креирао један атом злата, потребно је да језгро гвожђа, такорећи симултано, погоди тачно 141 неутрон. Минимална пауза у приливу ових неутрона довешће до тренутног распада нестабилног језгра гвожђа, чиме се прекида ланац који води до атома злата. Зато ће чак и у екстремним условима који владају током експлозије супернове врло мали број атома гвожђа бити конвертован у злато. То објашњава чињеницу да на Земљи на сваки грам злата долазе две тоне песка.

Злато у природи могу да произведу и неки други процеси, као што је судар две неутронске звезде.

Неутронска звезда је заправо оно чврсто језгро преостало након експлозије супернове. Иако су неутронске звезде мале (свега 20-25 километара у пречнику), њихова маса већа је од укупне масе Сунца. Густина неутронске звезде толико је велика да би једна кафена кашичица напуњена материјалом неутронске звезде имала тежину од око милијарду тона.

Да бисте утекли са површине неутронске звезде потребно је да достигнете 50% брзине светлости. Предмет бачен на површину неутронске звезде са висине од једног метра у тренутку удара имао би брзину од 1.400 km/s. Зато су судари неутронских звезда једнако спектакуларни као и експлозије супернове, а у избаченом материјалу налази се читава гама хемијских елемената, укључујући и злато.

Трећи извор злата су магнетари, неутронске звезде са изузетно јаким магнетним пољем. Ово поље је толико снажно да би вам ишчупало кључеве из џепа са растојања од пола милиона километара. Услед његовог дејства површина неутронске звезде изложена је огромним напонима. Када негде дође до пукотине настаје експлозивно ослобађање енергије и материјала, прави „стеларни земљотрес“ у коме се ослободи више енергије него на Сунцу за 100.000 година. Избачена материја садржи већу количину тежих хемијских елемената, међу њима и злато.

У великој причи свемира, неутронске звезде, магнетари и супернове нису само спектакуларни завршеци. У њиховим фасцинантним експлозијама исковани су сви хемијски елементи који су недостајали раном свемиру да би затим били расути у космички простор, како би милионима година касније од њих биле створене нове звезде, планете, живот, па чак и племенити метали које толико ценимо.

Злато у бурми коју поносно носите, гвожђе у вашој крви и калцијум у вашим костима рођени су у ватреном срцу умируће звезде. Ми смо, буквално, саздани од звездане прашине и свако од нас носи у себи одјеке древних космичких катаклизми.

Не само историјских...

Када је септембра 2002. године одржао прво универзитетско предавање у Новом Пазару, предавач Дамир Груда, рођен у овом граду 1974, рекао је студентима: „Знати, значи трагати за знањем.“ Како је рекао, тако је и сам чинио. Године и године провео је над документима и књигама, у фондовима, у архивама и библиотекама... Отворио је стотине хиљада докумената, загледао десетине хиљада новина, прелистао већину предметних каталога највећих светских библиотека и свом родном крају отворио један нови свет, до тада потпуно непознат. Дамир Груда је човек који је уверио своје суграђане да припадају свету, чак и оне који мисле да им тај свет не припада.

Иако је дипломирао енглески језик у Турској, крајем деведесетих је отишао у Шведску где је нашао посао и добио боравак, али... одлучио је да се врати у Србију и у родни град. „Постојала је нека велика нада да ћемо живети много боље него деведесетих година и одлучио сам се да повратком у Нови Пазар, и радом на новооснованом универзитету, постанем део прогреса ове средине и ове државе“, каже Груда који се никада није покајао због повратка. Можда зато што је у Турској и Шведској био удаљен од родног краја, одлучио је да истражи корене локалне културе и њен одсјај у другим културама.

Поред воље и радозналости, у истраживањима је било пресудно то што Дамир Груда говори пет страних језика: енглески, турски, шведски, норвешки и дански.

Изгубљени Санџак

Прво што се указало на видику била је приповетка на коју је налетео током студија у Измиру. Реч је о делу „Изгубљени Санџак“ које је написао амерички писац Хектор Хју Манро, познат као Саки. „Главни јунак приповетке изгубио је идентитет и касније је оптужен да је убио себе. То је веома занимљива прича, а ја сам се на предавањима похвалио студентима и професору да је реч о мом родном крају“, прича Дамир Груда. „Може се рећи да је сазнање о тој причи било иницијална каписла која ме одвела у сва даља истраживања а на крају и документарном филму који ће ускоро бити доступан јавности.“ 

Груда је открио да су од Берлинског конгреса 1878. до 1919. године појмови Нови Пазар и Санџак веома често помињани у европској штампи, и то у водећим сатиричним гласилима као што су Kikeriki, Figaro, Wiener Caricaturen, Muskete, Borszem Janko, Davul, Kladderadatsch... Груда је све те карикатуре изнова презентовао јавности, превео и детаљно описао у својим монографијама и на уметничким изложбама. Уз то је и снимио две музичке нумере и везане да ову тематику, а све као потпору његових истраживачких пројеката.

Сигурно је да су политичке прилике између два века, нестабилност, историјске и интересне околности допринеле да у европској и америчкој штампи Нови Пазар постане метафора за опасност, важност, чвориште интереса – као што су касније, у различитим тренуцима политичке историје, постали други градови и крајеви, јер модерно доба је доба медија и свака криза умножава помен на одређени простор. Да бисмо схватили огроман интерес европске штампе за Нови Пазар пре стотинак година, треба само да размислимо колико су данас у светској штампи поменути нпр. Косовка Митровица, Крим, Кандахар или Басра.

„Осетио сам дуг према сопственим коренима. Зашто ми у Новом Пазару немамо сву ту грађу?“, питао се Груда. „Зашто немамо све те карикатуре и новинске чланке. Отишао сам у САД и истраживао. Наравно, Конгресна библиотека у Вашингтону и Харвард имају више о нама него ми сами“, каже и набраја имена познатих америчких писаца који су писали о Новом Пазару. Томас Ибара, који је живео почетком 20. века, Векс Џонс, Џејмс Монтегју, добитник Пулицерове награде, Семјуел Мекој… 

Дуга пазарске гравитације 

„Томас Пинчон је један од најпознатијих и најцењенијих писаца на свету. Он живи повучено и чак се и не зна где борави. Зна се да је две године боравио у америчкој морнарици. Деценијама нема његове фотографије у штампи. У роману Дуга гравитације написао је песму о Новом Пазару“, наводи Груда. На енглеском она гласи: 

Nobody knows-where, it is-on-the-map,
Who’d ever think-it, could start-such-a-flap?
Each Montenegrin, and Serbian too,
Waitin’ for some-thing, right outa the blue — oh honey
Pack up my Glad-stone, ‘n’ brush off my suit,
And then light me up my bigfat, cigar —
If ya want my adress, it’s
That O-ri-ent Express,
To the san-jak of No-vi Pa-zar!

У српском издању романа Дуга гравитације (Дерета 2019), преводитељка Нина Муждека је ову песму овако превела:

Нико не зна где се на-мапи-налази,
Ко би рекао ипак да од-њег’-све-полази?
Сваки Црногорац, и још Србин сваки,
Нешто да се деси, ипак ће чекати — ох душо
„гледстона“ ми спа-куј и ишчеткај одело,
И још ми припали дебелу цигару —
Адреса моја сад ће бити
О-ри-јент Експрес што хита
Ка сан-џа-ку у Но-вом Па-за-ру!

„Пинчонов јунак Лорд Озмо у роману сматра да је Нови Пазар неуралгична тачка број један у свету“, каже наш саговорник. 

Од Балканских ратова до Алена Гинзберга

Интересовање за Нови Пазар у светским медијима било је најизразитије у доба Балканских ратова. „Тада је овај град имао мирис оријенталног, мистичног, нестабилног“, сматра Груда. „Догађаји након Анексионе кризе и током Балканских ратова многи амерички дневни листови, магазини и периодични часописи покривају с великим интересом. Неки су, попут Њујорк трибјуна, истицали да је управо Санџак због свог важног географског положаја у том тренутку довео до почетка Првог светског рата јер је био подједнако важан за излаз Аустро-Угарске на Егејско море, као и претензије царске Русије да преко Србије и Црне Горе избије на Јадран. Непознаница и оријентална мистичност имена дала је инспирацију многим америчким колумнистима, песницима, публицистима да напишу немали број песама у којима се спомиње Новопазарски санџак.“

У својој публикацији Груда је скупио и превео више од 20 поема из разних америчких часописа тог времена о Новом Пазару и Санџаку. Поред Семјуела Мекоја, ту су и Олин Лajмeн те Џејмс Монтегје, који је био амерички новинар, сатиричар и песник.

„Познат као ‘верификатор’, Монтегје је био најпознатији по својој колумни ‘Више истине од поезије’, која је скоро 25 година објављивана у многим дневним новинама“, подсећа Груда. „Ту су и Tомас Рaсел Ибара, амерички песник, преводилац, новинар Њујорк тајмса и путописац, мало познати колумниста Векс Џонс, Пол Гилберт, Стенли Вест, као и многи други“, каже Груда и подсећа да је и познати песник бит генерације Ален Гинзберг написао песму где такође помиње Нови Пазар, у коме је боравио 1980. године, и у њој помиње аутобус друштвеног превозног предузећа „Санџактранс“ и тврђаву Маглич у долини реке Ибар.

 Сваки детаљ Грудиних истраживања, као ново сазнање, био је велика радост. А један од светских аутора је карактеристичан и по томе што је живео у Новом Пазару. То је познати есперантист Петро Стојан из украјинског Измаила, а који ће окончати живот у Ници. Он је у Пазар дошао после Октобарске револуције и о њему 1922. написао познату песму на есперанту „Bildo el mia lando“, што у преводу значи „Слика моје земље“, коју је Груда превео. 

„Петро Стојан је овде радио као професор и описао је Амир-агин хан, новопазарске џамије и Рас. Био је веома познат у међународним круговима и оставио је траг у прошлости овог града, а ето вероватно ниједна улица у Новом Пазару не носи његово име. Мислим да је заслужио да га упамтимо на овај начин“, каже Дамир Груда. 

Мистерија Авда Међедовића

Посебно инспиративне чињенице о култури новопазарског краја за Груду су биле збирке на Харварду где се чувају тонски записи познатих гуслара Авда Међедовића и Салиха Угљанина које су забележили познати истраживачи, хомеролози, Алберт Лорд и Милман Пери.

Авдова епска песма „Женидба Смаилагић Меха“ има 12.311 стихова. Милман Пери, професор са Универзитета Харвард, назвао је Авда „југословенским Хомером“.

 Авдо Међедовић (1875-1953) у детињству није похађао никакву школу, а након навршеног пунолетства пуних девет година је служио у османској војсци, за то време добро савладао османски турски језик и у Солуну завршио подофицирску школу. После повратка из војске животни век је провео на имању у родном Оброву, радећи у породичној радњи (касапници) у Бијелом Пољу.

Са гуслама се сусрео још у раном детињству а гусларску вештину је учио прво од оца Хусеина, који је био одличан гуслар, а касније и од других чувених гуслара тога времена: Ћор Хуса Хусовића, Незира Каљића и других. Захваљујући изузетном таленту и вештини, током времена је постао највећи и најтраженији гуслар и народни певач у крају.

Истраживајући епско стваралаштво на ширем балканском подручју, а у циљу одгонетања тзв. „хомерског питања“, Милман Пери је 1935. забележио на специјалним алуминијумским фонографским плочама осамдесет хиљада Авдових епских стихова. На основу тих истраживања Пери је засновао савремену теорију усмене књижевности и модерну хомерологију.

Настављач Перијевог рада Алберт Лорд, такође професор на Харварду, после Другог светског рата је забележио још осамнаест хиљада Међедовићевих стихова, комплетирајући на тај начин импозантну колекцију од око сто хиљада стихова Авда Међедовића.

Поред тонског записа Авда Међедовића, на Харварду, у Колекцији Милмана Перија, чувају се и гласови других балканских певача, од којих cу многи из Новог Пазара и Пештерске висоравни. 

„Наравно, овде смо знали за Авда Међедовића, Салиха Угљанина и друге. За наш народ, то су били неки обични гуслари, али сам импресиониран чињеницом да су људи из Америке дошли да нам објасне ко су они и колико су вредни“, каже Груда. 

Пазарски суперхероји  

Али није само прошлост овог краја била присутна у свету. Нови Пазар постоји и у садашњости америчке популарне културе. Ко зна било шта о стрипу и суперхеројском свету, зна ко је Квиксилвер.

Породица Максимов, овенчана у Марвеловим стриповима, веровали или не, потиче из Новог Пазара. Чак четворо јунака долази управо из овог дела света: Ванда Максимов, звана Гримизна вештица, њен брат Пјетро Максимов звани Квиксилвер, и њихови родитељи Ђанго и Марија Максимов.

У холивудској екранизацији, Гримизну вештицу игра Елизабет Олсен, а њеног брата Арон Тејлор-Џонсон.

Шта рећи о америчкој рок музици што већ није речено? Код нас је непознато да је 1967.  у Њујорку формирана група под именом „The Sanjak of Novi Pazar“ коју су чинили  Деб Грин и Ентони Бартоли. Живели, певали, дружили се са Бобом Диланом и свирали по познатим њујоршким клубовима, али никада нису посетили Нови Пазар чије су име носили свуда по Америци. Наравно, Дамир Груда је и са њима ступио у контакт и уврстио их у свој документарни филм.

Да бисмо схватили значај који је професор Дамир Груда остварио за истраживање културе и традиције Новог Пазара, треба само да помислимо колико бисмо били сиромашнији да нам своја истраживања није презентовао у две књиге.

Мало је људи на Балкану који су својим суграђанима тако стрпљиво указивали просту истину која гласи: људи, ваш траг постоји на овом свету, треба само завирити у библиотеке.

Чак и површним посматрачима руске политичке сцене очигледно је да Русија од распада Совјетског Савеза има озбиљан проблем идеолошког самоодређења. То није изненађујуће. Земља је током једног века прошла кроз изузетне политичке промене, промене које су на сваком кораку захтевале идеолошко преформулисање. У периоду од сто година, Русија је срушила вишевековну монархистичку владавину која је своје идеолошко надахнуће црпела из Источног римског царства; затим је створила заметак нове универзалне бескласне државе којој би, у теорији, требало да се придруже сва друштва која би прихватила комунизам.

Овај космополитски пројекат је после Другог светског рата „русификован“, при чему је Русија неформално третирана као старији партнер у Савезу. (Бити старији партнер није увек подразумевало само предности: Русија је била једина совјетска република без сопствене Комунистичке партије и своје Академије наука.)

А онда је Русија одлучила да уништи тај Савез, који је су неки делови становништва, а посебно њен лидер, доживљавали као терет, и да створи велику, али територијално знатно мању олигархијску републику која је, у свом кратком постојању, осцилирала између анархије и владавине тајкуна-убица. На крају, успон обавештајних служби на сам врх државе створио је потпуно нову ситуацију која је, заузврат, захтевала нову идеолошку рационализацију.

Јединственост успона обавештајне службе у Русији често се не процењује правилно. Истина је да су тајне или обавештајне службе увек биле веома моћне, и у Царству и у Совјетском Савезу. Али у оба случаја оне нису биле те које су доносиле одлуке.

Охрана је била под формалном и често (мада не и увек) ефективном контролом цара и његовог окружења. Наравно, као и свака обавештајна служба, понекад је спроводила операције самостално – најпознатија и најбизарнија таква операција била је она почетком 20. века, с циљем изазивања незадовољства радника и стварања „лажних“ синдиката (што јој се, наравно, спектакуларно обило о главу) – али није владала земљом.

Слично томе, моћ Чеке, ГПУ-а, НКВД-а, МВД-а и коначно КГБ-а произлазила је од Политбироа, а касније од Стаљина. Чак и после Стаљина, све до терминалне кризе Совјетског Савеза (под Андроповом), моћ је и даље исходила из Политбироа. У једној недавној књизи о Русији, наводна свемоћ НКВД-а илустрована је масовним погубљењима током година Великог терора. Али ово је погрешно тумачење његове моћи. НКВД је само извршавао Стаљинова наређења. Био је инструмент, а не доносилац одлука. Чак и под Беријом, који је сигурно имао већу моћ од било ког од својих претходника, служба је радила оно што јој је речено. Партија је била та која контролише и мач и штит (који су приказани на грбу Чеке).

Вртоглави низ промена у Русији током последњих сто година разумљиво је довео до интелектуалне конфузије. Шта је то руска идеја и који је државни raison d’etre? Јељцин је наивно веровао да ће проблем решити тако што би организовао (плаћени) конкурс за најбољу националну идеју. Да ли је Русија империја, мултиетничка федерација, етничка држава или заједница свих Руса где год они били (руски свет)? Да ли је светионик за човечанство или империјална сила вођена сопственим интересом?

Идеолошка конфузија, присутна од 1990-их, достигла је врхунац под актуелном влашћу тајне полиције. Обавештајне службе у Русији изгледа верују да се идеологије могу проглашавати декретом. Као да су идеологије исто што и именовања на вишу функцију или одлуке да се неко прогласи „страним агентом“. Довољно је на три дана у исту просторију затворити тројицу припадника тајне полиције и три универзитетска професора, и они ће смислили идеологију која ће затим бити проглашена указом.

Путин је стога формулисао две различите и међусобно неспојиве идеологије. На домаћем плану, то је идеологија велике империјалне нације којој је комунистичка, а нарочито лењинистичка владавина, неправедно одузела неке од њених атрибута. У свом познатом дугачком историјском чланку из лета 2021, Путин критикује руске бољшевике и Лењина лично због тога што су натерали источноукрајински револуционарни режим у Доњецк-Кривојрошкој Совјетској Републици, да против његове воље она постане део Украјинске Совјетске Републике. „Лењинистичке границе“ су тако вештачки одвојиле источну Украјину, насељену углавном етничким Русима, од њихове руске браће.

Комунизам се напада и због уништавања Русије и „рускости“. Патријарх, свештеници и читава поворка таквих фигура познатих из процесија 19. века поново се призивају  за сваку државну прилику: од благосиљања трупа које се шаљу да гину на фронту, до разних годишњица или сахрана.

Путин земљу (а можда и себе) отворено обликује по угледу на три идеолошка стуба царске Русије: на самодржављу, панславизму и православљу. Али док су ови стубови имали неког смисла под Романовима, данас готово да га немају, изузев самодржавља. Јер, како Русија може да има идеологију заштите свих Словена и православља када води рат против словенског и православног народа који јој је најближи по култури и историји? Додуше, цареви су такође сузбијали украјински национализам (који је тада био маргинални политички покрет), али нису слали дронове на Кијев.

Чак и аутократија, једина могућа веза између царизма и „ФСБ-изма“, стоји на климавим ногама: апсолутизам (на челу са императором, царом који је „самодержец“) заснован је на вишевековној традицији, изведен је из византијског цезаропапизма и имао је културно и историјско утемељење. Ништа ни приближно слично томе не постоји у садашњем режиму.

Али да би идеолошка конфузија буде потпуна – што је моја главна поента – Путин је за међународну употребу осмислио потпуно другачију идеологију. То се нарочито јасно видело од 2022. године и почетка рата са Украјином.

Према том наративу, Русија је нови лидер „Глобалне већине“ и предводи остатак света у супротстављању хегемонији најбогатијих и најмоћнијих држава. Ова идеологија изгледа као нека смешна имитација Лењинове синтезе марксизма и антиколонијализма из 1920-их. Али док је Лењин био озбиљан теоретичар, садашњи лидери то нису. Лењин је Совјетски Савез видео као прототип бескласне и космополитске државе у складу са основним марксистичким начелима. Таква држава би природно била савезник азијских и афричких земаља у успону, у њиховој антиколонијалној борби. Било је идеолошки потпуно доследно подржавати, на пример, Индију и Кину у њиховим антиколонијалним настојањима, чак и када су главне унутрашње снаге у тим земљама биле буржоаске, јер се Совјетски Савез залагао за интернационализам и крај колонијалне експлоатације.

Апсурдно је да Русија на међународном плану заступа идеологију коју  на унутрашњем плану експлицитно одбацује. Како држава која се, према самоодређењу, залаже за аутократију и национализам, може да предводи „Глобални Југ“ у његовој борби за праведнији свет? Не може се ујутру једној публици проповедати империјализам и национализам, а поподне другој публици интернационализам и равноправност свих народа.

Русија се тако идеолошки нашла у потпуном ћорсокаку. Не само у пројекцији своје идеологије унутар земље – где сличне контрадикције (о којима овде не говорим) постоје у односу према  царском и комунистичком наслеђу (да ли је Стаљин велики зато што је победио у Другом светском рату или је зликовац који је минирао и дигао у ваздух стотине руских православних цркава?) – већ, што је важније, и на глобалном плану, где противречност између национализма за домаћу употребу и (наводног) интернационализма за спољне сврхе, у потпуности разоткрива своју парадоксалну природу.

Ово питање можда не би било толико значајно да је Русија нека мала земља у којој сличне идеолошке контрадикције могу бити проблем само за ту земљу, али не и за остатак света (Србија и Хрватска су такви примери), али оно што је доминантна идеологија у Русији, и како Русија види себе у односу на сопствену историју и у односу на данашњи свет, то може постати (и јесте) драматично важно, пошто може да доведе, сада или за неколико година, до већих ратова и сукоба, па чак и до нуклеарне апокалипсе. 

Док је моћ увек важна, начин на који се она користи зависи од тога како земље и њихови лидери виде разлоге за своју борбу и за остваривање каквих циљева могу да убеде своје грађане да погину. Зато је улога идеологије од пресудне важности у сваком модерном друштву, баш као што је то била и у прошлости. 

За разлику од Нобелове награде за мир, она која се додељује за физику сачувала је свој реноме и репутацију. У свом тестаменту, Алфред Нобел ставио је физику на чело награђиваних научних дисциплина – испред хемије, медицине, књижевности или награде за мир (награда за економију додата је накнадно).

Иако је неправди било, јер неки велики физичари никад нису добили ову награду, битно је поменути да ниједан добитник није био научно оспораван и да су награђена научна достигнућа преживела тест времена. Једноставно, за физичара не постоји награда која би се могла упоредити са Нобеловом.

Зато је, и поред својих мањкавости, хроника Нобелове награде за физику једна фасцинантна прича о непрекидном, незаустављивом расту људског знања. Прошлогодишњу награду, подсећања ради, добили су Џон Хопфилд и Џефри Хинтон за свој пионирски рад на пољу машинског учења и вештачке интелигенције.

Ове године Нобелову награду за физику добили су Џон Кларк, Мишел Деворе и Џон Мартинис за свој рад у пољу квантне физике, односно за откриће „макроскопског квантног тунел-ефекта и демонстрацију квантне природе укупне енергије електричног кола“. Њихов рад, стоји у образложењу Нобеловог комитета, „омогућио је развој нових технологија базираних на квантној физици као што су квантна криптографија, квантни сензори и квантни компјутери“.

У обраћању након доделе награде, председавајући Нобеловог комитета за физику Оле Ериксон je изјавио: „Фасцинантно је како нам квантна физика, наука стара преко 100 година, још увек приређује изненађења. И све то уз огромну практичну корист јер је квантна механика уткана у темељ данашње дигиталне технологије.“

На важност квантне механике, која објашњава понашање материје и енергије на најнижем, субатомском нивоу, скренуо је пажњу и УНЕСКО, који је у славу њене стоте годишњице 2025. годину прогласио за Међународну годину квантне науке и технологије.

Иако је на свом почетку квантна механика била дочекана са великом скепсом јер се многи њени постулати косе са здраворазумским поимањем света, а често и са елементарном логиком, ова теорија успешно је прошла најригорозније експерименталне провере и данас се сматра једном од најуспешнијих творевина људског ума.

Почеци квантне механике припадају заправо крају 19. века, када су физичари покушавали да објасне спектар зрачења које емитује тело на одређеној температури. Према тадашњим прорачунима, укупна енергија емитована у домену врло кратких таласних дужина имала је бесконачну вредност. Покушаји физичара да објасне ову „ултра-љубичасту катастрофу“ били су неуспешни све док Макс Планк није добио коректан резултат претпостављајући да се емитована енергија састоји из дискретних „пакета“.

Иако је за Планка ова претпоставка била тек корисна математичка поштапалица, наредне генерације научника (Хајзенберг, Дирак, Шредингер, Паули, Ајнштајн, Бор и многи други) показаће да је Планкова претпоставка заправо физичка реалност. То сазнање старо је отприлике 100 година, отуд и иницијатива УНЕСКО-а да се ова година адекватно и обележи. С правом.

Квантна механика нам је у међувремену показала да материја има дуалну, честично-таласну природу, да је немогуће истовремено прецизно одредити све параметре честица (положај, брзину, енергију), да се свака од честица може налазити у суперпозицији стања која су често контрадикторна, те да пар честица може имати спрегнута својства без обзира на њихово међусобно растојање. Та сазнања нису само научна егзотика: да није њих, данас не бисмо имали полупроводнике, микропроцесоре, рачунаре...

 „Тунел-ефекат“

Један од чувених квантних феномена односи се на тзв. квантно „тунелирање“ или „тунел-ефекат“ (quantum tunneling).

Посматрајте, рецимо, протоне (језгра водоника), у Сунчевом језгру – да би дошло до њиховог спајања (фузије) неопходно је да протони имају довољну енергију да савладају невидљиву „енергетску баријеру“. Та баријера резултат је просте чињенице да сви протони имају позитивно наелектрисање и да се истоимена наелектрисања међусобно одбијају.

Да би протони „прескочили“ ову баријеру и „залепили се“ међусобно, потребно је да имају довољно високу кинетичку енергију одређену температуром у језгру Сунца. Иако је та температура колосална (реда 15 милиона Келвина), ако узмете у обзир законе класичне физике испоставиће се да је она, ипак, недовољна да превазиђе постојећу одбојну силу између протона како би фузиони процес уопште могао да започне.

Дакле, проста математика каже да би Сунце требало да буде инертна, хладна лопта сачињена од водоника и хелијума, налик на Јупитер или Сатурн. Па ипак, фузија на Сунцу се дешава уз емитовање огромне количине енергије јер постоји „нешто“ што омогућава започињање нуклеарне реакције. То „нешто“ је тзв. „тунел ефекат“.

Како Сунце сија

Суштина феномена лежи у томе да је сваки протон у квантној механици представљен „таласном функцијом“ која дефинише вероватноћу да се честица у одређеном тренутку нађе у одређеном делу простора. У близини енергетске баријере та функција драстично опада, али не нестаје, тако да постоји нека мала вероватноћа да се честица, и поред релативно мале енергије коју поседује, нађе са друге стране баријере.

Та вероватноћа је толико мала да ће се од неколико милијарди протона који се налазе на путањи чеоног судара формирати само један пар који ће моћи да учествује у наставку нуклеарне фузије. За спољашњег посматрача изгледа као да је један од протона из новоформираног пара пронашао скривени „тунел“ у енергетској баријери између њих и нашао се на другој страни препреке, у непосредној близини другог протона.

И наредне фазе нуклеарне реакције имају сличне енергетске баријере, тако да је једном протону, у просеку, потребно око 10 милијарди година да прође кроз цео процес фузије. Али то је само просек: због величине Сунца и огромног броја протона, увек има довољно оних који ће много пре проћи кроз своје „тунеле“, све док се од четири протона не формира језгро хелијума, уз ослобађање енергије која Сунцу омогућава да сија, а нама да живимо.

Све што је могуће, десиће се кад-тад

Без квантног тунелирања не бисмо могли да објаснимо ни феномен радиоактивности – алфа честица налази се заробљена у атомском језгру јер је њена енергија недовољна да се отргне јакој нуклеарној сили која је држи везаном за језгро. Па ипак, због природне таласне функције, постоји одређена вероватноћа да и тако „окована“ алфа честица кад-тад напусти језгро. Понекад је за реализацију овог процеса потребан делић секунде, понекад небројене године...

Али поента је у томе да ће се све што је могуће, ма колико мало вероватно, десити кад-тад, јер природа има времена колико год хоћете.

Феномен је нашао и своју практичну примену: без тунел-ефекта не би било ни многих модерних полупроводничких материјала, електронских микроскопа екстремно високе резолуције, савремених уређаја за складиштење података, мерне опреме изузетне осетљивости, квантних рачунара...

Овде се намеће једно интересантно питање: ако један протон или електрон може да прође кроз наизглед непремостиву енергетску баријеру, да ли је тако нешто могуће на макроскопском нивоу?

Другим речима, и помало карикирано: да ли је могуће да тениска лоптица бачена у бетонски зид прође кроз препреку и нађе се са његове друге стране? Теоретски одговор је – да!

Већ поменута таласна функција може се срачунати и за групу честица и за читава тела тако да, бар у теорији, бачена лоптица може да заврши било где, па чак и иза зида. Међутим, та вероватноћа толико је мала да се у пракси такве ствари не дешавају: могли бисте да проведете трилионе година бацајући лопту у зид, а да она ниједном не пређе на супротну страну.

Аутомобили не пропадају кроз асфалт, путници не испадају из авиона, затвореници не пролазе тек тако кроз затворске решетке и ви, док читате овај текст, свакако нећете пропасти кроз столицу. Рекло би се да је тунел-ефекат појава ограничена на микросвет, на само једну или, евентуално, пар честица.

Ипак, једна група америчких научника решила је да ово наизглед очигледно тврђење стави на пробу.

Проширење скале тунел-ефеката

У серији експеримената обављених средином осамдесетих година прошлог века, Џон Кларк, Мишел Деворе и Џон Мартинис показали су да се тунелски процес може осмотрити на много већој скали, са много већим бројем честица.

Тестирани објекат био је налик на компјутерски чип, довољно велики да стане у шаку, састављен од два полупроводника одвојена танким слојем изолатора (такозваним „Џозефсоновим спојем“, који је осмислио још један нобеловац, Брајан Џозефсон).

Када се овај материјал охлади скоро до апсолутне нуле, електрони који слободно „плутају“ унутар кристала полупроводника формирају тзв. „Куперове парове“, који се понашају као једна елементарна честица са потпуно новим својствима. Та својства омогућавају паровима електрона да путују кроз материјал без отпора. Брајан Џозефсон је претпоставио да ови парови, захваљујући тунел-ефекту, могу да прођу кроз изолациону мембрану, што је експериментално потврђено 1962. године.

Инспирисани радовима британског научника Ентониja Џејмсa Легетa, који се бавио физиком ниских температура и за свој рад у области суперфлуидности добио Нобелову награду за физику 2003. године, овогодишњи нобеловци Кларк, Деворе и Мартинис решили су да оду корак даље.

