Свет

Сви други људи на свету који тврде да живе у граду мора да се шале, већ деценијама арогантно истичу Њујорчани, одвојени од остатка Америке двема рекама и каналом иза којих се, сматрају, не налази ама баш ништа вредно помена. Џон Стајнбек га је видео као ружан град одвратне климе, у којем децу плаше политиком, где је саобраћај права лудница и конкуренција убитачна.

Њујорк је највећи, најскупљи, најгламурознији и истовремено најпрљавији град у Америци, чије је становнике практично немогуће шокирати, уколико не продајете паркинг место по цени од милион долара, како је то недавно понудила једна локална компанија.

Долазак новог градоначелника

После шест година непрекидне стагнације у сваком могућем погледу, око милион бирача одабрало је мало познатог Зохрана Мамданија за новог градоначелника – на радост сиромашних и згражавање богатих. Од тренутка када се са дочека Нове године на Тајмс скверу разиђе милион људи, Мамдани ће контролисати буџет од 116 милијарди долара, управљати службама са око 300.000 запослених и полицијом тек трунчицу малобројнијом од белоруске армије, њих 50.000.

Његов избор прати политичко одушевљење које није виђено још од када је, 2008. године, Барак Обама постао први Афроамериканац на челу Америке. Готово нико, међутим, не помиње чињеницу да, осим у једном случају у историји, Њујорчани изабранике убрзо одбаце као неспособне да ову свеопшту лудницу приведу каквом реду. Уколико тако нешто уопште неко и пожели.

„Њујорк ће остати град имиграната, који су га и изградили, од којих црпи снагу и на чијем се челу, од вечерас, налази имигрант“, рекао је Зохран Мамдани непосредно пошто је, 4. новембра, победом на изборима за градоначелника највећег америчког града изазвао земљотрес на америчкој политичкој сцени.

Обраћао се радницима чији су прсти израњављени тешким кутијама, достављачима жуљевитих дланова, куварима опрљене коже. „То су руке у којима никада није била власт, али су се, ипак, током претходних 12 месеци одважиле да посегну за нечим већим“, рекао је Мамдани. Одмах је упутио и поруку председнику Америке, Доналду Трампу: „Знам да гледаш. Имам за тебе пар речи: Појачај тон.“

И богати плачу

„Анархија“, завапио је Џон Катсиматидис, њујоршки милијардер и власник два огромна ланца самопослуга након што је Мамдани изабран за 111. градоначелника Њујорка. Мамдани је, иначе, обећао да ће у Њујорку увести државне самопослуге, да обезбеди контролисане цене за суграђане са нижим приходима.

Човек са смешком Фидела Кастра, како су га прозвали политички ривали, у делу америчке јавности слови за модел нове генерације америчких демократа, која је скренула са пута који су, својевремено, зацртали лидери партије попут Била Клинтона и Барака Обаме и окренула се ка идеалима „комунисте“ Бернија Сандерса. Његови ривали су гласаче плашили комунизмом, лудилом и анархијом, надајући се да би бирачима из дубине мозга могли да извуку сећања на деценије антикомунистичке пропаганде и младог члана демократских социјалиста Америке некако избаце из трке.

У покушају да спрече избор Мамданија, милијардер Џеф Блау и његова једнако успешна супруга Лиза организовали су почетком октобра „доручак богатих“, упозоравајући остале милионере да би финансијска престоница света, уколико не успеју да се мобилишу, колико у новембру могла пасти у руке социјалиста. „Не можемо и нећемо дозволити да се то догоди“, било је написано на позивници. Неки од позваних, злу не требало, обновили су намештај по викендицама, претварајући их у потенцијални резервни положај у случају да Мамдани победи.

Мамдани је, ипак, одувао противкандидата Ендрјуа Куома, полудемократу контроверзне прошлости и на згражање богатих, успешних и донедавно најутицајнијих Њујорчана постао градоначелник. Јутро по објављивању резултата, таблоид „Њујорк пост“ је, на насловној страници необично налик соцреалистичким постерима из совјетског времена, објавио Мамданијеву слику уз велики наслов „Црвена јабука“.

Како је победио Мамдани

Упркос плашењу бирача и милионима долара који су се сливали на рачуне његовог ривала, победа Зохрана Мамданија лако је објашњива већ пуким погледом на економске билансе његових претходника. Од десет највећих америчких градова, једино је у Њујорку просечна плата припадника средње и ниже класе константно падала у последњих шест година.

Напредовали су само најбогатији, па је људима који су зарађивали више од 310.000 долара плата за то време порасла 35 одсто. То је довело до готово парадоксалне ситуације да је паровима потребно најмање 100.000 долара да би били у стању да плате основне трошкове, односно три пута више да би без проблема издржавале стравичне трошкове здравствене заштите и обданишта за једно дете.

Током читаве кампање знатно је боље стајао у деловима града у којима становници зарађују између 50.000 и 150.000 долара годишње, односно у насељима Бруклина и Квинса, која су због наклоности Мамданијевим идејама прозвана „Комунистички коридор“. Сви ти елементи део су сложене слагалице у којој је било могуће да Зохран Мамдани буде изабран за првог човека овог града. Мамданијева победа, суштински, представља резултат рада око 90.000 волонтера који су, временом радије него новцем, помогли кампању и деценије нагомиланог незадовољства у скоро сваком сегменту живота у овом граду претворили у политичку победу.

Имигрантски фактор

У марту, када је представљао план за Њујорк, Мамданијеву конференцију пратила је једва шачица новинара, убеђених да ће човек који је у том тренутку озбиљно заостајао за Ендрјуом Комом остати на месту на којем се тада налазио, те да ће га систем и дубоко укорењени односи на политичкој сцени једноставно одбацити као какво страно тело.

Како су седмице пролазиле број људи који су га пратили значајно се повећавао, да би у последњим данима пред изборе и активисти противкандидата тражили да им се придружи на заједничким фотографијама. Од присталица није тражио новац, већ да се активно укључе у кампању и куцајући на врата Њујорчана покушају да докуче шта у ствари највише мучи становнике највећег града у Америци.

Њујорчани, традиционално скептични да ли је овим градом уопште могуће ваљано управљати, помињали су Мајкла Блумберга, Рудија Ђулијанија, Била де Бласија као политичаре од којих се на уласку у већницу очекивало много, да би на концу једва чекали да им види леђа. Историјски, изузетак је представљао једино Фјорело ла Гвардија, који је градом управљао у време док су му се у касу сливали потоци новца у склопу „Њу дила“. Остали су, без обзира на обећања и очекивања, некако пропадали у муљ претерано сложене ситуације и од звезда, временом, постајали предмет гађења. Или, како је то својевремено описао Мајкл Блумберг, посао им се временом свео на избор једне од више лоших идеја.

Мамдани је у трку ушао у тренутку када је градоначелник Ерик Адамс, махом како би се спасао корупционашких афера, пристао да учествује у програму депортације нелегалних усељеника, којим је председник Доналд Трамп претио свим продемократским градовима, укључујући и Њујорк, Чикаго и Лос Анђелос. У таквој ситуацији, Мамдани је кампању водио на премисама супротним од политике Вашингтона, па је Њујорк представио као светионик слободе за све имигранте, групе којој и сам припада.

Његов отац Махмуд Мамдани, професор на Универзитету Колумбија, је индијски муслиман рођен и одрастао у Уганди, где је рођен и Зохран; мајка му је чувена индијско-америчка режисерка Мира Наир. Супруга Рама Дуваџи, политички ангажована уметница која је, по Зохрановим речима, дала немерљив допринос његовој кампањи, рођена је 1997. у Хјустону, али њени родитељи су се доселили у Америку из Сирије, а она за себе каже да је „илустраторка из Дамаска“.Демократе на раскрсници

Наједном, до јуче утицајне демократе нашле су се пред егзистенцијалним питањем – да ли ће политички преживети новонастали развој ситуације, па је расправа о будућности странке прерасла у борбу за опстанак на власти. Елита која већ деценијама ведри и облачи америчком политиком престрављена је због могућности да се Мамданијев успех из Њујорка прошири на остатак САД-а.

Растом подршке и серијом политичких успеха Мамдани је у кампањи почео да привлачи и сиве еминенције међу демократама, жељних било каквог успеха после таласа јада насталог после Трампове победе на председничким изборима. Први се јавио бивши председник Барак Обама, а следили су гувернерка Кејти Хочул и, на концу, свештеник Ал Шарптон. „Имао је најбољи упад у политичке воде који сам видео у животу“, тврдио је Шарптон, који званично није подржао ниједног кандидата.

Утицајне демократе, попут Чака Шумера и Хакима Џефриса, су некако избегли да га подрже, махом због критичких ставова спрам израелске акције у Појасу Газе, али му је у помоћ убрзо стигао Патрик Гаспар, који га је описао као „политичара нове генерације, израслог из покрета за права Палестинаца“. „Он је први који је стигао до обале, али се на хоризонту виде бројни бродови“, сматра Гаспар, некадашњи званичник Обамине администрације и бивши председник Центра за напредак Америке.

Политици је Мамданија привукла кандидатура Бернија Сандерса 2016. године, али веома ретко говори о себи, већ сваки скуп претвара у расправу о контролисаним ценама најма станова, бржем и јефтинијем превозу и стварима које живот Њујорчана могу учинити једноставнијим. Воли да цитира Нелсона Менделу, Френклина Делана Рузвелта и Аристотела и обраћа се директно људима на чију подршку рачуна – муслиманима, десељеницима из јужне Азије, људима који живе у изнајмљеним становима, младима и демократама који се противе рату у Појасу Газе.

„Не плашим се сопствених идеја. Мислим да смо предуго покушавали да не изгубимо. Сада је можда време да смислимо како да победимо“, рекао је „Њујоркеру“ пре избора.

Модификовање ставова

Како је се датум избора приближавао, Мамдани је модификовао ставове према неким од питања која су кључна за нормално функционисање града. У јеку протеста који су захватили Америку после убиства Џорџа Флојда 2020. године, он је тражио да се укину средства за финансирање њујоршке полиције, тврдећи да није потребна никаква мудрост како би се приметило да су те снаге „расистичке, наклоњене насиљу против хомосексуалаца и отворена претња јавном реду и миру“.

Током кампање, пак, тврдио је да ће на напретку Њујорка радити раме уз раме са полицијом, те да су „њујоршки плавци“ кључни део свеобухватне јавне безбедности. Узгред, најавио је формирање Одсека за јавну безбедност, чији смисао до објављивања исхода избора није најјасније дефинисан, док се полицији прилично дискретно извинио за ранија писанија, тврдећи да је „путем научио неке лекције“.

Лекције је научио и када је говорио о Израелу, избегавајући директне критике усмерене ка израелским оружанима снагама и радије се усресређујући на тезе о хуманости. Међу великане које је цитирао уврстио је историчара Амоса Голдберга и некадашњег премијера Израела Ехуда Олмерта. Гласачима је обећао и да ће ухапсити израелског премијера Бењамина Нетанјахуа ако се усуди да дође у Њујорк, што је суштински и једина озбиљна политичка порука коју је упутио током кампање.

Од почетка рата често је подржавао интифаду, објашњавајући да та реч на арапском значи „отпор“, али су његови ставови, како је време одмицало, прилично смекшали, посебно када се испоставило да га подржава велики број младих Јевреја.

Победа као изазов

Ставови нетипични за америчку политичку сцену коштали су га десетина озбиљних претњи током предизборне кампање. Мамданијеве присталице страхују и од реакција када, ускоро, положи руку на Куран и званично постане први муслиман на челу Њујорка.

За разлику од Бернија Сандерса кога је, те 2016. године, моћна и утицајна Хилари Клинтон одувала из председничке трке тврдећи да симпатише комунисте, таква анатема није деловала на Мамданија махом због чињенице да су се за девет година времена у великој мери променила, те да је једносмерни приступ демократа партију коштао серије пораза на изборима.

Победа ће, ипак, представљати прави изазов за младог градоначелника и његов тим, јер ће разочарани ривали помно пратити сваки његов потез. Присталице се надају да ће на месту градоначелника бити успешнији него што је „Господин Кардамом“, како му је гласило уметничко име, био у хип-хоп музици.

Или, како то кажу Њујорчани: „Ко преживи сумрак, преживеће и ноћ.“

Пампа је била бескрајна. Изгледало је да се авион не креће. У унутрашњем џепу носио сам кесу лаванде на којој је писало „Корчула“. Из џепа ми је испао динар. Подигао сам га. Како је чудно изгледао над Рио Гранде до Сул.

Хоризонт се свео на усијану пругу. Пруга је попримила боју жеравице и наранџе.

Рекао сам: „То је жуманце првобитног јајета из кога је настао свет.“

Затим је осветљена магла шибала поред прозора. 

Аеродром у Буенос Ајресу чинио ми се мањим али живљим него онај у Рију. Вртлог кофера се окретао на тракама. Трупла говеда су се продавала у фри-шопу. Жене су биле боље обучене него у Рију, и то у бундице јер је овде била зима.

„Погледај Бразилке“, упозорио ме је Витор. „Оне све дођу овде да купе чизме. После се врате у Бразил и немају где да их носе. Следећи пут их носе кад дођу опет у Аргентину.“

Возач таксија је говорио оштро, у аргентинском маниру. Возили смо се кроз нека предграђа која су најпре изгледала као Нови Београд, а касније као Квинс.

Ускрсли Лазар полако је отварао врата нашег хотела.

У хотелу нас је дочекао Фабијан. Тај мали човек је за време хунте морао да бежи из Аргентине. Да није побегао, његово име би се придружило именима у Парку жртава терора. Лице му је било мирно. Избегавао је директан поглед. Некада је имао фабрику ципела, али је она пропала и од тада се није искобељао из дугова.

Фабијан нас је возио кроз град својим колима са затамњеним стаклима. Ноћни Буенос Ајрес сам видео као кроз наочаре за сунце.

Показао ми је Авенију Деветог јула, прављену по угледу на Шанзелизе: Обелиск, Театро Колон, зграда на чијим прозорима је био златни портрет Евите Перон. 

Била је ноћ. И зграде су биле високе. И возили смо се између њих. И нисам имао однос према огромности града. На једном позоришту слова од сијалица трептала су: ТАНГО! Ветар је ломатао листове палме. Захладило је.

„На Авенији Коријентес“, сетно је рекао Фабијан, „књижаре су некад радиле целу ноћ.“

Пролазили смо четврт с малим кућама, заборављену у прашини и полусветлу. Калдрма се сребрила као срделе. Висока курва са грудима као балкон издвојила се из ноћи. Некаква сиротиња у капуљачама чекала је аутобус који није долазио.

„Како се зове овај део града?“, питао сам Фабијана.

„Конститусион.“

Дошли смо у старинску кафану, која је могла бити и на Чубури. Под тендом су зрачили грејачи. Столови су били покривени флашама црњака и сифонима. Почели су да стижу колутови грилованог сира с мирисом на ћумур, кобасице, па ћоризо – који овде није био кобасица него говедина, неки flank steak, и најзад ребра. Зидови кафана су били окречени. Тоалет је воњао на урин. На зиду су висиле Ван Гогова „Кафана на плочнику“ и старе рекламе за кока-колу. Порције су биле огромне. Срби мисле да могу да поједу много меса. Ни близу као Аргентинци. Пили смо киселу воду „Villavicencio“. Пили смо вино „Luigi Bosca Malbec“.

Роштиљ смо заливали сосом „chimichurri“. Открио сам код себе способност да заволим ствари за које до малочас нисам знао. То није прошло без последица. Пробудио сам се у три сата, дрхтурећи. Био је то шок од меса. Уплашио сам се да се никад више у животу нећу радовати. Стварно ми је позлило од толике говедине. Ниједна идеја није имала никаквог смисла.

„Је ли могуће“, прошапутао сам, „да мисли људске имају смисла само кад си здрав?“

Рука ми је почивала на стомаку. У једном тренутку ме је прожела топлота. Рекао сам: „Оздрављење је најлепша ствар на свету.“

Роштиљ је у Буенос Ајресу добар, али је тешко наћи нешто друго.  Иако је половина емиграције у Аргентини италијанска, нисам седео у добром италијанском ресторану. Не кажем да га нема. Кажем да га ја нисам видео. Десет дана сам јео говедину и овчетину на жару.

Сваког јутра сам излазио на улице и покушавао да се повежем са градом. Из улице би искочила зграда и усправила се са својих осам спратова и три реда мансарди. Аргентинци су у Буенос Ајрес довели француске градитеље, од архитеката до радника. Тако су настале неке од тих француских палата, насуканих на прешироке булеваре.

Шетао сам Авенијом Деветог јула. Галебови су летели изнад обелиска. Типови на штулама су регулисали саобраћај и показивали рекламе. Кловн је звиждукао птичјим језиком.

На постеру је била насликана жена. Панталоне су јој пале око листова. Била је везана. Монструозне мушке плаве ноге биле су на њеним раменима.

На Улици Парагвај човек је прошао и помиловао смеће у корпи на бандери. Ни тај призор нећу заборавити.

На углу Улице Флорида певао је реинкарнирани Карлос Гардел. Носио је смеђе панталоне и сиви сако. Било му је хладно. Изгледао је мамурно. Певао је чврстим гласом. Чим би завршио песму, у руци би му се створила цигарета. Он би одбио дим, уштинуо прстима корен носа, прибрао се и наставио своје распевано кукање.

Човек је спавао поред контејнера као да су и њега бацили са смећем.

Пред ружичастом Председничком палатом, на Мајском тргу, некад су се скупљале мајке „Несталих“, носећи њихове слике. На муралу су били насликани гневно сунце и гневна жена.

Упорно сам се трудио да зграбим умом Борхесов град. И нисам успевао. Било је то као да покушавам да се попнем уз  клизав зид. Возио сам се непрестано, ишао свуда, али ми град је измицао.

Требало ми је неколико дана да схватим да Буенос Ајрес није писмо адресирано на мене. Није ми било јасно како да га гледам? Како да га читам? У кључу Палерма? У кључу Њујорка? У кључу Париза? Нисам схватао колико је велик док нисам посетио Музеј декоративних уметности.

Ходао сам кроз музеј упетљан у имагинарне љубавне афере са женама с музејских слика као што је „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Помоћ уметности је била нужна.

Бескрај пампе на сликама помогао ми је да схватим размере Буенос Ајреса. Била је то непрегледна низија са сенкама облака. Пампа није као Панонија, већ пре као руска степа. Једно од обележја овог града била је – пустош. Друго је била моћ. Буенос Ајрес је морао да прогута огроман простор. И мени се чини да га никад није сасвим покрио. Много пустоши је остало у граду. Авенија Дел Либертадор дуга је 25 километара.

Аргентинска престоница је огромна, равна, дезоријентишућа. Као да се неко превише одмакао од тебе па не можеш да причаш с њим.

Бане Анђић ми је рекао да су мафију у Розарију двадесетих година започели Срби, Хрвати и Јевреји.

Питао сам се како су Аргентинци успели да упропасте толику моћ земље? Мислим да су је упропастили не гледајући куда иду. Током мојих шетњи пролазници су ме пет-шест пута мунули у раме. Три пута су ми нагазили на пету.

Габријел Гарсија Маркес је налазио да је Буенос Ајрес опресиван. Марио Варгас Љоса је мрзео овдашњу ароганцију.

„Аргентинци су гости у свом идентитету“, причао ми је Бане Анђић. „Говоре о себи у трећем лицу. Имају смисла за хумор, за разлику од Чилеанаца. Генији су за музику и театар. Сјајни су говорници, ведрији од Црногораца. Само та њихова вербозност некад иде против живота. Бриљантни у психологији, не могу да се уздрже да не попују. Књижевници су, наравно. Пишу сјајне приче, немарне романе.“

Давно, давно, ми смо на острву Зларин код Шибеника слушали две касете. На једној су чланови групе „Nueva Compagnia di Canto Populare“ певали наполитанске песме. Друга је била музика из Аргентине и Уругваја. Трипут сам је губио. Трипут су ми је снимали. Најзад смо изгубили оригинал, али делове тих песама заувек сам понео са собом. Једну сам певушио по изласку из буеносајреске чураскерије. Другу сам чуо у обојеној сиротињској Улици Каминито, где су емигранти правили куће од лимова који су довлачили из бродоградилишта.

„Шта је ово?“, упитао сам Пепеа.

„Чекај“, наћулио је уши ћелави професор и играч танга. „То је измењена верзија песме 'Los ejes de mi caretta'.“

Застао сам и слушао. Шта је то било у тој песми? Рањивост? Вечност? Страст?

На раскрсници Мајске авеније и Авеније Деветог јула стајао је споменик Дон Кихоту. На вриштећој Росинанти витез се отимао из блока камена. Уперио је бодеж у страну.

Дон Кихот је био најпопуларнија скулптура коњаника на свету. Био је важнији од свих краљева. Он је био херој унутрашњег света. Био је краљ.

„Тежак је двеста тона“, рекао сам Витору.

„Шта ме брига“, одговорио је он. „Нећу га на к. носити.“

Поред Дон Кихота осетио сам се као сопствени Санчо Панса.

Посетили смо тржни центар „Пацифико“. Грађен је по угледу на старе тржне центре Париза и Милана – Бенјаминове аркаде. Купио сам оковану тиквицу – шољу за мате. Купио сам сицилијански качкет. У њему сам и у црној јакници изгледао као шанер.

После сам купио и шал и постао „културно неодредив“. Седео сам и миловао мокар качкет као мачку.

Сунце је грануло. Кола су пролазила. Шине су блистале.

Возили смо се ноћу кроз Парк Розадо. Чудно је било у фаровима гледати обнажене људе у сјени егзотичних трава. Курве и трансвестити су ширили бунде. Показивали су се богу зиме.

Виршле „Duke“ је правио „Dukcevic“. „Quilmes“ је било грозно пиво. На путничкој агенцији је писало: „Туристички свет доживљаја.“ Un turist mundo di sensaciones.

Махала су ми школска деца из аутобуса. И ја њима.

Ишао сам траговима Кортасарових школица и препознавао на женским лицима ону лудакињу из Сабатовог романа О јунацима и гробовима.

Хуго Прат је волео Буенос Ајрес. Лоренс Дарел није. Не сећам се ко је имао нервни слом у Буенос Ајресу, он или његова прва жена. Дарел је мислио да ће му ослобођење сексуалности ослободити ум. Империја је била оброк који је сервирао другима. Сам то не би јео. У Бразилу је написао песму о кокосовом ораху и мајмунима. Није волео Индусе, Словене и Арапе. Буенос Ајрес је назвао моралном клоаком.

Да посетим град у коме нисам био способан нешто да заволим? То бих сматрао поразом. Заволео сам старе кафее, као сто су „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (шампањац пристојан, коњак лош) и нарочито „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – који је у сопственој категорији. Потапшао сам Борхеса по рамену. Ту је долазио и Пирандело. Људи са шпанским именима и италијанским презименима потписали су се на црно-белим разгледницама.

Пепе је рекао: „Половина су Италијани. Седи у угао и гледај их. Видећеш да као Сицилијанци говоре рукама."

Борхес је осећао носталгију за Буенос Ајресом и док је живео у њему.

Стари лавабои, писоари, водокотлићи. Већ ми недостајете.

Заволео сам обојену сиротињу Каминита. Заволео сам бескрајни једноспратни Палермо. Заволео сам гробље на Реколети које је загробни град скулптура.

„Од ствари сам крхке створен, од загонетног времена“, рецитовао сам на том гробљу. На њему није било Борхеса, али ту је почивао његов пријатељ Биој Кесарес. Под куполама и анђеоским крилима били су сахрањени господари града, снабдевачи енглеске армије говедином, који су у Буенос Ајрес преносили зграде из Париза.

Голубови су пили из зеленог тањира. Клепетале су разваљене плочице као нануле. Анђео је седео у облим крилима као у столици за љуљање. Жена је држала за раме одлазећег Римљанина. Архитекта је развио свитак планова за загробни живот.

Мачке су биле пуне ауторитета.

Овде је Енеја из подземља изашао на белокосну капију лажних снова.

Христ је носио крст. Мислилац клепсидру. Човек-сунце је згазио змију. Грк је убијао сфингу. Наклониле су нам се две слутње с паучином испод кукуљице. Анђео је изгледао као да сеје цвеће.

Музе, уцвељене и застрте, нагнуле су се над генералским брадицама. Лепота је оплакивала живот.

На Реколети је почивао доктор Франческо Кесада Пачего из Научног друштва Аргентина и Гиљермо Оадија, председник Трговачког одбора. Ту је нашао вечни починак адмирал Гиљермо Браун, организатор Сан Мартинове флоте. Адолфо Алсун је био театралан у белом мермеру. Луис Ангел Фирпа представљен је у спортском огртачу. Бронзани војник је чувао гроб генерала Хуана Лаваља. Женска глава је стављала прст ћутања преко усана. Гроб Емилије Ноел Рамос Отеро је био велик као катедрала. Маријана Сааведра је седела на две прекрштене кости, а на бронзи је исписан списак њених пријатеља и поштовалаца. На Реколети се одмарао и доктор дон Торибо де Ахерза. Његов споменик је представљао „доказ пријатељства и захвалности његових пријатеља“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Руфина Камбасерес се са оклевањем машила врата гроба и још зурила у свет. 

Био је то загробни буржоаски реализам. Ту су лежали достојанствени људи из улепшаног света.

Заволео сам Палату Бароло и Палату Текућих вода.

Пред Палатом Бароло и Палатом Текућих вода сетио сам изгубљене цивилизације Пал-ул-дон из стрипова о Тарзану. Палата Бароло је из Пал-ул-дона пренесена у Рио. То је био небодер из доба „Титаника“. С гроздовима еркера тај небодер је изгледао индонежански.

Борхес је за Аргентину и Уругвај говорио „моје две домовине“. Слична је палата постојала на ружичастом граниту Монтевидеа и звала се Палата Салво. И једну и другу је подигао италијански емигрант Марио Паланти. Ова друга, Палата Салво, подигнута је на месту где је компонован танго „La Cumpersita“. Под стубовима су представљена полуизмишљена бића, јастози, хоботнице, рибе од бронзе, морски коњићи, бубе, гроздови, ананаси, све чиме рађа природа. Саламандри су били рогати. Саламандри су се бечили. Саламандри су били исплажени. Саламандри су извирали из ничега.

У Буенос Ајресу сам заволео пусте улице. Њихов ружичасти сутон.

Заволео сам бандонеон.

Заволео сам човека који је помиловао смеће.

Заволео сам барове, заволео сам шалове.

Заволео сам наранџасту пругу из које извире живот.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга.

Заволео сам Конфетерију „Идеал“.

Стопе на путу живота 

Енглеска реч „serendipity“ значи срећан случајан налаз.

Ишао сам насумице кроз Буенос Ајрес. Нашао сам салу за танго.

„Добро“, рекао сам. „Дајте ми могућност да заволим ствари које до малопре нисам знао.“

„Confiteria La Ideal“ је била избледела.

Као Хотел „Гелерт“ у Будимпешти.

Као да се налазим у Хавани.

У време кад је мој деда био дечак изградио ју је шпански трговац Мануел Росандо Фернандез. Имала је лифт у облику руске цркве. Завијеним степеницама попео сам се на спрат.

На спрату је стајао круг људи. Изгледали су као да изводе розенкројцерски обред. У средини је човек говорио шпански и енглески. Учио их је тангу. Једна жена је покретала ногу у страну. Била је у хеланкама. Имала је савршену фигуру.

Доња сала је била плавкаста, са сатом изнад шанка. Лустери су се растопили у блеску.

У тој сали за танго двоје су били једно. Деда је играо са средовечном женом, огроман дебели човек са бабом. Човек са брадицом, у пругастом оделу, скакутао је као коњић. Његова играчица је обмотала боу. Старац је изгледао као октопод. Старичина рука је притискала место између његових лопатица. Показали су ми да танго никад не престаје.

Музика ми је бесрамно дирала душу.

Сутрадан увече крошња се ковитлала у ноћи и светлу. Адреса је била „300 Calle Suipacha“, близу угла на Авенији Коријентес. Дошао сам на представу и рекао: „Као други свет. Као носталгија за младошћу мојих родитеља.“

Две кугле су биле окренуте надоле, једна нагоре. Под је био углачан. Шанк у загробном мраку. На њему је сребрио медаљон огледала. Човек је махнуо руком. Сала се затамнила.

Чекали смо да нешто почне.

Коначно...

Појавила су се два старца с црвеним краватама.

Тапкали су погребним ципелама и цупкали бандонеоне.

Онда је изникао окопрчни ћелавац и запевао с режећом страшћу..

Појавио се тип у оделу од љубичасте пластике. У коси су му се видели трагови чешља. Ципела жене је миловала под. Вукли су ноге по минском пољу страсти.

Светлост их је мењала.

Изашао је нов пар.

Мушкарац је носио црну кошуљу, белу кравату, пругасте панталоне, црвени сако. Девојка је била сјајно грађена, у хаљини вилинске краљице. Трзнула је ногом уназад у жељи да дотакне потиљак. Уклапали су ципеле као да играју брзопотезни шах. Он је постао осовина и чинио да она лети кроз ваздух. Музика је била плачна и вртоглава.

Четири главна елемента танга су: личност, елеганција, ритам и финале.

Сменио их је следећи пар. Играч је био у оделу боје беле кафе. Играчица у мрачно љубичастој хаљини. Светлост се променила. Они су позеленели. Она се само образом држала за њега. Он је патио играјући. Стално је био на граници да заплаче. Њена нога је сукнула уназад као шкорпијин реп.

Упалили су свеће.

Чула се штрецајућа хармоника.

Видео сам пицикато брзих ногу.

Плесали су стилизована мужевност и женственост.

Смењивале су се двобојне и црвене ципеле.

Танго се мењао од кловновског до суптилног.

Пар је наслонио чело на чело.

Он на петама. Она на прстима.

Танго је ритуал постајања Аргентинцем.

Настао у кризи, храњен кризом.

Створили су га емигранти: ово радимо боље него ико.

У почетку поштене жене нису играле.

Коврџави клинци, Сицилијанци у Каминиту, вежбали су један с другим.

Борделски плес, инсистирао је Борхес, био је чеднији него танго високог друштва.

Шуњање је прелазило у вртлог а покрет у непомичност.

Парови би поклекли и кренули напред. Повлачили су се у осеци.

Окретали су ногом.

Цртали су круг врхом ципеле.

Присутни су били људи из Србије, Чилеа, Мексика, Бразила, Боцване, Шпаније.

Представили су нас од стола до стола.

Изашао је дебео човек с држањем старог мајстора. Његово лице је некад било лепо. Саиграчица га је волела и поштовала. Дебељко није грешио ни гледао. Цура је раширених очију пратила сваки покрет.

Дугокоси гаучо и гауча играли су с марамама. Он је плесао с трзајима корака боле. Држао их је у зубима и вртео главом. Тукао је њима о под. Боле би могле да се откаче и да убију човека. Кад нисам ономад настрадао на Корчули, где су с мачевима играли „морешку“, нећу ни од овога.

Заљубио сам се у прашњаву и полуосветљену Kонфитерију „Идеал“, сличну Трувиловој „Заносној сали“. У њој је дуго играчка звезда био један гробар. Дању је гробар сахрањивао људе – можда баш на гробљу Реколета – а ноћу долазио да одигра идеални танго. Тај човек се звао Герардо Порталеа.

„Радим на гробљу“, говорио је. „И кад време дође остаћу тамо.“

Неки кажу да се гробар звао Пупи Кастело. Кад је завршио у болници, учио је сестре и докторе тангу.

Страст сахрањених на Реколети оживљавала је сваке ноћи у бедрима њихових унука – у Конфитерији „Идеал“!

Оцењивали су се загрљај. Ход. Осећај.

Постајање. Прихватање. Видљивост. Вољеност.

„Да ли би могао живети без танга?“, питали су једног од милонгероса.

„Као без ноге.“

„Волим да водим жену грудима“, рекао је један портењо. „Никад јој не стављам руку на леђа. Стално је ослушкујем на језику танга.“

„Радио сам у луци“, додао је други. „Често сам ишао на посао без спавања. Најважнија ствар је била играти танго.“

Трећи играч је признао:

„Пар пута сам се скоро оженио. А онда би се нешто десило, као да је нестало светла.“

Њихове ципеле биле су лептири који не слећу.

„Како сте се вас двоје заљубили?“, питали су старца и старицу.

„Играјући танго. То је било пре педесет година.“

Луиса Валенсуела је приметила: „Чекајући испред неког шалтера тешим се мишљу да бих у том тренутку могла да играм танго.“

Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња.

Кажу да су милонгероси усамљени људи.

Танго је бол.

Танго је сан.

Сном су се Аргентинци борили, против државе, против банака, корупције, војске.

Била је то песма пркоса и сексуалне туге, немогућности сједињења, чежње.

Плесни израз жудње и блискости. И врхунца. И одвајања.

