Ово је моја последња колумна за „Њујорк тајмс“, где сам почео да објављујем јануара 2000. Ја се повлачим из „Њујорк тајмса“, али не из света, своје ставове ћу и даље износити на другим местима. Међутим, ово је добра прилика да погледамо шта се променило у протеклих 25 година.

Када се осврнем уназад, оно што ме погађа јесте у којој мери је некадашњи оптимизам многих људи у великом делу западног света у међувремену замењен бесом и озлојеђеношћу. Не говорим само о припадницима радничке класе који се осећају изданим од стране елита; неки од најљућих и најогорченијих људи у Америци тренутно cу милијардери који се не осећају довољно поштованим, и за које се чини да ће имати велики утицај на долазећу Трампову администрацију.

Тешко је описати колико се добро већина Американаца осећала 1999. и почетком 2000. Анкете су показале ниво задовољства смером кретања земље који у односу на данашње стање изгледа надреално. Мој осећај за оно што се догодило на изборима 2000. био је да су многи Американци тадашњи мир и просперитет узимали здраво за готово, па су гласали за типа за кога им се чинило да би било забавније дружити се с њим.

И у Европи се чинило да ствари иду добро. Конкретно, увођење евра 1999. године нашироко је поздрављено као корак ка чвршћој како економској тако и политичкој интеграцији – корак ка Сједињеним Европским Државама, ако тако желите. Неки од нас, ружних Американаца, имали су недоумице с тим у вези, али оне у почетку нису биле шире прихваћене.

Наравно, ниje све било мед и млеко. На пример, већ је постојао приличан број прото-Куанон типова и теоретичара завере, па чак током Клинтонових година и примери домаћег тероризма у Америци.

Долазило је и до финансијских криза у Азији, које су неки од нас видели као потенцијални предзнак ствари које долазе; године 1999. објавио сам књигу под насловом „Повратак економије депресије“, у којој сам тврдио да би се сличне ствари могле догодити и на Западу; када су се оне и догодиле, деценију касније објавио сам измењено и допуњено издање књиге.

Ипак, када сам почео да пишем за „Њујорк тајмс“ људи су се осећали прилично добро у погледу будућности.

Зашто се овај оптимизам истопио? Како ја то видим, дошло је до колапса поверења у елите: јавност више не верује да људи који их воде знају шта раде, или да се може претпоставити да су поштени.

Није увек било тако. Још 2002. и 2003. године, они од нас који су тврдили да се оправдање за инвазију на Ирак темељило на лажима, били су нападани од људи који су одбијали да поверују да би амерички председник урадио тако нешто. Ко би то сада рекао?

Финансијска криза из 2008. је на другачији начин поткопала свако поверење јавности да владе знају да управљају економијама. Евро као валута је преживео  европску кризу која је достигла врхунац 2012. године, која је у неким земљама довела до нивоа Велике депресије, али поверење у еврократе – и вера у светлу европску будућност – није преживела.

Нису само владе изгубиле поверење јавности. Када се осврнемо уназад, запањује чињеница са колико се наклоности пре финансијске кризе гледало на банке. Што ме враћа на моју поенту да су данас неки од тренутно најогорченијих људи у Америци – бесни милијардери.

Није било тако давно да су технолошки милијардери били цењени широм политичког спектра, толико да су неки од њих су стекли статус малтене јунака нашег доба. Сада ce и они и неки од њихових производа суочавају са разочарењем и нечим још горег од тога: Аустралија је, на пример, чак забранила коришћење друштвених мрежа деци млађој од 16 година.

Што ме враћа на моју поенту да су данас неки од тренутно најогорченијих људи у Америци – љутити милијардери.

Видели смо ово и раније. После финансијске кризе из 2008. године, која је већим делом (и исправно) приписана финансијским преварама и диловима, можда сте очекивали да ће некадашњи Господари универзума, како је јапије са Волстрита из осамдесетих назвао Том Волф, показати мало скрушености, можда чак и захвалности што су спасени. Уместо тога, добили смо „Обама бес“, љутњу на 44. председника пошто се усудио да каже да је и Волстрит можда делимично крив за катастрофу која се десила.

Ових дана било је мноштво дискусија о оштром заокрету удесно неких технолошких милијардера, од Илона Маска наниже. Држим да не треба превише думати о томе, а посебно не објашњавати да су за то некако криви политички коректни либерали. У суштини, све се своди на хировитост плутократа који су некада уживали у одобравању јавности, а сада откривају да сав новац на свету не може да им купи љубав.

Дакле, постоји ли излаз из мрачног места на коме се налазимо? Иако огорченост може довести лоше људе на власт, верујем да их тамо не може одржати на дужи рок. У једном тренутку јавност ће схватити да већина политичара који се буне против елита заправо јесу елита у сваком важном смислу и почеће да их сматра одговорним за неиспуњавање обећања. У том тренутку јавност ће можда бити вољна да саслуша и људе који не желе да се свађају са онима на власти нити да дају лажна обећања, већ да покушавају да саопште истину најбоље што могу.

Можда више никада нећемо повратити ону врсту поверења у лидере какво смо некада имали – уверење да људи на власти генерално говоре истину и знају шта раде. Нити би то требало. Али ако се супротставимо какистократији – владавини најгорих – чије време управо долази, можда ћемо на крају пронаћи пут назад у бољи свет.

Извор: The New York Times

Прави ватромет коментара, ТВ прилога, гостовања, текстова и осврта у немачкој штампи, електронским медијима и на друштвеним мрежама изазвали су мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, избивши већ у првој недељи од објављивања на сам врх свих утицајних немачких листа најпродаванијих књига. Више од 200.000 примерака немачког издања њене аутобиографије „Слобода“, са поднасловом „Сећања 1954-2021“, продато је за само седам дана, упркос цени од 42 евра по примерку. „Ниједна друга књига ове године није имала тако бриљантан почетак продаје“, истакли су у компанији која саставља „Шпигелову“ листу бестселера.

И заиста, Меркелини мемоари су усталасали не само политичку сцену, већ цело немачко друштво, и у то у тренутку када се распала немачка владајућа коалиција а земља се суочава са нарастајућом економском кризом. Колико све „пршти“ од реакција на „Слободу“, сведочи и то да је „Амазонова“ интернет продавница онемогућила давање оцена и коментара, због очигледно неочекивано велике лавине негативних рецензија.

Портпарол компаније је рекао да су идентификоване „неуобичајене активности у евалуацијама“ па су рецензије „привремено ограничене на ’проверене купце’“ да би се осигурало да су „приказане рецензије аутентичне и поуздане“. И док „Амазон“ објашњава да тиме жели да предузме мере за заштиту интегритета система прегледа, оцена Меркелиних мемоара се постепено „поправља“. Након првобитне просечне оцене од око 1,5, већ данима расте и сада је 3,6 од максималних 5. Када се на то дода радозналост медија о ауторском хонорару – да ли је Меркеловој исплаћен аванс од 12 милиона евра или не – књига „Слобода“ представља праву друштвену сензацију у Немачкој, какву у овим размерама досад није изазвала ниједна политичка биографија.

Без сензација

А да парадокс буде већи, 720 страна мемоара Ангеле меркел не садрже суштински ниједну сензацију, ниједну политичку пикантерију или неко важно инсајдерско откриће о томе како је немачка канцеларка доносила неке од њених кључних политичких одлука. Добар део политичких новинара би садржај и начин писања описали досадним, док би професори политичких наука то оценили као државнички приступ.

Додуше, историчари ће вероватно бити прилично разочарани, будући да је о неким темама, попут начину доношења одлука у спољнополитичкој сфери, много информативнија књига новинара и уредника „Зидојче цајтунга“ Штефена Корнелијуса, објављена 2013. године под именом „Ангела Меркел: канцеларка и њен свет“.

Чак и о догађају који ју је, како тврди, преломио да ове мемоаре напише – а то је одлука да 4. септембра 2015. године отвори немачке границе за блискоисточне избеглице блокиране на железничкој станици у Будимпешти – много више инсајдерских детаља се могло прочитати у књизи „Вођени догађајима: Меркел и избегличка политика – извештај из центра моћи“, новинара и уредника „Велта“ Робина Александера.

Када се упореде делови Меркелиних мемоара са деловима Александерове књиге, сваком упућеном и непристрасном читаоцу намеће се утисак који провејава целим мемоарима: Ангела Меркел се трудила да, с једне стране, оправда све своје одлуке и политике, нарочито оне због којих је данас највише критикују, а с друге стране да у светској и немачкој јавности одржи некадашњи имиџ када је слављена као успешна лидерка либерално-демократског дела света.

И то се види у томе како пише о појединим темама и личностима, од избегличке кризе и пандемије, преко односа према Владимиру Путину и Доналду Трампу, до енергетске политике, Бундесвера и рата у Украјини. Уосталом, у предговору она чак и не крије да није желела да „описе и тумачења препусти само другима“.

Живот пре слободе

Током својих 16 година као канцеларка, Меркелова је ретко говорила о свом источнонемачком идентитету, што су јој често замерали многи источни Немци који се и данас осећају на неки начин дискриминисано и потцењено од западних сународника. А још мање је говорила о томе колико јој је идентитет жене из ДДР-а био терет и колико ју је повређивало то што је због њега била под сталном сумњом. Управо описи тих 35 година живота у комунистичкој ДДР „пре освајања слободе 1989. године“, како каже, као и потоњег терета због идентитета источне Немице, заправо представљају садржајно најбољи део ових мемоара.

Меркелова се суштински сада први пут у јавности детаљно самопортретисала као источна Немица, при чему је њен поглед на првих 35 година живота у књизи дат без икаквог огорчења, али са јасним оценама о ДДР-у. Њени избалансирани описи свакодневног живота у ДДР поучни су за разумевање живота иза Гвоздене завесе, не само за читаоце у западним земљама већ и на простору некадашње Западне Немачке, узимајући у обзир колико се и даље одржавају јаки стереотипи и полузнања о комунистичком истоку.

Ћерка пастора, рођена у Хамбургу у Западној Немачкој а одрасла у Источној Немачкој, детаљно описује свакодневицу у којој је одрасла. Од тога како је као девојчица с родитељима једном годишње ишла у позориште у Берлин, преко тога како је, због Штазија, рано научила да „буде опрезна“ шта говори, до тога како се са колегама на научном институту надметала ко ће користити фотокопир-апарат који је тајна служба надзирала због страха од умножавање политичких летака.

Меркелова се сећа и како су је избацили са предавања о марксизму и лењинизму због чега ју је, како каже, и данас срамота. Док би то могло да се протумачи и као мањи акт бунтовништва, она не скрива да је била чланица комунистичке омладине, али да су контакти са колегама научницима у Чехословачкој и Пољској ојачали њен критички поглед на комунистички систем. Иако никада није била опозициона активисткиња, учествовала је на скуповима критичара режима у Берлину и каже да се дивила отпору Пољака.

„Ми знамо да смо део великог експеримента који ће сигурно пропасти, само други то још не знају“, рекао јој је, како пише, један чешки колега.

И тако се и догодило, а Меркелова се присетила како је историјског 9. новембра 1989. била у сауни, те да се, тек након уживања у њој, придружила хиљадама људи који су прелазили преко моста на коме је био гранични прелаз између два дела подељеног Берлина, пошто су ограничења путовања изненада укинута. Изостанак било какве еуфорије због догађаја приказује описом дана после рушења Берлинског зида, који је започела уобичајено: у пола седам ујутру кренула је возом на посао, а увече је само накратко била у Западном Берлину, пошто се, како пише, вратила кући јер је сутрадан морала рано да устане да би припремила предавање.

Игра на „женску карту“

За разлику од неких њених пријатеља, Меркелова се надала брзом поновном уједињењу Немачке и, како пише, никада није веровала у „трећи пут“ за ДДР, то јест да Источна Немачка треба да постане самостална реформисана демократска држава. Осим тога, била је одлучна да се бави политиком па се, након кратког боравка у странци Демократско буђење, учланила у Хришћанско демократску унију (ЦДУ). Уочи уједињења две Немачке била је заменица портпарола прве и уједно последње демократски изабране владе ДДР-а.

Већ на првим изборима уједињене Немачке ушла је у Бундестаг и шокантном брзином се попела у врх ЦДУ-а, али и у четврти кабинет Хелмута Кола – најпре као савезна министарка за жене и омладину, а касније као министарка за животну средину.

Нико током Меркелине ране политичке каријере није очекивао да ће источна Немица, често обучена у сукњу и плетени џемпер, на крају водити земљу. Штавише, да ће успети да надигра читаву плејаду мушкараца унутар сопствене партије који су сматрали да би они требало да „наследе“ Кола, укључујући и њеног старог ривала и садашњег председника ЦДУ Фридриха Мерца. Заправо, показало се да је стално потцењивање Меркелове било и један од извора њеног успеха.

А она, како признаје, није играла на карту тога да је источна Немица јер је знала да мора да освоји запад земље, то јест да се избори против демохришћанских центара моћи у Хесену и Северној Рајни-Вестфалији. Конкретно, највећи такмаци су долазили из једног кружока унутар ЦДУ, који су оформили млади политичари из Западне Немачке удружени с циљем да један од њих буде наследник својеврсног Коловог трона, а да у том походу не нападају један другог.

У овом некад моћном неформалном удружењу, познатом као „Аденски пакт“, били су, између осталог, Фолкер Бувије, Роланд Кох, Кристијан Вулф, Гинтер Етингер, Елмар Брок и други који су касније постали покрајински премијери, а Вулф чак и савезни председник. И Мерц и Армин Лашет су се прикључили овом кружоку којем је било заједничко да су сви били мушкарци са запада, већински католичке вероисповести.

„У великим споровима, схватила сам да се моја историја у ДДР-у стално изнова користи против мене“, пише Меркелова у својој књизи, због чега се ослањала на „женску карту”, премда прећуткује како се повезивала са утицајним женама на Западу, попут Фриде Шпрингер, из најмоћније немачке медијско-издавачке куће „Аксел Шпрингер“, и Лиз Мон из Бертелсман фондације, која важи за политички најмоћнију у Немачкој.

Ипак, признаје да је имала многе сумње у себе када је изабрана за канцеларку 2005. године као прва жена на челу немачке владе. Тада је, како се присећа, помислила да то што је жена „свакако у политици није предност“. У прва три канцеларска мандата увек је инсистирала да није феминисткиња, али се у мемоарима похвалила да је заслужна за усвајање закона који инсистира на равномерној родној заступљености у руководећим органима компанија и јавним институцијама.

Осим тога, сада каже да себе ипак сматра феминисткињом, али „на свој начин“, што је први пут рекла 2017. године на једном пропратном панелу у оквиру самита Г-20 у Хамбургу. И тада су многе жене које се боре за женска права истицале да су очекивале од ње да се са „више отвореног језика“ бори за оснаживање жена. Судећи према томе колико је страница књиге посветила објашњавању свог доприноса за равноправније односе мушкараца и жена у Немачкој, чини се да је Меркеловој врло стало да је запамте као жену која је у Немачкој направила промену и на пољу равноправности жена.

Три баналне речи

Ипак, њена очигледна жеља да оправда своје политике и да поврати политички ауторитет који је напрасно изгубила одласком у пензију и почетком руске инвазије на Украјину, највидљивија је у деловима мемоара који се тичу њених најконтроверзнијих и у јавности највише поларизујућих одлука.

Једна од њих се тиче избегличке кризе и одлуке од 4. септембра 2015. године да прими неколико хиљада избеглица које су тада биле практично заробљене у Мађарској. Због овог потеза прозвана је „избегличком мајком“, али је новинар Робин Александер у књизи „Вођени догађајима: Меркелина избегличка политика – извештај из центра моћи” објавио откриће да је већ 12. септембра 2015. на телефонском састанку Меркелове са најближим сарадницима и вођама партија у владајућој коалицији – шефом Канцеларијата Петером Алтмајером, министром унутрашњих послова Томасом де Мезијером, шефом баварских демохришћана Хорстом Зехофером, тадашњим вицеканцеларом и шефом социјаделмократа Зигмаром Габријелом и шефом дипломатије Франк-Валтером Штајнмајером – одлучено да се наредног дана у 18 часова за избеглице затворе границе Немачке са Аустријом.

Меркелова, пак, у „Слободи“ акценат ставља на то како је министар Де Мезијер са својим стручним људима ту одлуку припремио и „координисао“ се с њом и владом . У Меркелиним мемоарима нема детаља као у Александеровој књизи, у којој он описује не само то да су у ноћи између 12. и 13. септембра специјалне полицијске и војне снаге хеликоптерима и аутобусима из целе Немачке кренуле ка граници са Аустријом, већ и то да је Меркелова од правника захтевала одговор на питање да ли ће та одлука проћи или пасти на суду, као и да ли могу да осигурају да неће доћи до слика како немачки војници и полицајци заустављају жене и децу на граници. Гаранција за тако нешто није било тако да су, сазнаје угледни новинар, Меркелова и Де Мезијер у последњи час преформулисали одлуку, па је „свако ко изговори реч 'азил' био пуштен у Немачку, без обзира да ли је из неке сигурне треће земље или сигурне земље порекла“.

Меркелова о томе не пише, али детаљно говори о чувеној конференцији за новинаре на којој је изговорила сада већ историјско „Ми то можемо!“ (што је додуше први пут изговорила десет дана раније), али и то да је бранећи свој став о пријему избеглица рекла да „ако морамо у овој хитној ситуацији да се извињавамо за своје људско лице, онда то није моја земља“. У „Слободи“ описује како се та њена реченица често погрешно цитира, али и да жали што реченом није додала „иначе то више није моја земља“. Очигледно је да је то боли, па наводи новинарске критике у којој су јој спочитавали „да није рођена већ полуквалификована савезна Немица и Европљанка“, као и да се том реченицом „одрекла Републике“ .

„Да ми је неко тада рекао да ће то 'ми то можемо', ове три баналне речи, касније бити коришћене против мене недељама, месецима, годинама, а од неких и дан данас, упитала би га у неверици: 'Како, молим? Да нисам требала да кажем да ми то можемо да урадимо, јер су ове речи могле да буду толико погрешно схваћене како сам желела да доведем све избеглице на свету у Немачку?'“, пише Меркелова и додаје да је у Немачкој било довољно људи „који су мислили и осећали као ја и које сам заузврат могла да охрабрим“.

Слично је прокоментарисала и сада већ чувену селфи фотографију, коју је снимила са једним сиријским избеглицом.

„До данас не могу да схватим како би могло да се претпостави да би моје пријатељско лице на једној фотографији могло да убеди гомилу људи да избегну из своје домовине“, брани се Меркелова у мемоарима од оптужби да су селфији били погрешан сигнал Сиријцима и Авганистанцима.

Са Трампом савијај, савијај

И док не разуме критике на свој рачун, не штеди критике на рачун како Трампа и Путина, тако и европских савезника који је данас критикују због њене политике према Русији и одбијања да НАТО Украјину и Грузију званично позове у своје чланство.

Објашњавајући колико су јој из економских разлога били важни односи и са САД, али и са Кином, Меркелова пише како јој је у односима са Си Ђинпингом помогло „марксистичко-лењинистичко знање“ како би му поставила прецизна питања о Комунистичкој партији Кине, али и да су били два света по питању људских права. Свој политички курс према Кини она тумачи као „пример реалполитике“.

Према Трампу је знатно оштрија, настојећи очигледно да буде упамћена као непоколебљиви бранилац либералног друштвеног и економског поретка. Она стога детаљно описује како је Трамп, када је постао председник 2017. године, одмах оспорио поредак заснован на сарадњи, те да јој је брзо постало јасно да са њим заједничког рада на умрежавању света неће бити.

Како наводи у књизи, Трампова перспектива света је више била перспектива предузетника некретнинама који је желео да поседује једно парче земље.

„За њега су све земље биле у конкуренцији једна са другом, а успех једне земље био би неуспех за другу. Није веровао да се сарадњом може повећати напредак свих“, пише она, осврћући се на то како је изгледао њихов први разговор, у коме је Трамп износио критике на рачун немачке куповине руских енергената, трговинске политике и малог издвајања за одбрану. „Побијала сам оптужбе износећи бројке и чињенице, али разговарали смо на два различита нивоа. Трамп на емотивном, ја на чињеничном.“

Ипак, признаје да је Трамп имао право када је критиковао ниво немачке потрошње за одбрану, али ни у мемоарима ни у потоњим интервјуима Меркелова не доводи у питање своју енергетску политику, инсистирајући на томе да је њен однос према Русији и куповини руског гаса био такав јер се то исплатило немачкој привреди.

Трампове критике на рачун гасовода „Северни ток 2“ доживљавала је, како каже, као став „човека који лобира за фрекинг“ (еколошки спорну процедуру вађења гаса), описујући да његов менталитет потиче из времена када је био предузетник у области некретнина. Када је имала посла с њим, каже, сетила би се савета који јој је папа Фрања дао током посете Ватикану.

„Савијај, савијај и још више савијај, али пази да се не сломи“, саветовао ју је поглавар католичке цркве.

Додуше, та стратегија није увек давала резултата са Трампом који је, како пише, био „очигледно фасциниран“ Путином, при чему она види и паралеле између њих двојице.

„Стекла сам утисак да је Трамп опчињен политичарима са аутократским и диктаторским особинама“, пише она, оцењујући да су Трамп и Путин слични јер су обојица „детињасти у својим притужбама“ и обојица су, тврди, покушали да је осрамоте пред новинарима – Путин наводним покушајем да је заплаши својим лабрадором Конијем, а Трамп одбијањем да се рукује с њом у Овалној канцеларији пред фоторепортерима.

„Његов немачки је био бољи од мог руског“

Личност која вероватно најчешћа провејава мемоарима Ангеле Меркел је Владимир Путин, којег помиње безмало једнако као још две особе – Хелмута Кола и свог супруга. Како пише, не сећа се прва два сусрета са њим, али детаљно описује неколико других, попут оног 2006. године у Сибиру, где су одржане немачко-руске владине консултације.

„Његов немачки је био бољи од мог руског. Моје знање руског је запело у доба ДДР-а, нисам знала речи демократског политичког језика“, пише Меркелова, признајући да по овом питању није могла да се такмичи са бившим официром КГБ-а који је до пада Гвоздене завесе био стациониран у Дрездену.

На завршетку дводневних руско-немачких консултација на којима се причало о изградњи гасовода Северни ток 1 и улагањима немачке аутомобилске индустрије у Русији, канцеларку је, како пише, Путин позвао да иде с њим аутомобилом до аеродрома.

„Успут је показивао насеља са типичним руским дрвеним кућама и објашњавао да тамо живе људи који су имали мало новца због чега их је било лако завести. Управо такве групе у Украјини су финансијским поклонима америчке владе охрабрене да учествују у наранџастој револуцији у јесен 2004. 'Никада нећу дозволити да се тако нешто деси у Русији', рекао је Путин, колико се сећам“, пише Меркелова, додајући да је Путину тада противречила примером из сопственог живота, то јест да народ у ДДР-у није био заведен на побуну против комунистичког режима америчким новцем, већ су само желели револуцију. „Она је променила наше животе на боље. То је управо оно што су људи у Украјини желели, а онда је променио тему.“

Ишчитавајући делове књиге у којима се помиње Путин, стиче се утисак да је ауторка баш желела да се дистанцира од њега, али и да уједно објасни и оправда своју политику према Украјини.

„Упркос свему“, како пише, она и даље верује да је била у праву када је инсистирала на очувању контаката са Русијом и „одржавању веза кроз трговинске односе који су били више од обичних економских“.

Илузија о Украјини у НАТО

Од почетка руске инвазије на Украјину пре непуне три године, Меркеловој највише замерају што је на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. спречила приближавање Украјине и Грузије чланству у алијанси. Упркос потоњим оштрим критикама и тврдњама да је то била њена „историјска грешка“, она у „Слободи“ истиче да би евентуално украјинско чланство у алијанси било „играње ватром“, „илузија“ и „политика сведена на наду“. Конкретно, она истиче да има разумевање за жељу Украјине и Грузије, али сумња да би тиме ове две земље дошле до веће безбедности.

„Мислила сам да је илузија претпоставити да би давање МАП-а (акционог плана за чланство у Алијанси), Украјину и Грузију заштитио од Путинове агресије и да би тај статус имао толики одвраћајући ефекат на Путина да би он пасивно прихватио даљи развој догађаја“, пише меркелова и признаје да је тада постигнути компромис заправо био незадовољавајући за обе стране: „Чињеница да Грузија и Украјина нису добиле никакво одобрење за МАП за њих је представљало 'не' њиховим надама. Чињеница да им је НАТО притом понудио уопштено обећање да ће постати чланице НАТО-а представљало је за Путина објаву рата.“

Осим описа „храбрости да се супротстави једном америчком председнику“, Меркелова у мемоарима даје и једно аргументовано објашњење зашто је за НАТО заправо био велики ризик да те 2008. дозволи Кијеву и Тбилисију да ступе на последњу степеницу пред чланство у Алијанси. Она притом истиче да је тада мањина украјинског становништва подржавала идеју о чланству у НАТО, али не помиње чињеницу да је у Грузији за то била већина.

„Пријем нове чланице у НАТО не само да би требало да пружи већу сигурност за саму чланицу, већ и за сам НАТО“, пише она и додаје шта је била њена примарна брига: „Шта би потом уследило, посебно у периоду када би Украјина и Грузија, са статусом МАП-а, биле на путу ка НАТО-у, а да и даље не могу да се позову на безбедносне гаранције из члана 5. Уговора о НАТО-у?“

Ангела Меркел данас тврди да је за њу кључно питање било „да ли је тада било замисливо да у случају затезања ситуације државе чланице НАТО-а реагују и војно интервенишу – опремом и трупама“, као и „да ли је било замисливо да бих ја, као савезна канцеларка, тражила од немачког Бундестага такав мандат и за наш Бундесвер, као и да ли бих за њега обезбедила већину – те 2008. године?“

Због тога Меркелова пита шта би за кредибилитет НАТО-а значило да алијанса само стоји по страни и посматра потенцијалне руске нападе на своје кандидате за чланство без пружања војне помоћи.

Док ови аргументи „пију воду“, њени мемоари ипак показују да постоје „рупе“ у њеној политици према Украјини. Она тако пише да је разумела да „не можемо да оставимо Украјинце без одбране од руског насиља“, али уједно ништа није урадила ни по питању наоружавања Украјине, нити већег издвајања за опремање Бундесвера. Парадокса ли, противтенковске пројектиле „џавелин“, кључне за прве месеце одбране Украјине 2022. године, Кијев је добио од САД у време Трампове администрације.

С друге стране, Меркелова оспорава право Украјини да одустане од борбе, већ инсистира да су за крај рата неопходне „дипломатске иницијативе“ и то у „правом тренутку“.

„А о томе када ће доћи тај тренутак не може одлучивати сама Украјина, већ само у координацији са онима који је подржавају“, пише она.

Америчка похлепа

На критике које се тичу њене политике према Русији и Украјини, у мемоарима Меркелова одговара контраоптужбама, инсистирајући на дволичности САД, Пољске и Украјине када је реч о њиховом противљење гасоводу Северни ток 2, за који је увек тврдила да је „економски пројекат“.

„Пољска и Украјина такође нису суштински одбациле испоруку руског гаса Западној Европи, већ су хтеле да од тога профитирају прикупљањем транзитних накнада“, пише она, док за Трампово увођење санкција Северном току 2 каже да прави разлог нису безбедносни интереси Сједињених Држава, већ једноставно: америчка похлепа. „У стварности, САД су користиле своју супериорну економску и финансијску моћ да спрече економске пројекте других земаља, укључујући и пријатељске земље. САД су се првенствено бавиле сопственим економским интересима; желеле су да транспортују ЛНГ добијен фрекингом у Европу.“

Када су је на промоцији књиге поново питали о Северном току и енергетској политици ослоњеној на Русију, она је инсистирала да је то било најбоље решење за Немачку и њену привреду.

„Лично, гледајући уназад, не мислим да је то била грешка! Нема грешке! То морам да кажем“, била је изричита.

Западни Балкан на маргини

Грешке Меркелова не помиње ни када је реч о Западном Балкану, којем посвећује тек три и по од седамсто двадесет страница мемоара, схватајући га очигледно тек као безбедносни проблем, будући да о њему пише у оквиру поглавља посвећеном немачкој војсци и њеним иностраним мисијама, уз потпоглавља о Либији, Авганистану и војном року у Немачкој.

Не само што је потпоглавље о Западном Балкану мало и практично на маргинално, оно је и садржајно поприлично празно, то јест уопштено и без икаквих оцена или анализа које би могле да открију Меркелине ставове о региону и његовим политичарима. Садржај би безмало могао да се изједначи са неким бирократски уопштеним извештајем о активностима немачке војске и делом политике у овом региону.

Додуше, све је умотано у причу о обележавању стогодишњице почетка Првог светског рата па се у оквиру те приче проналази једина новина за ширу јавност. А то је како је у Берлину дошло до идеје да се покрене Берлински процес, чија десетогодишњица је недавно обележена.

Меркелова описује како је у њеном кабинету организован састанак на којем је идеје о начину организовања обележавања стоте годишњице Великог рата размењивала са тадашњим вицеканцеларом Зигмаром Габријелом, шефом дипломатије Франк-Валтером Штајнмајером, министром унутрашњих послова Томасом де Мезијером, министарком културе Моником Гритерс и шефом Канцеларијата Петером Алтмајером.

На њен предлог да се позову и лидери земаља Западног Балкана како би појачали сарадњу са земљама које још нису чланице ЕУ, „Габријел је климнуо главом“, а Штајнамјер „приговорио“.

„Није ли мало дрско да ми Немци са својом историјом покрећемо такву иницијативу, а да је нисмо координирали са другима у Европи?“, рекао је Штајнмајер. Меркелова додаје да је схватила његову поенту па је предложила се прво искоординишу са 27 чланица ЕУ, па да потом буде организована конференција која ће прерасти у процес, при чему „ћемо наравно о томе информисати и понудити учешће и Европској комисији“.

Након описа „великог успеха“ Берлинског процеса, канцеларка наводи да „ту има још посла“ и да још нису успели да „превазиђу све препреке, упркос томе што смо моји сарадници ја у то инвестирали много снаге и времена“.

„Била сам и још сам уверена да само чланство свих држава Западног Балкана у Европској унији може да обезбеди трајни мирни суживот у овом региону. Колико год да је тај пут каменит, њиме се мора ићи“, закључује она.

Укратко, Западни Балкан уопште није био у њеном фокусу, а у целој књизи га овлаш помиње још само у причи о избегличкој кризи, као и у контексту односа према Путину, када се присећа његовог говора на Минхенској конференцији о безбедности 2007. За тај говор пише да је Путин „показао недоследност јер је критиковао НАТО зато што је 1999. године бомбардовао Србију али није критиковао Србе за злочине почињене током ратова деведесетих“.

Што се тиче политичких личности са Западног Балкана, Меркелова помиње само две особе – Слободана Милошевића и Зорана Заева. Први је наведен у оквиру објашњења да су 1999, „као део НАТО операције ваздухопловне снаге (Бундесвера) ратовале са српским и југословенским трупама председника Слободана Милошевића“ које су „предузеле бруталне акције против албанског становништва у покрајини Косово и натерали их да побегну како би спречили независност Косова“.

Другог помиње у оквиру приче о евентуалном чланству Украјине и Грузије у НАТО, када се осврће на спор Атине и Скопља око имена државе наводећи да је проблем решен „храбрим и одлучним поступцима грчког премијера Алексиса Ципраса и његовог македонског колеге Зорана Заева“.

Скривена осећања

Колико су те три стране о Западном Балкану заправо безначајно мале у овим меомарима, сведочи и то да је са неописиво више детаља Меркелова описивала како се први пут срела са својом дугогодишњом секретарицом Беате Бауман, уз чију помоћ је и написала ову аутобиографију. На чак три стране описује како је Бауманова у стану Меркелове 31. јануара 1992, тачно у 15 часова дошла да се представи као потенцијална сарадница. Из детаљних описа и реченице: „Одлучила сам, Беате Бауман такође“, на посредан начин Меркелова је приказала своју наклоност овој сарадњи која јој је очигледно много значила.

Генерално, Меркелова се поприлично потрудила да не открије превише осећања из свог приватног живота. Нарочито је дискретна по питању љубави, па тако однос са својим првим мужем Улрихом Меркелом, чије презиме и данас носи, описује више кроз оно шта им се дешавало или шта су радили, попут одлазака код његових родитеља викендом. Без превише детаља, емоција или оцена. И начин на који се удала и како се растала од првог мужа су наведени као нека досадна фактографија.

Једина својеврсна „боја“ у опису тог брака може се назрети само у две реченице. Једне у којој описује како је „једног јутра почетком 1981. године са једним кофером у руци напустила заједнички стан у Маријенштрасе“, а друга у којој је свој брак сажето описала: „Била је то студентска љубавна веза.“

Додуше, управо из тих штурих описа значајних догађаја из приватног живота можда се најбоље приказује њен емотивни склоп, или барем како би она желела да се представи у јавности. У томе се види колико се током целе своје политичке каријере у уједињеној Немачкој трудила да приватни живот склони од јавности. Пре свега због тога што је била свесна колико је тешко бити жена у немачкој политици која је деценијама била резервисана за мушкарце. 

А Меркелова је имала још једну отежавајућу околност, а то је да је била жена из Источне Немачке. Управо о томе колико јој је идентитет источне Немице била терет у ЦДУ, пише у својој књизи.

Због тога не чуди што у мемоарима растављање од првог мужа описује тиме да је заједнички стан препустила њему „јер је он толико труда уложио у њега“, те да је она тада била „поново у потрази за станом“.

С друге стране, читаоцима не даје детаље када је први пут упознала садашњег супруга Јоахима Зауера, већ да га је пословно већ знала, да га је средином осамдесетих „боље упознала“ и да је онда „то било нешто друго“.

„Заљубили смо се“, кратко наводи Меркелова и додаје да јој је Зауер много година касније признао да ју је приметио још када је видео њено име на листи руководства радничког савета.

Намерно прећутани

Док мањак информација о упознавању другог мужа код неких већ буди сумњу да она ту нешто крије, међу немачким коментаторима, чини се, влада сагласност да је у својој аутобиографији Меркелова многе личности намерно изоставила. Није јасно да ли је тиме хтела да их на неки начин „казни“ или да им пошаље поруку да су јој „били неважни“.

Све у свему, упадљиво је да помиње неколико пољских и румунских политичара, попут браће Качињски и Трајана Басескуа, али не помиње бившег аустријског канцелара Себастијана Курца нити, примера ради, грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса, који је њој и Волфгангу Шојблеу муке задавао у току решавања грчке дужничке кризе. 

Изузев Заева, Ципраса и Басескуа, од живих савременика из сфере политике у југоисточној Европи не помиње никога, иако се релативно често сусретала са, на пример, Бојком Борисовим, Александром Вучићем и Борисом Тадићем.

Нема алтернативе

Изостанак и најмањег осврта на Јиргена Хабермаса тумачи се као својеврсна освета највећем немачком живом филозофу због тога што ју је критиковао, између осталог, и за то што је у образлагању својих политичких одлука говорила да су оне „без алтернативе“.

Овај израз који је у немачком језику придев и једна реч (Alternativlos), која би се могла превести и „безалтернативно“, Меркелова је у својих 16 година на челу немачке владе често користила када је хтела грађанима, али и политичким конкурентима, јасно да стави до знања да је апсолутно уверена у исправност својих одлука. Штавише, да сматра да се не може другачије ни одлучити јер је то једино разумно.

Упркос евидентним грешкама које је чинила, њено канцеларовање је означило то „безалтернативно“ одлучивање, што се на неки начин види и у стилу писања мемоара. Овај израз она користи само четири пута у књизи, али на основу онога што пише јасно је да је и данас уверена да њеним одлукама није било алтернативе, да су све биле исправне, чак и оне најконтроверзније због којих је једни посебно цене, а други проклињу.

Баш као што у предговору мемоара помиње да је одлуку о писању ове књиге донела још 2015. јер није желела да „опис и тумачења“ њене одлуке о пријему сиријских избеглица „препусти другима“, тако је очито да ни по питању других одлука није желела друга тумачења. За њу ни ту „нема алтернативе“.

Меркелова је заправо своје мемоаре требало и да назове „Без алтернативе“, док би их критичари вероватно назвали „Слобода да се прећуте грешке“. Свих 720 страница одишу увереношћу у сопствену непогрешивост, односно потребом да читаоце увери да су њене евентуалне грешке тек занемарљиве ситнице настале услед неких околности, а да очигледне грешке једноставно прећути.

Тако на шест страна нашироко пише о такозваној „летњој бајци“, како Немци зову Светско првенство у фудбалу 2006. године, али не помиње корупционашку аферу која га је пратила. Иако помиње да је Франц Бекенбауер довео Мундијал у Немачку, прећуткује не тако бајковито откриће о милионском миту датом како би Немачка, а не Јужна Африка, добила организацију овог такмичења, због чега се против Бекенбауера и још три немачка званичника водила истрага која је само због процедуралних разлога обустављена.

„Кума“ Алтернативе за Немачку

Меркелова не помиње ни то како је њена политика допринела поларизацији и расцепканости немачке политичке сцене. Стратегија њених предизборних кампања је стручно описивана као „асиметрична демобилизација“, у којој она избегава контроверзне изјаве све док остали јавно „не испуцају“ своје идеје и предлоге, након чега оне у становништву најпопуларније она укључи у своје решење или предизборни програм. Као резултат тога, странке у политичком центру постајале су све сличније једна другој, популарност СПД-а и Зелених се топила јер су њихов гласачи на дан избора или остајали код куће или гласали за Меркелову.

Некадашњи председник Европског парламента и канцеларски кандидат СПД-а Мартин Шулц својевремено ју је оптужио за „напад на демократију“, јер је тактиком асиметричне демобилизације ослабила СПД, а ојачала десничарску Алтернативу за Немачку (АфД).

Штавише, критичари су јој замерали да је управо својим честим истицањем како њеним решењима „нема алтернативе“ на посредан начин била „кума“ АфД-а, који је и основан као израз револта појединих чланова ЦДУ-а због Меркелине догме да спасавању евра у оквиру европске финансијске кризе „нема алтернативе“.

„Оснивачи странке су одбацили политику моје владе о стабилизацији евра“, пише она у књизи и додаје да је поносна што смо „успели да сачувамо евро“, као и да је реизбором „осетила да је мој курс потврђен“.

Чак и када помиње своје политичке грешке, у мемоарима увек за њих налази оправдање. Па тако Герхарду Шредеру даје за право што се противио бомбардовању Ирака, правдајући сопствени супротни став тиме да су Американци лагали да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење. Додуше, то и даље не значи да у потпуности хвали Шредеров став, пошто истиче да је он погрешио јер се супротставио Американцима. Напросто, сарадња са Америком за њу је вредност сама по себи.

На сличан начин, и за то што је почетком деведесетих година као министарка за жене и омладину у парламенту гласала против права на абортус, проналази оправдања – од младости, преко заговарања нешто другачијег концепта закона до партијског притиска демохришћана. Другим речима, ни ту за њу није било алтернативе.