Квантна механика на макро нивоу

Према Легетовој теорији, на довољно ниској температури систем би требало да дође у стање минималне енергије у коме би сви Куперови парови заједно били описани једном таласном функцијом и понашали се као јединствени ентитет.

Користећи иновативне технологије мерења карактеристика Јозефсоновог споја, овај трио научника успео је да покаже да се на екстремно ниским температурама милијарде електрона који пролазе кроз мембрану понашају као једна честица која формира читаво струјно коло.

Они су истовремено показали и да се енергија ускладиштена у таквом електричном току може увећати или смањити само у дискретним количинама, истим оним „пакетићима“ које је некада давно „измислио“ Макс Планк, баш као што то квантна механика и предвиђа.

Кларк је у једном раду из деведесетих година показао како се овај макроскопски тунел-ефекат може искористити у индустрији суперпроводних материјала за израду екстремно осетљивих инструмената за мерење интензитета магнетног поља или струјног напона. Ови уређаји, познати под називом SQUIDS, врло брзо су нашли примену и у индустрији, пре свега у медицинској опреми.

Суштински допринос ове тројице научника био је у томе што су показали да квантна механика није ограничена само на свет веома малог већ да се може применити и на средњем („мезо“) и на највишем („макро“) нивоу, где у квантним процесима оркестрирано учествују милијарде спрегнутих честица.

Ти квантни системи довољно су велики да их можете видети и опипати и не траже никакву посебну опрему за руковање.

Добитници

Џон Кларк рођен је у Кембриџу 1942. године, где је студирао физику и стекао докторску титулу. У Америку се преселио 1968. како би наставио пост-докторске студије на Берклију. Професорско место на истом универзитету добио је годину дана касније и ту је провео целу научну каријеру.

Мишел Деворе рођен је у Паризу 1953. године. Докторирао је физику на париском универзитету 1982. године. Након тога преселио се у Беркли како би радио са Кларком и Мартинисом, који је у то време још увек био студент. Накратко се вратио у Француску да би тамо основао сопствени истраживачки центар, али се 2002. године одлучио да каријеру настави на универзитету Јејл. На универзитет Санта Барбара у Калифорнији прешао је 2024. године.

Деворе је, уз факултетску каријеру, веома ангажован и у Гуглу где предводи Гуглов „Квантум тим за вештачку интелигенцију“. Председник Француске Емануел Макрон лично му је честитао на добијеној награди.

Џон Мартинис рођен је 1958. године у Америци. Дипломирао је на Берклију 1980. године, а на истом универзитету касније је и докторирао. Пост-докторске студије започео је у Америци, а завршио у Француској. На универзитету у Санта Барбари радио је од 2004. до 2014. године, а затим се придружио Гуглу, како би учествовао у развоју квантних рачунара. У Аустралију се преселио 2020. године и запослио у стартап компанији „Силикон Квантум Компјутинг“ у којој и даље ради као менаџер задужен за технологију.

Када прелетите кроз ове биографије, рекло би се да се овогодишња додела Нобелових награда надовезала на прошлогодишњу када су три Нобелове награде, две за хемију и једна за физику, такође отишле у руке инжењера који су мањи или већи део свог радног века провели у Гугловим истраживачким центрима.

У својој првој изјави након сазнања да је добио Нобелову награду Кларк није крио изненађење, с обзиром да је од тренутка открића па до данас прошло скоро четири деценије. Скромно је рекао да је он само један од тројице заслужних и да је одушевљен чињеницом да се феномен којим су се бавили, данас користи у сваком компјутеру или мобилном телефону.

Осим тога, поменуо је да са великим интересом прати развој квантних рачунара чије су могућности, бар на папиру, неслућене: „Знам да неки од ових рачунара користе резултате нашег рада, а да ли ће се нешто из тога на крају изродити, не умем да проценим.“

Шта су суперкомпјутери?

Да бисмо уопште почели причу о квантним компјутерима, у које највеће светске информатичке компаније улажу милијарде долара, морамо да се подсетимо како функционишу они класични.

Без обзира да ли говоримо о мобилном телефону, таблету, лаптопу или суперкомпјутеру, постоји нешто што им је заједничко: сви ти уређаји манипулишу искључиво нулама и јединицама на исти начин.

Сваки видео, твит, порука или текст који управо читате није ништа друго до низ нула и јединица. Када компјутер „нешто рачуна“, процесор, као главна „радилица“ у њему, конвертује један скуп нула и јединица у други коришћењем инструкција које су такође записане нулама и јединицама.

Оно што обично називамо „меморијом“ заправо је скуп електронских прекидача који имају тачно два различита стања – једно од њих означавамо као „0“, друго као „1“. Не постоји „међустање“, нешто између две поменуте крајности. Најмања количина информација којом компјутер може да манипулише зове се бит и бит може да има само две наведене вредности.

Када повежете хиљаде процесора и много битова у једну целину и на то додате софтвер који је у стању да искористи сав тај хардверски потенцијал, добијате суперкомпјутер који је у стању да решава најтеже проблеме из математике, физике, хемије, медицине, технике...

Најбржи суперкомпјутер данашњице, јапански „Фугаку“, у стању је да изведе невероватних 440 хиљада билиона рачунских операција у секунди.

Али природа не функционише по систему „или нула или један“. У природи постоји елемент неизвесности који је тешко симулирати класичним компјутерима. Постоји и читава класа проблема који су наизглед једноставни, али неподесни за решавање коришћењем суперкомпјутера.

Један од интересантнијих је „проблем трговачког путника“. Замислите трговца који жели да понуди своју робу у 100 различитих градова. Којим редоследом он треба да посети ове градове тако да пређе најмање километара? Ово је класични комбинаторни проблем и налажење оптималног решења често подразумева секвенцијално испитивање енормног броја могућности, што је дуготрајан процес чак и на најјачим компјутерима. 

Шта су квантни компјутери? 

Квантни компјутери не представљају нову генерацију компјутера, баш као што ни сијалица не представља нову генерацију свећа. Квантни компјутери неће једног дана заменити сву нашу кућну или канцеларијску електронику. Класични компјутер и даље ће представљати најједноставније, најекономичније, а често и најбрже средство за решавање већине свакодневних проблема. Квантни компјутери су нешто сасвим друго за нешто сасвим треће...

Код квантних компјутера уместо битова имамо „квантни бит“ или кубит („qubit“). У физичком смислу, кубит може да буде један фотон, пар спрегнутих електрона унутар проводника охлађеног до апсолутне нуле, један атом на тацни од силицијума, јон контролисан електромагнетним пољем или нешто стото.

У сваком случају, кубит је због своје величине врло осетљив и свака манипулација кубитима је врло деликатан процес.

На тако минијатурној скали, свака честица има одређена својства која најчешће немају еквивалент у макроскопском свету. Та својства заједно дефинишу тзв. квантно стање честице. Ако је то стање контролисано и мерљиво, имамо кубит, основну рачунарску јединицу квантног компјутера. Један кубит не представља ништа, квантни рачунар настаје тек кад повежете више кубита у једну целину.

Тако спрегнути кубити имају неупоредиво већу рачунарску снагу у односу на исти број повезаних битова. Додавањем једног бита у класични систем не добијате практично ништа, али зато додавањем једног кубита у квантни рачунар дуплирате његову снагу.

Ова снага проистиче из два квантна феномена: суперпозиције и спрегнутости.

Феномен суперпозиције

Замислите новчић бачен у ваздух. Он ће на крају пасти на под, на једну или другу страну, на нулу или јединицу. У свету класичних компјутера, ово су једина два могућа исхода. Кубит, међутим, представља бачени новчић који се још увек врти у ваздуху. У свом квантном стању кубит садржи оба крајња резултата, и нулу и јединицу.

Суперпозиција представља способност кубита да буде у оба различита стања истовремено.

Кубит је, просто речено, објекат који у датум тренутку има вредност 0 или 1 са одређеном вероватноћом. Кубит може да „нагиње“ једној од ове две вредности, а суштина квантних прорачуна је да се ово „неодређено“ стање преведе у стање у коме кубит има вредност 0 или 1, елиминишући елемент случајности.

Још један пример суперпозиције: замислите лавиринт и задатак да нађете излаз из њега. Класични компјутери једноставно праве насумичне покушаје. Први покушај биће, на пример, скретање улево. Ако се ово покаже као погрешна стратегија, наредни покушај биће скретање удесно. И тако на свакој раскрсници лавиринта на коју компјутер наиђе. Процес је у сваком случају дуготрајан, али води до крајњег циља.

Код квантног компјутера, захваљујући суперпозицији кубита, могуће је истовремено скренути и лево и десно.

Квантни компјутер истражује обе могућности истовремено, као да функционише у две паралелне димензије. Број могућности расте са сваком новом раскрсницом, али се сложеност прорачуна не повећава. Повећава се само број димензија проблема.

Кључна карактеристика квантног компјутера је да он ове додатне димензије рутински третира као један велики мултидимензионални простор, у коме свака димензија садржи једно од могућих решења.

Феномен спрегнутости

Други квантни феномен, спрегнутост, представља способност кубита да се упарују тако да се налазе у идентичном квантном стању. Промена стања једног кубита тренутно се одражава и на спрегнути кубит, чак и ако се он налази на веома великом растојању.

Ајнштајн је ову појаву назвао „сабласном акцијом на даљину“, а квантна механика још увек нема задовољавајуће објашњење за овај феномен.

Свеједно, нико нас не спречава да користимо чак и оно што не разумемо. За разлику од класичних компјутера чија је снага, отприлике, пропорционална броју битова, снага квантних компјутера расте страховито брзо са додавањем нових кубита, управо захваљујући квантној спрегнутости.

Како се број кубита буде повећавао, супер-рачунари ће све теже држати корак. Када квантни рачунар буде имао више од 70 стабилних кубита, супер-рачунар ће морати да заузме површину читавог једног града како би имао исту компјутерску снагу. На дуге стазе, суперкомпјутери ће изгубити ову трку. Али само под условом да квантни компјутери преживе, тј. превазиђу садашње тешкоће.

Границе квантних рачунара

Овде наилазимо на кључни проблем: сви данашњи квантни рачунари пате од „декохеренције“, (пре)осетљивости на спољашње утицаје, чак и оне најмање. Управо контрола декохеренције квантне рачунаре чини тако компликованим и скупим.

Најмања вибрација, прилив топлоте или физички контакт могу неконтролисано да промене или очитају квантно стање кубита пре него што он заврши своје учешће у израчунавању. Када се квантно стање кубита очита пре завршетка израчунавања, кубит „колабира“. Другим речима, постаје неупотребљив.

Управо зато се кубити смештају у строго контролисано окружење, најчешће вакуум, уз температуру блиску апсолутној нули. Иако су кубити често минијатурни, квантни компјутер има величину великог фрижидера у коме се највећи део опреме користи за спречавање декохеренције.

Са свим тим цевима, цревима, спиралама, висећим проводницима, блоковима за хлађење, стварање и одржавање вакуума, квантни компјутер више личи на инсталацију Ханса Гигера позајмљену из серијала „Осми путник“, него на машину за рачунање.

Демонстрација силе

Данашњи информатички гиганти троше милијарде долара годишње како би њихови квантни рачунари коначно демонстрирали „квантну супремацију“, тј. способност да реше бар неки компликовани (не нужно и корисни) математички или физички проблем брже од класичних рачунара.

Досадашњи резултати су релативно скромни и дискутабилни. Гугл је 2019. године објавио да је, користећи свој квантни рачунар „Сикамор“ са 53 кубита достигао стадијум супремације, да би нешто слично урадила и кинеска компанија „Јиужанг“, само годину дана касније. Проблеми који су решавани у ова два случаја били су толико апстрактни (и бескорисни) да би сваки покушај њиховог описивања у пар реченица био узалудан.

Јавност је са скепсом испратила ову квантну „демонстрацију силе“, сматрајући да су решавани проблеми били извештачени, без икакве употребне вредности, уз понеки „злобан“ коментар да квантни рачунари још увек кубуре са елементарним рачунским операцијама као што су сабирање или множење два двоцифрена броја.

Али, нико још није спреман да одустане. Гугл и многи његови ривали развој својих квантних рачунара данас базирају на суперпроводним кубитима, налик на оне са којима су експериментисали Кларк, Деворе и Мартинис.

Они су показали да се квантна својства потребна за имплементацију кубита и квантних рачунара могу наћи и у макро-системима који су, може бити, много подеснији за имплементацију, коришћење и управљање од кубита конструисаних од појединачних атома или елементарних честица.

Ако имате кубит који добро разумете, који је релативно лако направити, којим је лако манипулисати и који је стабилан током дуготрајних прорачуна, онда ни достизање квантне супремације не мора да буде далеко.

Уз огромну славу која их је заслужено снашла, Кларк, Деворе и Мартинис треба да поделе и новчану награду од милион евра на равне части. Делује много али то је, вероватно, тек милионити део профита који ће остварити компанија која на тржиште буде избацила први квантни компјутер способан да решава практичне проблеме.

Овогодишњи лауреати су својим радом показали да се квантни системи могу створити и у макроскопском свету. Колико велики ти квантни системи заиста могу да буду и како их искористити у дигиталним технологијама сутрашњице показаће, највероватније, неки нови нобеловци.

Након што је током раног послеподнева 3. октобра први воз, у коме су биле одабране званице и новинари, тек завршеном брзом пругом из Београда доспео у Суботицу, те исте вечери је у загребачком Хрватском народном казалишту изведена премијера Крлежиних „Застава“.

Од Београда до Суботице „Соко“ по реду вожње путује осамдесетак минута, док нова драматизација Крлежиног петотомног романа у адаптацији и режији Ивана Планинића траје два сата.

Али удобно путовање шинама од Београда до крајњег севера наше земље и позоришну премијеру која је, судећи по првим реакцијама публике и критике, с великим успехом изведена на загребачим даскама које живот значе не раздвајају брзина овдашњег путовања и дужина трајања тамошње представе, већ их спаја један, како би писац „Глембајевих“ рекао, врхунаравни феномен – феномен воза!

Наиме, Планинић је своје а Крлежине „Заставе“ сместио у амбијент ранжирне станице, на којој се судбине јунака романа укрштају са временима нестанка аустроугарског царства и настанка Југославије. Тако су железница и возови по ко зна који пут постали саставни део једног уметничког дела!

Литерарни возови

Сви знамо да је историја седме уметности отпочела 1895. са „Уласком воза у станицу“ браће Лимијер. Један од првих писаца који је тематизовао железницу био је Чарлс Дикенс, који је у роману „Домби и син“ још 1848. писао о томе како индустријализација уништава нашу животну средину.

И док се природа повлачила пред фабричким димњацима, ницала су све велелепнија здања железничких станица. Пишући о Флоберу, који је возове презирао, Џулијан Барнс успут напомиње да су већ у првој половини педесетих година ХIX века на лондонским и париским станицама радили киосци у којима су путници могли да пазаре јефтина издања романа који и данас стоје у самом врху историје светске књижевности.

Биће да је у то време испевана и прва песма која се изводи у једноличном, а опет неодољивом ритму клопарања точкова по шинама, док се иза последњег вагона нижу прагови што заувек нестају у тами. Из те таме је, у свитање, у првоj реченици „Повратка Филипа Латиновића“, на каптолски колодвор стигао главни јунак овог Крлежиног романа.

Андрић своје „Писмо из 1920“ почиње на железничкој станици у Славонском Броду:

„Пред станицом, поред првог колосека, седимо на коферима и чекамо воз коме не знамо ни час доласка ни час одласка; једино што знамо, то је да ће бити препун, набијен путницима и пртљагом.“

А у том возу је лако могао бити Црњански, који у своме „Објашњењу Суматре“ пише како је на загребачком колодвору сео у воз и отпутовао даље:

„У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву. Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу...“

А на Уралу су јако волели да читају приче Бранка Ћопића. Током Ћопићеве посете овом делу тадашњег Совјетскога Савеза, тамошњи сељаци су писцу „Краве са дрвеном ногом“ рекли да просто не верују да још негде на свету постоје такве бене бенасте, јер су били убеђени да се тешки животни тренуци преживљавају тако весело само у уралској башти сљезове боје.

За разлику од књижевних јунака Крлеже, Андрића и Црњанског, код Бранчила возом није путовао појединац, који је најчешће претходно завршио високе школе, па док чека воз може да есејизира, ако треба, и седамсто седамдесет и седам минута. Јок, у Ћопићевој прози су путовали читави народи и народности, а са њима су се возом труцкале козе и краве.

Били су то они влакови без возног реда. У њима су одмах након краја Другог светског рата у Војводину почели да пристижу колонисти – Крајишници и Херцеговци који су у непријатељским офанзивама остали без крова над главом, па је нова власт решила да их са брда и долина пресели у непрегледну равницу, где је човек, уместо у какав густиш, или шуметину, морао поради себе да се скрива у курузу.

Од силних догодовштина које човек доживи док путује возом настале су многе књиге, али ништа од свега тога не би било без књиге у којој стају сви возови који ће током једне године саобраћати пругама неке државе. А та књига се зове Ред вожње! Енглески писац Г. К. Честертон је истицао да од свих писаца највише цени ауторе Реда вожње, јер је то књига у којој владају савршени ред и беспрекорна организација.

Један од писаца Реда вожње био је и отац Данила Киша. Писац „Пешчаника“ је у својим делима ову очеву умешност укрштао са осталим фактографским мотивима уроњеним у меланхолију геополитичке ентропије.

Филмски возови

И док је Честертон био омађијан планирањем укрштања возова у станицама, многи наши филмски редитељи су својим покретним сликама градили слику света у коме возови махом касне а људи се мимоилазе. Најистрајнији међу њима био је Живојин Павловић, који је био готово опседнут возовима. Хичкок је волео да се накратко појави у својим остварењима, а Жика Павловић је морао да у сваком филму има бар једну сцену кроз коју пролази воз.

Возови су играли важну улогу и код Кустурице. Наш највећи редитељ је целу причу филма „Живот је чудо“ сместио дуж стварне али и метафизичке трасе Шарганске осмице, оставивши нам на коришћење ову живописну трасу по којој се чувеним „ћиром“ већ толико година возе љубитељи железнице из целога света.

И мада је у овом Кустуричином филму вијугава ускотрачна пруга представљена као магична оса око које се преплићу призори рата, љубави, породичног живота и страдања национа, најупечатљивију железничку метафору распада Југославије снимио је Боро Драшковић.

У филму „Живот је леп“, који је Драшковић снимио 1985. године према мотивима приповедака Александра Тишме, клупко трагичних догађаја почиње да се одмотава када машиновођа из протеста због општег стања у друштву одлучи да заустави путнички воз на отвореној прузи. Разочараног и пре свега бескрајно уморног машиновођу за вечност је одиграо Предраг Лаковић. Ко год је у породици имао макар једног железничара, веровао је сваком грчу на неизбријаном Пепијевом лицу.

Изумирање и повратак возова

Већ почетком наредне деценије, Југословенске железнице су престале да постоје, ред вожње у ратним и поратним годинама ем није поштован, ем је све више бивао редукован. Железничко-транспортна предузећа су уситњавана, многе секције приватизоване, људи отпуштани али, бар што се тиче Србије, воз би ипак, кад-тад, ушао у станицу и у њега би се укрцавали они најочајнији и најупорнији путници.

Али железничари су и даље били ту. Као да су у својим срцима имали неки само њима доступан ред вожње, у коме је писало да ће возови једнога дана поново саобраћати обновљеним или новим пругама.

И онда је пре неколико година „Соко“ јурнуо између Новога Сада и Београда, а у петак 3. октобра, воз је кренуо и пут Суботице.

Поред највиших државних функционера, кинеског амбасадора и новинара, у воз је у Прокопу ушао и железнички пензионер Вукосав Ђорђевић, који има стотину и шест година! Новинари су најстаријег железничара у Србији питали како му се чини вожња „Соколом“ по брзој прузи, на шта им је он одговорио како је воз раније клопарао, а сада само клизи.

Живот по реду вожње

Гледајући пресретног и узбуђеног Вукосава, који је, ето, дочекао дан када ће возови најзад редовно стизати на време, сви ми смо, неизбежно, мислили и на трагедију у којој је на новосадској железничкој станици пре годину дана страдало шеснаест људи. Али ја нисам могао а да не помислим на мога ђеду Михаила, за кога бих, као неки дечак из Кустуричиних филмова или Маркесових романа, могао да се закунем да је рођен у железничарској униформи, са капом отправника возова на глави!

Јер Ђедо није могао без возова и железнице.

Откако је завршио школу и почео да ради прво као отправник возова, а потом као шеф станице и на крају као директор железничке школе, он је, заједно са најужом, али и широм родбином живео строго по неком свом, прилично строгом реду вожње. Мењали су се градови, то јест станице на којима је радио, мењале су се униформе, имена држава и политички системи, али он је остајао везан за пругу и возове. Зато је комфорну, пространу кућу у самоме центру Новога Сада заменио за стан у зградама које су грађене надомак тадашње новосадске железничке станице. Због тога је кућу на мору изградио тик до железничке станице у Сутомору.

Током наших летовања спавао сам са њим у соби. Поред његовог кревета, на нахткасни, стајали су актуелни Ред вожње, стара векерица и мали филипсов транзистор. Ђедо би пре спавања листао ред вожње, а већ у пет ујутру огласила би се векерица, након чега је на радију слушао извештај о кретању ноћних возова који су из Београда, Суботице, Новога Сада и Ниша довозиле путнике на море.

Неки брзи возови на тек отвореној прузи Београд-Бар имали су и своја имена, па је спикер јављао да ли „Ловћен“ и „Меридијан“ иду на време или касне толико и толико минута. Када би дошло до неког застоја, Ђедо је у свитање новог дана усплахирено ходао по соби као професор Балтазар, забринут што ствари не функционишу онако како је требало.

Време Југославије је полако истицало, возови сву све више каснили, тако да на радију вишу нису извештавали о њиховом кретању. Ипак, мој ђед је остајао веран железници и ако се до неког места није могло стићи возом, онда тамо не би ни одлазио. А ја сам све чешће у Нови Сад долазио аутобусом, али сам му говорио да сам стигао, и то на време, возом. Морао сам да знам бројеве возова којима сам наводно путовао, јер је на сточићу поред кревета увек био спреман актуелни Ред вожње.

Почетком сваке године одлазио је код директора железница који му је свечано уручивао бесплатну годишњу карту. У кратком и срдачном разговору, мој ђед би директору увек скренуо пажњу на неку неправилност коју је приметио током неког од путовања.

Да је још увек жив, верујем да би се и он нашао у оном возу за Суботицу. Овако, чим уловим мало времена, мораћу да нађем неки разлог да одем до Суботице. Воз ће, како рече Вукосав Ђорђевић, да клизи по шинама, а ја ћу, мислећи на свога Ђеду, у себи певушити неку од толиких песама написаних у ритму некадашњег клопарања точкова по шинама.

100 песама о возовима:

И још:

Дарко Рундек - Штрајк жељезничара (1996)

Лепа Лукић - Чекај ме (1985)  

Изазов - Враћала се Јелена у Црну Гору (1979)

Бајага - Страх од возова (1986)

Бијело дугме - Песма о возовима (1983)

Смак - Јужни воз (1981)

Ђорђе Марјановић - Последњи воз (1975)

Миладин Шобић - Жељезничке туге (1982)

Арсен Дедић - Дјевојка из мога краја (1984)

Нови фосили - Крај љубави (1980)

Властимир Ђуза Стојиљковић - Мали воз (2002)

Рокери с Мораву - У 3 и 10 За Руму (1984)

Октобар 1864 - Пут (1990)

Филм - Бели прах (1982)

Тунел - Седам дана чекао сам воз (1984)

Леб и сол - Femme fatale (1988)

Душан Прелевић Преле - Киша пада у Зиданом мосту (1991)

Darkwood Dub - Згодна шала (1994)

Забрањено пушење - Памтим то као да је било данас (1984) 

Пилоти - Окрени се (1996)

Азра - Одлазак у ноћ (1981)

Драго Млинарец - Странац (1979)

Јура Стублић и Филм - Дом (1987)

Лепа Лукић - Београде, Бар те зове (1971)

Ева Браун и Гиле - Пут за Лисабон (2019) 

Зана - Ноћни воз за Истанбул (1989)

Група Код - Екскурзија (1977)

Ђаволи - Бамбина (1987)

Рибља чорба - Нећу да испаднем животиња (1981)

Дејан Цукић & Спори ритам бенд - Дуго путовање возом (1996)

Златни прсти - Сам не могу да будем бригада (1977)

Маја Оџаклијевска - Ти си мој последњи воз (1982)

Миладин Шобић - Сутоморе (1982)

Душан Јакшић - Последњи воз (1958)

Аниматори - Мађарац (1983)

Зана - Натраг на воз (1983)

Рибља Чорба - Позајмила је паре, полудела је скроз купила је карту и села је у воз (1979)

Дејан Цукић & Спори ритам бенд - Дуго путовање возом (1996)

Ђорђе Балашевић - Песма из воза (ТВ емисија „Полетарац“, 1980)

Група Траг - Вагонаши (1975)

Жељко Јоксимовић - Љубави (2015)

Црвена jабука - Возови полазе (1988)

Бијело дугме - Лијепа наша (1988)

Делча и Склекови - Возови (1994)

Ђорђе Балашевић - Неверник (1991)

Корни група - Магична рука (1969)

Забрањено пушење - Одлази воз (1997)

Војин Поповић - Мали воз (1955)

Мирослав Илић - Сузе на перону (1990)

Ибрица Јусић - Путник треће класе (1978)

Арсен Дедић - Вера Павладољска (1966)

Црвена јабука - Мојца, Мојца (1986)

Videosex - Вози ме влак в даљаве (1987)

Јура Стублић и Филм - Влак до земље среће (1989)

Драган Стојнић - Воз за море (1966)

Гоблини - Воз (1999)

Магазин - Иди (1986)

Оливер Драгојевић - А сад адио (1980)

Звонимир Кркљуш - Бијела лађа плови морем (1955)

Gori Ussi Winnetou - La Parenzana (2003)

Ненад Јањић и Јасмин Дедић - Возови, влакови (1988)

Миладин Шобић - Први јутарњи (1981)

Бијело дугме - Те ноћи кад умрем, кад одем кад ме не буде (1986)

Рибља чорба - Црна Гора, Бар (1990)

Ивица Бобинец - Хеј, хај бригаде (1976)

Кнез - Брзи воз (1996)

Горан Баре & Плаћеници - Ево влак ми стиже (2003)

Парни ваљак - Једну карту за натраг (1979)

Вампири - Стари воз (1995)

Ђорђе Балашевић - Рапсодија о Катрин (2016)

Када је филм „Дан после“ (The Day After, 1983) Николаса Мајера први пут приказан на телевизији доживео је веома јаке реакције публике. Ово дело за циљ је имало да покаже непосредне последице евентуалног атомског сукоба између САД и Совјетског Савеза. Нуклеарна размена пуног обима приказана у филму је била толико уверљива, да су дан после емитовања широм Америке биле успостављене телефонске линије на којима су стручњаци престрављеним гледаоцима нудили психолошку помоћ и савете.

Ово није једини филм који је упозоравао на страхоте евентуалног атомског рата. Исти циљ имала су и остварења „Критична тачка“ Сиднија Лумета (Fail Safe, 1964; нова верзија Стивена Фрирса 2000), црна сатирична комедија Стенлија Кјубрика „Др Стрејнџлав или: како сам научио да не бринем и заволео бомбу“ (Dr Stranglove, 1964), „Четврти протокол“ (The Fourth Protocol, 1987) Џона Макензија, „Гримизна плима“ (Crimson Tide, 1995) Тонија Скота, „Сви наши страхови“ (The Sum of All Fears, 2002) Олдена Робинсона, „Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама и многа друга.

Холивуд – родно место многих филмских ђинђува и перли које гледамо на пола ока у тренуцима одмора. Већина ових тричарија у облику покретних слика на крају заврши на „холивудском бувљаку“, али мањи проценат (бројчано ипак вредан сваког поштовања) улази у историју уметности, у памћење свих нас – да ли у облику делића америчке меке моћи или у форми незаборавног уметничког дела.

Постоји низ друштвено одговорних филмова које је произвео Холивуд, односно сјајни сценаристи и режисери. Неки од њих говоре о појавама у садашњости и тиме упозоравају на будућност, други опет документују прошлост и тиме скрећу пажњу на оно што морамо да учинимо да нам се такве ствари не би поновиле.

Поменули смо она филмска дела која упозоравају, а од оних која су на уметнички начин описала друштвене изопачености из блиске прошлости најизражајнији су филмови који говоре о идиотској опседнутости америчких власти према рату у Вијетнаму. „Ловац на јелене“ (The Deer Hunter, 1978) Мајкла Ћимина, „Вод“ (Platoon, 1986) и „Рођен 4. јула“ (Born on the Fourth of July, 1989) Оливера Стоуна, „Повратак кући“ (Coming Home, 1978) Хала Ешбија, „Апокалипса сад“ (Apocalypse Now, 1979) Франсиса Форда Кополе, „Бојеви метак“ (Full Metal Jacket, 1987) Стенлија Кјубрика, „Жртве рата“ (Casualties of War, 1989) Брајана де Палме – само су неки од таквих филмова.

Данас се огроман број људи ужасава начина на који раде медији, пре свега они главног тока (мејнстрим), а богами и они новонастали. Неодговорни су, злонамерни, непромишљени, надмени, купљени су, лажу по сваку цену, раде за скривене центре моћи – свакакве су примедбе публике.

Да ли је Холивуд успео да опише медијске аномалије у САД и да упозори друштво на последице медијског хаоса? Одговор је: покушали су.

Постоји на десетине филмова који се у целини баве радом медија или појединих новинара. Многи су рађени по истинитим причама. На стотине је филмова који у једном тренутку приче проговоре нешто о раду медија. Постоје и они који се не препознају као филмови о медијима, мада у основи то јесу. Чини се да би била занимљива једна шетња по „филмском булевару медија“. Дакле како „филмска Америка“ доживљава „медијску Америку“...

Грађанин Кејн и Оружја масовног уништења

Први филм који ћемо поменути у складу са „бојом медија“ коју поседује је легендарни „Грађанин Кејн“ (Citizen Kane, 1941). То је једно од најзначајнијих остварења филмске уметности, по многим критичарима најбољи или један од неколико највећих филмова у историји. Режисер (и главни глумац) Орсон Велс је своје дело посветио животопису измишљеног медијског магната Чарла Фостера Кејна.