Сва бића су тужна после коитуса.

И пре.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга. Образ уз образ, две девојке, две старије жене, возач трамваја и његова супруга, покрај дугог реда, вежбали су плес. Није ту било некрофилског савршенства Последњег танга у Паризу. Ово је било приснија игра. Разнежили су ме детаљи: играч зажмури притискајући чело на чело играчице; нежни грч њене шаке на његовом потиљку.

На улицама Буенос Ајреса открио сам нешто слично сарајевским стопама Гаврила Принципа. Само што су овде угравиране у плочник биле – стопе танга. Запамтио сам понос девојчице која, под очевим вођством, први пут ступа у те стопе.

Француски председник владе, Себастијан Лекорни, поднео је оставку 6. октобра, након што је на том месту провео 27 дана. Четири дана касније поново је био премијер. Када су у недељу увече саопштена имена 34 министра у новој влади, која је прозвана „Лекорни 2“, сви су се запитали колико ће овај пут да потраје.

Век мандата владе је сваки пут све краћи, што је производ институционалне кризе коју производе околности у којима председник Емануел Макрон, који је изгубио легитимитет, бира премијера. Уместо да прихвати политичку реалност у којој су његове снаге одавно изгубиле већину у парламенту – већ на изборима 2022. председничка коалиција је на парламентарним изборима добила релативну, а не апсолутну већину – Макрон се прошлог лета одлучио на хазардерски потез када је распустио парламент и расписао превремене изборе, незадовољан исходом европских избора на којима је продор направила крајња десница Марин Ле Пен.

Серија промашаја

Резултат је била нова композиција парламента која је потврдила слабљење његових снага и јачање опозиције, како са левице тако и са деснице. Иако нико није добио већину, као највећа политичка снага која му је супротстављена издвојила се коалиција левих партија Нови народни фронт са 193 посланика – 71 из редова Непокорене Француске Жан Лик Меланшона, 68 из Социјалистичке партије и 38 из Еколошке странке. Најјача самостална политичка формација у парламенту је десничарско Национално окупљање са 123 посланика, на чијем челу су Жордан Бардела и Марин Ле Пен.

Игноришући ове резултате, Макрон је за премијера изабрао Мишела Барнијеа из редова партије Републиканци, коалиционог партнера са деснице који је на изборима добио око 6 одсто гласова, а потом Франсоа Бајруа из центристичке партије Модем, која такође учествује у председничкој коалицији са 5 одсто освојених гласова.

Бајру је поднео оставку 9. септембра, дан уочи великих демонстрација које су организоване у знак незадовољства владином политиком и буџетским мерама које је премијер предложио. На том месту га је заменио Лекорни, уз обећање да ће радити на проналажењу компромиса око буџета, у чему није успео за време првог мандата, што је био разлог да и он поднесе оставку.

Макронов политички експеримент који му је донео победу у првом мандату био је да традиционалне полове политичког живота у земљи, левицу и десницу, утопи у велики центристички покрет под његовом контролом. Две године пре истека другог мандата, његов блок се љуља као пијани брод на узбурканом мору француске политике, са капетаном чија посада отказује послушност.

За политичку кризу сви криве Макрона, чак и његови блиски сарадници. Бивши премијер и генерални секретар Макронове политичке формације Ренесанса, Габријел Атал, изазвао је пометњу у свом табору када је изјавио да му више није јасно шта председник ради, позивајући га да „не ствара утисак да се грчевито држи контроле над свиме“ поново постављајући на чело владе једног од својих лојалиста. Он је критиковао Макронову „сурову методу“ именовања премијера без претходно постигнутог споразума са водећим политичким снагама у парламенту, што је једини начин да се превазиђе криза.

Буџет као камен спотицања

Узрок пада прве Лакорнијеве владе биле су несугласице око буџета за 2026. годину, које су продубиле политички јаз између левице и деснице. За Макронов блок у коме су снажне десне снаге, циљ је да се дефицит од скоро 6 одсто смањи на испод 5 одсто у наредној години, што значи „уштеду“ од око 44 милијарде евра. Да би се то постигло предлажу сечење кесе јавним службама и мере штедње које се односе на смањење јавних трошкова и социјалних давања и увећање пореза.

За левицу је недопустиво да се мере штедње примењују на средње и ниже слојеве, док најбогатији слој становништва користи све механизме да избегне плаћање пореза. Предлог да се опорезују најбогатији индустријалци применом такозваног „Зикмановог пореза“, по француском економисти Габријелу Зикману који га је предложио, наишао је на опозицију у Сенату иако је усвојен почетком године у Скупштини. Ова мера пореза од 2 одсто на богатство од преко 100 милиона евра, која се односи на око 1.800 Француза, требало би да донесе између 5 и 25 милијарди евра, према различитим проценама.

Макрон, који од почетка свог председничког мандата има подршку индустријалаца и најбогатијег слоја друштва, не жели да им се замери.

Неки од њих, попут директора „Реноа“, помињани су као могући премијери у случају „техничке владе“. Међу индустријалцима у орбити шефа државе је и Бернар Арно, директор текстилне империје „Луј Витон“, један од најбогатијих људи на свету, који је близак председниковој супрузи Брижит Макрон, а све му је ближи и Венсан Болоре, на челу медијске империје која промовише идеје крајње деснице, који сања да кумује савезу између традиционалне, републиканске деснице и тврде католичке деснице.

Реформа пензионог система

Други велики камен раздора у влади је реформа пензионог система, једна од окосница политичке борбе у Француској последњих година. Реформа је усвојена 2023. тако што је тадашња премијерка из редова деснице, Елизабет Борн, прибегла члану 49.3 Устава, који омогућава влади да усвоји закон без гласања парламента, уколико не прође предлог за изгласавање неповерења, што се сматра гажењем парламентарне дебате.

Закон предвиђа да се старосна граница за одлазак у пензију постепено помера са 64 на 67 година, што отвара нови јаз међу запосленима. Неке од најчешћих критика овог закона које долазе са левице тичу се неправедног односа по класама и полу, када се узме у обзир да радници на тешким физичким пословима и они са нижим приходима живе краће, као и да жене које често прекидају каријеру због породице или раде скраћено радно време не успевају да сакупе довољно година стажа.

Продужавање радног века погађа и оне који раде у тешким и штетним условима који могу да изазову последице по здравље, као и старије од 55 година које посебно погађа незапосленост на тржишту рада у Француској, што може додатно да ослаби њихове шансе и повећа социјалне трошкове.

Захтев да се реформа укине поново је истакнут на демонстрацијама 10. септембра и на протестима које су осам дана касније  организовали синдикати широм земље. За укидање закона је и Непокорена Француска која је тражила да се тек формираној влади изгласа неповерење, чему се прикључило и Национално окупљање. Истовремено, партија конзервативне оријентације Хоризонт, коју је основао Едуар Филип, бивши Макронов премијер који је виђен за председничког кандидата, поручила је да неће учествовати у Влади уколико се буде дирало у „срж“ реформе закона из 2023.

Влада ороченог трајања

Рат на десници је обесмислио председничку коалицију која је практично престала да постоји. Макрон, који је одбио да именује премијера из редова левице, игноришући распад свог центристичког блока и прекид односа са Републиканцима, био је принуђен да понуди компромис како би избегао нови пад владе и расписивање избора. Пошто су му Републиканци окренули леђа, уступак је направио социјалистима који су тражили хитну суспензију закона. Председник Владе је најавио да ће његова примена бити обустављена до следећих избора за две године, што није умањило оштрицу напада из табора левице који се поделио. Лакорни је овај пут добио поверење парламента, али нико не очекује да ће оно потрајати. 

Садашња ситуација је за велики број политичких партија неодржива, а пре свега за Непокорену Француску и Национално окупљање који траже распуштање Владе и организовање нових избора. Свима су амбиције усмерене ка времену после Макрона и нико не жели да се везује за брод који тоне.

Из овог „хаоса“ на политичкој сцени највише користи ипак може да извуче политичка формација Марин Ле Пен. У Европи, у којој је Макрон један од најискуснијих лидера, влада страх да ће кормило Француске да преузме екстремна десница. Француски председник губи терен и на Блиском истоку, где је његова иницијатива за решавање сукоба у Гази остала у сенци плана Доналда Трампа.

Док једни у француском политичком водвиљу виде „најдубљу демократску кризу од (времена) Де Гола“ (лондонски „Тајмс“), која клизи у „театар апсурда“ („Политико“), други је тумаче као крај једног дугог председничког циклуса који најављује нови.

Зашто је неолиберализам и на унутрашњем и на међународном плану пропао? На то питање одговарам – много детаљније него што ро могу у овом кратком чланку – у својој предстојећој књизи „Велика глобална трансформација: Национални тржишни либерализам у мултиполарном свету“. Ово питање постављам и из личних разлога: неки од мојих најбољих пријатеља су неолиберали. Био је то генерацијски пројекат западне „baby-boom“ генерације, који су касније усвојили и други – попут нас из источне Европе или елита у Латинској Америци и Африци. Када данас сретнем своје остареле бејби бумере, који и даље показују готово несмањени жар за неолиберализам, делују ми као идеолошке избеглице из света који је одавно нестао. Они нису с Венере или с Марса; они су са Титаника.

Када кажем да је неолиберализам поражен, не мислим да је поражен интелектуално, у смислу да постоји спреман неки алтернативни пројекат који само чека своју прилику да га замени. Не: као и комунизам, неолиберализам је поражен стварношћу. Реални свет је једноставно одбио да се понаша онако како су либерали мислили да треба.

Најпре морамо признати да је тај пројекат имао многе привлачне стране. Идеолошки и генерацијски био је повезан с бунтовном генерацијом шездесетих, па му је порекло било неконформистичко. Промовисао је расну, родну и сексуалну равноправност. Својим нагласком на глобализацији заслужан је за највеће смањење глобалног сиромаштва у историји и за помоћ бројним земљама да пронађу пут ка просперитету. Чак и његов често оспоравани Вашингтонски консензус – иако су неке његове заповести спровођене до крајности, а друге игнорисане – у основи је исправан и има много тога што говори у његову корист. Није најмање важно то што нуди једноставан и лако разумљив приступ економској политици: не треба више од једног сата да се објасни и економски најнеупућенијој особи.

Дакле, да се вратимо на првобитно питање – зашто неолиберализам није остао доминантна идеологија? Мислим да постоје три разлога за то: његов универзализам, охолост његових присталица (што увек долази са универзализмом) и неискреност његових влада.

Да је неолиберализам универзалан или космополитски, није тешко приметити. Либерална идеологија сваког појединца и сваку нацију у принципу третира на исти начин. То је предност: либерализам и неолиберализам могу, бар у теорији, да привуку најразличитије групе, без обзира на њихову историју, језик или религију. Али управо је универзализам његова Ахилова пета. Претварање да важи за све убрзо долази у сукоб с чињеницом да су локални услови често различити, а покушаји да се они прилагоде постулатима неолиберализма пропадају. Локални услови (посебно у друштвеним питањима, која су производ локалне историје и религије) одупиру се уверењима насталим у потпуно другачијим географским и историјским околностима. Тако се, у сусрету са реалношћу, неолиберализам повлачи. Стварни свет преузима реч.

Али сви универзалисти (укључујући и комунисте) одбијају да прихвате тај пораз. И морају тако, јер је сваки пораз знак неуниверзалности. Ту наступа интелектуална охолост. Пораз се тумачи као последица моралних мана оних који нису успели да усвоје неолибералне вредности. За његове присталице, само потпуно прихватање неолиберализма чини човека разумним и морално исправним. Какав год нови друштвени уговор његови поборници прогласили важећим – па макар био формулисан пре само недељу дана – он се мора безусловно примењивати убудуће.

Комбинација моралне проповеди и економског успеха, коју су многи неолиберали уживали због својих година, месту рођења и образовању, дала је целом покрету викторијанске, па чак и калвинистичке црте: богаћење се није посматрало само као знак овоземаљске успешности, већ и као доказ моралне супериорности. Као што је Денг Сјаопинг рекао: „Обогатити се је славно.“ Овај морални елемент подразумевао је недостатак емпатије према онима који нису успели да пронађу своје место у новом поретку. Ако је неко пропао, то је било зато што је заслужио да пропадне.

Верни свом универзализму, неолиберали из више средње класе на Западу нису своје суграђане третирали другачије од странаца. Локални неуспех био је ништа мање заслужен од оног у некој далекој земљи. Управо је то, више него ишта друго, допринело политичком поразу неолиберала: они су једноставно игнорисали чињеницу да је већи део политике – унутрашња политика.

Охолост која проистиче из успеха (и која је достигла невиђене размере након пораза комунизма) била је додатно оснажена универзализмом – карактеристиком заједничком свим идеологијама и религијама које, по својој природи, одбијају да прихвате да су локални услови и праксе важни. Синкретизам није био део неолибералног речника.

И на крају, неискреност. Непоштовање чак и самопроглашеног и самонаметнутог „глобалног поретка заснованог на правилима“, нарочито у међународним односима, и тенденција да се та правила примењују селективно – то јест да се, у суштини, следе традиционалне политике националног интереса без спремности да се то призна – створили су код многих утисак двоструких стандарда. Западне неолибералне владе одбијале су да то признају, већ су настављале да понављају своје мантре чак и када су њихове изјаве биле у очигледној супротности са оним што су радиле. На међународној сцени завршиле су у ћорсокаку, манипулишући речима, преобликујући појмове, фабрикујући стварност – све у покушају да прикрију истину.

Део те неискрености био је присутан и на унутрашњем плану, када се људима говорило да ћуте и да се не жале јер статистички подаци не потврђују њихово незадовољство, па су њихови субјективни утисци проглашавани погрешним и игнорисани.

Шта следи? О томе говорим у  књизи Велика глобална трансформација. Мислим да постоји једна ствар око које се већина људи може сложити: последњих педесет година видели смо крах две универзалистичке идеологије – комунизма и неолиберализма. Обе су поражене стварношћу.

Нове идеологије неће бити универзалне: неће тврдити да су примењиве на цео свет. Оне ће бити партикуларистичке, ограничене по обиму – и географски и политички – и усмерене на одржање хегемоније тамо где владају, без претензија да своја начела учине универзалним.

Зато су разговори о глобалним идеологијама ауторитаризма бесмислени. Те идеологије су локалне, усмерене на очување власти и статуса кво. То не значи да су имуне на старо искушење империјализма – али тај нагон не може се проширити на цео свет, нити различити ауторитаризми могу заједнички деловати да би то постигли.

Штавише, пошто им недостају универзални принципи, вероватно ће улазити у сукобе. Једини начин да ауторитарни режими избегну међусобне сукобе јесте прихватање веома ограниченог скупа принципа – у суштини оних који подразумевају немешање у унутрашње послове и одсуство агресије – и да се на томе стане. Изгледа да је Си Ђинпингова недавно проглашење пет таквих ограничених правила, на недавном састанку Шангајске организације за сарадњу, засновано управо на таквој рачуници.

Тек што сам се вратио из Кине (у ствари, мој авион из Шангаја слетео је пре два сата) када сам у аеродромском ресторану, док сам наручивао храну и пиће, ухватио себе како помишљам: „Када ћу се вратити у Кину?“

Зашто ми је то било на памети? Јесам ли провео две дивне недеље у Пекингу и Шангају? Да, упознао сам многе људе, научио нешто ново, јео сјајна јела, посетио занимљива места, али нисам тамо био срећнији него што сам то обично у Њујорку. Можда сам чак био и мало мање срећан јер ми се живот у Њујорку заиста свиђа.

Па, откуда онда такве необичне мисли? Схватио сам да разлог није био у обичном задовољству или уживању на неком месту. Разлог је, парадоксално – помислио сам – лежао у осећају фрустрације. Било је то као нека врста зависности.

Што сам више учио о Кини и што сам више мислио да је разумем, то сам осећао да сам даље од истинског, правог разумевања. Као битка у којој што си ближе победи то се чини да она постаје недостижнија – а онда, у настојању да је се коначно домогнеш, напредујеш тек да би открио да те тај напредак заправо вратио уназад. То је битка коју не можеш добити; што више настојиш, то је извесније да ћеш изгубити. Ипак, привлачност победе преовладава и заводи те. Она мала нада са дна Пандорине кутије изнова избија на површину и помишљаш: можда ће овог пута – баш овог пута! – мој привидни напредак постати стваран.

Можда би ова кратка прича могла да послужити као илустрација или метафора. Било како било, мени је била од користи.

Елем, када сам пре неколико година посетио један универзитет у Кини „била ми је додељена“ једна студенткиња, пријатна, лепа и љубазна млада докторандкиња, да ми помаже и буде водич. Одмах сам помислио сам да ћемо се лепо слагати. Била је млађа од оба моја сина, али ме је третирала истовремено и с поштовањем и са непосредношћу и опуштеношћу какву људи обично показују за оне из своје генерације и окружења. Могли смо да причамо о свему – и то с лакоћом; никада нам није понестало тема.

Једне вечери, након што сам се пожалио да сам претерао с кинеском кухињом, одлучила је да потражимо неки леп западњачки ресторан. Испоставило се да је то теже него што смо мислили. Био је празник, а многи кинески младићи тада воле да изађу у западњачке ресторане. Већина места је била резервисана. Ипак, имали смо среће, пронашла је један одличан мали шпански ресторан, за који неко ново или страно лице у граду вероватно никада не би ни помислило да постоји. Провели смо време уз врло пријатан разговор.

Када смо завршили вечеру изашли смо да потражимо такси. Један се брзо појавио. Стојећи поред кола, она је почела да објашњава возачу где да нас одведе, прво мене а потом њу, а онда се тон њеног гласа изненада променио: постао је узбуђен, радостан, живахан. Ушли смо, она је села напред поред возача, и неколико тренутака касније се окренула и објаснила ми је да је возач из провинције одакле је и она. Заподели су разговор у којем је она, много млађа и причљивија, водила главну реч.

Иако, наравно, нисам ништа могао да разумем, њено узбуђење што је у великом граду срела некога из свог родног краја било је толико опипљиво да сам, седећи тихо позади, то осетио као силу природе, као да стотине водопада падају у море: кристалан звук њеног гласа, живост и високи тонови, реченице које на крају лагано гасну, полупитања која остају у ваздуху...

И схватио сам корен оног очарања с почетка ове приче: чак и да сам деценијама млађи, чак и да сам одлучио да цео живот посветим учењу о Кини и њеној култури, чак и да учиним све што човек може учинити, увек ће постојати нешто недостижно и непојмљиво, нешто чему никада нећу моћи да приступим. Као што бих, слушајући разговор, по тону гласа, по звуку, могао да погодим о чему се ради, али никада не бих сасвим разумео.

На крају, једноставно речено, колико год дуг наш живот био и колико год се посветили учењу о нечему што нисмо научили од малих ногу, оно посебно кинеско знање – можда зато што је толико старо и што је истовремено тако близу и тако далеко – никада неће бити у потпуности наше. 

Никола Саркози је као министар унутрашњих послова 2005. обећао Французима да ће „почистити“ предграђа од преступника, што се допало гласачима који желе да виде мање миграната из Северне Африке у Француској. Као председник, био је бескомпромисан када су у питању привилегије: „Ако је газда битанга, треба га тако и третирати. Још горе је бити битанга на врху лествице.“

Чврста уверења га нису напустила ни касније, када је на Твитеру износио своје погледе о правосуђу: „Када се неки појединац по седамнаести пут нађе пред судом, требало би да буде кажњен за све што је починио.“ Као председник некад највеће десничарске партије, УМП, затражио је да се „не скраћују казне за све који иду у затвор на више од шест месеци“, као и да нема „аутоматског помиловања“.

Тако је говорио Саркози док је био на врху државе. Данас, након што га је суд осудио на затворску казну од пет година, једнако је одлучан: „Невин сам, ова неправда је скандал“, поручио је по изласку из суднице 25. септембра, након што му је изречена пресуда за „удруживање ради извршења кривичних дела“ у циљу незаконитог финансирања његове победничке кампање за председничке изборе 2007. године од стране либијског лидера Моамера ел Гадафија. Суд га је прогласио кривим јер је „допустио својим блиским сарадницима“ да са тим циљем преговарају са либијским властима.

Извршење пресуде је одложено на месец дана, али Саркози неће моћи да избегне затвор упркос жалби коју су његови адвокати поднели. „Оно што се данас догодило је крајње озбиљно за владавину права, за поверење у правосуђе“, изјавио је пред букетом камера, као некада када је био министар полиције. „Мржња заиста нема граница. (...) Они који ме мрзе до те мере мисле да ће да ме понизе. Али данас су понизили Француску, представу о Француској. Ако је неко издао Француску, то нисам ја, то је ова невероватна неправда којој сте управо присуствовали“, поручио је позивајући Французе да се ставе у његову одбрану.

Либијска веза

Саркози себе представља као новог Драјфуса, жртву гнусне завере која је скована из политичких мотива. Уместо Драјфусу, Саркози је ближи Доналду Трампу у свом покушају да створи медијску слику другачију од чињеница које је суд утврдио – да су се двојица његових најближих сарадника, директор кабинета Клод Геан и министар без портфеља Брис Ортефе, састали у његово име и под његовим ауторитетом са Абдулахом ал Сенусијем, зетом Моамера ел Гадафија и шефом војне либијске обавештајне службе, у јесен 2005. у Триполију.

Други човек либијског режима је у то време означен као међународни терориста од француских власти, које су га 1999. осудиле на доживотну робију због улоге у обарању авиона ДЦ-10 француске компаније УТА изнад Нигера 1989. године, у којем је погинуло 170 путника. Циљ атентата је био да се ослабе француски интереси у Африци, јер је Француска подржавала Чад у рату против Либије.

Суд у Паризу је у овом сусрету Саркозијевих сарадника са Ал Сенусијем пронашао коруптивни пакт са циљем стицања финансијске подршке од Гадафија за Саркозијеву председничку кампању 2007. Заузврат су се Французи обавезали да ће да размотре кривични статус Гадафијевог зета.

Суд је утврдио и да су пронађена средства која су Либијци уплатили за финансирање кампање – шест милиона евра – стизала из три различита канала људима блиским Саркозију, да је непријављени новац кружио Француском, укључујући и у председничкој кампањи, али да не може са сигурношћу да се утврди да ли потиче од Гадафија, због чега је одбачена оптужба за корупцију.

У пресуди се помињу и политичке последице „дела чија је тежина таква да нарушава поверење грађана у оне који их представљају, а који би требало да делују у интересу свих, али и у интересу саме институције Републике“.

Дуга историја осуда

Ово није први пут да је Саркози осуђен на затворску казну, његове невоље са правосуђем почињу пре више од десет година. Бивши председник је већ био осуђен у „афери Бизмут“ због мита, корупције и злоупотребе положаја, јер су он и његов адвокат покушали да подмите судију Гилбера Азибера да им да тајне информације из друге истраге против бившег француског лидера. Због тога је на суђење за либијску аферу долазио са наногицом.

Његови политички противници са нескривеном иронијом подсећају на слоган десничарске Републиканске партије (наследника УМП-а), „Француска поштених људи“, који је пратио председничку кампању њиховог кандидата Франсоа Фијона 2017. године. Иако је био фаворит за новог шефа државе, некадашњи премијер у време када је Саркози био председник изгубио је шансе у трци против Емануела Макрона и Марин Ле Пен, када је избио скандал који је уништио његову политичку каријеру.

Француски сатирично-политички лист „Оковани патак“ је тада открио да је Фијон годинама плаћао своју супругу за фиктивни посао парламентарног асистента од новца из државне касе. Председнички кандидат је тада говорио нешто слично као данас Саркози, да „у питању није његова личност, већ сама демократија“.

Касније је оптужница против њега проширена и на његове синове, а 2020. му је изречена казна од пет година затвора уз новчану казну због злоупотребе јавних средстава, проневеру и прикривање проневере, која је потом смањена на годину дана затвора и кућни притвор са наногицом и новчану казну од 375.000 евра.

Пре Саркозија и Фијона пред судом се нашао и Жак Ширак, који је осуђен на две године затвора условно због проневере јавних средстава и злоупотребе поверења након што му је истекао председнички мандат. Пресуда се односила на десетине фиктивних радних места у градској управи за која су новац примали људе из његове странке, у време када је био градоначелник Париза.

Саркозијев случај је ипак посебан, јер ће бити први бивши председник Француске који ће отићи у затвор. Он није осуђен због корупције јер није било директног доказа да је лично профитирао од либијског новца, већ за дело због кога су пали многи преступници из предграђа које је некад желео да почисти шмрковима. За разлику од дилера из блокова, његово злочиначко удруживање имало је међународне последице.

Гадафијеви шатори испред Јелисејске палате

Неколико месеци након што је 2007. постао председник Француске, Саркози је дочекао либијског вођу у Паризу. Ова посета представљена је као знак обнављања веза две земље којој је претходило посредовање тадашње Саркозијеве супруге, Сесилије Саркози, у ослобађању бугарских медицинских сестара и палестинског лекара које је Либија затворила под оптужбом да су у болници заразили децу вирусом ХИВ-а.

Посета која је требало да траје три дана продужила се на пет, што је неуобичајено за посете лидера некој земљи. Упамћена је по скандалу са бедуинским шаторима испред Јелисејске палате, у којима је Гадафи боравио у току посете. Примљен је са свим државним почастима, укључујући и војну параду на Јелисејским пољима, посету државним институцијама и Лувру, где је имао посебан протокол.

Новинари су с неверицом пратили његово кретање по Паризу које је личило на туристичку посету уз изузетне мере безбедности. Чланови владе су сагињали главу и углавном гунђали себи у браду. Само је млада државна секретарка за људска права, Рама Јад, изразила опште уверење да је Француска „прострла црвени тепих крвнику“, мислећи на атентате и масакре са којима је Гадафи довођен у везу.

У току његове посете потписани су уговори о нуклеарној енергији, војној сарадњи и продаји оружја, као и меморандум о куповини Рафала, француских војних авиона. Упркос резигнираној јавности, Саркози је ову посету представио као велики политички успех Француске у нормализацији односа са Либијом и њеном приближавању Европи. Истицао је значај потписаних уговора вредних десет милијарди евра за француска предузећа и „хиљаде радних места за Французе“. Опозиција је узвратила да се „проституише“ због уговора.

Уништавање Либије

Ови послови, међутим, никада нису реализовани. Четири године након Гадафијеве посете Паризу, Саркози је предводио иницијативу бомбардовања Либије од стране НАТО-а, да би се наводно спречио „геноцид“ који се спремала да почини либијска војска која се приближавала Бенгазију, центру устанка против Гадафија који је почео у фебруару 2011. Француска је директно учествовала у његовом свргавању које се завршило линчом „вође револуције“ у октобру 2011. од стране локалних побуњеника, који су напали његов конвој уз подршку француских борбених авиона и америчких дронова.

Одмах након убиства Гадафија, његов син Саиф ел Ислам први пут је изнео тврдње о финансирању Саркозијеве изборне кампање. У изјави за Евроњуз и друге медије, рекао је да „Саркози прво треба да врати новац који је узео од Либије за финансирање своје изборне кампање“. „Ми смо све финансирали и имамо све детаље и доказе. Спремни смо да их објавимо. Први човек коме је наш режим помогао био је Саркози. Он је од нас примио помоћ, а онда нас је издао. Ми смо му помогли, а он нам је узвратио бомбардовањем. То је наш пријатељ Саркози“, рекао је тада Саиф ел Ислам.

Његова изјава је касније послужила у истрази против председника Француске, у којој су пронађени документи и сведочења која су потврдила део ових навода. Више сведока, укључујући и бивше либијске званичнике, тврдило је да је Либија дала 50 милиона евра за Саркозијеву председничку кампању. За ову истагу су највише заслужни новинари француског портала Медијапарт, који су годинама прикупљали доказе у овој афери која је потом добила судски епилог.

Либија је, иначе, после убиства и свргавања Гадафија потонула у хаос који траје и данас.

Одобравања и критике

Пресуда бившем шефу државе је изазвала буру реакција у Француској. Док је за једне она пример да је судство независно и одвојено од државе и резултат вишедеценијских напора да се политичари третирају као сви други грађани, па макар били на челу државе, други, углавном са деснице, нападају судије и говоре о озбиљном преседану који ће додатно пољуљати поверење грађана у оне који их воде.

Слично је било и када је недавно Марин Ле Пен осуђена због лажних парламентарних асистената из њене партије које је плаћао Европски парламент, што је спречава да се кандидује на изборима 2027. Због тога данас критикује процедуру привременог извршења казне која је изречена саркозију а која се и на њу односи. Анкете показују да три четвртине Француза сматра да су изабрани званичници и политички лидери „прилично корумпирани“. С друге стране, судство ужива поверење мање од половине грађана (44 одсто).

Проблем на десници је што најчешће критикују судство као „сувише благо“ када су у питању казне за преступнике мигрантског порекла из нижих социјалних слојева, а када је реч о привилегованим Французима из самог срца политичког система онда им не одговарају „црвене судије“ и „сувише строге“ казне. Слушајући Саркозија и Ле Пенову, испада да су „прави“ Франзузи угрожени у сопственој земљи у којој боље пролазе деликвенти „дошљаци“.

Медијска офанзива Саркозија у данима након изрицања пресуде показује да ипак постоји разлика између преступника који немају приступ медијима и оних који их користе као средство самопромоције. Тврдећи да је институција судства угрожена, Саркози и његове присталице желе да ослабе владавину права.

Судије у Француској су спремне да му то не дозволе. Председник париског суда, највишег суда у земљи, поручио је да су напади на судије, а не пресуда, претња правној држави. Тужилаштво у Паризу је отворило две истраге након претећих порука упућених председници суда која је осудила бившег председника, док је синдикат судија оштро критиковао ћутање Емануела Макрона, који је одмах потом осудио нападе на судије.

Упркос покушајима да дигне земљу на ноге, Саркози ће морати у затвор за мање од месец дана, где ће по свему судећи дочекати следећи позив судија јер је први слободан термин за разматрање његове жалбе на пресуду тек у марту.

Магарац, пас, мачка и петао дочекали су на фарми старост, и кад су постали немоћни и бескорисни за власника – знали су шта им следи. Магарац зато предложи да побегну са фарме и постану градски музичари у Бремену. На путу су застали да се одморе у некој старој кући, и ту их нападну разбојници. Да би спасиле животе, четири остареле животиње одлуче да се попну једна на другу и да у исто време њачу, лају, мјаучу и кукуричу. Разбојнике је уплашила та чудна појава и бука коју су животиње правиле, и они се разбеже.

Ову бајку су пре два века написала браћа Грим. Иако животиње никад нису стигле до Бремена и оствариле свој сан, у овом немачком граду им је подигнут два метра високи споменик, који је данас један од симбола града.

Е сад, музичари из Бремена стигли су и у Ригу. Наиме, 1990. године град Бремен је поклонио Риги мању верзију свог чувеног споменика, само што животиње у Риги не гледају, као у бајци, кроз прозор куће ка разбојницима, него кроз Гвоздену завесу. Алузија је била јасна – и ко су разбојници и ко су музичари. Споменик је постао симбол летонске борбе за обнову независности.

 О споменицима и храмовима

Није ово био први пут да се ова бајка користила као политичка метафора уједињења малих и немоћних да би се победио неко велики и јак, али јесте једна од најуспелијих. Летонија је независност стекла после Првог светског рата, али ју је изгубила уочи Другог светског рата, о чему говори Музеј окупације који се налази на централном делу у Старом граду.

„Окупација? Па све ово овде су Руси изградили“, рећи ће нам таксисткиња Светлана, Рускиња са Крима, која од 1992. и своје треће године живи у Риги, али још увек нема „све папире“. У музеју су комунизам и фашизам приказани као два једнака зла која су угњетавала летонски народ, детаљно су описане страхоте које је доживео, с тим што је једино прескочено објашњење како се толико Летонаца нашло у војсци Адолфа Хитлера.

У музеју могу да се пронађу и делови Лењиновог споменика, који је октобра 1990. на одушевљење окупљене масе ритуално срушен. Иначе, био је то један од највећих споменика Лењина игде, висок више од 20 метара, па је тај чин, уз споменик из Бремена, постао други симбол обнове летонске државе.

Сада се на том месту налази Статуа слободе, а неколико стотина метара од тог трга који више не носи Лењиново име је импозантни Храм Христа Спаситеља са пет купола, од којих је главна и најмонументалнија од злата. То је највећа православна црква у балтичким земљама која прима и до пет хиљада верника, а кажу да је због јаке акустике посебно уживање слушање хорова у њој.

На службу у овај Храм прве недеље боравка у Риги дошла су и три српска кошаркашка репрезентативца, као што су неки други отишли у кафану на ручак, али ето, посета овом Храму је за неке у Београду испала проблематична и наведена је чак као један од разлога неуспеха.