Ангела Меркел са и без маске

Одлучност Меркелове да овим мемоарима не призна било какву грешку посебно љути њене политичке критичаре, нарочито на десници. Због тога се они ових дана окрећу једној другој Меркелиној биографији, која се прогурала до 17. места на листи бестселера. У питању је књига драматурга, историчара и писца Клаус-Рудигера Маија, под називом „Ангела Меркел, између легенде и реалности“.

Ово дело са поднасловом „Једна критичка биографија“ засновано је на претходно необјављеним документима и ексклузивним интервјуима са Меркелиним сарадницима и сведоцима њеног рада, који приказују Меркелову као канцеларку која је, нарочито у свом последњем мандату, водила Немачку „дозвољавајући јој да ужива у продуженом геополитичком и економском дремежу из којег тек треба да се пробуди“.

„Постоји Ангела Меркел са маском и Ангела Меркел без маске“, сматрају рецензенти ове књиге, указујући да је ова критичка биографија за оне заинтересоване да упознају „Меркелову без маске“.

Ова књига се знатно разликује од „Слободе“ јер се већ одавно зна својеврсно правило да политичари не пишу мемоаре да би признали грешке, већ да би оправдали себе и своју улогу у историји. Због тога Меркелини мемоари и одишу њеним „безалтернативним“ ставом.

Истини за вољу, вероватно само с таквим ставом је једна жена из некадашње ДДР, коју су са дозом омаловажавања страначке колеге звале „Колова девојчица“, могла да се избори за позицију у странци и власти у земљи у којој је деценијама политика била посао за мушкарце. Због тога је у праву издавач конзервативног дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ Бертолд Колер када истиче да „чак и они који попуњавају празнине у мемоарима Меркелове, сопственим сећањима на њене грешке и мање гламурозне епизоде ​​не могу да јој ускрате статус политичког изузетка“.

И заиста, Ангела Меркел је изузетак. Најпре јер је као жена из Источне Немачке успела да политички плива у свету којим доминирају мушкарци из Западне Немачке, а потом јер је била довољно вешта да се избори за позицију вође, довољно флексибилна да опстане дуго на власти и довољно мудра да сиђе са ње а да не изгуби на изборима.

Имајућу на уму колико данас на политичкој сцени Немачке скоро да нема никога ко брани њено политичко дело, иако су га пре само три године безмало сви ковали у звезде, није ни чудо што Ангела Меркел жели да га одбрани у аутобиографији. Уосталом, упркос изјавама политичара, немали број Немаца ипак није спреман да своју „Мути“ баци у историјско блато. Због тога не чуди да је већ продато око 600.000 примерака њене књиге.

Када су у раним јутарњим сатима у недељу, 8. децембра, сиријски побуњеници објавили да су ушли у Дамаск и преузели власт, и да је председник Сирије Башар ел Асад напустио земљу и отишао у непознатом правцу (касније су стигле вести да је са породицом стигао у Москву и добио политички азил), није било никога ко није био шокиран брзином којом се све десило: и светске и регионалне силе, и Асадови савезници Русија и Иран. Вероватно су муњевитим успехом били изненађени и сами побуњеници.

Јер, све се десило у свега 12 дана. Коалиција наоружаних опозиционих група, предвођена Хајатом Тахрир ал Шамом (Организација за ослобођење Леванта), из Идлиба на северозападу земље, где им је седиште, започела је 27. новембра офанзиву и прво заузела Алепо, други град по величини у земљи. Алепо је, иначе, 2016. године, после вишегодишњих битака и опсаде, заузела Асадова војска уз помоћ руске авијације и бораца Хезболаха, после чега су се побуњеници и велики број њихових присталица повукли у Идлиб.

Примирјем, чији су гаранти били Русија и Турска, 2020. године рат у Сирији је донекле утихнуо. Границе територија које су држале зараћене стране су остале непромењене, уз повремено бомбардовање положаја устаника у Идлибу од стране Асадових снага.

Све до 27. новембра, када су борци Хајат Тахрир ал Шама, удружени са многим мањим побуњеничким групама које су дејствовале у Идлибу, укључујући и оне које подржава Турска, кренуле на Алепо, а потом даље на југ. Падали су редом градови на аутопуту од Алепа ка Дамаску, „плодном полумесецу“ који је најразвијенији и најнасељенији део Сирије. Прво је пала Хама, потом Хомс, а када је стигла вест да су устаници заузели и град Деру у близини границе са Јорданом, и да крећу и са југа према Дамаску, постало је јасно да је престоница у окружењу и да ће брзо пасти.

Отпора готово да није било. Очигледно је да су устаници били добро наоружани и опремљени, а ни мотива им није мањкало. С друге стране Асадова војска је била исцрпљена, сиромашна, деморалисана и, што је најважније, без савезника. Асадова власт је висила о врло танкој нити још 2015, али тада су јој у помоћ притекли Русија, борци либанског Хезболаха и Иран. Савезници су, међутим, већ дуго забављени о свом јаду: Русија ратом у Украјини, Иран препуцавањима са Израелом, док Хезболах лиже ране после жестоких удара Израела по његовом руководству и борцима, од којих су многи изведени у Сирији.

То су искористили побуњеници концентрисани у Идлибу, очито уз обилату помоћ Турске. Сиријска војска распала се на исти начин као ирачка 2014. године када је Исламска држава заузела Мосул, и авганистанска крајем 2021. године када су Американци предали ту државу у руке талибана. Владини војници су положили оружје и помолили се да не буде масовне одмазде.

Формирање нове власти

Одмазде није било у Авганистану, талибани су преузели власт и почели да уводе радикалне мере њихове верзије ислама, али у почетку нису журили. За сада ни у Сирији нема масовних погубљења. Лидер Хајат Тахрир ал Шама, Ахмед ал Шара (то му је „цивилно“ име које је од скора почео да користи, оно борбено, Абу Мухамед ал Џулани, много је познатије) обећао је да их неће ни бити.

Обећао је још много тога: нову Сирију у којој ће у миру равноправно живети све националне и верске мањине, обнову, развој, мир са суседима... Дивне речи, чак и када долазе од човека импресивне џихадистичке биографије. Абу Мухамед ал Џулани ратовао је за Ал Каиду у Ираку, због чега је био у америчком затвору; сарађивао је са Абу Бакром ал Багдадијем, вођом Исламске државе у Ираку; САД су нудиле награду од 10 милиона долара за информацију која може да доведе до његовог хапшења; почетком рата у Сирији основао је Ал Нусра фронт, филијалу Ал Каиде, екстремну исламистичку организацију која је починила небројене злочине у рату у Сирији, о чему су писали и многи западни новинари, попут Роберта Фиска из лондонског „Индепендента“, и због тога била стављена на листу терористичких организација од стране САД, али и Русије и Европске уније…

Како год, Ал Шара данас каже да се променио, као и његова организација којој је променио и име, и понавља да ће нове власти бити носиоци светле будућности која ће бити заједничке за све становнике Сирије. Но, све и да је тачно да су се вукови променили навлачећи јагњећу кожу, макар због власти и због света од кога очекују подршку, на путу до такве будућности је безброј препрека.

Сама примопредаја власти протекла је мирно. Бивши сиријски премијер Мухамед Гази ел Џалали сачекао је на свом месту нову власт, а нови привремени премијер је Мохамед ел Башир. Он је предводио тзв. Владу националног спаса повезану са Хајат Тарир ал Шамом, која је управљала деловима северозападне Сирије и Идлиба, а сада је добио задатак да формира привремену владу.

Списак проблема

Све то теоријски звучи добро, али нова влада вероватно неће знати од којих проблема да крене када буде формирана. Хајат Тарир ал Шам има 40.000 бораца под оружјем и најјача је оружана група  у Сирији, што је добар аргумент у подели власти и плена. Но, она није једина оружана формација, безброј је других, махом исламистичких група (екстремних и „умерених“), а има и оних које су састављене од бораца који су у Сирију дошли са свих страна света, међу којима су Ујгури, Чечени и други.

Сви ће они сада тражити свој део власти и плена, а не види се како ће, осим голом силом, нова власт убедити своје дојучерашње саборце да треба да граде демократско и толерантно друштво, када су и саборци и сама власт онолико ратовали да би изградили друштво засновано на екстремном тумачењу ислама.

На североистоку земље који држе Курди, већ букте сукоби између њих и протурских снага. Побуњеничке групе из Идлиба, које чине  садашњу сиријску власт, заузеле су град Деир ез Езор, у који су Курди ушли када се из њега повукла Асадова војска. Очигледно је да Турска, за почетак, жели да потисне Курде источно од реке Еуфрат. Међународне организације јављају да је у току велика криза и да је због борби са овог простора расељено више од 100.000 људи. Њима све недостаје, а зима стеже.

Иначе, на североистоку Сирије који контролишу Курди се налази гро извора нафте ове државе. Нафте у Сирији нема тако много као у суседном Ираку и она није тако квалитетна, али је свеједно пре рата земљи доносила четвртину буџета. Мало је вероватно да ће се сиријски Курди добровољно одрећи и де факто аутономије за коју су се од почетка рата изборили, и добровољно пристати да деле нафту са новим властима. Уз то, они рачунају да имају подршку Америке, чијих 900 војника је стационирано у овом региону. Узгред, чим је Асадова власт пала Американци су бомбардовали преостале енклаве Исламске државе у Сирији да њени екстремисти, како су рекли, „не би искористили транзициони хаос“.

Међутим, није вероватно ни да ће Турска мирно гледати јачање курдске аутономије која ће све више личити на државу, попут оне коју су Курди формирали на северу Ирака. 

Избегличке муке

Курди су били један од разлога због кога је Турска стала иза акције рушења Башара ел Асада, и Анкара сада сигурно жели да искористи чињеницу да је тренутно постала најутицајнији страни играч у Сирији. Други разлог су избеглице из Сирије којих у Турској има између 3 и 3,5 милиона, а које би Анкара да пошаље назад у домовину.

Но, то неће ићи лако. Јесте да се стотине и хиљаде избеглица враћају у Сирију преко граничног прелаза који је отворила Турска, али то је кап у мору. Враћају се и поједине избеглице из Јордана, махом они који су избегли из пограничне области Дера, али већина ће, што је логично и људски, сачекати да види у ком правцу ће се развијати ситуација, те да ли је ово заиста коначни крај рата. А чак и да јесте, од нечега треба живети. Сирија је после 14 година рата темељно разорена земља, БДП је тек 15 одсто предратног, а ни пре рата није спадала у богатије државе на Блиском истоку.

Сада готово 15 милиона људи нема довољно хране у Сирији, економија је на коленима, а очекивања нових власти да ће земљу подићи уз помоћ донација страних земаља звуче као пројекција лепих жеља. Утолико циничније звучи одлука многих европских држава, донета малтене истог дана када је режим у Дамаску пао, да Сиријци више не могу да траже и добијају азил у ЕУ, пошто је, је ли, разлог због кога су напуштали земљу нестао, те се у том смислу очекује да се из Европе врате одакле су дошли.

Сирија и суседи

Нове сиријске власти још нису имале времена да се баве суседима, осим што су свима обећале добре односе, тачније свима осим либанском Хезболаху. Хезболах, опет, помало цинично каже да би нове власти требало да се позабаве израелском окупацијом Голана, што јесте рак рана свих Сиријаца, без обзира на уверења и опредељења.

Зато је Израел новим сиријским властима почео да се бави још док Асад није ни пао, показујући колико има поверења у њих. Како су устаници напредовали од Алепа ка Дамаску, тако је израелска авијација уништавала складишта оружја на путу којим су пролазили, да би у наредним данима уследила дејства по обиму и снази незабележена још од рата из 1967, а која још трају. Израелски авиони су уништили сиријско ваздухопловство, ратне бродове, бомбардовали аеродроме, радарске системе, складишта и фабрике оружја, и класичног и хемијског… Успостављању поверења сигурно нису помогли до зуба наоружани борци који су, негде у Хомсу, за „Ал Џазиру“ говорили да су коначно, уз Божију помоћ, срушили Асада и ослободили земљу, и да ће, опет уз Божију помоћ, ослобођење ускоро дочекати и „браћа у Палестини“.

Славље у Дамаску због рушења Асадовог режима је још трајало када је Израел распоредио своје трупе у тампон-зони са Сиријом на Голанској висоравни. Тел Авив јесте званично поздравио пад Башара ел Асада, али уз упозорење новим властима да им не падне на памет да на било који начин угрозе Израел, иначе ће проћи као он.

Јасно је израелска војска полако опкољава Либан и са сиријске стране, што можда указује да се спрема за нови обрачун са Хезболахом, који је падом сиријског режима изгубио везу са Ираном. Сви војници и инструктори Револуционарне гарде повукли су се из Сирије, а више не постоје ни могућности дотурања оружја Хезболаху.

Шиити и сунити

Што се тиче Ирана, из Техерана последњих дана стижу критике на рачун Асада за кога кажу да су га више пута упозоравали шта се спрема, да мора да преговара са умереном опозицијом и нешто мења, али да је он сва упозорења игнорисао. Техеран је падом Асада изгубио највернијег, боље рећи јединог савезника међу арапским земљама, а „шиитски полумесец“, који је био „осовина отпора“ Израелу и на чијем западном крају се налазио либански Хезболах наслоњен на Сирију – је пукао.

Вишедеценијска политика Техерана да се суочава са Израелом преко својих прокси савезника, попут Хезболаха, Сирије и проиранских милиција у Сирији, завршила се падом Асада, тако да је Иран сада много изложенији својим противницима него што је био пре само десетак дана. Тога је сигурно и Техеран свестан.

А када смо већ код „шиитског полумесеца“, победа екстремних сунитских група у Сирији, колико год шириле миротворну реторику, подиже опасност од разбуктавања секташког сукоба између сунита и шиита у читавом региону, који никада није потпуно утихнуо. Суседни Ирак са Сиријом не дели само „курдско питање“. Под Садамом Хусеином већински шиити у Ираку су се осећали дискриминисанима, а када је Садам 2003. пао, они су, уз подршку Техерана, дошли на своје. Али онда су се сунити осећали угроженима. Већ више од 20 година Ирак као јединствена држава једва да постоји, сви су наоружани и због нечега бесни, а гледање преко сиријске границе не помаже да се ту нешто промени, напротив.

Како год, будућа судбина Сирије не тиче се само те земље. Блиски исток је у много чему јединствен организам, тако да велика промена у једном његовом делу неминовно утиче на све друге. Сигурно је да је досадашња архитектура моћи у региону падом Асада драматично промењена, а вероватно ни сами учесници још немају представу како ће нова изгледати.

Русија је падом Асада, вероватно на дужи рок, престала да буде важан фактор у региону. Кремљ сада преговара са новим сиријским властима да бар задржи своју војну базу у Латакији, једину изван простора некадашњег СССР-а, која је изграђена још 1971.

Иран је тренутно у дубокој дефанзиви, Турска тренутно на ловорикама победе. Израел се бави буктећим ратом са Палестинцима и једно око држи на Сирији, али и на Либану. Саудијска Арабија и државе из Персијског залива поздрављају пад Асада, али још се нико није огласио најавом масивне помоћи Сирији.

А питање свих питања је каква ће бити политика нове вашингтонске администрације према Блиском истоку када 20. јануара Доналд Трамп буде засео у Белу кућу.

У сваком случају, било да поздрављају долазак нове власти у Дамаску или жале због Асадовог пада, сви учесници сиријске драме још чекају да виде како ће се ситуација у Сирији даље развијати. То најнестрпљивије чекају сами Сиријци, јер кад победничка еуфорија прође, реалан живот, онај већ тринаест година мучни живот у Сирији, чека на вратима.  

У победничкој еуфорији, данас се о 53 године владавине Асадових – Хафеза од 1971. до 2000, Башара од 2000. до пре неколико дана – говори као о времену страшног терора и тираније. Било је и тога, наравно, некада више, некада мање, али било је и периода мира и суживота муслимана и хришћана свих деноминација, било је и доброг образовања и отворености према свету, нарочито првих година владавине Башара ел Асада. Све то је неповратно однео рат 2011. године, у коме су све стране окрвавиле руке небројеним злочинима.

Но, ако се буде остварила нада да је рат коначно стао, да неће бити репресије према било којој групи, националној и верској, то ће бити огроман корак напред за Сирију, али и за читав регион. Али због свега набројаног, на дужи рок та нада виси о веома танкој нити. У супротном, како нас уче искуства Ирака 2003. и Либије 2011, пакао увек има покретно дно.

Отварање катедрале Нотр Дам, пет година након што се већи део здања урушио у пожару, председник Француске Емануел Макрон је претворио у дипломатску позорницу на којој се појавио поред Доналда Трампа, новоизабраног америчког председника, и Володимира Зеленског, председника Украјине. Трамп је у Париз дошао приватним авионом са свог имања на Флориди. Супротно традицији, ово је његова прва међународна посета иако још није преузео мандат од свог претходника, Џозефа Бајдена.

На свечаност у Нотр Даму су дошли државни представници из четрдесетак земаља – из мањих су дошли председници и премијери, из већих њихови заменици. У првим редовима је седела и председница Косова Вљоса Османи, а ту је био и председник Владе Србије Милош Вучевић. Међу званицама су биле и крунисане главе попут британског принца Вилијама и Алберта од Монака, као и крем париског политичког и пословног света, „tout Paris“, почевши од Макронових претходника, социјалисте Франсоа Оланда и бившег републиканца Николе Саркозија, до индустријалаца и милијардера Франсоа Пиноа, Бернара Арноа и чланова породице Бетанкур, главних донатора за обнову велелепног готског здања. Од 300.000 донатора из целог света, за реконструкцију која је коштала 843 милиона евра ове три породице су заједно уложиле 500 милиона евра.

Камера је у публици ухватила и Илона Маска чији поглед је забезекнуто лутао по високим сводовима готске катедрале. Амерички милијардер кога је Трамп након подршке коју му је дао у председничкој кампањи поставио на чело новооснованог Министарства за ефикасност државне управе, седео је недалеко од председнице Европске централне банке, Кристин Лагард. Светска економска и политичка елита, што би се рекло.

Кога није било

На свечаност није дошао папа Фрања, „да не би скренуо пажњу на себе“, како је његову поруку објаснио председник Бискупске конференције Француске, што је једва скривена жаока упућена Макрону који је од отварања катедрале направио политички догађај. Уместо у Париз, папа одлази у посету Корзици.

Поглавар католичке цркве и ватикански суверен Аргентинац Хорхе Марио Бергољо, који има репутацију народног папе, не дели исти поглед на свет са Емануелом Макроном кога и велики део његових сународника доживљава као председника елите и богатих, а његов стил владања као „јупитерски“, односно империјални и доминаторски. Папа, који још није био у званичној посети Француској, као ни Шпанији, Великој Британији или Немачкој, уместо богатих европских престоница више воли да обилази мале католичке заједнице од Малте до Монголије.

На отварање није дошла ни Урсула фон дер Лајен, која је недавно поново изабрана на чело Европске комисије. Свој нови мандат је почела сукобом са Француском, након што је потписала споразум о слободној трговини са четири земље јужноамеричког економског савеза Меркосур – Бразилом, Аргентином, Уругвајем и Парагвајем – коме се противио Париз.

Француска је тражила додатне гаранције како би заштитила своје привреднике, док Немачка у овом споразуму види шансу за отварање своје посустале привреде према тржиштима Јужне Америке. Склапање тог споразума упркос француским захтевима, у тренутку када је Француска уздрмана политичком кризом, у Паризу се доживљава као понижење које неће остати без одговора. А тај одговор Урсули фон дер Лајен из Париза је да ће свим средствима радити на томе да се споразум поништи.

Ова до недавно незамислива ситуација указује на губитак утицаја Париза у европским институцијама, али и на различите визије европске економске политике које имају кључни актери на европској политичкој сцени, Француска и Немачка. Она такође показује да се национални интереси стављају испред општих интереса Европске уније.

Изгубљени у преводу

Ако је папа страховао да ће Богородичина црква у Паризу пасти у други план због његовог присуства, то није мучило Доналда Трампа и његовог домаћина Макрона, који је пре свечаности искористио прилику да организује тројни сусрет са украјинским председником Зеленским у Јелисејској палати.

„Изгледа да је свет мало полудео“, приметио је Трамп након што је стигао у резиденцију француског председника са 40 минута закашњења и потом се с њим дуго руковао, хвалећи „одличне односе“ са француским колегом. Макрон му је уз осмех поручио да је његова посета „велика част за француски народ“.

Трамп се прво састао са Макроном, пре него што је пристао да им се придружи Зеленски, што му је Јелисејска палата предложила неколико дана раније. Украјински председник, који је од америчких избора у новембру само једном кратко разговарао телефоном са Трампом, искористио је овај сусрет да тражи даље гаранције за помоћ Украјини за рат са Русијом.

„Потребан је трајни, стабилни мир који Русија неће моћи да уништи за неколико година“, написао је Зеленски на друштвеној мрежи након овог сусрета. За Зеленског и његову владу то значи улазак Украјине у НАТО, што је за Москву неприхватљиво. „Мир је могуће постићи силом“, поручио је загонетно украјински председник након састанка са Трампом, што не указује на спремност за постизање договора са руском страном.

Реагујући на изјаве Зеленског из Париза, Москва је преко свог портпарола Дмитрија Пескова саопштила да је украјински председник тај који одбија да преговара о завршетку рата и поручила му да узме у обзир стање на терену. „Зеленски и његова администрација обавезали су се декретом да неће ступити у контакт са руским властима и то се није променило“, рекао је Песков на конференцији за штампу у Кремљу.

„Кина може да помогне, свет чека“

Трамп је у предизборној кампањи више пута рекао да намерава да се дистанцира од Бајденове политике масовне помоћи Кијеву. Милијарде долара које су Сједињене Државе издвојиле за војну подршку Украјини су за њега промашена инвестиција, због чега је обећао да ће „за 24 сата“ окончати овај рат који се води већ три године, не прецизирајући на који начин.

Трампов потпредседник Џеј ди Венс најавио је недавно да жели да смањи америчку војну помоћ како би присилио Кијев на преговоре са Москвом, што је и Трамп потврдио у интервјуу америчкој телевизији Ен-Би-Си Њуз снимљеном пре састанка са Зеленским у Паризу, а који је пуштен дан након њиховог сусрета. „Да, вероватно, наравно,“ одговорио је на питање новинара да ли би Украјина требало да очекује смањење америчке војне помоћи када преузме дужност у Белој кући 20. јануара.

Након сусрета у Паризу на својој друштвеној мрежи написао је да украјински лидер и његова земља „желе да постигну договор и окончају лудило“ у коме су „улудо изгубили 400 000 војника (укључујући и рањене), и много више цивила. Потребно је хитно прекинути ватру и почети преговоре. Добро познајем Владимира (Путина), време је да се реагује. Кина може да помогне, свет чека!“

Док је на прослави отварања Нотр Дама у првом реду званица Бајденову супругу Џил од Трампа раздвајала само Брижит Макрон, одлазећа Бајденова администрација је најавила нове испоруке оружја Украјини у износу од скоро милијарду долара, укључујући дронове и ракете за нове ракетне системе, као и помоћ за одржавање испоручене опреме. Амерички политички врх у одласку убрзава испоруке Кијеву пре доласка Трампа у Белу кућу. 

Дискретни шарм француске дипломатије

Француски председник је у Паризу покушао да испита Трампове намере и да се понуди у улози посредника у будућим преговорима између Русије и Украјине, који у великој мери зависе од Сједињених Држава. Макрон верује у персонализацију спољне политике, у личне односе између државника као ефикасно средство за постизање дипломатских циљева.

Пријем поводом отварања Нотр Дама пример је једне такве операције шармирања својствене француској дипломатији, за разлику од, рецимо, немачке, која као адут извлачи економске уговоре.

Макрон жели да утиче на Трампа да изврши притисак и на Русију и на Украјину, али су његови домети ограничени. Слабост европских позиција показала се још у време када су се водили бесконачни преговори у Минску, у којима је Макрон уз Ангелу Меркел посредовао у решавању сукоба у Украјини. Преговори у којима је учествовала и руска и украјинска страна завршили су се неуспехом, што је био увод у рат који је оголио карте у геополитичком покеру чији су улог били животи стотина хиљада људи.

Показало се на крају да САД преко Украјине воде посредни рат (proxy war) са Русијом, а да су европске земље недорасле изазову. Криза до које је рат довео додатно подрива европски економски и политички поредак, који је већ био уздрман мигрантском кризом из 2015. и епидемијом ковида која је после две дуге године окончана 2022.

Након што су се за мање од месец дана распале владе Немачке и Француске, држава које чине „политичку и економску осовину Европске уније“, како се то често каже, могућност да европске силе утичу на исход рата у Украјини још је мања. Макрон није успео да буде ујединитељ европске политичке заједнице каквог је себе видео на почетку свог првог мандата. Тридесет месеци пре истека другог, показало се да не може да буде ујединитељ ни у сопственој земљи.

Нема бољег тренутка него што је овај за поновно читање књиге Е. Х. Кара „Двадесетогодишња криза 1919-1939“. Могла је бити написана прошлог месеца. Сличности ситуације између два светска рата, коју Кар описује (прво издање књиге објављено је 1939. године), са данашњим приликама су упадљиве. Не само када је реч о најновијим догађајима у вези са непоштовањем међународног права од стране потписника Римског статута, што Кара не би изненадило јер је сматрао да такав закон не може да постоји или може да постоји само када је подржан силом, већ више, важније и злокобније, када је реч о структурним карактеристикама тадашњег и садашњег међународног система: оним које су довеле до Другог светског рата и данашњим које као да нас воде у нови рат.

Оба система – Версајски и постхладноратовски – била су на почетку лоше структурирана. И један и и други су у себи садржали клицу уништења. Версајски систем је започет као утопијски и наизглед принципијелан подухват. Највећу одговорност за њега Кар и многи други (укључујући Кејнза у „Економским последицама мира“) с правом приписују Вудроу Вилсону. Када кажемо „одговорност“, може се учини необичним кривити некога за утопијске или наизглед идеалистичке идеје на темељу којих треба организовити међународни систем. Али већ на првом кораку примена принципа који су у свет стигли са Принстона и Вашингтона је посрнула. Разоткривао је лицемерје јаче него да су принципи били мање идеалистички. Право на самоопредељење је недоследно дато неким нацијама, док је другима ускраћено. Као што Харолд Николсон пише у својој изврсној књизи „The Peace-Making 1919“: 

„Најватренији британски заговорник принципа самоопредељења нашао би се, пре или касније, у неодрживој позицији. Колико год ватрено било наше огорчење поводом италијанских претензија на Далмацију и Додеканезе, оно би се могло охладити позивањем не само на случај Кипра, већ и на Ирску, Египат и Индију. Прихватили смо систем који би други требало да примене у пракси, али смо одбили да га применимо на себе.“ (стр. 193).

Колоније, протекторати, старатељства (временски неограничена) дате су мањим нацијама. Расна једнакост је одбачена чак и као прилично бенигни формални принцип, упркос узвишеној реторици о једнакости мушкараца. То одбијање, лоше по себи, било је праћено циничним преузимањем поседа у Кини у Јапану које је контролисала Немачка, што је 1919. довело до Покрета 4. маја и почетка модерног кинеског национализма.

Картагињански мир у Версају створио је, према Кару, две врсте нација. Задовољне англосаксонске нације и донекле Француска (иако се Француска није осећала довољно снажном и увек је стрепела због свог статуса) и три велике незадовољне државе – Немачку, Италију и Јапан. Последње две, иако савезницe земаља победница, биле су незадовољни поделом плена у Версају. Немачка је двадесетих година покушала да промени или поништи неке од одредби Версајског уговора и извуче се из обавезе плаћања прилично високих репарације (које заиста никада заиста није у потпуности ни платила) и кришом је покренула војну сарадњу са cовјетском Русијом, покушавајући тако да избегне ограничења наметнута Уговором у погледу врсте и величине своје војске. Али све у свему, то је довело до врло малог добитка, а незадовољство се повећало.

Када је Немачка почела да поништава, уживајући у томе, слово и дух Версаја, то је чинила војном силом и застрашивањем. „Наши непријатељи су мали црви“, говорио је Хитлер. Иронија је, како примећује Кар, да што је више Немачка била у стању да поништи правила која су јој наметнута, и што су више они попут Кара, који се нису слагали са неправедношћу Уговора, мислили да ће је то задовољити, то је Немачка била све беснија. Тако се немачки (потом нацистички) гнев повећавао сразмерно успеху у поништавању Версаја. Оно што је Немачкој могло бити дато мирним путем и што би било дочекано са захвалношћу сада је дато под претњом пиштољем и примљено са презиром.

Препричавајући ову добро познату причу, иако никада директно не приписује кривицу за колапс система, Кар имплицитно дели одговорност између две стране. Задовољне победничке нације криви зато што нису биле спремне на расподелу неких од добитака стечених победом у рату. Кар често пореди међународне са унутрашњим односима. Да би унутрашњи односи у земљи били стабилни, богати морају да се одрекну мало више него сразмерно ономе што имају. Другим речима, ако политички систем жели да буде стабилан – било на домаћем или међународном плану – јаки морају бити спремни да се жртвују, да прихвате „неко давање или узимање“, како то Кар назива. Да би створиле одржив међународни систем, задовољне силе морају да поделе плен са другим силама или да наметну релативно правичан мир („равнотежа снага“), тако да и други имају удела у систему. Ако то не ураде, незадовољне силе неће такав систем признати. Управо се то, пише Кар, догодило између 1919. и 1939. године.

„Сваки међународни поредак мора да почива на некој хегемонији моћи. Али ова хегемонија, као и превласт владајуће класе у држави, сама по себи представља изазов за оне који је не деле; и мора, ако жели да опстане, да садржи елемент мањег или већег одрицања оних који хегемонију успостављају како би је учинили подношљивом за остале чланове светске заједнице.“ (стр 168)

Чак и мирноћу задовољне силе Кар објашњава аналогијом са унутрашњом политиком. Богати промовишу унутрашњи мир јер имају користи од одржавањa постојећег поретка: „Као што се владајућа класа у друштву залаже за унутрашњи мир који гарантује њену безбедност и превласт, а осуђује класни рат који би је могао угрозити, тако је и међународни мир од нарочитог интереса за доминантнe силe.“ (стр. 82) .

Позиви на мир не правдају се различитим моралом сила или класа, већ разликама у њиховим позицијама. Позивање на мир није по себи нешто што се може сматрати морално супериорним. Да ли су амерички револуционари 1776. требалo да се одазову позивима на мир, пита Кар. Морализовање којим се понекад служе силе које желе да одрже мир лишено је етичке супериорности, пошто је напросто засновано само на интересу тих сила да одрже статус кво.

Како овај кратак преглед јасно показује, постоје многе сличности са данашњом ситуацијом. Иако Хладни рат није имао званичан завршетак сличан Версајској конференцији, главне контуре система који је уследио репродуковале су версајски. Задовољне силе, победницe у Хладном рату, биле су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска и посебно Немачка, чије је уједињење било резултат победе у Хладном рату. С друге стране, „Нови светски поредак“ је произвео једну велику силу, Русију, која је од самог почетка била незадовољна исходом Хладног рата, тим пре што се Русија, као и Немачка 1918. године, уопште није осећала пораженом у рату.

Од самог почетка, када је под Јељцином земља била напола разорена а на међународном плану се понашала мање-више као вазал САД, Русија је била огорчена због једног аспекта политике победника у Хладном рату: проширења њиховог војног савеза на границе Русије. Као и у случају колапса Версајског система, и овде видимо исту динамику. Русија се противила проширењу НАТО-а чак и када се невољно помирила са чланством својих бивших источноевропских сателита у Aлијанси и укључивањем у њу балтичких република, али није могла или није хтела да прихвати више од тога.

Негодовања су, као и у немачком случају, трајала веома дуго. Почела су под Јељцином, наставила се током прве и друге Путинове администрације и ништа нису постигла. Познати Путинов говор у Минхену 2007. није донео никакве резултате. А порука је била веома слична оној коју је послала Немачка 1930-их: структурне карактеристике система не могу се мењати мирним путем и не могу се променити молбама или жалбама незадовољне силе. Незадовољна сила је предузела мање-више исти правац деловања који је Немачка предузела 1930-их: неправда се, по њеном мишљењу, не може исправити разговорима, дискусијама и преговорима, већ само кроз чисту војну моћ. Рат са Украјином био је начин да се сруше неки од имплицитних завета краја Хладног рата на исти начин на који су за Немачку аншлус и окупација и подела Чехословачке били начини на које је Немачка преузела на себе да спроведе принципе самоопредељења које је прокламовао Вилсон, али их је Немачкој порицао.

Упркос овим сличностима, можемо се надати да исход неће бити исти. Ипак, занимљиво је размислити о чињеници да је Кар књигу написао 1938. и објавио је у септембру 1939. Надајмо се да сада нисмо на истој историјској тачки као што је тада био Едвард Халет Кар.

 
Доналд Трамп се спрема да се врати у Белу кућу након победе над Камалом Харис. После одржаних избора рекли сте да су западне елите исто толико збуњене Трамповом победом као и комунистичке елите источне Европе када је Горбачов почео да спроводи реформе које су на крају довеле до распада Совјетског Савеза. Шта мислите зашто су ова два случаја упоредива?

Да, мислим да су се елите у источној Европи осећале у односу на Горбачова слично као што се данашње елите у Европи тренутно осећају у односу према Трампу. И Горбачов некада и Трамп данас доносе потпуно дисонантне тонове у поређењу са оним што је било уобичајено и прихватљиво унутар источноевропских сателитских земаља, односно код западних савезника претходних педесет, односно осамдесет година. Источноевропске елите биле су навикле на сигнале из Москве који су наглашавали „неуништиво“ јединство социјалистичког блока и тврдњу да је социјалистички блок политички најразвијенији део света који иде од једне победе до друге. То не значи да је то било исправно или истинито, већ да је таква била порука која је стизала из Москве. Источне елите су се на то навикле, чак и ако су знале да се прилагоде извесним променама курса у зависности од тренутног руководства СССР-а. Али оно што сигурно нису очекивале јесте да ће се генерални секретар Комунистичке партије оградити од онога што је његова партија радила у Совјетском Савезу и иностранству, и још рећи да постојање социјалистичког блока зависи од самих земаља које га чине. Горбачов је прилично олако рекао да свака источноевропска земља треба да иде „својим путем“, цитирајући стихове из песме Френка Синатре „My Way“.

Слично томе, (западно)европске елите су од 1945. навикле на једну врсту поруке која је стизала из Вашингтона. Ова порука је можда незнатно варирала од председника до председника, али њена основна линија је увек била иста: да су Сједињене Државе и Европа (најпре само Западна Европа, а у последњих 30 година читава Европа) либералне демократије, уједињене политичким вредностима, као и економски и војно. Са Трампом су бар два дела ове поруке доведена у питање. Прво, његова приврженост либералној демократији је веома слаба и није јасно да ли га је уопште брига да ли су земље које су део западног политичког савеза либералне демократије или нису. Друго, он је у свом првом мандату, а можда ће то чинити и у другом, довео у питање пуни смисао НАТО-а као заједничког одбрамбеног блока. Он је НАТО пре видео као терет за Сједињене Државе које морају да плаћају највећи део војних трошкова за постојање алијансе. Ове две ствари не могу а да западним владајућим круговима не донесу осећај нелагодности. То је сличност Трампа и Горбачова коју сам имао на уму.

Када је реч о европским елитама, да ли треба да верујемо да оне не виде шта се дешава зато што су слепе, или једноставно нису у стању да се промене?

Мислим да је у време првог Трамповог мандата (а тако ће вероватно бити и у другом), однос западних елита према њему био као према некој природној катастрофи, с надом да ће се она ускоро завршити. Европске елите не могу да му се супротставе јер је моћ Сједињених Држава огромна, а посебно не могу то сада када су Европи Сједињене Државе очајнички потребне, док се настављају ратови у Украјини и Палестини. Дакле, нема сумње да би оне морале да буду, бар вербално, уз Трампа. Али, као што сам рекао, европске елите вероватно имају осећај екстремне нелагоде у односу на ситуацију каква јесте. Са Трампом се осећају као да су затворени у кавезу са тигром и циљ им је само да издрже довољно дуго док тигар не буде морао да напусти кавез (а да претходно не буду поједени).

Не мислим да ће се елите у Европи променити, пошто оне ни не мисле да треба да се мењају. Оно што се догодило у Сједињеним Државама оне виде као привремену аномалију, и то веома америчку аномалију, и очекују да ће се за четири године ситуација нормализовати. Међутим, истина је да ће се сада многи десничарски и популистички лидери чији је поглед на свет близак Трамповом вероватно осетити охрабреним и имати реалистична надања да ће моћи да дођу на власт и замене (по њиховом мишљењу) декадентне либералне елите.

У анализи ви изједначавате Доналда Трампа са Горбачовом (мада, по вама, то не значи да се САД урушавају), а данашњу ЕУ са некадашњим источноевропским сателитима СССР-а, који незадовољни променом правца „покровитељске“ силе ипак нису били у стању да јој се супротставе. Да ли то значи да су европске елите већ изгубљене или још увек постоји могућност да ће реаговати? Треба ли очекивати да се оне поново успоставе, или су већ осуђене на исто оно велико брисање које је задесило совјетске елите источноевропских земаља?

Као што сам рекао, мислим да ће европске елите Доналда Трампа третирати као природну катастрофу, као земљотрес, надајући да ће успети да га преживе. Оне свакако не могу директно да се супротставе. Мораће веома пажљиво да „обигравају“ око питања и да комбинацијом ласкања и проналажања заједничких интереса покушају да Трампа придобију на своју страну. Проблем за њих је што су друге, алтернативне елите на помолу и што су много више синхронизоване са Доналдом Трампом. Ту мислим на десничарске партије у Немачкој, Аустрији, Шпанији, Француској, Холандији, Шведској. Оне деле са Трампом несклоност имигрантима и не би се противиле спровођењу политике протекционизма. Наравно, ово друго може бити мач са две оштрице, јер европски протекционизам може утицати и на америчке компаније. Али оне би сада могле да аргументују свој став пред бирачким телом са мање инхибиција јер имају идеолошког савезника у Вашингтону. (Као што су антикомунистичке елите одједном имале савезника у Москви.)

Током Хладног рата Сједињеним Државама је Европа била потребна и САД су морале да осигурају да се она неће сврстати уз Русију уместо уз њих; због тога су спровеле Маршалов план. Суочени са новим Хладним ратом, који овог пута америчку моћ супротставља Кини, да ли Сједињене Државе и даље имају интерес да Европу одрже стабилном и просперитетном?