Име је можда и било измишљено, али карактерне особине и пословни резони добијени су комбинацијом оних које су имали тадашњи познати медијски могули Вилијам Рандолф Херст и Џозеф Пулицер.

По објављивању, Херст је забранио да се филм помиње у његовим новинама. Покушао је и да убеди филмске дистрибутере да одбију да прикажу филм у биоскопима. Чак је било и гласина да је покушао да купи све копије филма како би их уништио пре него што стигну до публике. Упркос овим претњама, филм је успео да преживи захваљујући подршци критичара и публике, поставши једно од најцењенијих филмских остварења свих времена. Велс документује медијског моћника Кејна као себичну, арогантну, својеглаву, тврдоглаву, ташту особу без имало саосећајности према својим савременицима.

Публику својих медија доживљава као лутку чијим концима управља лично он. Филм упозорава на могућност свакаквих скандала у будућности са онима који досегну Кејнову моћ, посебно ако је реч о нарцисоидним социопатама. Имамо прилику да живимо у временима када се остварују сва Велсова упозорења. Нажалост.

Ово је тек једна од десетак димензија овог сјајног филма. Иако је тема о медијима у филму битна, налази се у сенци комплетне приче о једном моћнику и времену које је помогло његово обликовање. Критика, филмски заљубљеници и медијски професионалци у овом делу проналазе низ сјајно реализованих идеја уз разбијање многих тадашњих шаблона. Хорхе Луис Борхес је, између осталог, о филму рекао: „То је истрага човекове унутрашњости, преко дела које је направио, речи које је изрекао, многих живота које је уништио...“

Други филм у овој видео галерији је „Оружја масовног уништења“ (Weapons of Mass Distraction, 1997) Стивена Сурџика. Реч је о филму „лаганици“ из Ц продукције, међутим он нам доноси једну сјајну слику два медијска тајкуна у Америци који су обузети међусобним обрачунима, углавном путем медија. Њихови ликови неодољиво подсећају на психопате који су се дочепали медијске моћи. Свега има у филму: копања по прошлости противника, извлачење „костура“ из ормана, намештаљки, копања по смећу, измишљених ствари...

Најмање девет имена и презимена из наше садашњости и ближе прошлости уклапају се у овај опис. Ипак, важно нам је да знамо да смо од стране филмских уметника упозорени пре више од 25 година на шта може да изађе организација рада медија у држави уколико се добрим законима унапред не интервенише.

ТВ мрежа

Следеће остварење спада у филмско-медијске иконе. Реч је о делу Сиднија Лумета „ТВ мрежа“ (Network, 1976), драми са елементима сатире. Филм почиње тако што дугогодишњи водитељ Вечерњих вести, фиктивне ТВ мреже УБС, Хауард Бил, сазнаје да ће бити отпуштен због ниске гледаности његовог програма. Следећег дана, Бил изјављује на телевизији уживо да ће се убити током свог последњег емитовања.

Руководство куће одмах отпушта Била, али на захтев уредника канала и Биловог најбољег пријатеља Макса Шумахера, дозвољава му да води последњу емисију, укључујући и део у коме се он извињава гледаоцима. Уместо тога, Бил држи говор уживо о томе како је живот бесмислен и притом необуздано псује.

Захваљујући овом скандалу, рејтинг програма нагло скаче, а руководство УБС-а одлучује да зарад рејтинга Била треба оставити у етру. Шумахер се противи овој одлуци, али остаје у мањини. Бил постепено губи разум, његови програми су пуни беса и резигнације. Током једне епизоде, он вришти: „Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим!“ и подстиче све гледаоце да узвикују ову фразу. Људи широм земље се нагињу кроз прозоре станова и вичу те речи. ТВ мрежа потом креира „Хауард Бил Шоу“, позиционирајући Била као „лудог пророка“. Емисија одмах постаје најпопуларнији програм.

„ТВ мрежа“ открива велике медијске аномалије у САД. Бесомучна трка за гледаност доживљава свој врхунац седамдесетих година прошлог века. При том мало ко води рачуна о разлици између гледаности и утицаја. ТВ програми одустају од класичних новинарских форми. Схватајући да директни преноси, спорт, забава и шоу програми доносе највећи удео у гледаности (шер) они уносе елементе шоу програма у готово све сегменте такозваног информативног програма.

Режија програмских сегмената инсистира на „унапред планираној спонтаности“ (!) лица која долазе пред камере, што доводи до извештачености. Телевизије крећу ка илузији стварности удаљавајући тако и себе и публику од реалности. Гледаоцима то одговара јер и сами теже бежању од стварности која постаје све суровија...

Хауард Бил, као „луди пророк“, говори у једној емисији:

Разбијени Глас

Последња реченица у говору Хауарда Била може да се примени и на делове штампаних медија, али пре свега на поједине новинаре који раде у њима. Доказ за то је филмска драма Билија Реја „Разбијени Глас“ (Shattered Glass, 2003). Прича прати ангажман младог новинара Стивена Гласа у часопису „Нова република“, једном од елитних штампаних медија, који је био радо читан у Белој кући и председничком авиону.

Испоставља се да је овај омиљени редакцијски колега, момак који је увек био спреман за комплимент колегиници, духовит и често насмејан, у ствари лицемер и ласкавац који је највећи део чланака које је написао за часопис једноставно измислио. Откривен је случајно, када је у један текст о хакерима убацио превише лажних података па су га проверили новинари ван куће.

Редакција се извинила читаоцима признајући да је 27 од 41 текста који је Стивен Глас написао било делимично или у потпуности измишљено. Срамота коју је доживео часопис и његово уредништво је била велико бреме у даљем раду. А шта је било са Стивеном? Дипломирао је на правном факултету и написао роман „Баснописац“ о амбициозном новинару који је измишљао приче и ликове зарад напредовања у каријери. Не само да није одговарао за своју превару већ је и зарадио на њој.

„Дефинитивно – Америка није држава него БИЗНИС!“ (још један цитат из филма).

„Рашомон“ (1950) се сматра једним од најбољих филмова свих времена, а режирао га је маестрални Акира Куросава. Ситуација у којој више особа дају сасвим различита виђења истог догађаја позната је посебно у судству и новинарству. То је и основа радње овог филма у којем су сведоци противречни у својим освртима на догађај (реч је о злочину) – тако долази до „Рашомон ефекта“, или „рашомонијаде“ (ове појаве су добиле имена баш по филму).

Уколико су сведоци уједно и учесници у догађају, а не само посматрачи, њихова прича велича њих саме док су сви остали „криви“. Колико смо само пута ово доживели и колико смо пута ову појаву препознали у медијима.

Лице у гомили

Ако поштујете филмски рад Мартина Скорсезеа онда ћете сигурно послушати његову препоруку: cви би требало да погледају филм Елије Казана „Лице у гомили“ (A Face in the Crowd, 1957). Мислим да је тај филм веома важан пре свега због његове „пророчанске природе“.

Реч је о упозоравајућој причи коју је заиста вредно погледати.

Лери „Усамљеник“ Роудс је главни лик у овом филму – музичар и луталица којег открива новинарка док чами у затвору на југу Америке. Када чује његову музику, пушта је преко радија и он убрзо добија страствене следбенике. Његов музички таленат, у комбинацији с његовом харизмом, чини га тренутним културним херојем, али он убрзо показује да иза фасаде крије крајњи презир према својим обожаваоцима и „обичним“ људима за које тврди да их представља.

Склон је опијању и недоличном понашању. Његова опсесија славом постаје болно очигледна у сцени када стоји сам у свом стану и разговара сам са собом док се просторијом разлеже аплауз са грамофона. У време када је филм објављен 1957. године, сматран је дубоко циничним.

Међутим, по данашњим стандардима, то је практично бајка. На крају, Родс је разоткривен као лицемер и све је изгубио. Филм је опомена која можда неће променити ток историје, али може барем да послужи као подсетник да ликови попут Родса нису ништа ново и да је њихова моћ слаба као и њихов его.

Случајни председник

„Молимо медије да престану да од глупих праве познате особе“ – овај графит уз брисање из сећања оних ликова који су преко медија ушетали у наше животе иако понашањем и менталним склопом не уливају поверење и поштовање – то је мала мантра за ослобађање од разочаравајућих мисли. А тих ликова је безброј, из свих области живота и са свих страна света.

Један забављач и просечан глумац је стицајем околности постао председник државе. Случајно га је неко из публике предложио током једног од његових наступа и – даље је све легенда. Као новоустоличени шеф државе све чланове своје екипе – продуценте, писце текстова, агенте, помоћнике – окупио је око себе и запослио их у кабинету. Вероватно препознајете причу Зеленског у претходним реченицама, али није реч о њему.

Ради се о главном лику из филма Берија Левинсона „Случајни председник“ (Man of the Year, 2006) кога тумачи Робин Вилијамс. У овом пророчанском остварењу нови председник схвата да је на власт дошао помоћу намештених избора од стране неисправних машина за бројање гласова. Одмах одлучује да се повуче са функције и у томе се фикција разликује од стварности која је много суровија и у којој нам се забављач јавља путем телевизије толико често да осећамо ефекат „дана мрмота“.

Занимљиво је да је филм „Случајни председник“ добио углавном негативне критике, између осталог и због наивног заплета: забављач да постане председник, ма хајте молим вас!

Убити гласника

Дођосмо и до једног значајног остварења, нажалост недовољно познатог међу љубитељима покретних слика. Реч је о филму Мајкла Куесте „Убити гласника“ (Kill the Messenger, 2014), рађеном по истинитој причи. Радња прати живот Гарија Веба, новинара локалног листа „Сан Хозе Меркјури Њуз“.

Стицајем околности Веб долази до информација које га воде до могуће тајне операције CIA-е. Вредно радећи на прикупљању делова приче он открива да је CIA организовала продају огромних количина дроге на америчком тлу у циљу прикупљања новца за финансирање „контраша“ у Никарагви (десничарских побуњеника који су наступали против изабране социјалистичке власти).

Веб је тада упозорен да не објављује своја сазнања од једног обавештајца агенције. Речено му је: Постоје приче толико истините да не би требало да буду испричане!

Међутим, новинар је откривену аферу уобличио кроз серију чланака у којима су представљени и разговори са сведоцима. Његове невоље почињу када су се велике новинске куће укључиле у причу и своје ресурсе ставиле у погон да Вебову причу оповргну.

„Разлог за то може бити било који, од просте пословне логике да је CIA важнији савезник од локалних новина, преко зависти до интервенције са највишег нивоа“, пише у једном приказу филма на интернету. Веб није имао уверљиве изворе за потпуну потврду своје приче. Његово писање се базирало на наводима криминалаца. То су искористиле новине „Вашингтон Пост“, „Њујорк Тајмс“ и „Лос Анђелес Тајмс“ да га медијски разапну, уместо да му колегијално помогну у даљем истраживању. На крају Вебова каријера се распада, а 2004. године је пронађен мртав у свом стану, два пута упуцан у главу. Његова смрт је проглашена самоубиством.

На крају приче CIA невољно признаје своју улогу у афери, Вебово писање добија потврду, а они који су га оспоравали никад нису, упркос свему, сасвим признали његове заслуге за откривање ове приче. То није била препрека да се велике новине поменуте пре неколико редова у овом тексту, прогласе за поуздане изворе вести од стране невладиних организација, а све у оквиру кампање о медијској писмености.

Напуштамо за тренутак Холивуд и идемо до Уједињеног Краљевства. 

Скривени план

Политички трилер „Скривени план“ (Hidden Agenda, 1990) редитеља Кена Лоуча у једном моменту филма нам разоткрива позадину многих вести које читамо у штампи или гледамо на телевизији. Ангажовани истражитељи покушавају да реше случај ликвидације једног активисте за људска права у Северној Ирској. Међу онима који могу да помогну је и бивши војни обавештајац.

С обзиром да је филм рађен по истинитом догађају и да је постојао увид у аутентична документа, извесно је да дијалог који следи близак истини...

Измишљене приче, лажи, полуистине, као и паковани чланци за одабране новине су и данас једно од главних оружја обавештајних служби. Понекад „одабрани новинари“ нису довољни већ се у редакције убацују и професионално ангажовани обавештајци. Обично је реч о редакцијама угледних медија. Оних који у причама о медијској писмености представљају „поуздане изворе информација“.

Јасно је да филмска Америка не доживљава са превише поштовања институције медијске Америке. Поштовање је резервисано само за појединце који заиста професионално обављају свој посао.

Колико кошта новинар?

„Ми имамо новинаре које плаћамо, је л' тако?“

Упитана особа потврдно клима главом...

Онај који пита је Мајкл Корлеоне. На то консиљере мафијашке породице, уједно и његов брат по усвојењу клима главом. Разговор се води док планирају елиминацију мафијаша Солоца који је покушао убиство Дон Вита Корлеонеа, њиховог оца. Филм је „Кум“ (The Godfather, 1972) Френсиса Форда Кополе. 

Новинари на платном списку мафије, великих корпорација, обавештајних агенција, политичких партија, тајкуна, спортских клубова, разних организација... Све то готово извесно постоји, али када из претпоставке или јавне тајне пређе у чврсту тврдњу или доказану чињеницу – то може да заболи. Посебно поштене новинаре који предано раде свој посао и оне који су се везали за рад неких појединаца из медија на које је у једном тренутку пала сумња да су наплатили ставове које заступају.

Готово сваки рат који је започео у последњих 50 година био је резултат медијских лажи, рекао је Џулијан Асанж. Али зашто би медији лагали и подстрекивали ратове? Купљени новинари? Или купљене читаве редакције, ТВ мреже...

Ко су новинари

У филмовима у којима се медији и новинари појављују у кратким успутним садржајима створени су многи стереотипи, који најчешће нису баш похвални за њих.

Новинари су често представљани као надмени, арогантни, циници, пуни себе, саможиви, себични, безосећајни, спремни на све не би ли дошли у центар пажње и освојили „Пулицера“.

Један од најбољих примера је ТВ репортер који се појављује у два прва наставка филмског серијала „Умри мушки“ (Die Hard, 1988, 1990). Он не преза од тога да објави вести које могу директно да угрозе велики број људи у талачкој кризи, само да би се што пре прославио и напредовао у каријери.

Шта још значи бити „спреман на све“ у медијском послу? На пример: подмићивати када мислите да је то неопходно или продавати своје тело за ексклузивне вести као што је то радила новинарка из ТВ серије „Кућа од карата“ (House of Cards).

Када је реч о медијима генерално, холивудски филмови их описују овако: од свега се труде да направе спектакл и све раде по шаблону.

Под лупом

Године 1992. на свом концерту ирска певачица Шинејд О'Конор цепа фотографију тада актуелног римског папе Јована Павла Другог уз усклик „Борите се против правог непријатеља“! Тим речима она је осудила раширено злостављање малолетника од стране свештеника католичке цркве. Свет поп културе и медији на овај њен потез реагују на следећи начин: исмевају је, стављају на црне листе, третирају је као друштвеног изопштеника... Њене најближе колеге је избегавају. Велике новине је игноришу.

Године 1993. адвокат Ерик Маклиш доставља Волтеру Робинсону, новинару „Бостон Глоуба“, списак 20 свештеника католичке цркве који су починили сексуално злостављање. Новинар на овај допис никада није одговорио.

Године 2001. у „Бостон Глоуб“ стиже нови главни уредник, Марти Барон. Скреће пажњу на случај једног свештеника који је злостављао малолетника, а са чиме је био упознат и надбискуп Бостона који је целу причу заташкао. Нови уредник тражи од специјалног тима новинара да истражи ову причу. Испоставља се да је само у Бостону малолетнике злостављало око сто свештеника.

Заташкавање педофилије у црквеним круговима помогли су многи угледни грађани својим ћутањем и игнорисањем проблема. Након открића ове афере у Бостону, у следећој деценији су откривене хиљаде жртава свештеника злостављача на тлу САД. Остаје питање колико би их мање било да су послушали Шинејд 1992. године или пажљиво истражили списак адвоката Маклиша 1993.

Филм „Под лупом“ (Spotlight, 2015) Тома Макартија посвећен је овом закаснелом истраживању специјалног тима поменуте бостонске новине.

Ко је „Дубоко грло“?

Филм „Сви председникови људи“ (All the President's Men, 1976) Алана Пакуле прати истраживања и новинске текстове Боба Вудворда и Карла Бернштајна, двојице извештача „Вашингтон поста“. Њихов рад је битно утицао на ток афере „Вотергејт“ и крај председничке каријере Ричарда Никсона. Овај филм представља праву икону међу „покретним сликама“ које се баве радом медија. Могло би се рећи да је дуго био недодирљив за критику било које врсте. Најтачнији је када је реч о опису новинарског посла, изгледу редакције и сл. Спада међу најреалније филмове икад урађене. Ипак, изгледа да је прерано урађен.

Овакве догађаје „треба пустити да одлеже бар 30 година“ (став неколицине познатих продуцената из Холивуда) и потом, са одложеним сећањем и накнадно прикупљеним чињеницама, снимити филм.

Наиме, легендарни уредник „Поста“ Бен Бредли који је контролисао и усмеравао рад двојице новинара у време афере која је срушила Никсона, четрдесет година после ових догађаја проговорио је о својим сумњама у истинитост приче. Иначе се повела дискусија на интернету о томе да је прилично чудно да се пресудно важан извор из америчке владе звани „Дубоко грло“ јавио баш Вудворду који је бивши маринац и члан престижног тајног удружења „Књигa и змијa“.

Сам Бредли је временом постао скептичан према чувеним састанцима у гаражи које су имали новинари и „Дубоко грло“. Да ли је заиста било састанака или је извор измишљен (што се често ради у редакцијама медија)? Чак и када је не тако давно поменути извор идентификован као Марк Фелт, Бредлијеве сумње су остале. Своју причу је предао Џефу Химелману, а овај је написао књигу о Вудворду – живом споменику класичног новинарства, али уједно и новинару који је опседнут имиџом и спреман на све да одбрани своје често климаве тврдње.

Узбуњивачи и ратни извештачи

„Пробуђена савест“ (The Insider, 1999) Мајкла Мана је сјајно остварење које нам говори колико кошта људски интегритет у стварном свету, као и кредибилитет ТВ мреже. Један узбуњивач из дуванске индустрије и један продуцент из ТВ мреже Си-Би-Ес ризикују много тога покушавајући да обелодане алармантно штетне потезе које приликом производње цигарета чини фирма „Браун и Вилијамсон“.

ТВ мрежа је у почетку заинтересована за интервју са узбуњивачем, али се убрзо повлачи и заједно са дуванским концерном покушава да дискредитује и омаловажи самог узбуњивача, али и свог запосленог. Борити се против корпорације на суду или у медијима је као ићи узбрдо са фрижидером на леђима, рекао је познати продуцент Џо Рот.

Овај филм је постао нека врста нацрта за часове на правном факултету као и за семинаре новинарства. Обрађене су тешке теме: како заштити свој извор вести, како се изборити за објављивање истине са сопственом медијском кућом, како ходати по жици изнад правне џунгле створене од стране корпорације...

Велика канцеларија – двадесетак особа међусобно прича, пије се кафа, вицеви, трачеви, џабалебарење на послу, само један у углу нешто ради...

У холивудским остварењима на платну која се баве ратним извештачима слична је ситуација: тек један или неколико њих заиста раде и труде се. Остали су тек присутни негде у позадини збивања и чекају званичне вести или неки трач који ће проследити матичној редакцији.

Филмови које вреди погледати јер прилично верно осликавају писано и фото извештавање са ратних подручја су: „Година опасног живљења“ (The Year of Living Dangerously, 1982) Питера Вира, „Поља смрти“ (Killing Fields, 1984) Роланда Џофеа, „Салвадор“ (Salvador, 1986) Оливера Стоуна, „Кроз пламен Никарагве“ (Under Fire, 1983) Роџера Спотисвуда.

Оговарачи

Трач је, као појава у међуљудској комуникацији, нашао плодно тло за развој у медијима.

Посебно оним медијима које доживљавамо као таблоиде, било да су штампани или аудио-визуелни. А Америка је домовина таблоида. Трач/гласина/сплетка се веома често користи у прилозима на медијима. Гласине су таман толико комерцијалне да ретко који медиј може да им одоли.

Два филма су посебно значајна јер говоре колико је трач моћан и колико је немогуће контролисати гласине када се једном „пусте у промет“. Први од филмова је „Трач“ (Gossip, 2000) Дејвида Гигенхајма. У њему је на незабораван начин приказана појава „покварених телефона“ и како основна вест приликом препричавања и разних начина преношења, губи првобитни облик и муњевито постаје „комуникациони Франкенштајн“.

Други филм је „Сумња“ (Doubt, 2008) Патрика Шанлија. Управница једне верске школе погрешно тумачи и повезује неке догађаје и долази до закључака који не одговарају истини и могу много зла нанети учесницима тих дешавања. Она се ипак тврдоглаво држи својих убеђења и тако постаје „грешна“...

Ево приче која се појављује и у филму:

Ова констатација са краја приче ипак не спречава америчко друштво да функционише на основама трача што најбоље потврђују берзански скокови и падови акција засновани на гласинама.

Добро дошли, господине Ченс

Господин Ченс цео живот борави у кући свог богатог послодавца и брине се о његовој башти. Слободно време проводи уз телевизор. Када у рукама не држи грабуље онда је то даљински управљач. Спољни свет уопште не познаје осим онога што је видео на ТВ програму.

Једнога дана богаташ умире и Ченс мора да напусти кућу. Већ после неколико сати доживљава инцидент – једна лимузина га благо удара на улици. Потом, стицајем околности, Ченс заврши у модерном дворцу, боравишту угледног, имућног и утицајног човека. Богаташ га заволи због његове једноставне природе. Једног дана код Ченсовог домаћина сврати лично амерички председник на консултације. Разговору је присутан и Ченс, а на питања председника одговара простодушно, дајући примере из баштованства. Анализа економског стања тако постаје прича о годишњим добима и биљкама које након јесени и зиме, опет процветају у пролеће...

Председник цитира Ченса и ту почиње медијско лудило. ТВ мреже и познате новине се отимају о личност која је блиска „вођи слободног света“. И док је Ченс потпуно искрен у свету где је све извештачено, откривамо једну од највећих слабости америчких медија: они имају потребу да пренагласе важност особа које изаберу за своје саговорнике.

Тако се и Ченсова једноставна запажања о баштованству тумаче као дубоке метафоре о животу и друштву. Ченс не покушава да неког превари о томе ко је, али га медији уздижу и тиме себи дају важност. Као и сви око њега и медији пројектују дубину и мудрост у његову, у основи празну личност. И ту схватамо како медији данас, посебно у САД, посебно ТВ програми, изузетно глупе или подле људе за час направе познатим и утицајним.

У једном тренутку продуцент ТВ емисије пита Ченса:

– Да ли схватате да ће вечерас да нас гледа више људи него што је гледало позоришне представе у последњих 40 година?

– Заиста, одговара Ченс, а зашто је тако?

– Појма немам! – каже продуцент.

Овај његов одговор описује површност и невољност телевизије да се бави анализом суштине ствари. Довољно је говорити – није важно објаснити. Довољно је слушати – није битно и чути.

У свету где сви глуме, манипулишу и стратешки смишљају, Ченс једноставно постоји. Његова невиност пробија слојеве политичког и друштвеног претварања, откривајући апсурднст система и људи око њега. На крају филма, кад његов богати домаћин умре, његови утицајни пријатељи су спремни да Ченса предложе за следећег председника САД, јер је особа која није компромитована у јавности.

Све ово звучи толико познато, зар не?

Код нас преведен као „Добро дошли, господине Ченс“ или „Присутност“ (Being Тhere, 1979), овај филм Хала Ешбија је провокативна и интелигентна сатира о квалитету америчких медија и политике.

Ријалити новинарство

Филм „Полудели град“ (Mad City, 1997) Косте Гавраса на феноменалан начин описује претварање новинарства у шоу. ТВ репортер који је после неке брљотине на послу назадовао у каријери, стицајем околности се нађе усред талачке кризе која се догађа у једном музеју. У почетку извештава као новинар, а онда схвата да би могао да се врати на стазе старе славе уколико постане учесник у догађају.

Конфузног бившег запосленика музеја који оружјем држи таоце (протестујући на тај начин због отказа који је добио) саветоваће шта да ради/како да се понаша и тако ће контролисати догађај и извући корист за себе. Догађај се, међутим, за час претвара у ријалити програм. Сниматељка, продуценти, новинари на терену, водитељски ауторитет тв мреже – сви се током филма крећу путем који води од новинарства ка шоу-програму и натраг, све у циљу остваривања сопствених каријера, а све то се обија о главу човека који држи таоце и који је медијски представљан час као херој, час као превејани криминалац и терориста.

Коришћење медија у личне сврхе (за међусобне обрачуне) и изопачен однос према догађају у овој причи доводе до трагичног краја.

А када је мешање новинарства и шоу програма почело?

Већ 50-их и 60-их година прошлог века било је јасно да су форме директног преноса и забавног шоуа оне које доносе највише публике. У немилосрдној трци за број гледалаца већина телевизија се прилагођавала овим двема формулама. Две деценије потом било је јасно да мање кошта ако медиј створи свој сопствени догађај уместо да прати постојеће. Такође, била је потребна пуна контрола над тим створеним догађајем (нпр. ријалити „Велики брат“), али не због тога да би се спречили простаклуци или кич већ да би се задовољили спонзори и да би њихове поруке биле пласиране на најефектнији начин.

И коње убијају, зар не

А ево како је све ово пратио Холивуд...

Први ријалити програми из доба почетка рада савремених медија догађали су се у Америци у време велике економске кризе, пре стотинак година.

Филм „Коње убијају, зар не?“ (They Shoot Horses, Don't They, 1969) Сиднија Полака описује плесни маратон са суровим правилима и иживљавањем организатора над такмичарима који су намамљени на учешће великим новчаним наградама.

Ова претеча данашњих егзибиционих ријалити програма на телевизијама, представља мало пророчанство: ту су исцрпљени плесни парови, спонзори такмичара, навијачи појединих учесника, преноси преко радија...

Онда су продуценти „открили“ страх, насиље и егзибиционизам као изузетно комерцијалне облике ријалити програма. Насиље је било све присутније у овим шоуима што најбоље осликавају филмови „Видеодром“ (Videodrome, 1983) Дејвида Кроненберга и „Рођене убице“ (Natural Born Killers, 1994) Оливера Стоуна.

У првом од ова два поменута, шефу мале ТВ станице оператер показује снимке видео-садржаја под називом Видеодром. Реч је о снимцима бруталног насиља, мучења, а на крају и убиства.

Верујући да је то будућност телевизије, шеф Макс налаже оператеру да почне нелиценцирано приказивање програма, али убрзо схвата да снимци из Видеодрома нису монтирани, већ стварни...

Филм „Рођене убице“ говори о мушкарцу и жени који су имали трауме у детињству, а пошто су се упознали постали су љубавници и масовне убице, које су медији неодговорно величали. Убиства овог пара прати (често уживо) и саможиви новинар таблоида, који их профилише у својој ТВ емисији, убрзо их подижући у статус култних хероја (!).

На неки начин, овакав изопачени развој друштва и медија предвидео је и филм-дистопија „Ролербол“ (1975). У будућности коју контролишу корпорације, светом доминира насилни спорт који се зове Ролербол. То је такмичење у брзини и суровости где је смрт такмичара сасвим уобичајена ствар.

Уметнички обликована прича о ријалити програмима стиже 1998. године, а то је „Труманов шоу“ Питера Вира.

Филм говори о човеку који је несвестан да живи у смишљеној ријалити емисији, коју широм света гледа око милијарду људи. Сви његови суграђани из малог места на острву су у ствари глумци и статисти. Једино Труман који је од рођења планиран за овај ТВ шоу, не зна за све то.

Сам крај филма је један од најгенијалнијих у историји кинематографије – „сцена у којој Труманов брод удара у осликани хоризонт његовог вештачког света бриљантно сажима филозофска питања о слободи, аутентичности и удобности илузије“.

Тема морала у садашњости или блиској будућности постала је изазовна за ствараоце покретних слика. Свежа филмска прича на ову тему иде овако: упорна у жељи да оствари каријеру у информатичком свету, млада девојка се придружује технолошком и друштвеном гиганту по којем и филм носи назив – „Круг“ (The Circle, 2017) Џејмса Понсолта.

У једном моменту она пристаје, на наговор врха куће, да буде праћена камерама 24 сата дневно. Тако постаје заштитно лице фирме са милијарду пратилаца, али у исто време губи свој идентитет.

Ново доба овако изгледа: присуство на интернету је најважније, а број пратилаца показује праву моћ...

Креирање стварности, контрола пажње

Филмовима који се баве ријалити шоуима додаћемо и неколико оних чија су тема измишљотине и намештаљке које праве сами медији или на њих пристају. Разлог: да би на тај начин скренули пажњу на друштвени проблем, или – много чешће, да би остварили корист у комерцијалном смислу.

Тако се филм „Квиз“ (Quiz Show, 1994) Роберта Редфорда бави намештањем резултата у квиз такмичењу на једном ТВ каналу. Рађен по истинитој причи филм описује како су на миг спонзора и уз прећутно одобравање руководства куће, продуценти квиза одабраним такмичарима унапред давали тачне одговоре на питања која ће им бити постављена. Ујдурма је разоткривена и законски је одговарао: НИКО.

У филму „Ратом против истине“ (Wag the Dog, 1997) Берија Левинсона медијски експерти ангажовани од стране власти измишљају читав један рат са Албанијом да би се скренула пажња са секс скандала актуелног председника. Медијским манипулисањем, отвореним лажима, измишљањем, монтажом, уз сарадњу новинара који као папагаји понављају од власти сервиране вести, успевају у томе да непостојећи догађај постане општеприхваћена стварност.

У филму „Симона“ (Simone, 2002) Ендрјуа Никола јавност је задивљена умећем глуме нове јунакиње у актуелним филмовима. Никоме не пада на памет да је она, у ствари, компјутерски генерисана, виртуелна глумица. Продуцент који ју је створио у једном тренутку, не могавши више да контролише њено одсуство из естрадних јавних појављивања покушава да је „убије“ помоћу смишљене несреће. На крају признаје судским органима да она никада није постојала. Међутим, публика одбија да у то поверује.