Највећи пораз овај Храм доживео је 1963. године, када су од највеће и најлепше православне цркве на Балтику комунисти направили – кафану и планетаријум. Током тих срамних година већина фресака је оштећена, као и унутрашњи делови иконостаса, а објекат је правој намени почео да се враћа тек 1990, да би још десет година било неопходно да би се оспособио за вршење верских обреда.

Притом, православци су најбројнија верска група у Риги, има их нешто више од лутерана и католика, што су две групе на које се по вероисповести деле етнички Летонци.

Иначе, занимљивије од тога ко се како крсти сваком мушком посетиоцу Риге је то што је у овом граду 15 одсто више жена него мушкараца. Изразиту лепоту женске популације овде објашњавају словенском и германском мешавином, али и здравим начином живота, било да је реч о исхрани, било о бављењу спортом на отвореном, чак и по температурама које нису баш идеалне за рекреацију.

Финска кошаркашка бајка

Друга метафора која се може повезати са „Музичарима из Бремена“ је снага заједништва. Четири немоћне животиње заједно постижу оно што ниједна не би могла сама.

Фински кошаркаши најбољи су пример за то. Одавно један тим на Европском првенству није био више тим него што су били Финци. И то им је враћено невероватном шансом да имају зицер за бронзану медаљу који је, на крају, Јантунен ипак промашио. Али да екипа која има само једног врхунског кошаркаша, Марконена, једног средњошколца који у патикама скаче као Мати Никенен на скијама, Муринена, плејмејкера пореклом Албанца са Косова чији је отац играо некада за Трепчу, Магхунија, и гомилу тамнопутих играча од којих свако има неку везу са Финском, али ниједног који игра врхунску кошарку, да таква екипа дође до шута за медаљу јесте нешто што смо мислили да има само код браће Грим.

Око споменика сличних овом у Риги увек постоје разна празноверја на тему шта доноси срећу, али управо финско заједништво и вера у тим донела је тим момцима срећу да им против Србије улазе сви немогући шутеви, а да тржишно неупоредиво вреднији српски бекови промашују са отворених позиција.

Тужно је било гледати очај тих момака са финским пасошем када им је, ипак, у сусрету са Грцима измакла бронзана медаља; сузе је ретко ко могао да сакрије. Уосталом, ни магарац, мачка, пас и петао никад нису стигли у Бремен.

Турски „мелтинг пот“

Још једна метафора која се користи када се помену „Музичари из Бремена“ јесте солидарност међу мањинама и маргинализованим групама које, сматра се, само заједничким деловањем могу да се изборе за равноправност са доминантном већином. Та метафора се често користи у контексту Европске уније, али овде у Риги најбољи пример за то је земља која је бескрајно дуго кандидат за чланство у ЕУ, али члан никада неће постати. А то је Турска. 

Селектор Ергин Атаман је, на пример, у финалној утакмици са Немачком (88:83 за Немце) користио девет кошаркаша, од којих су само двојица „прави“ Турци (Шенгун и Корказ). До понављања највећег успеха Турске на првенствима Европе, сребрне медаље, Атаман је дошао уз помоћ дечка рођеног у Охриду, а кошаркашки одраслог у Сарајеву – Чедија Османа; затим Кенана Сипахија рођеног у Приштини, те јунака полуфинала Османија који је рођен у Бајрам Цурију, на самој граници Албаније и Србије. Плејмејкер Хазер је Курд из области Сирта, центар Јуртсевен је рођен у Ташкенту, главном граду Узбекистана, а одлични скакач Бона је са 13 година из Нигерије стигао у Турску. Шејн Ларкин је Американац.

Рига је град који нема то етничко шаренило, половина становника су етнички Летонци, док око трећину чине Руси. Остатак грађана главног града Летоније су Украјинци, Белоруси, Пољаци... Можда је и то разлог што, за разлику од Литваније, овде нема толико изражене русофобије. Утисак је да сви Летонци говоре руски и да немају проблем да причају на том језику. За разлику од градова на Западу, овде скоро да нема миграната из Азије и Африке и све услужне послове углавном ради локално становништво.

Немачка као кошаркашка велесила

И коначно, „Музичари из Бремена“ из бајке никад не стигну у Бремен, али пронађу своју срећу. Наравно, Бремен је овде симбол слободе и среће, али се ова метафора користи и за немачки народ који је у историји на различите, често и ужасно погрешне начине, тежио одређеним циљевима да би их нашао не кроз „тврду моћ“ и доминацију над другима, него кроз „меку моћ“. Дакле, економија и култура, а не оружје.

И спорт, у овом случају чак и кошарка.

Када је Немачка прошли пут, давне 1993. године, постала европски првак, била је то највећа сензација у дотадашњој европској кошаркашкој историји, која се приписивала генијалности тада младог селектора Светислава Пешића и још неким чудним стицајима околности.

Данас је Немачка дошла до тога да се после управо завршеног Европског првенства у кошарци о њој говори као што се некада причало о фудбалерима Немачке – сви играју, али на крају победе Немци. По броју врхунских кошаркаша Немачка тренутно јесте неупоредива са било ким, тројица тако квалитетних НБА играча као што су Вагнер, Шрудер и Тристан да Силва су нешто што у овом тренутку нема ниједна држава у Европи. Али и остатак тима чине сјајни играчи од којих је много оних који могу да „ускоче“ у главну улогу, попут Исака Бонге, МВП-а финала са Турском.

Како год, „Музичари из Бремена“ остају и овде у Риги као симбол да може и другачије и боље. И сви који се у Риги хватају за главе магарца, пса, мачке и петла надају се неком чуду које ће преплашити разбојнике и одвести их до среће.

Када Ригу називају отменом дамом у срцу Балтика, мисли се пре свега на стари део града где посетилац који зна шта тражи може да нађе и господство и топлину. Може да види и јак немачки утицај, али и не тако кратко присуство Совјета; може да ходајући кроз лавиринте старог града уђе у фасцинантне Куће црноглавих нежења из 14. века, да се пење на торањ Цркве Светог Петра висок 123 метра (лифт иде до 72. метра), или да се диви сецесијским зградама које су већ више од сто година најлепше лице летонске престонице.

Али Рига је отмена дама јер јој је најлепша од свих тих зграда – библиотека. И јер се са свих тих места, а практично и из целе Риге види зграда Националне библиотеке Летоније.

Дворац светлости

И не, то није неки остатак барока, арт нувоа или неког другог стила који је протутњао кроз Балтик – зграда је направљена 2014. године. Заправо, тада је отворена, на 95. годишњицу формирања прве националне библиотеке Летоније, а рађена је много дуже.

Сама идеја, а и реализација су фасцинантни. Изабрано је најлепше место у Риги, изабран је најбољи летонски архитекта свих времена (Гунар Биркертс, Летонац који је за време комунизма емигрирао у САД), одвојено је 200 милиона евра и направљена је – библиотека.

Поносни Летонци називају је Дворцем светлости – има 13 спратова и пет милиона књига, 68 метара је висока; првобитно је требало да буде сва од стакла, али се од те идеје одустало због тога што је ово ипак север Европе и клима зна да буде прилично сурова.

Ипак, из зграде библиотеке као на длану се види Рига и сваки посетилац може да ужива читајући књиге, новине, часописе у удобним фотељама, столицама и лејзибеговима са погледом на највеће знаменитости отмене даме са Балтика.

Младолетонци и Андрејс Пумпурс

Србину који је у Ригу дошао да бодри своју кошаркашку репрезентацију за почетак обиласка за препоруку је четврти спрат где се, између осталог, налази биста Махатме Гандија, а одмах иза ње је соба за медитацију. Ту се човек може испружити, опустити, заборавити на све што је видео или што се десило. И онда опорављен кренути у истраживање једне од најлепших библиотека на свету.

Овај Србин, међутим, превише се бавио Младом Босном, а посредно и Младом Италијом и сличним покретима па је прво, на трећем спрату, потражио све у вези са Младом Летонијом, односно књижевно-националним покретом „Јаунлатвијеши“. Младолетонци су средином 19. века тврдили да Летонци нису само сељаци у туђим царствима, него народ са сопственом историјом и достојанством, позивали су се на народне песме и митове, инсистирали су на летонском језику и отпору народа страној власти.

Један од кључних људи покрета био је Андрејс Пумпурс (1841-1902), а његов еп „Лачплесис“ постао је књижевни симбол покрета. „Лачплесис“ у дословном преводу значи „Онај који кида медведа“, а реч је о човеку надљудске снаге који је могао да се рве са медведима и да их убија голим рукама. Елем, он постаје заштитник обесправљеног летонског народа, бори се против немачких крсташа, „побеђује дивове и звери“, али напослетку бива издан, пада у реку Даугаву и ту нестаје у води. Остала је прича да Лачплесис није мртав, да ће се вратити кад народу поново буде потребан спаситељ.

Тако је Пумпурс и књижевно уобличио идеју да је Летонија можда потлачена, али да народ мора да се бори за слободу. Нешто слично како су касније писали и делали Гаћиновић, Митриновић, Кочић, Андрић, Принцип. Али и Пумпурс није само писао, већ је и лично делао и ратовао. Био је свесловенски патриота и 13 година пре него што је објавио највећи летонски еп као добровољац је дошао у Србију, да се на српској страни бори у српско-турском рату. Он је борбу за Србију сагледавао у ширем словенском контексту борбе за слободу.

Нису поуздане све информације када је реч о његовом боравку у Србији, по некима је учествовао у директним борбама, по другима је у Београд стигао када је било примирје у рату, па је време међу Србима трошио на упознавање народа, обичаја и начина борбе за слободу. Постоји чак прича да је Пумпурс тражио од Скупштине Србије да се са својим Летонцима насели на територију Србије, али је одбијен јер „српска земља припада српском народу и нико нема право никоме да је уступа“. Оно што је извесно јесте да је део великог епа „Лачплесис“ Пумпарс написао током боравка у Србији, а једно певање је посветио Србима.

Пумпурс је умро у Риги 1902. године и свакако до данас остаје највећа повезница летонског и српског народа. После епа који га је прославио, 1895. објављује и књигу „Од Даугаве до Дунава“.

Симбол града

Данас је на левој обали реке Даугаве ова величанствена библиотека. Сматра се да је најдрагоценије што библиотека поседује „Даинас“, збирка од 1,2 милиона текстова и око 30 хиљада мелодија летонских народних песама. Ту су и најстарије књиге штампане на летонском, прве енциклопедије и мапе Балтика уназад неколико векова, скоро све летонске новине и часописи у протеклих 150 година.

Ту су и собе посвећене поп култури, плакати култних оркестара, филмова и позоришних представа изведених у Летонији; ту је наравно и амерички кутак, у којем централно место заузима Џон Кенеди и прича како је, као студент, касније убијени амерички председник посетио Ригу. Било је то 1939. године.

И те 1939, када је Летонија практично изгубила независност, и данас, Рига је највећи град на Балтику. И најзанимљивији. И најотменији. Јер само отмен град може истовремено да прича легенде о човеку који голим рукама убија медведе, а да као симбол града, у 21. веку, изгради – библиотеку.

Закуцавања авиона у Светски трговински центар у Њујорку пре 22 године, искакање људи из зграда у пламену у сигурну смрт, претварање стоспратних зграда у прашину и пепео, закуцавање авиона у Пентагон, Пентагон у пламену, паника, неверица и ванредно стање широм Америке... Призори од 11. септембра 2001. били су толико драстични, надреални, невероватни и неуопредиви са било чим до тада, да свако памти где је био када је то угледао.

Ја сам се затекао у Вашингтону.

Стигао сам тамо из Београда три дана раније, на тзв. фелоушип програм „за младе полисимејкере“. Било нас је двадесетак из више „источноевропских“ земаља. Поента програма била је да свако од учесника проведе четири-пет недеља у америчком „радном колективу“ налик оном из ког долази из своје земље. Као новинару културне рубрике „Гласа јавности“ и уреднику недељног поп-културног додатка „Гласно“ мени је запало да „стажирам“ у алтернативном недељнику „Сијетл викли“, сестринском листу чувеног њујоршког „Вилиџ војса“. Али пре „прекоманде“, сви учесници имали су две недеље заједничког програма у Вашингтону – предавања, презентације, сусрете... 

Били смо смештени у великом хотелу „Вирџинијан свитс“, у насељу Розлин, у Арлингтону, само неколико станица метроом од центра Вашингтона. Мој цимер био је румунски ТВ новинар Раду Совиани, који је имао обичај да пали телевизор чим отвори очи, да случајно нешто не пропусти. У уторак 11. септембра улетео је у купатило док сам се бријао, да ми каже како је авион ударио у зграду Светског трговинског центра.

Намазан пеном за бријање отшетао сам до собе и бацио поглед на телевизор, али у том тренутку још ником није било јасно шта се стварно дешава. Тренутак када авион удара у зграду није (још) био у оптицају. Знајући да стотине малих туристичких авиона свакодневно надлеће Њујорк, моја прва идеја била је да је у зграду ударио један од њих. Вратио сам се у купатило да наставим са бријањем, коментаришући како је то вероватно обична „саобраћајна несрећа“.

Кад је Раду поново узбуђено улетео, и рекао како се у Светски трговински центар закуцао још један авион, знао сам – и без гледања – да је по среди неко лудило.

Кад сам видео снимак, безброј пута понављан, прошло ми је кроз главу да је то почетак Трећег светског рата...

Из данашње перспективе, рекао бих да нисам много погрешио; лудило које данас живимо није можда тада почело, али је после 11. септембра 2001. сасвим сигурно добило невиђено убрзање. 

Америка у паници

Организатори нашег програма из организације „Фридом хаус“ понашали су се, међутим, као да је стање редовно: Њујорк је Њујорк, Вашингтон је Вашингтон... Као и претходног дана, пред хотелом нас је око девет ујутро (по локалном времену) чекао аутобус за Медисон Плејс. Тамо смо у десет имали заказан сусрет са судијом Апелационог суда САД-а Рандалом Радером, који је требало да нам држи слово о америчком судском систему. На адресу, у непосредној близини Беле куће, стигли смо 15-20 минута пре 10; таман да на лицу места доживимо ватрогасне, полицијске, амбулатне и ко зна какве још сирене. 

И гласине: „Гори Бела кућа... Гори Стејт дипартмент... Гори Пентагон...“

Нешто од тога је, показало се касније, било тачно. Ми у том тренутку нисмо имали појма шта се дешава. Јасно је било једино да се административне зграде, којих је пун Вашингтон, експресно празне. Улице су зачас биле закрчене од аутомобила, људи су одлазили кућама. Евакуација је почелао као по команди и била у пуном јеку. 

Тек тад је и наш несуђени сусрет са судијом Радером, као и остатак програма за тај дан,  одложен до даљњег. Ходали смо ка просторијама „Фридом хауса“.

„То мора да су Колумбијци урадили, због дроге...“, мудровала је Морин, девојка која је радила тамо и била нам нека врста асистенткиње. 

„Само да нису неки наши“, сећам се да сам на то рекао једном колеги из Београда. У канцеларији организације смо провели наредних неколико сати. Телефонске везе су нормално радиле, радио је и интернет, и оданде сам се јавио својима...

И написао први текст из САД-а за „Глас јавности“: 

Другачији свет

До хотела у Арлингтону ишао сам пешке заједно са колегиницом Јеленом Ђоловић, која је тада радила на Б92. Дан је био сунчан и леп, а улице града пусте, скоро као у филму „Човек омега“. По њима су се само распоређивала борна кола и (некакви) специјалци. Нас нико није опомињао да не смемо да будемо на улици, могли смо слободно да се крећемо. Један велики бар у који смо успут ушли био је пун људи, али потпуно тих; сви су немо и у неверици пиљили у телевизор.

На мосту преко реке Потомак, према Вирџинији, униформисана патрола проверавала је свако возило. Са тог моста пуцао је поглед на Пентагон, који се димио. На зеленој пољани у нашој близини човек је џогирао са слушалицама у ушима, лежеран као да се баш ништа није десило. До дан данас то ми је остала најупечатљивија слика тог дана: сунце бљешти, Пентагон се дими, читав свет је у шоку, а човек мирно џогира и слуша музику...

Наредних дана и недеља аванзовао сам у „специјалног извештача Гласа из Америке“. Написао сам неколико текстова и за „Сијетл викли“. Та редакција била је 100 посто против политике Џорџа Буша и инвазија на Авганистан и Ирак, које су тада биле тек у најави. Имао сам осећај да се томе противи читава та „алтернативна“ Америка, чији су гласови били „Вилиџ војс“, „Сијетл викли“, „Стренџер“... Али, та Америка, и ти њени гласови, биће наредних недеља, месеци и година потпуно скрајнути и придављени. 

Када овако, са временском дистанцом од преко две деценије, бацим поглед на то што сам писао крајем лета и почетком јесени 2001, рекао бих да се у тим текстовима, осим пулса тренутка, осећа и наговештај онога што се помаљало на хоризонту – милитаризација друштва и јавног дискурса, бујање псеудо-патриотског популизма, брутално гушење критичких гласова, крај новинарства као „седме силе“ и његова инструментализација и банализација... Ипак, иако сам све то интуитивно слутио, тад сам још гајио неке наде и илузије у моћ речи, аргумента, дијалога… Веровао сам како је „другачији свет могућ“. 

Такмичење у патриотизму 

У први мах, односно непосредно после 11. септембра није (ми) изгледало извесно да ће то бити коначан крај света и светског поретка какав смо познавали, и улазак у врли, нови свет 21. века. „Иако се у медијима, како од највиших државних званичника, тако и од обичних људи, често чују ратоборни покличи и патриотски позиви на немилосрдну акцију (против још увек непознатог непријатеља), изненађујуће је колико обичних људи поставља питања 'зашто нас неко толико мрзи - да ли зато што смо лучоноше слободе или због нечега другог'“, написао сам у тексту који је у „Гласу јавности“ објављен под насловом „Зашто нас толико мрзе“. Написах, такође, да ће исход тадашње америчке „јавне расправе“ имати далекосежне последице „не само на будући изглед Америке, него и на природу међународних односа“.

Такмичење у патриотизму и бујање јефтиног кич популизма и национализма почело је практично истог часа. Правоверност се истицала патриотским значкама и машнама на реверу, махањем заставама, патриотским покличима. У „Гласу“ сам написао:

Упркос широко распростањеном заносу, мој утисак тада није био да је читава јавност луда за ратовањем. За илустрацију колико су се по том питању разликовали ставови људи послужили су ми разговори са вашингтонским таксистима. 

Као једна од најстрашнијих последица 11. септембра 2001, и атмосфере нетрпељивости која је тада пуштена из боце („или си са нама или си против нас“), испоставиће се затомљавање и гушење критичке речи и сваког става који није „на патриотској линији“. Мислим да је својеврстан линч који је тада доживела Сузан Сонтаг означио „прелазак преко Рубикона“, и увод за оно што ће убрзо постати „нова нормалност“ јавне комуникације (и линча) на друштвеним мрежама.

О томе сам писао у тексту под називом „Критичност… Политички некоректно“:

„После овога што се десило, ништа више неће бити као раније“, била је мантра која се тих дана чула на сваком кораку. Испоставило се да је била потпуно тачна. Не само због нелегалних ратова и инвазија који су уследили, него, како већ рекох, исто толико и због саживљавања са ограничавањем слободе изражавања, сужавањем јавног дискурса, ерозијом демократских вредности, инструментализацијом медија, свеопштом милитаризацијом...

Имао сам тих дана „задовољство“ да будем међу првима који су летели авионом с краја на крај Америке (из Вашингтона до Сијетла) по поновном успостављању авио-саобраћаја после скоро двонедељног мораторијума. Беше то уједно и премијера нових безбедносних мера, које су значиле да на аеродром треба стићи више од два сата пре лета (уместо само пола сата, као што је било раније) и пролазити кроз више кругова претреса и скенирања. 

Читава „индустрија параноје“ изникла је у међувремену и уздигнута је у „нову нормалност“, на глобалном нивоу. Постало је тешко дозвати у памћење да је постојала нека другачија стварност. Пре само двадесет и неку годину.

Врели афрички ветар носио је много пута у претходним годинама нагарављене корице већ прилично заборављене Зелене књиге Моамера ел Гадафија – амбициозно замишљене као супериорни пандан свим осталим светским идеологијама. Пола века од настанка Гадафијевог манифеста и 14 година откако је најзначајнији лидер земље убијен, дубоко подељена Либија још увек покушава да окрене следећу страну историје. Углавном безуспешно.

Описивана као мешавина утопијског социјализма, арапског национализма и револуционарне идеологије, која је била превазиђена већ у тренутку када се 1975. године нашла у књижарама, Гадафијева књига је некако успела да преживи масовна спаљивања на ломачама револуције и остане последњи план за земљу која се од његове смрти распала на две велике и велики број мањих територија, којима владају самозвани генерали, корумпирани политичари или наоружани бандити, како је коме запало.

Некада обавезни део сваке породичне библиотеке у либијским домовима, Зелена књига је нестала са полица, али Гадафијеве речи о колективној богатству, директној демократији и организацији локалних власти и даље одјекују кроз слике бруталне стварности данашње Либије.

 „Колективно богатство“ о коме је Гадафи говорио прешло је у руке моћника који контролишу трговину нафтом, а идеју о уједињењу свих Арапа заменила је запаљива популистичка реторика унутар готово непостојећих институција.

„Истински суверен народ мора да буде наоружан. У противном, моћ остаје у рукама оних који поседују оружје“, наводи се у Зеленој књизи. Иронично, Гадафијева идеја о наоружаном народу заживела је тек у годинама након његове смрти, када су Либијом завладале локалне милиције чији је ауторитет је скоро искључиво заснован на оружју.

„И само постојање парламента, суштински, претпоставља изузимање народа из владавине... Осим Либије, на свету не постоји ниједна демократска држава“, писао је Гадафи у Зеленој књизи. 

Пола века касније, у великој мери испуњено је и његово виђење сувишности парламента, па новом Либијом сада владају привремене скупштине, чији утицај ретко излази изван зидова зграда у којима се седнице одржавају.

Теорија наоружаног народа

Пошто је Зелена књига 1975. објављена, милиони примерака су преплавили Либију. Налазиле су се у канцеларијама, кућама, таксијима, хотелима и школама, које су од ученика тражиле да Гадафије поруке записане у њој наизуст знају.

А онда су 2011. године побуњеници, здушно подржавани од западних и великог броја арапских држава, кивни на све што је имало било какве везе са нетом свргнутим режимом, одлучили да спале све Зелене књиге које су им пале у руке.

Књига зелених корица горела је у малим ватрама у либијским градовима, али и у спектакуларним ломачама на које су бацани десеци хиљада примерака. Некада јединствена држава се затим распала на територије којима управљају локални моћници над којима, по упрошћеним верзијама светских медија, слабу контролу имају две међусобно супротстављене владе, једна „светски призната“ од стране Уједињених нација, са седиштем у Триполију, друга у Тобруку, на истоку земље.

Само накратко после Гадафијевог пада тињала је нада да ће нафтом богата држава безболно прећи у еру стабилности и просперитета, али су вакуум безвлашћа брзо испуниле милиције које наоко представљају отелотворење Гадафијеве идеје о Народним комитетима. С тим што оне своју моћ заснивају искључиво на оружју и сили. 

Данас, на северу Либије, уз медитеранску обалу где живи највећи број њених више од шест милиона становника, готово свако насеље има локалну милицију која господари животом и смрћу. На југу земље, који чини 90 процената ове земље, локалне банде тероришу Туареге, црнопуте Либијце и избеглице из држава подсахарске Африке које пакленим путевима кроз Сахару покушавају да се домогну либијских обала Медитерана и потом некако стигну до Европе. Уз нафту, шверц људи ка Европи је постао једини исплативи бизнис у Либији у последњих 14 година.

Пут ка самоуништењу

Сенка Зелене књиге још увек промиче улицама Триполија, као знак сећања на политичара који је владао Либијом од 1969. до 2011. године и кога је америчка Централна обавештајна агенција својевремено описала као „човека на ивици лудила“.

Упркос наводном лудилу, баснословни приходи од трговине нафтом за време његове владавине преусмеравани су на инфраструктурне пројекте, образовање и здравствену заштиту. Држава је финансирала скоро све сегменте живота и Либија је под Гадафијем постала једна од најбогатијих афричких држава.

С друге стране, политички плурализам у земљи стављен је ван закона, а противници режима су затварани, мучени или су једноставно нестајали, укључујући и радикалне исламисте. Гадафијева подршка разноразним блискоисточним групама, попут Палестинске ослободилачке организације, резултирала је међународним санкцијама.

„Независан човек је слободан да се изражава. Макар се понашао као луд, има право да изрази и ту своју лудост... Када један човек испољава лудост, то не значи да су остали чланови друштва луди“, пише у Гадафијевој књизи.

Зелена књига је преведена на 30 језика и била је предмет најмање 130 научних студија. У међувремену је замењена новим уџбеницима у којима се више не критикују „фашистичка Италија, ционистичка Америка и ђаволски Запад“. Ломачама су измакли само ретки примерци књиге за коју је Гадафи тврдио да ће духовно ослободити Либијце. 

Пред Либијом се данас налази неизвестан пут изградње било каквих институција и праведне расподеле богатства која би, чему се оптимисти надају, овог пута била заснована на владавини права пре него на идеологији.

Годинама, а нарочито од краја 2021, као први корак ка стабилизацији најављивани су слободни избори, и то пошто је 650.000 Либијаца потписало петицију којом се тражи замрзавање активности свих привремених институција и стварање услова за одржавање избора. Њих су протеклих година покушали да издејствују и шефови америчких и турских обавештајних служби, Уједињене нације, као и изасланици египатских власти, али сва настојања да се локални лидери наговоре на било какву сарадњу у том смеру показали су се узалудним.

Бела камила гега се кроз камену долину посуту црвенкастим пустињским песком. Из даљине, пратећи јарко наранџасте зраке заласка сунца, долазе звуци гитара, удараљки и техердента, инструмента налик шаргији. Гласови који се чују певају о динама Азавада, земљи Туарега, народа безнадежно подељеног међусобним трвењима и границама афричких држава исцртаних колонијалним лењиром – Либије, Алжира, Малија, Нигера и Буркине Фасо.

Песме туарешких грипта, путујућих музиканата који попут средњовековних трубадура тумарају од села до села и преносе приче о историји и јединственој култури Туарега, певају се вековима. Говоре о смрти, изгнанству, нади и националним херојима попут Н'Гуне, туарешког ратника кога су Французи убили 1898. у једној од бројних побуна овог народа против колонијалних сила.

Седамдесетих година прошлог века, туарешки музичари су традиционалним четворожичним техердентима додали и звук електричних гитара. У времену између побуна против централних власти у Малију и у годинама проведеним у избегличким камповима у Алжиру и картонским насељима на ободима либијског Триполија, настао је нови музички правац – пустињски блуз.

Музика људи из пустиње

Један од кључних људи који је инаугурисао пустињски блуз био је Туарег по имену Ибрахим аг Алхабиб. Имао је четири године када је у Малију 1963. године, пред његовим очима, погубљен његов отац, један од туарешких побуњеника у тадашњем устанку. После тога је с породицом избегао у Алжир. У избегличком кампу у Алжиру, након што је видео један вестерн у коме каубој свира гитару, Аг Алхабиб је направио своју гитару од пластичне канте за воду, штапа и сајли од бицикла. Или нешто налик том инструменту. И бесомучно по њему ударао.

Широких музичких интересовања, Аг Алхабиб је просто гутао ноте и ритмове бунта из Магреба, египатски поп и пустињски блуз, али и Боба Марлија, Елвиса Прислија и Карлоса Сантану. А онда је 1979. основао групу с којом је наступао на туарешким забавама и венчањима. Назвали су их Kel Tinariven – „Људи пустиње“.

Следеће, 1980. године, либијски владар Муамер ел Гадафи издао је декрет којим се сви млади Туарези који су илегално живели у Либији позивају да прођу војну обуку, желећи да од младих туарешких бораца формира сахарски пук за операције на јужним ободима земље, према Чаду и Нигеру. Аг Алхабиб и чланови његовог бенда су се одазвали позиву и прошли девет месеци обуке. Током обуке су упознали и друге музичаре, да би 1982. формирали лабаво организован многољудни састав Тинaривен који је почео да пева и о недаћама са којим се туарешки народ суочава.

Један од оних које су тада упознали био је и Ијад аг Гали, тада већ ратни ветеран, који је у кампу надгледао туарешке регруте, у бенду накратко свирао перкусије и за групу писао бунтовне стихове. 

Тинaривен су потом изградили импровизовани студио и почели да снимају музику коју су бесплатно делили, за свакога ко би им донео празну касету, а у међувремену cу наступали у туарешким заједницама у региону. Године 1989, бенд је напустио Либију и преселио се у Мали. Аг Алхабиб се вратио у своје родно село Тесалит први пут после 26 година избеглиштва. Године 1993, менаџер групе постаје Мани Ансар. 

Фестивал у пустињи

Крајем деведесетих, на тепиху простртом по пешчаној дини на отприлике три дана пута од Бамака, главног града Малија, седела су два пријатеља – Мани Ансар, менаџер Тинаривена, и Ијад аг Гали, несуђени перкусиониста Тинаривена и један од вођа туарешке побуне у Малију с почетка деведесетих.

Слушали су песме путујућих певача, гледали плес камила и на концу заједно смиривали једног од туарешких вођа који је сматрао да је оштећен неким од безбројних мировних споразума са владом Малија. Аг Гали му је тада поклонио велику белу камилу. „Била је то најлепша животиња коју сам икада видео“, сећао се Ансар касније.

Било је то време успона world music и све већег интересовања западних издавачких кућа за афричку музику. На концу, два пријатеља смислила су план по коме би годишње окупљање туарешких племена требало да постане светски релевантан музички фестивал, који би истовремено промовисао и мир међу народима и културу Туарега.

Први „Фестивал у пустињи“ (Festival au Désert) одржан је 2001. године у Тин Есаку, у Малију. Био је то догађај који ће убрзо постати међународно препознатљив и, поред осталог, лансирати Тинаривен на светску музичку сцену. 

Почетак пријатељства

Ансар и Аг Гали први пут су се срели јануара 1991. године, у вили Бајеа аг Мохамеда, тадашњег представника Туарега у влади Малија. Аг Гали је у Бамако стигао као вођа побуњеничке групе Народни покрет за ослобођење Азавада, како би присуствовао свечаности потписивања мировног споразума са владом Малија склопљеног у Таманрасету у Алжиру.

Претходно, његова група наоружана бомбама и ножевима заскочила је војну патролу, побила безмало 100 људи и заробила силну војну опрему, укључујући оклопна возила, минобацаче и ручне бацаче. Војска је након напада устукнула, а тадашњи председник земље Муса Траоре био је принуђен да почне преговоре са побуњеницима. Била је то тек последња у дугом низу туарешких побуна које су почеле још крајем 19. века, када су земљу покориле француске колонијалне снаге и створиле територију названу Француски Судан, касније преименовану у Мали.

Ијад аг Гали је тада први пут крочио у јужну престоницу Малија, уверен да Туарези у Бамаку имају статус грађана другог реда, отприлике онакав какав су црнци имали на територијама које су контролисали његови сународници.

Мани Ансар је у то време радио у хуманитарној организацији која је покушавала да изгради бунаре и покрене основне школе широм Малија. У Траореовој вили први пут је уживо видео побуњенике. Описао их је као сунцем опаљене, дугокосе номаде, међу којима се посебно истицала једна особа – високи и бркати Аг Гали.  

Заједно су отишли на вечеру где му је Ансар поклонио касету на којој је била снимљена музика највећих музичара у Малију – Али Фарка Туреа и Салифа Кеите.

Гали му је, пак, говорио о тешкоћама одрастања у његовом родном Кидалу, пустињском граду на северу Малија, о земљаним колибама изграђеним око француског утврђења у којима су живели Туарези и повампиреним међунационалним тензијама после проглашења независности Малија 1960. године.

Причао му је и како су шездесетих Туарези нападали владине снаге које су се, не успевајући да им уђу у траг и узврате, устремиле на цивиле и стоку. Хиљаде људи су побијене, а Галијев отац, водич у војсци Малија, страдао је од руке својих сународника 1963. године. Од тог тренутка Аг Гали је био убеђен да опстанак Туарега зависи од формирања независне државе Азавад, која најмање треба да обухвати регионе на северу Малија, Кидал, Гао и Тимбукту.

Седамдесетих је овај део Африке погодила страшна суша, током које су владине снаге похарале складишта хране и међународне помоћи, што је велики број младих Туарега натерало да напусте Кидал. Међу њима је био и Аг Гали који је, што јашући на камили, што пешке, успео да дође до Либије. У картонским насељима на ободима Триполија први пут је чуо музику којом се славила побуна из 1963. године и певало о слободи и независности Туарега:

„Припадаш пустињи,
где је проливена крв ближњих,
пустиња је наша земља,
и наша будућност.“ 

И Ансара су још као дечака привлачиле бунтовне туарешке песме, које је први пут чуо када је у његово село ушао високи човек одевен у традиционалну одећу „бубу“ и на похабаном техерденту, направљеном од коже и дрвета, певао о историји његовог народа. Касније, док је био на факултету, снимао је путујуће певаче и њихову музику пуштао другим студентима.