Проблем са Совјетским Савезом био је другачији од проблема са Кином. Не само да је Совјетски Савез географски био много ближи Европи и имао војску која би потенцијално 1950-их или чак 1960-их могла да освоји делове Европе, већ је поврх тога Совјетски Савез имаона Западу политичке партије и синдикате који су били идеолошки повезани с њим. Ништа од тога данас не важи за Кину. Кина је далеко и сигурно нема намеру ни могућност да војно нападне Европу. Друго, Кина нема меку моћ нити идеолошку привлачност какву је имао Совјетски Савез. Дакле, кинеска претња Европи по мом мишљењу једноставно не постоји. Међутим, кинески изазов за САД је стваран, јер је реч о о томе ко ће бити светски хегемон. Дакле, САД имају разлог да на својој страни задрже велике и богате земље попут држава Европске уније. Не мислим да ће САД напустити Европу. Она је превише важна за Сједињене Државе. Наравно, ово што кажем не односи се директно на питање Трамповог вођства, већ на шире питање стратешког значаја Европе за Сједињене Државе.

Ви сте стручњак за утицај глобализације на неједнакост и ваш рад на овој теми је глобално признат. Чини се да је питање неједнакости одиграло одлучујућу улогу како у Сједињеним Државама тако и шире, у слабљењу западних демократија. Где смо данас по овом питању?

Слажем се да је питање неједнакости одиграло велику улогу, и геополитички и у унутрашњим политикама. У својој будућој књизи износим следећи аргумент, који није баш нов, али мислим да раније није био представљен на довољно јединствен и кохерентан начин. Наиме, успон Кине, и уопште Азије, помера центар глобалне економске активности са Атлантика на Пацифик. Азијски приходи у односу на западне данас су на међусобном нивоу какви су били пре 300 година. Разлике између Европе и Кине, и генерално Азије, тада су биле много мање него што су то биле касније, када је као последица индустријске револуције Европа постала много напреднија и војно јача. Што се тиче Сједињених Држава, Кина се данас појављује као велики конкурент, и економски и војни. На томе се заснива утицај Кине на глобалну геополитику, а посебно на улогу САД као глобалног хегемона.

Поред овог, постоји још једна економска последица успона Кине. То је утицај кинеског и азијског раста на релативне позиције западних средњих класа. Чињеница је да западна средња класа, иако је и даље много богатија од кинеске, није расла по стопама упоредивим с Кином, као и да неки делови западне средње класе иду наниже у ​​глобалном поретку. То у почетку не значи много, али ако се, на пример, припадници француске средње класе, који су некада били на 70. месту глобалног постотка спусте за двадесет места, они више неће моћи да купе неке робе и услуге чија је цена међународно утврђена. Дакле, релативни пад Европе ће се осетити и на веома личном нивоу.

Уз то, истакао бих и да је кинески геополитички изазов усмерен ка Сједињеним Државама, али да је азијски економски изазов шири од тога, пошто и друге многољудне азијске земље попут Индије, Вијетнама или Индонезије веома брзо расту. Даћу један пример: пре само 40 година Велика Британија и Индија имале су исти укупни БДП. Данас је индијски БДП четири пута већи од британског. Исто важи и за Индонезију и Холандију: од истог укупног БДП-а пре 40 година дошли смо до тога да је индонезијски данас четири пута већи. И ово је један од показатеља великих промена у релативној економској моћи између Азије и Европе.

Већ неколико година, руско руководство, а посебно председник Путин, говоре о руским најсавременијим типовима наоружања која су супериорнија од свих других у свету. Руско Министарство одбране говори о оружјима будућности која се заснивају на физичким принципима која никада раније нису коришћена. 

Последњих дана руско Министарство одбране у два наврата је саопштило да је употребило хиперсоничне ракете у Украјини.

Прве хиперсоничне ракете нове генерације типа „Авангард“, за које је Путин рекао да могу да достигну брзину двадесет пута већу од брзине звука, ушле су у употребу у руској војсци у децембру 2019. године. Руски званичници су најавили посебно значајна открића у подручју ласерске технологије и електромагнетног оружја.

Најављено „хиперсонично оружје“ биле су ракете типа „Циркон“ и „Кинжал“ (Бодеж). „Циркон“ лети брзином од 9 маха, то јест девет пута брже од брзине звука и погађа мете удаљене хиљадама километара за свега неколико минута.

Прво званично испаљивање ракете „Циркон“ изведено је у октобру 2020, а затим су вршене пробе у руском Арктику, са подморница и са фрегате „Адмирал Горшков“. Последњи пут ова врста ракета испаљена је 16. децембра 2021. Ракета „Циркон“ максималног домета је око 1.000 километара и биће део опреме бродова и подморница руске флоте.

Висински ловац-пресретач МИГ 31К развијен је седамдесетих година, а сада је модификован за ракете „Кинжал“. Може да се попне на висину до 25 km и убрза до 3000 km/h, након чега „Кинжал“ почиње своје аутономно кретање. Ракета може да лети брзином десет пута већом од брзине звука, а да истовремено изводи маневре на целој путањи лета чиме је практично неухватљива за противничку одбрану.

„Кинжал“ је способан да носи конвенционалне и нуклеарне бојеве главе на удаљености до две хиљаде километара. Процењује се да Русија има ограничен број модификованих МиГ-31К способних да носе „Кинжал“.

Ове две ракете као и друго пратеће наоружање део су система „Авангард“ чији развој је почео средином 1980-их, под руководством главног пројектанта Павла Судјукова, у оквиру пројекта под шифром „4202“. Циљ рада био је покушај проналажења одговора на систем противракетне одбране САД. Програм је одобрен 1987. године и добио је име „Албатрос“. Године 1989. одустало се од стварања специјалног лансера из економских разлога.  

Последња победа Црвене армије 

Интелектуални и теоријски темељ овим оружјима ударени су још давно у СССР-у и Црвеној армији, а парадокс је да је совјетски концепт „револуције у ратовању“ преузела и развила армија САД – која је то отворено и признала. Била је то последња победа Црвене армије, пре него што је нестала са историјске сцене. Али, та победа, чини се, оживљава данас.

Главни носилац промена у СССР-у крајем седамдесетих година био је тадашњи начелник совјетског Генералштаба Николај Огарков, који своју идеју назвао „војно-технолошком револуцијом“ (ВТР). Званичници америчког Пентагона касније су променили су назив његове првобитне идеје, па је она постала позната као „Revolution in Military Affairs“ (RMA).

Од 1979. па све док није смењен, септембра 1984, маршал Огарков је често био у отвореном и јавном сукобу са свим генералним секретарима совјетске партије – Брежњевом, Андроповим, Черњенком и Горбачовим. 

Наиме, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, совјетски генерали почињу радикално да мењају схватања о природи будећег рата и потребама совјетске армије у њему. У почетку умерено, а онда сасвим отворено, одбацују се раније претпоставке сукоба заснованог на квантитету и броју војника и оружаних средстава, као и о улози коју у будућем сукобу треба да има нуклеарно оружје.

Природа будућег рата

Већ у време Брежњева постало је јасно да стандард становништва не може да се повећа без смањења војних трошкова, па је Брежњев ставио до знања да ће заштитити совјетске потрошаче и скресати војне трошкове. Од 1974. почиње пад војних издатака са 4,5 одсто на тачно 2 одсто 1976. године.

Брежњев је у свом говору у Тули у јануару 1977. поставио правце новој војној доктрини који су убрзо добили име „линија Туле“. У том говору, и његовим каснијим разрадама, он је оштро критиковао „јастребове“ који су сматрали да нуклеарни рат може да буде рационални инструмент политике, да је победа у нуклеарном рату „смислени циљ“ и да совјетске снаге треба да буду припремљене за пун обим офанзивних и дефанзивних мисија. Брежњев је уз то рекао да је идеја о нуклеарној надмоћи „бесмислена“, а касније и да је „опасна будалаштина“ да било ко очекује победу у нуклеарном рату, те да је Совјетском Савезу потребан само онај број нуклеарних ракета који је „довољан“ да америчко оружје држи на лагеру.

Тражећи алтернативе нуклеарном наоружању, млађи совјетски официри пратили су с великим интересовањем увођење нових информационих и компјутерских технологија у војне системе. Они су сматрали да су нове технологије те које могу да промене равнотежу снага између Истока и Запада. Ова запажања брзо су окупирала пажњу начелника совјетског генералштаба, генерала Огаркова, који је на овој дужности био између 1977. и 1984.

Огарков је у то време написао серију радова на тему „војно-технолошке револуције“. Његово уверење је било да ће до средине осамдесетих САД успети да реше свој стратешки проблем „синтетишући нове технологије и развијајући војни систем, оперативне иновације и организационе промене у једну целину која ће бити много моћнија него ранији делови“.

Ова епизода из Хладног рата даје занимљив пример дифузности војних идеја. Совјетска визија војно-технолошке револуције студирана је, прилагођена и коначно усвојена од америчких војних теоретичара.

Интелектуални копирајт

Парафразирајући историчара Џона Ериксона, може се рећи да је једна од најважнијих америчких војних иновација после Другог светског рата садржавала интелектулани копирајт њихових совјетских ривала. „Генерал Свечин и маршал Тухачевски били би тиме довољно импресионирани и поласкани да би могли великодушно да превиде дуготрајно америчко задирање у њихова ауторска права“, запазио је Ериксон.

Ериксон је закључио да су Руси били ти који су формулисали „револуцију у војним питањима“ и створили незаобилазне теоријске радове, иако нису поседовали ни оружја ни технологије неопходне за њено спровођење.

Касније, имајући у виду сопствену технолошку инфериорност, Совјети су западну технолошку надмоћ искористили као концептуални оквир за властите доктринарне иновације. Оно што Совјетски Савез није могао да достигне, да од интелектуалног концепта створи применљиво наоружање, учинила је Русија. То су типови наоружања о којима се данас говори.

Ни једна друга нација није инвестирала толико интелектуалног капитала у студирање рата као СССР. Примат развијања теорије над технологијом био је у совјетској војној традицији етаблиран као професионална норма. Ниво совјетских теоријских активности достигао је врхунац у време када је маршал Николај Огарков 1977. године постао начелник Генералштаба. По његовим схватањима, биле су неопходне револуционарне промене утемељене на квалитативном побољшању новог конвенционалног оружја заснованом на технолошкој еволуцији, односно „на новим физичким принципима“.

Његови ставови најпре су представљени у професионалним публикацијама, да би се затим појавили у низу монографија. У тим публикацијама Огарков је наставио да доследно користи термин „војно-техничка револуција“, указујући на последње иновације и нови тип технологије који омогућава како да се на будућем бојишту „види и нападне дубоко“, као и на организационе промене у војсци које треба да се учине како би се прилагодила новим околностима.

Све то није само фаза у еволуционом прилагођавању новим околностима, него велики дисконтинуитет у војном подручју. „Војно-техничка револуција“ захтевала је дакле појаву и примену технологија које би садржавале радикално иновативни начин у вођењу операција, као и прилагођавање војних структура. Огарков је ове погледе изложио у више чланака од 1978. до 1984, од „Совјетске војне науке“ па до чланка „Заштита социјализма: историјско искуство и садашњи тренутак“, који је објављен на Дан победе, 9. маја 1984.

И други водећи совјетски теоретичари прихватили су Огарковљеве премисе о долазећој војно-технолошкој револуцији. Они су промене приписали најновијем развоју у науци и технологији – а прву и најважнију видели су у примени нових технологија у конвенционалим оружјима високе прецизности, што се сматра преокретом у развоју војне науке и начина ратовања.

Нове технологије

„Војно-технолошка револуција“ је на стратешком нивоу нуклеарни рат учинила последњом пожељном опцијом у очима совјетских стратега. Они су били уверени да конвенционална оружја високе прецизности у комбинацији са правовременим откривањем циљева могу да постану веома озбиљна, деструктивна и у простору толико широка да се приближавају ефикасности тактичког нуклеарног оружја. Нуклеарно оружје наставља да игра важну и разарајућу улогу, али природа будућег рата може да задржи свој конвенционални карактер.

То је, заузврат, ојачало развој нове теорије конвенционалног рата, заснованог на последњим технолошким принципима. Могућност широког конвенционалног конфликта значајно је порасла први пут током вежби и „стратешким ратним играма“ 1981. године.

Две године касније, совјетски Генералштаб формулисао је своју прву визију вођења будућег рата уз коришћење само конвенционалног наоружања. 

Совјети су предвиђали да ће одређене технологије, укључујући енергетско оружје и роботе, бити у употреби најкасније до 2015. године. Веровали су затим да ће употреба великих копнених снага бити сведена на минимум, а да ће уместо њих нове технологије бити примењене како би се успоставила доминација на бојном пољу. Уз то, веровали су и да ће контрола свемира постати неопходна за одржавање доминације у будућим сукобима, као и да је неопходно контролисати сателитски простор око Земље како би се ефикасније преносиле информације. Такође су предвидели могућност коришћења свемира као медија у којем би могли да распореде оружје.

Паметни борбени комплекс 

Западни посматрачи совјетског развоја били су уверени да је реч о пропаганди и да совјетски официри не разматрају напредак совјетске, него западне технологије. Први који је уочио новине у совјетском начину размишљња и војној доктрини био је Ендрју Маршал из Центра за стратешке и буџетске процене. Он је најпре веровао да је Совјетски Савез у опадању и да је реч о разматрању западне технологије.

„Крајем седамдесетих моје одељење дошло је до написа и других радова совјетских официра који су тврдили да је почео период великих промена у начину ратовања“, написао је Маршал. „У то време, у САД су постављене основе за ту револуцију, али су совјетски војни теоретичари, а не наши, били ти који су промишљали и спекулисали о дугорочним променама. Како су Совјети били веома забринути због тог развоја, закључили смо да би било веома корисно ако бисмо појачали ту забринутост будућим инвестицијама у „паметни борбени комплекс“ (како су га тада Совјети звали), што је било суштинско за њихову визију промене начина ратовања. Касније, као члан Комисије за Интегрисану дугорочну стратегију, коју су средином осадесетих водили Фред Ајкл и Алберт Волштететер, са Чарлсом Волфом сам председавали радном групом 'Будућност безбедности и сродних проблема', у којој је требало да представимо нашу процену геополитичких и техничких промена на које амерички војни планери треба да обрате пажњу. Ми смо препоручили три вероватне промене као предмет посебне пажње. Прва од њих била је да ће следећих двадесет година бити период огромних промена у начину ратовању“. 

То је први признао Елиот Коен, каснији саветник државног секретара Кондолизе Рајс и истакнути „неоконзерватвини јастреб“, у чланку „А Revolution in Warfare“ из мартовског броја часописа „Foreign Affairs“ из 1996. У њему он анализира „револуцију у ратовању“ и совјетску улогу у њој: „Почевши од раних 1980-их, совјетски експерти предвођени маршалом Николајем Огарковим, тадашњим начелником Генералштаба, изнели су идеју о неминовној техничкој револуцији која ће конвенционалном на терену оружју дати ниво ефикасности упоредив са ефектима малог тактичког нуклеарног оружја“.

Средином седамдесетих Сједињене Државе настојале су да усаврше своје опште разумевање механизма развоја совјетског војног мишљења, укључујући вежбе на којима су се испробавали теоријски предлози, доктринарне дебате и научне конференције. Обавештајне службе преводиле су и дистрибуирале радове совјетских војних мислилаца о доктрини, стратегији и оперативним концептима, како би важне информације биле доступне низу служби.

Усмерене информације 

Централна обавештајна агенција (ЦИА) имала је на располагању одређени број совјетских јавних извора који су давали слику интелектуалне дебате о долазећој војно-технолошкој револуцији и њеним последицама по совјетске визије будућег рата.

Ти извори, који су укључивали преводе из поверљивог часописа „Војна мисао“, имали су велики значај на осветљавању значења термина војно-технолошке револуције у контексту совјетског војног мишљења тог времена.

Већина написаних радова потицала је од чланова тадашњег совјетског Генералштаба. Њихов фокус био је развој у технолошки напреднијим Сједињеним Америчким Државама. Совјети су анализирали како америчке снаге могу да се организују да би искористиле потенцијале напредних технолошких система и која врста оперативног концепта би могла да се појави.

Совјетски војни стручњаци тада су оцењивали да ће напредне технологије, посебно оне које се односе на информације и високо прецизно навођено оружје примењено на широкој основи, да доведу ратовање до нивоа где је квалитет много важнији од квантитета, револуционишући тако природу рата.

Они су предвиђали двостепени технолошки напредак. У првој фази највећи значај ће имати добијање, процесуирање и кретање осматрања и усмеравања информација, много више него у време Хладног рата, чиме ће се увећати вредност система стационираних у космосу и беспилотних система, као и способност да се примени аутоматска контрола трупа, аутоматизовано откривање и акција. У другом степену појавиће се још напредније технологије (ласери, роботи, микроталаси...).

Совјети су предвиђали да ће мешавину система великог домета, информационих система и растућих могућности аутоматизоване контроле трупа и јединица драматично променити природу рата. Када су интегрисане, те компоненте су чиниле основу за „комплекс паметног ратовања“.

Време као ресурс 

„Мрежа“ коју су чиниле команда и контрола, прикупљање података, спајање и раздвајање и оружани системи, теоријски може да нанесе циљевима велике губитке с високим степеном прецизности и разорности. Растућа способност за извођење широких операција применом ненуклеарног оружја имплицира да у случају кризе или рата време за упозорење постаје све краће, што значи да у будућим сукобима време постаје веома скуп ресурс.

Читава територија државе постаће ратиште, а разлика између фронта и позадине нестаће до непрепознатљивости, као никада раније. У будућем рату постојаће само „мете“ и „не-мете“. Другим речима, постаје практичније да се размишља о скоро симултаним акцијама против читавих група приоритетних циљева непријатеља, што је драматична промена од „традиционалне“ природе операција у секвенцама. Уколико се то догоди, видеће се да нестају границе између тактике, оперативних акција и стратегије, што је револуционарна промена у гледиштима о војној науци и доктрини.

Велики деo онога о чему су совјетски генерали писали било је фокусирано на операције „ваздух-земља“, односно на начелу да, пошто су снаге које делују у једној средини – земљи, ваздуху или мору – под утицајем операција у другом окружењу, операције у свакој од природних средина у будућим ратовима морају да буду интегрисане у један заједнички систем. 

На основу онога што су совјетски генерали написали, промена природе рата укључивала би следеће:

• степен технолошких промена расте, стављајући све већи нагласак на способност војне организације да их одмах усвоји и остане спремна на бојном бољу;
• способност да се информације преносе одмах уз истовремено спречавање непријатеља у томе постаје све важнија, можда и одлучујућа;
• комуникације у свемиру екстремно су важне за овај процес;
• „електронизација“ ратовања све је присутнија тако да ће се ускоро појавити нови тип електронских операција;
• модерно ратовање је засновано на вођењу широког спектра ненуклеарних напада на целој територији непријатеља, разарајући или претећи разарањем кључних политичких, војних и економских циљева опонента;
• ненуклеарно ратовање ће добити изузетну важност зато што оно пре него нуклеарно оружје може да обезбеди привремену или коначну победу у рату;
• пошто ће комплекси паметног оружја постати веома прецизни у будућем ратовању, одбрамбена страна ће постепено губити способност да превагне ако дефанзивне операције почну тек после агресије и, последично, модерне дефанзивне акције могу да буду добро припремљене с превентивним нападима као јединој опцији да се блокира агресија или успешно парира способности за офанзивни први напад;
• успех на тактичком нивоу захтева интеграцију хетерогене мешавине система, а оперативне акције постају све комплексније.

Све ово што су руски генерали закључили било је далеко испред мишљења њихових супарника на Западу. „Они су читаве деценије били испред нас у елаборирању и схватању револуционарне суштине ових идеја које су Америка и НАТО касније применили“, навео је Дима Адамски у чланку „Through the Looking Glass: The Soviet Military-Technical Revolution and the American Revolution in Military Affairs“, који је објављен у априлу 2008. у „The Journal of Strategic Studies“: „После деценију дуге западне концептуалне игноранције, фундаменталне совјетске визије о војно-технолошкој револуцији су анализиране, прилагођене и прихваћене од САД.“

Да ли ће други мандат новоизабраног председника САД, који ће имати већину и у оба дома Конгреса, бити другачији од првог, односно да ли ће се Америка заиста радикално променити, како најављују републиканци, знаћемо релативно брзо. Већ сами предлози именовања на главне функције указују да је Трамп спреман да онима који прихватају његове визије радикалних реформи повери главне послове у држави. 

Тако ће Марк Рубио, познат по веома тврдим ставовима према Кини, бити нови државни секретар. Бивша конгресменка Туси Габард, позната по беспоштедној критици „дубоке државе“, ће постати координатор свих служби безбедности. За либералне медије са обе стране Атлантика, Габардoва – коју оптужују за промовисање теорије завере те проруске ставове – је посебно проблематична (она појачава страхове у Бриселу да би САД, традиционални савезник и de facto лидер НАТО, могао бити мање ангажован по питању безбедности ЕУ). Донекле је бизарна номинација једва познатог водитеља Фокс Њуза Пета Хегсета за министра одбране.

Трампов избор Роберта Кенедија млађег за министра здравља и социјалних услуга изазвао је неверицу америчке „прогресивне“ елите, будући да је Кенеди антиваксер. Ипак, највише неверице изазвало је номиновање Мата Гаеца за главног тужиоца САД – најважнијег тела за спровођење закона у земљи, самим тим институције ​​која ће обликовати дневни ред администрације о имиграцији, криминалу и другим горућим питањима. Наиме, Гаец, републиканац са Флориде, био је предмет истраге Представничког дома о оптужбама за сексуално недолично понашање.

За челника Канцеларије за председничко особље Беле куће предложен је Сергио Гор, суоснивач конзервативне издавачке компаније која, поред осталог, штампа књиге новоизабраног председника. Гор, иначе близак сарадник Доналда Трампа jуниора, ће као шеф канцеларије бити одговоран за попуњавање хиљада радних места широм савезних агенција, наравно са особљем лојалним новоизабраном председнику.

Када је у питању економија, која је вероватно и главни разлог зашто је Трамп однео победу на изборима, већ се могу назрети будуће смернице. Наиме, као главни кандидати за министра финансија (шефа Трезора) помињу се Скот Бесент и Хауард Лутник. Индикативно је да Лутник, као већи Трамп од Трампа, оспорава Бесента, говорећи да је менаџер хеџ фонда благ према кључним протекционистичким обећањима, укључујући подизање царина.

Илон Маск и савезна бирократија

Када је у питању економска сфера, постоје бројне индиције о могућем сукобу на релацији Бела кућа – Америчка централна банка (ФЕД), док је тренутно највећа медијска пажња посвећена именовању Илона Маска и Вивека Рамасвамија на чело „Одељења за ефикасност владе“ (Department of Government Efficiency – DOGE). То тело би требало да пружа савете и смернице како би се покренула структурна реформа великих размера и створио предузетнички приступ Влади „какав до сада није виђен“. Трамп је иницијативу назвао „Пројектом Менхетн“ нашег времена.

Пошто Одељење за владину ефикасност неће бити департман (што је еквивалент министарствима у влади Србије), будући да су департмани трајни и могу да буду створени и(ли) распуштени само од стране Конгреса, Трамп би већ крајем јануара 2025. извршном наредбом могао креирати нову агенцију (која би тако постала једна од око хиљаду савезних саветодавних тела сличног типа). Трамп је рекао да ће одељење двојца Маск-Рамасвами радити са Белом кућом и Канцеларијом за управљање и буџет (Office of Management & Budget) до 4. јула 2026, односно 250. годишњице потписивања америчке Декларације о независности. Иначе, акроним за ново одељење, „DOGE“, такође је назив крипто валуте промовисане од стране Маска.

На овај начин, Доналд Трамп се удружује са Маском, најбогатијим човеком на планети (чија нето вредност имовине, по „Форбсу“, износи 300 милијарди долара) и са Рамасвамијем, био-технолошким предузетником који се кандидовао на републиканским предизборима 2024. пре него што је одустао и подржао Трампа.

Амбиција је велика: бројчано редуковање савезне бирократије уз демонтирање њене огромне моћи, пре свега кроз мање буџетске расходе за њу, те кроз смањивање пореских утаја, злоупотреба и расипања федералног новца. Наиме, најављује се невероватних 2000 милијарди долара мање за државну потрошњу, док би уштеде на основу редукције пореских утаја такође могле бити огромне (на пример, Владина канцеларија за одговорност процењује да федералне агенције сваке године губе између 233 милијарде и 521 милијарди долара због масовних пореских превара, утаја и злоупотреба).

Маск је обећао пуну транспарентност рада, односно да ће све покренуте инцијативе бити објављене на Иксу, односно Tвитеру, чији је такође власник. Иначе, његова „опклада“ на Трампа, тј. подршка републиканском кандидату на изборима, већ је донела Тесли (чији је власник), произвођачу електричних возила, раст вредности акција од скоро 50% током прошлог месеца.

Eфикаснијa и јефтинијa администрација дуга је опсесија скоро свих председника, и демократа и републиканаца, а напори под вођством Маска ће вероватно наићи на исту политичку опозицију која је била баријера претходним напорима за редукцију дефицита. Наиме, свако озбиљније смањење фискалног дефицита захтевало би ниво штедње какав није забележен од периода непосредно након Другог светског рата, и вероватно би подразумевало значајне резове по питању социјалног осигурања, здравствене заштите, борачких давања.

Трамп и ФЕД

Америчка централна банка, или колоквијално Федералне резерве (ФЕД), је два дана након избора снизила своју кључну камату за четвртину поена. Био је то очекивани потез који се поклапа са опадајућом инфлацијом која се, од чак 9% јуна 2022, што је за демократе вероватно било кобно по питању реизбора, скоро константно смањивала, те је у октобру на међугодишњем нивоу износила 2,6%. Тако се ФЕД приближава постизању свог двоструког мандата: усидравању инфлације на 2% и одржавању ниске незапослености (која је са тренутних 4,1% на једном од историјски најнижих нивоа).

Да ли је обарање кључне камате ФЕД-а, после које ће вероватно уследити исто такво у децембру, делимично условљено резултатом избора није лако рећи, али се чини да ће руководство те институције бити спремније него обично да препозна шта су жеље новог лидера у Белој кући. Далеко од тога да је ФЕД спреман да беспоговорно следи инструкције, али изгледа да ни ниво резистентности према захтевима Доналда Трампа који је показивао 2018-2020. неће бити исти.

Наиме, Трамп данас ужива далеко већу и јавну и политичку подршку него током свог првог мандата, док је истовремено сумња у добронамерност „неизабраних технократа“ који доносе одлуке од судбоносног значаја за сваког појединачног Американца, а да за то нису ником политички одговорни, достигла свој максимум.  

Републиканци који су Трампови лојалисти сматрају да су ФЕД и његови подржаваоци у Вашингтону и на Волстриту направили фетиш независности те институције, који није подржан уставним законом и није добар за економију. Међутим, оно што је далеко важније је да обећања Трампа, његовог заменика Џ. Д. Венса, као и бројних републиканаца о увођењу потпуно новог фискалног и економског режима, неће моћи да буду спроведена без садејства ФЕД-а.

Наиме, ФЕД је главни регулатор америчких банака, али је најважније то што управља монетарном политиком, пре свега кроз одређивање кључне камате. Та каматна стопа фактички одређује висину камата које банке наплаћују другим банкама, фирмама и становништву, камату које плаћа америчка држава на своје дужничке папире (обвезнице), те последично динамику целокупне привреде.

Кључно питање је докле ће Џером Пауел, председник ФЕД-а, бити спреман да иде са обарањем камата, без чега ће остваривање Трампове визије о брзом расту америчке привреде бити тешко постигнуто. Наиме, Пауел извесно жели да и после маја 2026. буде гувернер америчке Централне банке, што не може постати без нове Трампове номинације. Међутим, оно што сигурно не жели је да његов историјски легат буде попут оног по ком је запамћен иначе кредибилни економиста Артур Бернс који је, повинујући се Никсону пред изборе 1972, олабавио монетарну политику, што је значајно допринело разбуктавању инфлације у наредних десет година.

У идеалном случају, Пауел би волео да у историји своје земље буде упоређиван са Полом Волкером, који је одлучним вођењем монетарне политике раст цена довео у нормалне оквире (за СФРЈ је последично снажно подизање америчких каматних стопа, које су 1981. прешле 16%, значило фактички банкрот наредне године и дужничку кризу из које није изашла две деценије).

Може ли Трамп да смени председника ФЕД-а?  

Оно што вероватно мисле и Трамп и Пауел је да постоји могућност да обојица вештим калибрирањем међусобних односа постигну своје циљеве, тим пре што новоизбрани председник свакако не жели да се инфлација опет разбукти. Међутим, обојица вероватно мисле и да својим стратегијама што више притегну супротну страну да делује у жељеном правцу. Извесно је да ће интеракције Беле куће и ФЕД-а бити компликоване, али већ можемо претпоставити шта ће бити кораци обе стране у „натезању конопца“.

Када је 7. новембра ове године упитан да ли ће поднети оставку ако то буде затражено, Пауел је одрично одговорио, а исти одговор је дао и на питање да ли председник има овлашћења да га разреши. За евентуални покушај смене, што би била правна битка без преседана, данашње руководство ФЕД-а се припрема већ неколико година и извесно је да би она дуго трајала, што је за Трампа, који жели да види брзе ефекте својих политика, обесхрабрујући сценарио. Додатно, већ 2018. челници ФЕД-а су одлучили да ако Џером Пауел буде смењен Федерални комитет за отворено тржиште, ФЕД-ов орган за одређивање каматних стопа, одмах изабере Пауела као председавајућег.

Највероватније је да Трамп неће смењивати Пауела до истека његовог мандата као председника ФЕД-а 2026. Наиме, чак и ако би суд подржао настојање да се Пауел деградира са места председника, већина од осталих шест гувернера ФЕД-а деле слична уверења, а одлуке се доносе прегласавањем.

Ни идеја Трамповог економског тима да инсталирањем лојалних кадрова у ФЕД, путем којих би се остварио утицај на политику те институције, неће имати већи ефекат. Наиме, Трамп ће моћи да замени тек једног члана седмочланог Одбора гувернера ФЕД-а почетком 2026, док би двојица потпредседника ФЕД-а могли бити номиновани током 2026-27. Међутим, чињеница да је у првом мандату поставио три гувернера на 14-годишње мандате, који му нису лојални, је одлучујућа (остале је именовао Обама).

Постоје и друге опције за Белу кућу, уколико ФЕД буде правио „опструкције“. На пример, само објављивање имена новог шефа ФЕД-а лојалног Трампу, иако би он био на функцији тек од маја 2026, довело би до тога да инвеститори почну да очекују ниже каматне стопе – а само очекивање би снизило камате на хипотекарне и друге кредите. Ипак, проблем је да би то могло повећати инфлаторна очекивања, и саму инфлацију.

Постоји и идеја о смањивању аутономије ФЕД-а у регулаторној политици путем подвргавања Централне банке процесу ревизије, који се примењује на друга федералне органе у оквиру Канцеларије за управљање и буџет. Могла би се такође оснажити улога Министарства финансија у надгледању било каквих програма хитног кредитирања од стране ФЕД-а.

Скоро је извесно да би тржишта веома лоше реаговала на ограничења аутономије и посебно на покушај смена у ФЕД-у. Одбацивање неписаних норми о неуплитању политичара у одлуке Централне банке могло би да наведе инвеститоре да закључе да је ФЕД спреман да толерише вишу инфлацију. Сам раст инфлаторних очекивања и без подизања кључне камате ФЕД-а могао би повећати дугорочне каматне стопе, што не само да би повисило камате на хипотекарне кредите или кредитне картице, већ би и повећало трошкове сервисирања огромног јавног дуга америчке државе.

Комбинација повишених приноса на обвезнице, уз неспремност ФЕД-а да повиси камате, могла би да створи савршену олују за дестабилизујући скок или спирални раст приноса (на трезорске записе САД), који би могао да поремети америчку и глобалну финансијску стабилност. 

Интересантно је да су тржишта одговорила на могући сукоб између Беле куће и ФЕД-а „распродајом“ обвезница већ од октобра, када је постајало све извесније да Трамп побеђује. Наиме, ниже цене трезорских обвезница, што аутоматски значи више приносе које држава мора да плаћа на њих, су последица очекивања више инфлације, коју инвеститори сматрају реалном консеквенцом Трампових обећања о фискалним подстицајима за бржи економски раст, те његовим намерама да уведе високе царине, које ће повећати цене увозних роба. У таквој ситуацији, ФЕД би морао да паузира своју тренутну путању сталног снижавања каматних стопа, што је у директној супротности са Трамповим циљем да одржи ниже каматне стопе као део политике убрзања привредног раста.

„Трампизација“ Републиканске странке

На крају, интересантне су опсервације либералних медија, попут „Фајненшел Тајмса“, чији уреднички тим сматра да Трампове номинације могу представљати посрнуће ка ауторитаризму. Овде се као посебно проблематични наводе његови избори у области безбедности, одбране и спровођења закона (Габард, Хегсет и, посебно, Гаец), а ради осигурања контроле над „шпијунима“, генералима и тужиоцима. Док само неколико републиканаца у Сенату може спречити новоизабраног председника у својим намерама, реалност је да је Трамп од 2016. трансформисао Републиканску странку, те да је сада спреман да уради исто са владом САД.

Међутим, отпор „дубоке државе“ неће бити мали. На то указује и одлука одлазеће администрације да Украјини омогући коришћење ракета дугог домета, којима лакше може гађати циљеве у самој Русији. На крају, већи део огромне савезне бирократије дели уверења демократа и „умерених“ републиканаца, док су и медији, који су кључни за обликовање јавног наратива, скоро унисоно на страни Трампових опонената.

И поред тога што ће овога пута бити вишеструко више Трампових лојалиста на свим важним позицијама, укључујући веома важан Врховни суд, који је већ 2020. имао велику надмоћ конзервативаца, новоизабрани председник може да очекује не мале опструкције.  

Да ли Доналд Џ. Трамп има идеологију, и шта је она? Први део питања је сувишан: свако има идеологију, а ако нам се учини да је нема, то је зато што би она могла да представља амалгам фрагмената сакупљених из разних идеолошких формата и преуређених, па јој је тешко дати име. Али то не значи да идеологије нема. Други део је питање од милион долара, јер ако бисмо могли да формулишемо идеологију Доналда Џ. Трампа, могли бисмо да предвидимо или претпоставимо (елемент неизвесности је овде веома јак) како би могла да изгледа његова владавина у наредне четири године.

Разлог зашто већина људи није у стању да кохерентно расправља о Трамповој идеологији је зато што су заслепљени или мржњом или дивљењем, или зато што оно што у њему виде не могу да ставе у познати идеолошки оквир који би онда могли да јасно именују, на шта су навикли.

Пре него што покушам да одговорим на ово питање, дозволите ми да одбацим два, по мом мишљењу, потпуно погрешна епитета везана за Трампа: фашистички и популистички. Ако се придев „фашистички“ користи као погрдан израз, то је у реду и можемо га слободно користити. Никога није брига. Али као термин у рационалној расправи о Трамповим уверењима, он је погрешан. Фашизам као идеологија подразумева, прво, ексклузивистички национализам; друго, величање вође; треће, истицање надмоћи државе у односу на поједница и приватни сектор; четврто, одбацивање вишепартијског система; пето, корпоративистичку владавину; шесто, замену класне структуре друштва унитарним национализмом; и седмо, квазирелигиозно обожавање партије, државе и вође. Не морам да расправљам о сваком од ових елемената појединачно да бих показао да они немају скоро никаквe везe са оним у шта Трамп верује или што жели да наметне.

На сличан начин и термин „популиста“ је у последње време постао погрдан. Упркос неким (по мом мишљењу прилично неуспешним) покушајима да популизам прецизније дефинише, њиме се описују лидери који побеђују на изборима, али то раде на платформи која се „нама“ не свиђа. Тако и тај термин постаје бесмислен.

Који елементи Трампове идеологије су се могли назрети током четири године његове претходне владавине?

Меркантилизам. Меркантилизам је стара и света доктрина која економску активност, а посебно међудржавну трговину робом и услугама, посматра као игру с нултим збиром. Историјски гледано, меркантилизам је припадао свету у коме су мера богатства били злато и сребро. Ако узмете да је количина злата и сребра ограничена, онда је јасно да што држава и вођа поседују више злата и сребра (без обзира на сва друга добра) они су моћнији. Свет је еволуирао од 17. века, али многи људи и даље верују у меркантилистичку доктрину. Штавише, ако се верује да је трговина само рат другим средствима и да је за Сједињене Америчке Државе главни ривал или противник Кина, меркантилистичка политика према Кини постаје природан одговор. Када је Трамп 2017. године покренуо такву политику против Кине, она није била део мејнстрима, али данас јесте. Бајденова администрација је овакву политику следила и значајно је проширила. Можемо очекивати да ће је Трамп удвостручити. Али меркантилисти раде трансакционо, и Трамп ће бити такав: ако Кина пристане да продаје мање и купује више, он ће бити задовољан. За разлику од Бајдена, Трамп неће покушати да поткопа или сруши кинески режим. Стога, за разлику од онога у шта многи верују, мислим да је Трамп за Кину добар (тј, с обзиром на алтернативе).

Профитабилност. Као и сви републиканци, Трамп верује у приватни сектор. Приватни сектор је, по његовом мишљењу, неоправдано спутан прописима, правилима, порезима. Као капиталиста није плаћао порез што, по његовом мишљењу, само показује да је био добар предузетник. Али за друге, мање капиталисте, треба поједноставити прописе или их се отарасити, а порезе треба смањити. У складу с тим ставом је и уверење да порези на доходак од капитала треба да буду нижи од пореза на доходак од рада. Предузетници и капиталисти стварају радна места, а остали су, по речима Ајн Ранд, „гребатори“. Нема ту ничег новог код Трампа. То је иста доктрина које су се држали од Регана па надаље, укључујући и Била Клинтона. Трамп је можда само гласнији и отворенији по питању ниских пореза на капитал, али би радио исто што су радили Буш Старији, Клинтон и Буш млађи. И либерална икона Алан Гринспен је дубоко веровао у то.

Антиимигрантски „национализам“. Ово је већ тежак део. Израз „националиста“ се сасвим неспретно примењује на америчке политичаре, јер су људи навикли на „ексклузивне“ (не инклузивне) европске и азијске национализме. Када говоримо о, на пример, јапанском национализму, мислимо на то да би јапански националисти све етничке не-Јапанце или да искључе из доношења одлука или да их истерају из земље, или обоје. Исто важи и за српски, естонски, француски или кастиљански национализам. Међутим, амерички национализам, по својој природи, не може бити етнички или повезан са крвним сродством због велике хетерогености популације Сједињене Државе. Коментатори су тако измислили нов појам, „бели национализам“. То је бизаран израз јер боју коже доводи у везу са етничким (или крвним) сродством. У стварности, мислим да одређујућа особина Трамповог „национализма“ није ни етничка ни расна, већ је једноставно одбојност према новим мигрантима. Он се у суштини не разликује од антиимигрантске политике која се данас примењује у срцу социјалдемократског света, у нордијским државам и земљама северозападне Европе, а за коју се залажу десничарске партије у Шведској, Холандији, Финској и Данској, уз чувени израз холандског десничарског лидера Герта Вилдерса да су њихове земље „препуне“ и да не могу да прихвате више имиграната. Трампов став је необичан само зато што САД ни по једном критеријуму објективно није „препуњена земља“: број људи по квадратном километру у Сједињеним Државама је 38, док је у Холандији 520.