Закључак речен у филму: не можеш наметати истину јавности ако је она не жели! Неко би рекао да сценарио није довољно убедљив. Али, стварност демантује овакав закључак.

Баш недавно је један инди рок бенд привукао пажњу милионске публике својом музиком, наступима, интервјуима. Али, испоставило се да ниједан члан ове рок групе у ствари не постоји. Од музике, гласова и текстова до заједничких фотографија и „животних прича“ чланова бенда Велвет Сандаун – све је створено вештачком интелигенцијом. Ипак, њихова музика је звучала довољно убедљиво да привуче стотине хиљада слушалаца, који су мислили да су открили нови, алтернативни рок састав. 

Лари Флинт је створио издавачку империју са својим сировим и сексуално експлицитним часописом „Хаслер“. На судској парници против њега због ширења порнографије он приказује мали монтирани филм: експлозија атомске бомбе, концентрациони логори, немилосрдно убијање у рату...

„Да ли је ово неморал или оно што се налази у 'Хаслеру'“, пита он у филму „Народ против Ларија Флинта“ (The People vs. Larry Flynt, 1996) Милоша Формана. „Шта има гори утицај на младе људе: ови снимци из Дневника на телевизијама или голотиња из мог часописа?“ 

Случај Роџера Ејлса и Валаса Соузе

Осим филмова, у причи о медијима велику улогу играју и све популарније ТВ серије.

Неколико њих су посебно битне за тему медија, а најзначајнија је вероватно она која се бави последњим годинама каријере Роџера Ејлса, контроверзног телевизијског уредника и такозваног медијског консултанта великог броја конзервативних америчких политичара. „Најјачи глас“ (The Loudest Voice, 2019) је назив ТВ серије у којој сазнајемо како је кабловска корпорација „Фокс“ створила, у режији Ејлса, канал „Фокс њуз“, познат по производњи „посебне врсте ТВ забаве: вестима!“

Једнако бруталан колико и комерцијалан, овај канал ће постати познат по бескрупулозном пласирању вести које одговарају конзервативном наративу, без обзира да ли је реч о истини или не, да ли је реч о чињеницама или измишљотинама.

Бизаран, неотесан, агресиван, болесно амбициозан, политиком опседнут ТВ махер – све је то Ејлс. Он је своје уредничко време потрошио и на сексуално узнемиравање немалог броја водитељки и презентерки са програма, осим што је своју уређивачку политику описао чувеном изјавом: Људи не желе да буду информисани. Они желе да осете да су информисани.

Свет видео-монтаже и намештаљки одлично је приказан у ТВ серији „Ухваћен“ (The Capture, 2019). Термин „корекција“ у серији се користи да би се описала видео-монтажа уз помоћ које невина особа бива оптужена за неки злочин.

Људи имитирају оно што виде на ТВ програму или на филму. Да није тако не би ни 150 милијарди сваке године било уложено у рекламе на електронским медијима у САД.

Однос америчких и уопште западних медија према стварности донео је путем тог имитирања: много малограђанштине која се са ТВ екрана преселила у реални живот, обиље исхитрених закључака, много надахнућа за егзибиционизам и насиље.

Доказа за ову тврдњу је безброј, од бразилског ТВ репортера Валаса Соузе који је организовао убиства не би ли камере његове емисије о криминалу били прве на лицу места, до холандског наводно лажног ријалитија („De Grote Donorshow“, „Велики донаторски шоу“, 2007), у којем се такмичари са листе чекања за трансплатацију боре за бубрег као награду.

Лаку ноћ и срећно

Постоји још неколико десетина холивудских филмова који се на неки начин баве медијима и које вреди поменути, али ћемо их оставити за неки „медијски фељтон“ у будућности.

Да издвојимо само неколико њих:

„Лаку ноћ и срећно“ (Good Night and Good Luck, 2005) Џорџа Клунија – критички однос једне емисије на ТВ мрежи о деловању сенатора Џозефа Макартија.

„Убице и сведоци“ (Parallax View, 1974) Алана Пакуле – како сарађују тајне службе, владе у сенци и корпорације.

„Огромно срце“ (A Mighty Heart, 2007) Мајкла Винтерботома – ризик новинара у потрази за причом може да доведе до трагичних последица.

„Досије Пеликан“ (The Pelican Brief, 1993) Алана Пакуле – пример правог односа новинара према свом извору.

„Серпико“ (Serpico, 1973) Сиднија Лумета – некада један узбуњивач није довољан већ медији траже и неког њему надређеног.

„Ноћне хронике“ (Nightcrawler, 2014) Дена Гилроја – главни лик у филму снима несреће и злочине у Лос Анђелесу и потом снимке продаје телевизијама. Што је садржај више узнемирујући, то више новца заради.

„Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама – супер компјутер који подсећа на вештачку интелигенцију умало да започне Трећи светски рат.

„Ђаво носи Праду“ (The Devil Wears Prada, 2006) Дејвида Франкела – како функционише естрадно/модно новинарство; спонзори, завист, злоба, ароганција, сујета...

„Вероника Герин“ (Veronica Guerin, 2003) Џоела Шумахера – како изгледа одлична новинарка и како мафија и криминалне групе кажњавају новинаре који их разоткривају.

„У игри“ (State of Play, 2009) Кевина Мекдоналда – одличан истраживачки рад у којем се испоставља да је један од извора информација у ствари извршитељ злочина.

„Фрост против Никсона“ (Frost/Nixon, 2008) Рона Хауарда – занимљив опис припрема за важан интервју и сам чин разговора са одабраном државником...

У филму „Председничка игра“ (Nothing But The Truth, 2008) Рода Лурија новинарка се суочава са затворском казном зато што одбија да открије свој поверљиви извор. Ово је у САД сасвим могућ исход уколико суд утврди да је реч о националној безбедности.

Радио на филму

Када је реч о радију као традиционалном медију, треба поменути филм „Амерички графити“ (1973) Џорџа Лукаса, у којем радио водитељ Вулфмен Џек преноси поруке личне природе матураната у једном америчком градићу. По узору на овај филм настала је емисија „Озон“ на Радио Београду 202 шест година касније.

У филму „Добро јутро, Вијетнаме“ (1987) Берија Левинсона сличан ди-џеј концепт је примењен на радио-програм у ратном окружењу. Човек пред микрофоном је био одличан, али такав програм у атмосфери оружаног сукоба није могао да прође без трагедије.

У филму „Хотел Руанда“ (2004) Терија Џорџа радио је искоришћен за анимирање припадника једног народа да убијају своје земљаке само зато што су из другог народа.

“When the legend becomes fact, print the legend.”

„Када ти је прошлост пуна мрља опстајеш тако што инсистираш на митовима.“

Управо зато је и једно од најбољих објашњења рада медија у САД оно што каже новинар у филму Џона Форда „Човек који је убио Либертија Валанса“ (1962).

Када му главни лик у филму (игра га Џејмс Стјуарт) исприча истину о томе како он није човек који је убио зликовца Валанса, иако му је то приписано као херојско дело утирући пут његовој политичкој каријери, новинар му одговара: Ово је Запад, господине. Када је легенда прихваћена као чињеница, прави тренутак је да штампате (озваничите) ту легенду!

За сада: Медији, политика и историја – митолошки је троножац на којем Америка живи од данас до сутра. Да ли је могућ скорашњи излазак из те позиције? Да, али највероватније је да тај филм нећемо гледати. 

Нико ко путује у Кину не може остати равнодушан према утицају нових технологија који тамо затекне. Тај утицај је у Кини далеко снажнији него, мислим, било где другде. Део тог утицаја специфичан је за странце и треба га посматрати на другачији начин. Под тим мислим да су странци, који не говоре кинески, као и Кинези који не говоре стране језике природно усмерени ка новим технолошким уређајима како би надокнадили проблеме у међусобном разумевању. То заиста представља напредак у односу на време пре појаве вештачке интелигенције, али посетилац би понекад могао да открије да му старомодна имитација онога што жели да види или куда да иде – махањем рукама, гестикулацијом или опонашањем звукова – може донети прецизније информације него оне које му љубазни домаћини могу дати гледајући у своје паметне телефоне.

Други аспект, о коме се много писало у западним медијима, јесте употреба нових технологија за друштвени надзор. Посетиоцу је то најочигледније у недоступности појединих стандардних интернет сервиса као што су Google, Yahoo или друштвене мреже. За Кинезе то није толико проблем јер користе кинеске претраживаче и кинеске друштвене мреже, мада сам чуо да кинески Weibo није тако добар као Google. Али, по мом мишљењу, то је занемарљива непријатност ако се у Кини борави неколико недеља. Многе западне мејнстрим медије престао сам да читам пре неколико деценија, па ми је свеједно да ли су доступни или не. Помало ми је само недостајао The Wall Street Journal и The Financial Times (које ионако читам само у штампаном издању), али су бројни други водећи западни листови, као што су Le Figaro, La Vanguardia и слични, доступни у потпуности. (Проверавао сам само публикације на језицима које говорим.)

Такође, прилично очигледно, доступан је и China Daily, који с времена на време читам у Њујорку, а који је сасвим добар за једноставне вести без коментара (сви коментари, наравно, одражавају ставове кинеске владе). Доступан је и Substack – иако зависи од тога који претраживач користите. Чини ми се да постоји извесна насумичност у ефикасности Великог кинеског дигиталног зида (Great Chinese Firewall), као и у свим људским активностима, па ни вештачка интелигенција ту није изузетак. (Ситуација је била потпуно иста и пре 18 месеци, када сам последњи пут био у Кини.)

Постоје и занимљиве неправилности, као на пример да је Комерсант, руски пандан Financial Timesa (с либералним политичким ставом), блокиран, док други руски медији нису. Очигледно је и да је све што долази из Србије, Хрватске и других балканских земаља потпуно доступно – број Кинеза који би хтели да читају српске вести на оригиналном језику вероватно се мери једноцифреним бројем. Претпостављам да је слична ситуација и са медијима из других мањих земаља, као што су балтичке, централноамеричке или афричке државе (мада то нисам проверавао).

Постоји и трећи, најважнији аспект нових технологија који је у Кини видљивији него другде јер је она на том путу отишла много даље него, на пример, Њујорк. У многим случајевима ради се о потпуној и безразложној зависности од информација које нам дају паметни телефони, до те мере да људи игноришу све друге здраворазумске и прилично очигледне „стварносне“ информације. Чини се као да су мозак и здрав разум напуштени у корист онога што нам каже мали шарени екран. Делимично је то последица изузетно сегментираног начина живота који водимо. Више пута ми се догодило да питам пролазнике где се налази неко место (сећам се две готово комичне сцене у Лондону и Хјустону), да би ме затекла њихова потпуна збуњеност – а место које сам тражио било је буквално тик поред. Живот многих људи је толико ограничен: своди се на одлазак на посао (ако се не ради од куће), вожњу назад кући, одлазак у тржни центар, наручивање робе преко Амазона и потпуно игнорисање свега другог око себе. (Вече за провод пак подразумева одлазак у ресторан, паркирање у подземној гаражи и вожњу назад кући.) То у основи уништава оно што чини градски живот – упознавање људи и места која нас окружују.

Због свеприсутности направа и проблема у комуникацији, овај аспект је у Пекингу добио претеране размере. Нема више сусрета (а употребљавам овај израз у његовом основном значењу, мада ће можда ускоро морати да се користи и у пренесеном), који не укључују, од првог корака – па чак и у неколико наредних – консултовање треће „особе“: вештачке интелигенције.

Нема сумње да ће претерана употреба вештачке интелигенције имати дугорочне последице. Мислим да ће интуиција, која је један од кључних састојака знања, бити значајно оштећена: често доносимо процене о људима („пријатељ или непријатељ“) или догађајима управо на основу интуиције. Ако та функција пропадне, наше процене ће бити много мање прецизне. И способност учења ће се смањити. Можемо такође очекивати и све шире „затупљивање“ становништва. Нешто од тога је већ видљиво.

С друге стране, савременици обично прецењују негативан утицај технолошких промена. Чињеница да машине, а не људи, беру памук није нас учинила физички слабијима. Само смо заменили бербу памука теретаном. Можда ћемо на сличан начин размишљање о људима или књигама заменити неком другом интелектуалном активношћу. Само је нама данас тешко да одредимо шта би то могло бити.

Исправка: Комерсант није блокиран.

„Кад технологија предводи, прате је проблеми“, наслов је прошлогодишњег чланка двоје филозофа, Лотје Сифелс и Тамар Шарон, о јавној апликацији CoronaMelder, дизајнираној у Холандији априла 2020. за аутоматизацију бележења и рано обавештавање корисника о контакту са зараженим особама. Након месец дана, пандемија се разбуктала а коришћење апликације закомпликовало. Јавне установе су, уместо апликацијом, почеле да се баве редефинисањем почетног проблема, кршећи принципе демократског одлучивања како би га прилагодиле ономе што апликација може да уради.

То је, према ауторкама, био пример техносолуционизма – некритичког увођења интрузивне технологије као универзалног решења за друштвене проблеме. Према Кембриџовом речнику, техносолуционизам је „идеја да се сви проблеми могу решити технологијом, иако истина може бити сложенија“. Овај термин има негативну конотацију, а корен читаве појаве критичари виде у самој капиталистичкој модерности, усмереној на економски раст.

Да ли је технологија лек за све

Популарна прича о историји капитализма почиње открићем парне машине у 18. веку и наставља се низом технолошких иновација које имамо данас. Имплицитна поука је да је, уз праву технологију, економски раст остварив такорећи ни из чега. Према мејнстрим економској мисли, најважнији су знање и институције. Према екофеминистичкој критици, нема раста ни из чега већ занемаривања његових трошкова – од колонијалног насиља до деградације природе.

Претходно је повучена линија између људи и природе, при чему су „природом“ сматране и жене и небелачки народи. У име рационалности, науке и технологије, земљиште је постало својина, жива бића ствари а екосистеми ресурси. Ту је кључна технологија, која повећава продуктивност рада и капитала, то јест капацитет да се производи више и брже. Економски раст и јесте убрзање производње у јединици времена.

Кад се технологија помеша са дискурсом раста, настаје прича о технолошком развоју као кључу људског благостања. Технологија ће решити све: оптимизовати људско одлучивање (вештачка интелигенција), преокренути климатске промене (геоинжењеринг) и нахранити „пренасељену“ планету (агроиндустрија). Али проблем техносолуционизма је у томе што су сложени проблеми превасходно политички, а не технички.

Политичка решења не решавају техничке проблеме (дати неисправан рачунар ономе коме рачунар највише треба), нити технолошка решења решавају политичке (нова метода оправке рачунара не гарантује да ће рачунар добити онај коме највише треба). Зато је технологија неодвојива од питања правде, па главни критеријум одлучивања о њој не сме бити профит.

Прогутана природа и потцењени рад

Шта се развија, за кога и ко о томе одлучује – пита се Кејт Крофорд у књизи „Атлас вештачке интелигенције“. Она оспорава пожељну представу чисте технологије и тврди да вештачка интелигенција није ни вештачка, ни интелигентна, ни чиста. То је екстрактивна индустрија зависна од експлоатације енергије, минерала, јефтиног рада и великог броја података.

Већ поднаслов књиге („моћ, политика и планетарни трошкови“) сврстава Крофорд у критичку линију истраживача високе технологије, познату по радовима Јевгенија Морозова, Шошане Зубоф и других. Они истичу скривене трошкове и забрињавајуће импликације вештачке интелигенције, насупрот њеним благим (Харари) и усхићеним (Курцвејл) бранитељима.

Када је реч о природним ресурсима, Крофорд пише о седамнаест ретких елемената без којих нема телефона, лаптопова и других делова инфраструктуре вештачке интелигенције. Приликом њихове екстракције, постоји катастрофалан однос ископане земље и употребљвих материјала. При добијању диспрозијума и тербијума, свега 0,2% ископане глине садржи драгоцене елементе. То значи да 99,8% земље постаје јаловина штетна по околину. Ради се и о води: само у 2024. години Гуглови дата центри потрошили су близу 23 милијарде литара воде, што је око трећине годишње потрошње Турске.

Дубоке неједнакости испољавају се у потрошњи – скупе електронске направе купује и мења углавном богатија мањина света, док гро еколошке штете трпи сиромашна већина – али и у осталим фазама. У рудницима основних сировина рад је дословно ропски, а ланци снабдевања нетранспарентни, што отежава производњу „неконфликтних“ компоненти. „Сировине се 'перу' кроз толико велики број фирми да је праћење њиховог порекла немогуће – или бар тако кажу произвођачи крајњих производа, што им омогућава да веродостојно поричу експлоатацију од које профитирају. Еколошко незнање и свесно жмурење пред израбљивањем су предуслов одржања економије података“, пише Крофорд.

Разговор о системима вештачке интелигенције се ретко дотиче тога колико је лоше плаћених радника потребно за њихову изградњу, одржавање и испитивање. У AI моделе је уграђено хиљаде сати рада на изузетно репетитивним микро-задатацима: од изнурујућег обележавања података за обучавање до психолошки трауматичног прегледања сумњивог садржаја. У случају аутономних возила или дигиталних личних асистената, радници дословно морају да глуме вештачку интелигенцију.

Компанија X.AI, која управља сервисом Grok, тврдила је да њена асистенткиња Amy може да заказује састанке и обавља разне свакодневне задатке. Ипак, открило се да то не ради „она“ већ унајмљени радници који у дугим сменама надгледају и исправљају поруке, анотирају мејлове и одржавају илузију да су услуге фирме аутоматизоване 24/7. „Одлазио сам кући потпуно отупљен, лишен сваке емоције“, рекао је један од запослених.

Својевремено је Међународна организација рада, анкетиравши 3500 микро-радника из 75 земаља који су радили на платформама попут Clickworker и Amazon Mechanical Turk, утврдила да многи од њих примају мање од локалног минималца, упркос високим квалификацијама. То што је наше корисничко искуство на интернету иоле пријатно, по свему судећи, није заслуга вештачке интелигенције већ правог, али потцењеног рада.

Ова обмана, према Крофорд, има идеолошку функцију. „Лажна аутоматизација не замењује људски рад већ га премешта и распршује у времену и простору. Тако се веза између рада и вредности још више мути, а сами радници још више отуђују једни од других и од резултата свог рада“, истиче она.

Идеологија података

Не ради се само о радницима, јер драматично расте прикупљање дигиталних података које остављамо сви. Текстови, гласовни и видео снимци, фотографије начињене у јавном простору или од стране државних установа – основа су за грађење смисла и вршење основних операција AI уређаја. Прикупљање података џиновских размера је постало толико фундаментално да га више нико не доводи у питање.

Крофорд пише о узнемирујућој бази полицијских фотографија начињених након хапшења и привођења осумњичених, које преузима и обрађује амерички Национални институт за стандарде и технологију. „Не ради се само о ужасном патосу самих слика, нити о инвазији приватности јер они не могу да одбију фотографисање“, наводи она. Ради се о томе да овакве базе података наговештавају немилосрдни прагматизам технолошког сектора: логику по којој је све податак којим се може слободно служити.

Компаније не маре за контекст настанка података, унапред се правдајући развојем „рачунарске интелигенције“, „дубоког учења“ и слично. Раних двехиљадитих подаци су постали сировина, што је проф. Зубоф видела као рађање надзорног капитализма.

Крофорд наводи да одговорни за састављање скупова података – они које Зубоф зове надзорним капиталистима – претпостављају да им садржај интернета безгранично припада „Мисле да су изнад потребе за одобрењем или етичком рефлексијом“, појашњава она. Подаци се представљају као нешто што се може слободно користити. То рађа морални императив прикупљања без обзира на последице, али и тржишни – ако једна фирма неће, конкуренти хоће.

Шта се крије иза уверења да је податак све што се може уграбити? Саме флоскуле о „рударењу података“ или томе да су подаци „нова нафта“ удаљавају појам податка од нечег личног, подложног индивидуалној контроли. Реторичке финте скривају вековну праксу свођења на ствари: ако природа више није жива већ фонд бесплатних залиха, онда ни подаци нису лични већ исплатива инвестиција.

„Рећи да су подаци 'нова нафта' не значи само истаћи њихову исплативост, већ и сакрити проблеме фосилне индустрије: од уговорног ропства, геополитичких сукоба, еколошке девастације и других дугорочних последица“, наводи Крофорд.

Уосталом, посматрање података као „природног ресурса“ који само чека да буде „откривен“ део је истог колонијалног обрасца. Тај образац – од туђе земље (terra nullius) до туђих података (cookies) – појачан је неолибералним погледом на тржиште као на главно мерило вредности. Управо је то срж онога што Крофорд зове идеологијом података: „Када су подаци пуки облик капитала, онда је све оправдано и сви простори се могу подвргнути све инвазивнијим средствима датификације“, закључује она.

Класификација је моћ

Опасна је и пристрасност AI система, што за Крофорд није грешка, већ одлика саме класификације. Када се подаци из света прикупе, измере, обележе и сортирају, постају несигуран терен за градњу система који се на њима обучавају. То показују стотине примера дискриминаторних резултата: од полне пристрасности у Епловим алгоритмима за процену кредитне способности, преко расизма у COMPAS софтверу који амерички судови користе за процену криминалног ризика, мизогиног речника који усвајају чет-ботови до огласа за високо плаћене послове који се чешће приказују мушкарцима него женама.

„Креирати тренажни скуп података значи узети скоро бесконачно сложен и разнолик свет и угурати га у таксономије, што захтева инхерентно политичке, културне и друштвене изборе“, наводи Крофорд. А када се пристрасности открију, компаније их своде на технички проблем података, који потом реше не би ли изјавили да је њихов сервис сада „праведнији“. Али суштина није у томе, већ начину конструкције самог знања: изабране технике класификације могу постати основ за натурализацију пристрасности и хијерархија.

Сексистички, расистички и други спорни погледи на свет могу, у контексту вештачке интелигенције, погоршати неједнакости. Сама неједнакост није ништа ново – одувек је обликовала приступ ресурсима и могућностима. Проблем је, међутим, што неједнак приступ ресурсима утиче на стварање нових података, који се онда уграђују у техничке системе за класификацију и препознавање образаца. Ако ти системи постану основ за рад институција, неједнакости се нормализују – под маском техничке неутралности.

Али нема техничке неутралности, закључује Крофорд: AI системи нису аутономни, нису рационални и нису способни да сазнају ишта без ширег скупа политичких и друштвених инфраструктура. Данас оне не спречавају раст технократске моћи Амазона, Гугла, Палантира и осталих компанија, нити опасност да та моћ постане политичка – напротив.

Вештачка интелигенција није пука алатка већ политичка, економска и културна сила која би, без снажне регулације, продубила затечене неједнакости. Суочити се с тим значи разумети интеракцију између AI система и података, радника, природе и људи на чије животе ће њихова употреба да утиче, па спрам тога одлучити када вештачку интелигенцију не треба користити.

Својевремено је Жак Елул писао да се технологија развија само због тога што се развија, без потребе за другим разлозима или мотивима. Нешто раније Хана Арент је упозоравала да ћемо ми, земаљска бића са претензијама на космички значај, постати неспособни да схватимо и артукулишемо ствари које смо у стању да чинимо. Обоје су мислили исто: патимо од моралног заостајања.

Кад је, пре две године, објављена монографија „Сергије Лукач – Прометеј новинарства“ – за коју аутори Радивоје Петровић и Слободан Пенезић заслужују све похвале – помислио сам да су своје дело могли насловити и са „Сергије Лукач – Прометеј новинарства и мисионар спорта и здравог живота“. Просто зато што је Сергије Лукач (1920-2004), један од наших најцењенијих новинара, легенда НИН-а, дуже него у новинарству био у спорту и посвећен здравом животу које је, мисионарски упорно, деценијама промовисао луцидним текстовима и личним начином живљења, увек страсно предан античком геслу о споју здравог тела и здравог духа.  

Одговарајући једном на питање на које је своје достигнуће највише поносан – а био је истакнути новинар, оснивач Катедре за новинарство на београдском Факултету политичких наука, успешни атлетичар и спортски функционер, писац и преводилац, партизан и патриота, хуманиста, рекао је: „На 70 година рада у физичкој култури.“ Имао је обичај да каже како кроз спорт слави радост живљења.

 Отац – спортски узор

Склоност ка спорту Сергије Лукач је наследио од оца Феодора, чувеног хирурга, са дипломом из Берна, који је био атлетичар, гимнастичар и фудбалер, познат и по томе што је (1910) донео прву фудбалску лопту у Босну. Његов јединац Сергије, ког је добио из брака са Швајцаркињом Лини Гугисберг, прво се заљубио у фудбал играјући га по улицама и махалама Мостара у ком су живели до почетка Другог светског рата. Пошто је то био опасан костоломачки ногомет, а фер-плеј још негде далеко иза херцеговачких брда, Феодор је упорно настојао да сина „пребаци“ на безбеднију и, како је говорио, „лепшу атлетику“.

У томе је успео 1936. године када је, њиховим аутомобилом, сина повео на Олимпијске игре у Берлину где се Сергије, гледајући црнопутог Џесија Овенса и друге врхунске атлетичаре, младалачки занесен, бацио у наручје „краљици спортова“. Тамо су учествовали и победили на некој ревијалној трци аутомобила на чему им је лично честитао Јозеф Гебелс, шеф Хитлерове пропаганде. Сергију се Гебелс није нимало допао, а описао га је као „жгољавка са малом влажном шаком“.

По повратку у Мостар, отац и син су се дали на уређење атлетских стаза и рупа са песком за скок удаљ и троскок, као и на формирање атлетског клуба у чему су им први у помоћ прискочили чланови Сергијеве музичке групе у којој је он свирао хармонику. Осим атлетиком, Сергије се тада бавио и пливањем и редовно одлазио на скијање у мамину Швајцарску.

Интензивно бављење спортом, пре свега атлетиком, Сергије је наставио и по одласку на студије права у Гренобл. Пажњу колега скренуо је убедљивом победом на 400 метара на првенству универзитета. Академски и спортски успон прекинуо му је Други светски рат због ког се, на кратко, вратио у Мостар, а онда, у страху од усташа, побегао у Београд.

Претходно је његов отац Феодор био ухапшен и поведен на стрељање, али се спасао скоком са високе литице у Неретву пре него што је строј усташа отворио ватру. У породици Лукач, али и у целом Мостару, није било дилеме да се доктор Феодор спасао захваљујући својој спортској спретности. Та оцена дубоко се урезала у сећање његовог сина који је поклоник спорта остао до краја живота.

Сремски фронт, Загреб, Београд...

Сергије Лукач је, као партизан, тешко рањен на Сремском фронту. Операција није успела да му у потпуности врати функцију лакта на десној руци, па је званично проглашен инвалидом. Упркос том хендикепу, Сергије је после рата непрестано био спортски активан као такмичар, оснивач и функционер у неколико атлетских клубова и вишедеценијски рекреативац и промотер здравог живота.

У Загребу, где је наставио студије права, био је међу оснивачима универзитетског атлетског клуба Академичар, а потом и АК Младост, једном од најуспешнијих у новој Југославији. У дресу Младости се такмичио у спринтерским дисциплинама 100 метара, 110 метара с препонама, 400 и 400 метара с препонама. На 400 метара једном је био пети на државном првенству, а запажене резултате имао је и у осталим дисциплинама. Наступао је и за државну репрезентацију. То је већ и време када ради као новинар.

Студије и спортску каријеру наставио је у Београду, где је завршио Правни факултет и био атлетичар у Црвеној звезди. Тада је запажен и као уредник у „Спортској књизи“ и новинар листа „Фудбал“. У Звезди је постао и председник Атлетског клуба, а под његовом „командом“ црвено-бели су први пут постали екипни прваци државе.

Из Звезде је прешао у Партизан, за који је иначе навијао, и догурао до функције потпредседника атлетског клуба у ком је био и тренер. Као тренер и функционер радио је и у Атлетском савезу Југославије. За његову спортску биографију карактеристичан и податак да је, седамдесетих година прошлог века, био у штабу фудбалске „Б“ репрезентације Југославије.

Борац за чист спорт  

Најважнији део Лукачеве новинарске каријере био је рад у НИН-у започет 1953, а непрекинут, практично, до смрти. У међувремену је био оснивач Катедре за новинарство на београдском Факултету политичких наука (ФПН) и њен шеф и предавач скоро две деценије. У том времену, као Прометеј новинарства, он је, истовремено, и Прометеј борбе за бољи и чистији спорт и здрав начин живота. Мисионар каквом у Југославији није било равног.

Његово писање о спорту било је микс социолошких, филозофских, психолошких судова и запажања. Он није само описивао и преносио оно што се види на утакмици, он је објашњавао зашто је то што виђено било баш такво, а не другачије и, на основу уочавања свих могућих утицаја на спорт предвиђао какве ће „плодове“ он доносити. Био је, такође, неуморни критичар свега негативног у спорту, од претераног и разорног утицаја политике до опасног уплива „хемије“, тј. допинга.  

У зрелијим новинарско-професорским годинама, а и као пензионер, што он, суштински, никада није био, Лукач је по младалачкој заљубљености у спорт и истрајавању у њему био редак пример у нашој средини и прави узор. „У његовом календару није било празних дана када је спорт у питању“, говорио је његов Мостарац и дугогодишњи пријатељ Ристо Чалија.

За разлику од огромне већине својих новинарских колега, склоних вербалној акробатици у кафанама пуним дуванско-алкохолних испарења, који нису примећивали да им одећа постаје све теснија, он је на спортским теренима у парковима или на обичним ливадама, трчећи, играјући фудбал, возећи бицикл или (само) бацајући бумеранг, педантно трошио калорије, чинећи своју фигуру савршеном, а свој дух ведријим. Редовне тренинге је сам осмишљавао, настојећи да за собом „повуче“ што више комшија, пријатеља, познаника.

Новинар Петар Пеца Поповић, његов сусед на Топчидеру, писао је о Лукачевом посвећивању комшијској деци, најчешће у парку, с циљем да их наведе да се баве спортом и да га заволе. „У раном детињству је најважније утицати на развој детета, јер његово држање и здравље искључиво зависе од тог периода“, говорио је Лукач. 

Лукачеви студенти са ФПН-а радо се сећају „пикања“ фудбала с њим на малом бетонском игралишту у дворишту факултета. Иако је разлика међу њима била тридесетак година, професор им није „давао пардона“, јер је увек био у пуној кондицији. „Сав је био од костију и мишића, многи од нас имали су већи стомак од њега“, рекао је једном директор РТС-а Драган Бујошевић, његов „ђак“. Спортска фигура и елеганција у одевању били су, иначе, Лукачев заштитни знак.