У време када је Ансар студирао, Аг Гали је већ увелико био ратник у Исламској легији либијског лидера Моамера ел Гадафија којој се придружио 1975. године, којом је Гадафи покушавао да прошири свој утицај на Блиском истоку. Учествовао је у рату који је Либија водила против Чада 1978. због области богате уранијумом у пограничној зони ове две земље, затим у Либану 1982, у редовима Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата.

Кад год би се са неког од фронтова вратио у Либију, Аг Гали би био смештен у касарни недалеко од Триполија. Ту је срео саборца сличне судбине – Ибрахима аг Алхабиба, чији је отац такође убијен у побуни 1963. године. Тамо, у војном кампу у предграђу Триполија, Аг Гали му је показао своју песму „Bismillah“:

„Побили су старце и тек рођену децу,
Спалили пашњаке и сатрли стоку,
'63. је прошла, али вратиће се опет.“

Ови стихови Ијада аг Галија, објављени на дебитантском албуму Тинaривена „The Radio Tisdas Sessions“ двадесетак година касније, донеће светску славу групи. Додуше без Аг Галија, пустињског песника и несуђеног перкусионисте Тинaривена. 

Деведесете

Почетком деведесетих година Туарези су почели да губе веру у Гадафијева обећања, па се Гали са стотинак сународника сличне судбине вратио на север Малија. Држава је била у паници, а вођа побуњеника је покушавао да смири већ увелико узавреле страсти. „Нисмо бандити, дошли смо по своја права као држављани Малија. Ова права нам ускраћује влада која нас сматра странцима“, наводи се у коминикеу који је Аг Галијева војска објавила по доласку у земљу.

Његова армија је убрзо порасла на око 1.000 бораца, који су због година проведених на различитим ратиштима у редовима Гадафијеве легије били знатно спремнији за борбу него владина војска. Отимали су возила хуманитарних организација и оружје од лоше обучених и још слабије плаћених војника, па су владине снаге убрзо напустиле то подручје.

После више залудних борби, влада Малија је коначно одустала од ратовања и пристала на примирје. Када је дошао у Бамако, Аг Гали је био изненађен чињеницом да неки од Туарега имају добро плаћене послове, те да их већина црног становништа уопште не види као смртне непријатеље које треба побити.

„Мислио сам да је Мали оличење зла... Видео сам другачију стварност“, рекао је Аг Гали и позвао Манија Ансара, кога је тада упознао и с њим се спријатељио, да му помогне у организацији мировне конференције, смишљене да створи предуслове за трајан мир у Малију. Нови председник Малија, Амаду Тумани Траоре, нацији је обећао демократску транзицију и трајан мир, а Запад је упозорио Туареге да се на хватају оружја.

„Национална конференција за мир“ одржана је крајем августа 1991. у Кидалу. Када би пао мрак, учесници су одлазили да слушају локалне певаче по градским кафаницама. Једног поподнева Гали је одвео Ансара до сасушеног корита реке у подножју оближње планине, где су се убрзо појавили стари Аг Галијеви познаници Ибрахим аг Алхабиб и Абдалах аг Алхусеини из Тинaривена, и одсвирали песме које су написали у Либији. Недуго потом Ансар постаје менаџер Тинaривена.

Ансар у почетку организује концерте Тинaривена у земљи, а онда се испоставља да постоји и међународна тражња за туарешком музиком. Чланови бенда 1999. године, под именом „Азавад“ одлазе први пут ван Африке, на музички фестивал у француски Нант.

Већ први наступ им је био спектакуларан, али су критичари сматрали да име Азавад има претерано политички призвук. Име групе је промењено у првобитно – Кел Тинаривен (Људи из пустиње), да би „Кел“ недуго затим просто ишчезло из назива. 

Другачији пут

Аг Гали је кренуо другим путем. Сукоби на северу Малија cу настављени јер је споразум склопљен 1991. у Таманрасету убрзо пропао. Тек неколико година касније, 1996, Гали је успео да убеди локалне лидере да пристану на нови споразум, према којем је надокнађена штета Туарезима, док је део побуњеничких снага прешао у редове регуларне војске.

Туарези су тада, у знак добре воље, ритуално запалили 3.000 „калашњикова“, који су касније уграђени у споменик Пламен мира (Flamme de la Paix) у Тимбуктуу 1996. године, а у граду су исцртани бројни мурали на којима су приказани војници и Туарези како се грле и рукују. По први пут у много година, у Малију је завладао мир.

Аг Гали је нашироко слављен као визионар, миротворац и државник. „Пустињски лав“, како су га звали, постао је саветник председника и преселио се у кућу тик до председничке палате. Носио је „ролекс“, савршена одела и испијао вискије.

„Људе је фасцинирала његова појава. Обасипали су га скупим поклонима. Удаљио се од вере... У то време ја сам био добар муслиман, а он лош“, говорио је Мани Ансар, уверен да његов пријатељ нема никакве везе са бројним злочинима са којима су га повезивали.

„Фестивал у пустињи“, који су заједно осмислили, премијерно је одржан 2001. године и непрекидно је растао. Ансар је убедио Французе, Немце и Американце да га финансијски помогну, објашњавајући им да доноси мир, промовише културу и представља мамац за туристе. И влада Малија, надајући се да ће музика Туарезима скренути мисли са борбе, одвојила је озбиљан новац за фестивал. За безбедност скупа био је на почетку задужен Аг Гали.

Европљани који су се затекли на првом фестивалу били су фасцинирани музичарима на сцени. Тинaривен ускоро објављује први албум за глобално тржиште и постаје светска музичка атракција.

Негде у то време, у Аг Галијево родно место Кидал стигла је група радикалних исламиста из Пакистана, представљајући Туарезима своје виђење ислама. Неки људи из пустиње, укључујући и Галија, прихватили су ново учење.

Када су се Аг Гали и Ансар следећи пут састали, Гали је седео на поду удубљен у читање Курана, одрекао се бљештавих одела, огрнуо се белом одором, јео je само урме и пио млеко. Причао је како је живот попут чекаонице на аеродрому – кратак предах пред право путовање.

„Ролекс“ је поклонио једном од туарешких лидера и наговорио je своју жену да покрије лице (код Туарега жене традиционално не покривају лица, то много чешће раде мушкарци). Молио се двоструко више од осталих, како би окајао грехе из прошлости. Док је међу динама у пустињи уз Тинаривен на фестивалу свирао и певао Роберт Плант, Аг Гали се, губећи полако пријатеље, све више повлачио у себе.

Отмица туриста и пут у Џеду

У пролеће 2003. године група радикалних исламиста из Алжира отела је 14 немачких туриста и нестала у пустињи. Председник Амаду Тумани Траоре позвао је Аг Галија да му помогне. Он је успео да убеди вођу те групе Ел Пару, бившег падобранца, да ослободи туристе, додуше тек када им је немачка влада исплатила пет милиона долара. 

Аг Гали је, напрасно, постао особа од поверења за обе стране – и за владу и за исламисте.

Одмах затим састао се са америчким дипломатама који су били забринути да ће пет милиона долара обезбедити додатно финансирање групама које сматрају терористичким, али су били забринути и јер Аг Гали флертује са исламистичким фундаменталистима.

Мани Ансар, окупиран организацијом „Фестивала у пустињи“, разговарао је 2007. године са групом Туарега која га је упозорила да је формирана нова организација радикалних исламиста по имену „Ал Kаида исламског Магреба“, која његову манифестацију види као супротну исламском учењу и назива је Содомом и Гомором. 

Ал Kаиду исламског Магреба чинили су, махом, исти они људи од којих је Немачка уз посредство Аг Галија четири године раније откупила немачке туристе. Ипак, она ниједном није угрозила музичаре и посетиоце фестивала. Ансар је био убеђен да га штите углед и пријатељство Аг Галија.

Састали су се накратко 2008, када му је Гали рекао да одлази у дипломатску мисију у Џеду, у Саудијској Арабији, тврдећи да жели да буде близу Великој џамији у Меки.

Ансар му је на то рекао да му је Бог дао памет и способност да решава проблеме, те да једноставно нема право да све то остави и оде, али му је Гали објаснио да му је доста натезања са племенима и да му је „мука од политике“.

У Саудијској Арабији Аг Гали је остао мање од годину дана, јер су га тамошње власти протерале због наводних веза са радикалним елементима. Када се вратио у Мали, чинило се да је пријатељству са Ансаром дошао крај. Гали му је пребацивао страст према музици и фестивалу и однос према животи и вери.

Рат у Малију

На таласу Арапског пролећа, 2011. године Аг Гали је са Ал Kаидом исламског Магреба формирао нови покрет, Ансар ал Дин, објављујући рат све док у читавом Малију не буде заведен шеријатски закон. Покушао је да за то придобије све Туареге, али су људи из пустиње радикалне исламисте махом гледали као криминалце, убице и нису желели да с њима имају било шта. Ипак, у новом устанку учествовао је и Национални покрет за ослобођење Азавада, коме је Аг Гали некада припадао.

Четири дана пре почетка Ансаровог фестивала, у јануару 2012. године Аг Галијеви побуњеници су упали у један војни логор на северу Малија и поклали стотинак војника. Овај напад одјекнуо је широм Малија, а у Бамаку су у знак освете спаљене продавнице чији су власници били Туарези. До краја марта те године Аг Галијеве снаге су контролисале север Малија. Oн сам је предводио конвој оклопних возила која су се устремила на Тимбукту.

На мети су се нашли и музичари. Радикални исламисти су претили да ће одсећи прсте једном од ученика Алија Фарке Туреа, рушили и палили продавнице музичких инструмената. У хотелу у којем је не тако давно спавао Роберт Плант, успоставили су шеријатски суд, бичевали жене, секли руке и ноге оптуженима за лоповлук и невенчане парове каменовали до смрти.

Неки чланови Тинаривена затекли су се у то време ван земље, а неки нису могли да напусте Мали због рата и тек касније су избегли. Мани Ансар је, не желећи да дочека колону коју је предводио његов пријатељ, побегао у Буркину Фасо.

Баш на месту на којем је раније одржаван музички „Фестивал у пустињи“ састале су се вође свих група радикалних исламиста и сковали план како да освоје и остатак Малија. То би се и догодило да их бомбама и ракетама нису зауставили француски борбени авиони.

Од тада су информације о Аг Галију спорадичне. Mарта 2017. године, Гали је положио заклетву верности Ајману ал Завахирију, тадашњем вођи Ал Каиде и основао Групу за одбрану ислама и муслимана (Jama'at Nusrat al Islam va al Muslimin-JNIM), савез неколико исламистичких формација који представља регионални огранак Ал Каиде

Последњи јавни наступ имао је у децембру 2023. године, када је објавио видео поруку у којој најављује нову фазу џихада против војних хунти у Малију, Буркини Фасo и Нигеру, као и руских плаћеника из Вагнер групе.

Средином 2024, Међународни кривични суд отпечатио је оптужницу која Аг Галија још од 2017. терети за убиствa заробљених војника, силовања, мучења, сакаћења, сексуално ропство и уништавање објеката од историјског значаја.

Данас

Тинaривен данас има статус једног од најбољих афричких бендова. У једном интервјуу Ибрахим aг Алхабиб, оснивач и гитариста бенда, рекао је да су за њега дани борбе давно завршени:

„Тинaривен је рођен у турбулентној политичкој атмосфери, тако да ни недавна побуна за нас није ништа ново... Данас сам са музиком и у њој. Никада више нећу да знам за борбу. Кроз музику говоримо о нашој ситуацији и о светости нашег живота у пустињи. Ми смо амбасадори свог народа, тражећи начин да разумемо свет.“

Тинаривен је у Србији наступао укупно три пута, први пут на Белефу 2005, потом 2012. у Дому омладине на Тодо Мундо фестивалу, а последњи пут на Егзиту 2016. године.

Када су наступили први пут у Београду 2005, Драган Амброзић је питао Аг Алхабиба кога је све то слушао кад свира гитару са таквим умећем. Ибрахим му је рекао: „Хендрикса… Сантану… Led Zeppelin… Dire Straits… и Boney M.“

На питање: „Boney M? Зашто Boney M?“, одговорио је: „Нисмо баш имали велики избор касета у кампу.“

За албум Tassili, назван по планинској пустињској области у југоисточном Алжиру, у близини границе са Либијом, Нигером и Малијем, која се сматра духовним и културним средиштем туарешке цивилизације, Тинаривен су 2012. освојили Греми награду за најбољи world music албум. Последњи, девети по реду албум, под називом Amatssou („С оне стране страха“), објавили су 2023. године.

У песми „Toumast“ („Народ“) певали су:

„Подељен народ никада неће достићи свој циљ
Никада неће засадити стабло акације с предивним лишћем
Подељен народ ће залутати
Сваки његов део постаће сам себи непријатељ.“ 

Мани Ансар са породицом тренутно живи у Бамаку, главном граду Малија, где се бави развојем соларне енергије и активан је у разним мировним пројектима, укључујући покретни музички фестивал „Caravane culturelle pour la paix“ (Културни караван за мир), у оквиру кога се организују концерти у Малију и Мароку, уз пратеће трибине и изложбе којима се промовише мир, разумевање и културна размена у региону.

Ијад аг Гали се и даље сматра кључном фигуром Ал Каиде у Сахелу, али нових вести о њему нема.

Прича о њиховом пријатељству, сазданог око музике и разваљеног радикалном идеологијом, прича је и о земљи из које су потекли.

Коначно је, после 20 месеци кретања од лошег ка горем, са Блиског истока стигла нека добра вест – Иран и Израел договорили су се о примирју после 12 дана интензивних непријатељстава, а Доналд Трамп, председник Сједињених Америчких Држава, тријумфално је објавио да је то крај рата који је почео 13. јуна, нападом Израела на Иран. Колико ће ово крхко примирје потрајати, нико за сада не може да предвиди.

Ипак, ништа није деловало да води том исходу када су у недељу рано ујутру амерички авиони специјалним бомбама ГБУ-57, до сада непримењеним, извели нападе на неколико кључних иранских нуклеарних постројења укључујући Фордо, најбоље обезбеђен, укопан дубоко у планинама у близини светог шиитског града Кома, али и Натанз и Исфахан, које је у претходним данима бомбардовала израелска авијација. Амерички напад је уследио само два дана пошто је Трамп рекао да даје још две недеље преговорима и дипломатским решењима пре него што одлучи да ли ће да нападне Иран.

Уследила је интензивна размена напада Израела и Ирана, уз претње Ирана да ће сигурно одговорити на напад Америке. У најжешћем бомбардовању Техерана до сада, у недељу поподне израелске ракете погодиле су и капију затвора Евин на северу града, уз људске жртве и повређене, као и бизарни сат на Палестинском тргу који одбројава време до краја постојања Израела. Палестински трг налази се иначе у густо насељеном централном делу града, а Евин је још од времена шаха Резе Пахлавија, потом после победе Исламске револуције 1979, злогласни симбол места где завршавају највећи противници режима.

Најављени одговор Ирана

Свет се следио када су у понедељак поподне почеле да стижу слике из Дохе, главног града Катара, на којима се видело да небо парају ракете и да дејствује противваздушна одбрана, а Иран је објавио да је напао америчку ваздухопловну базу Ел Удеид удаљену педесетак километара од Дохе. Срећом, брзо се испоставило да су о нападу унапред обавештени и Катар и САД, да је база испражњена пре тога и да у нападу није било ни жртава ни било какве штете.

Била је то копија ситуације из јануара 2020, када су Американци у ракетном нападу убили у Багдаду команданта специјалних снага иранске Револуционарне гарде генерала Касема Солејманија, једну од симболички најважнијих личности у Ирану (Солејмани је у Ирак дошао на унапред договорен састанак). Иран је запретио тешком одмаздом, али је напад на америчку војну базу у Ираку био најављен и прошао је без жртава. Техеран је реаговао и „сачувао образ“, али је даља ескалација избегнута.

Свега неколико сати после ракетирања Ел Удеидa, Трамп је објавио да је договорен прекид ватре између Израела и Ирана и да су на то пристале обе стране. Каснији извештаји су говорили да је велику улогу у преговорима имала катарска дипломатија, на челу са катарским емиром Тамимом бин Хамом ел Танијем. Катар, иначе, од свих арапских држава у Персијском заливу има најбоље односе са Ираном, са којим дели и највеће гасно поље на свету, Јужни Парс.

Непосредно пред почетак примирја, Техеран и Тел Авив су поново разменили баражну ватру. У иранским ракетним ударима погођена је и стамбена зграда у Бершеви у којој је погинуло четворо људи и више десетина повређено; у израелским нападима у провинцији Гилан на северу земље, поред Каспијског мора, погинуло је девет људи и 33 повређено. Нуклеарни научник Мохамад Реза Садиги убијен је у центру Техерана.

„Победе“ и последице

Како то бива у сличним приликама, сви су прогласили победу. Ирански државни ТВ канал ИРИН објавио је прекид ватре наводећи да је он „наметнут“ Израелу након „успешног“ иранског напада на америчку базу у Катару, и да је Трамп „молио“ за прекид ватре након напада Ирана.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је прогласио „историјску победу“ и рекао да је Израел остварио све своје циљеве, уништио ирански нуклеарни програм и разорио иранске капацитете за производњу и лансирање ракета дугог домета којима је Израел био угрожен.

Трамп је одмах после америчког бомбардовања нуклеарних постројења изјавио да су мете напада „потпуно уништене“, подсмевао се иранском одговору у виду најављеног напада на базу у Катару, а проглашавање „краја рата“ у његовој режији било је пуно тријумфализма. Истина, пре одласка на самит НАТО-а у Хагу љутнуо се на обе стране због кршења примирја, мало више на Тел Авив јер је јављено да су две израелске ракете пале на Техеран, а демантована је вест да је Иран ракетирао Израел.

На страну ритуално бусање у прса, вреди погледати неке од резултата свега што се од 13. јуна дешавало. Најпре, оно најважније, нису пређене крајње црвене линије, Израелци и Иранци нису бомбардовали једни другима нуклеарне електране, што би изазвало катаклизму сличну Чернобилу; није затворен мореуз Ормуз у Персијском заливу, чиме је Иран претио, нити су јеменски Хути кренули у интензивне нападе на бродове у Црвеном мору, што би заједно гурнуло читав свет у нови „нафтни шок“ и последичну економску кризу.

Но, пређене су неке друге црвене линије, од чега је читав свет стрепео деценијама. Када су прошле године у два наврата Израел и Иран разменили ракетне нападе, било је то први пут да су ове две земље гађале територију једна другој, после деценија „подземног рата“ у виду диверзија, атентата, сајбер напада, ратовања преко посредника… Ти напади су били (не отворено) најављивани, калибрисани тако да не нанесу велику штету и изазову страдања људи, али су водили овоме што се десило.

А то је први директан судар Израела и Ирана, и први директан напад Сједињених Држава на Иран. Тиме је отворени рат ове три земље „нормализован“, и сваки следећи сукоб полазиће од те линије која је погурана напред као никада у претходних 45 година. Не треба сумњати да ће тих сукоба бити, јер све проглашене „победе“ оголиле су и слабости сукобљених страна и показале да ни на једној не постоји озбиљно промишљање о даљој будућности и било каквом компромису.

Иран сам у рату

Иран је званично објавио да је у израелским ударима убијено 610 људи и 4746 рањено, од тога велики број деце, жена и цивила. Убијани су и нуклеарни научници, високи официри Револуционарне гарде, војске, оштећена су бројна нуклеарна постројења, фабрике и складишта оружја, војни и енергетски објекти, инфраструктура…

Израелски авиони су без проблема стизали и до најудаљенијих кутака земље јер иранска противваздушна одбрана није способна да их угрози. Два пута је бомбардован Машхад, на истоку земље, више од 1000 километра далеко од Техерана. За време иранско-ирачког рата (1980-88) милиони Иранаца су избегли у Машхад јер тако далеко нису могли да добаце ирачки пројектили Скад и авиони. Но то се променило у модерном добу.

Израел је сигурно тиме хтео да покаже и да нико нигде није безбедан, али су ти напади били и симболички. Машхад је и „свети град“ у који долазе милиони шиитских ходочасника сваке године, то је место где је у монументалном маузолеју сахрањен осми имам Реза, једини од шиитских имама чије тело почива у Ирану. Света места у овом рату, срећом, нису гађана ни на једној страни.

Од како је обогаљивањем Хамаса, Хезболаха и падом Башара ел Асада пукао „шиитски полумесец“ и „осовина отпора“ према Израелу, које је Иран деценијама креирао и у њих улагао, Иран је остао практично без регионалних савезника који му могу у случају рата притећи у помоћ, осим јеменских Хута који јесу борбени и пркосни, али не могу бити никакав јачи ослонац. То је овај рат потпуно оголио. Тлапње о уништењу Израела никада нису имале смисла, сада поготово.

Иран је у дубокој дефанзиви, у којој може да позива на преговоре које друга страна игнорише, попут Израела, или их прихвата па крши, као Вашингтон. Може да се брани онако како се бранио, али и да одбрану радикализује затварањем Ормуског теснаца, ударом по израелским нуклеарним постројењима, нападом на америчке базе у земљама Персијског залива – за то му не би биле потребне ракете дугог домета, прекопута су Ирана.

Техеран очигледно избегава и не жели такву радикализацију јер је свестан да би после таквих потеза тешко пострадао, и не би требало доводити га у позицију да буде под таквим ударима да престане да размишља о последицама одговора.

Израелски циљеви

Што се тиче Израела, тријумфализам због показане војне надмоћи над Ираном нема много смисла. Јесте Иран далеко више пострадао у сваком смислу, али се Израел нашао у ситуацији у каквој није био од свог оснивања, ни током првог Заливског рата кад је Ирак на његову територију испаљивао Скадове, ни током осталих ратова са арапским суседима.

Јесте Гвоздена купола, како кажу, заустављала 90 одсто иранских ракета, али су опет многе падале по израелским градовима, енергетским објектима, убијале људе. Све то је било неупоредиво са ранијим ракетирањима од стране либанског Хезболаха, Хамаса, Хута.

Не делује да су остварени прокламовани циљеви напада на Иран, попут потпуне „демонтаже“ нуклеарног програма Техерана. Нуклеарни објекти сигурно су тешко оштећени, мада се не зна колико, побијени су бројни атомски физичари, но ирански званичници понављају да имају довољно знања да нуклеарни програм наставе. Мохамад Еслами, шеф иранске Организације за атомску енергију, рекао је да су већ у току припреме за његову рехабилитацију. То ће потрајати, али могућа реакција Техерана на агресију Израела и Сједињених Држава може да буде стварни покушај да направи нуклеарну бомбу, као „средства одвраћања“.

Јер, преговори су се, са гледишта Техерана, показали као беспредметни. Уговор о минималном обогаћивању уранијума у замену за укидање санкција склопљен 2015. са администрацијом Барака Обаме, који је три године одлично функционисао, поцепао је Доналд Трамп 2018; усред скорашњих преговора са Вашингтоном, напао их је Израел, који понавља да са Ираном нема о чему да се преговара; два дана пошто је Трамп изјавио да ће дати две недеље преговорима и дипломатији, Америка је напала нуклеарне објекте у овој земљи. Набрајајући све то, после позива из света, укључујући Вашингтон, да се врате преговорима, један ирански званичник је завапио: „Са ким и о чему да преговарамо?“

Осим тога, поверење Техерана у Међународну агенцију за атомску енергију (ИАЕА) је на никад нижим гранама, пошто је извештај агенције објављен десетак дана пре напада Израел искористио као повод за почетак рата, тврдећи да се из речи Рафаела Грoсија, шефа Агенције, види да је Иран способан да направи девет бомби у кратком року. Узалуд је Грoси, када је напад већ био у току, изјављивао да нема доказа да је Иран икада покушавао да направи бомбу, из Техерана су му поручили да је касно за „вађење“. Иран је најавио да ће његова Организација за атомску енергију обуставити сарадњу са ИАЕА док не буде добила гаранције за безбедност нуклеарних постројења.

Позиви на промену режима 

Ако говоримо о поменутој „потпуној демонтажи“ иранског нуклеарног програма и начину на који би Иран престао да буде претња Израелу, из изјава израелских званичника, што отворених, што двосмислених, види се да мисле да би тако нешто било могуће када би се променио режим у Техерану, мада се тврдило да то није циљ овог рата.

На ту промену час позива, час то негира и Доналд Трамп, а истакао се и немачки канцелар Фридрих Мерц, својом скандалозном изјавом на самиту Г7 да „Израел има храброст да обави прљави посао за све нас нападом на Иран, чија је моћ донела смрт и разарање у свету“. „Без тих израелских напада, можда бисмо наставили да трпимо месецима и годинама тероризам тог режима, који би можда чак завршио и добављањем нуклеарног оружја“, додао је Мерц.

Иначе, изјаве западних званичника око Ирана су у длаку исте као оне које су њихови претходници давали о оружју за масовно уништење Садама Хусеина као претњи за читав свет 2003. године, пре инвазије на Ирак која је ову земљу, уз безбројне жртве, потпуно уништила. Ни свет није остао поштеђен, клице тероризма изникле из ирачке катастрофе и данас бујају на многим странама. Никакво оружје за масовно уништење није, иначе, у Ираку касније пронађено.

Што се тиче промене режима у Техерану, једини резултат досадашње агресије на ту земљу је да су се Иранци, и они у земљи и они у дијаспори, као никада раније удружили у осуди те агресије, укључујући и оне који су од режима били прогањани и о том режиму мисле све најгоре. И свима им је пред очима слика хаоса у који је Ирак потонуо после рушења Садама Хусеина.

То што ће, када се рат буде завршио, поделе и проблеми, а не мањка их, поново букнути, не значи да је на видику икаква организована снага која би заменила данашњу иранску власт. Домаћа опозиција је одавно брутално разбијена и ућуткана, „опозиција у егзилу“ делује трагикомично.

Већ данима западни медији промовишу Резу Пахлавија, сина покојног шаха Мохамада Резе Пахлавија који је срушен у револуцији 1979. Пахлави јуниор позива земљаке на устанак, избацује фразе о новом, демократском и просперитетном Ирану, нуди себе као лидера земље и ујединитеља. Заборавља, или се прави да не зна да је његов отац срушен у револуцији у којој су учествовали готово сви, од радикалних левичара и комуниста, очајно сиромашних радничких маса, преко грађанске класе, до радикалних исламиста.

Срушен је због сурове диктатуре, бесомучне пљачке и распродаје земље, социјалне беде у којој је живела већина Иранаца док су се Пахлавијеви и њима блиски купали у неописивом богатству, и то Иранци памте. Ко је и како изашао као победник из те револуције и како је било после, друга је прича.

Вакуум власти би изазвао неконтролисани хаос у Ирану, могуће последице би биле несагледиве и по регион и свет. Делује да Тел Авив пре свега, али и Вашингтон, такав хаос призивају позивањем на промену власти у овим условима. Из позиције Израела Иран у унутрашњем хаосу је мања претња за њега, али шта после Ирака, Либије, Сирије, Авганистана мисле европски и светски лидери који му у томе терцирају, здравим разумом је тешко докучити.

По питању прокламованог уништења иранских могућности да ракетама дугог домета засипају Израел, и те могућности су сигурно смањене, али и ирански напад на Бершеву и друга места у земљи пре примирја показују да нису нестале. Како уопште могу да потпуно нестану, као и нуклеарни програм, осим у бескрајном бомбардовању Ирана и бескрајном низу иранског ракетирања Израела, Нетанјаху није рекао.

Иначе, поменуте поделе и проблеми од којих пати Иран не мањкају ни Израелу, само што су, опет због ратoва, гурнуте дубоко под тепих. Много тога је на шта ће Нетанјаху и његови сарадници морати да одговоре када се ратови једном буду завршили, и то је један од разлога зашто оволико трају.

Америчка прича

Америчка политика према Ирану која је ескалирала нападом у недељу остаје дилема у будућности. Напад на Иран као решење проблема проповедале су од 1979. све администрације у Вашингтону, нарочито републиканске, некада гласније, некада тише.

Доналд Трамп је, између осталог, на председничким изборима победио обећањем да Америку неће више увлачити у ратове далеко од куће, већ да ће се посветити домаћим проблемима, а оне светске решавати преговорима, лаким и брзим. Колико су наивни били они који су у то поверовали, и код куће и у свету, видело се у недељу.

Није мали био шок међу присталицама МАГА покрета због онога што се десило – јесте да има јастребова који су одушевљени обрачуном са Ираном, али много је оних који питају шта се десило са „Аmerica First!“. Даље уплитање у блискоисточни хаос то питање ће продубљивати.

Чињеница је да октобра 2023. и почетка рата у Појасу Газе Вашингтон каска за Израелом, колико му год било повремено неугодно због бескрајног масакра и мрцварења који се тамо дешавају, а да Израел чини оно што жели. (Додуше, пристајање Израела на примирје преко ноћи, и то после безброј изјава да ће напад на Иран трајати још дуго, можда показује да се и ту нешто мења.)

Да Израел није напао Иран, вероватно то не би урадила ни Америка. Па опет, тешко је поверовати да није било никакве координације у тим нападима, такве ствари се не планирају и не одлучују преко ноћи, колико год тако деловало из Трампових објава на друштвеним мрежама. Но, није сигурно неважно ни шта председник САД одлучује, а он једног дана објављује безусловну веру у преговоре, следећег рат, трећег се хвали примирјем, час позива на промену режима у Техерану, час каже да то не жели, и тако у круг.

Рушење поретка

Ниво поверења између Техерана и Вашингтона, ионако одувек катастрофално низак, сигурно никада у историји није био нижи после свега што се дешавало претходних дана и недеља. Сви се ратови на крају завршавају преговорима, али се тренутно не види, као што рече онај ирански званичник, ни ко ни о чему ће у блиској будућности преговарати, ни колика је реална вредност било каквих преговора и уговора, колико год се поново најављивали. Што је још горе, не види се ни шта је уопште сада америчка блискоисточна политика и стратегија за будућност.

Једна од последица израелско-америчко-иранског рата је и потпуно урушавање икаквог реда у међународном поретку, мада је и до сада био у јадном стању. Било је и пре овога само у овом веку, да прошли не помињемо, безброј примера лицемерја, двоструких стандарда, „јачи тлачи“ принципа, који су достигли врхунац ратом у Појасу Газе.

Но, још гора реалност је ступила на сцену нападима усред преговора на Иран, нормализовањем стања у коме тај рат потискује све оно што се у Појасу Газе и Украјини дешава, стања у коме су гађање државне иранске телевизије у коме су у програму уживо убијене две жене и затвора препуног људи и оних који су им дошли у посету вести које за пар сати нестају из етра, неконтролисаних изјава и поступака лидера многих по свет значајних држава, попут САД и Немачке, који по природи ствари преговоре треба да воде.

Како год, остаје само нада да ће бар проглашено примирје потрајати и да га Трамп неће сутра укинути на друштвеним мрежама. И да ће Мохарам, месец у коме шиити, којима је Иран матица, жале своје мученике, а који управо почиње, протећи у миру.

Количина проблема са којима се „Старшип“, амбициозна свемирска летелица Илона Маска пројектована да одведе људску посаду на Марс, тренутно сусреће толико је велика да је, за многе стручњаке, већ дошло време да се призна пораз.

После девет неуспешних покушаја лансирања „Старшипа“, Маск и даље прича о хиљадама људи које ће одвести на Црвену планету, чак налази времена да млати празну сламу и прича о друштвеном уређењу које би тамо требало да буде успостављено, а са друге стране, суочен је са чињеницом да је до сада потрошио преко 10 милијарди долара, а да за то време није направио ниједан орбитални лет, да је само један бустер ракете успео да искористи два пута, да је сваки други степен доживео озбиљну хаварију или потпуну катастрофу, да летелица ниједном није носила ни делић обећаног терета... 

Да ствар буде гора, изгледа да је потисак који у летелици генеришу сви ти силни „Рептор“ мотори мањи од оног који је Маск предвидео, што ће додатно смањити количину корисног терета.

Рекло би се да је читав „Старшип“ пројекат осуђен на пропаст јер је вођен преамбициозно од стране особе која је врло често геније, али понекад и обичан дилетант. Као малу илустрацију тог „дилетантизма“ укажимо и на чињеницу да „Старшип“ користи метан као гориво између осталог и зато што су у Марсовој атмосфери откривени трагови метана – ето бесплатног горива за повратни лет са црвене планете!