Нација за себе. Ако се меркантилизам споји са одбојношћу према мигрантима, може се отприлике назрети како ће изгледати спољна политика САД под Трампом. То ће бити политика националистичког антиимперијализма. Морамо да разјаснимо ове термине. Ова комбинација је неуобичајена, посебно за велике силе: ако су велике, националистичке и меркантилистичке, готово се интуитивно поразумева да морају бити и империјалистичке. Трамп, међутим, пркоси овом рецепту. Он се враћа на спољну политику Очева нације, која се гнушала „петљања по иностранству“. Сједињене Државе су, по њиховом и његовом мишљењу, моћна и богата нација која брине о својим интересима, али није „незаменљива нација“ на начин на који ју је дефинисала Медлин Олбрајт. Није улога Сједињених Држава да исправљају сваку неправду у свету (у оптимистичком или самозадовољном погледу на ову доктрину) нити да расипа свој новац на људе и циљеве који немају никакве везе с њеним интересима (у реалистичком погледу на исту доктрину).

Зашто Трамп не воли империјализам који cу прихватиле обе америчке странке од 1945, тешко је рећи, али мислим да он инстинктивно тежи да заступа вредности Очева оснивача и људи попут Вилијама Тафта, републиканског супарника Вудроа Вилсона, који је веровао у снагу америчке економије и није видео потребу да се та снага користи за хегемонистичку политику владавине светом.

То не значи да ће Трамп одустати од америчке хегемоније (НАТО неће бити распуштен), јер, како је Тукидид писао: „Више није могуће да одустанете од ове империје, иако можда има људи овде који у стању изненадне панике и у духу политичке апатије заправо мисле да би то била добра и племенита ствар. Ваша империја је сада попут тираније: можда није било добро успоставити је; али је сигурно опасно напустити је.“ Али у светлу Трампових меркантилистичких принципа, он би натерао америчке савезнике да му плате много више. Као у Перикловој Атини, заштита више неће бити бесплатна. Не треба заборавити да је прелепи Акропољ коме се сви дивимо саграђен златом покраденим од савезника.

Када су пре три године социјалдемократе (СПД) ушле у „семафор-коалицију“ са Зеленима и либералима (ФДП), сви чланови нове владе Олафа Шолца су били екстремно ентузијастични поводом сарадње. Упркос великим идеолошким разликама, на друштвеним мрежама су пљуштале селфи фотографије.

Праве звезде тих селфија били су тадашњи лидери Зелених Роберт Хабек и Аналена Бербок, као и лидер и члан председништва ФДП-а – Кристијан Линднер и Фолкер Висинг – који су се из све снаге трудили да одају утисак да су управо они ти који ће после 16 година власти Ангеле Меркел модернизовати, оснажити и еколошки реформисати највећу европску економију.

И док се нова владајућа тројна коалиција трудила да се прикаже као јединствена снага која доноси промене, неколико искуснијих дописника страних медија и домаћих извештача је већ бацало опкладе ко ће бити тај ко ће угасити „семафор“. Идеолошко-интересне пукотине су свима биле јасне. А чинило се и да је јасно ко ће извадити утичницу.

Безмало једногласна прогноза је пала на Линднера, будући да је он тај који је 2017. потопио двомесечне преговоре о такозваној „Јамајка-коалицији“, коју је Меркелин демохришћански блок водио са Зеленима и либералима.

И сва је прилике да би новинарске прогнозе биле у потпуности тачне, да канцелар Шолц није одлучио да овог пута предупреди Линднера и да га избаци из владе пре него што овај први потопи коалицију. Канцелар познат по надимку „Шолцомат“, због свог начина изражавања у којем често као машина понавља много технократских формулација, наједном је без околишања јасним и оштрим речником рекао шта му све смета код шефа либерала и зашто га смењује.

Шолц није Шмит

Цео призор је заправо изузетно заличио на ситуацију из 1982. године, када је легендарни социјалдемократски канцелар Хелмут Шмит у вешто избрушеном говору у Бундестагу објаснио да су му либерали Ханса-Дитриха Геншера „кукавички заболи нож у леђа“ како би заправо оборили владајућу коалицију социјалдемократа и либерала. Тада је повод за распад коалиције био документ којим су тражене драматичне и за СПД политички неизводљиве промене у економској, социјалној и фискалној политици, које је саставио тадашњи министар економије из редова ФДП-а Ото Граф Ламбсдорф.

Безмало тачно 42 године касније, Линднер је изашао са сличним ултиматумом састављеним на 18 страница. Он је захтевао да се рупа у буџету за 2025. годину, која износи 12 милијарди евра, попуни тако што ће се одустати од појединих издвајања за зелену транзицију и социјална давања, као и да се промени немачка економска и фискална политика, између осталог, и смањењем корпоративних пореза.

СПД и Зелени оценили су да је Линднеров ултиматум провокација, а ни неколико рунди разговора није довела до договора. И таман што је најтиражнији немачки таблоид „Билд“ објавио сазнања да ће ФДП угасити семафор-коалицију, канцелар је позвао медије и са телепромптера прочитао очигледно унапред добро припремљени говор, у којем је министра финансија оштро оптужио за све проблеме у функционисању владе и коалиције.

За поједине коментаторе, Шолц је намерно исценирао крај владајуће коалиције да заличи на догађаје из 1982. године. Чак и Шолцова и Шмитова каријера личе. Обојица су били власт у Хамбургу, потом савезни министри финансија, на крају канцелари, а да никад нису успели да постану председници СПД-а.

„Једина разлика је што Олаф Шолц за гласаче није Хелмут Шмит. Он чак није ни Шмитчић“, рекао је метафорично конзервативни коментатор Јан Флајшхауер, желећи да укаже да Шолц није ни близу Шмитове политичке величине.

Нису иста лига, али сва је прилика да ће криза владе за обојицу значити крај канцеларске каријере. Шмит је те 1982. смењен, јер је ФДП прелетео у наручје демохришћана Хелмута Кола учинивши њега канцеларом и без нових избора. И Шолц ће ускоро бити ражалован, али превременим изборима, јер посланици либерала нису довољни да би лидер опозиционих демохришћана Фридрих Мерц постао канцелар без избора.

Додуше, и Мерц жели да максимализује своје шансе да постане канцелар након превремених избора, па стога чак не жели да његова странка сада подноси неке предлоге закона, како би избегао неугодну ситуацију да они буду подржани од Алтернативе за Немачку (АфД) за коју каже да је неприхватљив партнер за ЦДУ.

АфД се, пак, већ нуди ЦДУ-ЦСУ и ФДП, као странкама десно од центра, да бар направе сарадњу по питању миграционих прописа и спољне политике, нарочито по питању помоћи Украјини.

„Напокон позивамо демохришћане и либерале да преузму грађанску одговорност и постигну договор с нама јер то дугујемо милионима бирача“, рекла је кошефица АфД-а Алис Вајдел, која засад узалудно агитује да Мерц према АфД-у уклони санитарни кордон, који у Немачкој називају „противпожарни зид“. „Коначно морамо стати на крај противпожарном зиду, јер грађани Немачке очекују да коначно буду решени проблеми и ова криза у земљи“, каже она.

Мерц засад то одбија, док га Линднер већ кује у канцелара и за себе „скромно“ каже да намерава да буде министар финансија и у следећој влади. Када су о томе новинари питали Мерца за коментар, он се иронично насмешио и одговорио да је на бирачима да то одреде, алудирајући на могућност да ФДП уопште и не уђе у следећи састав Бундестага.

Судска одлука покренула свађе

Речи песника Бранка Миљковића да „све што је пало, паду је било склоно“ вероватно најбоље описују то да распад Шолцове коалиције бар за Немце није неко превелико изненађење. Уосталом, то је била најнепопуларнија немачка влада откад се праве такве сондаже, па се данас чак 84 одсто испитаника у Немачкој залаже за превремене изборе, а само 13 одсто њих је против.

Од самог почетка ова тространачка коалиција је имала супротстављене приоритете. СДП је инсистирала на социјалним темама, Зелени на транзицији на зелену енергију и производњу, а ФДП је традиционално бранио интересе крупног капитала заговарајући либерализацију прописа и фискални конзервативизам. Осим тога, СПД и Зелени се суштински залажу за јаку улогу државе кроз давање много новца из државне касе на социјалну политику и заштиту климе, док су либерали за што мању улогу државе и смањење пореза корпорацијама.

Проблеми, идеолошка натезања и свађе око новца су почели већ у првој години постојања владе семафор-коалиције, али почетак краја је означила једна судска одлука.

Уставни суд Немачке је 15. новембра 2023. владину буџетску политику прогласио делом неуставном. Конкретно, суд је одлучио да 60 милијарди евра, за које су узети кредити како би се финансирао специјални фонд намењен сузбијању последица пандемије вируса корона, влада не може тек тако самоиницијативно да преусмери на субвенције у зеленој транзицији, као ни грађанима за прескупе енергенте.

А тих 60 милијарди је суштински представљало финансијски лепак разнородне коалиције, који је требало да намири све идеолошке интересе и обећања три странке, којих је било напретек.

Које обећање изневерити?

СПД је обећавао решавање проблема мањка плативих станова кроз изградња 400.000 нових социјалних станова, потом реформу социјалних давања и пензионог фонда, као и већа улагања у научна истраживања. Зелени су обећавали да ће Немачка постати лидер по питању заштите климе, као и да ће одрећу нуклеарки, термоелектрана, као и коришћења руског гаса. Либерали су, пак, у кампањи бирачима обећавали да ће средити буџет и да ће се поново придржавати уставом прописане „кочнице за задуживање“, која немачкој влади забрањује превелике дугове.

А када је Русија покренула инвазију на Украјину, сви заједно су обећавали свесрдну финансијску и војну помоћ Кијеву.

Међутим, када је судском одлуком измакнуто 60 милијарди евра из буџета, уследиле су натезања где ће трошкови бити резани. Први су на удару били пољопривредници, којима су укинуте субвенције за дизел-гориво, што је изазвало вишенедељне протесте почетком ове године, али је влада на крају једва успела да пољопривреднике умири и попуни рупу у буџету за ову годину.

Међутим, које обећање изневерити да би се попунила рупа од 12 милијарде евра у буџету за 2025. годину, било је питање пред коалицијом. Линднер је захтевао да то буде урађено смањењем пензија, снижавањем климатских циљева и смањењем корпоративног пореза. Шолц и Хабек су сматрали да се треба додатно задужити и тим новцем покрпити рупу у буџету, али и дати га на инвестициони план који би требало да Немачку врати на пут економског раста, будући да високи трошкови енергената и трошкова производње воде земљу у деиндустријализацију. Шолц је свој план усмерио на индустрију, пре свега аутомобилску, док је Хабеков план усмерен на индустрију зелене транзиције, попут производње соларних панела, топлотних пумпи и ветрогенератора.

Будући да неколико рунди разговора није довело до споразума, коалиција се распала, чиме је почело међусобно јавно оптуживање ко је крив.

И док Линднер оптужује Шолца да га је приморавао да прекрши „заклетву и уставом прописану кочницу за превелика задуживања“, канцелар се брани да је пред њима био избор или да се држава додатно задужи, или да одустане од финансијске помоћи Украјини. „Ми смо највећа подршка Украјине и настављамо да стојимо уз њих. Али плаћање ове подршке на рачун пензионера, како је сугерисао бивши министар финансија, не би требало дозволити“, рекао је Шолц.

Сукоб три ега

Рат у Украјини, идеолошке разлике, енергетска криза, инфлација, мањак новца у државној каси као и свеукупна економска криза у Немачкој представљају главне састојке горке чорбе која је утицала да коалиција, као препун лонац, не само искипи од неслоге, већ и да падне и разбије се. Али, прилично важан зачин те чорбе био је и его тројице кључних вођа коалиције – Шолца, Хабека и Линднера.

Линднер, који је као и његов претходник на челу ФДП-а међу страначким колегама добио надимак Бамби, далеко од тога да се понашао као млади срндаћ који једва стоји на ногама. Овај мајор Бундесвера у резерви се од самих почетака у политици трудио да у јавном наступу изгледа одлучан и моћан, упркос томе што његова странка никад није била међу популарнијима.

Његова безразложна самоувереност вероватно потиче и од тога што је ФДП деценијама био језичак на ваги, који је заправо одређивао да ли ће канцелар бити из редова ЦДУ-ЦСУ или СПД-а. О Линднеровој самоуверености можда најбоље говори то да он ових дана понавља да ће и у новој влади бити министар финансија, иако је право питање да ли ће ФДП на изборима уопште прескочити изборни праг за улазак у Бундестаг.

С друге стране, вицеканцелар и министар економије из редова Зелених Роберт Хабек увек је настојао да се прикаже као својеврсни денди тип, дајући посебан значај свом физичком изгледу, лежерном одевању и наводној морално-политичкој супериорности. Чак и суочен са критикама његових очигледних грешака, попут оне да због идеолошких ставова инсистира на гашењу три немачке прилично модерне нуклеарне електране, и то усред кризе са снабдевањем енергентима, Хабек је увек лаконски одговарао, уз морализирање о ставовима критичара.

А да је овај писац дечјих романа уверен да је он најбољи део трочлане коалиције видело се и у видео-споту којим је на друштвеним мрежама своју канцеларску кандидатуру најавио, дан пре формалног објављивања. На снимку се види код куће „удубљен у важне папире“, при чему је очигледно циљао и Линднера и Шолца.

На то указује сценографија и цела визуелна поставка која је идентична раније објављеној Линднеровој фотографији, на којој се он представљао као много заузети министар финансија. Осим тога, посматрачи оштрог ока су уочили да Хабек носи наруквицу од белих перлица на којима пише „канцеларска ера“, што се чини као својеврсна „стрелица“ упућена Шолцу.

Управо су сукоби ега писца за децу и „Бамбија“ били и најчешћи у влади, иако су приликом формирања коалиције крајем 2021. године међусобно обећали да ће се дискусије увек водити у тајности, без некаквих међукорака, те да ће се у јавност излазити само са готовим решењима. То, пак, није трајало ни сто дана јер су се кризе само низале, од пандемије корона вируса, преко руске инвазије на Украјину, до обустава испоруке гаса и нафте.

Сукоб два ега је јавности био највидљивији када је Линднер изашао у јавност са идејом да се возачима одобри попуст на бензин и дизел због све већих цена горива, након чека је Хабек био затечен, реагујући промптно саопштењем да је „предлог одбијен“.

Канцелар са мањком лидерства

Колико је свако радио сам за себе, сведочи и то да су за опоравак посрнуле немачке привреде доносили појединачна решења која су у свом приступу толико контрадикторна да је један од политичара у незваничној изјави приметио: „Више није могуће оседлати овог коња.“

Међутим, било би неправедно свалити кривицу само на Линднера, истиче један од уредника портала недељника „Цајт“, указујући да је Шолцова семафор-коалиција била „толико пуна контрадикција да би многи бирачи волели да су видели више лидерства од шефа владе“.

„Али, Шолц је ретко испуњавао овај захтев. А када би проговарао, оно што је говорио било је толико технократско и компликовано да није допирало до људи. На тај начин је сам Шолц створио вакуум, који су Линднер и други незадовољни коалициони политичари неоправдано искористили“, истиче Михаел Шлибен из „Цајта“. „Високи функционери Зелених су такође Шолцов стил руковођења отворено кривили за колапс семафор-коалиције,“ додаје он.

Шолц је „лупио шаком у сто“ тек када је отпустио Линднера, али то је уједно био почетак његове „лабудове песме“, упркос силним аплаузима које је добио од посланика СПД-а када је дошао код њих у Бундестаг на састанак.

Штавише, сада када је пресекао и најавио да ће тражити да то гласање Бундестага о поверењу влади буде 15. јануара, Шолц је принуђен на повлачење. У међувремену је поменуо да би то гласање могло да буде и у децембру, „пре Божића, ако су сви сагласни са тим“, што би значило да би превремени избори били одржани у фебруару, а не крајем марта, како је Шолц планирао.

Посланичке групе ЦДУ-ЦСУ и СПД-а су у понедељак увече то и формално договориле, тако да ће гласање о поверењу влади бити 16. децембра, а превремени савезни парламентарни избори 23. фебруара.

То ће само скратити министарску плату Фолкеру Висингу, који је за немачку политику повукао један прилично неуобичајени потез. Када су се министри из редова ФДП-а повукли из владе, он се договорио са канцеларом да остане на функцији министра саобраћаја, те да због тога иступи из ФДП-а. Штавише, Шолц му је доделио и ресор министарства правде.

Тако да је на чувеном селфију функционера Зелених и либерала избледео само Линднеров лик. Јер, његов улог је већи. Он настоји да се прикаже као својеврсни дисидент најнепопуларније немачке владе, уз наду да ће га бирачи видети као витеза у сјајном оклопу те његовој странци дати подршку да прескочи изборни цензус од 5 одсто.

То, међутим, не указује ниједна сондажа јавног мњења, баш као што не показује ни разлоге за Шолцов оптимизам да ће му бирачи опет дати подршку. Већина њих указује да ЦДУ-ЦСУ имају подршку између 32 и 34 одсто гласова, следи АфД са 18 до 19, потом СПД са око 15, Зелени око 10, као и левичарски Савез Саре Вагенкнехт (БСВ) око осам одсто гласова. Анкете ФДП и Левицу виде са по четири одсто подршке, што је испод изборног прага.

Како сада ствари стоје, Немачка је на добром путу да за канцелара добије конзервативног милионера Фридриха Мерца који је био правник америчке инвестиционе куће „Блекрок“, након што га је својевремено Ангела Меркел истисла из круга Колових потенцијалних политичких наследника.

Маса људи следила је звук удараљки и звечки, који је ритмично одзвањао дуж пута на Флориди. Као хипнотисани, кретали су се ка Мар-e-Лагу, летњиковцу чији је власник Доналд Трамп, човек који је управо изабран за новог председника Америке. Милиони људи, омађијани његовим речима и ритмом конге, претходно су гласали за крај америчке демократије и почетак најопаснијег експеримента у безмало четврт миленијума дугој историји Сједињених Држава.

Овако су, карикирано, али не превише, либерални медији описали исход избора за 47. председника САД на којима је гласало око 160 милиона Американаца, од којих су поменути медији очекивали да ће дати већинску подршку Камали Харис да постане прва жена на челу ове државе.

Исход је, међутим, био потпуно другачији – Трамп је убедљиво победио Харисову са 312 електорских гласова наспрам 226; осим тога, републиканци ће контролисати највероватније оба дома Конгреса, као и Врховни суд у којем би могли имати осам од девет судија.

Путеви Божијег провиђења

Музика коју су омађијани Американци пратили могла би бити песма „Sympathy for the devil“ Ролинг Стонса, коју Мик Џегер и екипа нису изводили током летошње турнеје због покушаја убиства Доналда Трампа у јулу у Пенсилванији. Стихови о убиству браће Кенеди једноставно нису били прикладни у ионако запаљивој предизборној реторици која је захватила Америку.

Трамп је неретко неретко у тој кампањи од својих противника представљан попут ђавола из „Мајстора и Маргарите“ Михаила Булгакова, Џегеровој и Ричардсовој инспирацији за „Sympathy for the devil“. Али, власник Мар-e-Лага се није позивао на ђавола, већ је прве речи после победе посветио Богу, којем се захвалио што му је у Пенсилванији поштедео живот и одредио га да испуни циљ. „Бог ме поштедео с разлогом. Мисију ћемо испунити заједно“, рекао је Трамп у победничком говору.

Трампови циљеви прокламовани у кампањи привукли су 73 милиона Американаца. Истовремено, 68 милиона грађана ове државе опасно страхује од другог мандата човека који је обећао прогон нелегалних имиграната, затварање јужне границе према Мексику, увођење много већих царина на увоз стране, пре свега кинеске робе, нови систем здравствене заштите, те низ других драстичних мера.

Неочекивано убедљива победа доказ је теорије да Трампова постојаност, напросто, пркоси законима гравитације. Тријумфовао је у околностима које нису пратиле ниједну кандидатуру у историји америчких председничких избора – четири кривична процеса, три баснословно скупе приватне тужбе, пресуде по 34 тачке оптужнице за тајну исплату бившој порно звезди Сторми Данијелс и безброј брљотина у говорима. Током кампање, те наизглед нерешиве проблеме успео је да претвори у  предности.

Трампов гнев против система подударио се са интересима покрета МАГА (Make America Great Again), великим делом републиканског бирачког тела и, на концу, огромним бројем људи који су напросто били незадовољни начином на који су демократе водиле државу у претходне четири године.

Мајице са његовом фотографијом из полицијске станице постале су прави модни хит и политичка порука ривалима. За свега 24 часа после пресуде због потплаћивање порно глумице његова кампања прикупила је 100 милиона долара донација. Фотографије окрвављеног ува после пуцњаве у Пенсилванији учинили су га симболом божанског провиђења.

Током кампање је јахао на таласу незадовољстава пред којим се распао претерано самоуверени блок демократа, који су бес и фрустрације Американаца покушали да преусмере тврдећи да ће Трампова победа на изборима, суштински, представљати крај демократије и почетак аутократске власти, безмало фашизма.

На тај начин, Трамп је изградио базу којој су се надале демократе – већини чију основу чини радничка класа, без обзира на расу. У Бронксу, Даласу, Њу Џерсију или Хјустону подршка му је готово невероватно порасла, пре свега захваљујући гласовима бирача латиноамеричког порекла и Афроамериканаца. Први је републикански кандидат који је у последњих 20 година добио већину гласова на председничким изборима.

Праве и погрешне процене

Али није све деловало тако ружичасто после једине дебате између Трампа и Камале Харис 11. септембра, коју је гледало 67 милиона људи и у којој је кандидаткиња демократа, деловало је, одувала ривала. Трампов штаб био је у паници, али је шок заменила неверица када су схватили да наступ Харисове није изазвао никакву драматичну промену у истраживањима јавног мњења.

Док су се демократски стратези концентрисали на придобијање гласача који до сада нису излазили на изборе, републиканци су нашли нови извор подршке – мушкарце који у Америци, традиционално, гласају ређе него жене. Овакав коцкарски потез Трамповог тима се обилато исплатио, а Трамп је добио и гласове припадника мањинских заједница, односно свих оних чије проблеме због растућих трошкова живота демократе напросто нису виделе.

Харисова је донекле платила цену танке подршке коју је Бајден имао у месецима који су претходили изборима, а није ни покушала да се, тврдећи да ће политику водити у новом смеру, дистанцира од било које од његових политика. Називала је Трампа неозбиљним чудаком, говорећи да подршку има само међу пребогатим и једнако чудним пријатељима. Тврдила је да ће спустити цене основних намирница и кирија. На концу, повукла је последњу карту – назвала га је фашистом и суштинском претњом по америчку демократију.

Пропаст демократа на изборима, чини се, на најбољи је начин описао сенатор Берни Сандерс подсећајући да је, историјски, ова странка имала само једну улогу – да се бори против неједанакости. Сигнали неједнакости су им пролетали испред носа током читаве кампање, али су успели да их или превиде, или су се концентрисали на оне за које се испоставило да у крајњем исходу имају мањи значај.

Класне разлике нису видели пре свега јер је дно Америке тешко видљиво и прилично мутно када се гледа са позиција факултетски образованих милионера, који су претходне године провели на семинарима мултинационалних компанија о очувању живог света. Или, како тврде неутрални посматрачи – демократе су током кампање у огледалу друштва видели само себе.

У причу о таквим класним разликама Трамп је улетео клизећим стартом са обе ноге. Рођен у Квинсу, успео је да са политичке сцене одува фенсере са Менхетна и придобио руралне типове широм земље описујући ривале као „мороне који су издали остатак Америке“.

Својевремено, „Њујоркер“ је Трампову политичку каријеру упоредио са викендом у Лас Вегасу, током којег људи на пар дана изгубе разум али се, чим авион слети у њихов град, врате нормалном животу у којем их је, суштински, срамота од ствари које су радили у Вегасу. Нетом завршени избори показали су, међутим, да Трамп није разуларени комшија, већ личност са којом без проблема може да се поистовети огроман број Американаца.  

Демократе су прво почели да напуштају белци, па су за њима кренули црнци и латиноси, објаснио је Берни Сандерс, наводећи да се некада прогресивна партија окренула преплаћеним консултантима и претерано утицајним финансијерима, па се поставља питање може ли се наредних година уопште вратити коренима.

Кривац за изборну катастрофу

Трампа је у великој мери у Белу кућу вратила и моћ да влада демагогијом, вешто користи заблуде широких народних маса и манипулише њиховим осећајима, говорећи управо оно што је више од половине бирача желело да чује. Његов глас, иако је штаб Камале Харис потрошио скоро милијарду и по долара да га утиша, био је знатно убедљивији од реторике ривалке, која за 107 дана није успела да се представи као будући лидер Америке.

Одмах после избора, демократе су почеле да траже кривца за пораз. Први на листи, очекивано, био је председник Џозеф Бајден, који је својевремено обећао да ће народу служити само један мандат, и то искључиво како би спречио Трампов повратак у Белу кућу. Временом, свидела му се моћ коју доноси функција првог човека најмоћније државе света па је, упркос све слабијем здрављу, дуго одолевао притиску главних донатора да место у трци за Белу кућу препусти неком другом.

Оптужујући га да му је его замаглио политичку визију, демократе су покушале да окриве Бајдена да је директан кривац за пораз у којем, практично, није ни учествовао. Осим делимично, тврдњама које је износио на затвореним састанцима да је Камала Харис слаб председнички материјал и да ће тешко успети да победи на изборима.

И када је на концу одустао, уместо да наследника изаберу на канвенцији, сучељавајући више кандидата, демократе су прилично мистериозном математиком одлучиле да у први план истуре Камалу Харис, која је напросто изгорела трчећи ка вашингтонској авенији Пенсилванија. Стога и не чуди Бајденов нескривени осмех док је, честитајући изборну победу Трампу, обећао несметану транзицију власти.

Бајден, а касније Камала Харис вешто су избегавали да се баве проблемима које је обичним Американцима донела инфлација. Трошкови живота су расли до мере коју већина није могла да издржи без гласног протеста. Трамп је, пак, последице кумулативне инфлације успео да искористи и преточи у изборну победу, иако је у време гласања економија била у веома добром стању.

На бриге Американаца демократе су одговарале прилично арогантно, приписујући њихов страх рђавим информацијама. Или, како су то објаснили стратези изборне кампање, лоше су „искомуницирали“ проблем инфлације. Пошто су демократе одустале од радничке класе, радничка класа је одустала од демократа. Бранећи статус кво, некако су избегли да уоче растући бес Американаца који су, с правом, тражили промене.

Демократе за изливе гнева криве Трампа, који је уласком у политику пре десетак година променио начин опхођења са бирачима, чиме се јарак које је делио демократе и републиканце продубио до размера Великог кањона. Трампов изборни штаб је, током кампање, објавио списак политичара чије су речи, наводно, инспирисале Веслија Рута да се лати оружја и пуца на њега 13. јула у Батлеру, у Пенсилванији. На списку су Камала Харис, Тим Волц, њен кандидат за потпредседника, те Ненси Пелоси и још неколико утицајних демократа.

Да је лавина тешких речи тешко укротива, показао је и магазин „Њу рипаблик“ који је током кампање на насловној страни Трампа представио као Хитлера, сматрајући да ће, уколико добије други мандат, вероватно увести Америку у неку врсту тираније.

Трампа се оптуживали и да ће, на неки начин, покрасти изборе, што се, наравно, није догодило. Републикански кандидат је чисто и убедљиво победио, а донедавно прокужени Трампизам постао је, преко ноћи, снажна демократска порука.

Доналд Трамп је постао лидер политичког покрета са прилично јасним програмом и крунисаним наследником – његовим потпредседником Џеј Ди Венсом. Успео је да преокрене готово безизлазну ситуацију после нереда на Капитол Хилу 6. јануара 2021. године, када су га чак и републиканци, попут Мича Меконела, описивали као човека који је „наслонио пиштољ на чело и повукао ороз“.

Победом на изборима сврстао се у ред политичара који су, сурфујући на плавом таласу незадовољства понашањем елита, натерали ривале да се, погрбљени, бар на неко време склоне са политичке сцене. Оно што је веома важно, упркос недаћама, претњама, лажима и манипулацијама је да су амерички председнички избори, још једном, завршени без жртава и нереда.

Трампизам, или 1.000 страница непознаница

Лагано одумирање неоконзервативаца из времена Буша млађег и сигнали да би Трампизам, појављивањем Џеј Ди Венса, могао да од једнократне аномалије прерасте у истинску политичку снагу, драматично су убрзали идолошки заокрет у САД. Изопштавањем Трампових противника из страначких редова, републиканци су партију претворили у фестивал јединства на којем дојучерашњи критичари један за другим ничице падају на колена заклињујући му се на вечиту верност, иако су неки од њих, ван очију јавности, тврдили да би Трамп могао да постане амерички Адолф Хитлер.

Те тврдње пратило је предсказање да је хиљаду страница дуг „Пројекат 2025“ Херитиџ фондације Трампов „Мајн кампф“, односно јасан показатељ на који начин бивши председник САД види тренутну политичку сцену, иако сам Трамп, као и његови сарадници, негира било какву везу са тим пројектом. Иначе, такве тврдње су у кампањи износиле и демократе, и то јавно.

Херитиџ фондација основана је 1973. године као још конзервативнија верзија Института Брукингс, а један од оснивача био је Џозеф Корс, власник једне од највећих америчких пивара, који је годинама био и главни финансијер фондације. Сматра се једном од најутицајнијих организација које се у САД баве јавним политикама. Њен буџет се формира на основу приватних донација, а према закону нема обавезу да објављује имена донатора.

Замишљена је као инкубатор конзервативних политика и теорија, и још од оснивања има огроман утицај на све америчке политичаре који долазе из редова републиканаца. Роналд Реган је својевремено смернице своје политике преузео од ове организације, укључујући и чувени „Мандат за вођство“ који је садржао 2.000 препорука за побољшање рада администрације на свим пољима.

Нови пројекат предвиђа корените промене у управљачкој структури савезне владе и надлежностима агенција, као и у економској, социјалној и безбедносној политици у складу са конзервативним начелима.

Осим што најављује смањење раста државне потрошње ради смањења инфлације (у то спада отпуштање бар 50.000 службеника федералних власти, мада сваки председник по правилу потписује толико именовања, дакле и толико отказа онима из претходне администрације, а Трамп то зове „чишћење вашингтонске мочваре“), „Пројекат 2025“ поред осталог предвиђа и драматичне промене државне политике према праву на абортус, строге контроле лекова који се користе у те сврхе, те низ других мера и казни за све који на било који начин помажу овакав начин прекида трудноће.

Упркос тврдњама демократа да „Пројекат 2025“ представља будући манифест трампизма, републиканци су, бар када је реч о праву на абортус, значајно одступили од првобитних ригидних ставова, остављајући савезним државама да се саме изборе са тим проблемом. Тако, уосталом, и пише у Уставу.

Трампова политика се, међутим, готово у реч подудара са планом Херитиџ фондације о будућем начину решавања проблема нелегалних имиграната, којих је током досадашње владавине администрације Џозефа Бајдена око 20 милиона ушло на територију САД .

Што се тиче Камале Харис, поставља се питање колико ће је од до јуче одушевљених присталица подржати уколико за четири године одлучи да поново покуша да се дочепа Беле куће. У овом тренутку, чини се, готово нико.

Изборе у Америци је још одавно описао генијални стратег изборних кампања Артур Финкелштајн, који је одиграо кључну улогу приликом изборних победа Ричарда Никсона, Роналда Регана, али и Бенјамина Нетанјахуа: „Преварант увек побеђује будалу.“ У овом случају на изборима је, упркос очекивањима, победио осуђени криминалац.

Мало шта је у српској култури тако живо и тако вибрантно као издаваштво. Оно је, рецимо, толико живље од „културног журнализма“ да се већ годинама као проблем намеће како привући пажњу публике на сјајна дела која се појављују у правом мору продукције. Чак и људи професионално заинтересовани за нове књиге често откривају занимљива им издања рутинским „истраживањима“ по полицама књижара или пак тако што неки „велики догађај“ скрене пажњу на неки већ заборављени том, за кога се заправо само условно може рећи да је заборављен, пошто у време изласка није поштено ни запажен.

Кад је пре неколико дана саопштено да је Доналд Трамп за свог потпредседничког кандидата изабрао Џ. Д. Ванса, најпре ми је пало на памет који ће од наших издавача колико истог тог дана или сутрадан купити права за превод Вансове мемоарске књиге „Hillbilly Elegy“. Испоставило се, међутим, да не само да су права купљена, него да књига на српском постоји већ шест година, у издању „Службеног гласника“ и преводу Милана Ђурића.

Превод је добар и питак, наслов је због прве речи понешто комплексан за превођење, а овде је изабранo коректно, мада не и савршено решење „Горштачка елегија“ уз поднаслов „Мемоари о породици и култури у кризи“.

Пишући овај текст покушао сам накнадно утврдити да ли је ова књига у време изласка код нас изазвала било какав интерес и једино што сам пронашао јест да се о њој дискутовало у емисији „Степеник“ на Другом програму Радио Београда.

Против статистике

У контексту мотивације за писање ове књиге, овдашњем читаоцу лако може пасти на памет једна такође мемоарска односно аутобиографска књига коју је на енглеском језику написао један Србин. Мислим на Михајла Пупина и књигу „Са пашњака до научењака“, мање у смислу стила или књижевне технике, а више у контексту мотивације за писање и основног наратива. Обе књиге говоре о младим мушкарцима који су са лоше стартне позиције дошли до врха, да баш не кажемо од трња до звезда. У Вансовом случају та лоша стартна позиција прегнантно је осликана у речи „Hillbilly“.

Термин се користи од краја деветнаестог века и свих ових сто тридесет и кусур година има примарно увредљиву конотацију. Изворно се односи на специфично становништво из регије Апалачких планина, али симболички је употребљив и за друге регионалне варијетете. У мом слуху, реч „горштак“ на српском нема доминантно увредљив тон. И мада „Горштачка елегија“ звучи добро као наслов, „Hillbilly“ би код нас пре био „брђанин“ или „сељачина“ или „сељо-бељо“ или „папак“ или чак „шумњак“.

Како је време пролазило, део људи на који се односио овај термин су га, као и често у сличним случајевима, поносно усвојили, истичући неке позитивне стране те културе, примарно музику. Уосталом, кантри музика, данас помодарски популарна и међу хипстерима, некад је отписивана као „хилбили музика“, а „хилбилијем“ су називали и једног Хенка Вилијемса. Они који долазе из „хилбили света“ не би требали моћи да досегну саме врхове америчког друштва. Џ. Д. Ванс у својој књизи описује како је њему то ипак успело.

Мидлтаун, Охајо

„Горштачка елегија“ је мемоарска, дакле, нефикцијска књига, али Ванс врло вешто користи литерарне и филмске слике које су се америчкој публици усекле у подсвест протеклих деценија и векова, а тичу се дела Америке у којем је одрастао, а то је савезна држава Охајо.

Кад конкретно наводи „Мидлтаун, Охајо“ као место одрастања, то се асоцијативно скоро неизбежно повезује са класиком америчке књижевности односно најславнијом књигом првог Хемингвејевог књижевног ментора: „Вајсбург, Охајо“ Шервуда Андерсона. Двестотињак миља даље је Ејкрон, Охајо, родно место Џима Џармуша који је широм света преносио неке друге слике Америке. А чак десетак пута ближи од Ејкрона, на само двадесетак миља и пола сата лагане вожње, налази се Дејтон, Охајо – родно место нашег актуелног постјугословенског политичког пејзажа.

И још једна културолошка, мада сада више музичка асоцијација; кад на самом почетку каже да он јесте одрастао у Мидлтауну, Охајо, али да је за као свој прави метафизички „дом“ увек доживљавао бакину кућу у градићу Џексон у савезној држави Кентаки, немогуће је бити Спрингстинов фан, а не сетити се песме „Jackson Cage“, без обзира на који је конкретан „џексонски кавез“ Газда мислио.

Атмосфера „Горштачке елегије“ је атмосфера неких песама са „Небраске“ или албумa „The Ghost of Tom Joad“ (који је, и никако не могу да сметнем са ума ту чудесну коинциденцију, објављен 21. новембра 1995, дакле буквално и тачно на дан кад је у Охају парафиран Дејтонски мировни споразум).

Е, управо четврта песма с тог албума, песма „Youngstown“, најбоља је музичка подлога за „Горштачку елегију“. Песма почиње стихом „Овде у североисточном Охају“, а лирски субјект затим описује како му је тата после Другог светског рата дошао да ради у Охају, те да је после неколико деценија од некадашњих силних фабрика остала само рђа и прашина, на шта је отац рекао: „Те велике зверке су направиле оно што ни Хитлер није могао“.

Е, тај свет рђе и прашине, то је свет из кога долази Џ. Д. Ванс.

Право време

Можда и главно надахнуће за писање ове књиге Вансу је дала његова професорка са Правног факултета Универзитета Јејл Ејми Чуа. Књига је заправо лична прича дечака који из прашине и рђе стиже до Јејла.

„Одскочна даска“ му је била армија, односно војна служба у Ираку. Финансијске и друге олакшице које при студирању у Америци имају војни ветерани по свој прилици су биле једини оквир унутар кога је Ванс у пракси могао да оствари свој очито велики потенцијал.

И ту сада долазимо до историјског и геополитичког контекста који је од једне вешто и добро исприповедане аутобиографске сторије о успеху створио хит, књигу која је у Америци недељама била најпродаванија и према којој је нико други до један Рон Хауард снимио дугометражни играни филм. Како се то десило?

Најпре, сетимо се термина изласка првог издања оригинала. Била је то, рекосмо, 2016. година, тачније баш ово време године, јул месец. Изборна година, четири месеца пре самих избора. Можда по први пут, незапамћено дотад, избија у први план и додатно ескалира прича о „подељеној Америци“. На изборима се зa место у Белој кући такмиче Хилари Клинтон као кандидаткиња Демократа и Доналд Трамп као кандидат Републиканаца.

Клинтонова је и даље фавориткиња, али постаје све јасније да је Трамп опасан такмац. Разни аналитичари и други коментатори понајвише су збуњени великом подршком коју Трамп има међу белом сиротињом и остацима радничке те ниже средње класе. Како је могуће да ти људи свој глас проналазе у бахатом супербогаташу? Вансова књига даје могући одговор на такво и слична питања.

И мада се у самом тексту књиге Доналд Трамп не помиње ни један једини пут, у најранијој рецепцији књиге велику улогу већ игра „феномен Трамп“. Први прикази су у вредносним судовима били доста подељени, што је с комерцијалне стране вероватно било оптимално пошто се око књиге створила жучна дебата. С десне и конзервативне стране америчког друштва пљуштале су похвале, док су с друге стране књизи тражили мане оптужујући првенствено аутора за „превелике генерализације“. (Није незанимљиво приметити нарочито данас, да је пре равно годину дана, у интервјуу за „Зидојче цајтунг“, док се, дакле, још није наслућивао Вансов вероватни велики политички успон на глобалном нивоу, о књизи бираним речима говорио немачки канцелар Олаф Шолц.)