Интервју у зору

Новинар „Борбе“ Бојан Миловановић био је не мало изненађен кад му је Лукач тражени интервју заказао на Ади Циганлији у шест сати ујутру. Још веће изненађење доживео је кад се са саговорником нашао на договореном месту у договорено време. Лукач му је тада дао бицикл, који је извадио из гепека свог аута, и предложио му да га вози док он трчи и да тако разговарају.

Сергије Лукач је умро у Београду, у ком је проживео шест деценија. У легенду се преселио 2004. у 85. години. У НИН-овом тексту опроштаја с њим, Богдан Тирнанић је написао:

„Умро је у дубокој старости, али је отишао као младић. Нисам веровао да му се то икад може догодити. Био је фанатик кондиције, могао је да 'из места' скочи на писаћи сто.“

Имао сам част – можда зато што сам био спортиста, „његов“ партизановац и Херцеговац – да, док ми је био професор новинарства, понекад попричамо о спорту и значају спорта не само за младе, него и за „физичко и ментално здравље народа“. Сећам се његове тврдње, која је звучала као упозорење, да спорт и новинарство имају нешто заједничко, а суштински битно: траже упорност и пуну преданост, и много троше онога ко им се посвети.   

Када је крајем прошле године академик Павле Петровић у Српској академији наука и уметности организовао научни скуп о моделу српског економског раста, готово испод радара јавности прошао је један податак. Изнео га је Иван Остојић, некадашњи партнер у „Мекинсију“ који је данас извршни директор велике регионалне компаније „Инфобип“.

У делу своје презентације која се односила на утицај културе на привредни раст, Остојић је приказао резултате једног истраживања које показује ко су идоли младима у Србији. Трећина испитаника одговорила је да су то људи из света шоу бизниса. Као илустрацију, у презентацију је ставио слику водитељке Јоване Јеремић у црном брусхалтеру и минићу из студија Телевизије „Пинк“.

Било је то вероватно први пут да је у свечаној сали САНУ споменуто име ове контроверзне водитељке, али је тада изнет и податак да су за само 0,8% младих у Србији идоли – научници. На списку идола није било ниједног српског привредника. „У Америци, на пример, сви знају за Илона Маска“, рекао је тада Остојић и закључио како се у Србији успешни привредници не промовишу.

Привредник са визијом

У складу са праксом да се у Србији не промовишу успешни привредници, ових дана медији су објавили тек кратку вест – Никола Павичић, дугогодишњи директор „Таркета“ и „Синтелона“, преминуо је 25. августа у 85. години живота, после дуге и тешке болести.

А ако би Никола Павичић требало да се опише из угла значаја за српску привреду, онда је пре десетак дана отишао човек који је још од социјализма до данас можда најбоље разумевао кроз које промене пролази модел српског привредног раста и тим променама се брзо прилагођавао. Павичић је на време знао да види да се један економски модел у нашој земљи ближи крају, да је време за други, као и да у складу са новим моделом раста реорганизује пословање компаније којој је био на челу.

Памтим како је 2010. године, после велике светске економске кризе, најбоља домаћа економска памет направила економску студију „Модел посткризног раста и развоја Србије од 2010. до 2020. године“. У њему је констатовано оно што је Никола Павичић у медијима говорио неколико година пре тога: да је наш модел раста исцрпљен, да се заснива на увозу уместо на извозу, и на потрошњи уместо на производњи.

Кад је у првој деценији овог века курс динара у неколико таласа слабио – и за време гувернера Радована Јелашића и за време гувернера Дејана Шошкића – српски привредници су због тога гласно негодовали у медијима. Павичић није био међу њима. Тврдио је да то погодује извозу.

Кад је у лето 2012. године бивши гувернер Дејан Шошкић објавио ауторски текст у „Политици“ у коме је написао како српски привредници стасали на корупцији нису у стању да купе посрнуле гиганте из металског комплекса, текстилне индустрије или електроиндустрије и удахну им нови живот кроз рационално пословање, нове инвестиције, иновативност и наступ на светском тржишту, Павичић је био један од ретких привредника који је тада рекао да је одлазећи гувернер у праву. Јер Павичић је знао оно што је Шошкић написао да српски привредници не знају. 

„Они нису у стању самостално да производе софистициран, нов, конкурентан производ и да га извозе на светско тржиште уз профит. Ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу... Ништа! Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три“, написао је тада Шошкић.

„То је најбољи скенер српске привреде“, сећам се како ми је у једном телефонском разговору рекао Павичић, тада почасни директор „Таркета“ из Бачке Паланке, фирме која је имала нов, конкурентан производ, и извозила га на светско тржиште уз профит. „Не постоји производ који је добар за Србију, а није за извоз“, говорио је у то време.

„Произвођачи прво треба да знају да направе квалитетну робу. Не могу привредници кривицу сваљивати само на политичаре ако им је фирма нереформисана, ако имају вишак запослених, ако роба коју праве није квалитетна. Ако произвођач не зна, он мора да зна ко зна. Рецепт је повезивање са успешним светским фирмама које имају искуства у томе, баш као што је 'Синтелон' својевремено урадио са 'Таркетом'. Е, ту држава наступа. Она мора да убеди страног партнера да се на овом тржишту посао исплати“, рекао је Павичић 2011. године за „Политику“. И додао да држава не би требало да жали паре за консултанте који би фирмама помогли да се трансформишу у ефикаснија предузећа, али и да уколико сматра да је неки пројекат добар – код банака положи гаранције у име неке фирме.

Променити систем

О економској политици ове власти говорио је да нема реформе док се не реформише систем који уништава производњу, а темељи се на високим каматама, нереалном курсу и високим порезима, на партнерству политичке елите која осваја власт и олигархије која има новац. „Тај систем уништава предузећа и омогућава малом кругу људи да остварују огромно богатство, реформе су у промени тог система“, сматрао је Никола Павичић.

И за време ове и за време претходне власти критиковао је начин којим се управља државном имовином.

„Да сам млађи и да нисам на крају своје професионалне каријере, пријавио бих се на конкурс за директора јавног предузећа“, знао је да каже.

„Шта бисте радили да сте, рецимо, директор ЕПС-а, а да Влада или Председништво нису платили рачуне?“, питала сам га у време док сам била новинар „Политике“.

„Искључио бих им струју“, одговорио је.

„А ако би вас неко од политичара, користећи лично познанство позвао и замолио да то не радите?“, питала сам даље.

„Позвао бих новинаре и обавестио јавност да се то десило. Верујем да после тога то ниједном партијском функционеру више не би пало на памет“, одговорио је Павичић тврдећи како би на тај начин врло једноставно, преко ноћи, деполитизовао јавна предузећа.

У само тих пар коментара види се и оштар ум и однос према послу, према приватној и државној имовини, према власти, колегама, политици.

Пословна каријера

У компанију „Синтелон“, предузеће из Бачке Паланке основано далеке 1884. године као текстилна радионица и фабрика за прераду конопље и лана из које је потом израсла фабрика за израду тепиха, подних облога и паркета, дошао је 1974. године као дипломирани правник, економска знања није имао. „Као директор нисам имао нека велика знања, морао сам да се ослоним на своје сараднике“, говорио је о својим менаџерским почецима. „Ако менаџер данас не зна како ће фирма изгледати за три или четири године, онда он ради без концепта“, сматрао је Павичић који је „Синтелон“ током деценија провео кроз силне економске, политичке и технолошке промене и од релативно малог предузећа створио велику и успешну компанију. 

У новинској архиви налазе се текстови из „Борбе“, „Политике“, „Привредног вјесника“ и „Привредног прегледа“, који сведоче да је и седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, као млад менаџер у социјализму правио такозване „програме развоја комбината“. Један такав програм направио је за период од 1976. до 1980. године. Након истека програма, коментаришући 1980. године пословне резултате фирме констатовао је: „Да смо у нашим одлукама да се преоријентишемо на захтеве тржишта закаснили само шест месеци, заостајали бисмо цео један развојни период.“

У истом тексту који је 29. јуна 1980. објавила „Политика“, тема је била и то што је на Сајам тепиха и подних подлога у Франкфурту „Синтелона“ послао чак 23 стручњака. „Није то расипање друштвених средстава. Свако од њих је имао посебан задатак. Требало је на лицу места утврдити шта се нуди и тражи на светском тржишту“, одговорио је Павичић новинару „Политике“. А још у то време „Синтелон“ је извозио у Аустрију, Италију, Шведску, Норвешку.

У време док је Павичић био директор „Синтелон“ је добио 1989. године награду АВНОЈ-а, али Никола Павичић је касније за НИН, децембра 1997. године (и то у маркетинг серији текстова) открио да је привредни живот у Србији у време социјализма био вођен политичком вољом, али и рекао „да је та воља била увек и до краја поштована, 'Синтелон' данас не би био ово што јесте“.

У Плану развоја Војводине од 1975. до 1980. било је записано да ће ова компанија да изгради фабрику емулзионог праха чија ће се производња заснивати на 40.000 тона винил-хлорид мономера из Хемијске индустрије Панчево. Али „Синтелон“ није урадио што је овим планом било предвиђено, већ је узео кредит у иностранству и инвестирао у пет погона за прављење подних облога, рекао је Павичић у том интервјуу за НИН. Инвестицију су отплатили за три године.

„По завршетку инвестиционих радова дошли су политичари, исти они који су били против нашег опредељења и рекли – тако треба радити!“, рекао је. „Да смо послушали њихов савет, данас бисмо имали на ледини огромну фабрику емулзионог праха која не би радила, а прва производња полако би умирала.“

У разговору за „Борбу“ у марту 1989. године, Павичић је изјавио како привредне реформе нису могуће без темељних измена привредног система. „Партија би требало одмах да затражи од науке да до ванредног конгреса СКЈ објективно и без политичких притисака разради систем ванпартијске државе“, рекао је тада Павичић. 

„Тржишна привреда и ново самоуправно предузеће траже модерну и ефикасну државу. Такву која неће бити над сваким предузећем, већ ће стварати правила економске игре у којој ће предузећа бити мотивисана да иду све даље у свом развоју“, изјавио је тада и додао да се код нас државни органи махом брину како да спасавају губиташе, а свака успешна држава врти се око добрих фирми.

„Синтелон“ је био једана од првих компанија која је у Србији приватизована, по закону Анте Марковића, а после 2000. године, када је било јасно да само стране компаније могу да у српску привреду донесу нове технологије, Никола Павичић је у марту 2002. године у београдском хотелу „Хајат“ потписао уговор са Марком Асом, генералним директором „Таркета“, о формирању мешовитог предузећа. Компанија није продата страној фирми, већ је ушла у неку врсту стратешког партнерства.

Ко су и зашто идоли младих

У децембру прошле године, када се у САНУ водила расправа о томе да ли је актуелни привредни модел који се заснива на приливу страних инвестиција и великим државним улагањима исцрпљен, Никола Павичић није био у публици, био је болестан. Али би свакако било занимљиво од човека који је унапред, кроз деценије, на време видео да долази нови модел раста, чути да ли је овај стари модел потрошен. Николу Павичића то нисмо питали за живота.

Последњих година није га било у медијима. А у ономе што је за живота говорио, види се и зашто успешни привредници нису чешће били тема, као и зашто данас нису идоли младима.

„Успешни менаџери знају да буду досадни“, рекао је у фебруару 2003. у интервјуу тадашњој новинарки „Политике“ Радојки Николић. „Јер људе обично више занима исход политичких дуела него прича о мукотрпном раду... Сваки пословни човек има своју историју, зна се шта је радио, шта је направио, какви су резултати иза њега. Најједноставније мерило успешности је одговор на питање да ли иза вас стоји успешна фирма. Ако се десет година праве врхунски пословни резултати, а тржиште то добро вреднује, онда сте успешан човек. У нашој средини вас људи неће волети зато што сте успешни. Овде се успех не опрашта. Зато не очекујте да вас воле. Али, ваше ће резултате морати да поштују.“

Верујем да би и пре овог 25. августа, да га је неко од новинара питао да подвуче црту испод своје каријере, поновио исто. О томе какав је менаџер био не треба питати његове колеге привреднике. Довољно је погледати компанију из Бачке Паланке којом је деценијама управљао.

И не, ово није реклама за „Таркет“ и „Синтелон“. Али јесте позитивна прича о Николи Павичићу, једном од привредника који није био идол младих у Србији. А који је својом пословном биографијом свакако заслужио да то буде.

„Око велике зграде плесали су људи у црним кошуљама (…) 'Viva! Viva!', врискали су као полудели, а унаоколо се скупљало све више људи. Цео Трст је пиљио у високу белу зграду из које је сукљала ватра. Пламен је био налик оштрим језицима, као црвене заставе што се вијоре.“

Oвако ће Борис Пахор у књизи Grmada v pristanu (Гомила у луци) описати догађај који је променио не само историју Трста, већ и Европе.

Борис Пахор је тог 13. јула 1920. године седмогодишњи дечак. Игру са вршњацима, како ће касније рећи у једном новинском разговору, прекинуо је велики пожар. Заједно са сестром одлази до Народног дома, средишта словеначке тршћанске заједнице. Помахнитала руља, на чијем челу су се налазили фашистички црнокошуљаши, упала је у Народни дом и полила га бензином.

Да све буде још горе, у згради су остали заробљени људи. Уколико би неко покушао да се спасе скоком кроз прозор, фашисти би на њих пуцали са улице. Тако је изгубио живот тршћански апотекар Хуго Роблек, а десетине жртава су задобиле стравичне повреде.

Посматрајући руљу која дивља у потпуној екстази док живи људи горе, Пахор је, како је касније рекао, помислио да је то крај света, да је све око њега почело да се руши. И било је заиста тако.

Ни две године по паљењу Народног дома, првог фашистичког напада који је однео људске животе, Мусолини долази на власт. Остало је историја једног мучног века комe је Пахор био један од најбољих сведока.

Трст на прелазу векова

Борис Пахор је рођен у словеначкој породици у Трсту 26. августа 1913. године. Његов отац Франк био је досељеник из оближњег села Костањевице на Красу. Службовао је у аустроугарској администрацији.

Трст је тада вероватно највећи европски амалгам нација и култура. Италијани 1910. чине половину становништва града, док су скоро трећина Словенци. У околним местима, пре свега на Красу, Словенци су у већини. У самом граду, поред Словенаца и Италијана, живе Срби, Хрвати, Јевреји, Грци, Немци, Чеси, Пољаци и други народи. 

У граду не мањка ни авантуриста, уметника, изгнаника… Тако на размеђи два века у Трсту живе чувени ирски писац Џејмс Џојс, који ће у овом граду провести деценију, али и енглески картограф и истраживач Френсис Бартон који је открио извор Нила, превео прво европско издање Кама сутре и Хиљаду и једне ноћи, и био први Европљанин који је посетио Меку и Медину.

У Трсту стварају тада и Итало Звево и Умберто Саба, овде је рођен и младост провео писац Владимир Бартол, аутор романа Аламут о реду асасина (хашашина), који је скоро пола века после објављивања преведен на тридесетак светских језика и доживео велику славу. Све њих Трст привлачи својом слободом, колико економском, највише захваљујући статусу слободне луке добијене почетком осамнаестог века, још више културном.

Ипак, баш у том мултикултурном средишту Европе 1904. године рођен је и Одило Глобочник, творац нацистичких логора смрти и један од највећих злочинаца у историји човечанства.

На пепелу мултикултурализма

У годинама када је рођен Борис Пахор, тршћански мултикултурализам цвета. Видљиво је то и у развоју српске заједнице која је у град дошла још крајем осамнаестог века. Судбине бројних српских породица – амблематичан је пример оца и сина Спиридона Гопчевића – које су за само неколико деценија успеле да створе огроман капитал, али и да очувају своју културу изградњом бројних објеката који и данас постоје, сведоци су развоја готово јединственог европског града. Идентична ситуација је и са словеначком заједницом која подиже бројне школе и културне установе, али има и важну улогу у економском животу града.

Све ће то бити уништено у послератном свету. Иако је новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца показала аспирације према Трсту и залеђу, првенствено због велике словеначке заједнице, град је са околином, по одредбама Рапалског споразума из 1920. године, припао Италији. Тако је преко пола милиона Словенаца, Хрвата и Срба остало ван граница новостворене јужнословенске државе.

Њихов прогон одмах креће. Из државне администрације отпуштају сe чиновници словенског порекла, док се школе, културне установе и организације присилно затварају.  У првим данима прогона, 1919. године Пахоров отац Франц остаје без посла. Радиће доцније као улични продавац, што ће узроковати тешку породичну економску ситуацију.

Јул 1920. је почетак пропасти. Не само да је спаљен словеначки Народни дом – саграђен двадесетак година раније по пројекту Макса Фабијана, архитекте и урбанисте који је био творац модерне Љубљане за време градоначелничког мандата Ивана Хрибара – истог дана су уништаване словеначке банке, школске установе, предузећа и штампарије, али и српска школа. Руља је чак упала у конзулат Краљевине СХС потпуно га руинирајући и односећи као „ратни плен“ државну заставу. Баш у тај конзулат непуне две године касније на службу долази Иво Андрић, који ће већ у тим годинама у својим радовима оштро иступати против бујања фашизма.

Прогон мањинских заједница у Трсту ће кулминирати након Мусолинијевог доласка на власт. Године 1923. забрањена је школска употреба словеначког језика, баш као и рад свим словеначким, хрватским и српским школама. Пахор зато 1923. почиње да похађа наставу на италијанском језику.

Присилну италијанизацију и прогоне у првим годинама фашизма Пахор ће описати у књизи прича Гомила у луци. Најпотреснија у њој је прича „Лептир на вешалици“ у којој евоцира успомену из раног детињства. Учитељица која је фанатично привржена фашизму окачиће на куку Пахорову школску другарицу, десетогодишњу Јулку, кажњавајући је зато што је говорила словеначки.

„Али све очи су упрте у Јулку. Као да ће дечји дланови испливати из очију и сваког тренутка као голубља крила подићи њено тело и умањити му бол. Јулкине очи баршунасте су и влажно меке. Стопала јој не додирују под. Са ружичастим тракама које јој повезују кике личи на лептира отворених крила који је ухваћен на удици“, сећа се Пахор.

Фашистички прогони

Након основне школе Пахор уписује римокатоличку гимназију у Копру. Завршиће је 1935, а затим уписати студије теологије. И те године ће обележити насиље.

Најстрашнији чин је био напад фашиста на словеначког хоровођу Лојзета Братужа, Пахоровог познаника. Након мисе у Горици, у фебруару 1937, Братужа киднапује фашистичка руља. Усмртиће га након дуготрајног мучења тако што ће га натерати да попије велику количину моторног уља.

Управо ће у Трсту Мусолини 18. септембра 1938, пред више од 100.000 људи на централном градском тргу, прокламовати доношење расних закона који ће отворити пут прогону јеврејске заједнице.

Пахор је ужаснут. Како ће касније записати, искуства из младости ће од њега створити непоколебљивог борца против сваког облика тоталитаризма који изопачује људску природу. Због подршке доброг дела црквеног клера фашистичком лудилу, Пахор ће изгубити и веру. Некадашњи студент теологије постаје пантеиста, како је говорио, што ће остати до краја живота.

Ипак, борбености му не недостаје. Пред само избијање рата повезује се са припадницима словеначке антифашистичке организације ТИГР (акроним од имена покрајина и градова: Трст, Истра, Горица и Ријека). Чланство ове организације, основане 1927, чинила је највећим делом словеначка омладина која је покушавала да се супротстави фашизму. Добар део њених припадника били су интелектуалци, а сасвим сигурно је најзнаменитији био писац Владимир Бартол.

Нису презали од насилних препада на италијанске војне снаге, чланове фашистичке партије и државне службенике. Извршили су неколико бомбашких напада, а били су повезани са британским и југословенским обавештајним службама. За фашисте су били терористичка организација против које је спроведен низ акција.

Чланови ТИГР-а ће током рата бити истакнути борци у партизанским јединицама, а добар део њих ће обављати обавештајну делатност у мрежи Владимира Ваухника.

Иако Пахор не учествује у оружаним нападима, он се бори на свој начин. Изучава књижевни словеначки језик, пише доцније на њему и објављује прве радове под псеудонимом Јожко Аброжич.

Илегалац у Трсту 

Пахор је 1940. мобилисан у италијанску војску и послат је на афрички фронт, у Либију. Додир са потпуно новим светом описаће у књизи Nomadi brez oaze (Номади без оазе) у којој даје слику сусрета два света – Европљана, и то најчешће Словенаца и истарских Хрвата, са Африканцима. Гадећи се фашистичког ниподаштавања афричких народа, Пахор покушава да схвати њихов начин живота, иако му он најчешће измиче. У Бенгазију похађа студије на факултету који су Италијани отворили.

Следеће године га војне власти враћају у Италију. Као студент италијанске књижевности бива одређен за преводиоца. Службоваће у Ломбардији у војном логору у близини језера Гарда, у комe су били смештени заробљени официри Краљевине Југославије. Упоредо ће наставити студије књижевности на Универзитету у Падови.

Слом италијанског фашизма Пахора ће затећи у Падови. Одлучује да се врати у Трст. Тамо ће нaћи потпуно промењену ситуацију. Након пада Мусолинија, Немци формирају Оперативну зону Јадранско приморје са седиштем у Трсту, којом управљају Одило Глобочник и Фридрих Рајнер. Глобочник је у Трст дошао из Пољске, где је створио логоре смрти. Иста ствар се понавља и у Трсту. Са својим одредом убица отвара концентрациони логор у некадашњој пиринчани – Ризиера ди Сан Саба.

Он у Трсту спроводи терор који својом суровошћу превазилази чак и две деценије претходне фашистичке страховладе. Готово цела јеврејска тршћанска заједница је уништена у логорима смрти, а свака врста отпора, поготово мањинског становништва, бестијално се кажњава.

Тих месеци ће Трст сведочити јавним погубљењима, вешањима на улицама и у зградама, али и незамисливим убиствима и злостављањима у Ризиери ди Сан Саба.

У јесен 1943. Пахор се прикључује тршћанским партизанским илегалцима. Ипак, његов илегални рад не траје ни неколико месеци. Илегална мрежа је растурена, највероватније услед дојава словеначких колаборациониста. Пахора су они и ухапсили у јануару 1944. и заједно са 300 словеначких антифашиста транспортовали у немачки логор.

У логорима смрти

Спроведен је у Дахау 29. фебруара 1944. У њему ће провести неколико месеци, а затим је пребачен у концентрациони логор Нацвејлер-Штругтоф на територији окупиране Француске. У њему су поред Јевреја највећим делом били заточени побуњеници из окупираних области. У том логору документовано је 4.341 погубљење.

У септембру 1944, након искрцавања савезника у Нормандији и отварања западног фронта, преживели логораши, међу којима је и Пахор, бивају опет транспортовани у Дахау. У јануару 1945. Пахора ће  нацисти преселити у логор Дора у месту Харцунген. Из њега је у априлу, опет због савезничког напредовања, пребачен у логор Берген-Белзен. Логор ће ослободити Британци 15. априла 1945. године.

 Новинар Ричард Димблеби, који је био у пратњи британских војника који су први ушли у Берген-Белзен, тај дан описује:

„Овде на неколико хектара земље леже мртви људи и они који су на самрти. Не можете их разликовати. Живи леже главом окренутом према лешевима, а око њих се креће страшна, сабласна поворка живих мртваца, људи без циља и наде, који немају шта друго да раде, који вам се не могу склонити са пута, који не могу погледати страховите призоре око себе... Овај дан у Берген-Белзену је најстрашнији дан у мом животу.“

Пахор ће више од годину дана боравка у најстрашнијим логорима смрти преживети пре свега због познавања неколико језика. Као тумач немачким војницима, присуствоваће незамисливим злочинима и хиљадама смрти. Своје преживљавање у Дахауу дугује словеначком логорашу који га је убацио на списак болничара. У Некрополи, делу у комe је дао приказ свог логорског искуства, Пахор је написао:

„Словеначки човек који је у Дахауу на списак нових болничара ставио и моје име покушао је да спасе неког ко би, тако му се чинило, свом роду могао бити од користи. Не знам ко је он био, али сам се, колико сам могао, трудио да радим тако да он не буде разочаран, а ако више не живи, да не буде разочаран његов пепео.“

Управо ће ово Пахорово дело због изузетне исповедне документарности, али и дубоко хуманистичког погледа, иако тај поглед непрестано бива помућен силином нацистичке бестијалности, по многима постати, заједно са књигом Зар је то човек Прима Левија, темељно књижевно дело о Холокаусту. Некропола је преведена на 20 светских језика, међу којима је и српски.

Након рата

Због изузетно лошег здравственог стања, одмах по ослобођењу логора пребачен је у санаторијум у Француској, где ће се опорављати више од годину и по дана. Вратиће се у Трст у новембру 1946, у месецима велике кризе. Наставиће студије у Падови и докторирати 1947.

У време „Тршћанске кризе“, због оштрог противљења да се Трст припоји послератној италијанској републици, годинама неће моћи да пронађе посао у италијанским школама. Издржава се као слободни уметник, пишући за новине.

Тек 1953. године добија први посао, да би наредне две деценије радио као професор италијанске књижевности у тршћанским школама.

Године 1952. ступа у брак са Радославом Премрл. Њен брат Јанко Премрл био је један од најистакнутијих словеначких партизана, погинуо је у борбама 1943, а већ на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу проглашен је за народног хероја. И Радослава је провела четири године у партизанима, а након рата је била истакнута културна радница. Написала је мемоарску књигу Мој брат Јанко, у којој је поред братовљеве судбине представила и страдање сестре Божене, коју су четници убили 1945. током повлачења из Југославије. У браку са Пахором добила је двоје деце.

Пензионисан је почетком седамдесетих. Поред многих рекорда које је у животу поставио, Пахор је био и један од оних који су имали најдужи пензионерски стаж у Италији. У пензији је провео пола века.

Током деценија путује и обилази бројне европске градове, међу којима је и Сарајево. Пахор предузима ово путовање дивећи се стваралаштву Иве Андрића, па одлазак у овај град за њега представља начин да на извору пишчевог стваралаштва додатно спозна његову основу. И касније ће Пахор о Андрићу говорити као о једном од највећих европских писаца двадесетог века, посебно ценећи његово рано супротстављање фашизму, још од почетка двадесетих.

Сукоб са југословенском влашћу

Прве трзавице између Пахора и нове југословенске власти почињу одмах након рата. Иако је од повратка у Трст некадашњи илегалац и логораш ангажован у новинама и организацијама блиским Комунистичкој партији Југославије, Пахор се све више удаљава од ње услед ригидног партијског стаљинизма који партија спроводи у послератним годинама. Удаљавање ће постати још веће након раскида Стаљина и Тита 1948. Италијанска комунистичка партија тада фанатично стаје на Стаљинову страну, док словеначка тршћанска остаје на Титовој. Пахор се удаљава и од једне и друге стране, приближавајући се социјалдемократама.

Коначни разлаз Пахора и југословенских власти стиже 1951. година, након случаја писца Едварда Коцбека, кога комунисти стављају у кућни притвор и забрањују му објављивање књига и јавне наступе. Овај словеначки и југословенски књижевник био је један од оснивача Освободилне фронте, партизански борац и истакнути послератни политичар. Ипак, због његовог противљења партијској ригидности, али и покретања тада забрањених тема у књизи Страх и храброст, Коцбек педесетих година постаје вероватно најзначајнији словеначки дисидент. Његова својеврсна политичка изолација потрајаће десетак година, након чега му је поново дозвољено да објављује. 

Делом због личног пријатељства, делом због идентичних ставова, Пахор стаје на Коцбекову страну, прекидајући све односе са Комунистичком партијом Југославије.

Пахор шездесетих покушава да нађе средњи политички пут. Томе ће највише послужити оснивање часописа Залив 1965. године, који ће уређивати све до 1990. године. Током година излажења, Залив постаје важна платформа за различите идеолошке гласове, поготово словеначке. Крајем шездесетих Пахор у Италији оснива политичку партију Словеначка левица која баштини социјалдемократска политичка начела. Касније ће из ове странке израсти Словеначка заједница, најзначајнија мањинска словеначка странка у Италији. Борис Пахор ће бити њен почасни председник све до смрти.

Године 1975. Пахор у Трсту објављује разговоре са Коцбеком у којима је, поред бројних тада непријатних питања, поменуто и послератно ликвидирање политичких противника без суђења. Сам Пахор, који је био жртва словеначких колаборациониста, начелно устаје против вансудских ликвидација оних људи због којих је био заточен у нацистичким логорима смрти.

Реакција југословенских власти овога пута је драстична. Коцбек је мета оркестриране медијске кампање, а тек после протеста светске јавности, у којима је најгласнији био нобеловац Хајнрих Бел, власт одустаје од судског поступка против њега. Ипак, Пахор ће платити цену. У Југославији му је од тада забрањено штампање његових књига, баш као и улазак у земљу.

Тако ће југословенска културна јавност остати без његових дела. То је највидљивије у српском случају. Сем Виле на језеру, објављене 1958. у преводу Роксанде Његуш, ниједно његово друго дело није преведено на српски све до почетка двехиљадитих, када излази превод Некрополе. То су засад и једина два превода Пахорових књига на српски језик.

Деведесете

Иако је осамдесетих показивао велику резерву према идеји осамостаљења Словеније, првенствено страхујући од успона националистичке деснице, Пахор почетком деведесетих подржава независну Словенију.

До тада познат и читан највећим делом у словеначкој тршћанској заједници, Пахор је у независној Словенији устоличен као бард словеначке књижевности. Добар део његових дела се тада први пут објављује у Словенији, а он добија низ признања, међу којима је и Прешернова награда и улазак у Словеначку академију наука и уметности. Од почетка деведесетих па све до смрти 2022, у словеначкој јавности се сматра за најзначајнијег домаћег савременог писца, и неколико пута је предлаган за Нобелову награду.

Ипак, Пахору не недостаје критичности ни у тим годинама. Крајње иронично, човек који је некада био противник југословенског комунизма сада почиње да брани његово наслеђе, борећи се против успона деснице, а посебно критикујући изједначавање фашизма и комунизма. Због тога ће одбити награду од градоначелника Трста, као и титулу почасног грађанина Љубљане.

Пахор ће се посебно обрушити на словеначко и италијанско руководство 2013. године због сличних ставова изнетих по питању изједначавања комунизма и фашизма. Друга страна му није остала дужна. Tрпео је нападе од стране крајње италијанске деснице, поготово профашиста, а није мањкало ни напада словеначке екстремне деснице.