Мало се удубите у чињенице и схватићете колико је то наивно: Марсова атмосфера изузетно је ретка, 100 пута ређа од оне на Земљи, састављена је практично искључиво од угљен-диоксида. Метана ту има у толико малим количинама да се може детектовати само изузетно осетљивим инструментима (откривен је тек 2003). Нема сумње да би екстракција метана потребног за пуњење само једног „Старшипа“ вероватно трајала годинама... Али то није све. 

Профил ракете 

„Старшип“ је, у сваком погледу, колосална летелица, највећа до сада направљена. Пречник летелице износи 9 метара, висина 120 метара а тежина на полетању прелази 5.000 тона, од чега највећи део отпада на гориво (метан и кисеоник као оксидатор).

Има два степена, са 33 „Рептор“ мотора у првом степену (20 са фиксним млазницима и 13 са покретним који служе за управљање бродом). Други степен намењен је космичком лету у Земљиној орбити и много даље од ње, са шест „Рептор“ мотора од којих су три модификована за лет у условима вакуума (имају дуже и шире млазнике).

За разлику од Масковог изузетно успешног „Фалкона 9“ који је направљен од титанијума, композитних материјала и једне легуре алуминијума и литијума, „Старшип“ је највећим делом израђен од нерђајућег челика. Челик је добио предност из више разлога: пре свега, реч је лако доступном материјалу који је неупоредиво јефтинији од композитних еквивалената. Уз то, челик добро подноси високе температуре и најчешће му није потребна додатна термичка заштита.

На ниским температурама челик је један од ретких материјала чија се чврстоћа повећава, што га чини идеалним за израду резервоара за супер-расхлађено (криогено) гориво. Уз то, челик се врло лако обрађује и лако заварује тако да је рад са њим брз и ефикасан. И поред тога, горњи степен  има додатно ојачање с обзиром да мора да издржи високе температуре (1.400^оC) које прате аеродинамичко кочење приликом повратка на земљу: половина брода која је изложена максималном загревању има облогу састављену од шестоугаоних кермичких плочица, са малим процепима између њих како би се компензовало термичко ширење.

Ракета би требало да буде у стању да у ниску Земљину орбиту избаци 100 до 150 тона корисног терета, што је значајно више у односу на „Фалкон 9“ (око 60 тона у „тешкој“ и око 20 тона у „стандардној“ конфигурацији).

„Старшип“ је конструисан тако да се ништа не баца: ако изузмемо пар „ситница“, све остало се рециклира и користи у наредним летовима: први степен се након одвајања од горњег степена враћа назад на Земљу, право у огромна механичка клешта, што је до сада већ два пута успешно демонстрирано. Други степен је такође намењен за вишекратну употребу, тако да Маск очекује да ће поновним коришћењем једних те истих делова моћи цену лансирања да сведе на релативно скромних 100 милиона долара.

Илустрације ради, једно ланисрање „Шатла“ коштало је пет до десет пута више, док су трошкови лансирања „Артемиса 1“ из новембра 2022. године током којег је први пут коришћен нови СЛС („Space Launch System“), достигли фантастичних 2,5 милијарди долара. 

Девет покушаја

Први лет „Старшипа“ обављен је у априлу 2023. и завршен је тоталним фијаском. Велики број мотора у првом степену није се ни упалио, тако да је летелица морала да буде превентивно уништена на релативно малој висини.

Нико се није нарочито потресао због тога, и поред чињенице да су, до сада, премијерни летови нових модела летелица углавном пролазили без већих проблема. Међутим, неуспеси су наставили да се нижу као на траци и мало је тога чиме „Space X“ може да се похвали: први степен јесте два пута успешно враћен, почетна фаза лета ишла је глатко, а сепарација првог и другог степена сваки пут је обављена без грешке.

Међутим, суштинских помака није било: други степен, иако није носио ни делић од обећаних сто тона терета, никад није обавио свој лет по плану и поред чињенице да тај план никад није био претерано амбициозан (реч је о суб-орбиталном лету, без пуног круга око Земљине кугле).

Други степен је сваки пут демонстрирао исте „дечије болести“: мањак потиска у једном или више мотора, потпуни губитак оријентације у простору, немогућност контроле са земље и неконтролисани повратак у атмосферу, услед чега се летелица више пута спектакуларно распала високо на небу. Свега пар пута летелица је остала у комаду али је, вероватно услед недостатака у конструкцији термичког штита, претрпела велика структурна оштећења.

Последњи, девети лет „Старшип“, обављен 27. маја ове године, био је толико неуспешан да, заправо, спада у класу за себе, што није мала ствар с обзиром да су и седма и осма мисија завршене комплетном дезинтеграцијом орбиталног дела летелице.

Почетак је уливао оптимизам: први степен се успешно одвојио од другог и запутио назад на Земљу. Током повратка бустер иначе прави рискантни „пад-на-стомак“ маневар како би заузео положај у коме је аеродинамички отпор максималан. Маневар је практичан, јер се тако највећи део кочења обавља без употребе горива, али и опасан јер максималан отпор ваздуха изазива и максимално оптерећење бустера које може да деформише његову челичну конструкцију. Тек у каснијој фази финалног прилаза, бустер поново пали део својих „Рептора“ и помоћу остатка горива смањује брзину на нулу.

Међутим, у тренутку када је задата команда за паљење мотора за кочење дошло је до неочекиване експлозије бустера, негде изнад Мексичког залива. Постоје индикације да је током маневра кочења температура у унутрашњости бустера постала превисока, нешто што је већ било примећено на претходним летовима, а да ли је то и довело до експлозије, остаје да се види.

Други степен је наставио да се креће по наизглед планираној трајекторији, али је убрзо постало јасно да је и он у проблему. Прво су се заглавила врата на броду тако да терет који се налазио у њему (имитација осам „Старлинк“ сателита) није могао да буде избачен. Недуго након тога, опет због цурења горива, брод је почео хаотично да се ваља: прво је изгубљена контрола над летелицом а онда је прекинут и сваки контакт с њом. По свему судећи, други степен се, као и два претходна пута, распао негде изнад Индијског океана.  

Хронични проблеми „Звезданог брода“

Из начина на који су поједине претходне мисије пропадале, рекло би се да „Старшип“ има неке хроничне проблеме које није лако отклонити. Са једне стране он је сувише масиван, а опет сувише деликатан. Да би се први степен сачувао за наредне летове, да би преживео „пад на стомак“ и фазу аеродинамичког кочења, он би морао да буде структурно ојачан. Свако ојачање, међутим, повећава масу конструкције што аутоматски смањује тежину корисног терета.

Са друге стране, на неколико последњих летова примећено је цурење горива које је опасно из више разлога: уз ризик од пожара или експлозије, мотори раде краће и дају мањи потисак од потребног што утиче на перформансе летелице. „Старшип“ има неку резервну снагу у овим случајевима: у резервоарима са супер-расхлађеним горивом са порастом температуре расте и количина гасовитог кисеоника и метана. Ако овај гас испуштате кроз млазнике на летелици, можете донекле да коригујете њену оријентацију. Међутим, кад гориво цури, притисак горива које испарава није довољан да обезбеди потребну силу.

Старије летелице су за контролу оријентације користиле систем редундантних ротирајућих дискова. Ако један од тих дискова окренете у једну страну, читава летелица ће се окренути у супротну. Решење је врло ефикасно и користи се и дан данас за оријентацију свемирских летелица и телескопа јер је једноставно за конструкцију и поуздано, а за погон је потребна тек мала количина електричне енергије која се може добити из батерија или соларних панела. Из неког разлога, таквих „жироскопа“ на „Старшипу“ нема.

Додатан проблем су вибрације – у првој фази лета, док је летелица у интензивном контакту са атмосфером, вибрације су екстремно јаке. Да ствар буде гора, изгледа да фреквенција ових принудних вибрација одговара природној фреквенцији „Старшипа“ што доводи до појаве која се у механици зове „резонанц(иј)а“, а демонстрира се драстичним повећањем интензитета вибрација.

Другим речима, цела конструкција подрхтава много више него што би то био случај са бродом неке друге конструкције при истој брзини. Ако инсталације, резервоари, мотори и сва пратећа опрема нису добро димензионисани и чврсто фиксирани, велике су шансе да се нешто поломи, заглави или процури.

Управо због механичких вибрација, „капија“ на другом степену кроз коју је требало да буде избачен пробни терет се заглавила. Вибрације су вероватно довеле и до напрснућа неке од цеви у систему за напајање горивом, што је довело до његовог цурења које се није могло контролисати и компензовати. Инжењери су и пре били свесни овог проблема и константно су ојачавали све проблематичне позиције и спојеве. Међутим, на сваком следећем лету дошло би до попуштања конструкције на неком другом месту, мало даље од оног које је било свеже осигурано.

Нова ојачања већ су значајно смањила обећану носивост „Старшипа“. Рекло би се да се инжењери Илона Маска сусрећу с немогућим задатком: како летелицу истовремено да учине робуснијом а да додатно не повећавају количину пасивних делова. Можда би употреба композитних материјала могла да буде решење, али у овако поодмаклој фази развоја, тешко се праве темељни заокрети.

Додатни проблем је што Маск хоће све и то „све“ хоће одмах: да направи потпуно нову летелицу, да та летелица буде највећа на свету, да на сваком лету сачува и први и други степен за поновну употребу и да притом изнесе сто тона терета у орбиту. А то је превише, чак и за веома талентовани тим инжењера које је окупио у својој бази у Тексасу.

Маск као да заборавља како је текао развој „Фалкона 9“ – прошло је много година експлоатације пре него што им је пошло за руком да први степен коначно „ухвате“ и успешно врате на земљу. Чак и данас, на „Фалкону“ се рециклира само тај први степен, све остало мора да се направи изнова. Јер, постоје границе онога што је технички могуће и економски оправдано. 

Совјетски пораз

Уз сву своју елеганцију на лансирној рампи, „Старшип“ је, ипак, енормно компликован. Замислите само сложеност компјутерског софтвера који треба да координира рад 33 мотора у првом степену и носи се са свим непредвиђеним ситуацијама.

Нешто слично задњи пут је виђено давних шездесетих када је СССР покушао да ухвати корак са Американцима у трци за Месец. Развили су нови ракетни носач, мамутски Н1, који је по носивости и тежини био веома налик на данашњи „Старшип“. У првом степену Н1 је имао 30 релативно малих ракетних мотора јер за конструкцију већих није било ни времена ни пара.

Политичко руководство диктирало је немогућ темпо рада – мотори никад нису били статички тестирани на земљи, електроника и сензори били су неквалитетни а компјутери нису ни постојали. Без генијалног Сергеја Корољева који је у космос лансирао и „Спутњик“, и Лајку и Гагарина (умро је, под мистериозним околностима, 1966. године), испоставило се да совјетски инжењери нису били у стању да на брзину смисле механички систем којим би координирали рад бројних мотора у једној тако гигантској конструкцији.

Обављена су четири пробна лета и сви су завршени катастрофама у врло раној фази. Нарочито је спектакуларна била експлозија из јула 1969. године која се десила тек пар секунди након полетања (била је то највећа не-нуклеарна експлозија свих времена).

На крају, СССР је признао пораз, а пројекат Н1 напуштен је 1972. године. Поређења ради, „Сатурн V“ из мисије „Аполо“ (ракетни носач који је крајем шездесетих година прошлог века омогућио Нилу Армстронгу да закорачи на Месец) имао је „само“ пет ракетних мотора у првом степену, али је сваки од њих био огроман: излазни пречник млазника износио је 3,7 метара а комора за сагоревање била је висока 6 метара. Сваки мотор трошио је огромну количину горива (у пуној снази, преко три тоне у секунди), а током вишегодишње експлоатације није било ниједног већег проблема.

Илон Маск тако велике моторе нема и да би добио жељени потисак, морао је да сабије 33 „Рептора“ на дно своје „челичне свеће“. 

(Не) идемо на Марс

Чињеница да је Маск толико опседнут Марсом као наредном станицом, требало би жестоко да забрине инвеститоре који су уложили новац у његове компаније. Ништа боље од тога не илуструје његову способност да буде „маштовит до лудила“, да не кажемо да има сумануте идеје које почивају на грандоманији и уверењу да му је Бог поверио улогу да, попут Мојсија, поведе народ у неку нову, обећану земљу.

Све и да „Старшип“ проради већ сутра, Маск неће моћи да пронађе ни три лудака, камоли хиљаде на које рачуна, који ће пристати да путују до Марса 6-9 месеци, да тамо бар три месеца чекају да се планете поново поставе у оптималан положај (у хладном, каменитом окружењу без кисеоника, хране, воде и пристојне кладионице...) и да у повратку проведу исто онолико времена колико и у одласку.

Највећи део тог времена астронаути би били изложени убитачном космичком зрачењу, бестежинском стању које неумољиво топи мишиће и разграђује кости, молећи Бога да не откаже ниједан витални технички систем, да никог не заболи зуб или му затреба хируршка интервенција, знајући притом да не постоји никаква могућност да им био ко притекне у помоћ (ако изузмемо Бога).

Лет на Марс је, са гледишта комплексности, са „Старшипом“ или без њега, увек био три деценије далеко у будућности и ту се ништа неће променити у наредним годинама. Све што је Маск рекао на ту тему је једно обично замлаћивање неуког пука, заглупљивање намењено типичном америчком инвеститору који не зна да разликује Грузију и Џорџију, али зна да ће наредне године, у ово време, бити милионер, баш као и Дел Бој. 

Сврха мисије

Чему ће онда „Старшип“ да служи, ако преживи садашњи кризни период? За Марс сигурно неће. За лет на Месец, можда... Поставља се, међутим, питање: колико дуго ће оживљени амерички интерес за Месец да траје?

Пракса показује да много тога зависи и од духа који намеће актуелни амерички председник: људи никад не би слетели на Месец да није било ентузијазма Џона Кенедија („Одлучили смо да одемо на Месец у овој деценији, да урадимо и друге ствари, не зато што је то лако, већ зато што је тешко“, рекао је у свом говору одржаном 12. септембра 1962. године на стадиону „Rice University“ у Хјустону). После њега дошао је Никсон који је имао Вијетнам и Вотергејт, и Месец му је био задња рупа на свирали (он је и окончао пројекат „Аполо“).

Трамп не делује као неко ко се много занима за космичке авантуре – више воли да игра жмурке са имигрантима, да брине о „чистоти“ елитних америчких универзитета, да копа угаљ, да игнорише климатске промене, Светску здравствену организацију и све што му није по вољи, да прописује царинске стопе (чак и за острва на којима живе само пингвини), да склапа мировне споразуме (до сад ниједан, али се бар труди), да прави војне параде... Трамп се тако добро забавља на Земљи да му никаква пустиња на Месецу или Марсу није потребна.

Зато ће Маск за „Старшип“ вероватно сам морати да створи тржиште које тренутно не постоји. Дешавало се то и раније, јер прави визионари не иду за оним што људима треба, они су ту да им открију нове могућности.

Да прескочимо свима познату причу о Стиву Џобсу и његовом „ајфону“. Вратимо се, уместо тога, у 1970. годину када је извесни Спенсер Силвер, инжењер у компанији 3М, направио једну врсту врло слабог лепка који се могао користити више пута. У компанији су на ово гледали као потпуни промашај – лепак је био сувише слаб да би било шта могао трајно да споји. А онда је један Спенсеров колега, Арт Фрај, дошао на идеју да комадиће папира намаже тим „лепкићем“ и искористи их за обележавање омиљених страница у својој Библији а да их притом не оштети.

И тако су настали први „стикери“, цедуљице које данас масовно лепимо по фрижидерима и белим таблама а ако садрже нешто баш важно, рецимо лозинку „за све“, онда за монитор на радном столу. 

Царство Илона Маска

Да се вратимо на Масков проблем: сто или сто педесет тона у једном цугу, коме треба толико терета у орбити одједном?

Данашњи сателити имају значајно мање габарите, ни за свемирски телескоп „Џејмс Веб“, који у расклопљеном стању има димензије тениског игралишта, није била потребна ракета налик на „Старшип“. Можда Маск понуди некакав „ride sharing“, више сателита спакованих на један лет? Зашто да не, али ту је Маск самом себи највећа конкуренција – он већ може брзо да лансира појединачне сателите својим јефтиним и поузданим „Фалконима“ и мале су шансе да ће потенцијални клијенти имати бољу финансијску рачуницу ако узму веће „возило“ уз деобу трошкова.

Другим речима, „Старшип“ ће, можда, испеглати своје техничке недостатке, али ће тешко пронаћи своју сврху и муштерије. Једнога дана, кад и последњи проблем буде решен, неко од инжењера изаћи ће пред Маска с простим питањем, заправо констатацијом: „Газда, пројекат је готов, где да га бацимо?“

Ако нас је историја ичему научила (а није), то је да ништа није вечно и да на крају све, баш као и славно Римско царство, мора да пропадне, само ако му се да довољно времена. Да ли се царство Илона Маска већ сада полако круни и распада?

Свађа са једним сујетним злопамтилом као што је Доналд Трамп сигурно му неће помоћи да сачува удобну пословну позицију за „Теслу“ и „SpaceX“ коју му је америчка држава дуго гарантовала, кроз повластице за куповину електричних аутомобила, кроз уговоре за превоз америчких астронаута до Међународне свемирске станице, а ускоро и њихов повратак на Месец.

Маск је сада у стању да лансира на стотине сателита годишње користећи своје фантастичне „Фалкон 9“ ракете, у обичној и „набуџеној“ верзији, не само за развој сопственог бизниса (комуникациона мрежа „Старлинк“) већ и комерцијално, за друге клијенте, са америчком државом на челу. Сада је, међутим, суочен с могућношћу да добар део тога буде избрисан потезом Трампове гумице, штавише принуђен је да трпи понижења, као у оној бизарној ситуацији када су му најватреније присталице „МАГА нације“ претиле депортацијом због његовог јужноафричког порекла.

Иако у последње време Трамп и Маск шаљу један другом помирљиве поруке, Трамп је и даље потенцијално опасан противник. Кад му лице достигне „радну температуру“ коју у космосу има још само Жељко Обрадовић на утакмици са „Звездом“, свака одлука је могућа, чак и она да се Маск нађе на путу за Јоханесбург с картом у једном смеру или да буде једини путник на последњем лету „Старшипа“ на Марс као „добровољац“ који ће тамо побости америчку заставу.

(Не)могућа машина

Време када је Маск могао да се „завитлава“ инвестирајући милијарду долара у друштвену мрежу у којој најдубља мисао није дужа од сто речи, да ту исту мрежу користи како би без икаквих кочница вређао своје критичаре, да изјављује како може „Теслу“ већ сутра да повуче са берзе ако му се ћефне (па је због тога кажњен губитком извршне функције), да час хоће па онда неће да се бори против америчке расипничке политике – неповратно је прошло.

На развој „Старшипа“ Маск је до сада већ потрошио суму која је упоредива са оном коју је Америка својевремено уложила у развој „Сатурна V“ или „Спејс шатла“. И „Сатурн V“ (1967) и „Спејс шатл“ (1981) нису имали никаквих проблема на свом премијерном лету.

С друге стране, Маск из девет покушаја није успео да понови ни делић онога што је, на пример, направио Вернер фон Браун (генијални конструктор ракета V2 и „Сатурн V“, који је радио за Хитлера све док га нису „конфисковали“ Американци), и то користећи технологију стару више од пола века у време када су компјутери били тешка егзотика.

Све то јако пуно кошта, и све су то нечији новци, а они најбогатији, као што је Маск, воле да расипају свој, а још више туђ (у развој „Спејсшипа“, верзије која ће моћи да носи људску посаду, НАСА је до сада уложила скоро 7 милијарди долара).

Ако предстојеће, десето лансирање „Старшипа“ прође како треба, ако се Маск окане „месечарења по Марсу“ и коначно спусти на земљу, можда се некако и извуче. Ствари, засад, не иду у добром правцу: људи су већ почели да постављају неугодна питања, да се подсмевају његовом „итеративном инжењерском дизајну“, а све више је и текстова у коме се „Старшип“ назива „идиотском“ или „немогућом“ машином. Новца за нове промашаје има све мање, а Марс је онолико далеко колико је и досад био.

У петак ујутру, недуго пошто су утихнуле детонације првог ваздушног удара израелске авијације на Иран, пет снажних експлозија одјекнуло је улицама Техерана. Када се прашина слегла, неколико тела лежало је око спаљених шкољки уништених аутомобила. Најмање две жртве ових експлозија били су научници укључени у контроверзни ирански нуклеарни програм, који је, поред свега осталог, био један од разлога због којег је Израел распалио по Ирану.

Током прва 24 часа израелске операције у Ирану убијено је укупно 14 нуклеарних физичара, чиме је број научника који су страдали у две деценије дугом тајном или отвореном рату две државе добрано прешао бројку од 20.

Прва жртва овог „нуклеарног“ рата био је Ардешир Хосеинпур, један од оснивача Центра за нуклеарну технологију у Исфахану, који је убијен 15. јануара 2007. године, у наредних десетак година убијено је најмање још шесторица атомских научника, да би се од пре неколико дана њима придружили још њих четрнаесторица.

Ирански нуклеарни програм је обезглављен, објавили су славодобитно израелски медији, дан пошто је почела најновија и могуће последња епизода у неколико деценија дугом сукобу вера, идеологија и народа Израела и Ирана. Разлог славља у Јерусалиму лежао је у тврдњама да је у серији ваздушних удара, напада дроновима које су лансирали командоси и у експлозијама аутомобила-бомби страдао сам врх иранског нуклеарног програма, односно научници који су некако преживели две деценије дугу Мосадову операцију истребљивања атомских физичара у Ирану.

„Друга најспектакуларнија операција у историји Мосада“, како су је назвали израелски медији, укључивала је слање дронова на иранске лансере пројектила земља-земља, навођење ласерски вођених бомби ка противваздушним системима, али и постављање бомби под аутомобиле нуклеарних физичара. 

Лов на шпијуне

У акцији иранских служби, која је уследила после ликвидација челника војске, Револуционарне гарде и нуклеарног програма, похапшено је више од 70 наводних агената Мосада, а у једном од затвора у престоници обешена су два наводна израелска шпијуна.

Уз проглашавање „огромне победе над ционистичким агентима“, објављена је и серија фотографија везаних мушкараца побацаних по бетонском поду неког градилишта.

Два вешања и десетине хапшења резултат су прве фазе прилично паничне реакције иранских власти на агенте израелских тајних служби, домаће издајнике и дефетисте, који су током првог дана рата дроновима, пројектилима и експлозивом уништили лансере балистичких пројектила и побили низ високих званичника режима у Техерану.

„Издајници су се претворили у плаћенике“, изјавио је шеф иранске полиције, генерал Ахмад Реза Радан позивајући грађане да пријаве све необичне активности, укључујући чудно понашање, краткорочни најам станова или било шта што би се могло повезати са акцијама израелских шпијуна у тој држави.

Иранским контраобавештајцима требало је тридесетак сати да успоставе контролу над ситуацијом и покрену лов на шпијуне. Јурећи улицама Техерана и још неколико градова успели су да пронађу неколико скровишта и заплене већи број расклопљених дронова, те нешто наоружања и експлозива.

Мосадови дронови, тврде обе стране, представљали су врх копља израелског напада и сматрају се директним кривцима за око 80 одсто штете нанете иранској противваздушној одбрани и лансерима балистичких пројектила.

Делове дронова и експлозив израелске службе су допремиле у Иран месецима пре почетка напада. Пребацивани су наводно у пртљагу обичних путника, скривени у резервоарима и товарима камиона, те маскирани у комерцијалне пошиљке једноставно слани поштом.

Када су сви делови доспели до Ирана, локални агенти су их склапали и остављали на локацијама у близини иранских положаја или зграда у којима су становали шефови Револуционарне гарде или нуклеарни физичари. Мете су, тврде Израелци, биле унапред одређене и експлозије су уследиле непосредно пре него што су борбени авиони Ф-35 улетели у ирански ваздушни простор.

Као резултат ове операције, уследиле су сахране команданта Револуционарне гарде, генерала Хосеина Саламија, начелника генералштаба Мохамaда Бакерија, једног од Хамнеијевих кључних саветника Алија Шамханија. Страдали су и шеф обавештајног одељења Револуционарне гарде и његов заменик, али и 14 научника укључених у нуклеарни програм.

Листа мртвих нуклеарних физичара укључује Мохамада Махдија Техрнашија, Акбара Моталебија Заду, Саједа Барјија, Амира Хасана Фахахија, Абделхамида Минушера, Мансура Асхарија, Ахмада Резу Дарјанија, Ферaјдуна Абасија и Алија Катримија.

Врховни верски лидер, ајатолах Али Хамнеи избегао је за сада судбину команданата Револуционарне гарде и атомских физичара само зато јер се за његов случај заузео лично амерички председник Доналд Трамп. 

Иранска бомба

Имена још петорице убијених иранских научника још нису објављена, али израелски извори тврде да се међу њима налазе и особе кључне за везу са украјинским научницима, који су, наводно, омогућили да Иран још 2003. године у оквиру Пројекта „Амад“ изведе „хладну пробу“, односно детонацију бомбе чије је језгро чинио природни, а не обогаћени уранијум, на шта су израелске власти објавиле да по сваку цену немају намеру да дозволе да се режим у Техерану дочепа атомске бомбе.

Остало је, међутим, нејасно да ли је Иран наставио овакве нуклеарне пробе и после 2003. године, када је програм усмерен ка стварању атомског оружја званично обустављен.

Иранске власти, још од времена председника Махмуда Ахмединежада пре две деценије, тврде да је нуклеарни програм намењен искључиво цивилној употреби, те да Техеран нема намеру да створи атомско оружје.

Истраживачки центар „Мариван“, где су атомске пробе наводно обављене, био је ван домашаја међународних инспекција до 2020. године. Осим „Маривана“, Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) тражила је приступ објектима у Лависан Шијану, Варамину и Туркуз Абаду, сматрајући да ове четири локације представљају мрежу тајног иранског нуклеарног пројекта на којима се налази део „непријављеног нуклеарног материјала“.

ИАЕА је, у посебном извештају, објавила и да је Иран у стању да обогати уранијум готово до нивоа потребног за нуклеарно оружје, те да је гро уранијума у Исламској републици обогаћен знатно изнад 3,67 одсто, колико је договорено данас мртвим нуклеарним споразумом из 2015. године. 

Мете у Ирану

Од 2007. до 2020. ликвидирано је у атентатима најмање седам иранских научника повезаних са иранским нуклеараним програмом. „Очекивани животни век иранских нуклеарних физичара није мој проблем“, изјавио је пре десет година, шеф израелског генералштаба и министар одбране Моше „Буги“ Јалон, одговарајући на питање новинара Шпигла да ли је његова земља умешана у серију убистава научника у Ирану. Израел по сваку цену неће дозволити да Иран направи атомску бомбу и има право да се брани, понављају последње две деценије израелски званичници.

Од 2003, с оптужбама да Техеран развија нуклеарни програм не у циљу производње нуклеарне енергије како ирански званичници тврде, већ с намером да начини атомску бомбу, две америчке републиканске администрације, Бушова и Трампова, у неколико наврата су најављивале одлучни ударац на Иран, призивајући уз то и одмазду за понижење које су власти у Техерану приредиле Америци током талачке кризе 1979. године.

Још у време мандата Џорџа Буша Млађег, планери Пентагона су исцртали на мапи Ирана потенцијалних 1.100 мета, спремајући се за неизбежан, како се тада чинило, рат са Ираном. Међу потенцијалним метама биле су листом све иранске научне институције и нуклеарни центри, укључујући Ерак, Бушaхр, Дарховин, Фордо, Натанз и Исхафан, али и стотине положаја и објеката повезаних с иранском Револуционарном гардом. Мапу су, на притисак неоконзервативаца, начинили планери Пентагона, а њих је пратио и једнако амбициозан пројекат унутрашње промене власти у Ирану, чије су архитекте били Доналд Рамсфелд, Дик Чејни, Џон Болтон, Њут Гринич и Руди Ђулијани.

Упркос бомбастичним најавама, напад на Иран је тада изостао, а уместо њега покренута је другачија акција обуздавања иранског нуклеарног програма – убијање научника. Акције израелских тајних агената одвијале су се по сценаријима налик онима из филмова Играј своју игру с Џорџом Клунијем и Шакал с Брусом Вилисом.

Смрт научника у Техерану

Серија убистава почела је 15. јануара 2007. године, када је у прилично магловитом сплету околности страдао Ардешир Хосеинпур, један од оснивача Центра за нуклеарну технологију у Исфахану.

Након његове смрти, власти у Техерану су најпре саопштиле да су Хосеинпур и још неколико научника умрли од последица тровања гасом, али је обавештајна компанија Стратфор убрзо објавила да их је убио Мосад. Сестра иранског научника Махмубе Хосеинпур је из Турске, где је побегла, касније рекла да је њен брат радио на развоју атомске бомбе, и то, како је рекла, „12 пута снажније од оне која је бачена на Хирошиму“. Према њеној верзији догађаја, развој иранског нуклеарног програма су надгледали стручњаци из Северне Кореје и неименовани руски физичари, али је њен брат одбио да даље учествује у пројекту, због чега су га припадници иранске Револуционарне гарде убили.

Три године касније, јануара 2010. убијен је Масуд Али Мохамади, кога су обавештајци описивали као једног од најталентованијих иранских научника. Убијен је испред своје куће у Техерану док је улазио у аутомобил, тако што је активирана бомба постављена на мотоциклу паркираном у непосредној близини.

Иран је за ово убиство најпре окривио Америку и Израел, али је нешто касније на списак потенцијалних криваца додао и неименовану „издајничку група коју чине Иранци у егзилу“. Иако она није експлицитно именована, на листу сумњиваца уврштена је организација „Мoђахедин-е Калк“, некадашњи врх копља Исламске револуције, чији су припадници после серије волшебних преокрета некако завршили у Албанији. Иран је потом похапсио десетак особа с оптужбом да су за рачун Мосада учествовали у овом убиству, а један од њих, Мађид Ђамали Фаши, осуђен је на смрт и погубљен.

Крајем новембра 2010. године страдао је Мађид Шахријари, још један од важних научника укључених у ирански нуклеарни програм. Њему су неидентификовани нападачи на аутомобил закачили бомбу у чијој је експлозији страдао.

Истог дана тешко је рањен и Ферaјдун Абаси Давани, у готово идентичном бомбашком нападу. Давани се, иначе, од 2007. године налазио на црној листи Уједињених нација због учешћа у иранском нуклеарном програму и развоју балистичких пројектила. За ова два напада тадашњи ирански министар унутрашњих послова Мoстафа Мохамад Нађар оптужио је Израел и америчку Централну обавештајну агенцију.

Абаси је један од четрнаесторице научника убијених 13. јуна 2025.

Крајем јула 2011. године убијен је тридесетпетогодишњи Дарjуш Резаинеђад, експерт за високонапонске прекидаче који су кључни делови нуклеарних бојевих глава.

У њега су наоружани нападачи на моторциклима испалили пет метака, када се са супругом враћао из вртића из кога су покупили ћерку; њих две су у овом нападу и рањене. Власти у Техерану су за смрт научника оптужиле Мосад.

Следећа жртва био је Мoстафа Ахмади Рошан. Јануара 2012. убијен је пошто је активирана бомба постављена испод његовог аутомобила. У експлозији је рањен и његов возач.

У полицијској акцији која је уследила ухапшено је двадесетак особа, с оптужбом за сарадњу са Американцима, Мосадом и британском службом MI6. 

За разлику од Бушове републиканске администрације, Барак Обама, који на власт долази крајем 2012, одлучио се за мање насилан приступ Ирану, полажући наде да ће кроз преговоре ограничити његов нуклеарни програм.

Серија атентата на иранске научнике тада је прекинута, да би 2015. био потписан и нуклеарни споразум с Ираном, чиме је рат, бар на неко време, скинут са дневног реда. Неколико година касније, Доналд Трамп је овај споразум с Ираном раскинуо.

Томе је претходила спектакуларна акција израелских обавештајаца. 

Мосадових 11

Наиме, крајем јануара 2018. године агенти Мосада упали су у једно тајно стовариште у Техерану, где су иранске власти у тридесетак сефова сакриле више од пола тоне документације везане за „преосетљиве“ детаље нуклеарног програма, укључујући дизајн бојевих глава, планове за њихову производњу и места на којима би такво оружје могло бити испробано. Иранци су документацију у ову халу пребацивали скоро година дана – тајно, како су веровали – не знајући да сваки њихов корак снимају агенти израелске обавештајне службе.

Уљуљкани проценама да је документација ваљано скривена, Иранци су неколико месеци пре упада укинули ноћне чуваре, па је тајне нуклеарног програма од Израелаца делило свега неколико препрека – аларми и тешки челични сефови у чију су се непробојност поуздавале власти у Техерану.