Фатална привлачност

Подељеност рецепције често по политичкој линији можда се још јасније осликала код филмске адаптације књиге коју је потписао Рон Хауард, добитник Оскара за „Блистави ум“ и за најбољег режисера и за најбољи филм, а такође и аутор филмова какви су „Аполо 13“ или „Фрост/Никсон“.

Две главне женске улоге одиграле су Ејми Адамс и Глен Клоуз. Потоња је 1987. у филму „Фатална привлачност“ отеловила једну слику тадашње Америке, и привлачну и опасну, а онда, тридесет и три године касније, глуми потпуно другачију жену и за ту улогу бива номинована и за најбољу и за најгору женску улогу америчке годишње продукције: и за Оскара и за Златну малину, дакле. То је податак који дефинитивно више говори о стању јавности у Америци него о њеној глумачкој вештини.

Филм је, дакле, као и књига дочекан на различите начине, али ако је у случају књиге доминирао позитиван одјек, код филма је ипак био доминантно негативан.

Али откако је Трамп објавио да је Џ. Д. Ванс његов кандидат за потпредседника, интерес и за књигу и за филм „Горштачка елегија“ је (поново) драстично порастао. Трампова одлука је вишеструко занимљива, почевши од чињенице да је он као потврђено злопамтило одлучио да пређе преко оштрих критика које му је Ванс својевремено упућивао до тога да Ванс у том тренутку још увек није напунио ни четрдесет година и дефинитивно је најмлађи кандидат у историји на гласачком листићу за најмоћнију позицију на свету.

Ако Трамп победи на изборима и ако на дужности потпредседника Д. Џ Ванс не направи неки баш превелики гаф, отварају му се врата да за мало више од четири године постане трећи најмлађи председник Сједињених Америчких Држава свих времена, пошто би 2028. био тек мало старији од Теодора Рузвелта и Џона Кенедија у време њиховог избора, односно нешто млађи од Била Клинтона у време његовог.

Било како било, председници мемоаре обично пишу после свог мандата, а Ванс је своје, барем прве, написао унапред. Он је способан и амбициозан човек, али опет тешко да је замишљао да ће осам година после изласка књиге бити ту гдe је сада. А његова књига је и опис једне конкретне судбине и могуће надахнуће за горштаке и „хилбилије“ свих земаља и меридијана.

* * *

Одломак из књиге Горштачка елегија 

Мемоари о породици и култури у кризи 

пише: Џ. Д. ВАНС

Зовем се Џ. Д. Ванс и мислим да треба да почнем од признања: постојање књиге коју држите у рукама сматрам донекле апсурдним. На корицама пише да су у питању мемоари, али имам тридесет и једну годину и сместа признајем да ништа значајно нисам остварио у животу, а сигурно ништа што би оправдало да потпуни незнанац плати да би читао о томе. Нешто понајбоље што сам извео, макар на папиру, јесте што сам завршио правни факултет на Јејлу, а то је нешто што би тринаестогодишњи Џ. Д. Ванс сматрао комичним. Али, отприлике двеста људи учини то исто сваке године и, верујте ми, о животима већине њих не желите да читате. Нисам сенатор, гувернер, нити бивши секретар кабинета. Нисам покренуо компанију од милијарду долара нити непрофитну организацију која је променила свет. Имам фини посао, срећан брак, удобан дом и два живахна пса.

Дакле, ову књигу нисам написао зато што сам остварио нешто изузетно. Ову књигу сам написао јер сам остварио нешто прилично обично, а то се не дешава већини клинаца који одрастају као ја. Видите, одрастао сам сиромашан, у крају познатом као Руст Белт, или Појас Рђе, у граду у Охају у којем се прерађује челик и који је откад памтим обезбеђивао радна места и наду. Имам, да се нежно изразим, сложене односе са својим родитељима, од којих једно пати од зависности током скоро целог мог живота. Одгојили су ме моји баба и деда, који нису завршили ни средњу школу, а мало је оних у мојој широј породици који су студирали. Статистике вам говоре да клинце попут мене чека невесела будућност – ако буду имали среће, избећи ће социјалну помоћ; ако немају, умреће од претеране дозе хероина, као што се само прошле године десило десетинама њих у мом родном градићу.

Био сам један од тих клинаца с невеселом будућношћу. Замало да ме избаце из средње школе. Замало да попустим пред дубоким гневом и срџбом усађеним у свакога око мене. Данас људи гледају у мене, у мој посао и завршен престижни факултет, и верују да сам некакав геније, да би само стварно изузетна особа могла постићи ово што ја јесам. Уз дужно поштовање тим људима, сматрам да је та теорија гомила гована. Ако је у мени и било некаквих талената, готово да сам их протраћио док ме шачица драгих људи није спасла.

То је истинита прича о мом животу, и зато пишем ову књигу. Хоћу да људи знају какав је осећај готово дићи руке од себе и зашто бисте то могли да учините. Желим да схвате шта се дешава у животу сиромашних и какав психолошки утицај духовно и материјално сиромаштво имају на њихову децу. Хоћу да људи разумеју „амерички сан“ какав смо доживели моја породица и ја. Желим да схвате како се заиста осећате када се успињете. И хоћу да људи разумеју нешто што сам научио тек недавно: да и нас, којима се довољно посрећило да проживимо „амерички сан“, демони живота које смо некад оставили за собом прогањају и даље.

Постоји и етничка компонента која вреба у позадини моје приче. У нашем расно свесном друштву, речник обично не сеже даље од боје нечије коже – „црни људи“, „Азијати“, „привилегије белаца“. Понекад су те широке категорије корисне, али да бисте разумели моју причу, морате да се удубите у детаље. Ја јесам бео, али се не идентификујем с белим Англосаксонцима са североистока. Уместо тога, поистовећујем се с милионима белих Американаца из радничке класе чије је порекло шкотско-ирско и нису високообразовани. За тај свет, сиромаштво је породична традиција – њихови преци су били најамници у јужњачкој робовској економији, затим наполичари, потом рудари у рудницима угља, те машинисти и млински радници у новија времена. За Американце су они горштаци, простачине или бело смеће. За мене су комшије, пријатељи и породица.

Шкото-Ирци су једна од најуочљивијих подгрупа у Америци. Као што је један посматрач запазио: „Током путовања широм Америке, Шкото-Ирци су ми се урезали као далеко најпостојанија и најнепроменљивија регионална поткултура у земљи. Структура њихове породице, религија и политика и друштвени живот остали су непромењени у односу на свеопште напуштање традиција које се одиграло код готово свих других“. То карактеристично поштовање културне традиције повлачи многе позитивне карактеристике – снажан осећај лојалности, жестоку оданост породици и држави – али и многе лоше. Не допадају нам се дошљаци и они који су другачији од нас, без обзира на то да ли се та различитост огледа у њиховом изгледу, понашању или, најважније, у њиховом говору. Да бисте ме разумели, морате да схватите да сам шкотско-ирски горштак у срцу.

Ако је национална припадност једна страна новчића, географија је друга. Када се први талас шкотско-ирских имиграната искрцао у Нови свет у осамнаестом веку, снажно су их привукле Апалачке планине. Тај регион је стварно огроман – пружа се од Алабаме до Џорџије на југу и до Охаја и делова Њујорка на северу – али култура Велике Апалачије је импозантно кохезивна. Чланови моје породице, с брда источног Кентакија, себе описују као горштаке, али се Хенк Вилијамс Млађи – који је рођен у Луизијани, а живи у Алабами – такође идентификује као такав у својој химни белих провинцијалаца „A Country Boy Can Survive“. Управо је политички прелаз Велике Апалачије с демократа на републиканце увео нову дефиницију америчке политике после Никсона. А Велика Апалачија је и место где су изгледи за успех белаца из радничке класе најмањи. Од мале друштвене покретљивости до сиромаштва, развода и зависности од дрога, мој дом је стециште јада.

Није ни чудо, дакле, што смо ми песимистична група. Оно што је изненађујуће јесте, како су анкете показале, да су белци из радничке класе најпесимистичнија група у Америци. Песимистичнија од Латино имиграната, од којих многи подносе незамисливо сиромаштво. Песимистичнија од црних Американаца, чија материјална перспектива и даље заостаје за перспективом белаца. Иако стварност дозвољава извесну меру цинизма, чињеница да горштаци попут мене полажу мање наде у будућност него многе друге групе – од којих су неке очито сиромашније од нас – указује на то да се ту збива нешто друго.

Заиста је тако. Друштвено смо изолованији него икада, и ту изолацију преносимо својој деци. Наша религија се променила – изграђена око цркава које су јаке у емоционалној реторици али слабе у оној врсти друштвене подршке која је нужна сиромашним клинцима да би добро прошли у животу. Многи од нас су испали из редова радника или су одабрали да се не преселе ради бољих шанси. Наши мушкарци пате од чудне кризе мушкости, у којој неке од одлика којима нас наша култура учи отежавају успех у свету који се мења.

Кад помињем стање у мојој заједници, често сусрећем објашњење које гласи отприлике овако: „Наравно да су се изгледи за белце из радничке класе погоршали, Џеј Ди, али ти кокошку стављаш пре јајета Они се више разводе, мање венчавају и мање су срећни јер су им се економски изгледи погоршали. Када би само послови били доступнији, побољшали би се и други аспекти њиховог живота.“

Некада сам и ја тако мислио, а у својој младости сам очајнички хтео да у то верујем. Имало је смисла. Немати запослење је стресно, а немати довољно новца за живот још и више. Како је произвођачки центар индустријског Средњег запада пропадао, бела радничка класа је изгубила економску сигурност, а с њом и стабилан дом и породични живот.

Мада искуство може бити незгодан учитељ, научило ме је да је та прича о економској несигурности, у најбољем случају, непотпуна. Пре неколико година, током лета пре него што сам уписао правни факултет на Јејлу, тражио сам посао с пуним радним временом да бих финансирао своје пресељење у Њу Хејвен, Конектикат. Неки породични пријатељ је предложио да радим за њега у складишту подних плочица средње величине у близини мог родног града. Подне плочице су веома тешке: свака од њих тежи између килограм и по и три килограма, а обично се пакује осам до дванаест комада у кутију. Мој превасходни задатак био је да подне плочице подижем на транспортну палету и да је спремам за слање. Није било лако, али се плаћало тринаест долара на сат, а новац ми је био потребан, па сам прихватио тај посао и скупљао колико год сам могао прековремених смена и сати.

Фирма за плочице запошљавала је десетак људи, а већина запослених то је радила годинама. Један тип је радио два посла с пуним радним временом, али не зато што је морао: његово друго радно место у послу с плочицама омогућавало му је да испуни свој сан и пилотира авионом. Тринаест долара на сат су биле добре паре за самца у нашем градићу – пристојан стан кошта око петсто долара месечно – а посао с плочицама је нудио постојано повећање плате. Сваки запослени који је тамо радио неколико година зарађивао је бар шеснаест долара на сат у посусталој економији, што је омогућавало годишњи приход од тридесет две хиљаде – доста изнад границе сиромаштва чак и за породицу. Упркос тој релативно стабилној ситуацији, директори су увидели да је немогуће да на моје место у складишту запосле некога на дуже време. Када сам отишао, три момка су радила у складишту; са својих двадесет шест година, био сам убедљиво најстарији.

Један момак, зваћу га Боб, дошао је у складиште свега који месец пре мене. Боб је имао деветнаест година и трудну девојку. Директор је љубазно понудио девојци чиновнички посао да се јавља на телефон. Обоје су били ужасни радници. Девојка се није појављивала на послу отприлике сваког трећег дана и никада није то јављала унапред. Мада је често упозоравана да промени навике, девојка је издржала свега неколико месеци. Боб је изостајао с посла отприлике једном недељно и хронично је каснио. Поврх тога, обично је три или четири пута дневно правио паузу за одлазак у клозет, сваки пут дуже од пола сата. То је било толико гадно да смо, пре мог одласка, један запослени и ја од тога направили игру: укључили бисмо штоперицу када оде у клозет и извикивали пробијање важнијих временских граница по целом складишту – „Tридесет пет минута!“, „Четрдесет пет минута!“, „Један сат!“

На крају је и Боб најурен. Када се то десило, он се бесно истресао на свог директора: „Како можеш то да ми учиниш? Зар не знаш да ми је девојка трудна?“ А он није био једини: бар је још двоје људи, укључујући и једног Бобовог рођака, изгубило радно место или отишло током мог кратког периода у складишту.

Не можете игнорисати такве приче када говорите о једнаким могућностима. Добитници Нобелове награде за економију брину због пропадања индустријског Средњег запада и пражњења економског језгра белих радника. При томе мисле да је стварање радних места пресељено у иностранство и да је људима без факултетског образовања теже наћи послове средње класе. Поштено – и ја бринем због тих ствари. Али ова књига је о нечем другом: о ономе што се дешава у животу стварних људи када економија пропада. У њој се говори о реаговању на лоше околности на најгори могући начин, као и о култури која све више подстиче труљење друштва уместо да му се супротстави.

Проблеми које сам видео у складишту плочица задиру много дубље од макроекономских трендова и стратегија. Исувише младих људи имуно је на напоран рад. Добра радна места је немогуће попунити на иоле дужи период. А млад човек са свим могућим разлозима да ради – издржавањем будуће супруге и детета које стиже – нехајно одбацује добар посао с одличним здравственим осигурањем. И оно што још више забрињава: када томе дође крај, он сматра да је неко њега оштетио. Ту постоји некаква грешка у сагледавању узрока – осећај да мало можете утицати на свој живот и спремност да окривите свакога сем себе. То се разликује од шире економске слике савремене Америке.

Вреди напоменути да, мада се усредсређујем на групу људи које познајем – белце из радничке класе који су повезани с Апалачијом – не заступам став да заслужујемо веће саосећање од других. Ово није прича о томе зашто белци имају више разлога да приговарају него црнци или било која друга група. Ако се то има у виду, искрено се надам да ће читаоци ове књиге моћи да из ње схвате како класа и породица утичу на сиромашне не филтрирајући притом свој поглед кроз расну призму. За многе аналитичаре, термини као што је „краљица социјале“ неправедно призивају слику лење црне маме која живи од социјалне помоћи. Читаоци ове књиге ће брзо уочити да постоји слаба повезаност тог спектра и онога што заступам; познавао сам многе „краљице социјале“; неке су ми биле комшинице, а све су биле беле.

Ова књига није никаква академска студија. У последњих неколико година, Вилијам Џулијус Вилсон, Чарлс Мари, Роберт Путнам и Раџ Чети написали су занимљиве, добро утемељене трактате који показују да се продор навише, како обично називају напредак у више друштвене слојеве, проредио током седамдесетих година прошлог века, те да се никада није заправо опоравио, као и да су неки региони прошли знатно лошије него други (шокантно: Апалачија и Појас Рђе зарадили су лоше оцене), а да многи феномени које сам видео у сопственом животу постоје свуда у друштву. Могао бих да расправљам о неким њиховим закључцима, али су уверљиво показали да Америка има неки проблем. Мада ћу користити податке, и мада се понекад уздам у академске студије да бих нешто нагласио, мој примарни циљ није да вас убедим да постоји документовани проблем. Мој основни циљ јесте да испричам истиниту причу о томе какав осећај изазива проблем који вам виси као камен око врата кaд се родите.

Не могу да испричам причу а да не искористим ликове који сачињавају мој живот. Зато ова књига нису само лични већ и породични мемоари – историјат прилика и успона посматран очима групе горштака из Апалачије. Пре две генерације, моји бака и дека су били крајње сиромашни и заљубљени. Венчали су се и отишли на север у нади да ће побећи од ужасног сиромаштва свуда око себе. Њихов унук (ја) дипломирао је на једној од најбољих образовних установа на свету. То је скраћена верзија. Дужа верзија постоји на страницама које следе.

Мада понекад мењам имена људима да бих заштитио њихову приватност прича је, колико ме памћење служи, потпуно тачан портрет света који сам доживео. Нема исконструисаних карактера и нема наративних пречица. Где је било могуће, детаље сам поткрепио документима – школским сведочанствима, руком писаним писмима, напоменама с фотографија – али сам сигуран да у овој причи има грешака као и у сваком људском сећању. Заиста, када сам замолио своју сестру да прочита једну рану верзију, рукопис је покренуо тридесет два минута расправе о томе да ли сам неки догађај погрешно временски сместио. Остао сам при својој верзији, не зато што сматрам да је памћење моје сестре погрешно (заправо, верујем да памти боље од мене) већ због тога што мислим да се нешто може научити и из тога како сам догађаје организовао у својој глави.

Ја нисам неки неутрални посматрач. Готово свака особа о којој ћете читати по нечему је врло негативна. Неке су покушале да убију друге људе, а само ретке су у томе и успеле. Неке од њих су злостављале своју децу, физички или емотивно. Многи су користили дроге (и још увек то чине). Али ја волим те људе, чак и оне с којима због свог менталног здравља избегавам да разговарам. Ако вас остављам с утиском да има лоших људи у мом животу, онда ми је жао, и вас и људи које сам тако представио. Јер у овој причи нема негативаца. То је само скрпљена банда горштака који се боре да пронађу свој пут – због себе и, милошћу Божијом, због мене. 

XI 

(…) Године опадања економије радничких послова огледале су се у материјалним изгледима становника Мидлтауна. Велика рецесија и не баш сјајни опоравак после ње, убрзали су кретање Мидлтауна силазном путањом. Али је било нечег скоро духовног у цинизму шире заједнице, нечег што је задирало знатно дубље него краткотрајна рецесија.

У нашој култури, немамо хероје. Сигурно то није ниједан политичар – Барак Обама је у то време био човек коме су се највише дивили у Америци (а и даље је), али чак и када је земља била усхићена његовим успоном, већина становника Мидлтауна посматрала га је сумњичаво. Џорџ В. Буш је имао мало присталица 2008. године. Многи су волели Била Клинтона, али су још многобројнији били они који су у њему видели симбол америчког моралног посрнућа, а Роналд Реган је одавно био мртав. Волели смо све војно, али у модерној војсци нисмо имали фигуру попут Џорџа С. Патона. Сумњам да би моје комшије успеле да кажу име једног високог војног официра. Свемирски програм, који је дуго био нешто чиме смо се поносили, прошао је као птица додо, а с њим и знаменити астронаути. Ништа нас није уједињавало са суштинским одликама америчког друштва. Осећали смо да смо се заглибили у два рата у којима је изгледало да је победа немогућа, у којима је непропорционално много бораца потицало из нашег комшилука, као и у економији која није успела да оствари најбазичније обећање „америчког сна“ – стабилну плату.

Да би се разумео значај те културне издвојености, морате да схватите да највећи део идентитета моје породице, мојих суседа и моје заједнице потиче из наше љубави према земљи. Не знам да вам кажем ни једну једину ствар о градоначелнику округа Бретхит, о његовој здравственој служби, нити о његовим чувеним становницима. Али знам ово: „Крвави Бретхит“ је наводно стекао свој назив јер је тај округ испунио своју квоту регрутовања за Први светски рат искључиво добровољцима – једини округ у целим Сједињеним Државама који је то успео. Готово столеће касније, то је занимљиви детаљ о Бретхиту који најбоље памтим: то је истина за коју су се сви око мене побринули да је знам. Једном сам интервјуисао Старамајку за разредни пројекат о Другом светском рату. После седамдесет година испуњених браком, децом, унуцима, смрћу, сиромаштвом и тријумфом, оно због чега је Старамајка несумњиво била најпоноснија у вези са својом породицом било је њено учешће у Другом светском рату. Неколико минута смо разговарали о свему другом; сатима смо причали о ратним следовањима, женама које су преузеле „мушке“ послове, ратним љубавним писмима која је њен тата с Пацифика упућивао њеној мајци и дану „када смо бацили бомбу“. Старамајка је одувек имала два бога: Исуса Христа и Сједињене Америчке Државе. Ни ја нисам био битно другачији, нити ико кога сам познавао.

Ја сам родољуб каквима се људи са севера САД смеју. Грло ми се стеже када чујем осредњу химну Лија Гринвуда „Поносан што сам Американац“. Када сам имао шеснаест година, заклињао сам се да ћу сваки пут када будем срео неког ветерана скренути с пута да се рукујем с њим, макар то било трапаво и наметљиво. До дана данашњег одбијам да одгледам Спасавање редова Рајана с било ким сем са својим најближим пријатељима, јер не могу да престанем да плачем током завршне сцене.

Старамајка и Ђедо су ме научили да живимо у најбољој и највеличанственијој земљи на свету. Та чињеница је дала значење мом детињству. Кад год су времена била тешка – када сам осећао да ме превладавају драма и врева моје младости – знао сам да стижу бољи дани, јер живим у земљи која ми омогућава да одаберем оно што друге не омогућавају. Када данас размислим о свом животу и о томе како је стварно невероватан – предивна, нежна, бриљантна животна сапутница; финансијска безбедност о којој сам маштао као дете; дивни пријатељи и узбудљива нова искуства преплављује ме осећај поштовања према Сједињеним Државама, Знам да је банално, али тако се осећам.

Ако су Старамајкин други бог биле Сједињене Америчке Државе, онда су многи у мојој заједници губили нешто слично вери. Веза која их је спајала с њиховим комшијама, која их је инспирисала онако како је мој патриотизам увек инспирисао мене, изгледа да је нестала.

Симптоми су били свуда око нас. Значајан проценат белих конзервативних гласача – отприлике једна трећина – верује да је Барак Обама муслиман. У једној анкети, 32 процента конзервативаца рекли су да верују да је Обама рођен у иностранству, а других 19 процената је рекло да нису сигурни –  што значи да већина белих конзервативаца није сигурна ни да је Обама Американац. Редовно чујем од познаника или даљих рођака да је Обама повезан са исламским терористима, или да је издајник, или да је рођен у неком забитом ћошку света.

Многи моји нови другови криве расизам за такву перцепцију председника. Али тог председника доживљавају као странца многи становници Мидлтауна из разлога који немају никакве везе с бојом коже. Присетите се да ниједан од мојих другова из разреда није отишао ни на један универзитет из Лиге бршљана. Барак Обама је похађао два, и истакао се на оба. Он је бриљантан, богат и говори као професор уставног права – што, наравно, и јесте. Ништа код њега ничим не подсећа на људе којима сам се дивио док сам одрастао: његов акценат – чист, савршен, неутралан – јесте стран; његове референце су тако импресивне да застрашују; он је свој живот остварио у Чикагу, густо насељеном метрополису; и опходи се са самоуверношћу која потиче од сазнања да је савремена америчка меритократија прављена за њега. Наравно, Обама је превазишао сопствене невоље – невоље познате многима од нас – али то је било давно пре него што је ико од нас знао за њега.

Председник Обама је стигао на сцену баш када је много људи у мојој заједници почело да верује да модерна америчка меритократија није прављена за њих. Знамо да нам не иде добро. То видимо свакодневно: у читуљама за тинејџере у којима се сумњиво не помиње узрок смрти (читај између редова: предозирање), у ленштинама с којима наше ћерке траће време. Барак Обама гађа право у срж наше најдубље несигурности. Он је добар отац, док многи од нас нису. Он на посао одлази у оделу, док ми идемо у радним комбинезонима, ако имамо довољно среће да уопште имамо посао. Његова жена нам говори да нашој деци не треба да дајемо неке прехрамбене артикле, и ми је мрзимо због тога – не зато што мислимо да није у праву, већ због тога што знамо да јесте.

Многи покушавају да кривицу за бес и цинизам беле радничке класе пребаце на дезинформисање. Признајем, постоји читав покрет продаваца завера и лудака с маргине који пишу свакакве идиотлуке, од Обаминих наводних верских намера, до његовог порекла. Али свака већа медијска организација, чак и често злобна Фокс Њуз, увек говори истину о Обамином држављанству и верским начелима. Људи које познајем добро су упућени у то шта велике медијске куће имају да кажу по том питању; они им просто не верују. Свега шест процената америчких гласача верује да су медији „врло поуздани“.  За многе од нас, слободна штампа – тај темељац америчке демократије – просто је препуна гована.

С тако малим поверењем у штампу, нема зауздавања интернетских теорија завере које владају дигиталним светом. Барак Обама је туђин из иностранства, који активно покушава да уништи нашу земљу. Све што нам медији говоре јесте лаж. Многи у белој радничкој класи верују у најгоре о нашем друштву. Ево малог примера имејлова и порука које сам примио од својих пријатеља или рођака.

Од десничарског радио-водитеља Алекса Џоунса, на десету годишњицу 11. септембра, документарац о „неодговореним питањима“ о терористичким нападима, којим се сугерише да је влада САД имала улогу у масакру сопственог народа.

Из једног ланчаног имејла, прича да здравствено осигурање „обамакер“ захтева уградњу микрочипа у пацијенте. Та прича има додатну жаоку због верских импликација: многи верују да ће „знак звери“ на Судњи дан који је предсказан у Библији бити неки електронски уређај. Многи пријатељи су преко друштвених медија упозоравали једни друге на ту претњу.

С популарног вебсајта WorldNetDaily, уводник који сугерише да је пуцњаву и масакр у Њутауну осмислила савезна влада да би преокренула јавно мњење о мерама за контролу оружја.

Из већег броја интернет извора, сугестије да ће Обама ускоро применити преки суд да би осигурао власт и у трећем председничком мандату.

Тај списак иде даље. Немогуће је сазнати колико људи верује у једну или више ових прича. Али ако се трећина наше заједнице пита о председниковом пореклу – упркос свим противдоказима – реално је поверовати да су друге завере прихваћеније него што бисмо то желели. Ово није само либералистичко неповерење у политику владе, што је здраво у свакој демократији. Ово је дубоки скептицизам према самим институцијама нашег друштва. А то све више постаје доминантан став.

Не можемо да верујемо вечерњим вестима. Не можемо да верујемо нашим политичарима. Наши универзитети, капија бољег живота, раде против нас. Не можемо да нађемо посао. Не можете да верујете у те ствари и да смислено учествујете у друштву. Социјални психолози су показали да је групно уверење моћан мотиватор остварења. Када групе доживљавају да им је у интересу да раде марљиво и да постижу резултате, чланови те групе остварују више него појединци у сличном положају. Очигледно је зашто: ако верујете да се марљив рад исплати, онда радите марљиво; ако мислите да је тешко напредовати чак и када се трудите, зашто се уопште трудити?

Слично томе, када људи не успеју, њихов општи став им дозвољава да погледају око себе. Једном сам натрчао на неког старог познаника у мидлтаунском бару, који ми је рекао да је недавно напустио своје посао јер му је мучно да устаје рано. Касније сам видео на Фејсбуку да приговара „Обаминој економији“ и њеном утицају на његов живот. Не сумњам да је Обамина економија утицала на многе људе, али тај човек засигурно није један од њих. Његов животни статус је директна последица избора које је начинио, а живот ће му се поправити само ако почне да доноси боље одлуке. Али да би он боље бирао, треба да живи у окружењу које га тера да себи поставља тешка питања. Постоји културни покрет у белој радничкој класи који за проблеме криви друштво или државу, а тај покрет постаје све масовнији из дана у дан.

То је место где реторика модерних конзервативаца (а ја то говорим као један од њих) не успева да одоли стварним изазовима њихових најважнијих гласача. Уместо да подржавају активност, конзервативци све више подстичу ону врсту незаинтересованости која је подривала амбиције толиких мојих савременика. Гледао сам неке пријатеље како се расцветавају у успешне одрасле и друге како падају као жртве најгорих мидлтаунских искушења – прерано родитељство, дрога, робија. Оно што раздваја успешне од неуспешних јесу њихова очекивања од властитог живота. Па ипак, порука деснице све чешће гласи: ниси ти крив што си губитник, крива је држава.

Мој тата, на пример, никада није омаловажавао марљив рад, али није веровао у неке од најочитијих путева за продор навише. Када је открио да сам одлучио да идем на правни факултет на Јејлу, упитао ме је да ли сам се у пријави „претварао да сам црнац или либерал“. Ето како су на ниске гране пала културна очекивања белих Американаца из радничке класе. Тешко да треба да нас изненађује то што, када су такви ставови раширени, опада број људи вољних да раде због бољег живота.

У пројекту економске мобилности организације „Pew“ проучавано је како Американци вреднују своје шансе за економски напредак, а оно што су утврдили је шокантно. Не постоји група Американаца песимистичнија од радничке беле класе. Више од половине црнаца, Латиноса и белаца са завршеним колеџом очекује да ће њихова деца економски проћи боље од њих. Међу белцима радничке класе само 44 процента има таква очекивања. Још веће је изненађење што 42 процента белаца из радничке класе – далеко највећи удео у том истраживању – пријављује да су њихови животи економски неуспешнији него животи њихових родитеља.

(…)

(превео: Милан Ђурић, Службени гласник, 2020)

Некако баш у тренутку док је авион почео да се спушта ка шангајском аеродрому, кулминирала је и радња спектакуларно снимљеног, али помало досадног филма „1921“ у којем је млади Мао Цетунг, тада радник у вешерници, трчао стазом стешњеном између платана и гвоздених ограда у делу Шангаја званом Француска концесија.

У том кварту који је, некако, претекао драматичне промене којима су највећи кинески град, а и читава земља током последњих стотину година били изложени, време, чини се, тече спорије него у остатку мегалополиса у којем, на много стотина квадратних километара, живи око 24 милиона људи.

Кривудаве улице опкољене кућама и зградама различитих архитектонских стилова представљају снажан контраст геометријски правилним обрисима небодера, чије силуете отимају погледе људи на главном градском шеталишту.

Ту су обновљене виле некадашњих трговаца, јединствене радње у којима су изложене ствари које се више нигде не могу наћи и маса продавница најразличитије хране; на плочницима, испред радњи, патке у кутијама чекају тренутак да буду промовисане у пекиншке.

И ресторани су пуни током целог дана. Старији људи, тврди локално становништво, једу много више него млади. Објашњење је једноставно, старији Кинези веома се добро сећају Велике глади у којој је крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века умро невероватан број људи, између 30 и 38 милиона, према неким изворима и читавих 50 милиона.

Оснивање Комунистичке партије Кине

Француска концесија, уколико се изузму безбројни скутери и аутомобили, делује слично као у време када су млади Мао и 12 делегата, у улазу улице Ванс под бројем 106, у лето 1921. године одржали први конгрес Комунистичке партије Кине. Капија у том улазу је, век касније, постала један од симбола Кине, па се у околини музеја посвећеног овом догађају могу купити чак и сладоледи на којима су утиснута слика врата и број 106.

Комунистичка партија је, међутим, само делимично основана у овој згради јер је полицијска патрола, коју су према новинским извештајима из тог времена чинила четворица Француза и три Кинеза, прекинула тајни сусрет истражујући, наводно, случај убиства који се десио у оближњем хотелу.

Како је 1. августа 1921. објавио локални дневник „Жибао“, мушкарац је у соби 32 убио своју партнерку, са којом се претходно договорио да ће обоје починити самоубиство јер им породице нису дозволиле да се венчају. Младић се, у последњи час, предомислио и побегао из хотела.

Кинеска Јулија и преплашени Ромео су директно утицали на ток историје комунизма у Кини, па је први конгрес завршен на чувеном Црвеном бродићу, који и данас плови језером Нанху. Реплика овог брода је једна од централних поставки музеја изграђеног у част оснивања Кинеске комунистичке партије, устанака и ратова који су му претходили, али и силних драматичних догађаја који су следили у деценијама које су долазиле.

Када је какав значајнији датум, чланови партије баш у здању Музеја понављају завете верности партији, мирно стоје испред слика Мао Цетунга и Си Ђипинга, те с пуним поштовањем пролазе поред 13 бронзаних фигура оснивача партије које је уметник „ухватио“ баш у тренутку њеног настанка.

Међу оснивачима су била и два странца – представник Коминтерне Холанђанин Хенк Сневлит и Владимир Абрамович Нејман, односно друг Никољски. У припремама је учествовао и мистериозни К.А. Стојановић, који је у прво време био дописник агенција РОСТА и ДАЛТА, а касније и секретар совјетског конзулата у Шангају. Осим што је, бар именом, очигледно био са Балкана, Стојановићево име се, касније, ретко или никако појављује у историјским записима.  

Француз у Шангају

„Не измишљам ништа, већ само поново откривам“, речи су којима је француски вајар Огист Роден објашњавао способност да са каменог блока одстрани све непотребно пре него што пред посматрачима створи ремек дело. Век и кусур касније, педесетак његових дела педантно је поређано по холовима једног здања тик уз реку Хуангпу, у част шест деценија сложених и не увек идеалних дипломатских односа Кине и Француске.

Роденов културни центар у Шангају је отворен нетом пошто сам стигао у тај град и то у здању које помало подсећа на париски Бобур, само мало лепши и уоквирен металном чипком. На свечаном отварању су се званичници две државе, француски амбасадор и низ шангајских функционера, испод копије у оближњи парк загледаног „Мислиоца“, заклињали на узајамно поверење и наклоност уметности.

Свега десетак дана касније, заједнички поглед на уметност уступио је место новој рунди трвења, када је глас француског председника Емануела Макрона надјачао умеренијег Олафа Шолца, премијера Немачке, који је Европљане позивао на опрез при одлучивању да се за кинеске електричне аутомобиле уведе додатни порез од тридесетак одсто.

Чији су француски платани?

Дуж некадашње авеније Жофре у Шангају и даље расту платани које су Кинези по први пут имали прилику да виде управо на овом месту, када су их Французи посадили дуж улице која је требало да их подсећа на домовину. Од тада су се проширили по скоро свим кинеским градовима, а у част ових првих добили су име „француски платани“, иако по роду представљају подврсту названу „лондонски сој“. Осим платана, у овом делу града остало је мало шта француско, иако су Французи из муља и блата подигли насеље које се у жаргону и данас назива Француска концесија.

Невелики пролази воде ка још ужим, стрмим степеницама на којима сваког часа очекујете да вас нападне какав маскирани осветник, попут оних који су, ономад, заскочили Џејмса Бонда и пуковницу Ваи Лин у филму „Сутра не умире никад“.

Упадљиво чистим улицама, или оном што се од њих види од силних скутера, бицикала и аутомобила, слива се саобраћајни цунами. Ово је једино место на којем можете да видите како возачи играју игрице или видео-позивима комуницирају са фамилијом док, истовремено, терају скутере кроз неописиву гужву.

На пешаке, осим ако их не осете на блатобранима, неће ни обратити пажњу. И уколико не знате кинески, без проблема можете да се свађате на било којем другом језику. Резултат ће бити исти, очију скривених испод шлема и наочара бесно ће вас погледати пре него што нестану.

Вишак историје

Овај део града, чија је историја директна последица Опијумских ратова u 19. веку, био је, својевремено, и поприште жестоких протеста против јапанске доминације, током којих су Кинези, таман негде у време када је оснивана комунистичка партија, спаљивали јапанске производе. Према легенди, један од протеста прекинут је пошто су демонстранти открили да су и шибице, којима су палили производе, направљене у Јапану.

Плочници Француске концесије били су и поприште Шангајског масакра, догађаја који је представљао последњи чин разлаза комуниста и националиста Чанг Кај Шека. Америчка агенција АП објавила је 12. априла 1927. године да су „умерене снаге, артиљеријом, напале окупљене припаднике „радикалних елемената“ и том приликом убиле 12 људи.

До краја акције, у којој су на страни „умерених“ главну улогу играли криминалци из Зелене банде, на шангајским улицама побијено је неколико хиљада људи. Француски историчари тврде и читавих 12.000 комуниста и њихових симпатизера, које су гангстери терали да везани пузе по улицама пре но што су им испаљивали хице у потиљак. Женама су одсецане дојке и бријане су им главе. Мао и челници комуниста су побегли из Шангаја, а земља је упала у замку грађанског рата чије се последице осећају до данас.

Баш у овај део Шангаја Јапанци су 1941. године протерали десетине хиљада Кинеза, које је у Концесији неко време штитио француски батаљон сачињен махом од Вијетнамаца пре него што је, на неко време, пропао француски утицај на Далеком истоку.

Пар улица даље, испред локалне самопослуге, млади одевени по последњој моди седе на тротоарима и пију пиво. То су деца богатих Шангајаца, којима је испијање пива и лепљење постера кинеске верзије манги испред продавница део имиџа. Када их због каквог нереда отерају са тротоара, преселе своје манге до друге продавнице.

„Опијумски хотел“ као један од симбола града

Индиректна последица Опијумских ратова је и спектакуларно здање хотела Мир (Peace), или Катај, како га је крстио контроверзни Виктор Сешн, који је у Шангај стигао почетком тридесетих година прошлог века и одлучио да у потпуности промени изглед града.

Британски Јеврејин ирачког порекла, игром случаја рођен у Напуљу, купио је земљу тик уз реку Хуангпу и изградио низ величанствених зграда, које и данас представљају симболе града. Све док поглед не подигнете на шангајски Менхетн, који је у последњих тридесетак година изграђен на другој обали реке.

За тадашњих милион фунти изградио је хотел Катај, здање сложене историје, који се данас зове Мир хотел. Током деценија постојања, здањем које је називано и најлуксузнијим хотелом источно од Суецког канала дефиловали су јапански официри, званичници кинеске комунистичке партије, Чарли Чаплин, четири америчка председника, Бернард Шо, Мухамед Али...

У овом хотелу је 1909. године одржана прва опијумска конвенција, коју Уједињене нације сматрају почетком борбе против илегалне трговине наркотицима. Парадоксално, скуп је одржан у здању које је подигао Виктор Сешн, који је богатство скупио продајући опијум и оружје.

У једном од салона овог хотела су педесетих година 20. века Чуeн Лај, тадашњи министар иностраних послова Кине, и Едгар Фуре, француски премијер, поставили основе дипломатских односа Француске и Кине, у њему су спавали „отац домовине“ Сун Јат Сен и Чанг Кај Шек, пре него што је утекао на Тајван током грађанског рата у којем је покушао да уништи комунистичку партију.

Током културне револуције, овај хотел користили су припадници „Четворочлане банде“, пре свих Женг Чинтао, који је после смрти Мао Цетунга ухапшен и осуђен на смрт. Касније, казна му је преиначена у доживотну робију, још доцније смањена на 18 година затвора.

 Дан независности

Игром случаја, у Шангај сам стигао уочи 75. годишњице оснивања нове Кине – Дана независности. Заставе су биле на сваком ћошку, а директор хотела је у холу окупио целокупно особље како би свечано и педантно излепили пригодне налепнице на улаз у зграду.