До смрти је остао непоколебљиви борац за социјалну правду, критикујући данашњи капитализам као дубоко неправедан и антихуманистички. У једном интервју је рекао:

„Kапитал је тај који данас има моћ. Данас је либерализам да свако може рећи шта год хоће, али није либерализам у смислу Француске револуције да се човек развија у слободном друштву... Данас је све зависно од банака. Живимо у слободи, али због банака и њиховог капитала имамо људе без посла. Слободни смо и сиромашни.“

Желећи да подигне видљивост мањинске словеначке заједнице у Италији, Пахор се неколико пута кандидовао на изборима испред своје странке Словеначка заједница, последњи пут 2018, у 104. години живота, поставши тако најстарији кандидат у историји италијанских политичких избора.

Славни стогодишњак

Међународну славу добија почетком двехиљадитих, када је већ прешао осамдесету годину живота. После превода Некрополе на енглески и француски и изузетних критика, књига се преводи на мноштво светских језика, међу којима је и српски. Следе преводи и других Пахорових дела, а за њима бројна признања. Добија француску Легију части, највеће аустријско одликовање Крст части за науку и уметност, Тишлерову награду…

Опет иронично, тек 2008. објављује се прво издање Некрополе на италијанском језику, иако је она оригинално објављена 1967. на словеначком. Књига добија бројне награде, а медији је проглашавају за књижевно издање деценије у Италији.

Те године даје велики интервју за италијанску телевизију RAI у коме покреће питање страдање словеначке заједнице под фашизмом. Разговор изазива велику пажњу, поготово у Трсту, најпре зато што се ова непријатна историјска епизода тамо деценијама скривала.

Пахор не посустаје. На 95. рођендан, 2008. године, објављује мемоарску прозу Моја сува места (Moje suvote), у којој пише о местима на којима је током свог века спавао. Након тога ће објавити још неколико књига. Последњу, о Едварду Коцбеку, објавио је 2018, у 105. години живота, постајући тако најстарији писац који је објавио књигу у историји Европе. Био је и најстарији преживели заточеник нацистичких логора, али и најдуговечнији човек у северном делу Италије.

Град Љубљана му је још за живота, 2017. године, подигла споменик у парку Тиволи, рад вајара Мирсада Бегића. Пошто се у непосредној близини Пахоровог налази се и споменик Едварду Коцбеку, тиме је обележено и њихово велико пријатељство.

Његова невероватна виталност постала је међународно позната. Стогодишњи Пахор постаје медијска звезда, глас разума у свету који поново срља у лудило. Би-Би-Си 2019. године о њему снима велики документарац насловљен „Човек који је превише видео“.

На стогодишњицу паљења Народног дома, 13. јула 2020. Пахор је у средишту церемоније којом се овај догађај у Италији обележио. Италијанска држава Словенцима је тада вратила у власништво зграду Народног дома, а на свечаности примопредаје Борис Пахор је био главна звезда. Словеначки и италијански председник му у тршћанском Народном дому уручују највеће италијанско и словеначко признање: Витез Великог крста Републике Италије и Орден за изузетне заслуге Републике Словеније. Тако је, симболично, након сто година исправљена једна велика историјска неправда у присуству њеног јединог живог сведока.

Неколико месеци пред смрт, у великом интервјуу који је дао листу „Коријере дела сера“, говорио је о свом животу, успоменама, Српкињи Вери пореклом из Босне и Херцеговини која му је била неговатељица годинама. „Имам 108 година, али их не осећам“, рекао је тада. „Слеп сам и слух ми слаби, али виталност не.“ Секс је, говорио је, имао до 85. године, а „након тога остају нежности“.  Причао је и о плановима за путовања чим прође пандемија коронавируса.

Није их доживео. Преминуо је 30. маја 2022. у Трсту, три месеца пре него што би напунио 109. годину.

Посвећујући свој живот и стваралаштво борби против тоталитаризма, увек стајући на страну потлачених, и то без обзира на цену коју ће за то платити, Борис Пахор је постао сведок једног мучног века, али и симбол отпора његовим највећим лудилима. Сам је то најбоље изразио у Некрополи:

„И у стварности је поред љубави, која је недвосмислено прва, племенити отпор против неправедне стварности највише што можемо дати као допринос ослобођењу човечјег достојанства.“

Нисам читао Антонија Грамшија све до овог лета. А онда сам одлучио да исправим ту празнину у свом образовању.

Наравно, читао сам о Грамшију, о његовом делу, и више пута сам (посебно сада у Трамповој ери) чуо цитат у ком се каже да се „криза састоји управо у томе да старо умире, а ново не може да се роди“, те да се у том „интеррегнуму јављају најразличитији морбидни феномени“. (Да се тај цитат данас користи на начин који Грамши није имао на уму, било ми је јасно од почетка, али  то је свеједно учинило Грамшија присутнијим у јавном говору.) Грамши је један од само тројице постмарксистичких мислилаца (друга двојица су Лењин и Лукач) о којима Лешек Колаковски у Главним токовима марксизма позитивно говори и којима се признаје да су створили нешто ново и вредно у марксизму. Није мaла ствар.

Да додам томе још и једну можда случајност, која је пратила моје летње читање Грамшија: прошле године сам поново читао Лењиново дело Држава и револуција. О томе сам већ писао овде. Зашто сам га поново читао? Зато што сам мислио да постоје сличности између начина на који су Трамп и алт-рајт видели потребу да разбију упоришта либералног естаблишмента у држави и Лењинових ставова. Нећу сада улазити у то, али мислим да сличности има мало, да су привидне (површне), а да су разлике суштинске.

Међутим, тамо где су сличности (рекао бих чак и истоветности) јасне јесте у погледима Лењина и Грамшија на организацију нове државе. Текстови Грамшија објављени у књизи The Gramsci Reader (коју је приредио Дејвид Форгач, а кратак увод написао Ерик Хобсбаум), које сам користио, потичу из периода 1919–1920.

Грамши је тада био видљиво под утиском онога што се дешавало током тзв. „Две црвене године“ (Biennio Rosso) у Италији, када се парламентарна демократија распадала, а радници у многим случајевима преузимали контролу над фабрикама. Лењинова књига Држава и револуција објављена је две године раније, уочи Октобарске револуције.

Грамшијево одбацивање представничке демократије заснива се на истим аргументима као и Лењиново: представничка демократија служи само интересима капиталиста. Свака демократија под (а) условима владавине капиталиста над производном сфером, и под (б) у условима буржоаске „хегемоније“ (што ће касније постати иконични појам који Грамши приписује Лењину),  над друштвеним организацијама и јавним дискурсом, у политичкој сфери једноставно репродукује економску власт привилегованих и моћних. Уместо да то чине ауторитарним средствима, богати то остварују кроз представничку демократију, или „демократију“.

Решење је „директна демократија“, односно власт „савета“. У Русији, а касније и у свету, „савети“ су познати кроз руски појам совјети. Совјети су спонтано настали одмах након Фебруарске револуције и показали су, како су веровали и Лењин и Грамши, какав ће политички облик имати демократија под социјализмом: представљање потлачених класа које се технички спроводи не кроз политичке партије, већ кроз „савете“ који премрежавају друштво као пчелиње саће, од најнижих нивоа до врха. Пример Париске комуне, која је политички била организована на исти начин, дао је тој идеји прави политички легитимитет.

Грамши пише:

„Социјалистичка држава још не значи комунизам, то јест установљавање солидарне економске праксе и навике, него је то прелазна држава чији је задатак да укине конкуренцију укидањем приватне својине, класа, националних привреда: тај задатак не може остварити парламентарна демократија. Формулу ’освајање државе’ треба схватити у овом смислу: замена демократске парламентарне државе новим типом државе, оном која настаје из друштвеног искуства пролетeрске класе.“ (Ordine Nuovo, 12. јул 1919)

Или, критикујући социјалисте уочи распада Италијанске социјалдемократске партије на социјалисте и комунисте:

„Социјалисти су, често слепо, прихватали историјску стварност, производ капиталистичке иницијативе; запали су у психолошку грешку либералних економиста: поверовали су у вечности институција демократске државе, у њихово битно савршенство.“ (Ordine Nuovo, 12. јул 1919)

Лењин пак пише:

„Не можемо замислити демократију, чак ни пролетeрску демократију, без представничких институција, али можемо и морамо замислити демократију без парламентаризма, ако критика буржоаског друштва за нас није тек пука реч… Излаз из парламентаризма није… укидање представничких институција и принципа избора, већ претварање представничких институција из празних говорница у ‘радна тела’ [совјете].“ (Држава и револуција).

Грамши се залагао и за „императивни мандат“, према коме посланици немају слободу да гласају по сопственом нахођењу, већ су дужни да на виши ниво пренесу став већине свог савета. На тај начин онемогућава се да представници искриве вољу савета који могу бити у искушењу да то учине услед финансијске или моралне корупције:

„Буржоазија рачуна на дистракције и замке окружења, на наговештаје о могућности задовољења личних амбиција како би корумпирала посланике – чак и када су они радници – уколико нису обавезани императивним мандатом.“ (Avanti, 5. септембар 1920)

Оно што је занимљиво јесте да би један облик императивног мандата могао постати изводљивији и применљивији захваљујући дигитализацији, односно могућности да се заобиђе посредовањe које врше народни посланици између воље својих бирача и политичког одлучивања. Данас посланик може да гласа како хоће, али мора, наравно, бити свестан да би га „погрешно гласање“ могло коштати мандата на следећим изборима.

Ипак, као што примећује Грамши, таква слобода чини посланика подложним корупцији. Узмимо пример важног гласања о економском питању у коме се врти много новца. Посланик може одлучити – чак и ако верује да ће га његови бирачи због тога сменити на следећим изборима – да гласа против њихових интереса и ставова, јер може бити или директно поткупљен, или му може бити обезбеђен нов, врло уносан посао након гласања. То се дешавало више пута. Али са електронским гласањем (и тако еквивалентом императивног мандата) могли бисмо се решити посредовања посланика и омогућити непосредно изражавање воље народа у одлучивању по таквим питањима.

Грамши, вероватно због искуства из италијанске „Две црвене године“, иде даље од Лењина. Он види савете не само као начин организације политичке сфере, већ и као средство управљања предузећима и тиме организовања економске сфере: „Раднички савети треба да постану органи пролетeрске власти, који ће преузети од капиталисте све функције управљања и руковођења.“ 

Лењин, како је добро познато, никада није био заговорник радничког самоуправљања. Оно се нигде не помиње у његовом видокругу нити у његовим списима, јер је будућу социјалистичку организацију економије посматрао у светлу немачког искуства пре и током Првог светског рата: са централизацијом предузећа у велике, ефикасне конгломерате којима управљају директори које именује држава. (У расправама око Нове економске политике (НEП), уведене 1921, постало је очигледно да Лењин није био задовољан квалитетом управљања које су пружали „црвени експерти“, па је одлучио да врати капиталисте који би, као најамни менаџери у служби социјалистичке државе, водили предузећа.)

Грамши је, дакле, био радикалнији и доследнији. Политички пожељна организација савета мора да се прошири и на економију. Компанијама треба да управљају њихови радници организовани у радничке савете. Једино место које је икада спровело ту идеју била је Југославија од средине 1950-их до распада земље 1991. То је имало извесне предности (демократија на радном месту) и извесне недостатке (тенденција да се приход усмерава у зараде уместо у инвестиције и брз технолошки напредак). О томе сам својевремено писао у тексту „Милтон Фридман и самоуправљање“.

Порука за данашње време из овог дела Грамшијевих списа чини ми се да се односи на ситуације када долази до урушавања институција представничке демократије. Ни Лењин ни Грамши нису мислили да је то главни аргумент против представничке демократије, али када институција престане да добро функционише и када значајан део становништва почне да верује да је исход избора неправедан, нужно тражимо алтернативна решења како би народна воља могла да усмерава „државни брод“. Демократија „савета“ је један такав облик.

Не мислим да је то нужно и одржив облик управљања. Показало се у Совјетском Савезу (тј. дословно у „Савезу совјета“) да тај модел води у диктатуру. Може се, међутим, тврдити и да је то било неизбежно у оквиру једнопартијске државе. Такав систем накалемљен на савете довео је до пражњења од њихове стварне моћи и претворио их у фасаду иза које је све одлуке доносила једна партија.

Неко би стога могао да тврди да би непартијски систем савета могао бити одржива алтернатива. У теорији, људи не морају бити организовани у политичке партије да би вршили политичку улогу. Но, најчешће се показује да је удруживање истомишљеника у политичке групе правило. Можда би, дакле, вишестраначки систем могао да се спроведе преко савета, а не парламената, или да, заобилазећи посланике у потпуности, постане – захваљујући интернету – облик непосредне демократије? Али тако нешто још никада нисмо видели.

Синоћ сам, око 21 сат, отишао у један прилично скуп њујоршки ресторан; не баш онолико скуп као локали у којима се састају милионери са Ист Сајда, већ у један у Вест Вилиџу, где се углавном окупљају успешни млађи људи (и не само млађи, како ће се већ видети), да вечерају и разговарају.

Пронаћи место у таквом ресторану средином августа, када је пола Њујорка на одмору, није нарочито тешко. Сео сам за шанк између једног пара лезбејки (како су се касније саме представиле) и жене од око шездесетак година, али у одличној физичкој форми. Чим сам је угледао, могао сам да наслутим њену политичку филозофију. Сликовито речено, „писала јој је на челу“ — могла се препознати из начина на који је своју сивкасту косу ошишала врло кратко и уредно, из отмених, скупих наочара са металним оквиром и „практичних“ али вероватно фирмираних ципела. Убрзо ми је постало јасно да је она редован гост тог ресторана јер су се главни конобар и особље према њој односили са изузетном пажњом.

После неколико конвенционалних реченица о ресторану и храни, којим смо започели разговор, када је схватила да прича са источноевропским варварином (иако, у складу са обичајима, није поставила ниједно питање о мом пореклу — сигуран сам да је то било зато што није имала појма о географији или историји, а вероватно и зато што се плашила да би тиме само открила сопствено незнање), постала је нешто уздржанија.

Ипак, испричала ми је како своје време проводи између Њујорка и једне државе у Новој Енглеској, где има кућу на обали. Када сам јој рекао да, и после много година проведених у Сједињеним Државама, и даље прилично слабо познајем Нову Енглеску, да не умем да разликујем тамошње савезне државе нити где се која налази, помислио сам да би требало да покушам да нађем неку заједничку тему.

Рекла ми је да је уметница и да повремено пише поезију. Током целе вечери држала је пред собом једну малу црну свеску у коју је, у правилним интервалима, кад није желела да говори, нешто ужурбано записивала. Сумњам, међутим, да је у свеску уносила ишта друго до насумичне речи. Када би их исписала стотинак или више, затворила би свеску и вратила се разговору.

Једини писац за кога сам знао да је живео у Новој Енглеској била је Маргерит Јурсенар. Зато сам је, помало оклевајући, упитао да ли зна за француску списатељицу која је живела на једном острву у држави Мејн. Никада није чула за Јурсенар; наравно, ни за Хадријана.

У реду, одлучио сам да пробам нешто друго. Једном сам, рекох јој, боравио у кући пријатеља који је живео у отменом градићу у Новој Енглеској где су Морган и слични двадесетих година 20. века подигли много импресивних вила. Нисам могао да се сетим имена тог места, али сам рекао да је дивно и да сам сигуран да она мора знати за њега. (После вечере сетио сам се да је то био Њупорт на Род Ајленду). Она је глумила не само да не зна за такво место, већ је тврдила да таква места у Новој Енглеској уопште не постоје.

Била је то типична поза супербогатих Демократа — да се праве како не знају ни имена градова у којима живе ултрабогати, не само зато што је само помињање таквих ствари „неукусно“, већ и зато што воле да верују да су они „обичан народ“. Увек су неки други ти који су супербогати, а не они. Они, у својој глави, не могу да прихвате да припадају оном врху најбогатијих који чине једну десетину процента становништва, већ више воле да мисле о себи као о тек нешто имућнијој средњој класи.

Наравно, она је била уметница. Бавила се грнчаријом и плетењем. Имао сам извесне сумње да тешко да би јој само грнчарија и плетење могли платити вечеру у оваквом ресторану, али сам их задржао за себе. Додао сам, међутим, да не знам ништа о савременим пластичним уметностима. Није била одушевљена тако отвореним признањем мог „филистејства“.

Разговор се завршио када ми је поменула неке друштвене платформе на интернету (једине друштвене платформе које је, по њеном мишљењу, прихватљиво користити), а за које ја никад нисам чуо. Рекао сам јој да, уместо посебних и друштвено прихватљивих платформи, ја више волим Твитер. То је била последња кап. Изразила је згражавање што неко уопште може користити Твитер, и то тоном који не би био ништа блажи ни да сам јој признао да обожавам самог Сатану.

Била је дирљива у својој самообмањујућој правоверности.

Срећом, са моје десне стране седела је друга жена, можда тек неколико година млађа од даме из либералног естаблишмента са Ист Сајда с којом сам управо завршио овај „шармантни“ разговор.

И она је исто тако била згрожена Трампом, али је подједнако мрзела и естаблишмент Демократске странке. Испричала ми је причу која у потпуности осликава историју америчког учешћа у глобализацији: причу о успону и паду америчке индустрије и немогућности да се земља икада поново индустријализује. Све то кроз призму њене мале модне компаније.

Она је власница мале, или средње, али успешне модне компаније. Основала ју је пре неких 35 година. У почетку је фирма сву потребну робу — материјале, тканине, штампу, боје итд. — куповала у Сједињеним Државама, од Калифорније до Источне обале. Али постепено су амерички добављачи постајали све скупљи, а квалитет штампе у Француској и Италији бољи. Зато се преоријентисала на Италију и Француску. Америчке фирме с којима је сарађивала на крају су распродале своје машине и опрему, а радници су се разишли на све стране. Њена посао је наставио да напредује.

Све је ишло добро чак и када је једна кинеска компанија купила њене француске и италијанске добављаче. Кинези су повећали палету боја и тиме је учинили још задовољнијом. Све до неколико година потом, када је нови кинески власник одлучио да учетворостручи (да, рекла је „учетворостручи“) цене тканина. То је био огроман шок за њен бизнис. Покушала је поново да успостави контакт са неким француским и италијанским фирмама, али, као и у САД, све су се угасиле; нестале заувек. Повратка више није било.

Некако је ипак успела да поднесе тај ценовни шок. Посао се наставио. Ствари јесу постале скупље, али и квалитетније. На крају је помислила да ће ипак све бити у реду.

А онда је дошао Трамп. Он је повећао царине на робу коју Америка увози из Кине са 10 на 58 процената. „Са таквим ценама“, рекла је, „немогуће је радити. Нико не би куповао моје производе.“

„Могу ли Кинези да се праве да је роба произведена негде другде и да је продају уз ниже царине“, упитао сам. „Да“, рекла је, „покушавају да то раде преко Перуа, али је то врло компликовано и на крају не много јефтиније.“

„А ова Трампова идеја о враћању производње у САД“, наставила је, „чиста је бесмислица. Ко ће овде да ради? Фирме с којима сам сарађивала затвориле су се пре много година. Чак ни вештине радника потребне за овај посао више не постоје. Ми то никада више нећемо производити у Сједињеним Државама.“

Покушао сам опрезно да јој опонирам — можда ће, иза високих царинских зидова, никнути нове компаније и људи ће поново научити потребне вештине. Она је сматрала да се то неће десити. А чак и да се то деси, за њу ће бити прекасно. Није знала шта да ради.

А шта је мислила о политици? Трамп је, рекла је, закуцао последњи ексер у ковчег њеног посла. Презирала га је. Али није могла да поднесе ни естаблишмент Демократске странке. Свиђао јој се Зохран Мамдани, демократски кандидат на предстојећим изборима за градоначелника Њујорка, али Мамдани је, рекла је, њујоршки феномен; он не може да „повуче“ целе Сједињене Државе. Била је у недоумици.

Вечера је била одлична. Попили смо по још једну чашу вина (она је преферирала бело, а ја розе), али чини ми се да је осећала да је за њу ово – крај игре.

Извор: Global Inequality and More 3.0

Почетак филма је за мене увек одлучујући. На позив норвешке амбасаде и редитеља Кнута Ерика Јенсена, на пројекцију филма Stella Polaris стигла сам са великим закашњењем. Било ми је непријатно. Преломила сам, ушла у биоскоп, што неприметније села у последњи ред и доживела један од највећих естетских и емотивних шокова у мом старом и богатом животу са филмовима.

На екрану, испред дрвене кућице у огољеном пејзажу на обали океана, стоје престрављени девојчица и дечак, залеђених покрета, пред неколико окупационих немачких војника. Сцена је пуна заглушујуће тишине и истовремено мукло звечи, апстрактна је, разбијена па реституисана, на граници засићења а ипак халуцинантно једноставна. Ништа се ту заправо не дешава, тек слутите чвор, есенцијалну тачку једног живота у тих одлучујућих неколико десетина секунди.

Дечак је Кнут Ерик Јенсен, а девојчица? Видим моју мајку, Србија, 1944. године, хиљаде миља далеко од рибарског градића Хонингсвога, Јенсенове вароши на крајњем Северу Норвешке, у Финмарку на обали Северног мора. Препознајем њен страх од војника пред којима немоћно стоји, сцена је еквивалентна оној у којој је протагониста моја мајка; испричала ми је некако, више пута, у инсертима, искидано, недовршено, како је све било – како је бомба пала у двориште и како су на земљи лежали разнесени делови тела братића и оца, али ето први пут кроз овај филмски призор осећам ледени ужас догађаја. Као да први пут разговарам са мајком. Ово сам написала да истакнем значај и смисао које филмови понекад имају. И шта од филмова очекујем.

Кнут Ерик је наредне, 1994. године, био у Паризу гост мог фестивала „Европа око Европе“. Постали смо пријатељи.

Захваљујући поетској снази његових филмова, први пут сам се нашла, метафорично, у поларном кругу. А онда су почела моја права путовања на Север. Финмарк, Нордланд, Хонингсвог.

У Хонингсвогу

Када после пет сати путовања аутобусом од аеродрома у Алти кроз зачудне пределе – септембар је, ирваси путују на југ – за кривином први пут угледате Хонинг­свог, лучки градић од неколико хиљада становника који се налази само 34 километра од Нордкапа, најсеверније тачке европског континента, прво што запазите јесте огромни резервоар нафте за ознаком „Шел“, а одмах потом, на брду што наткриљује месташце, усамљену бисту истог оног Кнута Ерика Јенсена, филмског поете тешких ратних и хладноратовских догађаја, хроничара града у коме се родио.

Хонингсвог је сада значајно и просперитетно туристичко место. Огромни бродови овде праве предах пред посету Нордкапу и у одласку или повратку на Северни пол. Овде се одржава и „Нордкап“ филм фестивал, чији сам гост.

Ратна прошлост града је мрачна. Хонингсвог су немачке трупе 1944. године спалиле до темеља. Изгорело је све изузев цркве. Све. Куће живих боја овде су одувек грађене од дрвета. Окупаторска војска водила је политику спаљене земље. Освајачи су били сурови. Нарочито су били сурови према староседеоцима Лапонцима, и њиховим животињама. И Норвежани су према њима били сурово надмени и строги.

Паљење Хонингсвога било је део већег стратешког плана – требало је спречити Русе да напредују и онемогућити им приступ позадинским базама. Нацистичке трупе палиле су обалска села и тако приморавале становнике да беже по најстрашнијим кијаметима Северне земље. Лапонци су се повлачили према унутрашњости земље, са ирвасима, а остали су побегли бродовима. Због тога бродови нису изгорели. Села и несрећне животиње су гореле.

Нећете само у градском музеју наћи документацију и фотографије града пре и после апокалипсе, фотографије су у свакој кући, у свакој хотелској соби, на палубама свих бродова, аутобусима, у свакој кафани и станичном холу. Таква је борба за прошлост. Не може се поднети непостојање прошлости.

Међутим, то што тада није изгорела црква становници Хонингсвога сматрају чудом. Они нису заборавили ни улогу Совјета у њиховом ослобођењу. Због тога постоји један латентни неспоразум или сукоб крајњег севера Норвешке и Осла. Русија одавде не изгледа исто. Овде је осамдесет километара заједничке границе с Русијом, град Киркенес се налази се на тој граници. Ту је и данас северна маршрута за избеглице, из Москве преко Мурманска. Север има своје законе.

Нешто од тога се види и у Јенсеновим филмовима. Свој последњи играни филм, Ледени пољубац (Ickyss, 2008) – који говори о Гунвор Галтунг Хаавик, Норвежанки која је радила у норвешкој влади, а онда 1977. била ухапшена као шпијунка КГБ-а (за који је радила тридесет година), проглашена за народног непријатеља и умрла у затвору – Јенсен је снимио по књизи Олфа Р. Јакобсона и писмима која је Хаавикова писала свом руском љубавнику.

У филму Ујед зиме (Brent av frost, 1997), Јенсен истражује комплексне душевне пределе главног јунака, који се у Другом светском рату борио раме уз раме с Русима против Немаца да би у хладноратовском периоду приморан да их сматра непријатељима, а сада се бори с противуречним осећањима, раздире га дилема правде и лојалности. Јенсенова готово искључива тема је Финмарк, област северне Норвешке, његова историја и живот њених становника.

Филм Смирено и сумануто (Heftig og begeistret/Cool and Crazy, 2002) говори о мушком хору који из изолованог рибарског сеоцета Берлевог усред поларне зиме одлази на турнеју у Мурманск. Ведар и духовит, овај музички филм култно је Јенсеново остварење, нека врста нордијског Buena Vista Social Club.

Крвави пут 

Књигу Исидоре Секулић Писма из Норвешке Јован Скерлић је дочекао са омаловажавањем, презиром и осудом, цинично „мушки“. Претенциозно је окарактерисао Исидору као „скандинавствујушчују, којој је лед у срцу, магла у глави, а мртва фраза на уснама“. Како се могао тако преварити.

Писма из Норвешке читате као класичну литературу, обавезну лектиру, бедекер – све што се може знати о Норвешкој ту је. Када прочитате путописну књигу Ребеке Вест Црно јагње, сиви соко имате утисак да сте положили неки тежак испит, да сте савладали важно градиво из историје, географије, антропологије и историје уметности – исто је са Писмима из Норвешке.

И сто десет година пошто је написана, Исидорино импресивно образовање, посматрачки инстинкт, подстицајна радозналост, интуиција и таленат отвориће вам толико путева. На овом академски припремљеном путовању, а какво је другачије могло бити за жену-путницу, професора гимназије са Балкана 1913. године, много се пешачи и толико се много у сусретима добија и даје.

Када је Исидора писала Писма наравно да није могла наслутити да ће нас нешто велико повезати с народом Норвешке, заувек – Крвави пут. Blodveinen, Blood Road. Den blodiga vägen.

У Другом светском рату немачке окупационе снаге имале су у северној Норвешкој огромне потребе, посебно у погледу транспорта: снабдевање северног фронта, транспорт сировина, људства и материјала у Финску. Бродски превоз дуж норвешке обале био је ризичан због сталних савезничких бомбардовања, мрежа путева била је сиромашна, тако да је развој железничке мреже сматран јединим решењем.

Како железница није ишла даље на север од Мосјоена, Адолф Хитлер је наредио брзу изградњу Поларне линије до Киркенеса, на граници с Русијом.

Задатак немачког команданта за Норвешку, генералоберста Николауса вон Фалкенхорста, био је да за четири године изгради железнички пут до Киркенеса. За изградњу пруге и путева било је употребљено око 45.000 ратних заробљеника. Међу њима су били и они из Србије.

Немачка Врховна команда донела је, наиме, одлуку да се из концентрационих логора из Србије и НДХ издвоје снажни, млађи мушкарци способни за рад, и пошаљу у Норвешку. Из логора Сајмиште, Бањица, Црвени крст, Ниш, Шабац, Јасеновац, Градишка, издвојено је 4.268 затвореника. После краћих задржавања у Аустрији и Немачкој, из луке Штетин су пребацивани бродовима до Норвешке. У норвешким логорима страдало их је око 3.000.

Пет главних логора у Норвешкој познатих као „Српски логори“ (Serberleir) били су у Карасјоку (најсеверније лоциран), Бајсфјорду (највећи), Ботн у Салтдалу, Озен и Корген у јужном Нордланду. Међутим, постојали су и многи други мањи логори у северној Норвешкој, њих око педесетак између Коргена и Нарвика са око 30.000 заробљеника.

Заробљеници су били Југословени (90 одсто српске националности), затим Пољаци и Совјети (око 75.000 у целој Норвешкој). Најмлађи ратни заробљеници имали су дванаест година.

Морталитет у пет српских логора био је изузетно висок. Заробљенике су стрељали, умирало се од исцрпљености, глади, зиме, било је свакаквих изнуривања и кажњавања у којима су се мучитељи такмичили по маштовитости.

Пре доласка нациста, чувари логора били су норвешки младићи не старији од шеснаест година, чланови Хирдвактбатаљона под командом национал-социјалистичког омладинског савеза „Ungdomsfylking“. Дечаке је одликовала изузетна бруталност. И сам Квислинг је био шокиран чињеницом да су тако млади људи тако сурови.

„Чини се извесним да су овде у питању екстерминациони логори чији је циљ да се систематично истребе сви затвореници. Суочени са глађу, израбљивањем и тешким животом, здравље становника се систематично деградирало до смрти или еутаназије јер више нису служили ничему“, пише 1947. билтен норвешке адвокатске асоцијације „Norsk Retstidende“, који постоји од 1836 године.

Ови мученици су градили деоницу садашњег ауто-пута Е6 на источној страни Салтфјура, у општини Салтдал (Долина соли), у покрајини Нордланд, на обали Норвешког мора.

Дана 14. јула 1943. године, чувар логора стрељао је Милоша Бањца, а његов брат је крвљу нацртао крст на оближњој стени. Пут између Рогнана и Саксенвика назван је по овом догађају „Крвави пут“. Крвави крст исцртан крвљу Милоша Бањца редовно се посећује, а боја обнавља.

Огромно камено величанство
и на њему крст уписан
Никада толики бол скамењен
видела нисам. 

(Десанка Максимовић,
Песме из Норвешке)

На филму

Радош Новаковић и Каре Бергстрем снимили су 1955. филм Крвави пут, у југословенско-норвешкој копродукцији, јединственој у то време у Европи. Филм је о борби за живот групе југословенских партизана, ратних заробљеника који беже из логора, и локалном становништву које помаже партизанима да преживе у норвешким планинама и да се домогну Шведске.