Али 31. јануара, тачно у 22:30, двадесетак маскираних особа онеспособило је аларме и упало у стовариште смештено међу хангарима десетина трговачких компанија. Релативно брзо су провалили блиндирана врата и бренерима способним да достигну температуру од око 3.600 степени целзијуса отворили 32 челична сефа, затим натоварили око пола тоне докумената и 163 диска с подацима, и шест и по сати касније нестали у непознатом правцу.

Чувари који су ујутру стигли на посао, могли су само да беспомоћно констатују да су врата и сефови проваљени, огласе узбуну и на ноге дигну десетак хиљада полицајаца, војника и обавештајаца, који су наредних неколико дана без успеха покушавали да уђу у траг провалницима.

Већина украдених докумената, тврдили су Израелци, представљала је доказ да је Техеран, упркос тврдњама да је нуклеарни програм намењен искључиво производњи енергије, паралелно и систематски настојао да прикупи све елементе потребне за производњу атомског наоружања. 

Део документације представљен медијима односио се на преписку иранских званичника о неколико кључних питања, пре свега о могућностима да се нуклеарна бојева глава монтира на пројектил „Шахаб 3“, затим на расправу о локацијама где би се могле обављати подземне атомске пробе, те на размену идеја о производњи пет бојевих глава.

Ови документи сматрају се кључним аргументом којим је премијер Израела Бенјамин Нетанјаху успео да наговори Доналда Трампа да САД иступи из иранског нуклеарног споразума. Када је Трамп то и објавио, дошло је до згражавање Русије и западноевропских држава, чије су дипломате уложиле силну енергију не би ли приближили ставове Вашингтона и Техерана.

Независном истрагом, међутим, утврђено је да Иран никада није направио бојеву главу, што различити извори приписују широком спектру фактора – од страха Иранаца да ће њихов покушај бити откривен и могућих последица, до сталних напада на водеће стручњаке укључене у нуклеарни програм.

Испоставило се и да је добар део документације стар најмање 10 до 15 година, односно да потиче још из времена Пројекта „Амад“, који су власти у Техерану обуставиле још 2003. Тел Авив је годинама тврдио да наводно обустављање тог пројекта представља обичну превару, те да је програм прављења атомске бомбе пребачен на други, тајнији ниво, чиме је цео процес додатно утонуо у сиву зону. С друге стране, и Техеран је читаву операцију назвао преваром, смишљеном како би држави ионако осакаћеној санкцијама биле уведене нове казнене мере. Део представљених докумената потписао је физичар Масуд Али Мoхамади, убијен у јануару 2010. године.

Неколико ствари је, ипак, постало јасније: до 2003. године, када је Пројекат „Амад“ обустављен, Иранци су имали озбиљну помоћ Пакистанаца, односно Абдела Кадира Кана, који је у том периоду технологију којом се Исламабад докопао атомске бомбе нудио бројним странама, од Северне Кореје до Либије, Ирака и на концу Ирана. Амерички обавештајци тврдили су да је Техеран имао помоћ стручњака и из још неколико страних држава, признајући да не постоје докази да су они радили према налогу својих влада.

Међу фотографијама украденим из складишта у Техерану налазиле су се и оне које приказују постројења за тестирање високоексплозивних средстава у бази Парчин код Техерана, која је годинама била ван домашаја међународних инспектора јер су иранске власти тврдиле да ова војна база нема никакве везе са нуклеарним програмом. Шеф Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), Јукија Амано је тек 2015. године добио приступ овој бази, али је она до тада била потпуно испражњена, што доказују и сателитски снимци који су претходиле посети. 

Епизода „Шакал“ 

Крајем новембра 2020. године, тадашњи шеф иранског нуклеарног програма Мохсен Фахризаде изашао је из блиндираног аутомобила како би проверио штету која је, како је веровао, настала тако што је његов возач закачио неку џомбу на путу.

Када је изашао из возила, погодило га је пет метака испаљених из митраљеза скривеног у „нисановом“ комбију паркираном неколико десетина метара даље. Након рафала, комби је одлетео у ваздух. Митраљез из кога је пуцано био је даљински управљан. 

Заменик команданта иранске Револуционарне гарде Али Фадави рекао је тада да је на Фахризадеа испаљено укупно 13 метака, од којих је пет погодило иранског физичара пробивши његов панцирни прслук.

Пре Фадавијевог наступа, иранске власти тврдиле су да је убиство извела екипа од 12 оперативаца, укључујући и двојицу снајпериста који су после акције мистериозно нестали. Логистичку подршку, наводно, пружало им је још педесетак агената. У близини места где је Фахризаде убијен пронађени су напуштен „хјундаи“ и четири моторцикла, који су, наводно, припадали атентаторима. Умешаност Израела у овај догађај Њујорк тајмсу су потврдила тројица америчких и западних обавештајаца.

Седморици убијених научника пре неколико дана придодато је њих још четрнаест. Бити атомски физичар у Ирану је најопасније занимање на свету

У петак, 13. jуна, Блиски и Средњи исток, али и свет, осванули су у новој реалности. И колико год је та реалност и у претходним годинама и месецима била тмурна и застрашујућа, због онога што је почело овог петка у раним јутарњим сатима планета је потонула у страх. Десило се оно што се деценијама најављивало и очекивало, али у шта се, због несагледивих последица, није веровало – отворени рат Израела и Ирана.

Израел је са око 200 авиона напао Иран, гађајући нуклеарна постројења, фабрике и складишта балистичких пројектила, војне објекте, системе противваздушне одбране, лидере Револуционарне гарде и војске, нуклеарне научнике...

Убијени су, између осталих, командант иранске Револуционарне гарде Хосеин Салами и још неколико важних команданата Гарде, затим шеф генералштаба Мохамад Багери, бивши руководилац иранског нуклеарног програма Ферајдун Абаси и више водећих иранских нуклеарних физичара...

Погођено је нуклеарно постројење у Натанзу, у близини града Исфахана, око 200 км јужно од Техерана. Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) навела је да „није забележено повећање нивоа радијације изван нуклеарног локалитету у Натанзу, иако је дошло до малог цурења унутар постројења“, мада израелски безбедносни извори тврде да је то нуклеарно постројење уништено.

Нуклеарно постројење Фордо, укопано дубоко у планинама у близини светог шиитског града Кома, гађано је касније током дана; ирански извори јављају да је дoшло до мањих оштећења. Иранске власти изјавиле су да нуклеарна електрана у граду Бушахру, на југозападу земље, није била мета напада.

Напади су се наставили и у току дана, израелски извори тврде да је уништена војна база у Табризу, на северозападу земље, гађани су објекти у Техерану, Исфахану, Ширазу. Такође, да су у заједничкој операцији Мосада и војне обавештајне службе названe „Успон лава“ унутар Ирана дејствовали израелски оперативци који су дефинисали најважније мете, али и активно радили на елиминисању система противваздушне одбране.

У петак увече Иран је ракетама дугог домета засуо Израел, погођен је и Тел Авив, да би се потом у таласима смењивали напади једне земље на другу. У Израелу је убијено најмање десет особа, око двеста је рањено, Иран каже да је у израелским ударима погинуло најмање осамдесет људи, више од осамсто је повређено, међу којима је највише цивила.

Напади су настављени и у суботу, број жртава расте. Бомбардован је, између осталог, и део гасног поља Јужни Фарс, највећег гасног поља на свету које Иран дели са Катаром, које се налази у јужној провинцији Бушахр, где је и једина иранска нуклеарна електрана, као и складишта нафте у Техерану. Напад на иранску енергетску инфраструктуру овај рат подиже на још виши ниво.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху рекао је да је ово „одлучујући тренутак у историји Израела“, и да је реч о „почетку дуготрајне операције чији је циљ спречавање Техерана да произведе нуклеарно оружје“. Иранско руководство обећава да ће се „освета“ наставити, да ће се удари проширити и на америчке базе у региону у следећим данима. Иако Вашингтон тврди да је о нападу обавештен, али да у њему није учествовао, Техеран сматра да су за напад одговорни и Сједињене Државе и Израел.

Иранска атомска бомба

Израел је напад на Иран започео неколико дана уочи нове рунде преговора о иранском нуклеарном програму, заказане за недељу, 15. јуна, у Оману. Мада Доналд Трамп тврди да још има времена за договор и позива Иран да се врати за преговарачки сто, сигурно је да од тога неће бити ништа. Због незавидне ситуације у којој се Иран нашао пошто је Израел у претходним месецима обезглавио његове савезнике у региону, палестински Хамас и либански Хезболах, а у Сирији се скрхао режим Башара ел Асада, Техерану је до ових  преговора сигурно више било стало, али они су с нападом Израела постали беспредметни.

Заказани преговори сада изгледају као тактичко одуговлачење Вашингтона док се Израел припремао за напад, а и Трампово одушевљење последицама удара на Иран не показује да је до њих сада икоме стало.

А што се тиче иранског нуклеарног програма, у овом тренутку не вреди присећати се пропуштених прилика за решење овог питања, као када је реформистички председник Ирана (од 1997. до 2005) Мохамад Хатами нудио Американцима обустављање нуклеарних активности у замену за укидање санкција, а ови га нису удостојили ни одговора; или када је Трамп 2018. у парампарчад растурио дуго и мукотрпно грађен споразум који је администрација Барака Обаме 2015. склопила са Ираном. Овај споразум, којим је било договорено укидање америчких санкција у замену за ограничавање нуклеарних активности Техерана, добро је функционисао три године, на незадовољство Израела и Саудијске Арабије.

Вреди надати се бар да власти у Ирану неће помислити, ако до сада већ нису, да је, као што многи тврде, атомска бомба стварно једина гаранција ономе ко је поседује да га нико неће напасти, па да активно крену у њену реализацију. Можда су сада заиста нуклеарни капацитети Ирана толико уништени да тако нешто није могуће у овом тренутку, мада има и другачијих извештаја, али сигурно је да би  то би била једна од најопаснијих последица овог рата.  

Атомски и економски потенцијал рата

Свет је у шоку дочекао почетак директног сукоба Ирана и Израела, а заједнички именитељ страха је деструктивни потенцијал тог рата, који у потпуни хаос може да гурне регион, али и читаву планету.

Разлога за то је много. Један је то што је Израел нуклеарна сила, мада то не говори јавно; с друге стране, бомбардовање нуклеарних постројења у Ирану је почело, а Иран је одавно најавио (и увежбавао) да ће, уколико до тога дође, и он бомбардовати нуклеарне електране у Израелу. Вероватно нема никога коме на вест о почетку иранско-израелског рата није језа прошла уз кичму када би се сетио Чернобила, очитог доказа да нуклеарне катаклизме не познају државне границе.

Друго, читав свет је већ искусио економске последице напада јеменских Хута на бродове у Црвеном мору, које су изводили у знак солидарности са Палестинцима у појасу Газе. Суецки канал су многи бродови почели да избегавају бирајући хиљадама километара дужи пут око Рта добре наде што је, последично, у небеса винуло цене контејнерског транспорта.

Јесу могућности Хута смањене вишемесечним ударима америчке и израелске авијације, јесте Иран у толиким проблемима да сигурно мање оружја притиче у Јемен, али тешко да ће Хути, једини савезник Ирана у региону који је још на ногама, одустати од тога да Ирану помажу тако што ће пловидбу Црвеним морем учинити још несигурнијом.

Трпеће Хути због тога још бомбардовања, али у претходних много  година се показало да авионске бомбе ни Саудијаца, ни Британаца, ни Американаца и Израелаца, не могу да умире Хуте, па ће тако вероватно бити и сада.

Проблеми у Црвеном мору могу се још показати и као ситни уколико Иран реши да затвори Ормуски теснац, кроз који пролазе танкери којима се транспортују нафта и гас из Персијског залива у остатак света. На саму вест о почетку сукоба Ирана и Израела цена нафте је скочила на преко 70 долара, тржишта и берзе се тресу, а уколико Ормуз постане непроходан, свет ће се суочити са нафтним шоком какав није виђен од седамдесетих година прошлог века.

Иран је више пута, у претходним безбројним кризама у односима са Америком, претио да ће затворити Ормуз, и сваки пут добио упозорење Вашингтона да би то изазвало директну војну акцију Сједињених Држава. Није се десило, вероватно због обостране свести да би то била још једна црвена линија после чијег преласка не би било повратка.

Но, ни Иран није био у овако тешкој ситуацији још од рата са Ираком који се завршио пре више од 35 година.

„Званични Техеран разматра могућност затварања Ормуског мореуза који је важан поморски пут за испоруке нафте светским тржиштима“, изјавио је у суботу члан Комитета за националну безбедност и спољну политику иранског парламента Исмаил Кусари.

Иранско-јеврејско питање

Из ових само неколико набројаних апокалиптичних сценарија, а има их још, јасно је да би њихово реализовање изазвало катаклизму и за једну и за другу (трећу, четврту...) зараћену страну, и тешке последице за читав свет, који је ионако опасно заљуљан.

Логично питање је онда зар неће могућности обостране катаклизме зауставити реализовање таквих сценарија? Зар нису, већ више пута, и поред прича о безграничној међусобној мржњи и обостраних претњи брисањем са лица земље, катаклизмични сценарији избегнути?

Срећом јесу, иако необјављени рат ниског интензитета између иранске и јеврејске државе траје већ деценијама, а део тог рата су биле саботаже, терористички напади, сајбер напади, атентати, посреднички ратови...

Но, ситуација је почела да се драстично мења од када је 7. октобра 2023. палестински Хамас из Појаса Газе упао у Израел, починио покољ и отео стотине људи. Уследио је напад Израела на Појас Газе и беспримерно страдање Палестинаца које тамо још траје, затим активирање Хута, либанског Хезболаха, шиитских милиција по Сирији и Ираку...

Израел је кренуо у крвави осветнички поход и обрачун са свим непријатељима. Обезглављени су Хамас, чији је лидер Исмаил Ханије убијен јула прошле године усред Техерана, и Хезболах, чији је лидер Хасан Насралах у септембру убијен у Бејруту, а Иран је више пута навођен као први на листи непријатеља јеврејске државе. 

Слом „Шиитског полумесеца“

Израел и Иран су у априлу прошле године, после израелског ракетирања иранског конзулата у Дамаску, по први пут разменили ракетне нападе којима су директно погодили територију једни другима, а затим и у октобру, после убиства Насралаха, додуше контролисано, без много жртава и штете ни на једној страни.

А онда је у децембру прошле године преко ноћи пао режим Башара ел Асада у Сирији, земљу су преузели побуњеници редом потекли из редова екстремистичких сунитских група које на шиитски Иран гледају као на смртног непријатеља.

„Шиитски полумесец“, или „Осовина отпора“ од Ирана преко Ирака и Сирије до либанског Хезболаха, распао се неповратно, и Иран је остао „го на ледини“.

Израелска авијација је, и у току и одмах после пада Асадовог режима, темељно бомбардовала сиријску противваздушну одбрану, авијацију и аеродроме, неутралишући и најмању претњу на коју би њихови авиони Ф-35 могли налетети на путу ка Ирану. Који је уследио пре два дана.

Порекло сукоба

Опет, зашто је страх од катаклизме толики када су у питању Израел и Иран, има и других држава које се деценијама мање-више без прекида гледају преко нишана а наоружане су до зуба, неке и нуклеарним оружјем, попут Индије и Пакистана?

Биће да је разлог и у томе што израелско-ирански однос карактеришу и неке ствари заједничке за оба народа, којих нема, на пример, у израелско-палестинским, индијско-пакистанским, или овдашњим „вековним“ мржњама.

И Јевреји и Персијанци се поносе историјом која траје више миленијума. Још од пре скоро 2.800 година, када је Кир велики ослободио Јевреје из вавилонског ропства, ова два народа су у Персији живела заједно, делећи проблеме које су носили векови успона и падова царстава, освајања Арапа, Монгола, Турака... Није увек све било идеално, али би се рекло да су Јевреји у Персији имали мање проблема него на многим другим местима у свету.

Многи Јевреји иселили су се из Ирана у Израел после оснивања државе 1948. Процењује се да у Израелу живи између 200.000 и 250.000 Јевреја рођених у Ирану и њихових ближих и даљих потомака. Доста их је у новој земљи направило завидне каријере.

На сахрани папе Јована Павла II 2005. године Моше Кацав, тадашњи председник Израела, седео је у близини тадашњег иранског председника Мохамада Хатамија. Кацав је после сахране испричао да се руковао са Хатамијем и попричао с њим на персијском језику (фарсију). И Хатами и Кацав рођени су у истом граду, Јазду, у Ирану. Кацав (чије име је на рођењу било Муса Гасаб) са породицом је емигрирао у Израел 1951. године, када је имао пет година, али је сачувао знање персијског језика.

Осим председника Израела, Иран је дао и једног израелског министра одбране и начелника генералштаба. Обе ове функције обављао је Шаул Мофаз, који је рођен у Техерану и чији су родитељи емигрирали у Израел 1957. године.

После победе Исламске револуције 1979. највећи број Јевреја из Ирана емигрирао је углавном у Израел. Ајатолах Хомеини је прогласио Иран јединим правим вођом исламског света.  а лидер исламског света мора, због „палестинског питања“, да има став о Израелу као држави која не треба да постоји.

Али и данас, после деценија непријатељстава између ове две државе, Иран је после Израела дом друге највеће јеврејске заједнице на Блиском и Средњем истоку, која броји око 10.000 људи. Опет, далеко је све од идеалног, али синагоге у Ирану постоје и раде, јеврејска вера се слободно исповеда, што није случај у многим муслиманским земљама. Како било, рекло би се да се ова два народа добро познају.

Рекло би се и да Јевреји и Иранци деле нешто што се зове „месијански комплекс“. Јевреји као Богом „изабрани народ“, Иранци због славне прошлости и самопрокламоване улоге предводника исламског света. Заједничка им је и улога жртве, код Јевреја због свега што су кроз историју прошли, код Иранаца због шиитске вишевековне традиције мучеништва и статуса парије који Иран у добром делу света, нарочито западног, ужива још од Исламске револуције.

А ту је и вечити осећај угрожености: код Израела јер је у непријатељском окружењу „сламка међу вихоровима“, а код шиитског Ирана јер су шиити одувек били угрожена мањина, а ни њима комшилук није претерано наклоњен, што због вере, што због политике и историје.

Плодови гнева

И тако се, уз регионалну и светску политику, деценијама стварала експлозивна мешавина са ирационалним елементима, чудна комбинација међусобне мржње, страха, гнева и поштовања ни налик на било шта друго на Блиском истоку, а од чијег пуцања сви страхују – и актери, и арапски суседи у региону, шта год они о Ирану и Израелу мислили, и остатак света.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху каже да ће се војна операција у Ирану наставити колико год буде потребно, шта год то значило, јер се мора спречити „нуклеарни холокауст“, пошто би Иран атомску бомбу, само када би је имао, сигурно бацио на Израел да би га уништио.

Можда је само у питању реторика, а можда је Биби са својим јастребовима заиста кренуо у „крсташки поход“ до коначног обрачуна, колико год не било јасно шта би то било. Нетанјахуу самом је што дужи рат потребан због много разлога, међу којима су неки и лични, јер ће једном, када се ратови буду завршили, морати да одговара за многе ствари због којих су против њега пре рата демонстрирале десетине хиљада људи.

Нетанјаху се обратио иранском народу поручујући му да непријатељ Израела нису Иранци него режим, да је циљ Израела да уклони нуклеарну и балистичку ракетну претњу, али је и додао: „Док остварујемо свој циљ, ми вам такође чистимо пут до слободе. Режим не зна шта их је погодило или шта ће их погодити. Никада није био слабији… Ово је ваша прилика да устанете и да се ваши гласови чују.“

Из ових речи рекло би се да прижељкује промену власти у Ирану, али ноторна је чињеница да се пред нападом споља људи „уједињују око заставе“, колико год унутрашње поделе биле дубоке, а оне у Ирану јесу и дубоке и бројне. Тако је у Израелу, тако је сада и у Ирану. Осим тога, на видику не постоји било каква организована снага која би у Ирану преузела власт, а ако би којим случајем та земља запала у неконтролисан хаос, онда би распади Ирака, Сирије и Либије изгледали као догађаји нижег реда, а последице би биле трагичне и по регион и по свет.

Амерички улог

Не делује да је Америци тренутно до великог рата са Ираном, али реторика Доналда Трампа се преко ноћи мења. Десетине мета широм Ирана су одређене још у време Џорџа Буша млађег, а републиканци су их касније још доцртавали. Вашингтон сада упозорава Иран да ни случајно не напада америчке базе у региону, што Техеран најављује, и делује да ће директно америчко уплитање, не само на нивоу обавештајних података и одбране израелског ваздушног простора, бити неминовно уколико рат потраје

Иран најављује да ће осветнички удари на Израел дуго трајати, тврди да је спреман на вишегодишње ратовање, мада му у тренутним околностима сигурно није до тога. Земља је без спољних савезника који би јој у овом тренутку отворено притекли у помоћ, исцрпљена је економским тешкоћама и вишедеценијским санкцијама, а већ годинама је потресају демонстрације које неконтролисано избијају због различитих незадовољстава.

Опет, губитак „образа“ уколико се замоли за мир и преговоре уместо да се ратује свом снагом без обзира на последице, био би из перспективе Техерана најжешћи у низу жестоких шамара и понижења које Иран прима последњих месеци. Питање је да ли би та молба и била услишена док се „комплетно не демонтира нуклеарни програм“, како је то Нетанjаху најавио, чиме би понижење пред архинепријатељима било још веће. А историја нас је научила да бивше империје, независно од уређења, понижења дуго памте, и да то никада не изађе на добро.

Како год, нема друге него уздати се да поменуте месијанско-апокалиптичне ирационалности неће превладати и да ће се актери зауставити пре неповратног прелажења још неких црвених линија, међу којима је и она атомска. Многе су већ пређене у петак ујутру, трасирајући нерешиве проблеме у будућим годинама и деценијама.

Како америчко-кинеске тензије (уз повремена попуштања) ескалирају, од царина до технолошких ограничења, Европа се нашла уплетена у ривалство које тестира њен економски прагматизам и геополитичку усклађеност. Огроман број билатералних састанака и самита у Европи знак је грозничаве дипломатије, ако не и панике, углавном као одговор на вртлог догађаја који је покренула друга администрација Доналда Трампа, а све је појачано асертивнијим приступом Пекинга.

Са још увек могућом ескалацијом царинског рата са САД, уз идеолошки конфликт који делови америчке администрације, предвођени потпредседником Џеј Ди Венсом, воде против европских либерала, није изненађујуће што су неки европски политичари окренути ка Кини, видећи је као потенцијал за „хеџовање“ у односима са непредвидивим Вашингтоном. Налазећи се под потенцијалним ударом Трампових царина, чини се да је Брисел спреман да понуди Пекингу „маслинову гранчицу“, тражећи уступке у економским питањима у замену за боље политичке везе.

Окретање ка Пекингу

Брисел је, на пример, недавно започео преговоре са Пекингом о смањењу европских царина на кинеска електрична возила, у замену за снижавање кинеских царине на европску робу и укидање ограничења извоза ретких минерала. Међутим, чини се да Кина одбија понуду, на шта, поред осталог, сугерише неспремност Пекинга да прихвати минималну цену за електрична возила која се пласирају на тржишту ЕУ.

Доносиоци одлука у Пекингу очекују да ће Трампов притисак приближити Европу Кини и Пекинг ће дефинитивно настојати да искористи празнину коју је оставило повлачење САД из међународних институција. Оно што није спорно је да би две стране могле да виде прилике за сарадњу на глобалној климатској акцији, коју је Вашингтон de facto напустио.

Позиција ЕУ је отежана прошлогодишњим трговинским дефицитом са Кином од чак 324 милијарде долара, пре свега услед огромног увоза хемикалија, машина и возила, енергије и индустријске робе. Слику додатно компликује недостатак кохезивне стратегије ЕУ о питањима у којима блок може да има утицај. Један пример је фрагментирана примена стратешких закона о трговини. Усред ових разлика, Кина се показала вештом у коришћењу комерцијалних подстицаја за политички утицај, преговарајући посебно са земљама ЕУ, попут Немачке или Шпаније.

Али стратешка моћ Кине није само у њеној способности да утиче на спољну политику економским средствима. Кинески економски приступ је структуран, дугорочан и вођен од стране државе. Сектори попут производње електричних возила откривају како Пекинг комбинује субвенције, трансфер технологије и економију обима да би доминирао на глобалним тржиштима (BYD, некада добављач Тесле, сада је надмашио ту корпорацију у продаји електричних возила).

Упркос томе што је Си Ђинпинг одбио да отпутује у Европу на самит поводом обележавања 50 година дипломатских веза Брисела и Пекинга, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен (иначе, скептична и прагматична у односима са Кином), најавила је да ће отпутовати у Пекинг крајем јула ове године. 

Међу званичницима ЕУ расте страх да је одбијање њених лидера да узврате на притиске две суперсиле – пре свега кинеске – знак слабости. Уочи самита ЕУ-Кина у Пекингу, они су забринути да ће, упркос неспремности Кине да попусти у погледу захтева Брисела за слободнију трговину и боље услове европских корпорација на тржишту те земље, лидери прихватити неквалитетан договор који би додатно разводнио кредибилитет блока у очима и Пекинга и Вашингтона. Поједини високи европски званичници страхују да би после очекиваног разговора између Трампа и Си Ђинпинга, ЕУ могла и даље имати кинеску контролу извоза ретких минерала, чак и ако она буде укинута за САД.

Индикативно је и понашање бизниса. Наиме, европска предузећа се плаше да су приморана да бирају страну, али одлажу такве одлуке што је дуже могуће. Идеја технолошког хладног рата није нова за холандски ASML, крунски драгуљ европске технолошке индустрије. Компанија доминира глобалним тржиштем за машине за прецизну литографију које штампају микроскопска кола за све мање полупроводнике. Све веће прибегавање САД и Кине контроли извоза отежава позицију компанија у ЕУ, те је ова фирма је већ била приморана да прекине продају своје најнапредније опреме Кини будући да је САД увела забрану извоза коју је холандска влада била принуђена да следи.

Ризици детанта са Пекингом

Кина се позиционира као разумнија и кооперативнија велика сила од Америке, што је промена у односу на Трампов први мандат, када је Пекинг примењивао агресивнију дипломатију која је на крају имала негативне ефекте. Индикативно је да кинески званичници константно потенцирају да деле амбиције својих европских колега да се заштити мултилатерални трговински систем од Трампових хировитих поремећаја. Си је, на пример, недавно нагласио да су Кина и Европа „две главне силе за изградњу мултиполарног света, два велика тржишта која подржавају глобализацију и две велике цивилизације које промовишу разноликост“.

Кина је чак предложила оживљавање Свеобухватног споразума о инвестицијама, који је замрзнут 2021. након што је Пекинг санкционисао неколико чланова Европског парламента који су били критични према Кини. Ако се примени, овај уговор би заменио билатералне споразуме који регулишу начин на који се кинески инвеститори третирају у европским земљама и помогао би да се створе једнаки услови за европска предузећа у Кини.

И поред свега наведеног, сурова реалност је да се ЕУ не може ослонити на Кину. У ствари, поремећаји које је узроковала Трампова политика само повећавају кинеске економске и, делимично, безбедносне претње Европи. На пример, да би ублажила америчке царине ове године Кина је преусмерила свој извоз на алтернативна тржишта, укључујући Европу. Ово је резултирало рекордним кинеским трговинским суфицитом са ЕУ у првом кварталу 2025. Роба коју је Кина преусмерила из САД у ЕУ сада се директно такмичи са кључним европским производним индустријама – аутомобилским сектором, као и са електроником, индустријским машинама и компонентама, кућним апаратима и технологијама чисте енергије.

Ова поплава роба могла би да оштети ширу конкурентност европског производног екосистема, стварајући нешто попут „кинеског шока“ који је потресао Америку у првој деценији овог века. Међутим, будући да је преусмеравање кинеске робе из САД у ЕУ довело до тога да је ЕУ сада још важније тржиште за кинески извоз, Брисел ће вероватно искористити ту „полугу“ у преговорима са Пекингом.

Додатно, према тврдњама владе у Кијеву, које Пекинг негира, кинеске фабрике производе оружје за Русију и Кина извози барут и артиљерију у Русију која се  употребљава у рату у Украјини. Имајући у виду да Брисел види Москву као стратешку претњу, јасно је да се и подршка Кине Русији посматра негативно. На пример, Карнеги процењује да је 2023. Кина била одговорна за отприлике 90% робе која је Русији потребна да би издржала своје ратне напоре. У унутрашњем овогодишњем извештају ЕУ процењује се да је Кина одговорна за око 80% свих заобилажења санкција према РФ (иначе, до сада је ЕУ санкционисала само неколико десетина кинеских компанија због испоруке робе двоструке намене Русији).

ЕУ мора да се суочи са тешком истином: напори да се продубе везе са Кином у нади да ће се повећати предвидљивост САД-а могу на крају имати супротне резултате, поткопавајући стратешку аутономију Европе и продубљујући трансатлантске поделе.

Трговинска диверсификација Брисела

Многи аналитичари, посебно они атлантистичке провинијенције, тражење детанта са Кином виде као опасну игру за ЕУ. Оно што неки од њих предлажу је диверсификован приступ Брисела који би, уз наду да ће се за четири години променити политика администрације у Белој кући, укључивао склапање повољнијих трговинских споразума широм света.

Дакле, у економском домену, најјача заштита ЕУ од Трамповог царинског рата је да се обезбеди више трговинских споразума са савезницима, а не са Кином. Централни стуб ове стратегије требало би да буде да се ЕУ придружи Свеобухватном и прогресивном споразуму за транспацифичко партнерство  (Comprehensive and Progressive Agreement for Trans-Pacific Partnership-CPTPP) – трговинском пакту између 12 економија, укључујући Аустралију, Канаду, Јапан, Мексико, Вијетнам и Британију, којим би се смањиле царине, поставила заједничка правила о трговини, инвестицијама и радном законодавству.

Наиме, ако би се ЕУ придружила CPTPP, блок би представљао скоро 30% глобалног БДП-а. Истина, трговина са земљама CPTPP-а тренутно представља 15% трговине ЕУ и није довољна да замени доминантнији трговински однос који ЕУ има са Кином, али склапање додатних билатералних и мултилатералних трговинских и инвестиционих споразума са другим партнерима могло би да створи одређену „заштиту“ и од Кине и од САД.

Брисел би такође могао дати приоритет финализацији европско-индијског споразума о слободној трговини, који би помогао ЕУ да искористи предност најбрже растуће велике светске привреде (ови преговори су дуго били у застоју због спорова око приступа тржишту и смањења царина). Слично томе, споразум о слободној трговини који је ЕУ закључила у децембру 2024. са земљама MERCOSUR-а (Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај) треба да се примени што је пре могуће, како би се ЕУ отворила за огромна тржишта Латинске Америке и богате природне ресурсе региона.

Иако ће јаки безбедносни оквири бити неопходни да би се спречила крађа интелектуалне својине, селективна сарадња са Пекингом остаће кључна за европске компаније, посебно у аутомобилском сектору, где европски произвођачи заостају, и у иновацијама у области батерија и технологији чисте енергије, где кинеске фирме воде глобално.

Стратегијска аутономија ЕУ

Укљештени између две бескомпромисне суперсиле, све већи број европских лидера се залаже за то да ЕУ коначно направи одлучније кораке ка стицању стратегијске аутономије. Они желе да се блок ослободи опасне зависности од САД-а за одбрану и технологију, од Кине за сировине и чисте технолошке производе и од Русије за енергију.

Како је то недавно истакла председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен:

„Нови међународни поредак ће се појавити у овој деценији. Ако не желимо једноставно да прихватимо последице које ће ово имати по Европу и свет, морамо да обликујемо овај нови поредак. Историја не опрашта нити неодлучност нити одлагање. Наша мисија је европска независност.“

Француски председник Емануел Макрон – највећи промoтер стратешке аутономије – се очекивано сложио, наглашавајући: „Желимо да сарађујемо, али не желимо да нас свакодневно упућују шта је дозвољено, а шта не, и како ће нам се живот променити због одлуке једне особе.“

У Бриселу ова тема изазива бурну дебату. Али док се мало њих не слаже са концептом, постоје поделе око тога како би већа стратешка независност могла да изгледа – и колико је изводљива.

Јасно је да је потреба за европском стратешком аутономијом хитна, посебно у погледу технологије. Јако заостајање за двема суперсилама, и последични неуспех у напредовању може значити да ће Брисел бити приморан да бира између једног или другог система. ЕУ ће се наћи у веома тешкој ситуацију ако не буде имала неки степен технолошке независности, што ће јој отежати стратешку позицију.

Атлантизам као солуција

Упркос свему, вероватноћа обухватнијег споразумевања Брисела и Пекинга је мала, без обзира на то како се развијају трансатлантски односи. Препирке између Брисела и Пекинга око кинеског индустријског вишка капацитета, државних субвенција и приступа тржишту за европске фирме ће се извесно наставити. Чини се да је реално да ће Европска комисија наставити да форсира своју оштру агенду за Кину како би побољшала услове на тржишту те земље на компаније из ЕУ.