Готово истовремено, из оближњег парка зачуло се ударање бубњева и неколико група старијих или средовечних људи, пратећи звук, стуштило се у том правцу. Прошли су кроз шпалир црвених застава пре него што су почели да се крећу у ритму музике. На великом паноу иза бине биле су исписане речи Мао Цетунга:

„Реформа кинеског народа ће бити дубља од било ког другог народа, а друштво кинеског народа ће бити сјајније од било ког другог народа. Велико јединство кинеског народа ће се остварити много раније него на другим местима или код других народа.“

Мао је визију будеће Кине написао пре тачно једног века, много пре него што су Шангајем, између гигантских облакодера, сјајних продавница и широких булевара, почели да језде разним технологијама претрпани електрични аутомобили направљени у фабрикама пар стотина километара далеко од некадашњих страних концесија.

Кинеске реформе почеле су променама ствари које је било могуће мењати без претераног отпора. Корак по корак и уз подршку широких народних маса, Кина је за мање од пола века направила чудесан преображај. Шансе за тако нешто, још давно су тврдили кинески филозофи, ретке су и пролазне. Шангај своју, чини се, покушава у потпуности да искористи.

„Дуги пут у рат. Русија, Украјина и Запад – ескалација уместо попуштања“, наслов је књиге Гинтера Ферхојгена и Петре Ерлер, објављене код минхенског издавача Heyne раније ове године.

Главне тезе: Запад у Украјини води представнички/proxy рат против Русије. Тај рат је могао бити лако избегнут. Кад је већ избио морао је бити брзо завршен, али Запад није хтео, јер циљ није мир, већ стратешки пораз Русије. Руси су прекршили међународно право, али САД су га кршиле чешће. До рата је дошло да би НАТО имао шта да ради, а САД чиме да доказују Европској унији да је наивна, неспособна и размажена просперитетом. Западна политика и медији нуде потпуно искривљену слику сукоба, коју Европљани прихватају без поговора, јер им је систематски избијен смисао за реалност. Динамика води ка Трећем светском рату. Немачка је за туђе интересе ушла у рат с Русијом, а да Немци и не знају да су у  рату. Москва је потценила шта је Западу вредан рат с Русијом – све.

Књига се игнорише од стране великих медија, рецензије се броје на прстима једне руке.

Накнадна памет

Најпре да се рашчисте две ситуације које би непотребно одвлачиле пажњу са праве теме – како спречити Немачку, у ширем смислу ЕУ, да уђе у отворени војни сукоб са Русијом. Остављене неизговорене, оне би могле да компромитују вредност те књиге, што би била штета.  

Прва је приватне природе. Ферхојген је у периоду 1999-2010. био ЕУ комесар, најпре за проширење код Романа Продија, онда за индустрију код Жозе Мануела Бароса, плус потпредседник ЕУ Комисије. Петра Ерлер је била чланица прве демократски биране владе ДДР-а под Томасом де Мезијером, после уједињења представљала Бранденбург у централној влади у Берлину, а 2006. је постала шефица Ферхојгеновог кабинета.

Скандал због којег је Ферхојген 2010. напустио велику политику тицао се следећег – да ли је с Ерлеровом почео везу пре 2006, што би био јасан случај протекције, или после, што би био случај који се никог другог не тиче.

Друга ситуација има везе са политичким и индивидуалним моралом. У првом кабинету канцелара Герхарда Шредера, од 1998. до преласка у европске институције септембра 1999, Ферхојген је био државни секретар у Министарству спољних послова, по рангу први испод Јошке Фишера. Није, наравно, Ферхојген бомбардовао Србију 1999, али у време када се одлучивало о немачком суделовању у казненој НАТО операцији, био је високо позициониран у немачкој дипломатији. Због тога се сада осећа кривим, па тим догађајима даје упадљиво мали простор, иако су они битан део НАТО трансформације ка пракси тзв. опортунистичких операција. То би биле интервенције згодне прилике.

Само на неколико страница (63-65) спомиње се бомбардовање 1999. као „тест“ којим је НАТО проверавао еворпску толеранцију на деловање ван међународног права. Ферхојген преноси епизоду из Шредерове посете Вашингтону у јесен 1998. (с. 64), непосредно након што је постао канцелар. Клинтонов тим је неуморно притискао госте из Берлина да се прикључе интервенцији јер је то, цитат неименованог Клинтоновог саветника, „фантастична прилика да се испразни право вета Руса и Кинеза у Савету безбедности УН-а“.

„Гледано унатраг, била је то фатална одлука“, каже Ферхојген о пристанку Берлина да се подвргне жељама америчке администрације. Оно што не каже, бар не директно, је то да је и гледано унапред та одлука била фатална. И да је он и тада знао да је фатална, јер иначе не би сада писао књигу о хронологији процеса у коме су САД растегнуле Монро-доктрину на читаву земаљску куглу и претвориле свет у једну, недељиву САД интересну зону.

То све треба споменути како би се код читалаца из Србије предупредио рефлекс „сад је паметан!“. Ових дана је заиста важно да неко буде паметан, без обзира кад је почео. Такву ургентност Ферхојген и Ерлер саопштавају овако (с. 267):

„Док Запад битку између демократије и аутократије стилизује у одлучујућу битку нашег времена, потпуно губи из вида право питање: Хоће ли човечанство достићи крај 21. века, и ако да, у ком стању?“

Замке представничког рата и победничког мира

У девет тематских поглавља, са девет временских линија које се на крају спајају у једну јединствену хронологију најављеног рата, аутори траже смислено објашњење за апсурдни европски моментум: Како смо се нашли у замршеној ситуацији из које једини излаз води у нуклеарни сукоб? Ко је европске нације довео до тога? Самe од себе, тврдоглаво и глупо, или су сиренски заведенe са стране, или грубо натеранe комбинацијом фактора који се лажно представљају као неопозиви диктат историје?

У првом поглављу се актуелни рат у Украјини објашњава као представнички рат Запада са Русијом, који нема много везе са самом Украјином. Основни разлог да он пролази кроз стално нове кругове ескалације је да се за главне носиоце, САД и НАТО, тај рат показао као „добра инвестиција“.

Друго поглавље бави се НАТО пактом од момента кад је распад Совјетског Савеза схватио као „фантастичну“ прилику за коначни обрачун са Русима, те систематски разрадио опције „заштитничке одговорности“ рођене из бомбардовања 1999. Треће описује украјински „Мајдан“ из јесени 2013. и зиме 2014. као противуставни regime change изведен уз помоћ Сједињених Држава.

Тема четвртог поглавља је политички и медијски процес у коме је Запад корак по корак буквално произвео Путина, подарио му демонске карактеристике и прогласио га за реинкарнацију Хитлера и Стаљина у једној особи, чије рушење оправдава свако средство. Пето се бави распадом Совјетског Савеза, када је 25 милиона Руса остало ван државних граница, кризна тачка и лак плен за вирулентно националистичку атмосферу новонасталих/обновљених држава дуж руског западног обода. У шестом се анализирају односи ЕУ и Украјине.

Једно он најинтересантнијих поглавља, седмо, ставља рат и мир под лупу и посматра не као догађаје по себи, већ као идеологије рата и  мира у парадоксалном преокрету: рат као исправну свест, мир као искривљену свест. САД су прогласиле читав свет за своју интересну зону (с. 231) и сходно Монро-доктрини неће у њој трпети ниједну страну силу.

Нови моменат је да је Русија проглашена „страном силом“ на властитој историјској територији. „Интервенционистички рефлекс САД је постао незајажљив, без икаквих кочница, осим бриге о властитим жртавама“ (с. 232), али и ту је пронађено решење представничких, заменских, „proxy“ жртава, пишу аутори.

Тема осмог поглавља су процеси униполарности и мултиполарности од 1945. до данас. САД су имале свој униполарни моменат деведесетих година и никад нису схватиле да је са 21. веком развој поново кренуо ка мултиполарности. Ухваћен у лажном наративу добра и зла, Запад не примећује да демографски шест пута већи „остатак“ света стиче нову самосвест, директно пропорционално са растом западних мера, улога и инвестиција у рату с Русијом.  

Последње поглавље, девето, бави се улогом Немачке у рату Запада са Русијом. Ту су аутори применили неуобичајену композицију која у датом случају изврсно функционише. Тамо где у публицистичко-политичким делима тог типа стоји завршно поглавље које сумира све до тада речено, овде стоји рекурс на Немачку. Очекивани епилог, односно читава листа закључака којима је логично место у епилогу, пребачен је на почетак, у пролог. Књига Верхојгена и Ерлерове поседује структуру обрнуте музичке композиције – најпре се одсвира неопозиви крај коме хита европско-руска соната, а онда се одатле ставка по ставка ваде рефрени за плакање. 

„Немачка је наша кућа“, кажу аутори у прологу, изражавајући наду да још могу имати неки утицај барем ту, у властитој кући. Од утицаја другде су дигли руке као од узалудног посла и још само посматрају ратни воз како јури у минирану станицу.

Но, емоције које бљесну у прологу и последњем поглављу не треба да варају. То није књига „мржње, беса и туге“ (с. 9), исплетена од ламента античке драматургије. Она се темом бави трезвено, на моменте с иронијом. На 300 страница текста долази још четрдесетак страна густо напакованих изворима и линковима. Сваки линк је засебна епизода, са предавањима, говорима, документима и медијским чланцима, који су нас Европљане, корак по корак, довели у ситуацију из које једини излаз води у нуклеарни обрачун.

Из дијагоналног пресека целокупног садржаја су за потребе ове рецензије издвојена четири тематска сета: хегемонија, вазалство, пропаганда и реалност.  

САД, хегемон непослушне планете

Рат у Украјини има више лица, због чега аутори виде варијације у његовој структури. Најпре, ратују САД и Русија, при чему се (с.51) „са стране САД ради о осигурању њихове хегемонијалне позиције, са стране Русије о осигурању њихове егзистенције. То су две потпуно различите интересне категорије. Ко то не схвати, неће пронаћи политички излаз из рата“. 

Друго, није истинито да се Русија бори „против Украјине“ (с. 23-24): „Драмско пумпање кофликта око Украјине долази из рефлекса самоодржања САД-империје. Тај рат је чиста империјална прича настала у мозгу глобалног алфа-мужјака који све што сам мисли и жели претвара у упутство за акцију, те властиту глад за контролом препознаје код других. Већ сам опис рата није коректан. Не ратује Русија против Украјине. На страни Русије боре се Украјинци: Крим и Донбас против централне власти. То је братоубилачки рат који извире из домаћег украјинског етничког конфликта.“

Санкције против Русије нису казна за одбијање Москве да на својим границама прихвати постојање „демократске државе Украјине“. Напротив, оне су део усавршене империјалне политике за уништење непријатеља.

Доказе за такву тврдњу су аутори улинковали у дугом низу, од којих ће на овом месту бити споменута само два: наступ Аналене Бербок у Бриселу 25. фебруара 2022. и Бајденов говор у Варшави 26. марта исте године. Из Беле куће су касније стигли деманти за поједине делове Бајденовог говора, али они се не односе на изречено, како и би, већ санкционишу право конзумената вести да чују шта су чули: да су западне санкције политика моћи у ефекту једнака војној сили у рату. 

Истина је да САД вођене западне интервенције никада немају излазну стратегију. Уђе се у неку замршену констелацију као Индијана Џонс у Петру, на крају Петра стоји у рушевинама, а професор Џонс је већ у следећем филму. Идеја је увек „улазимо, некако ћемо“, механизам који аутори описују у четвртом поглављу, у чланку „Што ми смемо, ви не смете“ (с. 132-138).

У конкретном случају, међутим, излазна стратегија постоји, иако само за САД, не и за Европљане. Она је постала реалистична оног тренутка када су САД успеле да наговоре, натерају, уцене, или обрадују Европљане, како које, да суделују у митској борби добра против зла.

Без жеље да се некоме кваре очекивања о постојању тајних докумената, њих сигурно има, али у овом рату нема ничег тајног. Ако се систематски преслишају говори америчких званичника, или предавања америчких академика, а аутори јесу, ратне карте стоје потпуно отворене. Ту америчка страна говори Европљанима – обећали смо вам рат за ваше добро, и ево, испунили смо обећање.

Једино добро је (с. 152) „да није дошло до директног обрачуна две нуклеарне силе, већ 'само' до представничког рата. За то заправо морамо бити захвални и истовремено се надати да ће та црвена линија издржати.“ Будимо срећни док можемо.

ЕУ, вазал тријумфалног Запада и властитог истока  

На делу је развој праћен погрешним ратним наративом, опасним ратним циљем и таласом пропаганде која денунцира свакога ко жели да заустави рат, кажу аутори у прологу. Од врха ЕУ се тражи безусловна послушност службеном наративу да руски напад на Украјину нема никакве, али апсолутно никакве везе са проширењем НАТО.

После Путиновог говора на Минхенској конференцији 2007. у сали су владали „агресија, шок, констернација“, НАТО шеф Јап де Хоп Шефер је био „љут и разочаран“ и најавио последице. Шефер: „Како неко уопште може да се љути кад се демократија и правна држава приближавају његовим границама!“ Једини проблем у тој бајци, Русији се није приближавала демократија, него НАТО.

„Позната нам је теза да НАТО није претња ни за кога. Понекад се портретира као чиста политичка структура, која се обавезала слободи и демократији. Али НАТО је војна алијанса и њена присутност је свима који јој не припадају безбедносни проблем.“ (с. 139)

У таквом политичком контексту, ЕУ се прогласила следбеником атлантског стратешко-војног циља, и како је рат напредовао, од симпатизера и навијача постала вазал. „Ми  примећујемо код Немачке вољу за мировним решењем само до марта 2022“, констатују аутори у прологу. После тога је само рат, рат, рат, ескалација. Стратегија „једино победнички мир је мир“ (Siegfrieden) исписана је на НАТО заставама. Емисије које је објављивао немачки АРД 2014. и 2015, као ове чији се линкови преносе на крају књиге, данас би биле немогуће и ауторима би као консеквенцу донеле политички и друштвени остракизам.

Исто би данас прошао и сваки немачки политичар који би довео у питање наратив „рата без алтернативе“, „уносио несигурност у јавност“ спомињући грешке Запада, или изјављивао да „Кијев суделује у разарању властите земље“ (с. 46) и „чини све да испровоцира директан улазак Запада у рат“ (с.43). Ако таквих има у садашњој немачкој власти, вероватно мисле као Ферхојген 1999. да ће се и овај рат „унатраг гледано показати као фатална одлука“, али ћуте и надају се да ће или победити, или погинути, па неће морати да гледају унатраг. 

„Успутни ефекат марцијалне политике санкција лежи у прокламованом јединству Запада, које се посматра као вредност по себи. На тај начин хегемон покушава да вазале држи под контролом.“ (с. 29) Као један од доказа за однос хегемон-вазали, аутори наводе Бајденов говор пре десет година пред студентима Харварда, где он, тада Обамин потпредседник, објашњава како су Американци извршили страховити притисак на Европљане не би ли их приволели да се прикључе правим, а не декоративним санкцијама. Верхојген/Ерлер: „САД су своје европске савезнике истералe као псе у лов.“ (с. 201)

Да ли су Европљани заиста „истерани као пси у лов“, нека процене читаоци. Видео је дуг, овде само неколико хегемонски освештених фраза: „Окупили смо свет, окупили смо НАТО (...) Ставили смо Путина пред једноставни избор – поштуј украјински суверенитет, или ћеш имати озбиљне последице. (...) Истина је да они (ЕУ, прим. нов) то нису хтели, али била је то америчка водећа улога и амерички председник који су инсистирали, више пута морали да их постиде како би се заиста супротставили Путину. (...) Наша је задња реч, увек. (...) Свет се мења, без обзира да ли ми то желимо или не, али за воланом су наше руке.“

Тон који долази из америчког академског миљеа је сличан. У додатку књиге је линк предавања које је пре девет година у Чикагу одржао Џорџ Фридман на тему – време је да Европљани иду у рат, то им је судбина. Фридман прави пресек кроз европску историју и, сасвим тачно, закључује да су тамошње државе неуморно ратовале једна с другом. Након тога цинично додаје – а зашто сада неће, зашто им је сад одједном стало до мира? Сад је то рат за добру ствар, чему онда опирање судбини? Отварање линка се топло препоручује.

Медијска пропаганда као енергент рата

За ратни циљ је Запад прогласио слом Русије, управо ту једину ствар која по руској војној доктрини Москви допушта употребу нуклеарног оружја. Победио не победио, то за Запад значи крај Европе. Вероватно и крај Русије, али Европљана сигурно. 

Како се из тога извући? Да би ЕУ почела да разговара о миру с Русима, било би неопходно да, под један, има политику која је спремна да гледа унапред, не само унатраг; под два, медије који ће стално пропитивати учињено. Како, међутим, изаћи из спирале ескалације, у којој ратна политика и ратни медији чувају једни другима леђа, међусобно се контролишу и стално траже још јачи одговор Москви? Никако.

Једино што нас још спашава је неки deus ex machina који би се спустио на светску бину. Западним медијима чак недостаје и базична логика из искустава блиске прошлости. Према великим европским медијима, констатују аутори (с. 127), „Русија и њено вођство су изоловани, параноидни, психопатски, гоњени мрачним силама, неспособни за сваки рацио, уз то лажови. Газда у Кремљу је час Иван Грозни, час Стаљин, нови Хитлер или сам сотона у људском облику. На све то је Русија слаба, обична Горња Волта са нуклеарном бомбом, бензинска станица која се прави да је држава, заостала, неразвијена, и у ужасном страху да ће је демократски модели владања код првих суседа уништити. Руска војска је застарела, нема појма о стратегији и тактици, и ускоро ће остати без оружја, које уосталом и ништа не ваља“.

А кад се све то извергла у коментарима једног дана, онда се сутрадан пишу анализе с цитатима Бајдена, Столтенберга или сада Рутеa, да ће Русија, чим победи Украјину, коју иначе не може да победи, кренути у освајање Европе са својим инфериорним оружјем. 

„Не знамо како ће се до изаска књиге развијати рат у Украјини, али знамо како ће се развијати западна пратећа музика: од стилизације Русије као државе која лежи на земљи 2022, пропале економије, застарелог оружја и ниског морала, одједном је постала Русија која само што није напала НАТО. Од победничке Украјине која ће сваког момента сломити Русе, постала је земља која неће опстати без западне помоћи“, закључује се у прологу (с. 16) који је ауторском игром добио функцију епилога.   

Мир као руска манипулација реалности

Све до сада речено у књизи није ништа ново, само се нашло на једном месту документовано цитатима и линковима. Права новина је у нечем другом – у томе да се у читавом развоју открива конституисање нове реалности из које западни актери објашњавају, правдају и делују. Али пажња, не нове реалности у конкретном смислу да је сад нешто другачије, зимско рачунање времена уместо летњег. Не те тривијалне реалности, већ темељног схватања да је оно што се види само привид иза којег се скрива права реалност.

Манипулације реалности почеле су са првим назнакама да санкције не делују по плану. ЕУ је згрануто схватила да не може да руинира Русију, а да истовремено не руинира и саму себе; да не може да је победи а да и сама не буде поражена. Софисти би рекли, цена победе је пораз. Одатле је изведен закључак, ништа зато, ако се чињенице не поклапају са стварношћу, редефинисаћемо стварност.

Перцепција Русије као јанусовске државе, час моћне и агресивне, час куће труле и рушевне, има катастрофалне последице. Критичари Русије се понашају као некад Инквизиција (с. 128) – ако оптужена умре у тесту с водом, онда је исправна; ако изрони, онда је вештица коју чека смрт на ломачи. У аналогији, све што се не уклапа у унапред дефинисану истину о митској борби добра и зла у Украјини, проглашава се за руску манипулацију реалности.

Ако европске јавности посустану у ратним напорима, ако се економски финансијски сектори не пребаце на ратну привреду онако како САД, НАТО и његов источни обод очекују, онда се то догађа само из једног разлога – зато што су Руси манипулисали реалност.

Аутори такву тврдњу подкрепљују са више докумената, ни најмање тајних, свима доступних. На пример хронологијом немачког уједињења из архива НСА, из које се јасно види да су Русима итекако даване гаранције да, са изузетком ДДР-а, неће бити даљег НАТО ширења на исток.

Још сликовитије чланком „Висока цена губитка Украјине“, који је прошлог децембра у два дела објавио амерички Institute for the Study of War (ISW). Ту се констатује да су Руси опасност по демократску Европу, да као некад Совјети разумеју само језик моћи, стога на њих треба ударити свом снагом. „Али права руска претња лежи у нечем сасвим другом, заправо у демонском карактеру – у руској победи над смислом за реалност Сједињених Америчких Држава“, препричавају аутори (с. 244) други део чланка ISW и прилажу директан цитат:

„Ако се помоћ Запада Украјини сломи, то ће бити само зато што је Русија успела да амерички смисао за реалност тако искриви, да САД добровољно изаберу да делују против властитих интереса и вредности, а да то и не примете. На тај начин би Русија манипулисала САД да одустану од властитих интереса у тој борби која би иначе могла бити добијена.“

Другим речима: мир је пораз. Мир је нежељени продукт искривљене реалности. Сваки европски пацифиста је продукт руске манипулације.  

„Која је последица када више нико није сигуран да ли је реалност стварна или само руска манипулација?“, питају се аутори (с. 245). Одговор је једноставан. За све што не одговара пројeцираној слици у медијима, Руси су искривили реалност. У таквом моделу мишљења демократски дискурс је унапред онемогућен, јер се и само спомињање мировног решења дифамира као пактирање са царством зла. „Скоро треба скинути шешир из поштовања, како им је нешто тако креативно пало на памет.“ (с. 246)

Аутоматика ситуација води ка страховитом рату. Сваки покушај да се о томе рационално разговара проглашен је за искривљену свест. Актери који би радили против таквог развоја су политички или морално одстрањени са јавне сцене. Једина нада је да ће неко у Америци стати са одбројавањем, а неко у ЕУ почети да мисли.      

Пето лансирање „Старшипа“ компаније „Space X“ обављено је 13. октобра у пола осам по локалном времену из „Звезданог града“ (поетично име за комад приобалне тексашке ледине у близини места Бока Чика), подручја у коме компанија Илона Маска обавља највећи део својих активности.

Лансирању је претходила жучна препирка са Федералном администрацијом за авијацију (ФАА) која издаје дозволе за полетање у оваквим случајевима. „Space X“ је већ једном платио казну од 160.000 долара јер је допустио да се бујица воде којом се у тренутку полетања хлади лансирна рампа неконтролисано разлије по околини, што је угрозило разноврсни биљни и животињски, нарочити птичији свет.

Овога пута, ФАА је најавила да ће бити још строжа и да ће пре петог лета консултовати много шири скуп стручњака, од еколога, ботаничара и орнитолога до пецароша, тако да је издавање дозволе било планирано тек за крај новембра. Ипак, Маск је потегао своје политичке везе и испословао дозволу за лет која је стигла неколико сати пред полетање.

Шта је  „Старшип“

Да се подсетимо: „Старшип“ је највећа ракета која је икада полетела. У пуној конфигурацији висока је 120 метара, а са горивом је тешка 5.000 тона. Реч је о двостепеној ракети пречника 9 метара, конструисаној углавном од нерђајућег челика, која као гориво користи течни метан, а као оксидатор течни кисеоник (ЛОX). Ракета у ниску Земљину орбиту може да изнесе терет од 100 до 150 тона, под условом да се оба степена ракете поново користе. Када је направљена за једнократну употребу, користан терет може да достигне и 250 тона, а постоје планови да се носивост повећа за још сто тона.

Први степен („Super Heavy Booster“) има 33 „Раптор“ мотора груписаних у две целине: по ободу основе бустера распоређено је 20 мотора и они имају фиксиране млазнике. Централних 13 мотора могу да се пале и гасе по потреби, мењајући своју оријентацију тако да бустер у сваком тренутку има исправну оријентацију у простору.

Поређења ради, потисак који остварује „Старшип“ двоструко је већи од оног који је имала ракета „Saturn V“ која је одвела Америку на Месец крајем шездесетих година. А то није мала ствар, јер је „Saturn V” био истински колос: тростепена ракета, тешка 2.800 тона, висока 110 метара, са по 5 мотора у прва два степена која је трошила 15 тона горива у секунди.

Све те бројке „Старшип“ је увелико надмашио. Конструкција са тако много мотора није досад виђана у пракси, ако не рачунамо несрећни совјетски пројекат „Н1” који је требало да парира Американцима у трци за освајање Месеца. Совјетски „мамут“ имао је 30 мотора у првом, 8 у другом и 4 у трећем степену. Али оно што совјетски инжењери нису никад успели да савладају је координација ових мотора, тако да је свих пет пробних лансирања завршено спектакуларним експлозијама у раним фазама лета, након чега је СССР предао лунарну трку.

„Раптор“ мотори које користи „Старшип“ право су ремек-дело инжењерства. „Раптор“ је први мотор у комерцијалној експлоатацији који је „самодовољан“: има преткоморе за сагоревање које покрећу турбине које, опет, покрећу пумпе које убризгавају гориво у комору за сагоревање. Све оно што је прошло кроз преткоморе такође завршава у централној комори, тако да овај мотор представља аутономну погонску целину у којој се искористи сваки грам горива.

Дизајн је током година константно напредовао тако да данашњи мотор има неупоредиво једноставнију конструкцију, што олакшава његову производњу и одржавање. С обзиром да су мотори, баш као и све остало, предвиђени за вишекратну употребу, веома је битно да у њима остане јако мало чађи након завршеног лета – управо због тога је као гориво изабран метан јер он у комбинацији са кисеоником, за разлику од тежих угљоводоника, ствара занемарљиву количину пепела.

Други степен „Старшипа“ представља орбитални део у коме ће, једног дана, боравити астронаути. Личи на велики ракетоплан (висок је скоро 50 метара), са релативно малим командним површинама. Има шест мотора од којих се три користе и приликом полетања и приликом слетања. Обложен је са 18.000 керамичких плоча, које треба да га заштите од аеродинамичког прегревања приликом спуштања кроз атмосферу. Конструисан је тако да може да слети тамо где атмосфере има (Земља или Марс), али и тамо где атмосфере нема, па је кочење могуће само моторима (у случају Месеца).

Пети лет, за историју

Зашто се ФАА посебно интересовала за овај лет? Био је то први покушај да се део ракете „спасе“ и искористи за наредно лансирање. У једном априлском интервјуу, Илон Маск је изјавио да „Space X“ има 80-90% шанси да успешно врати бустер на земљу до краја ове године. Бројке му нису ишле у прилог: у четири претходна покушаја уништена су оба степена ракете: бустер би пао у Мексички залив, док би део за посаду нестао у дубинама Индијског океана.

Сви ти летови, баш као и овај последњи, били су суб-орибтални: други степен никад није достигао прву космичку брзину потребну за лет око Земљине кугле. У петом покушају, „Space X“ је најавио могућност да први степен меко приземљи тако што ће га прихватити посебна „клешта“ монтирана на лансирну рампу (која је због тога добила име „Мехазила“).

Такав покушај могао је да буде потенцијално опасан по људе и животиње на копну, а неминован је и суперсонични „бум“, с обзиром да се бустер, у тренутку када започне повратак на земљу, креће хиперсоничним брзинама. Околина „Звезданог града“ представља врло шаролик, динамичан екосистем и за ФАА је било важно да он остане нетакнут, чак и ако све крене наопако.

Шансе за повратак бустера на лансирну рампу нису биле велике, тако да је иницијална трајекторија предвиђала још један пад првог степена у море. ФАА и „Space X“ дефинисали су више од хиљаду различитих предуслова који су морали да буду испуњени пре него што би бустер ручном командом био усмерен назад на копно, ка клештима „Мехазиле“. Срећом, лансирање је обављено стриктно у складу са протоколом тако да је, недуго пошто је ракета достигла максималну висину од 210 километара и одвојила се од другог степена, донета одлука да се започне маневар хватања бустера.

И све је прошло скоро савршено, ако се изузму мала одступања од идеалне вертикале у последњим секундама повратка. Када су се мотори за кочење угасили, седам минута након полетања, бустер се налазио у снажном загрљају „Мехазиле“, спреман за инспекцију, вероватно и нови лет. Спортским речима, ово није био „кош са пола терена“ – ово је био кош са терена у суседној држави, нешто што само Стеф Кари може да изведе.

Други степен наставио је лет по инерцији још сат времена. С обзиром да се прошли лет из јуна ове године неславно завршио (термички штит је попустио на више места, што је довело до значајних структурних оштећења летелице пре пада у море), инжењери су потрошили преко 12.000 радних сати да све заштитне керамичке плоче замене новим, лакшим и отпорнијим материјалом. Летелица је успешно прошла кроз гушће слојеве атмосфере а затим укључила моторе како би се, након 66 минута лета, у вертикалном положају лагано спустила на површину Индијског океана, тачно на планираном месту и у знатно бољем стању него после претходног лансирања.

Без сумње, био је ово лет за историју, велики корак у правом смеру, са коначним циљем да се оба степена летелице спасу и сачувају за наредни лет. Потпуна „рециклажа“ свих капиталних делова могла би да сведе трошкове лансирања практично на трошак горива, на десетак милиона долара по лету или само два. „Можда ови бројеви делују незамисливо, нико никад није веровао да је тако нешто могуће“, рекао је Маск, „али ми не кршимо ниједан закон физике да бисмо ово постигли“.

„Старшип“ није само још једна ракета која ће се појавити на тржишту као средство за лансирање сателита. За тако нешто Маск већ има „Falcon 9“ и „Falcon Heavy“, који бројем својих летова и ниском ценом експлоатације туку конкурентске компаније (укључујући и Европљане) директно у главу. Ако се остваре Маскове визије, ако пројекат преболи дечије болести, ако се имплементира већ испланирани систем за поновно танкирање летелице у Земљиној орбити из претходно лансираних резервоара, биће ово летелица за „велика дела“ и неке далеке дестинације: за Месец, Марс, Јупитер...

Пут на Месец

Шта је следеће? Нема сумње да ће уследити додатни летови који треба да „испеглају“ све уочене недостатке, нарочито када је други степен у питању, који ниједан од претходних пет летова није завршио без мањих или већих оштећења (новине су стидљиво објавиле податак да је након последњег, петог лета и меког приземљења на површину Индијског океана, други степен експлодирао након свега неколико секунди). Након тога, ракета ће вероватно бити искоришћена да у кратком року искомплетира „Старлик“, мрежу телекомуникационих сателита који ће обезбедити широкопојасни интернет у сваком кутку Земљине кугле.

А онда на ред долази први велики испит, реализација уговора који „Space X“ има с америчком космичком агенцијом НАСА: „Старшип“ је 2021. године изабран као возило које треба меко да спусти посаду астронаута на површину Месеца (укључујући и прву жену), после паузе од преко пола века. По плану, то би требало да се деси током НАСА мисије „Артемис 3“, која је планирана за 2026. годину.

„Старшип“ је довољно моћан да лет до Земљиног сателита и натраг изведе потпуно самостално, али се НАСА определила за мало сложенији приступ. Астронаути ће до Месеца летети користећи носач „SLS“, који је НАСА недавно увела у оперативну употребу, са „Орион“ капсулом на врху у којој ће се налазити посада. У Месечевој орбити, астронаути ће прећи из „Ориона“ у „Старшип“ који ће обавити последњу фазу приземљења. Након вишенедељног боравка на површини Месеца, „Старшип“ ће астронауте поново вратити у „Орион“, након чега следи повратак кући.

Према уговору, НАСА неће дозволити Маску да се „вежба“ на броду са посадом: пре него што буде одобрен лет са астронаутима, „Space X“ ће морати да демонстрира способност „Старшипа“ да без грешке обави све фазе лета, укључујући и слетање на Месец. За ова два лета, један „показни“ и један „практични“, НАСА је уплатила Масковој компанији скоро три милијарде долара. Цео процес није био обављен сасвим транспарентно тако да је Џеф Безос, власник „Амазона“ и космичке компаније „Blue Origin“, покренуо спор који је утихнуо тек када је НАСА објавила да је Безосова понуда била неупоредиво скупља од Маскове.

Реално, Маск не би требало да има проблема да испуни своје уговорне обавезе са техничке стране, али је велико питање да ли ће се све десити у планираним роковима. Други степен „Старшипа“, онај који на крају треба да заврши на Месечевој површини, тренутно је и најслабији део конструкције – у пет до сада обављених летова, он ниједном није враћен на Земљу тако да се може темељно испитати, а камоли поново користити. Али Маск све ово не ради због пута на Месец, за њега је то као кад кренете из Ниша за Београд па успут свратите у печењару „Код Грују“ (sic!), тамо негде код Ћуприје.

Марс као коначни циљ

Није тајна да је Маск опседнут Марсом као наредном станицом у својој космичкој авантури. Твитер је препун његових фантастичних визија у којима космонаути, ношени крилима неке будуће „Старшип“ флоте, освајају црвену планету баш као што је преко много векова Колумбо са своја три једрењака започео колонизацију Америке. Маск је, иначе, један од најистакнутијих чланова организације „Mars Society“, која је основана крајем прошлог века и за циљ има да популаризује истраживање Марса које, у крајњој инстанци, треба да омогући човечанству трајно насељавање ове планете.

Организација има више него солидну репутацију и може да се похвали чланством које у великој већини чине озбиљни научници, футуролози, бивши и садашњи астронаути, предузетници, богати занесењаци и сви други који верују да човек не сме да остане заувек заробљен на матичној планети јер ће она, ако се настави са садашњим степеном експлоатације, индустријализације, пратеће еколошке девастације и неконтролисане експанзије становништва, пре или касније постати крајње негостољубиво место за живот.

У последњих 25 година „Space X“ је јавности представио неколико пројеката за колонизацију Марса, чиме би будућност човечанства била осигурана на дуге стазе. Ниједан од тих пројеката није привукао значајну пажњу, камоли обезбедио буџет за даљу разраду. Ипак, „Старшип“ је све променио, Маск је сада у стању да сам испуњава своје планове без ичије помоћи.

„Space X“ је већ најавио да ће први „Старшип“, без астронаута, полетети пут Марса 2026. године када ће међусобни положај Земље и Марса бити оптималан. Како би се тај положај што боље искористио, планирана су још четири пробна лета без посаде у истом периоду, а ако све прође како треба летови са астронаутима требало би да крену већ 2029. године!

Колонизација Црвене планете   

Илон Маск, међутим, не жели само да пободе америчку заставу на Црвену планету. Његов крајњи циљ је колонизација Марса. За тако нешто потребно је много космичких бродова, за тако нешто Маск се спрема као савезници 1944. године за инвазију на Нормандију. Већ се подиже огромна фабрика која ће на свом врхунцу производити један комплетан „Старшип“ свакога дана.

Пре него што први астронаути кроче на Марс, тамо ће се искрцати десетине теретних бродова који ће за прве посетиоце допремити све што је потребно за нови почетак: конструкциони материјал, машине, генераторе, храну и остали бакалук...

Прва посада требало би да има 10-12 људи, и њен основни задатак био би да тамо направи фабрику горива и базични логор који би се касније проширивао.

Када основна припрема буде обављена, права колонизација може да почне, са све већим бројем путника по једном лету. Рачуница је проста: повољан положај Земље у односу на Марс (тзв. „прозор за лансирање“) понавља се на сваких 26 месеци. Током сваког тог периода Маск планира да лансира хиљаду бродова ка Марсу, сваки са по педесетак, можда и стотину „емиграната“. Таквим темпом, до 2050. године на Марсу ће нићи самоодржива насеобина са око милион становника. 

Маск признаје да је, бар на први поглед, Марс негостољубив, налик на камениту, беживотну и хладну пустињу (тамошња температура варира од -120^оC на половима до +20^оC на екватору током најтоплијег дана у години, али се у просеку креће око -60^оC). Међутим, тамо се и даље могу наћи сви елементи који су човеку неопходни да би он тамо остао и био самодовољан током дугачког временског периода.

Ретка атмосфера Марса доминантно је сачињена од угљен-диоксида, малих количина азота и занемарљиве количине других гасова. Ту су и огромне, већ потврђене количине подземног леда који за становнике Марса може да обезбеди пијаћу воду, али и извор енергије, јер се дисоцијацијом воде коришћењем енергије добијене из соларних панела могу добити водоник и кисеоник, две компоненте које се могу употребити као ракетно гориво.

Кисеоник, у комбинацији са азотом, може да обезбеди атмосферу налик оној на Земљи којом ће бити испуњене куполе испод којих ће нићи прва насеља. Осим тога, од поменутих хемијских елемената могуће је произвести и вештачко ђубриво које ће, у комбинацији са угљен-диоксидом из атмосфере, омогућити досељеницима да узгајају разноврсне пољопривредне културе.

Трајање дана на Марсу врло је слично трајaњу дана на Земљи, тако да људи не би морали дуго да се прилагођавају потпуно другачијем циклусу дана и ноћи. И на крају, гравитација на Марсу достиже једва 40% оне на Земљи, тако да би транспорт и руковање масивним контејнерима били неупоредиво лакши и ефикаснији.

Визија коју Маск нуди залази и у врло суптилне детаље као што је друштвено уређење колоније која ће се омасовити у релативно кратком временском периоду. И поред своје нескривене наклоности према Трампу, Маск не сматра да би он требало да преузме управу на Марсу онда када му истекне (не)вероватни други мандат у Белој кући.

Уместо представничке, Маск на Марсу предвиђа директну демократију, нешто налик на седницу кућног савета где су сви станари окупљени на гомили, све док се у општој галами и отимању за реч не искристалише предлог који је (не)прихватљив за већину. Друго есенцијално право које би имали „Марсијанци“ било би самоуправљање, не у смислу Тита и Кардеља (мало је вероватно да је Маск читао њихова сабрана дела), више као израз самосталности колониста од било каквог уплива политичке воље овоземаљских држава и институција.

Проблеми и примедбе

Све је то лепо, али Маскова визија има једну велику ману: она је неостварљива у данашње доба, данас, сутра, за пет, десет или двадесет година. Једноставно, то што Маск фантазира „неће да буде“, из више разлога. Његова визија прескаче гомилу деликатних питања која се не могу игнорисати: како ће се астронаути на вишемесечном путу до Марса штитити од смртоносног космичког зрачења? Пут до Марса није кратак, траје око шест месеци, што се ни уз додатни утрошак горива не може свести на мање од четири.

С каквим психолошким (психијатријским?) изазовима ће се сусрести путници ограничени на монотони затворени простор без икакве могућности да направе полукружни заокрет и у случају нужде хитно се врате на Земљу? Шта ће бити са онима који се током пута или на Марсу разболе, којима ће бити неопходни скенери, магнетне резонанце, компликоване хируршке интервенције или дуготрајна нега лековима који се не могу синтетисати на Марсу?

Како ће досељеници генерисати потребну енергију? Помоћу квадратног метра соларног панела на Земљи могуће је, у идеалним условима, добити један киловат електричне енергије. Марс је значајно даљи од Сунца, ефикасност соларних панела упола је мања тако да и њихова површина, за исту генерисану снагу, мора да буде двоструко већа. Уз то, панели на Марсу траже непрекидно чишћење јер ће их ветар, ма колико био слаб, непрекидно прекривати свеприсутном фином прашином.