„Изазван бруталним поступцима немачког окупатора и његових квислиншких сарадника, Норвежанин Кјетил помаже Југословене, интерниране у Норвешкој. Чини се да ће бекство младога Југословена Јанка пропасти у тренутку када овај среће Магнара, квислиншког сарадника и Кјетиловог сина. У покушају да разоружа сина, Кјетил га убија, а Јанка прати до шведске границе, где га чека слобода.“

Филм „приказује човека као беспомоћну животињу... мирни реализам подвлачи суровост ситуације и апсурд људске судбине, нешто што човека, ако преживи, мора обележити заувек“, написали су о Крвавом путу Мира и Антонен Лим. Изванредна је фотографија сниматеља ветерана Ненада Јовичића (Вук самотњак) и Рагнара Серенсена. У филму игра Миливоје Живановић.

Постоји и музеј посвећен Крвавом путу (The Blood Road Museum), налази се у оквиру Нордланд музеја у Салтдалу, два километра од центра Рогнана.

У музеј нисам отишла, нисам била спремна за то, али ово сећање посвећујем Милошу Мандићу, некадашњем заробљенику у Норвешкој, бившем судији у Сарајеву, а потом избеглици из Сарајева. Имала сам част и задовољство да га упознам, у Нормандији, почетком наших несрећних и неславних деведесетих. Жао ми је што у то време нисам познавала и волела норвешке пејзаже и људе као сада. Од њега сам могла много да сазнам.

Крвави пут и крст налазе се сасвим недалеко од мог драгог одредишта, острва Кјерингеј (Kjerringøy).

Име острва у преводу значи „Острво жена“. Име је добило по стени која се тако зове, нема сумње по некој Амазонки-викингу као што је моја драга пријатељица и колегиница, филмски радник Мај Беате Јенсен. Настављам пут Севером трагом филмова.

На острву Кјерингеј

У филмском свету Кјерингеј је познат по филмским адаптацијама романа Кнута Хамсуна које су овде снимане. По Хамсуновим романима и приповеткама снимљено је двадесетак играних дугометражних филмова, неколико краткометражних, више телевизијских, два документарна и два биографска филма о животу аутора. Ови филмови припадају периодима скандинавског националног романтичног немог филма двадесетих; немачком романтизму тридесетих; независним продукцијама шездесетих и седамдесетих и новом нордијском периоду деведесетих.

Филмови снимани по Хамсуну у Русији и Чешкој пре 1917. године сматрају се изгубљеним. Неми филм Благослов земље имао је премијеру 1921, само годину дана пошто је Хамсун добио Нобелову награду за књижевност..

„Последњих дана непрекидно сам мислио и мислио на вечити дан северног лета. Седим ту и мислим на њега и на кућицу у којој сам становао, на шуму иза кућице, и спремам се да понешто напишем како бих скратио време, а и зато што ми то чини задовољство.“

Овако почиње Хамсунов роман Пан. Тако почиње и филм Пан Хенинга Карлсена из 1995, а та реченица подстиче и моје сећање на дане проведене на острву Кјерингеј, и на Хенинга Карлсена.

По роману Пан снимљена су четири филма. Други по реду, насловљен Кратко лето (Kort är sommaren), снимљен је 1962. на острву Кјерингеј. У њему играју саме звезде скандинавског филма: Лив Улман, Биби Андерсон, Јарл Куле...

Овде су снимљени и Телеграфист (Telegrafisten, 1993), Ерика Густавсона по сценарију истакнутог савременог писца Лаша Собија Кристенсена, и Скитнице (Landstrykere, 1990), Ола Солума.

Острвом лутају ликови Хамсунових јунака, Едварде и Еве, скитнице и телеграфисте, пуковника Глана („Прича се да је једна дама рекла – кад ме он погледа, ја постајем беспомоћна, од тога погледа осећам унутрашње узбуђење као да ме је додирнуо“).

Мај Беате Јенсен је учествовала на два последња снимања јер своје острво одлично познаје, а одломке из Пана говори вам наизуст – као народну усмену поезију.

Она је секретар „Hamsun Society“, друштва за заштиту и промоцију дела Кнута Хамсуна. Кроз њено имање на Кјерингеју протиче река, а њена црвена дрвена кућа окренута је према мору Вестфјорда и Лофотенским планинама: призор је континуирана драмска представа коју режира светло. Мај поседује и нека острвца на која још није ногом крочила. На њима станују орлови.

Мај је амбулантна болничарка, кроз полупусту земљу вози као Фанђо, а најнедоступније фјурове (фјордове) и фјелове (висоравни) воли од детињства. На острву нема лекара, па понекад све почива на хитној помоћи, то јест на Мај Беате и њеном брату Бјорну, док не слети, ако мора, хеликоптер из болнице у Будеу. Бјорн је често норвешко име и значи „медвед“, дечацима се то име даје као код нас име Вук, да би били јаки и мужевни.

На острву живи 345 становника, ирваси и понеки лос. Краве, коњи и овце крећу се острвом слободно. У јулу, када је увек сунце, чућете бескрајну мелодију тешких, месинганих звона која висе о вратовима животиња да се слободне и спокојне не изгубе.

Лука Кјерингеја је највеће пристаниште у северним водама Нордланда. Златно доба лука доживљава средином XIX века. Њен власник, трговац Еразмус Цал управља берзом и острвом полуфеудалним стилом. Ова историјска личност отелотворена је и овековечена у лику трговца Мака Фридрика у Хамсуновим романима.

Хамсун се 1877. „настанио“ у Кјерингеју, пошто је пре тога у Бодеу научио обућарски занат, и ту се задржао до 1879. године. Било му је двадесет година. Еразмусу Цалу се обратио за помоћ, тражио је новац да би могао да пише, и за промоцију својих књига и каријере у Копенхагену. Извесно је да је Цал Хамсуну, луталици и младом шегрту, помогао. Позајмио му је или можда поклонио знатну суму новца. После Кјерингеја, Хамсун се укрцао на брод за Америку, коју никада није заволео, напротив.

„Некада се дешавало да великаш, господар дистрикта помогне неком посебно надареном младићу“, написао је касније Хамсун, „а тај великаш није био глуп. Имао је све неопходно за живот: суптилност у размишљању, патерналистички став у односу на окружење, одговорност према тим људима; савремени шпекулант нема очински смисао великаша.“ Завршна сцена укрцавања на брод из романа Глад, а потом и истоименог филма Хенинга Карлсена из 1966, највероватније потиче из Хамсуновог искуства са острва Кјерингеј.

На обали, у окриљу Градског музеја Кјерингеја, некадашње највеће берзе рибе, доминира биста Кнута Хамсуна.

Вечити дан северног лета

Не могу да одолим изазову да док неуморно ходам острвом, опсесивно, са животињама, не цитирам одломке из романа Пан, за који је Сингер рекао: „Тај роман је ремек-дело, Хамсунова је величина била што је љубав описивао као непрекидни сукоб. У Пану се двоје људи, Томас Глан и Едварда, даномице боре за љубав, воде прави рат. Рат љубави Хамсунова је главна тема“.

Јер те речи су макар онолико стварне колико је стварна та шума, то светло и ти звуци. Не, стварније су.

У Пану, у преводу Станке Глишић, пише:

„Први дан у шуми.

Весео сам и уморан. Све животиње су ми се приближавале и гледале ме. На лиснатом дрвећу било је буба а по путу су милели разни инсекти. – Добар сусрет! – мислио сам. Атмосфера шуме ми је прожимала чула, плакао сам од љубави и био сам савршено весео, сав сам био испуњен захвалношћу. Добра шумо, завичају, од срца ти желим мир божји... Заустављам се, окрећем се на све стране и плачући и поименце ословљавам птице, дрвеће, камење, траве и мраве, обазирем се и помињем их по реду. Гледам на брда и мислим: – Ето, сад сам и ја ту! – као да сам одговарао на неки глас.“

Кад поново путујем на Север радујем се вртоглавици нестајања у светлости бескрајног дана. Није необично што су највећи мајстори филмског светла са Севера: Дрејер, Стилер, Бергман.... Ништа није тако лепо и страшно као норвешки пејзаж.

Тридесет година пошто је снимио Глад (Sult 1966), филм који се једногласно сматра најбољом екранизацијом неког Хамсуновог дела и који се пореди са Дрејеровом Јованком Орлеанком, дански редитељ Хенинг Карлсен вратио се у Норвешку да 1995. на острву Кјерингеј сними Пан – Два зелена пера.

Рекао ми је да се осећао потпуно беспомоћним пред величанственим описима природе у роману, и да је сматрао немогућим задатком да ту поезију пренесе на екран, па је прибегавао другачијим стратегијама.

Са Мај и Елсе Карлсен, супругом и сарадницом Хенинга Карлсена, обилазимо острво и места снимања после више од двадесет година. Ја сам од оних који ходају. Нема ноћи, прекрасно. Ходамо по целу светлу ноћ, са животињама. Срећемо ирвасе. Један нас је лос дуго посматрао, издалека. Волим да ходам, а волим и ноћ.

Ево нас ту, испред колибице пуковника Глана, на месту где се одвијао следећи разговор:

Ова Едвардина реплика готово је теолошки коментар. Едварда је, по Хамсуновим речима, од стотине ликова које је створио лик који му је задао највише проблема; живо је присутна у филмовима скандинавских аутора, као програм, од Дрејера до Ларса фон Трира.

Наравно да кућице из филма више нема, оно што је Глан могао да посматри из свог скровишта сада је привилегија станара велелепне виле саграђене у неоконструктивистичком стилу од најеколошкијих материјала; богата савремена Норвешка припада водећим снагама дизајнерских тенденција и стилова на свету.

Рат

„Кнут Хамсун је учинио да живи све што је норвешко. Кнут Хамсун је Норвешка у ствари. Његова љубав према немачком народу, немачкој култури и национал-социјализму велика је онолико колико је велика његова мржња према енглеском империјализму.“

Овако је Видкун Квислинг хвалио Хамсуна пред формирање своје издајничке владе 1940. године.

Али Норвешка и свет тај ангажман нобеловцу до данашњег дана нису опростили. Јогунасти осамдесетогодишњи писац и велепоседник није одустао од свог „идеала-утопије“, ни од свог карактера, а могао је. Многобројна су сведочанства о његовим настојањима да својим сународницима практично помогне. Тако је остао тајна на коју се љутите. Недоступна тајна. Привлачна тајна. Сваке године у Хамароју, где се налази његов музеј, одржава се конгрес пријатеља писца „Hamsun Society“. Контрадикторни књижевни горостас стимулише рађање нових погледа, нових коментара. Шта је то видео што ми нисмо, или шта то није видео, тај чаробњак језика.

Говорио је да Енглеску мрзи због империјализма, индустријализације, због економског ембарга наметнутог Норвешкој, због кога су деца умирала од глади, због злочина у Индији, због концентрационих логора у Јужној Африци. Једном речју због ароганције – тако је доследно мислио до краја велики писац, поклоник Хитлера и национал-социјализма који је послао безброј телеграма да заштити младе норвешке интелектуалце и децу од крвавог терора џелата Јозефа Тербовена, рајхкомесара Норвешке. Заложио се за Роналда Фангена и Харалда Грига, иако с њима није био политички истомишљеник. Био је, и по сопственом мишљењу, наиван.

У јуну 1943. на Гебелсов позив отишао је у Беч на Конгрес писаца, као представник Норвешке. На конгресу је одржао говор у одбрану Европе, „против бољшевизма и англо-саксонског варварства“.

Ево шта је рекао: „Овде су присутни представници свих европских нација. Све што од вас захтевам је да прихватите поздрав једног песника који долази са далеког Севера. Песника који је писао књиге до засићења. Сада вас моли за благонаклоност. Престар је.“

Обратио се скупу на енглеском, а затим је његов преводилац на немачки, господин Холмбое, наставио на немачком: „Као Норвежанин желим да кажем следеће: ја сам по убеђењу антибритански настројен, али добро је познато да већина мојих сународника подржава Енглезе. Немачка је једина земља која се супротставила отровној политици Енглеза. Енглеска је увек профитирала на поразима других. Ево мог става: Енглеска мора бити бачена на колена. Победа над Јенкијима и бољшевицима није довољна. Не, Енглеска мора бити поражена. Током мог дугог живота видео сам да суровост потиче од Енглеске – несрећа, беда, насиље, тлачење, неиспуњена обећања и међународне свађе. Време је да се са тим заврши. Енглеска мора бити бачена на колена.“

После говора уследио је громогласни аплауз, а убрзо и аудијенција код Хитлера у Бергхофу. Будући сусрет Кнута Хамсуна и Адолфа Хитлера поређен је са сусретом Гетеа и Наполеона. По Ничеовој класификацији типова историје, ова епизода припада „монументалној историји“ XX века.

Јан Троел, изврстан шведски редитељ, аутор, поред осталих, и филмова Емигранти и Реквијем за Шведску, у свом изванредном филму-биографији Хамсун, из 1996, реконструисао је Хамсунову посету Хитлеру. Макс фон Сидоу, импресиван, овде је убедљив до савршенства. Он не игра Хамсуна, он јесте Хамсун.

На чају код Хитлера

Путује, дакле, Хамсун кроз планинске пределе Сенгсена, Холена, кроз Ђавољу долину и долину смрти у Бергхоф. На почетку му је Фирер показао величанствен поглед из замка.

„Дивим вам се, господине Хитлер. Са вама делим сан о једној новој великој Европи“, каже му Хамсун.

Хитлер је наводно покушао да узврати комплимент великом писцу и уметнику. Међутим, Хамсун није марио за те прелиминарије, а како је био скоро потпуно глув, није га ни чуо, па је прешао директно на разлоге свог доласка и бриге које су га мориле. Питао је Хитлера да ли ће заиста Норвешку, трећу светску поморску силу (којој је забрањено да тргује) свести на немачку провинцију, бедни протекторат. Жалио се на Тербовена и његове гнусне, неподношљиве пруске методе и стил. И погубљења. Питао је Хитлера да ли ће једног дана опозвати Тербовена, хоће ли Норвешка једног дана бити слободна. Евоцирао је односе са Шведском и пољуљану наду да ће Норвешка постати велика држава у заједници европских држава будуће велике Европе.

Читава ова тирада Хитлера је изненадила и изнервирала, па је чајанку прекинуо а Хамсуна дословно избацио. Хамсун је Бергхоф напустио скрхан и запрепашћен. Веровао је да ће пријем одлучити будућност Норвешке и ослободити је терора. Све важно и велико настало у Норвешкој увек је најпре бивало афирмисано у Немачкој, све његове књиге биле су превођене најпре на немачки. Хамсун је у заточеништву после рата, боље рећи притвору, после петнаест година поново почео да пише.

У ремек-делу По зараслим стазама, књизи-тестаменту која је објављена 1949. (прво у Швајцарској, на немачком), пренео је стенограф говора своје одбране на суђењу које је Норвешка желела да избегне. Јер, на пример, чак се и Молотов заузимао за Хамсуна: „Човек који је створио тако велику уметност треба да живи у миру остатак времена који му још предстоји.“ Хамсуну је скоро 90 година. Чекала се смрт писца.

„...Није било погрешно што сам писао. Било је исправно, оно што сам писао било је исправно. Да објасним. Шта сам ја то писао? Писао сам како бих спречио норвешку омладину и одрасле да се понашају глупо и изазивачки према окупационим снагама, а ни за какву корист на овом свету, осим за сопствену пропаст и смрт. То сам писао и варирао ту мисао на многе начине.“

У психијатријском азилу, где је после рата у очекивању суђења био на испитивању, данима је плакао када су му показивали снимке страдања у концентрационим логорима. Од Хитлера, међутим, није одустао. Седмог маја 1945. у листу Афтенпостен објавио је некролог који почиње овако: „Нисам достојан да гласно говорим о А. Хитлеру...“

Његов унук Леиф Хамсун, један од многобројних биографа, тврди да је Хамсун некролог Хитлеру, који га је скупо коштао – поред осталог, конфискована му је целокупна имовина – написао само да би напакостио жени, глумици Мари Андерсон, која га је од тога, жестећи се, одвраћала.

Повратак

Какву су ми само дивну добродошлицу приредили кад сам прошлог септембра поново допутовала у Хонингсвог, на „Нордкап филм фестивал“.

Препознајем многа лица на улици иако се не сећам њихових имена, осећам блискост. Док кроз Хонингсвог ходам према фестивалском биоскопу прилази ми жена која каже: „Прошле године вас није било. Мислили смо да вас више никада нећемо видети.“ Ништа на Северу није извесно и иначе, али северни човек то најпоузданије зна па се на свему и стално захваљује. Tak for mat. Tak for i dag.

Фестивал отвара кратки филм Кнута Ерика Јенсена Морган. Он сада већ дуго припрема свој „последњи филм“, поетску аутобиографију, своју и овог града – филм-евокацију-есеј-поему о дечачком заточеништву у Немачкој, о Крвавим путевима, о Немцима и Русима, ратним играма и миграцијама, о Лапонцима и о љубави... Филм није у одговарајућем кључу јер сада сви у Европи, као и свуда, говоре само о приходима и индустрији, као да то у уметности има смисла. Обећао ми је улогу избеглице. Бићу евакуисана заједно са становницима Хонингсвога, највероватније на Јан Мејен, децембарске зиме 1944. године.

У повратку путујемо аутобусом натраг на аеродром у Алту, Тимоти Ботомс и ја. На фестивалу у Хонингсвогу он је представио је ретроспективно Последњу биоскопску представу (The Last Picture Show, 1971) Питера Богдановича, у коме игра главну улогу. Тимоти Ботомс је играо главне улоге у два филма од изузетног значаја. Код Богдановича, и у Џони је кренуо у рат (Johny got his gun, 1971), Доналда Трамба.

Сећате ли се тексашког градића Амарена, Америке с почетка педесетих, уочи Корејског рата, Сонија и Дјуна и њихових провинцијских фудбалских и еротских авантура, провинцијске досаде? Због доласка телевизије градић губи биоскоп. Последња биоскопска представа, екранизација истоименог романа Ларија Мек Мартија, култни је филм америчког ауторског филма, један од кључних филмова „Новог Холивуда“ седамдесетих година XX века и најзначајнији филм у каријери Питера Богдановича. Филм је посвећен редитељима „класичног Холивуда“, Џону Форду и Орсону Велсу.

Сећате се и филма Џони је кренуо у рат, антиратни крик, који је писац Доналд Трамбо снимио такође 1971. године, по сопственом истоименом роману објављеном 1939, само два дана по избијању Другог светског рата. Роман прати токове свести младог Американца Џоа Бонама, који, пун ентузијазма одлучује да се ангажује као добровољац у Првом светском рату. Тешко је рањен, губи чуло слуха, чуло мириса, моћ говора, вид. Непокретан, без ногу и руку, једино што му преостаје је чуло додира... Али његова душа је нетакнута.

Књига је класик антиратне литературе, протестни роман који је обележио године вијетнамског рата. А Тимотија Ботомса и после педесет година богате холивудске каријере памтите по том филму. И формално инвентиван, шематски речено, филм се прошлошћу јунака бави визуелно користећи и документарне снимке мобилизације, ратишта, опраштања, док је садашњост „сведена“ на звук.

А ето, сад Ботомс и ја седимо у том аутобусу за Алту и повратак у свет који је, као и увек, на самом ободу пропасти. Посматрамо колоније Лапонаца и чопоре ирваса који, правилно распоређени, као нанизане перле, пешаче дан и ноћ, селе се на југ, враћају се кући; септембар на Северу значи да је зима близу. На путу се понегде ирваси зауставе да предахну па леже као бело камење, а онда, када их видите како се покрећу то вас изненади.

Раскошне су боје михољског лета али растужује нас некаква болесна, рђава боја шуме. „Киселе кише“, објашњава Тимоти који у Калифорнији живи на 500 миља од Лос Анђелеса, на пространом ранчу без струје, у екстремној еколошкој аскези. „Човек се сети Чехова, и доктора Астрова, и његове туге над изумирућим шумама, и његова вапаја: да је човек злочинац кад не негује, кад упропашћује оно што не може направити.“

Обилазили смо заједно фарме лососа, огромне обруче на води покривене мрежама испод којих се у ваздух бацају редовно храњене рибе-робови, а на лукавим дегустацијама власника фарми непогрешиво смо разликовали дивље од узгајених лососа. Растајемо се на аеродрому и договарамо да се у случају избијања Трећег светског рата нађемо у Хонингсвогу. Таква је љубав према животу. И такве су радости путовања.

„Јер је сопствена душа човекова извор туге и радости“, пише у Пану.

„Да ли је могло бити још горе? Решио сам да сачувам свој мир па ма шта се десило, Бог ми је сведок.

Да ли сам се ја њој од почетка наметао? Не, не никада. Само једног радног дана сам је срео на путу кад је пролазила. Какво је то лето било ту на Северу! Гундељ је већ био престао да лети, а људи су ми све више постајали неразумљиви, иако их је сунце обасјавало дан и ноћ. На шта су личиле њихове плаве очи, и какве су мисли биле иза њихових чудних чела? Уосталом, они су ми сви заједно били ефемерни. Узео сам струне за удицу и ловио рибу читава два дана, читава четири дана. Али сам преко ноћи лежао отворених очију у кућици...“

Ево и на норвешком:

„HVOR MEGET VERRE kunne det gå? Jeg bestemte meg til å bevare min ro hva som en skjedde, Gud er mit vidne. Var det meg som fra først av hadde trengt meg inn på henne? Nei nei aldri; jeg stod barepå hennes vei en ukedag da hun gik forbi. For en sommer det var her nord! Allerede hadde oldenborren opphørt å fly og menneskene ble meg mere og mere uforklarlige skjønt solen belyste dem nat og dag. Hva så deres blå øyne efter og hva tenkte de bak sine selsomme panner? Forresten var de meg allesammen likegyldige. Jeg tok mine snører og fisket i to dager, i fire dager; men om nettene lå jeg med åpne øyne i hytten....“

„...И постадох Смрт – уништитељ светова!” Ове речи из хиндуистичког спева „Бхагавад-гита” одзвањале су у глави Роберта Опенхајмера, научног директора пројекта „Менхетен”, док је 16. јула 1945. године, у цик зоре, заједно са пробраном екипом научника и официра посматрао детонацију „Тринитија”, прве експерименталне атомске бомбе. Детонација плутонијумске бомбе изведена је у Новом Мексику, у пустињи симболичног имена: Jornada del Muerto, „Дан мртвих”.

Дан раније, научници су се кладили колика ће бити снага експлозије: 3, 5 или 10 хиљада тона класичног ТНТ-а. Испоставило се да је експлозија била јача од 20 хиљада тона.

„Неки људи су се смејали и радовали, неки су аплаудирали, неки плакали. Већина је само ћутала. Сви заједно знали смо да свет више никад неће бити исти”, рекао је касније Опенхајмер. 

Пројекат „Менхетн“

Прича о америчкој атомској бомби почиње 1939. године када су Алберт Ајнштајн и Лео Силард написали писмо председнику Рузвелту у коме отворено изражавају своју бојазан да ће Хитлер и нацисти врло брзо конструисати атомску бомбу. Крајње је време, сматрали су научници, да Америка развије сопствени нуклеарни програм и претекне Немце у њиховој намери.

Сам Ајнштајн касније ће ово писмо сматрати за једну од највећих грешака у свом животу: „Да сам знао да су Немци били на погрешном трагу и да никад неће направити бомбу, да сам знао да ће америчка атомска бомба бити заиста употребљена, никад не бих написао тако нешто”.

Свеједно, Рузвелт је реаговао и у октобру 1941. године, два месеца пре уласка Америке у рат, издао формално наређење да се крене у развој нуклеарног оружја. Настао је пројекат „Менхетн” на чије чело је постављен генерал Лесли Гроувс.

У то време већ се знало да се приликом фисије (цепања) језгра тешких елемената, пре свега уранијума и плутонијума, ослобађа велика количина енергије и одређен број неутрона. Ови неутрони могу да погоде нова атомска језгра, учине их нестабилним и тако доведу до њиховог цепања. Ако имате довољну тзв. „критичну” масу фисионог материјала, настаје ланчана реакција која се експоненцијално убрзава све док генерисана енергија не доведе до експлозије.

Били су то технички принципи али је пут до праве бомбе био дугачак: пре свега, требало је прибавити довољну количину фисионог материјала: уранијум се у довољној концентрацији могао наћи само у Конгу, док је плутонијум елемент кога у природи има тек у траговима тако да производња мора да се обави у лабораторији, мутацијом уранијума у плутонијум. Прерада уранијумске руде такође је врло компликована јер се за фисију може искористити само релативно редак изотоп U²³⁵, док је онај доминантан, U²³⁸, неупотребљив. 

Иако је на челу пројекта био Гроувс као војно лице, од самог почетка било је јасно да се пројекат не може реализовати без учешћа врхунских америчких физичара. И не само њих: били су потребни и хемичари, металурзи, инжењери за експлозиве, машински инжењери. А све њих је неко требало да води. Избор је, прилично изненађујуће, пао на Роберта Опенхајмера који је 1942. године именован за директора Лабораторије за тајно оружје, de facto првог цивилног човека у пројекту „Менхетн”. 

Ни данас није сасвим јасно зашто се Гроувс одлучио управо за Опенхајмера: он није имао никакво искуство на великим истраживачким пројектима, у прошлости се дружио с комунистима и испољавао снажна левичарска уверења а није имао ни Нобелову награду, што је потенцијално могло да се претвори и у недостатак ауторитета. Међутим, Гроувс је, по својој прилици, био опчињен Опенхајмеровом способношћу да комплексан проблем брзо сагледа из свих углова и одмах види пут до решења. Такође, Опенхајмер је имао изражену амбицију и врло широко, мултидисциплинарно знање, нешто што је Гроувс сматрао есенцијалним.

Утисак који је Опенхјамер оставио био је толико јак да је Гроувс принудио безбедносне службе да Опенхајмеру издају „безбедносни сертификат” и омогуће му рад на пројекту, и поред његових „дискутабилних” политичких опредељења (ту исту безбедносну проверу Алберт Ајнштајн никад није прошао због свог статуса „славне личности” и пацифистичких убеђења). 

Рани радови

Роберт Оперхајмер рођен је у Њујорку 1904. године, у јеврејској породици која се у Америку доселила из Немачке. Његов отац убрзо се обогатио као трговац текстилом тако да је Опенхајмер одрастао у изобиљу, у кући украшеној сликама Ван Гога и Пикаса.

Иако вишег социјалног статуса, Опенхајмер је у школи увек био приступачан, великодушан и срдачан, понекад срамежљив и замишљен. Завршио је хемију на Харварду и кренуо у Европу да се усавршава, али је дуго имао утисак да је на погрешном путу. Најтеже му је било у Кембриџу, где му је време пролазило у нес(п)ретним хемијским експериментима. Након једне критике коју му је упутио ментор, Опенхајмер му је, после часова, на столу оставио јабуку „обогаћену” хемикалијама из лабораторије. Случај је откривен на време, нико није страдао, а Опенхајмер је добио релативно благу казну – да се редовно јавља психијатру који је убрзо дигао руке од њега.

Опенхајмеров таленат дошао је до пуног израза тек када је хемију заменио за теоријску физику. Докторирао је у 23. години код чувеног квантног физичара Макса Борна. Одмах након тога вратио се у Америку да би постао професор на Техничком институту у Калифорнији (Caltech).

У то време, захваљујући својим научним радовима, већ је био добро познати научник са разгранатом мрежом познанстава. Његови научни радови били су релативно кратки, често криптични и тешки за читање, зачињени обиљем тешко докучиве математике, али су му зато идеје биле бриљантне, често генијалне.

Његови визионарски радови о белим патуљцима, еволуцији звезда и колапсу материје добили су потврду тек много деценија касније када су откривене неутронске звезде и црне рупе. Заједно са Полом Дираком предвидео је постојање позитрона, прве честице антиматерије која је, недуго потом, и експериментално ухваћена.

Опенхајмер је био и талентован професор, духовит и елоквентан, способан да распали машту својих слашалаца духовитим опаскама и неочекиваним детаљима: многи његови студенти касније су имитирали његов начин говора, ход или стил писања по табли. Уз то, Опенхајмер је био и велики љубитељ књижевности, нарочито Пруста, научио је санскрит само да би могао да у оригиналу чита старе индијске епове. 

Град у пустињи

Гроувс је у Опенхјамеру пронашао правог сарадника. Обојица су закључили да је немогуће реализовати један супер-тајни пројекат у градским условима. На иницијативу Опенхајмера, одлучено је да се у Лос Аламосу у Новом Мексику подигне читав један град који би населили научници и инжењери и који би, потпуно изоловани од спољног света, неометано могли да раде на пројекту. Место је, у суштини, била пустиња, што је потпуно одговарало Опенхајмеру који је у близини имао ранч и волео дивљу, нетакнуту природу.

Лос Аламос је при крају рата имао 6.000 становника а на изградњу ове локације, и још неколико сличних где се обогаћивао уранијум, потрошено је преко две милијарде тадашњих долара (око 25 милијарди данашњих).

Опенхајмеру је успело да у Лос Аламосу окупи „dream team” америчке науке. Заједно с њим на пројекту су радили Енрико Ферми, Ханс Бете, Станислав Улам, Едвард Телер, Ричард Фејнман, Џон фон Нојман, Клаус Фукс (касније раскринкан као совјетски шпијун)... Уз њих, Опенхајмер је довео и молере, музичаре, угоститеље, све оне без којих није могуће замислити комплетну заједницу. Само мали број људи укључених у пројект знао је његов стварни циљ – за многе „обичне људе”, посао се сводио на бесциљно, скоро бесмислено окретање дугмића, померање полуга или праћење бројчаника.

Наизглед крхки Опенхајмер (висок 180cm и тежак свега 52kg) показао се како јако добар менаџер а нарочито је импоновала његова посвећеност и активно учешће у безбројним научним састанцима где се дискутовало о овом или оном конструкционом детаљу. Исидор Раби, један од научника ангажованих на пројекту, рекао је да је избор Опенхајмера био „тренутак генијалности” генерала Гроувса кога, иначе, нису сматрали генијем.