Дакле, еквидистанца између САД и Кине није реална. Док ће ЕУ, са Трампом у Белој кући (и можда МАGА председником и после 2028) морати да осмисли кохерентну стратегију, чији ће део бити појачана сарадња са Пекингом, Европљани ће – и поред погоршања односа са тренутном администрацијом у Вашингтону – увек бити ближи Американцима, не само у културном смислу. Наиме, смањење посвећености САД европској безбедности може бити у складу са наративом „America First“, али је дугорочно отуђење европских партнера контрапродуктивно. Колективна снага компактне заједнице савезника и истомишљеника, укључујући Европљане, је „капитал“ које у средњем или дугом року Вашингтон не може да дозволити да изгуби.

Атлантистички приступ олакшава и то што се већина земаља чланица ЕУ слаже да би требало да троше више на одбрану, укључујући и куповину оружја произведеног у САД. Упркос томе што је страствени атлантиста, немачки канцелар Фридрих Мерц изјавио је да ће му приоритет бити нова европска безбедносна структура, у чему има подршку Емануела Макрона.

Ипак, јачање војних капацитета Европе није лако спровести, не само због фискалних ограничења у европским економијама, већ и због уобичајене разноликости политичких погледа унутар ЕУ, те чињенице да концепт може да подразумева и замену безбедносних гаранција САД. Јасно је да  Европа не може у потпуности да прекине свој однос са САД, иако ће дефинитивно морати да га суштински преиспита и калибрира.

Генерално, ослањање на Кину за економски раст или на САД за безбедност без сопствене кохезивне стратегије ЕУ је формула за стратешку парализу. Да не би постала пион ЕУ мора имати доктрину трговинске безбедности, која условљава приступ тржишту примењивањем стандарда за демократију, радничка права и стратешки реципроцитет. Само уграђивањем вредности у своје економске односе ЕУ може да почне да поново преузима своју улогу у мултиполарном свету.

Како се Европа шири и мења приоритет у својим трговинским и технолошким односима са савезницима и партнерима, она такође мора да реформише правила и институције које су одговорне за координацију тих веза како би омогућила више иновација и инвестиција. Нове оквире треба изградити са идејом да ће под будућом администрацијом у Вашингтону САД такође учествовати у њима.  Стратешко стрпљење и пажљив дизајн данас могу поставити темеље за обновљено трансатлантско партнерство сутра. Како то виде Хејди Кребо-Редикер и Лиана Фикс у чланку који је објавио „Foreign Affairs“, без обзира на то колико је контроверзан однос Трампове администрације према ЕУ и колико су „слатки“ гестови из Пекинга, Европа мора да запамти да Кина није њен пријатељ.

Утицајним апологетама трампизма на друштвеним мрежама је драматични преокрет у изборној ноћи у другом кругу председничких избора у Пољској заличио на новембар 2016. године, када су сви највећи истраживачи јавног мњења предвиђали победу Хилари Клинтон али је за председника ипак изабран Доналд Трамп. Додуше, бирачи у Пољској не бирају електоре већ директно председника, али америчка изборна драма се догодила у Пољској тако што су неколико сати после затварања биралишта истраживачи јавног мњења објавили пројекцију резултата по којој је победник председничких избора био градоначелник Варшаве и кандидат владајуће Грађанске коалиције десног центра Рафал Тшасковски, са предношћу од тек 0,6 процентних поена у односу на ривала Карола Навроцког којег подржава тврдо конзервативна странка Право и правда (ПиС) Јарослава Качињског.

Тшасковски је прогласио победу, али четири сата касније, када је већина становништва увелико спавала, стигли су резултати пребројавања гласова који су указивали на супротно. У понедељак ујутру и званично је за победника проглашен Навроцки, евроскепктични историчар који се угледа на Трампа и обећава да ће Европи донети „снажан, конзервативан глас из Пољске“.

И сам Трамп је на друштвеним мрежама поделио наслов америчког канала Њузмакс: „Трампов савезник победио у Пољској, шокирајући све у Европи“. „Честитам Пољској, изабрали сте победника“, поручио је Трамп, који је у пољској предизборној кампањи примио Навроцког у Овалном кабинету, чиме се много отвореније умешао у предизборну кампању и истакао своје преференце него што је то учинио на изборима у Румунији или Немачкој.

Тиме је и званично нестао осећај олакшања европске администрације у Бриселу, али и међу центристричким елитама широм Европе, који је уследио само две недеље раније када је либерални градоначелник Букурешта Никушор Дан победио десничарског противкандидата у другом кругу председничких избора у Румунији.

Тај осећај олакшања им је тада додатно појачало то што је у истом дану градоначелник Варшаве остварио благу предност у односу на кандидата ПиС-а, док је владајућа коалиција десног центра премијера Луиса Монтенегра освојила највише гласова на ванредним парламентарним изборима у Португалији.

Суверенистички талас широм Европе

Штавише, чињеница да је протеклих месеци постојао својеврстан низ неуспеха европских суверенистичких, европскептичних а понекад и крајње десничарских странака да освоје власт на разним нивоима – од Аустрије и Немачке, преко Француске и Велике Британије, до Румуније и Пољске – подстакла је поједине медије и аналитичаре да чак устврде да је при крају узлет десничарског популизма, који је кренуо од мигрантске кризе 2015. године, а појачао са од пандемије вируса корона 2020. године.

Међутим, то што, примера ради, слободари нису успели да добију свог првог канцелара у Аустрији, не значи да се талас десничарских, суверенистичких и евроскептичних политичара и странака смањује. Напротив, упркос томе што су партије и кандидати идеолошко-политичког центра успели да задрже водеће позиције у добром делу Европе, суверенистичке снаге које мејнстрим медији често описују као крајње десничарске или десничарско-популистичке, наставиле су да увећавају своју популарност, не само у Румунији, Пољској и Португалији, већ и у Немачкој, Аустрији, Француској, па чак и у Великој Британији.

Све те земље имају различите политичке контексте и проблеме. Али, уочљиво је да су изборне кампање у свим државама широм Европе обележене истим темама – од корупције и отуђености политичких елита од интереса грађана, до миграција, безбедности и односа према Бриселу – при чема се партије и кандидати деле на два табора: суверенистички и проевропски.

И док су суверенистичке и евроскептичне снаге до пре коју годину биле најчешће портретисане у либералним мејнстрим медијима као проруске снаге, данас су оне „агенти“ трампизма у Европи. Неки чак и отворено себе представљају као европску верзију Трамповог покрета МАГА (Учинимо Америку поново великом), попут Ђорђа Симиона, лидера десничарске Алијансе за унију Румуна (АУР), који је из првог круга председничких избора ушао са највише гасова, али је у другом поражен.

Стога није далеко од истине процена, коју је почетком ове године дао амерички политички аналитичар и консултант Ијан Бремер, да је Европа само један изборни циклус далеко од формирања МАГА покрета на европском тлу. Другим речима, да ће се на француским председничким изборима 2027. године и потом 2029. на немачким парламентарним изборима, као и на изборима за Европски парламент, најбоље видети снага трампистичког покрета који прети етаблираним владајућих елитама у Европи.

Пољски шамар

Иако су проевропске центристичке снаге протеклих годину дана победиле на председничким изборима у Молдавији и Румунији, као и на парламентарним изборима у Португалији и Немачкој, спречивши странке евроскептично конзервативног табора да дођу на власт чак и у Аустрији где су тврди десничари освојили највише гласова, добили су од Пољака својеврсни политички шамар. И то вероватно на најзначајнијим изборима у Европи ове године узимајући у обзир да је Пољска једна од најбрже растућих економија у ЕУ, која има тенденцију да парира Француској и Немачкој на пољу безбедности и економије.

Тесан крајњи резултат у којем је Навроцки добио 50,9 а Тршасковски 49,1 одсто гласова представља велики удар и за владу премијера Доналда Туска, који се протеклих годину и по дана мучио због кохабитације са председником Анджејом Дудом, такође кандидатом ПиС-а. Тускова влада је желела да избегне нову кохабитацију, будући да пољски устав председнику даје овлашћења да блокира законске предлоге које је усвојила парламентарна већина.

Како би учврстио владине редове, Туск је саопштио да ће тражити да 11. јуна пољски парламент гласа о поверењу влади. Ипак, за сада су мала очекивања да влада падне и да Пољска оде на ванредне парламентарне изборе, будући да избори не би одговарали Тусковим коалиционим партнерима јер су по популарности око изборног цензуса.

С друге стране, у Тусковој влади већ процењују да ће кохабитација са Навроцким бити још тежа него са Дудом, будући да је у кампањи Навроцки отворено изјавио да жели да буде противтежа влади. Стога Тускови сарадници већ процењују да највероватније неће успети да прогурају ниједан реформски закон обећан бирачима 2023. године – од реформе целокупног правосуђа како би поништили промене које је раније ПиС унео у тужилаштву и судству, до реформе закона који се тичу људских права.

Пољски лево либерални коментатори већ истичу да наредних пет година, колико траје председнички мандат, у Пољској „нема наде за грађанска партнерства за хомосексуалне парове, легални абортус или законске промене које воде ка секуларној држави“.

Иако је Туск ових дана сигнализирао спремност да сарађује са новим председником, мало ко верује у успешну сарадњу, не само због тога што Навроцки настоји да буде брана за прогресивну агенду, већ и због тога што су га владини званичници у току предизборне кампање представљали као криминалца. „ПиС је Навроцком задао један циљ: да сруши Тускову владу. И он ће га остварити“, рекао је за „Јуроактив Пољска“ стручњак за политички маркетинг Мирослав Очкош.

По пољском уставу, председник има право да не да сагласност на сваки закон изгласан у парламенту, а пита се и о сваком кадровском намештењу у војсци и дипломатији. Самим тим председник Пољске би могао, како страхују у Бриселу, да омете, осим Тускове агенде на домаћем плану, и својеврсно геополитичко буђење ЕУ. 

Кампање засноване на страху

Резултат другог круга председничких избора показује не само да је пољско друштво безмало хируршки прецизно подељено на два једнака дела, већ и да је кохабитација протеклих годину и по дана очигледно онемогућила Тускову коалицију да увери конзервативне бираче да може да им побољша живот, а прогресивне бираче да је способна да направи значајне промене у правосуђу и друштвеним питањима, након осам година власти ПиС-а.

Суочени са Дудиним ветом по питању правосудних реформи, Туск и његов цео табор су ову председничку кампању засновали на ширењу страха од поновног доласка на власт ПиС-а, док су Навроцки и ПиС узвратили сличном кампањом ширења страха код бирача да ће Тшасковски и Туск потчинити Пољску Бриселу и прогресивним политикама од питања абортуса, преко миграција до климатских питања и приступање Украјине ЕУ.

Те две кампање довеле су и до рекордне излазности бирача у другом кругу председничких избора, у којем је Тусков табор за длаку изгубио јер није успео да придобије младе мушкарце, слабије образоване и житеље руралних подручја и малих градова.

Лепушкасти и углађени градоначелник Варшаве је напросто деловао превише урбан за ове гласаче те они нису могли да се поистовете са неким попут њега, док Тускова влада није успела да их увери да је способна да се успешно позабави свакодневним проблемима попут сигурности посла, становања и културне несигурности.

Иако је Туск проевропску агенду искомбиновао са тврдим ставом према миграцијама, политички новајлија Навроцки је очигледно изнео убедљивију причу бирачима, усресређену на суверенитет и одбрану пољских традиција од урбаних либералних елита и прогресивних друштвених покрета.

Ни то што су објављивани медијски извештаји о његовом својевременом учешћу у тучама хулигана или наводном подвођењу проститутки док је радио у једном хотелу, Навроцком није нашкодило. Напротив, то му је очигледно помогло да преузме Трампову реторику како су „дубока држава“, као и либералне елите и мејнстрим медији против њега.

У томе су му помогле и европски и амерички либерални медији који су га константно у насловима и текстовима приказивали као „некадашњег хулигана“, „подводача“, па чак и криминалца „повезаног са пољским мафијашким мрежама“. У тим текстовима о његовој „мрачној прошлости“ често није било ни речи о томе да је Навроцки докторирао историју на Универзитету у Гдањску, где се његово истраживање фокусирало на антикомунистичку опозицију, покрет „Солидарност“, процесе лустрације у Пољској и организовани криминал у току ере Народне Републике Пољске од 1952. до 1990. године.

Први Трампов успех у ЕУ

Све то је допринело да кампања Навроцког буде инспирисана Трамповим покретом МАГА, при чему је потоња победа заправо додатно оживела ПиС. Ипак, победи је поприлично допринела и подршка крајње десничарског политичког савеза Конфедерација, предвођеног Славомиром Менценом који је у првом кругу био са 14,8 одсто гласова на трећем месту, док је у другом кругу одиграо кључну улогу у привлачењу младих и разочараних гласача за Навроцког.

Због свега тога, очекује се да ће Навроцки оспорити европску агенду јачањем суверенистичких наратива и појачавањем скептицизма према дубљој интеграцији са ЕУ. С обзиром на његову идеолошку блискост конзервативизму у стилу МАГА, он ће бити препрека влади по питањима миграције и владавине права, али и према дубљим ЕУ интеграцијама.

Под Туском, Пољска се појавила као гласни заговорник одбрамбеног јачања ЕУ, па се сада очекује да ће Навроцки вероватно износити снажан проамерички став који се противи улози Пољске у јачању стратешке аутономије Европе. Иако председник не може директно да блокира владину политику према ЕУ, очекује се да ће Навроцки инструментализовати ова питања у домаћем јавности, истичући ризике по национални суверенитет и пољски приступ ставу „Америка на првом месту“.

Због тога је овај резултат пољских председничких избора уједно и први значајнији успех Трампове администрације у покушајима да помогне својим фаворитима на изборима у другим земљама. До сада су подржавали десничарске кандидате и странке у земљама попут Немачке, Румуније, Канаде и Аустралије, али без успеха.

Додуше, овог пута је подршка била много више од објава Илона Маска и америчког потпредседника Џ. Д. Ванса на друштвеним мрежама. Не само што је Трамп усред пољске предизборне кампање примио Навроцког у Белој кући, већ је на југу Пољске одржан скуп америчке Конференције конзервативне политичке акције (CPAC) на којем се појавила и америчка министарка за националну безбедности Кристи Ноем, јавно подржавши Навроцког и отворено критикујући његовог противкандидата. Ноемова је Тршасковског описала као „апсолутну катастрофу од лидера“, упоредивши га са социјалистима и онима који „разарају земљу“ и „владају страхом“.

МАГА као део спољне политике САД-а

Иако је Трамп већ био председник САД, његов други председнички мандат је већ у првих 100 дана распаметио Европљане, који више не могу да препознају свог највећег савезника. Не само што је Трампова Америка измакла Европи тепих испод ногу на пољу међународних односа и безбедности, већ је Трамп сваким својим потезом на домаћем плану Европљанима уништио слику САД-а као узора либералне демократије и лидера слободног света.

Заправо, Трампова намера је да својом домаћом МАГА агендом не само трансформише америчко друштво и државу, већ да је извезе и у иностранство, а нарочито у Европу. Али, у односу на први мандат када је окупљање европских десничара препустио свом стратегу Стивену Бенону, којег је на крају сменио, Трамп је сада стварање европске верзије покрета МАГА, које поједини већ зову МЕГА (Make Europe Great Again-Учинимо Европу поново великом), учинио практично саставним делом нове америчке спољне политике коју су у наступима, а нарочито објавама на друштвеним мрежама јасно представили не само државни секретар Марко Рубио и потпредседник Ванс, већ и Трампов сарадник и најбогатији човек на свету Илон Маск.

Доскорашњег немачког канцелара Олафа Шолца је неколико пута оцрнио као „неспособног глупака“, бившег потпредседника Европске комисије Жосепа Бореља назвао „тиранином Европе“, а британску државну подсекретарку за заштиту жена од насиља „чистим злом“ и „вештичјом креатуром“. Маск је и немачког председника Франка Валтера Штајнмајера  означио као „антидемократског тиранина“, британског премијера Кира Стармера као „саучесника у силовању Британије“, док је за њега десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) „једина нада за Немачку“, а Реформистичка партија Најџела Фаража „апсолутно неопходна“ Великој Британији.

Премда је минулих недеља Маск напрасно престао са својим спољнополитичким ангажманом на Иксу – очигледно под утицајем тога да је она имала велики негативан утицај на компанију „Тесла“ коју води – далеко од тога да је Трампов тим одустао од „преваспитавања Европе“. Напросто, то није део Трампове непредвидљивости, већ се у потпуности уклапа у Трампову „МАГА реторику“ која се заснива на томе да „либерали, 'дубока држава' и странци пљачкају и уништавају Америку“, те да је неопходно демонтирати њихове стубове.

За Трампа и многе присталице, лојалисте и идеологе покрета МАГА, Европа и њене владајуће структуре и доминантне странке – све по правилу идеолошки центристичке а друштвено и економски либералне – заправо представљају „продужену руку“ и верног савезника америчке „дубоке државе“, либерала у америчкој Демократској странци и њених финансијера попут Џорџа Сороша. Штавише, сам концепт Европске уније као наднационалне организације која тежи федеративној држави директно је супротан Трамповој политици, која настоји да елиминише такве савезе и међународне обавезе.

Код Трампа на ходочашћу

Будући да је Европа симбол политичких идеала које Трамп настоји да елиминише, трансформише и потчини на домаћем терену, не чуди да се његова МАГА идеологија пребацила и на спољнополитички план. ЕУ је ту идеална мета трампизма.

Суфицит који ЕУ бележи у трговинској размени са САД се савршено уклапа у Трампову „МАГА реторику“ о томе да Америку „странци поткрадају“. С друге стране, очигледна борба Брисела и европских идеолошки центристичких елита да сузбију надирање десничарских и националистичких политичких партија, али и дезинформација, проруске пропаганде или теорија завера, чине за Трампа доказ да је Европа „крајње левичарска“ и да ју је заробила „дубока држава“.

Али, није се све свело на оштре објаве на друштвеним мрежама или „лекције о слободи говора и демократији“ које је потпредседник САД Ванс одржао европским политичарима на Минхенској безбедносној конференцији почетком фебруара. Већ крајем тог месеца, Трампови људи су окупили водеће тврдо конзервативне и крајње десничарске личности ЕУ на бину на годишњој Конференцији конзервативне политичке акције (CPAC) у Вашингтону. Организовање овог својеврсног европског ходочашћа до Трампа је очигледно имало један једини циљ: донети утицај МАГА у Европу.

Тако је CPAC ове године био више од конференције америчких конзервативаца. То је био сигнал европској десници да су на победничкој страни историје и да је на њима да МАГА идеју донесу у Европу. Списак званица је био својеврсни преглед ко су политичари на које рачуна Трамп у својој политици према ЕУ. На њему су били Жордан Бардела и Сара Кнафо из Француске, Ђорђа Мелони из Италије, Сантјаго Абаскал из Шпаније, Роберт Фицо из Словачке, председник Европских конзервативаца и реформиста и бивши пољски премијер из редова ПиС-а Матеуш Моравјецки, потом Најџел Фараж и Лиз Трас из Велике Британије, као и чланови Алтернативе за Немачку (АфД) и бивши шеф немачке службе државне безбедности Ханс Георг Масен, који сада води десничарску политичку странку Унија вредности.

Додуше, сагласје је делом нарушено говором Стивена Бенона у којем је позвао на Трампов трећи мандат уз повике присталицама „борба, борба, борба“ и поздрав публици подигнутом руком, који је заличио на Хитлеров поздрав баш као и што је пре тога на другом скупу учинио Илон Маск. Овај потез натерао је младог шефа француског Националног окупљања Бардела да одустане од планираног говора, будући да се његова странка грчевито бори да је не повезују са екстремистичком десницом, па је чак у Европском парламенту из парламентарне групе Патриоте за Европу избацио посланике АфД-а јер је један од њих на посредан начин оправдавао нацизам.

На захтев дописника француског листа „Poan“ да прокoментарише Барделино отказивање говора, Бенон је рекао да његов поздрав публици није био нацистички поздрав, већ „махање“, те да је исти поздрав користио пре неколико година на скупу странке Марин ле Пен у Француској. Некадашњи Трампов стратег је инсистирао да би, ако је Бардела заиста отказао из наведеног разлога, он био „мали дечак, а не човек достојан да води Француску“.

Бенонова изјава није, пак, нарушила односе људи из Трампове администрације и МАГА покрета са посланичком групом Патриоте за Европу на чијем челу је Бардела, која је учешће на догађају оценила као „значајан корак у изградњи јачих трансатлантских патриотских веза за одбрану националног суверенитета и враћање моћи народу“. Чланови групе Патриота ће водити „стратешке разговоре“ са америчким колегама како би ојачали „односе између европских и америчких патриотских покрета“, додаје се у саопштењу за штампу.

Упркос идеолошким разликама између америчких и европских тврдо десничарских покрета, Трампова победа на америчким изборима 2024. године учврстила је заједнички осећај сврхе против „масовних миграција“, ерозије хришћанских вредности и Зелене агенде.

„Имам велико поштовање и дивљење према патриотизму Доналда Трампа и његовој спремности да брани интересе своје земље“, рекао је средином фебруара Бардела, који је Венсов говор на Минхенској безбедносној конференцији оценио као „луцидан“, јер је демонизовао наводно сузбијање слободе говора од стране лидера ЕУ.

Ко је диктатор а ко цензор

Управо „диктатура“ центриста и „сузбијање слободе говора“ су теме које доприносе обликовању заједничког непријатеља против кога се уједињују амерички и европски десничарски конзервативци. Да Трампова администрација на томе планира да инсистира у Европи могло се видети на поменутој Минхенској безбедносној конференцији, када је потпредседник САД-a Џ.Д. Ванс оптужио владајуће европске елите за антидемократску праксу и гушење слободе говора, уз оцену да је то европска „претња изнутра“.

Држећи им лекцију о демократији, Венс је критиковао поништавање председничких избора у Румунији крајем 2024. године због сумње на руско мешање, при чему се жалио и због других „ограничења слободе изражавања“, тврдећи да активисти који се противе феминизму и абортусу или промовишу хришћанске вредности доживљавају репресију. Штавише, он је осудио европске напоре да се боре против „такозваних дезинформација“ као „дигиталну цензуру“.

Америчке оптужбе да су владајући Европљани криви за демократско назадовање, мешање у изборне процесе и сузбијање слободе говора, изазвало је европске контраоптужбе за америчко мешање у изборе у Канади, Аустралији и ЕУ, Трампове диктаторске потезе у сузбијању владавине права председничким декретима, као и гушењу слободе говора на универзитетима и избацивање дописника водећих медија из Беле куће и са редовних владиних брифинга.

У том америчко-европском препуцавању ко је диктатор а ко цензор, недемократско мешање у изборне процесе и сузбијање слободе говора постали су, уз миграције и корупцију, доминантна тема у националним дебатама свих чланица ЕУ.

Првостепена судска осуда Марин ле Пен за проневеру фондова ЕУ, којом јој се забрањује било каква јавна функција у наредних пет година, додатно је подстакла то препуцавање. У америчким оптужбама да је судска одлука политички мотивисана, на посредан начин је учествовао и сам Трамп, упоредивши своју судбину са њеном. „То звучи као ова земља, то звучи веома слично овој земљи“, рекао је Трамп, који и данас тврди да је на председничким изборима 2020. покраден те да је тада победио он, а не Џозеф Бајден.

Ова борба се претворила у идеолошко-културолошки рат два табора – суверенистичког и центристичког – у којој је Маскова друштвена мрежа Икс постала главна платформа за борбу и лов на душе присталица.

Европски проблем са слободама

Насупрот објавама на Иксу, водећи европски мејнстрим медији су Вансове и Маскове оптужбе листом оцењивали као лицемерне управо због актуелне ситуације где, због изношења властима у Вашингтону неодговарајућих ставова, из САД-а бивају депортовани страни студенти а угледни универзитети, попут Харварда, губе финансирање из јавних фондова.

Међутим, да Венс и Маск нису ипак у потпуности у криву у утицајним европским медијима, према свему судећи, први је признао либерални британски недељник „Економист“, који је чак на насловној страни устврдио да Европа заиста има проблем са слободом говора. Како је у уводном тексту оценило уредништво магазинa, то што је „Венс лицемер, не значи да није у праву“, наводећи притом проблеме са слободом медија и слободом говора не само у Мађарској, већ и у Немачкој и Великој Британији. Магазин, између осталог, указује на немачки закон против вређања политичара који оцењује као „пародију“.

„Моћници га бестидно користе. Бивши вицеканцелар (Роберт Хабек из Зелених) поднео је на стотине кривичних пријава против грађана, укључујући и једног који га је назвао 'идиотом'“, наводи „Економист“, и подсећа да је прошлог месеца уредник једних десничарских новина добио велику новчану казну и седмомесечну условну затворску казну због дељења на интернету Мема (интернет шале), са фалсификованом фотографијом на којој сада већ бивша министарка унутрашњих послова Ненси Фејзер држи знак на којем пише „Мрзим слободу мишљења“.

Недељник истиче да све европске земље гарантују право на слободу изражавања уз поједина ограничења, али да наведена ограничења „иду много даље од врста говора за које се чак и класични либерали слажу да их треба забранити, као што су дечја порнографија, цурење националних тајни или намерно подстицање физичког насиља“.

„Често се ограничења протежу на говор који повређује осећања људи или је, по мишљењу неких званичника, лажан“, пише „Економист“, и наводи пример да је у Финској незаконито вређати религију, али да цитирање стихова из Светог писма такође може бити ризично, будући да је један посланик кривично гоњен због објављивања библијског стиха о хомосексуалности. „Британска полиција је посебно ревносна. Полицајци проводе хиљаде сати претражујући потенцијално увредљиве објаве и хапсе 30 људи дневно. Међу ухапшенима су били човек који је на Фејсбуку говорио о имиграцији и пар који је критиковао основну школу своје ћерке.“

Према оцени овог недељника, циљ закона о забрани говора мржње је промоција друштвене хармоније, али да постоји мало доказа да они тако и делују. Штавише, да изгледа да сузбијање говора претњом кривичног гоњења само додатно подстиче поделе.

„Популисти напредују на идеји да људи не могу рећи шта заиста мисле, став који сада дели више од 40 одсто Британаца и Немаца. Сумња да естаблишмент гуши одређене перспективе појачава се када медијски регулатори покажу политичку пристрасност. Француска је казнила конзервативни ТВ канал са 100.000 евра, због тога што је абортус назвао водећим узроком смрти у свету – уобичајено мишљење међу противницима абортуса од којег јавност очигледно мора бити заштићена“, наводи британски лист и додаје да закони о безбедности на интернету терају компаније које воде друштвене медија да, у страху од новчаних казни, уклањају много тога што је само сумњиво или разбеснело некога, при чему су неке групе заштићене законима о говору мржње, а друге не:

„Убрзо ће ово отежати јавну дебату. Тешко је имати отворену, искрену размену мишљења о, рецимо, имиграцији, ако се једна страна плаши да ће изражавање њених ставова изазвати посету полиције. Пошто ову поенту оштро износи популистичка десница, многим европским либералима је постало нелагодно све у вези са одбраном слободе говора. То је глупо.“

И док „Економист“ могућност да демократске државе на овоме изгубе кредибилитет сагледава у односу на „аутократије попут Кине и Русије, које воде глобалну борбу за меку моћ“, очигледно је да борба постоји и са критичарима са друге стране Атлантика. Штавише, то што Трамп и његов МАГА критикују владајуће елите, а солидаришу се са тврдо конзервативним, крајње десничарским и популистичким покретима у Европи, према свему судећи за циљ има проналажење партнера за Трампове напоре да трансформише западну културу и идеологију.

Француски председник Емануел Макрон то назива „реакционарном интернационалом“ у настајању, коју очигледно, осим Трампове подршке, окупља незадовољство „системом“ и осећај да су његове жртве.

CPAC је већ добила огранке у Пољској и Мађарској, где истичe да ће послужити као форум за сарадњу десничарских политичара и ојачавање трансатлантских односа.  Али, то неће бити трансатлантизам каквог смо познавали досад. То ће бити Трампов трансатлантизам који није заснован на либералној идеологији, нити европским интеграцијама. Једноставно, трампизам.

Телефонски разговор Трампа и Путина 19. маја завршен је без конкретних резултата у постизању мира, исто као и први директни преговори између Русије и Украјине у последње три године, одржани 16. маја у Истанбулу. Све указује да су позиције две стране у конфликту веома удаљене. Ако се покаже да економија Руске Федерације почиње да посрће, као што многи тврде, како би се то могло одразити на доносиоце политичких одлука? 

Прошлог месеца председник Русије Владимир Путин позвао је економске званичнике своје земље да строгом монетарном политиком не замрзавају руску економију као да се налази у „комори за криотерапију“. Аналитичари су ту изјаву протумачили као суптилан позив Централној банци (ЦБ) Русије за мање рестриктивном политиком, односно снижавање иначе веома високе базне камате од чак 21%.

Било је и раније имплицитних порука из Кремља да су превисока основна камата ЦБ, и последично високи трошкови задуживања руских компанија, погрешан приступ који успорава инвестиције и раст (истина, добар део корпорација због потреба одбране има право на веома повољне кредите). ЦБ је прилично самостална, али је показивала знаке флексибилности, као на пример крајем 2024. када је критика драстичног слабљења рубље од стране неких државних функционера довела до тога да се предузму одређене мере подршке валути. Истина, јака рубља је тада ишла на руку ЦБ у остваривању њеног базичног циља – ниској инфлацији.

Управо је снажна апресијација руске монете од краја прошле године део разлога зашто је дошло до благог успоравања инфлационих очекивања привреде и становништва у марту и стабилизације инфлације, истина на високом нивоу (10,2% у априлу 2025). Наиме, рубља је порасла за чак 21% у односу на долар од почетка године, пре свега услед рестриктивне монетарно-кредитне политике ЦБ, последично повећане потражње за активама деноминираним у рубљама, као и позитивне реакције руске берзе на отопљавање америчко-руских односа. Имајући у виду веома рестриктивну монетарну политику, и последични спорији раст (агрегатне) тражње, није изнанађење да се од почетка ове године детектују знаци успоравања активности у значајном броју индустријских сектора.

Индикативни су најновији подаци официјелне руске статистике (РОССТАТ), који указују на успоравање раста БДП-a на 1,4% у прва три месеца 2025, као и пад, за 0,4%, десезониране привредне активности у првом тромесечју ове године у односу на последњи квартал 2024 – што се десило по први пут од веома лошег другог квартала 2022. Додатно, и анкете потрошача за март и април указују да привредна активност у РФ успорава.

Детектован је пад продаје аутомобила, за чак четвртину, у првом кварталу 2025. (иначе, продаја аутомобила је расла рекордним стопама у последње две године како се тржиште опоравило од повлачења западних брендова 2022). Железнички терет, важан индикатор за руску привреду, опао је за 6,1% у првом кварталу ове године. Индекс менаџера набавке (S&P Global) показао је оштар пад у марту у производном сектору (падајући на минимум из 2022), што је повезано с падом обима производње и поруџбина због слабе домаће и екстерне тражње. Индикативна је недавна процена ЦБ да ће без поновног активирања монетарних и фискалних стимуланса руска економија ићи ка „меком приземљењу“.

Дакле, после две и по године раста БДП-а, којим су надмашена сва очекивања, чини се да сазрева уверење међу креаторима (економске) политике у Москви да је успоравање привреде „цена“ коју вреди платити ако то значи укроћену инфлацију и спречавање потенцијалне кризе чији се ризик ескалације повећава ако је економија предуго „прегрејана“. Наиме, високе камате, недостатак (квалификоване) радне снаге, мањак производних капацитета ван сектора одбране, стални притисак западних санкција, пораст непререформисаних (лоших) корпоративних дугова, те оно тренутно најважније – мањи приходи по основу извоза нафте, су фактори неравнотежа економије РФ, који би се могли отети контроли.   

Кључни разлози успоравања руске привреде

Најважнији фактор успоравања је „структурна трансформација“ руске економије. Наиме, након три деценије усмерености ка Западу (и приватном предузетништву), од 2022. РФ постаје добрим делом милитаризована економија окренута Истоку. Ова трансформација је захтевала огромна улагања, не само у фабрике оружја већ и у нове ланце снабдевања (и увозну субституцију), који омогућавају већу трговину са Кином и Индијом (као и већу производњу у земљи).