Какве ће ефекте имати слаба гравитација на мишиће и кости насељеника који планирају да годинама остану на Црвеној планети? Тачно је да испод површине Марса има великих количина леда али је он, баш као и земљиште, запрљан перхлоратима, корозивним једињењима која могу да оштете сваку опрему или машину а опасна су и по здравље, чак и у малим количинама. Каква је, уопште, сврха стварања насеобине усред монотоније негостољубивог, хладног крша који чине камење, црвенкаста прашина и тек понеко брдо?

Са друге стране, по климатским условима, Марс понајвише личи на Антарктик: ако је тако, зашто га људи већ нису масовно населили (температуре су сличне, али су вода, ваздух и храна тамо неупоредиво доступнији него на Марсу)?

У случају да Земља заиста постане крајње негостољубива, многи стручњаци сматрају да је много једноставније успоставити самоодрживи екосистем испод површине Земље, користећи природна подземна склоништа или масивне, вишеспратне бункере, него то исто радити у неупоредиво тежим условима на Марсу (ако већ нисте, прочитајте феноменалну приповетку „Силос“ Хјуа Хауија или погледајте истоимену серију, причу о људима који су се након неименоване катастрофе склонили у огромно бетонско склониште које једва провирује изнад површине Земље).

И позната имена имају своје примедбе. Мартин Рис, члан британског Краљевског астрономског друштва, каже да је Маскова прича о Марсу „опасна заблуда“. Барак Обама, бивши амерички председник, не крије да Маскову колонизацију види како нонсенс, обичну будалаштину: „Земља након нуклеарног рата и даље би била погодније место за живот у односу Марс.“

Џеф Безос такође има сасвим другачију визију: „Уместо колонизације Марса, паметније је да труд и новац уложимо у измештање тешке и еколошки опасне индустрије у Земљину орбиту.“ Џорџ Дворски, познати канадски футуриста, назвао је Маскове планове „чистим замлаћивањем, без трунке промишљености“.

(Не)остварљива Маскова визија

Али, Маск се не обазире много на своје критичаре. Има ироније у чињеници да је, некад давно, Вернер фон Браун, легендарни конструктор немачког „Фау-2“ и бројних америчких ракета, укључујући и фамозни „Saturn V“, у својој књизи „Пројект Марс: Техничка прича“ описао замишљену колонију људи на Марсу коју води изабрани лидер по имену „Илон“.

Маскове фантазије последица су његових успеха који се у последње време нижу као на покретној траци. Сваки од пет летова „Старшипа“ био је успешнији од претходног, сваки је представљао одскочну даску за онај наредни.

Кад вам све иде од руке, природно је да почнете да ласкате самом себи верујући да не постоји циљ који је довољно велики и компликован да би био недостижан. Али, наука нас учи да, врло често, проблем може да постане толико сложен да је, заправо, нерешив.

Узмите неку најпростију математичку једначину, још у основној школи вас науче како да је решите у пар корака. Мало после, на ред дођу оне квадратне, другог степена, сваки средњошколац се некако избори са њом. Они који су студирали математику или неки „јачи“ технички факултет, можда су се очешали о једначине трећег и четвртог степена и остали запањени гаргантуанским формулама које дефинишу њихова решења. И сад би неки математичар, амбициозан као Маск, могао да најави да ће кад-тад решити и једначину петог, шестог, или било ког већег степена.

Али постоје места на којима природа ставља тачку и намеће ограничења против којих не можемо ништа. Један генијални француски математичар, Еварист Галоа, иако је већи део свог (пре)кратког живота провео по затворима због својих политичких уверења и на крају, под неразјашњеним околностима, био убијен у двобоју у двадесетој години, доказао је, чамећи у некој убогој апсани, да се једначине петог и вишег степена не могу решити уобичајеним математичким алатима и тиме ставио тачку на проблем који је мучио математичаре више од три века.

Тако је и с Марсом. Од када је у Србији почео да излази легендарни научно-популарни часопис „Галаксија“ (било је то 1972. године, замислите, у „мрачним комунистичким временима“), насељавање Марса требало је да се деси у наредних 30 година. Тако је било тада, тако је било на прелому два века, тако је и данас.

Другим речима, та велика „инвазија“ на Марс десиће се никад, а можда ни тада. Ово „никад“ схватите фигуративно – реч је о далекој будућности коју ће неки од вас дочекати, а неки од нас и нећемо. Слично је и са контролисаном термонуклеарном фузијом, неисцрпним извором чисте и јефтине енергије, само што је овде рок још дужи, најмање 50 година.

Има тога још: лек против рака, успоравање старења и драстично продужење људског века, општа вештачка интелигенција (нешто сасвим друго у односу на садашње AI системе који су засновани на језичким моделима који, у принципу, играју „калодонт“, тј. погађају наредну реч тако да реченица буде „логична“), суперпроводници који функционишу на собној температури, пуно разумевање процеса који се одвијају у људском мозгу, квантни рачунари који могу нешто да реше у пракси, а не само у теорији...

Свет науке и технике пун је неиспуњених обећања која гутају време и паре занесењака који то себи могу да приуште. Маск је, изгледа, упоран да реши своју „једначину петог степена“ и нема тог Галое који ће га убедити да се окане ћоравог посла.

Nа гомили рушевина у селу Марун ел Рас на југу Либана 7. октобра, тачно годину дана пошто су припадници Хамаса из Појаса Газе упали у Израел, побили више од 1.200 и отели око 250 Израелаца, група војника развила је израелску заставу. Попут америчких маринаца на Иво Џими 1945. године, побијањем барјака на остатке куће либанских сељака означили су ново поглавље рата чији се крај, упркос згражавању већег дела света, не назире.

Дан раније, у центру Тел Авива неколико хиљада Израелаца седело је око велике ватре, тражећи хитан прекид ратних дејстава у Појасу Газе и ослобађање тридесетак талаца, који су на волшебан начин успели да преживе агонију заточеништва у Хамасовим тунелима. 

И после више од 45.000 сахрана у Појасу Газе, на Западној обали, у Либану, Сирији, Ирану, Израелу и Јемену, становници овог дела света и даље стрепе од даље ескалације, која би могла уследити већ сутра, уколико влада Бенјамина Нетанјахуа одлучи да по Ирану распали жешће но што је Техеран спреман да истрпи. Од сукоба се, на разне стране, до сада разбежало око три милиона људи – Јевреја, Палестинаца, Арапа...

Три месеца прошла су од када су катарске, египатске и америчке дипломате последњи пут успеле да доведу Хамас и Израелце на корак од прекида ватре и ослобађања талаца. Од тада, покушаје да се безнадежно сукобљене стране приведу разуму замениле су спекулације о свеопштем сукобу, који би уништио будућност земаља од Средоземног до Црвеног мора и од Синаја до Ирана. Успут, даља ескалација сукоба неминовно би увукла цео свет у невољу значајно већу од оне у којој се сада налази.

Ватромет таштине тежак 45.000 живота

Рат који одбија да се заврши, како га описују дипломате, најдужи је у дугој историји сукоба Израелаца и Арапа још од настанка јеврејске државе 1948. године. Уз то, он представља судар политичких каријера двојице лидера – израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и јединог преживелог вође Хамаса Јахје Синвара. Политичка будућност Нетанјахуа зависи од исхода сукоба, док односи који ће бити изграђени после рата за Синвара представљају разлику између живота и смрти, уколико рат преживи.

Иако се недељама веровало да је тешко рањен или чак мртав, Синвар се у понедељак јавио катарским преговарачима којима је, како јављају израелски Канал 13 и „Њујорк тајмс“, поновио да ће преосталих тридесетак живих талаца бити ослобођено тек када Израел потпуно повуче снаге из Појаса Газе.

Истовремено са ескалацијом сукоба, становници Израела стављени пред избор који ни у једном тренутку нису желели – шта је важније: ослобађање талаца или потпуно уништење Хамаса?

Израелске акције у Појасу Газе, у међувремену, доспеле су и пред међународни кривични суд, који разматра оптужбе да је израелска војска ратујући против Хамаса починила геноцид, док су у великом броју држава света покренути мање или више масовни протести који од владе Бенјамина Нетанјахуа траже да обустави рат и омогући стварање палестинске државе.

Избегличка трагедија

Неодлучан приступ решавању блискоисточне кризе изазвао је и нови талас избеглица: до сада је расељено око два милиона Палестинаца, око милион Либанаца, али и око 100.000 Израелаца, који су утекли од опасности са северне границе државе.

Сви ти људи побегли су од разарања у војној акцији чији циљ и фронтови ниједног тренутка нису прецизно дефинисани. Са чисто војне стране, Израелци су потпуно разбили Хамас. Убијена је већина команданата и политичких лидера ове организације, док је око 15.000 припадника Хамаса страдало или заробљено. Уништен је и највећи део наоружања којим је Хамас располагао, док су канали за дотурање новог махом пресечени.

Упркос томе рат се наставља, пре свега јер је Нетанјахуова влада поставила недостижан циљ: потпуна елиминација Хамаса уз истовремено ослобађање талаца у последњих 12 месеци показало се немогућим. И Хамас је модификовао свој модус операнди, па је пуко преживљавање препоставио рату за уништење Израела.

Сатеран у шкрипац, Јахја Синвар сакрио се у тунеле испод Газе окружен преживелим таоцима, надајући се да ће даље ширење сукоба по Блиском истоку спречити потпуно уништење Хамаса.

Рат у подземљу

Први показатељи да Израел чекају тешка искушења у покушају да искорени Хамас појавили су се свега двадесетак дана од упада Хамаса 7. октобра прошле године, одмах пошто су Израелци, у серији најжешћих ваздушних и артиљеријских удара у овом веку, са земљом сравнили већи део Појаса Газе.

Теоретски, војна победа над Хамасом била би тек питање рутине, али су борци ове организације одједном ишчезли ускраћујући Израелцима могућност да им задају одлучујући ударац. Како је време пролазило, постало је јасно да су се борци Хамаса пресвукли у цивилну одећу и посакривали у око 500 километара дугом комплексу подземних тунела.

На тај начин Хамас је донекле успео да неутралише израелску војну надмоћ и натера противника да сиђе у подземље, где су се Израелци суочили са заседама, експлозијама и минама изненађења.

На бојном пољу израелске снаге су неколико пута заузимале Хамасова упоришта у деловима Газе попут Џабалије или Зејтуна, али без намере да се преузме цивилна контрола над Газом. Окупација је логистичка и финансијска ноћна мора, па су Израелци, упркос различитим идејама, одустали од таквог развоја ситуације, осим на два кључна коридора преко којих контролишу Газу.

Забележен је и покушај да из се успостави некаква алтернативна палестинска управа која би се дистанцирала од агресивног наслеђа Хамаса и попунила вакуум настао његовим потискивањем. Током пролећа, Израелци су групи представника палестинске управе дозволили да уђу у Појас Газе у покушају да успоставе органе власти, што је наравно пропало због отпора преосталих бораца Хамаса и изостанка истинске подршке Израела.

У штабу Хамаса, или оном што је од њега остало, Синварова безосећајност за патњу жртава и слепило према степену деструкције омогућило је герилцима да наставе борбу упркос чињеници да ратују на рушевинама, као и да је већина лидера већ одавно сахрањена.

Америчка улога у рату

Рат у Појасу Газе јасно је показао границе утицаја који на Јерусалим има администрација Џозефа Бајдена, која се показала немоћна или није имала изражену жељу да стране приволи на примирје. Однос лидера САД-а и Израела током претходних 12 месеци чини се да најбоље описују цитати из нове, још необјављене књиге добитника Пулицерове награде Боба Вудворда, у којима се каже да је Бајден Нетанјахуа у разговорима са сарадницима назвао „курвиним сином“ и „лошим момком“.

У одломцима објављеним пре него што је књига названа „Рат“ стигла у продавнице, наводи се и да је Бајден побеснео када су израелске снаге у мају ушле у Рафу, назвавши израелског премијера „јебеним лажовом“. Наводно је у телефонском разговору викао на Нетанјахуа: „Биби, који к...!“, непосредно након што су Израелци у јулу пројектилима испаљеним из авиона убили једног од команданата Хезболаха и још троје цивила у Бејруту.

Америчка администрација ипак је успела донекле да заузда осветничке нападе које су у априлу, један за другим, покретали Израел и Иран, ограничавајући жртве и разарање на обострано прихватљив ниво.

Влада у Јерусалиму је повремено упозоравала Бајденову администрацију да критикујући Нетанјахуа индиректно охрабрује Хамас, чији су захтеви расли пропорционално жестини америчке реторике према Израелу. Суштински, Хамас је поверовао да Нетанјаху губи подршку Америке па је наставио да одуговлачи преговоре, док је Израел, суочен са америчком неодлучношћу, поруку Вашингтона схватио као дозволу да делује према споственом нахођењу.

После последње салве иранских пројектила испаљених 1. октобра, најмање тридесет бојевих глава експлодирало је око израелских ваздухопловних база Неватим и Тел Ноф, па је Бенјамин Нетанјаху најавио нови осветнички напад, овај пут по непознатим циљевима. Штуре вести пропратиле су последњи телефонски разговор Бајдена и Нетанјахуа у среду, наведено је да су њих двојица причала о томе како ће Израел одговорити на ирански напад, без навођења детаља.

Либан, држава која нестаје

Нова фаза рата у Леванту, коју су претходних месеци обећањима, уступцима и претњама заустављале дипломате из Америке и Француске, на концу је ипак измакла килавој контроли пошто је Нетанјаху, притиснут незадовољством Израелаца, одлучио да искорењивањем Хезболаха омогући повратак 100.000 сународника на север земље, које је претходно раселио ван домета пројектила из Либана.

У израелском ваздушном нападу на јужно предграђе Бејрута Дахију 28. септембра убијен је неприкосновени лидер Хезболаха Сајед Хасан Насралах, чиме су развејане и наде последњих оптимиста да би сукоб из Појаса Газе, неким чудом, могао остати изолован у границама те енклаве.

Убиству Насралаха претходили су дани у којима је израелска авијација интензивно бомбардовала циљева широм Либана, највише на југу земље, у којима је погинуло више од хиљаду људи, међу њима и неколико високо позиционираних команданата војног крила Хезболаха и војника ове организације, али много више деце, жена и цивила.

Бомбардовање Либана уследило је непуних недељу дана пошто су израелски обавештајци у најспектакуларнијој шпијунској акцији последњих деценија у два дана разнели скоро све пејџере и воки-токије оперативаца Хезболаха, при чему је убијено тридесетак и рањено око 3.000 људи.

Нетанјаху је акцију описао као „историјску прекретницу“ и „неопходан корак према постизању циљева“.

„Израел неће стати док Хезболах не буде уништен“, рекао је израелски премијер, чиме је, суштински, отворио врата коначном обрачуну са свим непријатељима – од Хезболаха, ирачких милиција, Сиријаца, Хута у Јемену, па све до најзначајнијих од свих противника – Ирана.

Пред очима света, паралелно са разарањем Газе, у ништавило пропада најнапаћенија држава Блиског истока – Либан, чија је голгота почела још с великом глади током Првог светског рата, наставила се током грађанског рата осамдесетих година прошлог века, те кулминирала распадом система у последњих десетак година.

На укупно четири и по милиона становника, нови талас избеглица изазвао би праву катастрофу у земљи у којој већ годинама не функционише ама баш ништа – од банкарског система, снабдевања електричном енергијом и водом, па до парламента и владе.

Колико разарања Либан може да поднесе кључно је питање становника земље која је у последње 54 године у шест наврата ратовала са Израелом, почев од првог сукоба 1969. до последњег 2006. године, када је израелска авијација уништила скоро целокупну инфраструктуру до јужних предграђа Бејрута. Од почетка рата Хамаса и Израела, либански бруто национални доходак пао је за четвртину.

Следећа мета – Иран

Спекулације да би Израел могао напасти циљеве повезане са иранским нуклеарним програмом или нафтна постројења у овој земљи, изазвале су панику у Вашингтону, чији су челници одмах покушали да одврате Нетанјахуа од напада на рафинерије или нафтне терминале.

Разлог узнемирењу у Белој кући лежи у чињеници да кроз Ормуски теснац пролазе танкери који превозе отприлике трећину укупне светске трговине нафтом, те би напад на иранска постројења неминовно довео до блокаде овог мореуза и самим тим и до драматичног скока цене овог енергента.

Све очи упрте су сада у Харг, двадесетак квадратних километара велико корално острво у Персијском заливу, на којем се налази велики нафтни терминал чије би уништење изазвало озбиљан гнев лидера у Техерану. Ово острво се у вашингтонским ратним плановима не помиње по први пут – још 1979. године тадашњи председник Џими Картер размишљао је о ваздушним ударима у знак одмазде током кризе настале заузимањем америчке амбасаде у Техерану и узимањем талаца, кризе која га је на концу коштала другог мандата у Белој кући.

Према документима са којих је недавно скинута ознака тајности, Картерови саветници су сматрали да би биле потребне незнатне снаге како би се Харг заузео, али су неколико часова пред састанак са председником схватили да ствари неће тећи тако глатко и одустали су од плана. Кључну улогу у одбацивању овог плана, наводно, одиграо је Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински, који је рекао да би од уништења иранског нафтног постројења највише штете имали амерички савезници.

Харг су у неколико наврата нападали својвремено Ирачани, али су њихови „миражи“, суочени са иранским противавионским системима, успели тек делимично да оштете пумпе за нафту на источној обали острва.

Последњи пут Харг је помињан током чувеног скандала „Иран контра“, током којег је администрација Роналда Регана ангажовала пуковника Оливера Норта да испоручи пројектиле Ирану у замену за таоце. Најтрапавија акција у историји Централне обавештајне агенције неславно је пропала пошто је Норт протиавионске пројектиле „хок“ набавио у Израелу, што је разбеснело Иранце у чијим је рукама, на концу, завршило свега 18 ракета. Једна је испаљена на ирачки авион који је кружио око острва, а остале су враћене Израелу.

Актуелни републикански кандидат за председника САД Доналд Трамп је недавно охрабрио Нетанјахуа да нападне иранска нуклеарна постројења, о чему се у Вашингтону спекулише још од администрације Џорџа Буша Млађег, чији су планери 2006. године означили око 1.100 циљева повезаних са контроверзним иранским нуклеарним програмом.

Преговори који никога не занимају

Када су крајем новембра прошле године таоци тада ослобођени из заточеништва Хамаса ушли у аутобусе, чинило се да ће катарска дипломатија, мигољећи се између Израела и Хамаса и уз дискретни надзор Американаца, успети да издејствује некакав опипљивији мир у Појасу Газе.

На путу кући тада се нашло 13 Израелаца, 10 Тајланђана и један Филипинац, које су припадници Хамаса отели током упада у Израел 7. октобра. У супротном правцу отишло је 39 жена и тинејџера, ослобођених из израелских затвора.

На тај начин катарска дипломатија уписала је седму значајну рецку на списак својих међународних успеха, пошто је претходно испреговарала договор у Либану 2008. године, споразум у Јемену две године касније, мир у Дарфуру 2011. године, затим прекид непријатељстава у Гази 2012. и на концу, уз помоћ некадашњег америчког амбасадора при УН Залмаја Калилзада, испословала почетак преговора међу супротстављеним фракцијама у Авганистану и издејствовала контроверзно повлачење Американаца из Авганистана.

Но, само неколико дана касније експлозије пројектила којима је Израел засуо Палестинце деловале су отрежњујуће на дипломате које до тог тренутка нису имале представу о томе колико далеко Израел може да иде и колико удараца Хамас може да издржи.

Истовремено, бесна реакција Јахје Синвара на колапс примирја била је јасан показатељ да следећег прекида ватре, можда, неће ни бити. Обавештајци наводе да је Синвар први прекид ватре дочекао у бункеру, верујући чврсто да је рат, који је у том тренутку трајао два месеца, суштински окончан, те да ће сложени статус кво моћи да отеже унедоглед дозирајући број ослобођених талаца све док израелска јавност не сруши владу Бенјамина Нетанјахуа.

Пропаст примирја директна је последица чињенице да Хамас није успео да лоцира неколико припадница израелске војске, чије је ослобађање претходно обећао катарским дипломатама. Покушај Палестинаца да неколицином стараца и телима убијених израелских војника замене „нестале“ жене разбеснео је власти у Јерусалиму, па су израелске снаге одмах упале у Кан Јунис где се, како се веровало, крио Јахја Синвар.

За лидера Хамаса, тврде дипломате, напад на Кан Јунис био је прекретница, јер је одлучио да више неће пристајати на привремене прекиде ватре, инсистирајући на перманентном примирју у замену за преостале таоце.

До краја јула ове године ствари су се потпуно преокренуле, па је главна препрека миру наместо Синвара постао Нетанјаху, иако се у том тренутку чинило да су две стране суочене са свакојаким притисцима биле много отвореније за компромис.

Хамас је преко Катара и Египта послао сигнале да је спреман да прихвати шест недеља дуго примирје, док је Израел пристао да се повуче из Појаса Газе и покаже више флексибилности у вези са повратком расељених Палестинаца. Посредници су полетели пут Рима, намерни да до краја јула финализују и потпишу споразум, али је Нетанјаху у последњи час додао серију нових захтева, укључујући трајну контролу јужне границе Газе.

Овакав потез израелског премијера његове присталице објасниле су жељом да онемогући даљи шверц оружја из Египта у Појас Газе, опозиција у земљи оптужила га је да одбијањем примирја покушава да продужи политичку каријеру, док су му десничари запретили ускраћивањем поверења уколико пристане на било какав прекид ватре пре коначног уништења Хамаса. Хамасови представници су пак тврдили да би присуство израелских војника на том делу границе суштински онемогућило повратак расељених и – договор је пропао.

Како се рат настављао, у Израелу су се продубљивале поделе по кључним питањима – како земља треба да изгледа, каква је улога правосуђа и карактер државе, али и око права мањинских заједница, што је посебно дошло до изражаја после скупова подршке израелским војницима оптуженим да су силовали притворене Палестинце.

Са нерешивим проблемима у Гази, Израел се окренуо Хамасовим савезницима и покренуо је инвазију на југ Либана намеран да искорени Хезболах, а гледајући намрштено у правцу Ирана спреман је да покрене одлучујући сукоб и са том државом.

Како сматрају дипломате – овај рат се неће завршити јер ниједна страна нема намеру да устукне.

Одувек сам се подсмевао оним путницима који после неколико дана „скуже“ неку земљу и одмах су спремни да је опишу. Пут у Либан је и мене довео у искушење да постанем таква врста путника-мислиоца.

Могао бих да тврдим да овај текст није такав, јер годинама размишљам о Леванту. Упоран сам у називању Либана, Сирије и околних земаља Левант, јер је то име старије од западноцентричног – Блиски исток.

Левант је наш регион-рођак, с којим делимо велики део историје, на чије муке и наше муке личе. Иако смо дуже живели у истој држави са Бејрутом него са Загребом, ипак би можда било помало претерано рећи да смо ми најсеверозападнији део Леванта, на шта нас подсећа начин живота.

У том крају света и његовој околини настале су многе најважније тековине људске цивилизације: пољопривреда, најстарији градови, вера у једнога Бога... Феничани, чије је средиште било у данашњем Либану, оставили су нам прво фонетско писмо. Ако следимо Амина Малуфа, можда историја затвара круг и потапа људску цивилизацију на месту где је рођена.

Прва моја искуства с Бејрутом заправо су ојачала мој оптимизам. Сетио сам се анализе фразе „ово нема нигде“ Зорана Ћирјаковића. Та фраза се најчешће користи да се изрази незадовољство околностима нашег живота. Када је град прљав, када је превоз лош, када је управа аљкава, кажемо „ово нема нигде“. У том смислу, посета некадашњем „Паризу Блиског истока“ је лековита.

Слика аеродрома на којем повремено нестаје струје чини да дроњави Сурчин изгледа као оличење сјаја. Онда путник намерник схвата да се нашао у милионском граду у коме скоро да нема семафора, јавног осветљења и јавног превоза, а често ни струје. У граду у коме је тзв. мир буквално био једнако или горе рушилачки од дугогодишњег рата.

Ђубриво које је заборављено у једном силосу чамило шест година проузроковало је пре две године можда и највећу ненуклеарну експлозију у историји. 

Начини урушавања

У Африци и Јужној Америци има распаднутијих велеградова. Већина држава светског Југа нагрижена је корупцијом и пљачком, многе су разорене ратом. Али Киншаса и Порт о Пренс вероватно никада нису доживели благостање. Оно што Бејрут, Либан и цео Левант чини посебно тужним јесте оно што су били и што су могли да буду. Не само ради њих самих, него и као узор за цео свет.

Либан је уз Израел био једина истински демократска држава у том делу света. Онда је грађански рат срушио тај светионик културе, финоће живљења и толеранције.

Што рече Малуф: „Што се тиче цивилизације из које сам потекао, морам додати да иако је њен нестанак сигурно трагедија за оне који су одрасли у њеном окриљу, за остатак света тек је мало мање трагичан. Наиме, и даље сам уверен да би човечанство у целини, са свим својим цивилизацијама – да је плурални Левант успео да опстане, напредује и развија се – умело да избегне застрањивање које у наше време посматрамо.“

Не могу да не мислим на Југославију, ту земљу која је свега осим среће имала, што рече Штулић. Крхка етничка и верска равнотежа је у обе земље уништена грађанским ратом. Многи пореде Либан са Босном, и због сложеног односа између верских заједница проистеклих из милетског система, а и због заглављеног послератног развоја.

Можда постоји један чинилац који је утешан за нас. Распад Југославије је погоршан дубоким ранама из Другог светског рата. Либан је много дуже живео у миру. Иако је у отоманско време било неколико крвавих верских сукоба, ипак је Либан избегао разарања светских ратова. А онда је не само разорен у рату него је наставио да се урушава и у миру. 

Мржња према новом

Добро је позната улога страних сила у либанској трагедији, Сирије, Израела, а у позадини и САД. Мање знамо за домаће подземне силе које су покуљале на почетку трагедије.

Професорка Дима де Клерк, ауторка једне од најуспешнијих књига о либанском грађанском рату, била нам је водич по својој домовини. Причала је о мизонеизму, мржњи према новом и промени, која је подстакла неке заједнице да поремете ломљиви поредак своје земље.

Уплашени новим стварима које су пре свега видели на телевизији, традиционалисти су се латили оружја да одбране старе начине. Рушевина биоскопа „Јаје“ или „Купола“, грађеног у најмодернијем бруталистичком стилу шездесетих година, симболизује пропаст модернизације либанског друштва.

У међувремену, по градовима су заједничке институције изгубиле сваку веродостојност. Истини за вољу, та несрећна држава никада није имала снажне институције. Од оснивања 1943. године звали су је „трговачка република“. Трговачки и други пословни лобији нису желели снажну државу која би ометала њихове делатности. Али се слабост државе погоршала током времена.

Све етничке и верске групе су лакше остваривале своје интересе држећи се својих вођа, него преко заједничких државних органа. Онда је кренуо рат, уз велико учешће страних сила. 

У улици Маарад

Када је рат стао, није стало пропадање. Као симбол пропасти, посебно ме је дотакла судбина улице Маарад, која је грађена као излог просперитетног и западњачког Бејрута. Названа је по Међународном сајму 1921. године. Можда би се могла у преводу звати и Сајамска. Ова улица показује да су Либанци сасвим дословно схватили фразу о Бејруту као Паризу региона.

Са својим аркадама Маарад улица је верно опонашала париску улицу Риволи, а њен најбољи део је трг, на коме је, окружена art deco зградама, никла сахат кула са огромним „ролекс“ сатом.

Данас су сви излози најскупљих радњи у овој улици полупани. Нема шетача ни туриста, а на крајевима улице су војници и барикаде. При свему томе, улица је обновљена после рата деведесетих, али је разорена сталним демонстрацијама од 2005. године надаље.

Људи су протестовали због различитих ствари, од сиријске окупације до поскупљења и корупције. Протести су убили стари трговачки центар. Мале скупе радње нису се више обновиле.

И у овако пропалом Бејруту граде се скупи, помало безлични облакодери уз обалу. Ради њих се уништава више историјских слојева старог града – од отоманских кућа које подсећају на Истанбул и Солун, до модернистичких зграда из двадесетих година што личе на Париз и Мајами.

Послератна обнова града је била корупционашка и профитерска. Зато нема основних градских функција, као што су јавни превоз и осветљење. Богаташи се возе колима, а око њихових зграда светло дају агрегати.

Експлозија 2020. године разоткрила је потпуну неспособност администрације. Шест година је амонијум-нитрат пропадао у складишту у једном силосу, док се није запалио. Власти су игнорисале молбе да се ђубриво премести на неко безбедније место. Још једном се показало да крадљивост није главни недостатак лоших власти. То је неспособност.

Бранко Милановић је писао да корупција не мора увек да шкоди економском расту. Неки аутори наводе за то пример земаља Источне Азије, прилично корумпираних. Експлозија силоса у бејрутској луци оголила је неспособност администрације да препозна „горући“ проблем у веома дословном значењу те речи. 

Уза све те невоље, грађани Бејрута су у великој мери сачували космополитски и толерантни дух града. Сви старији људи говоре француски, а млађи и енглески и француски. По кафићима виђамо саме другарице (или сестре?), без мушке пратње, од којих је једна скроз забрађена, а друга у сеченом шортсу. Пуше наргиле барабар с мушкарцима. Да ли су то остаци боље прошлости?

Колико дуго ће моћи да се очува достојанство у граду у коме универзитетски професор има мање од 100 долара плату, у коме су званичници потпуно дигли руке од општег добра, у коме похлепни богаташи гомилају блага по цену потпуног уништавања градског наслеђа и друштвеног ткива?

Преживљавање Либанаца подсећа на наше деведесетих година. Тако је код њих сиромаштво мало ублажено дознакама дијаспоре, једне од највећих на свету, ако гледамо у односу на број становника у завичају. По најскромнијим проценама, више је Либанаца по свету него у домовини. По неким, вероватно претераним проценама, само у Бразилу је више људи либанског порекла него у домовини. По званичним бразилским проценама „само“ два милиона, што је половина либанског становништва.

Исто или слично расејање погодило је Ирску после Велике глади 1845-1849. године. Век и по касније, ирски исељеници су били главна снага која је Ирску преобразила у једну од најбогатијих држава света. 

Сачувати достојанство

Већ слутите, покушавам да нађем зрак наде за Бејрут и Либан, а мислим на једну другу земљу на брдовитом Балкану. Једна од утеха је светска перспектива. У тој перспективи, Либан уопште није толико сиромашна земља.

Долина Бека, тај плодни рај, пуна је избегличких породица које живе под шаторима направљеним од џакова са UNHCR натписима. По цео дан раде на њивама, возе се на тракторима, одмарају се у прашини између шатора. И пропали Либан је за њих место бољег живота.

Светска перспектива има два краја. Са друге стране, Либанци гледају лагодан живот својих сународника на Западу. Хтедох да напишем „који стално имају струје“, па стадох. Можда и Европљани осете како изгледају рестрикције бејрутског типа. 

Да ли су Бејрут и цео Левант прозор у дистопијску будућност, као што слути Амин Малуф? Он је мислио пре свега на нестанак толеранције и успон разних фундаментализама. Ја сам на његову бригу додао једну нашу, локалну. Још није израчунато да ли је Либан, или постјугословенске државице, више коштало ратовање или пљачкање послератних пословних елита. И у рату и у миру, у оба случаја, најскупљи су били неспособност и глупост. 

Као и код нас, путника намерника и у Бејруту често изненаде достојанство и неки суштински оптимизам људи који трпе невоље и неправде живота. Никада у животу нисам доживео да ми конобар врати бакшиш, сматрајући да је превелики.

Баш то се десило у Бејруту, када нам је млада студенткиња негодујући вратила превисоку напојницу, рекавши да она има свој интегритет. Нисмо хтели да је увредимо надменом великодушношћу, него је у друштву инфлације тешко одредити прави однос цена. После нас је газда кафане частио чинијом грожђа, да се покаже као прави домаћин.

Ни други људи у Бејруту, млади или стари, углавном не изгледају бедно и запуштено. Колико дуго се, у општем пропадању, могу сачувати пристојност и достојанство?

Пишем о Бејруту, а опет мислим о нама. Е, када бих знао шта та фина бејрутска (београдска, сарајевска?) омладина може да уради не би ли, у Бејруту дословно, извукли своје друштво из мрака! Чини ми се да се сећам шале из времена пољске кризе осамдесетих, да неко треба да остане и угаси светло. У Бејруту неко мора да упали светло.

У том смислу, можда су глобализација и миграције подједнако искушење и прилика. Да ли ће у пропалим земљама Леванта, или Балкана, дијаспора помоћи развој као у Ирској? Или ће богати Север одвући сваки таленат, сву снагу? И оставити само шкарт?

Бејрут је у свом пропадању дотакао поноре које ми нисмо. Са стрепњом посматрам како пролази овај драгуљ Леванта. Ако Бејрут опет буде осветљен, са семафорима који раде и градским превозом који постоји, и наше невоље ће изгледати као мале и лако решиве. Навијам за Бејрут. 

Након парламентарних избора у недељу, 29. септембра политички живот у Аустрији улази у турбулентну фазу са неизвесним исходом. Слободари (FPÖ) су први (28,8% гласова, 56 места у парламенту), тренутно владајућа Народна партија (ÖVP) је иза њих (26,3%, 52), Социјалдемократе (SPÖ) су треће (21,1%, 41), Неолиберали (NEOS ) четврти (9,2%,18), а Зелени, досадашњи коалициони партнер Народњака, убедљиво последњи (8,3%, 16).

Још никада у историји аустријске Друге републике, оне после 1945, Слободарска партија није освојила прво место. Намеравала и планирала јесте, али је свако њено резултатско померање према горе било резултат грешака две велике партије које су владале аустријском политиком, „Црвених“/Социјадемократа и „Црних“/народњака. Под Хајдером је дошла близу, када је на изборима 1999. била формално друга,  али и тада резултатски на истом нивоу са Народњацима, око 26 одсто, са неколико десетинки процената предности.

Сада је то читавих два и по одсто. Није ни то много, али је довољно да Аустрија поново заради европске осуде  као бастион ново-старе деснице. Или као политички јаснији случај марша десних радикала кроз институције него немачки АфД. Ако ни због чега другог, онда због прегледности, јер се Немачка и Аустрија по демографији и економији односе 10:1, па се код упоређења усталила практична рачуница да се феномени множе или деле са десет.

Питање које све мучи, једнако европске медије и политику, канцелара, страначке лидере, као и све Аустријанце који нису гласали за Слободаре је – да ли изборна победа те партија значи да је та држава постала политичка лабораторија за тестирање нових десних влада? Да ли се и овог пута ради о грешкама владајућих, тренутно коалиције Народњака и Зелених, па су се због тога протестни гласови одлили Слободарима? Или су Слободари остварили победу из себе, јер су пред електоратом демонстрирали атрактивност властитог програма и бића, што би у последици значило да трећина аустријског гласачког тела из себе гласа и мисли десно? По новоречнику, десничарски.

Шта даље?

Као што је познато из изборне праксе демократија, свака изборна победа испод апсолутне већине, без обзира на релативну убедљивост процената, није истовремено и мандат за састав владе. Требало би да буде, углавном и јесте, јер у системима парламентарног типа председник државе даје мандат лидеру већинске странке, који одлази да у преговорима са осталима сондира коалиционе варијанте и са најизгледнијом се врати председнику по (формално) одобрење.

Први европски политичар новијег времена који је то правило прекршио био је управо један Аустријанац, Волфганг Шисел из Народне странке, који је после споменуте 1999. постао канцелар иако је његова странка била тек трећа. Шисел је тада извео не државни, али сигурно нешто што се квалификује као системски удар, када је са другопозиционираним Слободарима понудио председнику (тада Томас Клестил) владу математичке већине – а против победничких Социјалдемократа. Формула два губитника против победника.

За поређење, то је као када би сада канцелар постао Андреас Баблер, шеф трећепозиционираних Социјалдемократа. То није нарочито реално, пошто је та странка већ годинама у грозничавој потрази за лидером, а и сад се поново спрема велико чишћење због изборног дебакла. Али сама коалиција друге и треће странке, Народњака и Социјалдемократа, бива реалнија са сваким сатом и даном.

Највероватнија нова аустријска влада биће стара такозвана „велика коалиција“ Народне и Социјадемократске партије, она која је обележила највећи део Друге републике. С тим да је обично била много већа, док би сада била сведена на минимум минимума од 93 посланика у парламенту са 183 места. За већину су потребна 92, врло тесан оквир за функционалну владу.

Можда у некој другој земљи блаже политичке културе, ако таквих још уопште има у данашњој Европи. У Аустрији, и то је једно од наравоученија које је нација извела из периода 1938-1945, морају постојати јасни односи, а један мандат већине не спада у њих.

На све то, Министарство унутрашњих послова још није објавило коначне службене резултате избора. Неће бити драматичних померања, то је искључено. Али би се још могло догодити да неки мандат промени власника кад се ађустирају (Д'Хондт табеле) „пропали“ гласови мањих странака које нису прешле цензус. Довољно је да неко од „великих“ изгуби један мандат па да се читава конструкција „велике коалиције“ сломи пре него што је до ње и дошло.

У случају да она остане математички могућа, била би то формално ситуација из 2000. године кад су два губитника формирала владу против победника. Ако година буни, избори 1999. су били у јесен, коалициони преговори су се вукли до краја фебруара наредне године. Поново иста три партијска играча, само другачији распоред.

Разлика је и у томе да овог пута канцелар не би долазио из странке која је трећа на изборима, већ из другопласиране. Карл Нехамер би заиста могао да настави да буде канцелар Аустрије као да се ништа није догодило. Као да његова странка није изгубила 11 одсто гласова које је добила са Себастијаном Курцом; као да Слободари нису скочили скоро 13 одсто; као да Социјалдемократе под Баблером нису медијски перципирани као неозбиљна странка смешних намера.

Ако се некоме чини да се овде превише спомињу „победници“ и „губитници“ у једном мирнодопском окружењу, ту нема лека. Тако су постављени изборни системи у парламентарним демократијама страначког типа, а других демократија и нема.

Све као до сада?

Коалиција Слободара и Народњака једина пружа стабилну математичку већину (56 + 52), али питање је да ли би то водило и ка стабилној влади. Према мишљењу стратега Народне странке – а није случајно да се Нехамер у првим реаговањима у недељу (29.9.) касно увече стално позивао на колективна партијска тела – то би водило у још једну пропаст, као ону са Штрахеовом Ибицом и Курцовом злоупотребом моћи. 

Нехамер је ту варијанту децидирано искључио. Не само у току предизборне кампање, већ и синоћ неколико пута. Његове речи су: „Са Киклом, никада!“ То Слободаре ставља у дилему да ли да у владу као канцелара или вицеканцелара пошаљу неког другог осим свог председника Херберта Кикла. Да Кикл задржи вођство странке, а да у влади седи неко други. И та је техничка варијанта испробана под Шиселом, кад је Хајдер због ЕУ санкција Бечу у владу послао Сузан Риз-Пасер, а он задржао страначко вођство. Сад би се, дакле, тражила нека нова Риз-Пасер, неутралнија и блажа, која би задовољила Народњаке.