Након успешног тестирања прве атомске бомбе, Опенхајмер је био усхићен. Савременици су забележили да је у првим данима након опитне експлозије ходао као Гари Купер у вестерну „Тачно у подне”: лагано, самоуверено и гордо уздигнуте главе. Обраћајући се одушевљеној маси у Лос Аламосу, Опенхајмер је нескривено ликовао витлајући песницом по ваздуху. Било му је само жао што бомба није била направљена мало раније како би могла да буде бачена на Хитлерову Немачку.

Иако је имао саосећање за Јапанце који су били очигледна наредна мета („јадни мали људи”), то га није спречило да активно учествује у припреми бомбардовања Хирошиме и Нагасакија: „Не треба да активирамо бомбу превисоко, то ће смањити разарујући ефекат на земљи; и никако по киши и магли, временски услови треба да буду оптимални”. Када је бомба пала на Хирошиму, Опенхајмер је био усхићен, попут човека који је стигао на циљ и доживео велико олакшање. 

Светлије од хиљаду сунаца

Са завршетком Другог светског рата, након стравичних жртава које су задесиле Јапан, став Опенхајмера радикално се променио, из разлога који никада нису до краја одгонетнути. Постао је, у неку руку, идеалиста, заговорник идеје коју је својевремено формулисао Френклин Рузвелт, да у неком бољем свету Уједињене нације морају да имају видећу улогу и да атомско оружје треба да подлеже међународној контроли.

Опенхајмеров наивни став био је у огромном раскораку са тежњама америчке администрације да, након оне атомске, развије и неупоредиво јачу, хидрогенску супер-бомбу у којој би атомска бомба била тек иницијална каписла. Уместо на цепању, хидрогенска бомба заснивала се на спајању, фузији лакших елемената у теже, налик на процес који Сунцу омогућава да сија већ милијардама година.

Могућност стварања Сунца на Земљи висила је у ваздуху још на самом почетку пројекта „Менхетн” а идејни концепт фузионе бомбе разрадио је Едвард Телер. Опенхајмер је, међутим, тај пројекат скрајнуо, доделивши му врло ограничене материјалне ресурсе верујући да је хидрогенска бомба бесмислена, да не постоје довољно велике мете за ово апокалиптично оружје и да никакав ратни циљ не би могао да оправда незамисливе људске жртве.

Опенхајмер је врло брзо почео да губи своја упоришта у америчкој војној и политичкој администрацији. Одлучујући ударац претрпео је од самог председника Трумана: слушајући како му се Опенхајмер жали на „крваве руке” и немирну савест, Труман му је рекао да кривица не припада оном ко је бомбу направио, већ оном ко је наредио да се она употреби, да би затим наредио да се Опенхајмер испрати из Беле куће уз напомену да више никад не жели да види „овог плачљивка”. 

Црвена паника

Стари непријатељи, политичари које је Опенхајмер својевремено омаловажио или исмејао пред разним конгресним комисијама, поново су дигли своју главу. Ископан је његов досије који је ФБИ, на челу са Едгаром Хувером, водио још од пре рата, у коме су црвеном бојом били подвучени многобројни Опенхајмерови контакти са америчким комунистима.

Међу њима је била Џин Татлок, ватрена левичарка и прва велика Опенхајмерова љубав, која му је много пута сломила срце да би на крају запала у депресију и извршила самоубиство. У редовима комуниста била је и његова дугогодишња супруга Кити која је касније иступила из формалне комунистичке организације али никад није оставила левичарска уверења. Комуниста је био и Опенхајмеров брат Френк, талентовани научник који ће због својих убеђења остати без каријере: на крају је завршио као узгајивач стоке јер други посао није могао да нађе.

Сам Опенхајмер није крио да је био симпатизер републиканаца у Франковој Шпанији, да је имао „интелектуални интерес” за комунистичку идеологију, нити је желео да порекне чињеницу да су бројни његови студенти и сарадници били комунисти. Оно што, међутим, није могао да прихвати су оптужбе да је био шпијун који је Совјетима одавао највеће државне тајне.

Уследила су саслушања пред Комисијом за истраживање антиамеричких активности током којих ће Опенхајмер сазнати да је већ годинама прислушкиван, да су му озвучени стан и канцеларија и да га агенти ФБИ прате на сваком кораку, дању и ноћу. Људи који су радили са Опенхајмером појавили су се као сведоци, мада је било и оних, попут Лоренца Ернста, који су одбили да сведоче позивајући се на болест.

Иако је шира научна јавност била листом уз Опенхајмера, они који су се појавили пред комисијом сведочили су углавном против њега. Едвард Телер је рекао да он нема сазнања да је Опенхајмер икада учествовао у недоличним антидржавним активностима али је нагласио да не би волео да се највеће америчке тајне и даље налазе у Опенхајмеровим рукама. Чак је и генерал Гроувс признао да би, суочен са новим сазнањима, донео другачију одлуку и да вероватно никад не би укључио Опенхајмера у Пројекат „Менхетн”. 

Security clearance

Како се Опенхамер држао током саслушања? Подстакнут од стране своје супруге да се бори, он није желео да се преда и упорно је истрајавао у одбрани своје честитости. Да је у томе био нарочито спретан – није! Испоставило се да су неке приче из прошлости које је сам испричао, попут оне о човеку који му се понудио с намером да поверљиве информације пребаци у совјетску амбасаду, само делимично тачне. Кријући идентитет једних, Опенхајмер је често писао оптужницу против других људи, наивно верујући да ФБИ све то није уредно архивирао у својим дневницима праћења.

Опенхајмеров пут ка паклу био је, као што то обично бива, поплочан добрим намерама. Провео је живот у уверењу да научник може и мора да буде у стању да контролише дело својих руку, да би на крају био сурово демантован.

Комисија, на крају, није пронашла доказе да је Опенхајмер починио неко кривично дело, камоли издао своју земљу, али је препоручила да се Опенхајмеру због „дискутабилног” понашања и почињених „грешака у раду” поништи безбедносни сертификат, што се и десило 1954. године. Ефекат поништења био је симболичан: иако Опенхајмер, као научник лишен државног поверења, више није могао да се бави пројектима од националног значаја, сертификат му је поништен свега неколико дана пре његовог истицања.

Научна заједница, међутим, Опенхајмера није одбацила тако да је он до краја живота био радо виђен гост и предавач на најпрестижнијим светским универзитетима и научним скуповима. Преко двадесет година провео је као директор престижног Института за напредне студије Универзитета у Принстону где је сарађивао са Албертом Ајнштајном и другим чувеним научницима. Заједно са Бертрандом Раселом и Ајнштајном основао је Светску академију наука и уметности, од Француза је добио Легију части а председник Кенеди му је 1963. године уручио награду „Енрико Ферми” за животно дело, чиме је био рехабилитован, додуше незванично.

Суштину целог сукоба можда је најбоље описао Ајнштајн: „Опенхајмеров кључни проблем је што воли неког ко њега не воли. А то је влада Сједињених Америчких Држава.” Накнадна истраживања само су потврдила чињеницу да је Опенхајмер био лојални грађанин и да у архивској грађи не постоји ни најмањи траг било какве недозвољене сарадње са СССР-ом или неком другом силом. Рехабилитација је постала званична тек 2022. године када је симболично обновљен Опенхајмеров безбедносни сертификат. 

Роберт Опенхајмер је читавог живота био страствени пушач, палио је цигарету за цигаретом и поред тога што је својевремено био лечен од благог али упорног облика туберкулозе. Оболео је од рака грла 1965. године и умро две године касније у Принстону.

Три пута је био кандидат за Нобелову награду за физику, али је на крају ипак остао без ње.

Јуче сам, пролазећи поред Метрополитен музеја у Њујорку, наишао на бројне штандове који продају разне тричарије и међу њима један сто препун књига. Једна ми је привукла пажњу. Зове се Blitzed: Drugs in Nazi Germany аутора Нормана Олера (на српски преведена под насловом Одваљени: Дроге у Трећем рајху, прим.)

Никада раније нисам чуо ни за ову књигу ни за аутора. У почетку сам чак оклевао да је узмем у руке, јер ми је деловала намерно „скандалозно” – попут оних књига које, ради продаје, уживају у изношењу (или измишљању) најсрамнијих детаља из живота тоталитарних вођа. Али, после неколико прочитаних страница, моје резерве су нестале и купио сам је. Коштала је пет долара.

Норман Олер, новинар са историчарским амбицијама, објавио је књигу 2015. године. Подељена је на три целине. У првом делу Олер описује успон немачке фармацеутске индустрије пре и после Првог светског рата. До краја 19. века Немачка је постала светски лидер у ономе што данас зовемо „big pharma”, а многе од тада основаних компанија, попут „Мерка“, и данас успешно послују. Немачка је свету подарила читав низ супстанци – од аспирина, откривеног 1897. године преко деривата морфијума (откривеног исте године и од стране истог човека, др Феликса Хофмана), па све до различитих метамфетамина, тзв. „стимуланса”.

Други део усредсређује се на једну такву супстанцу – первитин (сличан америчком бензедрину) – која је, упркос формалној забрани шире употребе од стране нацистистичких власти, постала свеприсутна у највишим ешалонима режима, укључујући и Вермахт. Пертвитин је требало да повећа концентрацију, смањи потребу за сном и храном, побољша оштрину мисли, и стога је био идеална супстанца за војнике и официре који су морали сатима да се боре, возе или марширају.

Ипак, чини се да Олер прецењује значај первитина у немачком блицкригу 1940. године. Иако постоји извесна вероватноћа да се ефекти стимуланса доведу у везу са потребом војске за брзом победом (која је захтевала двадестчетворочасовну будност војника и официра), традиционални елементи ратовања, као што су изузетно смело планирање генерала фон Манштајна и Гудеријана и слаб морал француске војске, ипак су одиграли много већу улогу од амфетамина.

Најзанимљивији је трећи део књиге, у коме се детаљно и историјски документовано анализира однос између др Теодора Морела, Хитлеровог личног лекара, и његовог „Пацијента А“. Др Морел је у Берлину имао веома успешну каријеру, а Хитлера је упознао 1936. године. Од 1942. постали су нераздвојни, јер је Пацијент А све више зависио од дневних доза које му је др Морел „преписивао” – најпре витамина, потом первитина и морфијума, да би затим прешао на кокаин и коначно на мешавину опијума и кокаина (тзв. „speedball”). Олер уверљиво тврди да, осим Еве Браун, нико није био ближи Хитлеру од др Морела, барем од тренутка када се вођа преселио у Вучију јазбину у источној Пољској, а потом у други утврђени комплекс код Винице у данашњој Украјини.

Од августа 1941. до августа 1943, каже Олер, прошло је 1349 дана, а у 883 од њих постоје документовани записи о Мореловим сусретима са Хитлером (стр. 132). Његова ординација била је одмах поред Хитлерових просторија, и готово сваког дана – понекад и усред ноћи – био је позиван да му убризга дрогу.

Нема много сумње да је до средине 1943. године Хитлер постао зависник од опиоида. Тешко да је прошао и један дан а да није или примио инјекцију или прогутао таблету с неким од препарата др Теодора Морела. Морел је педантно водио евиденцију свих супстанци и инјекција, како би се заштитио од евентуалних оптужби за лекарски немар од стране Хитлеровог окружења. Управо ти дневници били су Олеров главни извор информација.

Олер посебно разматра диктаторово ментално стање након 1943. године, када су његове војне одлуке постајале све дисфункционалније, са војне тачке гледишта. Према том тумачењу (које, по мом мишљењу, није сасвим убедљиво), Хитлерово физичко и ментално стање значајно је утицало на ток последње три године рата и стога прича о Морелу припада Историји (са великим И), а не само домену личних особености диктатора.

Стање Пацијента А било је заиста жалосно. Живео је у потпуно вештачким условима оклопљених бункера (посебно након неуспелог атентата у јулу 1944), без физичке активности, готово без излагања свежем ваздуху и сунцу, спавао је у загушљивој и смрдљивој просторији и хранио се искључиво вегетаријански. Хитлер је нагло остарио: „До 1940. године Хитлер је изгледао млађи него што је заиста био [имао је 51 годину], али након тога је брзо старио. До 1943. године његов изглед је одговарао његовим годинама, али потом је његово нагло физичко пропадање постало очигледно” (стр. 226).

Још важније било је његово ментално стање. Лоше физичко здравље изазивало је неурозу, несаницу, недостатак концентрације, пробавне тегобе, слабљење вида и слуха. Очигледно није могао јасно да размишља. Ту на сцену ступа др Морел са својим „чудотворним” лековима. Пацијенту на ивици снаге Морел је давао дозе стимуланса који су му, готово чудом, враћале енергију и способност одлучивања; а што је још важније, омогућили ми да пред генералима и страним државницима који су га посећивали делује потпуно присебно, физички спремно и да потпуно држи контролу над ситуацијом. Олер, позивајући се на Морелове дневнике, више пута описује трансформацију оронулог старца, који би се у року од неколико минута након инјекције претварао у орног и самоувереног човека који крупним корацима корачао ка сали за састанке и тамо привлачи пажњу свих и доминира разговором.

Могуће је да је Морел преувеличавао чудотворне ефекте својих препарата, али нема сумње да је с једне стране Хитлерово физичко и ментално стање било у расулу, док су, с друге стране, бројни посматрачи и учесници конференција током 1943. године па све до краја 1944. одлазили са састанака са утиском да је фирер исто онако снажне воље и одлучности као и у време свог успона на власт.

Све ово нас, природно, води до следећег питања: да ли је др Морел био „лудак”, „шарлатан” или „дилетант”, како га готово увек описују у књигама о Хитлеру? За њега сам знао из разних Хитлерових биографија, али у свакој од њих био је сведен на једва неколико редова, представљен као надрилекар који се додворавао Фиреру. Олерова књига нам, међутим, пружа другачију слику.

Приступ др Морела имао је врло мало везе са медицином као таквом. Његов циљ је био крајње краткорочан: да Пацијент А у датом тренутку изгледа боље, да делује присебно и самоуверено, а нарочито да такав утисак остави на оне којис којим се сретао. Дугорочно здравље, као ни опасност од зависности, Морела уопште нису занимали. Његов задатак био је да реши политички проблем.

Читајући књигу, нема сумње да је Морел у томе успео, и да није било ирационално од Хитлера што га је толико дуго држао крај себе, чак и игноришући покушаје Рибентропа, касније и Химлера и Бормана, да се отараси арогантног и тврдоглавог лекара. Хитлер је у потпуности зависио од својих дрога – и од онога ко му их набавља. Како Олер пише, то је био однос потпуне зависности наркомана од дилера.

Да ли је све ово било неетично са Морелове стране? На то питање могу се дати два одговора. Да ли би било „етичније” да је Морел отровао Хитлера (за шта га је, без икаквих доказа, оптуживао Химлер)? Можда би то спасило многе животе. Али тако нешто, чини се, никада није ни пало на памет др Морелу – а било би и у супротности са Хипократовом заклетвом. Да ли је, пак, Морел остао веран тој заклетви? Не, јер га здравље Пацијента А само по себи није занимало, већ само његова способност да из дана у дан издржи а да се ментално и физички не сломи пред свима – што му се, коначно, и десило у априлу 1945. Овде се, дакле, не ради о чисто професионалном, већ о политичком императиву нечијег посла. А гледано из тог угла, др Морел је био веома успешан.

P.S. За једног економисту занимљив је следећи детаљ који се помиње у књизи: немачке окупационе снаге су код Винице, недалеко од места где су боравили Хитлер и Морел, затекле огромну, ултрамодерну кланицу, изграђену у потпуности америчком технологијом, вероватно током првог совјетског петогодишњег плана. Морел захтева ову кланицу да би из ње узимао као „сировине” делове закланих животиња. За економисту ова чињеница изненада и недвосмислено открива колико је приступ америчкој технологији био важан за рани развој Совјетског Савеза.

Ако имате неку представу о добитнику Нобелове награде, Демис Хасабис се вероватно у њу не уклапа. Релативно млад (има 49 година), мешовитог порекла (отац му је грчко-кипарског, а мајка кинеско-сингапуршког порекла), школован у државним школама, док је у децембру примао Нобелову медаљу од шведског краља није баш изгледао као да ми није место у мору седокосих мушкараца, иако му је све то, како признаје, било „прилично надреално“. „Заиста не умем да уживам у тренутку. Освајао сам награде у прошлости и увек бих помислио: 'Шта је следеће?' Али ова награда је заиста била посебна. То је нешто о чему сањаш као дете.“

Па, можда ви и нисте сањали о томе – али он свакако јесте. Хасабис је од малена био означен као изузетан – био је шаховско чудо од детета када је имао само четири године. Данас је, може се рећи, један од најважнијих људи на свету. Као шеф Гугловог огранка DeepMind, технолошког гиганта посвећеног вештачкој интелигенцији, он води – иако не сасвим усмерава – оно што би могло бити највећа технолошка револуција у нашим животима.

Тако се Хасабис нашао и у улози промотера и апологете вештачке интелигенције. Нобелова награда за хемију била је доказ какву корист вештачка интелигенција може донети: база података DeepMind-ова база података AlphaFold успела је да предвиди до тада несхватљиве структуре протеина, градивних елемената живота – што је пробој који би могао довести до безбројних медицинских достигнућа. У исто време, страхови у вези са будућношћу коју вештачка интелигенција доноси – а коју Гугл помаже да се уведе – све више расту.

Бити амбасадор вештачке интелигенције није баш оно што је Хасабис сањао. „Да је било по мом, задржали бисмо то дуже у лабораторији и урадили више ствари попут AlphaFold-а – можда чак излечили рак или нешто слично,“ каже он. „Али, тако је како је, и постоје добре стране и у овоме. Сјајно је што сви могу да се играју са најновијом вештачком интелигенцијом и сами осете каква је. То је заправо корисно за друштво – да се људи навикну, прилагоде се, да владе о томе расправљају... Претпостављам да морам да говорим посебно о научној страни, како бисмо требали да приступамо овоме и да размислимо о непознаницама – то јест како да их учинимо мање непознатим.“

У личној комуникацији, Хасабис представља мешавину приземне приступачности и углађеног професионализма. Уредан и дотеран, обучен потпуно у црно, носи два сата: један паметни, други аналогни (елегантан, али не претерано упадљив). Одаје утисак човека који је увек у журби. Разговарамо у његовој канцеларији у седишту DeepMind-а у Лондону. На зидовима су шаховске табле с потписима великих играча попут Гарија Каспарова, Магнуса Карлсена и Јудит Полгар. Још увек игра шах – табла је постављена на оближњем столу.

Управо га је шах увео у размишљање о самом размишљању. Између четврте и тринаесте године играо је такмичарски у јуниорским тимовима Енглеске. „Када то радиш у тако младом узрасту, то веома обликује начин на који ти мозак функционише. Велики део мог начина размишљања потиче из стратешког промишљања у шаху и суочавања с притиском.“

На папиру, мало шта из Хасабисове прошлости је наговештавало његову будућност. Његова породица је више уметнички настројена: „Мој отац у пензији је управо завршио компоновање мјузикла који је изведен у алтернативном позоришту у северном Лондону. И моја сестра је композиторка, тако да сам ја помало изузетак у породици.“ Нису били сиромашни, али ни нарочито имућни. Прелазио је из једне државне школе у другу у северном Лондону, а неколико година се школовао код куће.

Каже да је био и помало аутсајдер у школи, али изгледа да је одувек знао куда иде. Његови јунаци из детињства били су пионири науке као што су Алан Тјуринг и Ричард Фајнман. Добитке из шаха трошио је на ране кућне рачунаре као што су Sinclair ZX Spectrum и Commodore Amiga, и научио је да програмира. „Мало људи је било заинтересовано за рачунаре крајем осамдесетих. Било је нас неколицина који смо хаковали, правили игре и друге ствари – и онда је то постала моја следећа каријера након шаховске.“

Током деведесетих, индустрија видео-игара већ је експериментисала са вештачком интелигенцијом. Са 17 година, Хасабис је програмирао хит игру Theme Park, у којој играчи граде виртуелни забавни парк. „Игра је реаговала на то како сте је играли“, каже он. Ако поставите штанд са храном близу излаза са ролеркостера, ваши виртуелни посетиоци ће почети да повраћају.

Након студија рачунарских наука на Универзитету у Кембриџу, а потом и доктората из неуронаука на Универзитетском колеџу у Лондону, Хасабис је 2010. године основао DeepMind, заједно са Шејном Легом, колегом неуронаучником, и Мустафом Сулејманом, бившим школским другом и пријатељем његовог млађег брата. Њихова мисија била је једноставна, каже Хасабис: „Решити интелигенцију, па онда искористити ту интелигенцију да решимо све остало.“

DeepMind је убрзо привукао пажњу Силицијумске долине. Тим је 2014. представио вештачку интелигенцију која је самостално овладала Атари видео-играма као што је Breakout, без икаквог претходног знања. Интересовање су почели да показују сада већ добро познати технолошки играчи, укључујући Питера Тила (који је био један од првих инвеститора DeepMind-а), Гуглa, Фејсбукa и Илона Маска.

Хасабис је Маска први пут срео 2012. године. Током ручка у фабрици SpaceX-а у Калифорнији, Маск му је рекао да му је приоритет да стигне до Марса – „као резервне планете, у случају да овде нешто пође по злу. Не верујем да је у том тренутку много размишљао о вештачкој интелигенцији“ Хасабис му је указао на слабости у његовом плану. „Рекао сам: ‘А шта ако је управо AI та ствар која би кренула по злу? Онда ти Марс неће помоћи, јер ако ми можемо тамо, и AI ће сигурно лако тамо стићи, преко наших комуникационих система или нечег сличног.’ Није о томе размишљао. Само је један минут седео тамо ништа не говорећи, размислио и рекао: ‘Хмм, вероватно си у праву.’“

Убрзо након тога, Маск је такође инвестирао у DeepMind.

Године 2014, Гугл је купио компанију за 400 милиона фунти (што је довело до тога да Маск и Тил пређу на подршку ривалском стартапу OpenAI). Није их само приступ новцу и хардверу убедио да се одлуче за Гугл. Оснивачи Гугла, Лари Пејџ и Сергеј Брин, такође су били информатичари као и он, и „видели су Гугл као у суштини AI компанију“, каже Хасабис. И сам је користио њихове производе, попут Gmail-а и Гугл Мапа. „И на крају, помислио сам да је мисија Гугла да организује светске информације – заиста сјајна мисија.“

Са прозора његове канцеларије види се огромна беж грађевина – нова, скоро завршена зграда Гугла, у коју ће се DeepMind преселити следеће године. Може се слободно рећи да је главни разлог што овај технолошки гигант толико улаже у Велику Британију управо Демис Хасабис, који је инсистирао да остане у Лондону. „Наши први инвеститори су говорили: ‘Морате да се преселите у Сан Франциско’, али ја сам хтео да докажем да је могуће радити и овде“, каже он. „Знао сам да овде постоји неискоришћен таленат. И знао сам, ако будемо успешни, колико ће вештачка интелигенција бити важна за свет, па сам сматрао да је важно имати глобални приступ, а не само, знате, унутар 100 квадратних миља Силицијумске долине. И даље верујем да је то важно.“

Године 2016. DeepMind је поново шокирао технолошки свет када је његов AI победио једног од најбољих играча игре Го – друштвене игре знатно сложеније од шаха. Пробој са AlphaFold-ом у вези са структурама протеина био је још један велики корак напред: DeepMind је сада решио структуре више од 200 милиона протеина и учинио те податке јавно доступним.

Али пејзаж вештачке интелигенцијеје се сеизмички променио 2022. године, када је OpenAI објавио ChatGPT-3, који је фасцинирао јавност својом необичном способношћу да се носи са разним проблемима – од планирања стратегије до писања поезије. ChatGPT је изненадио велике технолошке компаније, посебно Гугл. „Они су заиста кренули на све или ништа, што је импресивно. Можда мораш тако да радиш кад си стартап“, каже Хасабис. „Сви ми из водећих лабораторија имали смо врло сличне системе, али смо и могли да видимо и њихове мане – на пример, да понекад 'халуцинирају'. Мислим да нико, укључујући OpenAI, није у потпуности схватио да ће постојати тако невероватне могућности његове примене и да ће људи добити толико тога. То је важна лекција за нас – да можеш да будеш и превише близу сопственој технологији.“

Трка је сада почела. DeepMind је постао „погонска соба Гугла“, како Хасабис каже, а вештачка интелигенција улази у сваки кутак његовог пословања: AI резимеи у претрази, паметни асистент Gemini (Гуглов одговор на ChatGPT), генератор слика (уз могућност додавања звучних ефеката), AI наочаре, алати за превођење, помоћници у куповини. Колико јавност заиста жели овакав свет унапређен вештачком интелигенцијом – остаје да се види. Конкуренција такође подиже игру. Компаније као што су Мета (Марк Закерберг), Амазон, Епл и Мајкрософт улажу велика средства, али и отимају таленте од ривала. Закерберг нуди и до 100 милиона долара за врхунске истраживаче. Сулејман, који је напустио DeepMind 2019. године, сада је на челу Microsoft AI-ја, који је недавно из DeepMind-а преотео више од 20 инжењера. Хасабис оклева да свог бившег пријатеља назове ривалом: „Радимо веома различите ствари. Мислим да је он више фокусиран на комерцијалну примену, док смо ми и даље посвећени граничним истраживањима.“

Та граница коју треба досећи је, свакако, AGI (Аrtificial General Intelligence) – тачка у којој AI достиже ниво људске интелигенције. „Не знам да ли ће се то десити у једном тренутку. Можда ће до тога доћи постепено“, каже он, „али имаћемо нешто што можемо основано назвати AGI, општа вештачка интелигенција, нешто што ће показивати све когнитивне способности које и људи имају – можда већ у наредних пет до десет година, ил можда чак и ближе.“

Другим речима, налазимо се у последњим годинама пре-AGI цивилизације – након којих више ништа неће бити исто. За неке, та перспектива је апокалиптична. За друге, попут Хасабиса – утопијска.

„Под условом да AGI безбедно и одговорно уведемо у свет – а ми, наравно, покушавамо да одиграмо своју улогу у томе – онда би требало да завршимо у свету онога што понекад називам радикалним изобиљем“, каже он. Он предочава медицински напредак, суперпроводнике на собној температури, нуклеарну фузију, напреда у материјалима и математици. „То би требало да доведе до невероватне продуктивности, а самим тим и до просперитета друштва. Наравно, морамо да се побринемо се тај просперитет правично расподели – али то је већ политичко питање. Ако у томе успемо, могли бисмо по први пут у историји човечанства живети у свету изобиља, где ствари не морају бити игра са нултом сумом. И ако то профункционише – могли бисмо заиста да путујемо до звезда?“

Да ли се Хасабис превише приближио сопственој технологији? Постоји толико питања у вези са вештачком интелигенцијом да је тешко знати одакле уопште почети: deepfake-ови и дезинформације, заменa људских радних места, огромна потрошња енергије, злоупотреба ауторских дела – или једноставно могућност да вештачка интелигенција одлучи да су људи сувишни и преузме ствар у своје руке.

Једно од конкретних питања које можемо да издвојимо јесте оно које се тиче огромне количине воде и електричне енергије коју ће, према превдиђањима, трошити будући AI дејта-центри – посебно у свету који се суочава с сушама и климатском кризом. До тренутка кад AI „реши“ нуклеарну фузију, можда више неће бити планете. „Постоји много начина да се то реши“, одговара Хасабис. „Да, биће потребно пуно енергије за системе вештачке интелигенције, али количина коју ћемо добити заузврат – чак и само у оквиру климатских решења – далеко ће надмашити те трошкове.“

Такође, постоји бојазан да је „радикално обиље“ само други назив за „масовну незапосленост“: Вештачка интелигенција већ замењује људе у многим пословима. Многи обећавају да „више никада не нећемо морати да радимо“, али зар то не значи да препуштамо економску моћ онима који контролишу AI? „То ће бити једна од највећих ствари које ћемо морати да решимо“, признаје Хасабис. „Рецимо и да постигнемо радикално изобиље и да га фер расподелимо – шта се онда догађа?“

Хасабис има два сина у касним тинејџерским годинама (његова супруга, рођена у Италији, је молекуларни биолог). Какву будућност замишља за њих? „То помало подсећа на доба у којем сам ја одрастао, када су кућни рачунари тек почели да се појављују. Наравно, ово ће бити много веће од тога, али морате прихватити нову технологију… Ако постанеш стручњак, нека врста ‘нинџе’ у коришћењу ових ствари, то ће заиста оснажити људе који су добри у коришћењу тих алата.“

Ипак, и „не-нинџе“ ће и даље имати своје место: „Потребни су нам велики филозофи, али и економисти, који ће промишљати о томе како би свет требало да изгледа када се појави нешто овако. Шта је сврха? Шта је смисао?“ Хасабис истиче да постоји много ствари које не радимо искључиво због користи: спорт, медитација, уметност... „Као друштво још више ћемо се окренути тим областима, јер ћемо имати и времена и ресурса за то.“

Тешко је замислити да ће сам Хасабис себи успети да одвоји много времена за такве ствари поред DeepMind-а, његове биотехнолошке компаније Isomorphic Labs, безбројних јавних наступа – списак се само шири. „Немам много времена када не радим, седам дана у недељи“, признаје. „Тада проводим време са децом играјући игре, друштвене игре, и то су ми неки од најзабавнијих тренутака.“ Не пушта их да побеђују, каже. „Играмо веома такмичарски.“

Такође је власник сезонске карте за фудбалски клуб Ливерпул и одлази на „шест, седам утакмица годишње“. Још увек игра шах онлајн: „То је као одлазак у теретану, али за мозак.“ Изгледа и да одлично игра покер. Вече након што је добио Нобелову награду, прославио је тако што је играо покер са Магнусом Карлсеном и неким светским шампионима у покеру. „У некој другој димензији, можда бих био професионални играч.“

Дакле, нема страха од будућности? „Ја сам опрезни оптимиста“, каже. „Све у свему, ако нам се да времена, верујем у људску генијалност. Мислим да ћемо ово урадити како треба. Такође, сматрам да су људи невероватно прилагодљиви. Мислим, погледајте где смо данас. Наши мозгови су еволуирали за начин живота ловаца и сакупљача, а ми данас живимо у модерној цивилизацији. Разлика овог пута је у томе што ће све бити десет пута веће од индустријске револуције – и можда и десет пута брже.“ Индустријска револуција, признаје, није била лака за свакога, „али не бисмо пожелели да се није догодила. Наравно, требало би да покушамо да минимизујемо поремећаје које овај талас доноси – али промена ће свакако доћи. Надамо се, набоље“.