Све то је захтевало велике инвестиције, које су средином 2024, у односу на крај 2021, биле реално увећане за чак 23%. Проблем је да је то прилагођавање мање-више завршено, те да је простор за економски динамизам на тој страни драстижно сужен. Генерално, само сектори повезани са војном производњом или укључени у супституцију санкционисаног увоза и даље расту. Војни расходи, који су били снажан покретач значајног дела привредних сектора, прате сличан образац. Наиме, одређене процене указују на драматично успоравање реалне војне потрошње, која би у 2025. могла расти скромних 3,4%.

Важан разлог слабије привредне динамике је веома рестриктивна монетарна политика, која није изненађујућа будући да је инфлација месецима око границе двоцифреног нивоа. Проблем је да дестимулација потрошње, постигнута високим каматама, утиче на успоравање привредне динамике, поред осталог и преко мање мотивисаности за инвестиције. У истом правцу делује и недостатак радне снаге узрокован регрутацијом и емиграцијом квалификованих радника.

Пад цена нафте

Оно што је потпуно изван контроле Кремља су цене енергената – и оне су драматично мање у односу на претходну годину. Цена нафте је пала на скоро четворогодишњи минимум због очекивања да ће царински рат Трампове администрације наштетити тражњи, али и одлуке ОПЕК+, предвођеног Саудијском Арабијом, да повећа производњу.

Русија је земља која у великој мери зависи од прихода од продаје нафте и гаса за пуњење буџета, будући да се чак 30% прихода државе акумулира на тај начин. Ствар додатно отежава то што су попусти на продају руске нафте порасли. Наиме, дисконти су, у односу на водеће међународне цене, порасли за скоро седмину током претходног месеца. Просечна цена нафте типа Урал у априлу била чак 19% нижа од оне у јануару 2025, те је јасно да је цена нафте на основу које је пројектован федерални буџет за 2025. (69,7 долара) превисоко постављена, што имплицира већи фискални дефицит него што је очекивано.

С тим повезано, Министарство финансија РФ је повећало процену буџетског дефицита за ову годину на 1,7% БДП-а (са 0,5%) након што је смањило своју прогнозу прихода од енергената за 24%. Међутим, има индиција да би фискални дефицит могао бити и виши (до 2% БДП-а), ако не дође до депресијације курса рубље или стабилизације цена нафте. Дебата о снижавању „прага цене нафте“, са 60 на 50 долара по барелу (према тзв. буџетском правилу РФ), указује на то да је руска влада све сигурнија да ће се смањење глобалних цена нафте наставити и да не може очекивати значајан опоравак у скорије време.

Пад цена нафте утицао је корекцију надоле процењених извозних прихода РФ. Министарство економије РФ је већ пројектовало нижи спољнотрговински вишак, и то услед очекиваног пада робног извоза са 434 на 410 милијарди долара, те раста робног увоза (са 300 на 324 милијарди долара). Зато је ЦБ редуковала очекивани платнобилансни суфицит, који ће са 62 милијарде долара у 2024. опасти на 38 милијарди долара у овој години, а пад ће се наставити и у 2026. и 2027. на 36, односно 32 милијарде долара.

Различите процене о успоравању економије Русије

Оно што није спорно је да довољан број релевантних индикатора указује да се од краја 2024. значајно успорио раст руске привреде. Оно што је спорно, међутим, је колико ће успоравање заиста бити и да ли ће слабије него очекиване перформансе економије РФ бити консеквентне за ратне или мировне напоре у погледу конфлита у Украјини.

Западне банке су, попут Голдман Сакса, по правилу песимистичне – месечна динамика економске активности РФ је по њиховим изворима у зони стагнације. Нешто су оптимистичнији показатељи ВЕБ (Руске развојне банке) или Сбербанке, док официјелни подаци нуде више оптимизма иако је Централна банка значајно опрезнија него, на пример, Министарство финансија РФ (према Влади РФ, БДП ће порасти у овој години за 2,5%, док Централна банка пројектује привредни раст у распону између 1% и 2%).

Ипак, имајући у виду да ММФ сарађује са статистичким институтуцијама РФ, те да су до сада подаци ове организације генерално узимани као најбољи, треба анализирати ММФ-ове процене БДП-а РФ. Пројекције ММФ-а из априла ове године упућују на релативно низак раст (1,5%) БДП-а Русије у 2025. Према званичницима ММФ-а, то је природно успоравање након снажног раста, а резултат је пооштравања монетарне и у мањој мери фискалне политике.

Пројекције ММФ-а о средњорочној динамици руског БДП-а указују да ће она бити „релативно слаба“. Наиме, док је привредни раст у 2024. износио чак 4,1%, већ за 2026. ММФ очекује да руска економија забележи раст од скромних 0,9%. Песимистичне су и пројекције за остатак ове деценије – у периоду 2027-2030. економски раст ће просечно износити непуних 1,2%, што је за земљу на нивоу развоја на коме се налази Русија скроман учинак.

Ипак, имајући у виду да је у последње три године руска привреда – истина потпомогнута фискалном експанзијом, високим ценама нафте и милитаризацијом привреде – надмашила скоро све прогнозе, и ове пројекције треба узети са великом дозом опреза. Наиме, док су с почетком рата у Украјини и официјелни руски извори предвиђали смањење годишњег БДП-а до 15%, пад је те године износио тек 1,4%, пре него што је БДП повећан за 4,1% у 2023. и 4,3% у 2024.

На крају, сличне ММФ-овим су и процене Централне банке Русије, барем за ову годину, док је ситуација нешто повољнија када су у питању наредна и 2027. ЦБ пројектује да ће се тренд успоравања привредне активности наставити и у другом тромесечју 2025, те да ће се стопа раста БДП-а успорити са 1,5% (+/- 0,5%) у 2025. на 1% (+/- 0,5%) у 2026. С обзиром да ће удео инвестиција у БДП-у остати на високом нивоу постигнутом 2023-2024, очекује се да ће руска економија после тога благо убрзати раст, достижући 2% (+/- 0,5%) у 2027.

Да ли санкције заиста могу „потопити“ руску економију

Економска штета коју трпи руска привреда манифестује се кроз вишеструко мање приходе по основу извоза гаса у Европу, ниже извозне зараде од ино-продаја сирове нафте услед значајних дисконта које руске фирме морају да понуде купцима, отежан приступ савременим технологијама, што проузрокује инфериорније производне процесе за руске компаније и њихову последичну мању конкурентност, пад квалитета производне понуде и с тим повезан раст цена роба на руском тржишту, отежано функционисање финансијског система, не само у пословима са иностранством (услед практичног избацивања из SWIFT-а), већ и у земљи (изгубљена је експертиза страних банака које су функционисале на руском тржишту), што се огледа у смањеној ефикасности алокације капитала, односно вишкова штедње.

Наравно, руски естаблишмент није седео скрштених руку, и предузете су бројне мере да се ефекти поменутих слабости изазваних западним ембаргом ублаже. Поред осталог, интензивирана је сарадња са Кином, чији је најважнији део (поред осигуравања тржишта за главни руски извозни производ – нафту) у приступу савременим технологијама неопходним за функционисање државе, али и за увозну субституцију.

И поред веома експанзивне монетарне и фискалне политике, што је практично једини начин да се економија у делимичној изолацији динамизира, ниво прегревања привреде није достигао алалрмантне размере – што се може видети по одстуству хиперинфлације, краха платног биланса и домаће валуте или несташица виталних производа.

Супротно очекивањима, већ од друге половине 2022, а закључно са крајем 2024. остварене су импресивне стопе раста (од преко 4%). Међутим, потреба да се спречи „прегревање“ привреде, односно да се неутрализује ефекат превелике тражње креиране монетарно-фискалним стимулансима, практично тера креаторе (посебно монетарне) политике да успоравају динамику кредитирања, док се и на страни фискуса предузимају напори ка смањењу потрошње или повећању пореских прихода.

Индикативне су најаве да Влада припрема значајно смањење могућности за „паралелни увоз“, (процес којим су руски трговци на мало успели да набављају западну робу). Главни разлог је заштита и стимулација домаће производње која се суочава са конкуренцијом из увоза, док је додатни мотив редукција одлива капитала по том основу.

Све ове акције ЦБ и Владе, поред позитивног ефекта у смислу смањивања шансе да дође до повећаног броја банкротстава компанија, или у најгорем случају до системске кризе, производе и нежељени ефекат – успоравање привредне динамике.

Јасно је да треба наћи меру у рестриктивности монетарне и фискалне политике, јер ће кључни генератори већ успореног раста БДП-а и инвестиција остати државне одбрамбене наруџбине и напори ка субституцији увоза. Будући да поплава кинеске робе дестимулише руске привреднике да инвестирају у развој сопствене производње, рационално је очекивати појачане дебате о значајнијем обарању рубље према јуану (а самим тим и према долару и евру), ако се жели подстаћи процес увозне субституције. Поред тога, депресирана домаћа монета значила би и више буџетске приходе у рубљама по основу извоза енергената, и самим тим мање проблема са финансирањем јавне потрошње и дефицита фискуса.

Стога није изненађење да већина руских аналитичара види, уместо тренутног курса од 81 рубље за долар, курс од близу 100 рубаља за долар крајем ове године. Наиме, полази се од тога да би ниске цене нафте и других берзанских роба, сезонски пораст тражње за валутом од другог квартала, као и ублажавање монетарне политике, односно снижавање базне камате ЦБ, могли да стимулишу одлив средстава из актива деноминираних у рубљама.

Курс рубље је уско повезан са ценама нафте, чији би евентуални наставак пада био најопаснији тренд за Кремљ. Ако би се цене нафте стабилизовале у (тренутном) распону од 60 до 65 долара по барелу, Русија би могла да избегне најгори сценарио, али би и у том случају велике инвестиције и снажан раст из последње три године били практично немогући. Евентуални наставак притисака на смањење глобалних цена нафте, уз нове западне санкције, вероватно би имао озбиљне средњорочне и дугорочне последице по привреду РФ.

Имајући у виду да, са политичког аспекта, „благо приземљење“ није већи проблем, остаје само питање колико ће заиста успорити економија РФ. Питање је и да ли се ради о средњорочном (или дугорочном) успоравању, односно да ли ће то бити пролазна фаза економског циклуса ради одржавања стабилности или пак почетак тренда анемичног раста, односно секуларне стагнације руске привреде. Наравно, одговор на ово питање, барем за сада, није реално дати, али се у том домену пројекције руских (умерено оптимистичне) и међународних институција (песимистичне) значајно разликују.

Важан фактор свих пројекција руског БДП-а је ефикасност западног ембарга, и није изненађујуће што ЦБ Русије у својим извештајима као ризик за будући раст домаће екомије види пооштравање западних санкција. ЕУ је спремна да се додатно посвети „гушењу“ руске економије. Начелним договором министара ЕУ о увођењу 17. пакета санкција се углавном таргетира руска танкерска флота, као и субјекти који помажу Москви да избегне енергетска ограничења.

Новим пакетом вероватно ће се додатно санкционисати гасовод Северни ток и снизити горња граница цене нафте. Наиме, у Бриселу се досадашњи ефекат санкција посматра као недовољан, а ту је и сарадња са САД, где се у Конгресу припремају казнене анти-руске мере уколико председник Трамп одлучи да изврши притисак на Москву.

Економски аргументи и „политички разлози“

Без обзира на економске притиске и снажну војну подршку Кијеву, будућност рата у Украјини зависи више од перцепције о испуњењу Путинових амбиција него од Трампове театралне дипломатије или пакета санкција ЕУ. Оно што је почело као специјална војна операција, претворило се у егзистенцијалну борбу Русије против „колективног Запада“.

Наиме, док је пре рата три петине Руса видело подизање животног стандарда као главни приоритет владе, данас је тај удео опао на 41%. Истовремено, 55% испитаника сада каже да жели да се Русија поштује као светска сила, захтев чије би испуњење вероватно било у супротности са амбицијама Кијева, Брисела, Лондона и Вашингтона. Када је у питању Бела кућа, наде европских центара моћи су да би у једном моменту Трамп могао почети да посматра финансирање Украјине као интерес Америке, макар само зато што Кина посматра на исти начин напредак Русије у рату.

Уз то, европске земље рачунају да ће перцепција дугорочно слабих економских перформанси повезаних са западном изолацијом земље створити притисак у одређеним ешалонима руског друштва за престанак рата и прихватање статуса кво, без већих економских уступака Москви. С друге стране, наде Кремља су да ће перцепција извесног губитка рата на дуги рок привести Кијев за преговарачки сто.

Имајући у виду различитост позиција, и поред покушаја Трампових изасланика да колико-толико нађу модалитете за маргиналне уступке Москви, треба бити велики оптимиста па очекивати да ће у скорије време доћи до примирја или мира.

„Побијте их, побијте их, не дајте им да ни центиметар уђу у Пакистан!“, порука је коју је у ноћи 7. маја пилотима борбених авиона упутио командант ратног ваздухопловства Ахмед Бабер Сиду. Неколико тренутака касније, пошто је са удаљености од безмало 190 километара погођен индијски „рафал“, штабом авијације проломило се „Алаху eкбер!“.

Већ наредног јутра, гомила деце и војника скакала је око пилота Камрана Башира, којег су на склепаном престолу носили кроз ваздухопловну базу у Пакистану, славећи новог хероја нације – човека који је, први на свету, оборио скупи „рафал“ и то пилотирајући много пута јефтинијим, кинеским ловцем Ј-10Ц.

Пакистан је, размећући се снимцима крхотина индијског „рафала“ и „сухоја“, славио величанствену победу над бројнијим противником и дан када је акција окончана прогласио националним празником названим Youm-e Marka-e Haq, или Дан битке за истину, током којег ће се, од сада па надаље, Пакистанци клањати Богу у знак захвалности због успеха на бојном пољу.

После четири дана дугог рата, у земљи на обе стране пакистанско-индијске границе остало је по двадесетак кратера, а лидери две државе сложили су се да примирје траје најмање до 18. маја. Током ракетирања, бомбардовања и артиљеријске паљбе потврђена је смрт најмање 70 људи са обе стране границе.

Индијске власти тврде да су у нападима на Пакистан убиле око 100 припадника група радикалних исламиста из група Џаише-е Мухамед и Лашкар-е Таиба и четрдесетак припадника пакистанских снага безбедности. Пакистан је губитке ограничио на 11 војника и 40 цивила, укључујући и безмало целу породицу Масуда Азара, лидера Џаиш-е Мухамеда.

Крв и вода

Све је почело 7. маја када је Индија, после силне галаме и најава, испалила салву пројектила на наводне положаје радикалних исламиста, које је претходно окривила за терористички напад у којем је две недеље раније у индијском делу Кашмира убијено 26 туриста. И док су Индија и Пакистан полако заоштравали реторику, прво дипломатски, а одмах затим и експлозијама, остатак света је прилично збуњено посматрао како се наизглед само један од низа безбројних терористички напада у претходним деценијама полако претвара у сукоб који би две нуклеарне силе могао довести на ивицу свеопштег рата.

Други човек Беле куће, Џеј Ди Венс је рекавши да спор Индије и Пакистана, суштински, није амерички проблем унео додатну забуну, што су власти у Делхију схватиле као прећутно одобравање за осветнички напад на пакистанске положаје. Реторика шефа Стејт департмента Марка Рубија и потпредседника Америке драматично се променила када су индијске бомбе почеле да падају у близини складишта нуклеарног оружја у Пакистану.

Напад на Пакистан симболично је назван „Операција Синдор“ по јаркоцрвеној тачки коју Индијке цртају на челу, јер су власти у Делхију обзнаниле да су терористи у Кашмиру одвојили све туристе који нису муслимани и потом их побили. Одмах затим, индијски премијер Нарендра Моди театрално је најавио да се Индија повлачи из споразума о заједничком коришћењу воде из слива реке Инд, наводећи да „вода и крв не могу да теку заједно“. О води и крви говорио је и пакистански министар спољних послова, Билавал Буто који је Индијце упозорио да ће „тећи вода, или ће потећи крв“.

Обе изјаве односе се на Споразум о заједничком коришћењу воде који је постигнут 1960. године и који је неизмењен некако преживео три индијско-пакистанска рата – 1965, 1971. и 1999. године. Овим споразумом Индији је омогућен приступ водама три реке из источног дела тока Инда – Рав, Беас и Сутлеј. Пакистанцима је, тим документом, омогућена експлоатација западног дела басена, односно река Инд, Хелум и Ченаб. Таква подела, бар теоретски, омогућава Индији да ограничи или чак потпуно обустави водотокове који теку у Пакистан, због чега је Исламабад одлуку Делхија да суспендује тај споразум назвао „ратним чином“.

Улога кинеског оружја

Потоци крви, о којима су говорили лидери две земље, волшебно су заобишли Кашмир, иако су обе стране испалиле десетине пројектила и артиљеријских граната по непријатељским положајима, хвалећи се како су збрисали противничке противваздушне одбране и масу других објеката. Готово сви потврђени напади пакистанске и индијске војске наводе на закључак да је употребљавана прецизна муниција, што би, уколико се ове тврдње покажу истинитим, представљао први рат у историји Азије у којој сукобљене стране пазе где пуцају. Укупно, на пакистанској територији погођено је 26, а на индијској 22 мете.

Прве ноћи сукоба, 7. маја, укупно 125 индијских и пакистанских борбених авиона се сукобило у борби која је названа највећом ваздушном битком још од Другог светског рата. Следећег јутра, појавиле су се фотографије скршених авиона идентификованих као индијски „рафал“ и Су-30. Пакистанци широм света су почели да славе величанствену победу, док су истовремено акције француског „Дасоа“, који је направио „рафале“, пале за безмало 15 одсто. Једнако драматичан био је и скок акција кинеске компаније „Ченгду“, произвођача авиона  ЦЈ-10 и пројектила ПЛ-15 којима су индијски авиони оборени.

Већ око четири сата изјутра у пакистанско министарство спољних послова стигла је свеже пробуђена кинеска делегација, коју су дипломате и генерали обавестили о успеху кинеског наоружања. О састанку је већ неколико сати касније посланике у згради парламента обавестио шеф дипломатије Ишак Дар. „Наши борбени авиони оборили су три индијска „рафала“, три француска „рафала“. Наши ЦЈ-10“, рекао је пакистански министар, хвалећи кинески борбени авион који је у први пут тестиран у борбеним условима.

Кинеско оружје, о чијим могућностима се већ годинама воде жучне расправе, добило је публицитет какав није виђен још од када је амерички „невидљиви“ Ф-117, током „нашег“ рата 1999. године, треснуо у ливаду код Буђановаца. И мада су кинески авиони и пројектили показали озбиљан квалитет, противваздушни систем HQ-9 прилично је подбацио јер су индијски пројектили просто пролетели кроз пакистанску одбрану и погодили 26 мета. Иако су две земље испалиле у најмању руку једнак број пројектила, пакистански балистички пројектили нанели су Индијцима тек симболичну штету, углавном јер су налетели на руске системе С-400.

Ко је шта гађао и погодио

Јасно је, међутим, да су обе стране претрпеле губитке – Индија је обзнанила да је убијено пет војника, док је Исламабад број страдалих проценио на 11. Индијцима је најтеже пало уништење авиона, јер је више извора, укључујући француске обавештајце и америчке аналитичаре, потврдило обарање најмање две летелице.

Циљеви које су погодили Пакистанци су прилично ограничени, пошто се на сателитским снимцима индијских база штета готово и не може видети. Исламабад је тврдио да је уништио индијску војну базу Удампур, али анализом сателитских снимака није било могуће открити било какве промене.

Пакистанска операција названа је „Челични зид“ („Bunyan Marsoos“). Гађане су базе и положаји ваздухопловства у Дрангјарију, Удампуру, Урију и Негроти у Кашмиру, али и три базе у индијском Пенџабу и једна у Гуђарату, држави из које потиче премијер Моди.

Индија је, пак, победу однела у обрачуну балистичким пројектилима, гађајући ваздухопловне базе и војна постројења. База Болари око 150 километара од Карачија погођена је најмање једним пројектилом, и то право у хангар у којем су се, наводно, налазили авиони.

Индијске ракете нису експлодирале само у градовима Музаферабад и Котли у пакистанском делу Кашмира, већ и у пакистанској провинцији Пенџаб, односно у Бахавалпуру, Мурдикеу, Шакар Гарти и сеоцету код Сиалкота. То је био индијски први напад на Пенџаб још од рата 1971. године. Пројектили и дронови добацили су чак и до Карачија и Лахореа, далеко ван граница Кашмира.

Уз истинску пуцњаву, две стране су покренуле и медијски рат, драматично преувеличавајући сопствену моћ и губитке ривала. Сателитски снимци, пак, потврђују да је упркос великом броју напада штета била драматично мања него што су генерали и политичари обе стране тврдили.

Светска узбуна подигнута је када су ракете експлодирале у бази Нур Хан, двадесетак километара удаљеној од седишта пакистанског генералштаба, канцеларије премијера и јако близу објектима у којима се, наводно, чувају нуклеарни пројектили. Свет је са стрепњом гледао препуцавање две нуклеарне силе, па је могућност да неко погоди складишта нуклеарног оружја у огромној мери бацила сенку на борбу против тероризма, коју после почетних удара више нико није ни помињао.

Амерички фактор

И онда је амерички председник Доналд Трамп обзнанио да је издејствовао прекид ватре, иако остаје нејасно да ли његова администрација на било који начин учествовала у преговорима. Како се чини, земље које су никада нису сматрале пријатељским саме су договориле услове примирја, али и мање или више намерно оставиле отворену пукотину која ће у будућности непрестано претити да се претвори у кањон, који дипломатија вероватно неће моћи да премости.

Како год, Трамп је, помињући „хиљадугодишње проблеме“ међу државама које постоје од 1947. године, рекао: „Хајде да зауставимо рат. Уколико то урадимо, покренућемо трговину. Уколико се рат настави од трговине нема ништа... И изненада обе стране су рекле – мислимо да ћемо престати. Због много чега али трговина је један од најважнијих разлога.“

Индијски званичници тврде да ништа од оног што је Трамп изјавио није истина. „Било је контаката између индијских и америчких лидера о војној ситуацији. Питање трговине никада није ни поменуто“, објаснио је портпарол индијског министарства спољних послова Рандир Џаисвал. Трампово наводно мешање није баш најрадосније дочекано у Делхију, пошто Индија већ деценијама успешно одолева покушајима бројних страних сила да се укључе у преговоре око Кашмира.

Пакистан, који је тврдио да је Индија после обарања „рафала“ затражила помоћ да се конфликт што пре оконча, је одмах захвалио Трампу због заслуга на постизању примирја.

Индијци, пак, тврде да је Пакистан затражио прекид ватре одмах након што су пројектили попадали око њихових складишта нуклеарног оружја. Премијер Моди је рекао да сукоб није окончан већ само привремено обустављен. Трампа није ни помињао. Таква Модијева изјава ће, наводе локални аналитичари, додатно повећати могућност избијања истинског рата, иако је примирје потписано 2011. године са мањим изменама успело да се одржи све до протекле седмице.

Сукоб који траје одувек

Индија и Пакистан су на различитим странама историје још од повлачења Британаца 1947. године и поделе подконтинента на две државе. Од тада су избила укупно четири рата, од којих су три вођена због Кашмира.

Проблеми око Кашмира су почели недуго после поделе. Владар Кашмира, хиндуиста, одлучио је да ову област прикључи Индији, иако су већина становништва чинили муслимани. Пакистан до данас није признао Кашмир као део Индије, а после тешких сукоба је 1948. године установљена линија прекида ватре која је поделила Кашмир на северни, пакистански и јужни, индијски део. У овом региону  интересе има и Кина, која од 1962. године контролише две дела ове области на Хималајима.

После раздвајања 1947, други значајан споразум Индије и Пакистана потписан је после рата 1971. године и стварања државе Бангладеш, која је до тада била део Пакистана (Источни Пакистан). Споразум назван Симла укључује и став у којем се наводи да су „две државе одлучне да разлике решавају мирно путем билатералних преговора“.

Кашмирско питање у светлу тог споразума суштински никада није постало међународни проблем. Пакистан је у неколико наврата покушао да га интернационализује, док је Индија инсистирала на дефиницији која се односи на билатералне односе.

Ипак, администрација Била Клинтона је 1999. године убедила пакистанског премијера Наваза Шарифа да повуче трупе из Каргила, после „Каргилског рата“ који је трајао од маја до јула те године. Сукоб је избио због упада пакистанске војске и кашмирских сепаратиста на индијску страну „линије контроле“. Вашингтон је, ипак, избегао да ствар буде схваћена као интернационализација, наглашавајући да у овом случају није био посредник већ је само помагао у смањивању тензија.

Тренутно, Индија и Пакистан, две нуклеарне силе, налазе се на граници амбиса на чијим ивицама готово да нема никакве ограде за коју би се дипломатија, у случају потребе, могла придржати. Регион, али и читав свет страхују да би и последња црвена линија лако могла бити прегажена у случају неког новог терористичког напада. Претходна граница избрисана је неколико дана раније, када је Нарендра Моди рекао да Индија убудуће неће правити разлику између терориста и пакистанске владе, за коју власти у Делхију ионако годинама тврде да на најразличитије начине помаже неколико главних организација радикалних исламиста.

Од тренутка када је оружје утихнуло, акције француског „Дасоа“ скочиле су ипак десетак одсто. Кинеска војна индустрија, пак, ликује јер је вредност „Ченгдуа“ порасла за више од 60 одсто, и о набавци њихових авиона и пројектила сада размишља пола света.

Први ће профитирати Пакистанци, којима су Кинези наводно обећали убрзану испоруку авиона Ј-35, борбеног авиона пете генерације који још увек није изашао из ваздушног простора Кине.

Када се у априлу 1917. крио у Финској од налога за хапшење који је издала Привремена влада, Лењин је написао свој памфлет под насловом „Држава и револуција“. У њему је преузео обавезу да одбрани предстојеће насилно преузимање власти од стране бољшевика ослањајући се на списе Маркса и Енгелса о доласку социјализма и Париској комуни. Такође је веома детаљно представио систем који би уследио након социјалистичке револуције у Русији. У економској сфери, то ће бити национализација средстава за производњу, укидање приватне својине и централизовано доношење одлука. У политичкој сфери, то ће бити диктатура пролетаријата и власт совјета. Диктатура пролетаријата овде се мора схватити у њеном друштвеном контексту, на исти начин на који су сви капиталистички режими, према Марксу, диктатуре капиталиста – без обзира на то да ли имају вишепартијски демократски привид или су под влашћу ауторитарних режима. Строго говорећи, диктатура пролетаријата, како је тумачи Лењин, може бити компатибилна и са вишепартијским системом, као и са једностраначким системом.

У априлу 1922. године, тачно пет година касније, Лењин, који је тада био на челу совјетске владе, одржао је свој последњи дуги говор на 11. конгресу Руске комунистичке партије. У том говору је бранио Нову економску политику (НЕП), која је у великој мери била прокапиталистичка и под нападима неколико утицајних фракција Бољшевичке партије (тзв. радничка опозиција предвођена Шљапниковим и присталице принудне индустријализације које је представљао Преображенски). Политике НЕП-а биле су потпуна супротност политикама које је Лењин изложио 1917. године.

Постоји неколико ствари које треба приметити упоређивањем ова два документа. Прва је еволуција Лењиновог мишљења током тих пет година, која показује да је био бриљантан политичар. Иако је задржао крајњи циљ, у потпуности је променио тактику како су се околности мењале. Следећа је значај ових двају текстова за савремене услове. „Држава и револуција“ може се читати као приручник о томе како преузети државу и променити њену унутрашњу структуру. Иако Трампистичка револуција у Сједињеним Државама нема класни садржај какав је Лењин предвидео за совјетску револуцију, DOGE је укључен у сличан покушај да се промени дубока идеологија државе и да нова држава почне да следи интересе нових владара. Лењин објашњава:

„Револуција се састоји у... уништавању 'административног апарата' и целокупне државне машинерије, и њеној замени новом...“

И:

„Одмах, свуда и потпуно укинути бирократију – то не долази у обзир. То је утопија. Али одмах разбити стару бирократску машинерију и одмах почети градити нову... то није утопија.“

Говор из 1922. године, с друге стране, може се читати као сажетак и као унапред изречена похвала политикама које кинеска влада спроводи последњих четрдесет година: увођење капитализма ради јачања једнопартијске власти и, у крајњој линији, усмеравања друштва ка социјализму. То је социјализам капиталистичким средствима.

Лењинова два текста изузетно се разликују по стилу. У „Држави и револуцији“ он се веома строго држи Маркса, а посебно Енгелса, и користи небројене цитате како би показао своју приврженост доктрини и дао оправдање за политички државни удар. Текст је препун цитата Енгелса, који је био отворенији, или можда суровији од Маркса, у позивима на употребу насиља у револуцијама. То је догматски, иако одлично написан текст. Покушава да убеди водеће мислиоце Друге и Друге-и-по Интернационале у исправност Лењинове процене Великог рата и у оправданост његовог позива да се рат између капиталистичких држава претвори у рат социјалистичке револуције.

Стварност изградње социјализма није се показала тако једноставном као што је Лењин очекивао у априлу 1917. године. Тако је пет година касније, након грађанског рата, ратног комунизма, страних војних интервенција и побуне у Кронштату, Лењинов приступ изградњи социјализма доживео промену. Говор на 11. конгресу одликује се сасвим супротним особинама у односу на „Државу и револуцију“. То је у потпуности недогматски документ, што се види не само по одсуству цитата Маркса, већ и по неколико одлучних тврдњи да је нови систем који се гради у Совјетској Русији нешто што Маркс није могао да замисли, није предвидео, и стога о томе није ни оставио мишљење. То је као да Павле каже Исусу да је пропустио понешто.

Нови систем могао се ускладити са марксистичком доктрином, како су тада тврдили Лењин, а данас Комунистичка партија Кине, указујући на то да су се социјалистичке револуције догодиле у мање развијеним деловима света и да су захтевале другачија средства од оних које су замишљали европоцентрични марксисти:

„Да ли су друштвени и економски услови у нашој земљи [Русији] данас такви да подстичу праве пролетере да улазе у фабрике? Не. То би било тачно према Марксу; али Маркс није писао о Русији – он је писао о капитализму у целини, почевши од петнаестог века. То је важило током шест стотина година, али не важи за данашњу Русију.“

Или, опет:

„Сви више или мање разумљиви радови о државном капитализму који су до сада објављени написани су у условима и ситуацији где је државни капитализам био капитализам. Сада су ствари другачије; и ни Маркс ни марксисти нису могли то да предвиде. Не смемо да се ослањамо на прошлост.“

Главни циљ говора из 1922. године био је да брани увођење капиталистичких односа производње у Совјетској Русији. Ови односи имали су два облика: допуштање малих сеоских поседа и производње добара на селу, као и приватну трговину са градовима; и допуштање страног капитала кроз заједничке предузетничке подухвате у власништву совјетске државе и страних капиталиста. Обоје су очигледна одступања од идеје подруштвљавања средстава за производњу и централизованог планирања које је Лењин изложио пет година раније.

Године 1922. државни капитализам био је на дневном реду. У једном импресивном идеолошком достигнућу, Лењин разликује државни капитализам под капиталистичким условима од државног капитализма под социјалистичким условима. У првом случају, држава узима део моћи од приватног сектора како би боље одржала диктатуру капитала; у другом, политичка моћ је чврсто у рукама Комунистичке партије, али многе економске функције се делегирају капиталистима како би се повећала укупна производња. Државни капитализам је само прелазна фаза ка социјализму. Ово је оно што Комунистичка партија Кине говори од почетка реформи 1978. године. Чак је и структура онога што је реформисано у Кини слична ономе што је Лењин предлагао 1922. године. Ране кинеске реформе укључивале су деколективизацију пољопривреде и отварање економије приватном сектору и страном капиталу.

Али, док је НЕП, према Лењину, неопходан из економских разлога, он никако не сме довести до контроле капиталиста над политичким доношењем одлука. Политичка моћ мора остати централизована у рукама Комунистичке партије. „Државни капитализам је капитализам који ћемо моћи да обуздамо, а чије ћемо границе моћи да одредимо.“

Државни капитализам је прелазна фаза, која, када се покрену силе производње и постигне много већи приход, може бити укинута, преокренута и замењена оригиналним социјалистичким политикама. Другим речима, државни капитализам се види као додатна фаза у развоју од капитализма ка социјализму, коју је наметнула чињеница да су социјалистичке револуције почеле у мање развијеним земљама.

Државни капитализам није временски ограничен. Једини временски ограничени елемент који је Лењин навео је потреба да политике трају док комунистички кадрови не „науче“ како да боље управљају економијом, то јест, да постану ефикасни као капиталисти. Лењиново гледиште стога није неспојиво с тим да државни капитализам траје сто година, како је Денг Сјаопинг заиста предвидео – или чак и дуже: „кадрови“ не уче капиталистичке менаџерске технике довољно брзо. То никако не имплицира да би Партија одступила од крајњег циља подруштвљавања средстава за производњу. То је капитализам који може трајати неодређено дуг период под сталним надзором Комунистичке партије.