Али ту се код Слободњака поставља принципијелно питање – зашто би они задовољавали некога кога сматрају губитником, што он и морално и математички гледано јесте? Друго, та партија је до изборне доминације дошла због Кикла и са Киклом, те нема превише мотивације да га сада повуче из коалиције. Свима је јасно, не само Слободарима, да би они у тој варијанти поново били самлевени у загрљају са народњачким канцеларом. До наредних избора би вероватно пали на половину гласова. То је управо оно што се сада догодило и Зеленима.

Зато је најреалнија процена да ће Кикл остати у опозицији и покушати да шири утицај странке. Убрзо долазе регионални избори у Форарлбергу и Штајерској. Њихови гласачи, плус они протестног типа, добро ће приметити како се на савезном нивоу губитници удружују против победника.

Остале коалиционе варијанте су тројке Народна странка плус Социјалдемократе плус или НЕОС или Зелени.

Варијанта са Слободарима и Социјалдемократама, иако математички могућа, је искључена. Премда, никад се не зна. Обе странке имају изражену социјалну димензију бриге за обичне људе, метафоричког „малог човека“. Изгледа, међутим, да то није увек исти „мали човек“.

Како се десило

Пресудила је миграциона криза, пред чијим су последицама Народна и Социјалдемократска странка дуго затварале очи. Баблер, до тада градоначелник Трајскирхена (велики сабирни центар поред Беча) је дошао на чело странке са статусом „избегличке мајке“. Зелени никад нису схватили да ту уопште постоји неки проблем, осим техничког који се решава бољим распоредом.

Пресудиле су и санкције Русији. Не можда директно, али на један комплекснији начин без сумње. Истина је да је већина Аустријанаца, као што показују сва испитивања јавног мњења, за кажњавање Русије. Али су они истовремено против скупих енергената, пропадања привреде, измештања бизниса из Аустрије, пада животног стандарда, раста незапослености, губитка дипломатског статуса земље и рата, чиме показују да су потпуно неспособни да саберу два и два.

Зато ће се у Аустрији вероватно догодити нешто слично ономе што се десило у Француској. Сви „губитници“ ће окренути главе од „победника“, аранжирати се између себе и правити се да се ови избори уопште нису догодили.

У првој рунди реакција партијских челника у недељу увече на националној телевизији ОРФ такав став се показао више пута. На инсистирање Кикла да се резултати избора не могу негирати, да се дан касније не може кренути у business-as-usual, сви су одговорили да је то тачно математички, али морално недопустиво, јер „Кикл није добар за ову државу“. Беате Мајнл-Рајзингер (NЕОС) је рекла:  „Herr Kickl, ја вас нећу у влади.“

Некад је било и инвентивнијих објашњења о томе зашто ће политички естаблишмент игнорисати релативног победника избора. На примедбу Кикла да „трећина електората ове земље стоји иза Слободара“, социјалдемократа Баблер је одговорио: „То су гласови за вашу партију. Шта вам даје за право да их повезујете са људима који су вам их дали?“

Спремају се коалициони преговори. Много ће зависити од тога ко ће први од председника Ван дер Белена добити мандат за састав нове владе. Ван дер Белен ће вероватно бити први који ће игнорисати изборни резултат.   

Већ 32 године неприкосновени вођа Хезболаха Сајед Хасан Насралах, најмоћнији човек у Либану и један од најутицајнијих људи у „осовини отпора“ која се бори против Израела, убијен је у суботу, 28. септембра у израелском ваздушном нападу на јужно предграђе Бејрута Дахију, главно упориште Хезболаха у Либану. Заједно са њим убијени су и генерал Иранске револуционарне гарде Абас Нилфорушан, високи члан обавештајне мреже Хезболаха Хасан Халил Јасин и још 11 људи.

У нападу су коришћене специјалне бомбе тешке више од тоне које продиру дубоко у земљу пре него што експлодирају и пробијају зидове и најбоље заштићених подземних бункера, какав је био онај у коме се налазио Насралах са својим сарадницима. Сведеоци кажу да се читав Бејрут од експлозија затресао као да га је погодио земљотрес, али затресао се и читав Блиски исток, са њим и свет.

Убиству Насралаха претходили су дани у којима је израелска авијација интензивно бомбардовала циљева широм Либана, највише на југу земље, у којима је погинуло више од хиљаду људи, међу њима и неколико високо позиционираних команданата војног крила Хезболаха и војника ове организације, aли много више деце, жена и цивила. Хиљаде људи су рањене, десетине хиљада су закрчиле путеве у очајничком покушају да негде побегну од бомбардовања.

Свему је претходила спектакуларна акција израелских обавештајаца у којој су, из ове перспективе већ давног 17. и 18. септембра, експлодирали пејџери и воки-токији оперативаца Хезболаха убивши тридесетак и ранивши око 3.000 људи.

Тако је почело оно од чега читав регион и свет страхују већ годину дана – отворени рат Израела и Хезболаха којим ратни пожар из Појаса Газе прелази границе Израела и не види се где ће се зауставити. А Либан је кренуо путем који ће се вероватно завршити у потпуном нестанку ове земље као било какве државе.

Израел и његово руководство, на челу са Бенјамином Нетанјахуом, опијени су тријумфализмом. После годину дана мучног рата у Појасу Газе коме се крај не види, док су таоци отети у нападу 7. октобра прошле године још у рукама Хамаса мада је њихово ослобађање најављено као један од главних циљева тог рата, Нетанјаху коначно себе може да представи као великог победника, а израелска војска и обавештајне службе да поново ставе ореол непобедивих сила.

Уз тријумфалне речи и упозорења да долазе „изазовни дани“, иду и оне које показују у ком правцу би могло да се креће деловање Израела у наредном периоду. Пре десетак дана, изјава да је ратним циљевима у Појасу Газе (потпуно уништење Хамаса) додат још један, враћање кући становника северног Израела који су евакуисани због ракетирања Хезболаха, најавила је оно што се сада дешава.

Сада Нетанјаху каже да је убиство Насралаха „историјска прекретница која би могла променити однос снага на Блиском истоку“, да је његово убиство био „неопходан корак према постизању циљева које смо поставили и промени равнотеже снага у региону за године које долазе“, уз речи да „Израел неће стати док Хезболах не буде уништен“. А то значи само једно – Израел је ушао у рат са свим својим непријатељима, од којих је врховни Иран.

Сенка грађанског рата

Мало је вероватно да израелско руководство није свесно да „уништење Хезболаха“ Израел не може сам да изведе. Интензивним израелским нападима, убиством Насралаха и многих војних команданата Хезболах је тренутно пољуљан, али због тога неће нестати. И Насралаха и остале ће неко заменити, а све што се десило тешко да ће „натерати Хезболах да промени своје поступке“, како је рекао портпарол израелске војске Данијел Хагари.

Израел тврди да су мете које бомбардује по Либану искључиво повезане са војним дејствовањем Хезболаха, уз ритуална упозорења која се пар сати уочи напада упућују становницима области која ће бити на удару да оду одатле. Но, страдају и цивили, на удару су и места где живе хришћани, Друзи, сиријске избеглице, па се паника и страх шире као пожар, а стотине хиљада људи бежи покушавајући да нађе неко сигурно уточиште. Безброј је слика које показују како су Корниш, шеталиште поред мора у Бејруту, Трг мученика у центру града и улице преплављени избезумљеним људима који спавају на отвореном, препуштени сами себи.

Уз страх се рађа и гнев, чије последице је лако предвидети. Када израелски министар обране Јоав Галант каже да Израел није у рату с либанским народом него са Хезболахом, и обраћајући се том народу дода: „Време је за промене”, порука је јасна – узмите ствари у своје руке и сами се обрачунајте са Хезболахом који је крив за ваше страдање.

Уз све остало, над Либаном виси и сенка новог грађанског рата. Јесу Либанци деловали махом уједињено претходних дана пред ужасом који их је снашао, али много је оних међу хришћанима свих деноминација, као и Друзима и сунитима, који су мислили и мисле да Насралах није требало да шаље своје борце у Сирију да се боре на страни Башара ел Асада када је 2011. почео грађански рат у тој земљи, као и да није требало кретати у сукоб са Израелом када је прошлог октобра почео рат у Појасу Газе, те да Либан и без свега тога има довољно својих проблема са којима не може да се избори.

Што је тачно. Земља је већ годинама на коленима, разорене економије, зависна искључиво од стране помоћи, без председника кога није у стању да изабере, са распаднутим институцијама, владом која не може да својим грађанима обезбеди струју, гориво, новац. Уз све то, експлозија у складишту вештачког ђубрива у бејрутској луци августа 2020. буквално је уништила велики део града...

Сећања на грађански рат који је трајао од 1975. до 1990. и однео више од 100.000 живота уз невиђена разарања још су свежа. Путнике на бејрутском аеродрому „Рефик Харири“ дочекују огромне слике на којима се види како је некадашњи „Париз истока“ претворен током рата у Хирошиму, али поред тих слика су и фотографије како је након рата, камен по камен, потпуно обновљен.

Сви су свесни да још једно такво разарање Либан не би могао да преживи, и да следеће обнове не би било. Али, после убиства Насралаха либански војни тенкови распоређени су у Бејруту на мосту који дели шиитску четврт Ханда ал Гами и хришћанску четврт Ашрафију, пошто су нешто раније избили сукоби, а извештачи из Либана кажу да уз страх напетост виси у ваздуху, не само између маронита и шиита.

Катастрофа у најави

Либански званичници кажу да је због новог бомбардовања у земљи већ милион људи у покрету, од чега су страховали претходних годину дана, предвиђајући шта ће се десити ако (када) Израел крене у офанзиву на југ ове земље. УНХЦР каже да је већ више од 50.000 људи, Либанаца и Сиријаца, бежећи од рата пребегло у Сирију.

На страну апсурд у коме сиријске избеглице беже од рата у земљу из које су од рата побегле, у Либану има још 1,5 милиона сиријских избеглица. Уз нових милион несрећника који сада беже са југа, и да није рата ниједна земља не би издржала такав притисак а да не имплодира, па то не може ни Либан са својих 4,5 милиона становника, ионако једва функционалан.

Свега тога су свесни и Либанци, и Израелци, и свет. Француски председник Емануел Макрон је на седници Генералне скупштине УН 26. септембра завапио: „Не сме, не може бити рата у Либану.“

Француска, некадашња колонијална управница Либана, добро зна шта тај рат носи, али то знају и сви остали. Али, очајнички позиви на примирје са свих страна празно одзвањају.

Можда је ситуацију најбоље описао шеф дипломатије ЕУ Жосеп Борељ на поменутом заседању УН: „Оно што радимо јесте да вршимо сав дипломатски притисак на прекид ватре, али изгледа да нико не може зауставити Нетанјахуа...“

Либан нестаје пред очима света који то нестајање посматра паралисан од страха, али немоћан да га заустави.

Амерички фактор

На мир позивају и Сједињене Државе, али је одлазећи председник Џозеф Бајден поздравио убиство Насралаха називајући га „мером правде за његове многе жртве, укључујући хиљаде Американаца, Израелаца и либанских цивила“.

Има мишљења да је Израел ескалирао ситуацију баш сада зато што је желео да то уради пре америчких председничких избора 5. новембра, али та теза је мало вероватна. И садашња администрација демократа безусловно подржава Израел, уз само вербалне варнице које су  претходних месеци повремено избијале између америчког руководства и Нетанјахуа. То није зато што Вашингтону одговара оно што Израел ради. Није лако правдати ни светској ни домаћој јавности безбројне невине жртве у Појасу Газе, ни лупати главу шта радити после распадања последњих остатака Pax Americane на Блиском истоку, али Нетанјаху Сједињеним Државама, свом главном савезнику, једноставно не оставља никакав избор.

Оно што би поновни долазак Доналда Трампа у Белу кућу могао да промени на Блиском истоку је однос према Ирану. Далеко од тога да садашња америчка администрација негује било какво благонаклоно осећање према иранском режиму, али је очигледно да је интензивна комуникација Вашингтона и Техерана (невидљива, наравно) у претходним месецима омогућила да судар Израела и Ирана не буде отворен. Или, као у априлу ове године у првом случају напада Ирана на територију Израела пошто су Израелци ракетама уништили ирански конзулат у Дамаску, да тај сукоб буде контролисан и дозиран.

Тврдо крило републиканаца је још много пре Трампа заговарало отворени сукоб САД и Ирана, и то се није променило. Ако је Израел донео одлуку да жели суштински да промени стање на Блиском истоку, а чини се да јесте, онда је обрачун са Хезболахом само корак ка отвореном сукобу са врховним непријатељем – Ираном. А у том обрачуну ипак мора да у потпуности има Вашингтон уз себе, значи и војно.

 „Осовина отпора“

Реакције на убиство Насралаха у Ирану су очекиване. Оне тренутне су биле склањање иранског врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија на безбедну локацију, пошто је Израел запретио да ће „његова рука достићи непријатеље Израела било где“.

Вербалне осуде из Техерана, Багдада, Дамаска и од стране јеменских Хута подразумевале су клетве и претње да ће освета доћи и поруке да ће отпор бити само јачи. Уз поруке да ће Израел бити уништен и нестати, наравно.

Од почетка сукоба делује да Ирану не одговара отворени сукоб са Израелом, већ чекање са стране док се Тел Авив исцрпљује у дуготрајном рату са Хамасом, сукобима са Хезболахом и другим члановима „осовине отпора“, које Иран помаже оружјем, средствима, обуком, инструкторима...

Но, чини се да је Ирану све теже да жестоко и директно не одговори на акције Израела као што су убиство вође Хамаса Исмаила Ханијеа у Техерану и ликвидацијe генерала Револуционарне гарде по Сирији и Либану, а да не угрози своју самопрокламовану улогу неустрашивог центра отпора Израелу. Убиство Насралаха, уз кога је био и генерал Револуционарне гарде Нилфорушан, било је и још једна рукавица коју је Израел бацио у лице Техерану. 

Оно што је сигурно јесте да ће се појачати дејства проиранских група у Сирији и Ираку против Израела, као и јеменских Хута. Са позиције Ирана директан сукоб са Израелом сада не би био рационалан, но на Блиском истоку у претходних годину дана се десило много тога ирационалног што је до сада било незамисливо. 

Шта је стратегија Израела

Што се тиче Израела, тешко је рећи шта је стратегија руководства земље, она дугорочна. Бенјамин Нетанјаху и војни врх тренутно јашу на таласу тријумфализма због онога што су учинили у претходних десетак дана и најављују да неће стати. Резервни батаљони израелске армије су на граници са Либаном и чини се да је копнена интервенција неминовна, а да је само питање времена када ће до ње доћи.

Да би се становници насеља на северу Израела вратили безбедно кућама, као што је најављено, Израел би морао да окупира јужни Либан до реке Литани, тамо где је израелска војска била до 2000. године, када се повукла, и да преко реке потпуно потисне борце Хезболаха. То ће подразумевати тешке копнене борбе попут оних против Хамаса у Појасу Газе које трају већ скоро годину дана и још им се не назире крај,

Ликвидација Насралаха и великог броја војних команданата Хезболаха сигурно је пољуљала ову организацију, али мало је вероватно да ће се њени борци тек тако повући пред израелским снагама. Такође, мало је примера у историји да је убиство вође потпуно обезглавило неку организацију. Уосталом, Хасан Насралах је дошао на чело Хезболаха када је Израел 1992. убио његовог претходника, Абаса ал Мусавија, и направио од Хезболаха оно што је данас – организацију са моћном војском која је у једномесечном рату са Израелом 2006. остала непоражена, и са политичким крилом које је важан политички фактор у Либану. Хезболах се делом бави и хуманитарним радом, школама и болницама, и у претходним кризним годинама показао се у томе ефикаснијим од либанске државе.

Очекивати да ће све то тек тако нестати звучи нереално. Можда Хашем Сафи ел Дин, Насралахов рођак који се најављује као могући нови лидер Хезболаха, није толико способан као сам Насралах, можда заменици убијених вођа војног крила немају толико искуства у борбама, али колико год удараца трпео, мало је вероватно да се Хезболах неће после неког времена консолидовати, обновити наоружање (уз помоћ Ирана, као и до сада) и наставити да ради оно што је радио – да се бори против Израела.

Хашем Сафи ел Дин могао би се показати и радикалнији у тој борби, јер је утисак да је Хезболах под вођством Насралаха претходних месеци свесно избегавао шири сукоб са Израелом, сводећи га на готову рутинску размену ватре преко границе, ниског интензитета. Вреди подсетити да је после убиства вође Хамаса Исмаила Ханијеа 31. јула у Техерану, Хамас на његово место изабрао Јахју Синвара, првог на листи оних које Израел тражи због напада 7. октобра.

Постоји једна сцена у филму „Минхен“ Стивена Спилберга, који говори о потрази агената Мосада за члановима палестинског „Црног септембра“, одговорним за масакр израелских спортиста на олимпијади у Минхену 1972. године. У тој сцени главни оперативац Мосада, Авнер, после година лова на терористе по свету, каже свом шефу: „На место свакога кога смо убили дошао је гори“, на шта га шеф убеђује да ће све то ипак донети мир у будућности... 

Шта је победа

Демонстрације у Израелу против Нетанјахуа и његове владе биле су честе и масовне претходних месеци, али првенствено због тога што рат у Појасу Газе није довео до ослобађања талаца и што му се крај не види. Но, сва испитивања јавног мњења су и раније показивала да већина људи подржава велики рат са Хезболахом на северу и сматра да је тај рат неопходан, због сигурности Израела.

Масовни удар на Хезболах експлозивом подметнутим у пејџере и токи-вокије које су његови чланови користили, убиства војних команданата ове организације, коначно и убиство Насралаха довели су до тога да порасте самопоуздање Израелаца и вера у непобедивост њиxове војске и служби сигурности, пољуљанa после напада Хамаса 7. октобра прошле године.

Нетанјаху је прогласио победу Израела, не још коначну, али победу. Његови мотиви су логични: само као неприкосновени ратни победник он може избећи крај политичке каријере и вероватни одлазак у затвор због оптужби за корупцију, једном када се рат буде завршио. Само, шта је заиста победа за Израел? Не само сада, већ и за пет, десет, двадесет година...?

Колико је реално да ће Хамас заиста бити уништен, чак и по цену десетина хиљада жртава и страховитих разарања, што је дубоко у будућност посејало семе за нове сукобе и обновљене мржње, и за неке нове Хамасе? Шта је победа на Западној обали која кључа претећи да у коначној експлозији повуче са собом у понор и суседни Јордан, са којим је Израел једва некако успоставио колико-толико нормалне односе пре тридесетак година? Шта је заиста победа над Хезболахом, и по коју цену, и за Либан и за Израел? И коначно, шта је победа над Ираном, како израелско руководство замишља да до те победе дође?

Нема рационалних и јасних одговора на ова питања, баш као што није јасно ни шта је коначна победа за Иран, Хезболах, Хамас, Хуте, односно како мисле да Израел збришу са лица земље без потпуног безумља у коме ће и сами нестати.

Оно што је јасно јесте да се у Појасу Газе сукоби свакодневно настављају, уз више од 41.000 мртвих, 10.000 несталих и стотине хиљада унесрећених; убиства, напади, сукоби и хапшења на Западној обали су све бројнији; Либан се буквално распада под бомбама, а људи из ове земље више немају где да беже, осим у суседну Сирију која одавно не постоји као држава. Левант тоне у ништавило, исто оно у коме је већ нестао Ирак.

Немачки савезни канцелар Олаф Шолц могао је бар на тренутак да одахне када су стигли резултати покрајинских избора у Бранденбургу. Његова Социјалдемократска партија (СПД) поново је освојила највише гласова у овој источнонемачкој покрајини која окружује Берлин, успевши да за длаку надјача десничарску Алтернативу за Немачку (АфД) којој су до пре десетак дана истраживачи јавног мњења давали убедљиву предност.

Баш као што је изостао из ове покрајинске предизборне кампање, тако је Шолц и победу прокоментарисао са даљине. Пре говора на Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку, он је новинарима само кратко у пролазу рекао да је то „одличан резултат, одличан за СПД, такође и за све нас“.

И заиста, актуелни бранденбуршки премијер Дитмар Војдке успео је да СПД догура до 30,9 одсто гласова, иако су јој истраживачи јавног мњења пре само три недеље прогнозирали тек 20 одсто, а АфД-у 30 одсто.

На биралиштима је АфД освојио незнатно мање гласова – 29,2 одсто. Демохришћани (ЦДУ) су подбацили освојивши 12,1 одсто, што је мање од левичарског новоформираног Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ) који је добио чак 13,5 гласова иако је први пут био на гласачком листићу у Бранденбругу.

Насупрот томе, владајући Зелени су доживели дебакл, баш као и у Тирингији, па са 4,1 одсто гласова нису пребацили изборни праг од 5 одсто. И либерали (ФДП), који су на савезном нивоу на власти са СПД-ом и Зеленима, су доживели још већу изборну бламажу, освојивши наклоност тек 0,8 одсто бирача, то јест добили су тек нешто више од 12.000 гласова.

У односу на бранденбуршке покрајинске изборе пре пет година, излазност је порасла са 61 на безмало 73 одсто, док су подршку увећале само СПД и АфД, обе за по пет процентних поена, као и БСВ која је као новоформирана странка освојила сваки осми глас. Зелени и Левица су изгубиле по 7 процентних поена, а ФДП и Слободни бирачи око 3.

Након покрајинских избора у Саксонији и Тирингији 3. септембра, и резултате ових у Бранденбургу су бројни немачки и европски аналитичари с нестрпљењем чекали у настојањима да их протумаче не само као тест подршке странкама у Шолцовој влади, већ и као доказ тезе да је исток Немачке склонији десничарским и ауторитарним тенденцијама у односу на запад земље. Иако покрајина у којој има тек два милиона бирача тешко може бити одраз наклоности свих шездесетак милиона људи са правом гласа у Немачкој, бранденбуршки избори ипак прилично речито указују на политичку ситуацију у целој земљи.

Незадовољство владом у Берлину

Од уједињења две Немачке 1990. године, Бранденбург важи за тврдо упориште СПД-а из чијих редова су протеклих три и по деценије увек били премијери. Због тога је актуелном премијеру Војдкеу и био изазов да задржи лидерску позицију, будући да су анкете указивале да ће његова политичка судбина, упркос неколико политичких успеха, бити жртва незадовољства бирача радом савезне владе.

Примера ради, Војдке је успео да исправи неправду да су становници Бранденбурга плаћали највишу цену струје у Немачкој, иако су у покрајини која у производњи струје највише користи обновљиве изворе енергије. Под његовим притиском, Савезна служба за електродистрибуцију је променила начин обрачуна такси па ће од следеће године домаћинства у Бранденбурга годишње давати и по неколико стотина евра мање на рачуне за струју.

Упркос овом успеху, ова прича није успела да се пробије као тема у кампањи, баш као ни то да је Бранденбург међу немачким покрајинама са највећим економским растом и великим страним инвестицијама, као што је огромна фабика за производњу аутомобила „Тесла“. Напросто, у кампањи се све вртело око миграција, досељавања странаца и питања рата и мира у Украјини.

Под утицајем нарастајућег незадовољства радом савезне владе, бирачи су постали посебно осетљиви на тему миганата и рата на истоку Европе, што је добрим делом био утицај опозиционих АфД и БСВ, али и терористичког напада у градићу Золингену крајем августа. Упркос томе што источнонемачке покрајине важе за регионе са неупоредиво мање удела странаца у становништву у односу на западнонемачке покрајине и Берлин, дебата се вртела око миграција и Украјине.

АфД је кампању заснивао на питању тражилаца азила и илегалних имиграната, а БСВ на питању рата у Украјини. У страху од пораза, владајуће странке у Бранденбургу – СПД, ЦДУ и Зелени – су били принуђени да се баве искључиво овим темама, иако грађане Бранденбурга много више погађају теме као што је криза образовног система, како да домови за старе буду приступачнији, али и како треба поступати у надолазећој кризи због климатских промена те како у то уклопити и енергетску транзицију.

Уместо свега тога, у финишу кампање је почело да се догађа нешто што је било незамисливо пре пет година. Покрајински министар унутрашњих послова Михаел Штибген, који је из редова ЦДУ, рекао је да је „индивидуално право на азил нешто што није више неопходно да постоји у уставу“. Како је рекао, то право би требало избацити из устава, а у заштити програњаних људи увести избегличке квоте.

„Ми тада одлучујемо ко долази у нашу земљу. И можемо да одредимо у којој мери можемо да прихватамо и интегришемо мигранте“, рекао је он, понављајућу захтев своје странке да се дозволи враћање људи са граница у великом броју. „Мислим да је ситуација са избеглицама у Немачкој толико напета да би требало да прогласимо ванредно стање. Онда можемо свеобухватно да користимо инструмент одбијања (захтева за азил).“

Овакве идеје је још 2017. године изнео тадашњи копредседавајући АфД-а Александер Гауланд, али тада је било незамисливо да то изговoри неки функционер ЦДУ, којом је председавала Ангела Меркел. Али, времена су се променила баш као и први човек демохришћана, па се сада Фридрих Мерц и његови сарадници безмало утркују са колегама из АфД-а у томе ко ће заговарати оштрију мигрантску политику. Међутим, у случају Бранденбурга ова тактика ЦДУ-а није успела, па су бирачи радије дали глас АфД-у.

Непопуларни канцелар и промућурни премијер

За разлику од својих коалиционих партнера из ЦДУ, премијер Војдке своју кампању није засновао само на заговарању стриктније политике према тражиоцима азила. Његова предизборна стратегија се засновала на два принципа – један је био да склони из кампање своје непопуларне партијске другове, чак и канцелара Шолца, а други да направи референдумску атмосферу и бираче стави пред избор „или ја или АфД“.

Ова промућурна стратегија се показала изузетно успешна, између осталог захваљујући томе што је премијер Бранденбурга већ уживао велико поштовање бирача већине странака, при чему се у анкетама чак половина свих бирача изјашњавала као задовољна или веома задовољна његовим радом, а више од половине би за њега гласало када би се покрајински премијер бирао директним гласањем.

Први принцип је остварио тиме што на плакатима није било ни канцелара Шолца ни министара, нити двоје копредседника СПД-а. Како су касније сазнали медији, Војдке је канцелару поручио да нема потребе да долази на предизборне скупове у Бранденбургу, као што је то чинио у Тирингији и Саксонији. Осим тога, из Војдкеове канцеларије у Потсдаму својеврсна забрана учествовања у кампањи, али и у ТВ дебатама стигла је и копредседници СПД-а Саскији Ескен. Она је то испоштовала и након избора честитала Војдкеу „грандиозну победу“, признајући да „клима према савезној влади, коју води СПД, тренутно није добра“ и да „не представља неминован ветар у леђа“ покрајинском одбору странке.

Међутим, не може се рећи да су централа странке у Берлину и сам канцелар били само отежавајућа околност Војдкеу. С једне стране, ишло му је на руку то што је његова партијска колегиница и савезна министарка унутрашњих послова Ненси Фезер увела шестомесечну контролу свих граница Немачке ради, како је рекла, смањења илегалних миграција. С друге стране, канцелар Шолц је у интервјуу за ЗДФ по први пут изјавио да сматра да је, што се тиче „ратне ситуације“ у Украјини, „дошло време за мировну конференцију на којој мора да буде и Русија“.

Овим потезима, врх СПД-а је добрим делом избио из руку кључне аргументе опозиционих странака – АфД-у заговарање за контролу миграција, а БСВ-у заговарање мировних преговора Украјине са Русијом.

Други принцип Војдкеове стратегије се засновао на неки начин на моделу француског председника Емануела Макрона, који је расписивањем ванредних парламентарних избора бирачима поручио да бирају „или ја или десничари“. Војдке је овим политичким рулетом бирачима поручио да неће више бити премијер ако АфД добије више гласова од СПД, чиме је до те мере поларизовао политичку дебату да је заправо „украо“ многе бираче својих коалиционих партнера.

На оптужбе Левице да је то уцена, он је одговарао да је то демократија и одговорност премијера који 11 година води једну покрајину, као и да жели да „спречи да АфД да постане најјача група и да наша поносна застава Бранденбурга добије одвратне браон (нацистичка боја) флеке“.

Војдкеов цунами

Ова рефередумска атмосфера довела је до тога да из покрајинског парламента у Потсдаму испадну Зелени, Левица и Слободни бирачи, за шта су сви они листом оптужили Војдкеа.

„Војдкеов цунами је све мале странке и политичке групације у правом смислу речи избацио из покрајинског парламента“, рекао је кандидат Слободних бирача Матијас Штефке, док је кандидат Зелених Бењамин Рашке истакао да је ово „било важно само за его Дитмара Војдкеа“, те да „СПД има предност али АфД има могућност блокирања важних одлука, док је покрајински парламент без малих прогресивних снага“.

И заиста, у анкетама чак три четвртине оних који су у Бранденбургу гласали за СПД кажу да су били више мотивисани жељом да АфД не дође на власт, него вером у способност СПД-а да влада.

Премијер се на то није обазирао, поручивши: „Изгледа да су социјалдемократе, као и толико пута у историји, спречиле екстремисте на путу ка власти.“ Међутим, он сада мора да тражи новог коалиционог партнера јер су Зелени испали из посланичких клупа, а са ЦДУ нема већину. Будући да му је АфД неприхватљив партнер, преостаје једино сарадња са посланицима Саре Вагенкнехт који пак инсистирају да им је важна спољна политика Немачке, те да ће ући у власт само са оним странкама које се отворено заложе за мировне преговоре у Украјини, као и против најављеног распоређивања америчких ракета дугог домета на територији Немачке.

БСВ је кључна за формирање владајуће коалиције и у Саксонији и Тирингији, па не чуди што генерални секретар СПД-а Кевин Кинерт предвиђа да ће бити „отворена Пандорина кутија“ када крену преговори са БСВ, коју водећи немачки медији и аналитичари најчешће сврставају у пропутиновску, антимигрантску и анти-НАТО левичарску странку.

„Неће бити лако постићи политичку стабилност“, рекао је Војдке.

АфД, партија будућности?

Освојивши више од трећине мандата у покрајинским парламентима у Бранденбургу и Тирингији, АфД ће моћи у њима да блокира одлуке за које је потребна двотрећинска већина, као што су именовања судија, највиших безбедносних званичника и покрајинских ревизора, као и измене покрајинских статута.

„Ово је мала етапа на путу ка великој победи“, рекао је за АРД Бернд Бауман, један од утицајнијих посланика АфД у Бундестагу, истичући да његова странка већ сада из опозиције утиче на политику Немачке, те да су социјалдемократе завршиле као прве у Бранденбургу јер су „у потпуности преузеле кључну тему која се односи на политику враћања (миграната) на границама“.

А АфД је у току кампање у три источнонемачке покрајине агресивно заговарала не само затварање граница, већ и масовна протеривања миграната из Немачке. На бројним каналима на друштвеним мрежама су ширили расистичке видео-записе и песме са антиимигрантским стиховима, у очигледној намери да се обрате млађим бирачима. И у томе су поприлично успели, бар према анализама института Инфратест/Димап урађеним за АРД.

Тренд подршке младих бирача АфД-у довео је до тога да је ова странку у бирачком телу старости од 16 до 24 одсто гласова има 32 одсто подршке, а међу онима између 25 и 34 године чак 34 одсто.

„Будућност Немачке је (АфД-ове) плаве боје. На истоку и свуда“, рекао је шеф АфД-а у Бранденбургу Ханс-Кристоф Бернт који, као и бранденбуршки и тириншки огранак, спада у најрадикалније сегменте ове странке, који су под назором немачке државне безбедности због сумње за десничарски екстремизам. „Ова подршка младих доказује: ми смо будућност“, рекао је он.

Пре чланства у АфД-у Бернт је предводио једно расистички настројено удружење, а и даље одржава блиске контакте с бројним десничарско екстремним организацијама на истоку Немачке. Он је резутате избора назвао победом, посебно јер је АфД постала најјача политичка снага међу младим бирачима, истичући да су „СПД и ЦДУ странке прошлости“ чија звезда се гаси.

Радикални Исток

Након избора у три источноемачке покрајине, немачки аналитичари напокон признају да су њихови резултати заправо одраз незадовољства бирача радом владајућих и уопште водећих етаблираних странака на савезном нивоу. Међутим, да то значи да раст АфД-а може да буде неограничен сведоче не само резултати покрајинских избора, већ и изјаве најутицајнијих функцонера ове странке.

Према речима Бјерна Хекеа, шефа АфД-а у Тирингији који важи за вођу најекстремнијег крила странке, АфД је на истоку постала „народна партија број један и партија младих“, те да ће бити и владајућа странка јер за њу „у друштву у којем се кризе динамизирају не постоје границе одозго“. И док Хеке за АфД користи израз „народна партија“ који је деценијама важио само за ЦДУ и СПД које су имале бираче у свим слојевима друштва, приметно је да истиче како је у анализи избора у Тирингији „трећина гласача БСВ-а рекла да када не би постојао БСВ, онда би гласали за АфД“.

„Знали смо да је БСВ тројански коњ, знали смо да се БСВ стратешки поставио како би спречио и закочио историјску победу (АфД-а)“, рекао је Хеке, додајући да би без ове странке они освојили око 40 одсто гласова у Тирингији.

Ипак, успех АфД-а, али и БСВ-а на истоку Немачке подстакао је поједине немачке коментаторе да понове тезе о томе да је због комунистичке прошлости исток „склонији ауторитарним и антидемократским тенденцијама“. Штавише, поједини историчари су на немачком јавном сервису устврдили да то што је трећина бирача гласала за АфД, заправо значи да су ти бирачи „нацисти“.

Међутим, када се сагледа најекстремније крило АфД, безмало су сви његови функционери, попут Хекеа и Гауланда, заправо дошли са запада Немачке да у источнонемачким покрајинама „професионализује“ колеге десничаре. Једна од студија о ставовима на истоку Немачке указује да „не би требало да заборавимо на трансфер идеја, елита и новца из западнонемачких неонацистичких кругова на исток после (уједињења Немачке) 1990“.

„То не би требало потценити. Западни Немци би требало да буду довољно искрени да признају да и они играју улогу у свему овоме. Александер Гауланд и Бјерн Хеке су западнонемачки извоз који је нашао плодно тло у појединим деловима источне Немачке“, истиче се у овој студији урађеној пре неколико година.

Уосталом, када се сагледа стваран број присталица, а не проценти, неупоредиво више их има на западу земље. Будући да сондирање јавног мњења сада АфД-у дају сваки пети глас на националном нивоу, то значи да уживају потенцијалну наклоност око 12 милиона бирача, од којих је само трећина на истоку земље.

Немци првог и другог реда

Али, далеко од тога да је на истоку земље незадовољство водећим политичарима исто као и на западу. Напротив, бес на истоку је много већи, а корен незадовољства вероватно лежи у том што им је немачки канцелар Хелмут Кол обећао да „никоме неће бити горе него пре, али ће многима бити много боље“. Ове речи су пре 35 година подстакле источне Немце да после пада комунизма пригрле економску и политичку транзицију у капитализам и демократију.

Пад Берлинског зида је симболички за милионе на истоку Европе тада представљао, како су веровали, сигуран пут ка слободи, равноправности, срећи и вишем животном стандарду, док је за Запад то био „крај историје“ и доказ да су неолиберални капитализам и демократија последњи ступањ у историјском друштвено-политичком и економском развоју, после којег нико неће бити незадовољан и тражити промене.

Међутим, три деценије касније, Френсис Фукујама је признао да је прерано прогласио „крај историје“, а више је него очигледно да крај Хладног рата није довео до дугорочног златног доба западног капиталистичког либерализма. Штавише, незадовољство системом уздигло је популисте и националисте и на западу некадашње Гвоздене завесе, при чему се некад монолитни Запад располутио.

У земљи у којој је Берлински зид раздвајао један исти народ, 35 година након његовог пада се много тога променило. Али, много тога се и није променило тако да линија дубоких друштвених, културолошких, економских и политичких разлика иде тачно тамо где је некад била граница између Западне Немачке и Источне Немачке.

Те разлике су само ублажене тиме што је на простор некадашње ДДР-а за три деценије уложено око 1600 милијарди евра. Упркос том новцу источнонемачке покрајине и даље каскају за западнонемачким по безмало свим критеријумума, од висине плата и пензија, преко развијености инфраструктуре, до броја људи којима прети сиромаштво у старости или броју људи који себе сматрају срећним.

Невидљива сенка непостојећег Берлинског зида уочава се, између осталог, у томе да је просечна плата на истоку Немачке мања за 700 евра у односу на запад земље, да је незапосленост за око два процентна поена већа, да на истоку Немачке мање од две петине грађана сматра да је уједињење успешна прича, а безмало две трећине се осећа као да су „грађани другог реда“.

То да такве ставове подржавају и млађи од 40 година доказује да они нису код источних Немаца само питање носталгије.

Идентитети

Корени таквих ставова леже у још две појаве. С једне стране, у томе што су се после уједињења западњаци често понашали као колонизатори и на неки неки начин виша раса која проверава да ли су „ови са истока“ прихватили вредности и стандарде Запада, не прихватајући притом чињеницу да су генерације на истоку одгајане у колективистичком духу. С друге стране, људи са истока су желели да буду западњаци, али не и да своју колективистичку традицију жртвују зарад индивидуализма и либералних вредности Запада.

Та надменост једне стране након идеолошке победе додатно је у Немачкој погоршало то што и дан-данас многи на западу земље грађане са истока називају погрдним називом „Ози“, означавајући их тиме мање вредним.

Жигосани због своје наклоности ка колективизму, спорог прилагођавања на мигранте других вера и боје коже, као и тиме да нису живели у систему који је развио културу сећања на нацистичке злочине, источни Немци су постепено развијали нови источнонемачки идентитет, говорећи „ми смо другачији“.

Идентитет који је доказивао да су „грађани другог реда“ у уједињеној Немачкој. Штавише, услед таласа избеглица 2015. многи на истоку су помислили да су грађани трећег реда, те да Запад више брине о избеглицама са Блиског истока и из Африке него о њима.

Оштрица тог незадовољства грађана у Немачкој усмерила се ка водећим странкама са запада земље што је вешто искористио АфД, одустајућу од фокуса на политику противљења заједничкој европској валути и преусмеравајући се на борбу против миграната. Када се на то дода и то да је рат у Украјини допринео поларизацији друштва и то на „ратнохушкаче“ против „Путинових лажних пацифиста“, слика бирачког тела на истоку Немачке буде много потпунија од лаконске оцене о бирачима „склонијим ауторитарним и антидемократским тенденцијама“.

Стога успех СПД-а у Бранденбургу није превелика утеха за канцелара Шолца, али је добар путоказ њему и његовим коалиционим партнерима да не могу да наставе по старом, ако не желе да доживе изборни дебакл следеће година на савезним парламентарним изборима. Руководство Зелених је поднело оставке, али то није довољно. Неопходно је бираче уверити да су заиста способни и жељни да реше проблеме који их тиште.